Teri Pracet- Njuskalo

juće Tame. To nije samo u vašoj glavi, komandire: nije bitno šta čujete, ponekad i ja to čujem. Oh, bože, od svih ljudi vi morate prepoznati sujeverje kada ste zaposednuti time? To je suprotno od sujeverja: to je stvarno čak i ako vi ne verujete u to. Moja majka me je tako naučila; ona je bila goblin.’ Vajms pogleda ka prijatnoj smeđokosoj ženi pred sobom i reče, ljubazno, ‘Ne.’ ‘U redu, možda biste mi dozvolili malo teatralnosti i zbunjivanja radi efekta? Iskreno, moja majka je pronađena kao dete kada je imala tri godine i podizali su je goblini u Ubervaldu. Kada je imala oko jedanaest – rekla sam oko pošto ona nikada nije bila potpuno sigurna u vezi proteklog vremena – ona je potpuno razmišljala i ponašala se kao goblin i pokupila njihov jezik, koji je ludački težak za učenje ako nisi odgajan uz njega. Ona je jela sa njima, imala je svoju vlastitu parcelu na farmi pečuraka i bila veoma visoko cenjena među njima zbog načina na koji se brinula od farmi pacova. Jednom mi je rekla da sve dok nije upoznala mog oca sve njene najlepše uspomene bile su te godine u goblinskoj pećini.’ Gospođica Bidl srknu svoju kafu i produži. ‘Ona mi je takođe rekla da njene najgore uspomene, one koje su je progonile u noćnim morama i, mogu reći, sada proganjaju mene: jednog dana nakon što su neki ljudi iz okoline otkrili da postoji zlatokosa, ružičasta ljudska devojka koja juri unaokolo podzemljem sa zlim, podmuklim nasilnicima koji, kao što svi znaju, jedu bebe. Pa, ona je vrištala i borila se dok su pokušavali da je odvedu odatle, pogotovo što su oko nje ležali iskasapljeni ljudi koje je ona smatrala svojom porodicom.’ Nastala je pauza. Vajms je pomalo plašljivo pogledao ka mladom Semu, koji se, srećom, vratio Radosti Ušnog Voska i zbog toga zaboravio na sve ostalo. ‘Niste ni dotakli vašu kafu, komandire. Samo je držite u ruci i gledate u mene.’ Vajms je uzeo veliki gutljaj veoma vruće kafe, koja mu je u ovom trenutku sasvim odgovarala. On reče, ‘To je istina? Žao mi je, ne znam šta da kažem.’ Suze Pečurke ga je pažljivo posmatrala, spremna i osetivši da je vreme za napad biskvitima. Oni su bili zapravo veoma dobri, i da sakrije svoju zbunjenost on joj se zahvalio i uzeo još jedan. ‘Najbolje je da ne kažete ništa, onda’, reče gospođica Bidl. ‘Svi poklani, bez ikakvog razloga. Događa se. Svi znaju da su oni bezvredni ljudi, zar ne? Reći ću vam, komandire, istina je da su neke od najstrašnijih stvari na svetu uradili ljudi koji su mislili, iskreno mislili, da to rade u najboljoj nameri, pogotovo ako to uključuje nekog boga. Pa, trebalo je mnogo takvih stvari, i prilično vremena, da se ubedi mala devojčica da ona više nije jedan od tih odvratnih goblina i da je zaista jedno od ljudskih bića koja uopšte nisu odvratna, pošto su oni bili sigurni da će ona jednog dana razumeti kako je sav taj užasni posao sa kantama hladne vode i premlaćivanjem svaki put kada progovori goblinskim jezikom, ili počne zamišljeno da peva goblinsku pesmu, bilo u njenom najboljem interesu. Srećom, iako verovatno tada nije tako mislila, ona je bila jaka i pametna i naučila je: naučila da bude dobra devojka, naučila da nosi odgovarajuće haljine i jede nožem i viljuškom i klekne da se pomoli iz zahvalnosti za sve što je dobijala, uključujući prebijanja. I ona je naučila da ne bude goblin tako uspešno da su joj dozvolili da radi u bašti, gde je preskočila preko zida. Nikada je nisu slomili, i ona mi je rekla da će uvek postojati nešto goblinsko u njoj. Nikada nisam upoznala svog oca. Prema mojoj majci, bio je pristojan i vredan čovek, pažljiv i pun razumevanja takođe, pretpostavljam.’

Gospođica Bidl ustade i očisti rukom haljinu, kao da pokušava da ukloni mrvice istorije. Stojeći tu, u cvetno dezeniranoj prostoriji sa harfom u njoj, ona reče, ‘Ne znam ko su ti ljudi koji su ubili gobline i tukli moju majku, ali ako ikada otkrijem poklaću ih bez razmišljanja, pošto se dobri ljudi ne bave tako zlim poslovima. Dobrota je u tome šta radiš. Ne ono za šta se moliš. I tako je to prošlo,’ reče ona. ‘Moj otac je bio juvelir, i on je ubrzo otkrio da je moja majka bila neverovatno talentovana u tom pogledu, verovatno zbog svoje goblinske prirode koja joj je davala osećaj za kamenje. Sigurna sam da je to nadoknađivalo što ima ženu koja ga je psovala na goblinskom kada je bila iznervirana – i dozvolite mi da vam kažem kako dobra goblinska psovka može potrajati četvrt sata. Ona nije bila sklona knjigama, kao što ste mogli očekivati, ali moj otac je bio, i jednog dana sam pomislila, koliko teško može biti pisanje? Uostalom, većina reči će biti i, ja i to, i tako dalje, i postoji ogroman broj koje možeš izabrati, tako da je mnogo posla već urađeno umesto tebe. To je bilo pre pedeset i sedam knjiga. Izgleda da to radi.’ Gospođica Bidl je sela nazad u svoju stolicu i nagnula se napred. ‘Oni imaju najkomplikovaniji jezik koji možete zamisliti, komandire. Značenje svake reči je skup reči oko nje, govornika, slušaoca, doba godine, vremena, oh, i tako mnogo drugih stvari. Oni imaju ekvivalent onoga što mi smatramo poezijom; oni koriste i kontrolišu vatru... A pre oko tri godine skoro svi u ovoj oblasti su bili opkoljeni i odvedeni, pošto su bili smetnja. Nije li to razlog zbog kojeg ste ovde?’ Vajms duboko uzdahnu. ‘Zapravo, gospođice Bidl, došao sam ovamo da vidim porodično imanje moje žene i omogućim mom momku da nauči nešto o selu. Za ovo vreme sam već bio uhapšen pod optužbom za ubistvo kovača i video sam brutalno iskasapljeno telo goblinske žene. Povrh svega, nemam saznanja o boravištu rečenog kovača i, gospođice Bidl, želeo bih da me neko prosvetli, po mogućnosti lično.’ ‘Da, videla sam siroto stvorenje, i žao mi je što ne mogu reći gde je Džetro.’ Vajms se zagleda u nju i pomisli, Ona verovatno govori istinu. ‘On se ne krije u nekom delu rudnika, zar ne?’ ‘Ne, gledala sam. Svuda sam gledala. Ni traga, ništa. I njegovi roditelji isto nemaju nikakvu ideju. On je pomalo slobodnog duha, ali nije ona vrsta osobe koja će otići bez da mi to kaže.’ Pogledala je u pod, očigledno postiđena. Tišina je govorila mnogo. Vajms je prekinu rekavši, ‘Ubica te sirote devojke na brdu se neće izvući nekažnjeno dok sam ja živ. Primio sam to lično, mogu vam reći. Mislim da je neko pokušao da mi smesti i ukalja ime.’ Zastao je. ‘Recite mi – te posude koje goblini prave. Da li oni njih nose unaokolo sve vreme?’ ‘Pa, da, naravno, ali samo one koje pune u tom trenutku, jasno’, reče gospođica Bidl, sa prizvukom iznerviranosti. ‘Da li je to bitno?’ ‘Pa, policajac, može se reći, misli na goblinskom jeziku: sve zavisi od svega ostalog. Uzgred, koliko drugih ljudi zna da imate tunel ka brdu?’ ‘Zbog čega mislite da imam tunel koji vodi u brdo?’ ‘Recimo ovako... Ovo mesto je praktično u podnožju brda, i kada bih ja živeo ovde iskopao bih pristojan vinski podrum za sebe. To je jedan razlog, a drugi je to što sam video bljesak u vašim očima kada sam vam postavio pitanje. Želite li da vam ponovo postavim pitanje?’

Žena je otvorila usta da odgovori, ali Vajms podiže prst. ‘Nisam još završio. Ono što nije tako jednostavno je činjenica da ste juče stigli u pećinu da vas niko nije video kako hodate uzbrdo. Svi mi kažu da uvek postoje oči koje te posmatraju gde god da si na selu i, a pošto sam imao sreće par njih je radilo juče za mene. Molim vas, nemojte trošiti moje vreme. Vi niste počinili zločin za koji ja znam – vi shvatate da biti ljubazan prema goblinima nije zločin?’ On razmisli o tome i dodade, ‘Iako bi možda neki ljudi ovde možda pomislili da jeste. Ali ja ne, i nisam glup, gospođice Bidl. Video sam onu goblinsku glavu u pabu. Čini se da je tamo godinama. Sada, ja samo želim da se vratim u pećinu da me niko ne vidi, ako vam ne smeta, jer imam da postavim nekoliko pitanja.’ Gospođica Bidl reče, ‘Vi želite da saslušavate gobline?’ ‘Ne, ta reč sugeriše da nameravam da budem grub sa njima. Ja jednostavno želim da prikupim potrebne informacije koje treba da znam i počnem da istražujem ubistvo devojke. Ako ne želite da mi pomognete, plašim se da će to biti vaš izbor.’ Sledećeg dana narednik Kolon se nije pojavio na poslu. Gospođa Kolon poslala je poruku po dečku čim se vratila sa posla. 21 Nije bilo ničega romantičnog u vezi Freda Kolona kada je došla kući, i tako je nakon čišćenja poda, pranja posuđa, brisanja svih površina i nakon što je provela neko vreme čupkajući grudvice blata koje su se uhvatile na otiraču, požurila ka Pseudopolis Jardu – nakon što je posetila svoju prijateljicu Mildred koja je imala prilično lep porculanski vrč i lavor koji je želela da proda. Kada je konačno stigla do zgrade Straže objasnila je kako je Fred strašno loše, znoji se kao konj i bunca o zečevima. Narednik Guzičica je poslata da istraži, i vratila se zabrinutog lica dok se penjala stepenicama do Vajmsove kancelarije, koju je sada zauzimao kapetan Kerot. Moglo se reći da je on sada bio stanar ne samo po tome što je sedeo u stolici, što je bio uverljiv nagoveštaj, već i zato što je sva dokumentacija bila urađena i poslagana, što je uvek impresioniralo inspektora A. E. Čemerina, malog čoveka koji je imao srce lava i fizičku snagu mačkice i lice, narav i ponašanje za koje bi čak i okorele računovođe rekle, ‘Pogledaj samo njega. Zar ti ne liči na tipičnog računovođu?’ Ali to nije brinulo lavlje srce A. E. Čemerina. On je bio tajno oružje Straže. Nije postojao računovođa u gradu koji bi želeo da ga poseti A. E. Čemerin izuzev, naravno, ako je bio savršeno nevin – iako je to generalno moglo biti isključeno, pošto je dečkić gospodina i gospođe Čemerin mogao pratiti grešku kroz glavnu knjigu sve dole do podruma gde su prave knjige bile sakrivene. I sve što je inspektor A. E. Čemerin želeo za svoju genijalnost bila je precizno obračunata plata i šansa da povremeno izađe na ulicu sa pravim policajcem, mašući svojim pendrekom i mršteći se na trolove. Kerot se zavali unazad. ‘Dakle, kako Fred napreduje, Čeri?’ ‘Ne mnogo, koliko sam mogla da vidim, zaista, hm...’ 21 Kolonovi su živeli u dugom i srećnom braku zato što su imali što je moguće manje međusobnih veza. Ovo je bilo postignuto na praktičan način tako što je on radio noćnu smenu kada je ona radila danju, i suprotno. Oni su se tako dogovorili na osnovu toga što bi bilo šta drugo moglo pokvariti romansu.

‘To je bilo veliko hm, Čeri.’ Problem je bio što je kapetan Kerot imao prijateljsko, iskreno i bezazleno lice kojem si želeo da govoriš sve. Nije pomagalo što je narednik Guzičica dala mali nagoveštaj kapetanu, čak i ako je bio dobro i istinito izgovoren – on je takođe bio patuljak, pa, tehnički, i ti mu nisi mogao pomoći da ostalo zamisli. ‘Pa...’ počela je preko volje. Kerot se nagnuo napred. ‘Da, Čeri?’ Popustila je. ‘Pa, gospodine, to je ungue. Vi dolazite iz Bakarne Glave... Jeste li tamo gore nailazili na mnogo goblina?’ ‘Ne, ali znam da je ungue njihova religija, ako to možemo tako nazvati.’ Čeri Guzičica odmahnu glavom, pokušavajući da istera iz glave neke špekulacije o tome kako bi dovoljno visoka stolica mogla pomoći u vezi, i govoreći sebi da je narednik Čekić-odZlata hvatao njen pogled svaki put kada je ona lovila njegov pogled ako bi se dogodilo da se sretnu u patroli, i bio bi verovatno zaista dobar ulov ako bi mogla da skupi hrabrosti i upita ga da li je zapravo muškarac. 22 Ona reče, ‘Ungue nije religija, to je sujeverje. Goblini ne veruju u Taka, 23 gospodine, oni su divljaci, lešinari, ali...’ Ponovo je oklevala. ‘Postoji nešto što sam jednom čula, i to je neverovatno, ali oni ponekad pojedu svoje bebe, gospodine, ili će bar majka pojesti svoje dete, svoje novorođeno dete, ako je gladna. Možete li verovati u to?’ Kerotova vilica se na trenutak obesila, a onda jedan sitni glasić reče, ‘Da, mislim da mogu, narednice, ako biste me izvinuli što tako kažem.’ A. E. Čemerin prkosno pogleda njihove izraze lica i pokuša da bude malo određeniji. ‘To je stvar logike, vidite? Nema hrane? Ali majka može preživeti rekonzumirajući dete, takoreći, jer s obzirom da je sva ostala hrana iscrpljena, onda će dete umreti. Zapravo, dete je mrtvo čim se problem postavi. Majka, sa druge strane, može, uradivši tako, preživeti još dovoljno dugo dok više hrane ne bude pronađeno i postana dostupna, i tokom vremena može dobiti drugo dete.’ ‘Znate, to je veoma računovodstveno rečeno!’ reče Čeri. A. E. Čemerin ostade smiren. ‘Hvala vam, narednice Guzičice, primiću to kao kompliment pošto je logika besprekorna. To je ono što je poznato kao užasna logika neophodnosti. Ja sam veoma verziran u logici preživljavanja.’ Stolica je zaškripala kad se kapetan Kerot nagnuo napred. ‘Bez uvrede, inspektore Čemerin, ali mogu li vas upitati kakve vrste potrebe za preživljavanjem se javljaju u vođenju dvostrukog knjigovodstva?’ A. E. Čemerin uzdahnu. ‘To može postati prilično rizično kako se približava kraj fiskalne godine, kapetane. Međutim, shvatio sam vašu poentu i želeo bih da shvatite kako verujem da 22 Strogo govoreći, seksualnost svakog pojedinog patuljka ostajala je njegova tajna između njih, ili, može biti njena, i njegova ili, moguće, njene majke, dok ne odluče da nekome drugom to kažu, iako ste to mogli rešiti pažljivo posmatrajući patuljke i uočavajući one koji su pili šeri ili blago belo vino. Na žalost, ovo nije uvek radilo među patuljcima policajcima, jer kao svi policajci svuda oni su pili nešto dovoljno jako da bi im pomoglo da zaborave sa čime su morali da se bave tog dana. 23 Prema patuljačkom predanju univerzum je napisao živim Tak, koji je takođe napisao svoja predanja. Sve zapisano je svetinja za patuljke.

sam pročitao sve memoare, priručnike, beleške i poruku u boci – pod kojima mislim na, naravno, preuzetu poruku iz boce – koji su trenutno dostupni, i uveravam vas da biste bili zapanjeni kakve užasne odluke moraju da donesu grupe ljudi, ako ne svi, da bi mogli preživeti. Klasičan primer koji imamo su mornari brodolomnici na splavu prepušteni vodenim strujama daleko na okeanu, a spas je bio izuzetno neizvestan. Uopšteno, procedura je da jedan drugome pojedu noge, mada će ranije ili kasnije zaliha nogu, ako mogu da upotrebim tu reč, otići; i onda se pojavljuje pitanje ko će umreti da bi neki mogli živeti. Algebra užasa, kapetane.’ Tek tada je A. E. Čemerin pocrveneo. ‘Žao mi je. Znam da sam ja mali, slab čovek, ali sam sakupio veliku biblioteku; ja sanjam o opasnim mestima.’ ‘Možda možete prošetati kroz Šejds, inspektore’, reče Kerot, ‘ne biste morali da sanjate. Nastavi, Čeri.’ Čeri Guzičica slegnu ramenima. ‘Ali jesti svoje vlastito dete, to mora biti pogrešno, ipak?’ ‘Pa, narednice’, reče A. E. Čemerin, ‘čitao sam o takvim stvarima i ako razmislite o ishodima kao što su smrt i majke i deteta ili smrt deteta sa mogućnošću života za majku, zaključak mora biti da je njena odluka ispravna. U svojoj knjizi Gozba od crva pukovnika F. Dž. Mašinghem spominje ovo vezano za gobline i očigledno će pojedeno dete, prema goblinskom pogledu na svet, koje je svakako izašlo iz majke, biti vraćeno odakle je došlo i da će, sa puno nade, biti ponovo rođeno negde u budućnosti kada okolnosti budu mnogo povoljnije i da, stoga, nikakva stvarna šteta nije učinjena. Vi možda mislite da ovakav pogled na to ne bi izdržao preispitivanje, ali kada ste suočeni sa algebrom užasa, svet postaje prilično drugačije mesto.’ Bila je tišina dok su svi razmišljali o tome. Kerot reče, ‘Ti znaš kako je to u uličnoj tuči, Čeri. Ponekad sve postane suviše vruće i znaš da je to ti ili oni – tada se baviš algebrom.’ ‘Fred izgleda da ne zna gde se nalazi’, reče Čeri. ‘Nema visoku temperaturu i njegova spavaća soba nije posebno topla, ali on se ponaša kao da je u groznici i neće da pusti tu prokletu malu posudu. Viče čak i ako neko pokuša da mu se približi. Zapravo, on je vrištao na mene! I to je još jedna stvar, njegov glas se promenio, zvučao je kao čovek koji grglja kamenje. Razgovarala sam sa Ponderom Stibonsom na univerzitetu, ali čini se da nema nikoga ko zna mnogo o goblinima.’ Kapetan Kerot podignu obrve. ‘Jesi li sigurna? Znam zasigurno da imaju profesora Prašine, raznih čestica i vlakana, i kažeš mi da nemaju stručnjaka za celu vrstu humanoida koji govore?’ ‘Skoro da je tako, gospodine. Sve što smo uspeli da iskopamo bilo je o tome kakva su oni prokleta smetnja – znate te stvari.’ ‘Niko ne zna bilo šta o goblinima? Mislim, stvari koje vredi znati?’ A. E. Čemerin je salutirao. ‘Zna Hari Kralj, kapetane. Ima ih podosta dole niz reku. Oni ne dolaze mnogo u grad, mislim. Možda se sećate kada je Lord Vetinari bio toliko ljubazan da me zamoli da se upoznam sa prihodima tako da mogu proveriti poresku prijavu gospodina Kralja, sa obzirom na to da su se drugi poreski službenici plašili da zakorače na njegovo imanje. Ja lično, gospodine, nisam bio uplašen’, reče A. E. Čemerin ponosno, ‘jer sam zaštićen mojom značkom i njenim veličanstvom zakonom. Hari Kralj može izbaciti poreznika iz

zgrade, ali on je dovoljno pametan da ne pokuša to sa jednim od ljudi Komandira Vajmsa, zaista ne!’ Mogao si obasjati grad ponosom koji je zračio sa lica A. E. Čemerina dok je pokušavao da isprsi grudi koje su se uglavnom uvlačile. Još malo više se naduvao kada je Kerot rekao, ‘Odlično urađeno, inspektore. Vi ste zaista opak čovek sa abakusom koji se dimi. Mislim da će poseta našem starom prijatelju Hariju biti prva stvar ujutru.’ Vajms je razmišljao o problemu vođenja mladog Sema na mesto zločina, ali iskreno rečeno, momak je pokazivao da je spreman za bilo kakav neočekivani susret. Pored toga, svaki momčić želeo je da ode i vidi gde njegov tata radi. On pogleda dole ka svom sinu. ‘Da li ćeš se uplašiti od duge šetnje u mraku, momče? Sa mnom i ovim damama?’ Mladi Sem je na trenutak bio ozbiljan, i onda reče, ‘Mislim da ću dozvoliti gospodinu Zviždaljki da bude uplašen i onda me to neće uznemiravati.’ Vrata ka tajnom tunelu, ako je zaista bio tajna, bio je u podrumu gospođice Bidl, koji je imao prilično dobro opremljenu policu za vina i uglavnom ne neprijatan smrad, pa, podruma. Ali čim bi prošao kroz vrata bio je tu smrad udaljenih goblina. Bila je to duga šetnja u mraku, posebno kada si prisiljen da ideš prilično strmom kosinom gotovo na rukama i kolenima. Nakon nekog vremena smrad goblina postao je jači, ali za to vreme već si se mogao navići na to. Tu i tamo svetlost je probijala u tamu kroz rupe prema spoljnom svetu, za koje je Vajms mislio da su bile pametno projektovane dok nije shvatio da i zečevi takođe koriste taj tunel, i da su ostavili gomile izmeta kao dokaz za to. Zapitao se da li bi trebalo da stavi u džep nekoliko uzoraka za kolekciju i kada je to predložio mladom Semu, koji je smelo koračao iza njega, on mu reče, ‘Ne, tata, imam zečija. Želim slona ako nađemo jednog.’ Zečije govance, primetio je Vajms, bilo je slične veličine kao i čokoladirane grožđice, misao koja ga je trenutno vratila u njegovu mladost, kada bi na neki način, nikada sasvim legalno, stekao nešto novca i trošio ga na kartu za muzičku dvoranu punu buva i kupovao kesicu čokoladiranih grožđica od kusura. Niko nije znao, ili želeo da pogađa, šta je to što juri i grebe ispod sedišta, ali biste brzo naučili veoma važno pravilo: ako ti ispadnu tvoje čokoladirane grožđice, od životne važnosti je da ih ne pokupiš! Vajms zastade, zbog čega je gospođica Bidl naletela na vreću sa jabukama koju ga je zamolila da ponese, i skupio dovoljno smirenosti da kaže, ‘Želeo bih trenutak ili dva da povratim dah, gospođice Bidl. Izvinite, nisam mlad kao što sam bio i sve to. Stići ću vas. U svakom slučaju, šta nosimo u ovim vrećama?’ ‘Voće i povrće, komandire.’ ‘Šta? Za gobline? Mislio da oni sami nalaze svoju hranu.’ Gospođica Bidl provukla se pored njega i otišla u mrak, govoreći preko ramena, ‘Da, rade to.’ Vajms je seo sa mladim Semom na trenutak dok se nije osećao bolje i reče, ‘Kako si ti, momče?’ U mraku sitni glasić reče, ‘Rekao sam gospodinu Zviždaljki da ne brine, tata, pošto je on pomalo tupav.’

Kao i tvoj otac, pomisli Vajms, a verovatno će i nastaviti da bude takav. Ali on je bio u poteri. Na ovaj ili onaj način on je bio u poteri. Ko je bio u poteri mogao je da čeka. Suština je bila u poteri. Bes je pomogao Vajmsu u poslednjoj etapi penjanja. Bes na sebe i svakoga ko je prekidao njegov odmor. Ali, to je bilo zabrinjavajuće: želeo je da se nešto dogodi i sada je to imao. Neko je bio mrtav. Ponekad moraš pogledati u sebe i onda skrenuti pogled. Pronašao je gospođicu Bidl i Suze Pečuraka kako čekaju sa deset ili tako nešto drugih... dama. Bilo je to nagađanje, sa obzirom da još uvek nije našao neki pouzdan način da razlikuje jednog goblina od drugog – izuzev, naravno, Suza Pečurke koja je nosila svoju kecelju sa džepovima koju nije ranije video, a očigledno nisu ni ostale dame pošto je Suze Pečurke sada bila hit sezone što se tiče njenih sestara, sa obzirom na to da su one trenutno nosile smelu odeću od starih džakova, pletene trave i zečije kože koja je jedva nešto pokrivala. Okupile su se oko nje uzvikujući, verovatno, goblinski ekvivalent ‘Oh, draga moja, ti izgledaš fenomenalno’. 24 Gospođica Bide prišla je Vajmsu i rekla, ‘Znam šta mislite, ali to je samo početak. Nositi predmete, korisne stvari, bez potrebe da koristiš ruke – pa, to je korak u pravom smeru.’ Ona povuče Vajmsa malo dalje od novoformiranog goblinskog ogranka Ženskog Instituta, koji je do sada privlačio pažnju mladog Sema, čije je veselo opiranje da bude preplašen bilo čime očigledno pobedila devojke rezultirajući da je bio tamo gde je on osećao da uvek treba da bude, u centru pažnje. Bila je to veština. Gospođica Bidl produži, ‘Ako želite da promenite ceo narod, onda počnite sa devojkama. To je normalna stvar: one uče brže, i prenose ono što su naučile svojoj deci. Pretpostavljam da se pitate zašto smo se uputili ovamo sa ovim vrećama?’ Iza njih, kecelja je isprobavana od jedne devojke do druge: ovogodišnji najpoželjniji odevni predmet. Vajms se okrenu nazad ka ženi i reče, ‘Pa, ovo je samo nagađanje, ali vidim mnogo zečijih kostiju po celom mestu, a čuo sam da možeš umreti ako živiš samo na zečetini, samo što ne znam zbog čega.’ Gospođica Bidl se ozarila. ‘Pa, komandire Vajms, vi ste zacelo prevazišli moju procenu! Da, zečetina je napravila pomor goblinske nacije! Shvatila sam da telo iscrpljuje neke vitalne hranljive materije ako ne jedete podjednako i druge stvari. Skoro svaka zelena bi bila dobra, ali goblinski muškarci misle da je pravi obrok zec na ražnju.’ Ona uzdahnu. ‘Patuljci znaju za to, i oni su potpuno fanatični za dobrom hranom, kao što biste i trebali biti ako provodite mnogo vremena pod zemljom, ali niko se nije potrudio da to kaže goblinima, mada oni u svakom slučaju ne bi poslušali, tako da ima mnogo slučajeva lošeg zdravlja i prevremenih smrti. Neki prežive, naravno, uglavnom oni koji više vole pacova ili jedu celog zeca, ne samo očigledno jestive delove, ili jednostavno jedu njihovo povrće.’ Počela je da razvezuje vreću sa kupusom i nastavila, ‘Bila sam dobra sa suprugom ovdašnjeg poglavice jer se razboleo i pobrinula sam se da dobije nekoliko dobrih obroka. Naravno, on se kune da je to zato što je koristio magiju, ali njegova žena je bila izuzetno razumna, a ostali muškarci ne brinu o tome čime se devojke bave, tako da one tutnu voće i povrće u njihov 24 Međutim, to bi morao biti prevod sa jezika koji je u najboljem slučaju zvučao kao čovek koji skače goredole po veoma velikom pakovanju čipsa.

paprikaš, govoreći da je magično, i tako imaju decu koja preživljavaju i to je način kako menjamo svet, jedan po jedan obrok. To je da bi goblini uopšte dobili šansu da prežive.’ Tužno je pogledala na devojke koje su tračarile i reče, ‘Ono što je njima zaista potrebno je prvoklasni teolog, jer, vidite, oni se slažu sa onim što ostatak sveta misli o njima: oni su otpad! Oni misle da su uradili nešto veoma loše, jako davno, i zato žive tako kako žive. Oni misle da su to zaslužili, da tako kažem.’ Vajms se namrštio. Nije mogao da se seti da je ikada ušao u crkvu ili hram neko od brojnih drugih mesta sa manje ili više duhovnosti iz bilo kojeg drugog razloga izuzev povremenih zahteva posla. Ovih dana trudio se da ulazi iz razloga što ga je Sibil, to jest njegova supruga, vukla sa sobom zato da bi bio viđen i, ako je moguće, bude viđen u budnom stanju. Ne, svet sledećih svetova, života nakon života i prečišćavajućih destinacija jednostavno se nije uklapao u njegovu glavu. Bez obzira želeo to ili ne, ti si bio rođen, radio si najbolje što si mogao, i onda, opet želeo ti to ili ne, umireš. To su bile jedine izvesnosti, tako da je za pandura najbolje bilo da radi svoj posao. I bilo je vreme da se Sem Vajms vrati da radi svoj. Mladi Sem je do sada već bio umoran od društva u suknjicama i polako se udaljio ka starijem goblinu koji je radio na posudi, i posmatrao je sa krajnjom fasciniranošću na očigledno zadovoljstvo, koliko je Vajms mogao reći, starijeg goblina. To je bila lekcija za nas... Ne znam kakva lekcija, ali to je lekcija, pomislio je. Vajms je dok se gospođica Bidl nije vratila sa razgovora o mogućnostima novog modnog hita sa devojkama, a onda je ljubazno upitao, ‘Da li je žrtva imala neku ungue posudu kod sebe?’ ‘Bila bih zapanjena da nije’, rekla je gospođica Bidl. ‘Vrlo moguće bar jedan ili dva, ali verovatno oni prilično mali za upotrebu u toku dana.’ ‘Vidim’, reče Vajms, ‘ali da li je neka pronađena kod nje, ovaj, posle toga, mislim, kada je bila položena?’ Nije znao kakav je bio protokol, pa je nastavio, ‘Vidite, gospođice Bidl, da li je moguće da je imala kod sebe ungue posudu koja sada nedostaje? Znam da su vredne, naravno – sjajne su.’ ‘Ne znam, ali otići ću i upitati Buđenje Smrznut do Kostiju. On je vođa goblina. On će znati.’ Ovo je podsetilo Vajmsa. Osećajući se postiđeno, zavukao je ruku u džep i izvadio mali paket, vrlo, vrlo pažljivo umotan, i pružio ga gospođici Bidl sa molbom. ‘Verujem da to pripada mrtvoj devojci’, reče on. ‘Kameni prsten sa malom plavom perlom? Možete li videti da to dobije neko ko će to ceniti?’ Sve što je imala bio je kameni prsten, pomislio je, a čak i to joj je oduzeto. Bilo je vremena kada svetu nisu bili potrebni policajci, jer je ono što je zaista trebalo bio neko ko zna šta treba uraditi da bi sve isključio i ponovo pokrenuo tako da ovaj put bude urađeno kako treba... Ali, pre nego što je očaj potpuno nestao, gospođica Bidl se vratila, uzbuđena. ‘Veoma je prikladno što ste postavili to pitanje, komandire! Jedan od njih jeste nestao! Ungue mačka!’ Vajms je mogao potpuno ravnodušno registrovati neshvatanje, kao i svaki rođeni pandur. To je pokazivalo ogromno neznanje, ali je bilo dobro pošto je gospođica Bidl bila spremna da

postane izvor informacija. ‘Sigurna sam da znate ono što svi znaju, komandire, a to je da goblini, mogla bih reći religiozno, čuvaju određene telesne izlučevine u posudama, sa uverenjem da one moraju biti ponovo sjedinjene sa svojim telom kada se sahranjuje. Ova obaveza se naziva ungue. Svi goblini se moraju, po običaju koji je veoma strog među goblinima, pridržavati Ungue Obaveze, trojstva slina, odsečenih noktiju i ušnog voska. Nedostajuća posuda u ovom slučaju je posuda mace, koja sadrži odsečene nokte. Nemojte biti zavedeni rečju “maca”. Mačke ne ulaze u tu sliku... to je jednostavno tako jer ima mnogo slogova u reči.’ ‘I to je prvi put da ste čuli da nedostaje, gospođice Bidl?’ ‘Pa, prvi put sam ovde od juče, a ovo je težak trenutak za razgovor sa njenom porodicom, kao što možete zamisliti...’ ‘Vidim’, reče Vajms, iako nije mogao, ne mnogo – iako je mogao osetiti malo zrnce svetla kako raste u tami njegovog uma. Pogledao je ponovo ka mladom Semu, koji je proučavao izrađivača posuda sa svim znakovima forenzičkog interesovanja. To je moj dečko. Nastavio je, ‘Da li su tražili posudu?’ ‘Gledali su svuda, komandire, čak i napolju. To bi bilo prilično malo. Vidite, svaki goblin pravi set posuda koje se čuvaju duboko u pećini. Ja ne znam gde su one, iako mi u većini drugih stvari veruju. To je zbog toga što ljudi kradu posude. Iz tog razloga, većina goblina prave uporedo druge manje posude za svakodnevnu upotrebu i kada napuštaju pećinu, i prazne ih u veće posude kasnije, potajno.’ Pokušala je da se osmehne, i reče, ‘Sigurna sam da vam ovo izgleda prilično čudnovato, komandire, ali pravljenje i održavanje posuda je religija sama za sebe.’ U tom momentu Semjuel Vajms nije bio željan da iznosi svoje mišljenje o posudama, tako da se zadovoljio time što je rekao, ‘Da li je moguće da je drugi goblin ukrao posudu? U svakom slučaju, koja veličina je “prilično mala”?’ Gospođica Bidl mu uputi iznenađeni pogled. ‘Ako mi bilo šta verujete, komandire, verujte mi u ovome. Nijedan goblin ni ne sanja o krađi posude drugog goblina. Koncept tako nečega im je potpuno stran, uveravam vas. Veličina? Oh, obično slična ženskoj pudrijeri ili možda burmutici. Imaju sjaj kao opal.’ ‘Da’, reče Vajms, ‘znam’, i pomisli, svetleće boje u mraku. Rekao je, ‘Ne želim da budem dosadan, ali mogu li pozajmiti neku od posuda sirote dame? Možda će mi trebati jedna da pokažem ljudima šta je to što tražim.’ Gospođica Bidl ga ponovo iznenađeno pogleda. ‘To će biti nemoguće, ali mislim da ako razgovarate sa Suzama Pečurke ona bi vam možda, samo možda, mogla pozajmiti jednu od njenih, u kom slučaju mogu reći da ćete biti veoma posebna osoba, komandire. Posuda obično ide u druge ruke samo u slučaju opasnosti, ali Suze Pečurke provodi mnogo vremena sa mnom i ona je naučila, mogu tako reći, da koristi fleksibilno razmišljanje, i, ako bih mogla to da kažem, ona vam je pomalo naklonjena.’ Odšetala je, ostavljajući zapanjenog Vajmsa i mladog Sema sa njihovim vlastitim mislima. Tu i tamo, goblini su radili šta god da su radili, održavali male vatre, spavali, ili u mnogim slučajevima zamajavali se sa svojim posudama. Nekolicina njih je samo sedelo i prazno zurilo u ništa, kao policajac koji se pita kako se izgovara fantazmagorično.

I nova slika je sama pojavila iz Vajmsove memorije. Bila je to gomila malih plavih muškaraca koji su vikali, ‘Prokleti!’ Ah, da, Nak Mak Figlsi! Oni su takođe živeli u rupama u zemlji. Doduše, za njih se govorilo da su mnogo vitalniji od ovog pećinskog sistema sakupljača đubreta, ali kako god gledali na to, oni su bili u istoj situaciji kao goblini. Oni su takođe živeli na ivici, ali oni – oni su igrali na ivici, skakali gore-dole po njoj, kreveljili na njoj, čačkali svoje slinave noseve na njoj, odbijajući da vide opasnost koja im preti i, uopšte, činilo se da imaju ogroman apetit za život, avanture i alkohol. Kao pandur, on nije mogao to reći jer su oni mogli biti prokleta smetnja, ali bilo je nečega vrednog hvale u veselom i živahnom načinu na koji su se suočili sa, pa, svime... Neko ga je povukao za rukav. Pogledao je dole u lice Suza Pečurke, sa gospođicom Bidl koja je stajala nad njom kao dadilja. Ostale goblinske devojke stajale su iza njih dve kao Efebijski hor. Svečanim glasom maleno lice reče, ‘Srce se mora dati, gospodin Po-liii-caaaj.’ Sa užasno lošim tajmingom, gospođica Bidl uskločila je kao preterano savesna učiteljica, i Vajms je u sebi bio prezadovoljan što vidi mali izraz iznerviranosti na licu Suza Pečurke. ‘Ona misli da ako će vam verovati za posudu, onda vi njoj morate verovati za nešto jednako vredno. Pretpostavljam da biste to nazvali talačka situacija.’ Ne, ja ne bih, pomisli Vimes, gledajući u tamne oči goblinske devojke. To je bila čudna stvar: kada bi ignorisao sve ostalo, što se u najboljem slučaju moglo smatrati neprivlačnim, u zavisnosti od toga kakvu si privlačnost imao na umu, oči su bile ljudske koliko se moglo zamisliti. Imale su dubinu koju čak ni najbistrija životinja nije mogla postići. On posegnu za svojim novčanikom, a gospođica Bidl oštro reče, ‘Ne želi novac!’ Ignorisao je i završio izvlačeći napolje sliku mladog Sema koju je nosio svuda i pažljivo je pružio Suzama Pečurke, koja je prihvatila kao da drži redak i osetljiv predmet – što je, sa Vajmsove tačke gledišta, sigurno bila. Pogledala je u nju, onda ka dečaku lično koji joj uputi veseli osmeh, i njene oči potvrdiše da je grimasa na licu zapravo bio uzvratni osmeh. Za mladog Sema, goblinska pećina je bila interesantna zemlja bajki. Morao si se diviti njegovoj sposobnosti da se ne uplaši odmah bilo čega. Suze Pečurke pogleda nazad na sliku i onda ponovo ka mladom Semu, a onda ka Vajmsovom licu. Pažljivo je stavila sliku u svoju kecelju i izvukla napolje malu posudu koja se prelivala u duginim bojama. Pružila ju je Vajmsu, ruka joj je blago podrhtavala, i on je pažljivo uzeo sa obe ruke. Onda Suze Pečurke reče svojim čudnim glasom, poput živog ormarića za arhiviranje, ‘Srca su data.’ To je Vajmsa skoro oborilo na kolena. Pomislio je: mogla je to lako biti njena glava koja se cerekala na zidu krčme! Neko će goreti! U pozadini njegovog uma veseli glas reče, ‘Vrlo dobro, komandire Vajms, napokon pevaš na moje note!’ Ignorisao je to, osećajući malu posudu; bila je meka kao koža. Za šta god da je napravljena da sadrži, a on nije nameravao da pita, sadržaj je bio sakriven izrezbarenim laticama cveća i pečurkama.

U hladnoj dubini svog podruma, krčmar Džimini spremao se za večerašnju gužvu kada je čuo zvuk iz tame između buradi. Odbacio je to kao još jednog pacova dok ruka nije poklopila njegova usta. ‘Izvinite, gospodine, imam razloga da verujem kako mi možete pomoći u mojoj istrazi.’ Čovek se borio, ali Vajms je znao svaki trik kada bi došlo do hapšenja osumnjičenog. Siknuo je, ‘Ti znaš ko sam ja, gospodine, i ja znam šta si ti. Mi smo obojica panduri i raspitujemo se izokola. Rekao si da barmen vidi sve, čuje sve i ne govori ništa, i ja sam fer čovek, gospodine Džimini, ali ja istražujem ubistvo. Ubistvo, gospodine, kapitalni zločin, i možda nešto mnogo, mnogo gore. Stoga me izvinite ako imam gledište da oni koji nisu iza mene stoje na mom putu, sa svim onim što to uključuje.’ Džimini je sada ostao bez daha i malo se migoljio. ‘Oh, previše pića i premalo redovne šetnje, meni se čini’, reče Vajms. ‘Dakle, ja ne bih tražio od čoveka da prekrši svečanu barmensku zakletvu, tako da kada sklonim ruku mi ćemo mirno sesti i igrati malu igru šarade. Puštam... sada.’ Barmen prošišta kletvu, i dodade, ‘Ne morate to da radite, komandire. Ja imam slaba pluća, znate!’ ‘Nije tako loše kao što bi moglo biti, gospodine Džimini. A sada da popričamo o temi o kojoj mnogo više znate.’ Krčmar je zurio dok je Vajms nastavljao, ‘Ja sam pandur koji se strogo drži zakona. Ne ubijam ljude dok oni ne pokušaju da ubiju mene. Moram vas upozoriti na mog batlera, gospodina Vilikinsa. Videli ste ga prethodnog dana. Na žalost, on je mnogo direktniji, a takođe i izuzetno odan. Pre nekoliko godina, da spase moju porodicu, ubio je naoružanog patuljka kuhinjskim šiljkom za led. A ima i druge talente: između njih, moram reći, da može ispeglati košulju tako kruto kao nijedan čovek kojeg znam. I, kao što rekoh, zaista je veoma odan. Hajde, Džimini. ja sam pandur i ti si pandur. Ti si još uvek pandur šta god pričao – mrlja te nikada ne napušta. Ti znaš šta ja mogu uraditi i ti znaš šta ti možeš, a ti si dovoljno pametan da izabereš pravu stranu.’ ‘U redu, ne morate to naglašavati’, gunđao je Džimini. ‘Mi obojica znamo te detalje.’ Njegov glas odjednom postade gotovo teatralno ljubazan dok je pevušio, ‘Kako vam mogu pomoći, policajče, baš kao dobar građanin kao što jesam?’ Vajms pažljivo izvuče iz svog sakoa malu posudu. Zaista je bila približne veličine kao burmutica. Kod Vajmsa nije moglo doći do zabune: u jednom džepu držao je veličanstveni dragulj, sasvim verovatno skladište goblinskih slina, a u drugom svoju vlastitu malu burmuticu. Koliko bi moglo biti zabavno ako bi ih pobrkao? Džimini je naravno odreagovao kada je video, iako je verovatno mislio da nije. Postojala je suptilna razlika između skrivanja vaše reakcije i pokazivanja da skrivate vašu reakciju. ‘U redu, u redu, gospodine Vajms, vi ste u pravu. Mi nećemo da igramo igrice, stari panduri kao mi. Predajem se. Ja znam šta je to. Video sam jednu kao ta nedavno, zapravo.’ ‘I?’ ‘Mogu vam dati ime, gospodine Vajms. ’Zbog čega? Zato što je on ludak, ništarija, i nije odavde. Ime je Stratford, ili ga tako zovu. Momak noža, tip kojeg nikada ne želiš da vidiš

kako prolazi kroz vrata tvog paba, ne smeta mi da vam kažem. On nije često ovde, hvala bogovima. Dan pre juče bilo je prvi put da ga vidim nakon više meseci. Ne znam gde spava, ali slinava hulja sa kojom se družio zove se Ted Fluter, radi za mladog Lorda Rđu gore u Hengnejlu. Njegovo lordstvo je jak sa duvanom, tako mi kažu.’ Džimini stade. Vajms je razumeo ovo tačno na način na koji je Džimini želeo, bio je siguran. Lord Rđa bio je upleten u nešto, i sugerišući to Džimini je bacio kost Vajmsu da bi ga skinuo sa leđa. Neki ljudi bi smatrali to dostojnim prezira, ali čovek je bio bivši policajac, uostalom. Džimini se malo nakašljao dok je pokušavao da pronađe još jednu žrtvu koju bi Vajms gonio. ‘Ali Fluter, pa, znate, on je samo običan čovek. Ako je nekome potrebna pomoć za nešto, on je ona vrsta koja će biti stražar ili će mu dati da odnese kosti. Kada nije umešan u kriminal mislim da lepi tapete i vodi farmu ćuraka gore na putu prema Overhengu. Ne možete je promašiti, to je smrdljiva ruševina i ne vodi brigu o svojim pticama. Ne sasvim, po mom mišljenju.’ Vajms je prihvatio njegovo otvaranje. ‘Duvan, a? Oh, da, gospodine Džimini, mislim da sam ovde namirisao mnogo više duvana nego što bi se moglo očekivati, i, naravno, kao policajac, to je nešto na šta ću morati da bacim pogled, možda, kada vreme dozvoli.’ On namignu, i Džimini klimnu glavom shvatajući. U privremeno opuštenoj atmosferi, Džimini reče, ‘Oni donesu noću nekoliko buradi ovamo i ponovo ih kasnije pokupe. U redu, ja znam da je to švercovanje i sve to, ali ja nisam video nikakvu štetu. I pošto se mi međusobno dobro razumemo, gospodine Vajms, ja sam ovde samo tri godine. Znam da je bilo nečega ranije, možda su uhvatili za gušu par goblina, ne znam, nije moj posao. Ne znam zašto, ne znam ko, ako znate šta mislim?’ Džimini se znojio kao konj, primetio je Vajms. Postoje vremena kada jednostavna, uobičajena pristojnost postiže viši cilj, i stoga je Vajms samo uputio čoveku mali osmeh i rekao, ‘Jednog dana, gospodine Džimini, dovešću Ledi ovde. Mislim da će biti veoma zainteresovana da vidi vašu ustanovu.’ Džimini je bio zbunjen, ali je ljubazno rekao, ‘Unapred se radujem tome, komandire.’ ‘Ono što pokušavam da kažem’, reče Vajms, ‘je to da ako ova krčma i dalje bude imala goblinsku glavu koja visi iznad šanka sledeći put kada budem ovde, doći će do misterioznog požara, da li razumete? Nema sumnje da vi želite dobre odnose sa Lordom Rđom i njegovim drugarima, jer se uvek isplati biti dobar sa moćnima. Ja to znam veoma dobro. Otkrićete da sam vaš dobar prijatelj, gospodine Džimini, i želeo bih da vam sugerišem da nije u vašem interesu da imate komandira Vajmsa za svog neprijatelja. To je samo mudar savet, znate, kao pandur panduru.’ Sa usiljenom veselošću Džimini reče, glasom iz koga je kapao puter i šećer, ‘Niko nikada nije mogao reći da pozornik Džimini ne zna kako vetar duva, i pošto ste bili tako milostivi da posetite moj skromni objekat mislim da mogu verovati kako vetar počinje da duva ka Vajmsu.’ Vajms je podigao poklopac podruma kako bi krenuo i reče, ‘Oh, kao i ja, gospodine Džimini, kao i ja, i ako ikada petao odluči da duva u drugom smeru, odgrišću mu prokletu glavu.’ Džimini se nesigurno osmehnu i reče, ‘Da li imate nadležnost ovde, komandire?’ Bio je povučen za košulju na samo jedan inč od Vajmsovog lica, oči u oči, i Vajms reče, ‘Isprobaj me.’

Osećajući se prilično živahno nakon ovoga, Vajms je lagano trčao puteljkom koji je vodio ka brdu i pronašao gospođicu Bidl i Suze Pečurke na vratima kolibe. Izgledalo je kao da su sakupljale jabuke; nekoliko korpi voća bilo je na gomili. Pomislio je da se Suze Pečurke smeška kada ga je videla, mada to zaista niko nije mogao reći? Goblinska lica su bila teška za čitanje. Posuda je savesno razmenjena za sliku i Vajms nije mogao da ne primeti, pošto je on uvek spontano primećivao, da su i on i devojka pokušavali potajno da ispitaju svoje dragocene predmete bez izazivanja uvrede. Bio je siguran da je čuo gospođicu Bidl kako se guši od uzdaha olakšanja. ‘Da li ste pronašli ubicu?’ reče ona, zabrinuto se nagnuvši napred. Okrenula se prema devojci. ‘Idi unutra, draga, dok ja porazgovaram sa Komandirom Vajmsom, hoćeš li?’ ‘Da, gospođice Bidl, ući ću unutra na vaš zahtev.’ Bio je ponovo tu: jezik malih kutija, otvaranih i zatvaranih po potrebi. Devojka nestade u kući, i Vajms reče, ‘Imam informaciju da su dva čoveka bili u pabu u noći ubistva, i jedan od njih je zasigurno imao posudu. Nijedan od njih, uverili su me, nije bio stub društva.’ Gospođica Bidl pljesnu rukama. ‘Pa, to je dobro, zar ne? Možete im pročitati prava!’ Vajmsa je uvek bila sramota kada su civili pokušavali da govore sa njim obraćajući mu se kao ‘policajcu’. Kada je već kod toga, mrzeo je da misli o njima kao civilima. Šta je bio policajac, ako nije civil sa uniformom i značkom? Ali oni su ovih dana imali sklonost da koriste taj izraz kao način opisivanja ljudi koji nisu policajci. To je bila opasna navika: kada policajci jednom prestanu da budu civili jedina druga stvar koja mogu postati su vojnici. On uzdahnu. ‘Koliko znam, gospođice, nije protivzakonito imati goblinsku posudu. Kao što nije, strogo govoreći, nezakonito biti opisan da nisi stub društva. Da li goblini potpisuju svoje posude na neki način?’ ‘Oh, da, zaista, komandire, goblinske posude su uvek karakteristične. Da li ti kriminalci imaju modus operandi?’ Vajms je padao u očaj. ‘Ne, i mislim da ne bi ga ne bi prepoznali kada bi ga videli.’ Pokušao je da to kaže čvrsto, jer je gospođica Bidl izgledala kao da će svakog trenutka izvući odnekud lupu i psa tragača. A onda, spuštajući se preko njegovog sveta kao duga zvukova, došla je muzika, izvirući kroz otvoreni prozor kolibe. Slušao je otvorenih usta, potpuno zaboravivši razgovor. Njegova milost Vojvoda od Anka, Komandir ser Semjuel Vajms, nije bio čovek koji je shvatao svrhu čestog izvođenja klasične muzike, ili zapravo bilo koje muzike ako je nisi mogao zviždućkati na putu kući. Ali, očigledno da je pripadnost plemstvu nosila sa sobom zahtev da prisustvuje operama, baletima i mnogim muzičkim događajima na koje ga je Sibil vukla sa sobom. Na sreću, uglavnom su imali ložu, i Sibil, veoma mudro, nakon što bi ga odvukla na predstavu, nije ga posle toga terala da bude pri svesti. Ipak je nešto od toga procurilo i to je bilo dovoljno za njega da zna kako je ono što sluša bila istinski prefinjena stvar: nisi je mogao pevušiti, i nije bilo načina da neko poviče ‘Ups! Evo banana!’ Bila je to istinska muzika, zvuk koji je dovodio do toga da poželiš da padneš na kolena i obećaš da ćeš biti bolja osoba. Bez reči se okrenuo ka gospođici Bidl, koja reče, ‘Ona je veoma dobra, zar ne?’ ‘To je harfa, zar ne? Goblin svira harfu?’ Gospođica Bidl je izgledala zbunjeno zbog ove nagle zainteresovanosti. ‘Svakako, zašto ne bi? Prilično čudno, njene velike ruke su pogodne za instrument. Mislim da ona još uvek ne

razume zamisao o čitanju muzike, i moram joj pomoći da to uštima, ali ona svira veoma dobro. Nebesa znaju odakle ona dobija tu muziku...’ ‘Nebesa?’ reče Vajms, žurno dodajući, ‘Koliko dugo će ona svirati? Imam li vremena da dovedem Sibil ovamo?’ Nije čekao na odgovor nego je odjurio niz put, preskočivši preko kapije, izazvavši da stado ovaca eksplodira u svim pravcima, prokleo mala vrata, preskočio haha, potpuno ignorisao he-he i sasvim izbegao ho-ho. Trčao je celim putem, ustrčao uz stepenice i, tačno na vreme, prošao kroz glavna vrata tog trenutka kada ih je vratar otvorio. Sibil je pijuckala čaj sa grupom dama, što se činilo kao obavezna procedura u poslepodnevnim satima, ali Vajms se naslonio na zid i prodahtao, ‘Moraš doći i čuti tu muziku! Povedi mladog Sema! Povedi ove dame ako žele da pođu, ali šta god uradila, dođi! Nikada nisam čuo nešto tako dobro!’ Sibil pogleda unaokolo. ‘Pa, mi se upravo razilazimo, Seme. Znaš, izgledaš veoma zajapureno. Da li je nešto bitno?’ Ona pogleda preklinjući svoje drugarice koje su već ustajale sa svojih stolica, i reče, ‘Nadam se da ćete mi oprostiti, dame. Veoma je teško biti supruga važnog čoveka.’ Postojala je mala žaoka na poslednjem slogu. ‘Sigurna sam, Seme, da šta god to bilo može sačekati dok se ne oprostim sa svojim gostima, zar ne?’ I tako se Sem Vajms rukovao, smeškao, rukovao, smeškao i nervirao dok poslednje brbljanje nije odbrbljano i zadnja dama otišla. Pošto je videla da je i poslednja kočija otišla, Ledi Sibil se vratila, skljokala se u stolicu ispred Sema i saslušala Vajmsovo zbunjeno objašnjenje. ‘I to je ona mlada goblinska devojka koju gospođica Bidl uči da govori?’ Vajms je bio gotovo mahnit. ‘Da! I ona svira predivnu muziku! Predivnu!’ ‘Seme Vajmse, kada te ja povedem na koncert ti zaspiš za deset minuta. Znaš šta? Ubedio si me. Hajde, hoćemo li?’ ‘Gde?’ reče Vajms, u supružničkoj konfuziji. Sibil je glumila iznenađenje. ‘Pa, da čujemo mladu damu koja svira harfu, naravno. Mislim da je to bilo ono što si ti želeo. Otići ću po moj žaket dok ti pronađeš mladog Sema, molim te? On je u laboratoriji.’ Za Vajmsa, zbunjenost je sada počela da se nagomilava. ‘U...’ ‘Laboratorija, Seme! Ti znaš da je moja porodica bila slavna po petljanju u sve, zar ne? Vilikins je tamo sa njim, i verujem da seciraju neki, mogu li reći, izmet? Uveri se da su obojica oprali ruke – temeljno’, dodala je izlazeći iz prostorije. ‘I reci im da sam bila nedvosmislena, a mladom Semu objasni šta znači nedvosmisleno!’ Kočija je stajala prazna na stazi. Nisu se usudili da kucaju na vrata, ne dok je ta nebeska muzika dopirala kroz prozor kolibe. Sibil je bila u suzama, ali je često gledala gore, i govorila stvari kao, ‘To ne bi trebalo da je moguće na harfi!’ Čak je i mladi Sem bio prikovan, stojeći sa otvorenim malim ustima, dok je muzika pojurila i, za trenutak, ispunila sva srca i oprostila sve grehove – nemajući nikakvog posla u slučaju mladog Sema, deo Vajmsa je uspevao da razmišlja, ali radeći pravi i težak posao na njegovom ocu. A kada je muzika prestala mladi Sem reče, ‘Još!’ i to se odnosilo na njegove roditelje, takođe. Stajali su tu, ne gledajući jedni druge, a onda se vrata kolibe otvoriše i gospođica Bidl zakorači napolje.

‘Videla sam da ste tu, naravno. Uđite unutra, ali tiho. Napravila sam limunadu.’ Povela ih je kroz hodnik i uvela u dnevnu sobu. Suze Pečurke mora da je bila upozorena od gospođice Bidl. Sedela je na stolici pored harfe sa svojim prevelikim šakama prikladno sklopljenim preko svoje kecelje. Bez reči, mladi Sem joj je prišao i zagrlio njenu nogu. Goblinska devojka je izgledala uspaničeno i Vajms reče, ‘Ne brini, on samo želi da ti pokaže da te voli.’ I pomislio je, Upravo sam rekao goblinu da se ne plaši mog sina pošto je on voli i svet se prevrnuo naglavačke i svi gresi su oprošteni, izuzev verovatno mojih. Dok se kočija blago klackala nazad prema Remkin Holu, Ledi Sibil tiho reče Vajmsu, ‘Razumela sam da je mlada goblinska dama koja je bila... ubijena mogla svirati harfu jednako dobro kao gospođica Pečurka.’ Vajms se trgnuo iz svojih unutrašnjih misli i reče, ‘Nisam to znao.’ ‘Oh, da’, reče Sibil, neobično pričljivo. ‘Očigledno gospođica Bidl želi da mlade goblinske devojke imaju nešto čime bi se ponosile.’ Ona pročisti grlo i, nakon pauze, reče, ‘Da li imaš neke osumnjičene, Seme?’ ‘Oh, da, dvojicu. Imam svedočenje pouzdanog svedoka koji je bio u blizini, i počeo sam da razmišljam o nizu događaja koji bi me takođe mogao odvesti do boravišta gospodina Džefersona, kovača. Ovo je selo, na kraju krajeva. Svi vide gde ideš i nikada ne znaš ko je iza živice. Verujem da su mogli čuti kada me je pozvao u čestar Mrtvog Čoveka što bi Novosti mogle nazvati “te kobne noći”.’ Sibil pogleda ka mladom Semu koji je dremao između njih, i reče, ‘Da li znaš gde žive?’ ‘Da, barem jedan od njih. Mislim da se drugi samo mota ovuda, kako kažu.’ Sada mu je zveckanje šljunka pod točkovima govorilo da su izašli na put. Sibil ponovo pročisti grlo, i tihim glasom reče, ‘Plašim se da si možda osetio kako sam bila prilično oštra prema tebi, Seme, po pitanju toga što tvoje profesionalne brige ometaju naš odmor. Ja mogu, ponekad, biti pomalo... tupa.’ ‘Uopšte ne, Sibil, potpuno sam razumeo tvoju zabrinutost.’ Činilo se da Ledi Sibil zaista može sve obaviti malim kašljucanjem, ali je pažljivo nastavila i reče, ‘Seme, bila bih ti veoma zahvalna ako bi mogao da odvojiš vreme i možda povedeš Vilikinsa sa sobom gde god bili ti nitkovi koji truju svet svojim postojanjem i privedeš ih pravdi, ako bi bio tako dobar.’ Mogao je osetiti njeno podrhtavanje od gneva i reče, ‘Odlučio sam da to uradim što je pre moguće, draga, ali moram ti reći da možda neće ići u potpunoj saglasnosti sa pravilima. Uostalom, ja sam izvan svoje nadležnosti ovde.’ Ali njegova žena reče, ‘Ti si cepidlaka za zakon, Seme, i ja ti se divim, ali nadležnost dobrog čoveka proteže se do kraja sveta – mada, kome ćeš ih predati? Havelok bi ih obesio, ti to znaš. Ali on je daleko odavde. Bez obzira na sve, Seme, sigurna sam u jednu stvar i to je ovo: najgora stvar koju možeš uraditi je ništa. Drži se toga, Seme.’ ‘Zapravo, Sibil, ja sam odlučio da ih predam lokalnim sudijama.’ ‘Šta? Oni su užasna gomila, očigledno koriste ono što oni nazivaju zakonom za svoje vlastite ciljeve! To previše smrdi!’

Vajms se osmehnu. ‘Oh, draga, da li stvarno tako misliš?’ Nije imalo svrhe ići u krevet, pomisli Vajms kasnije te večeri, i tako je poljubio svoju ženu za laku noć i otišao u sobu za snuker gde je Vilikins dokono praktikovao jednu od više društveno prihvatljivih veština koju je naučio tokom proćerdane mladosti. Čovek se ispravio kada je Vajms ušao i reče, ‘Dobro veče, komandire. Želite li prihvatljivo piće za početak?’ Vajms se takođe prepustio povremenoj cigari pošto, pa, šta ima dobro u sobi za snuker bez dima koji je vijori između svetiljki i pretvara vazduh u zamagljeno plavu, boju mrtvih nada i izgubljenih prilika? Vilikins, koji je znao protokol, čekao je da Vajms izvede svoj udarac pre nego što se blago nakašljao. ‘Oh, vrlo dobro, gospodine, i razumeo sam da je njeno gospodstvo pomalo uznemirena zbog situacije sa goblinima, gospodine. Verujem da je takav slučaj, gospodine, pošto sam je sreo ranije u hodniku i koristila je jezik koji nisam čuo sa ženskih usta otkako je moja stara majka otišla, bog blagoslovio njenu dušu, ako uspe da je pronađe. Ali, opet veoma dobro urađeno, gospodine.’ Vajms položi svoj štap sa strane. ‘Želim sve da ih dobijem, Vilikinse. Nije dovoljno uhapsiti nekog lokalnog razbojnika.’ ‘Da, zaista, komandire, sve je to zbog rušenja crne.’ Vajms podignu pogled sa svog žestokog pića. ‘Vidim da ste mnogo igrali u svoje vreme, Vilikinse. Da li ste ikada videli Karlicu Vilijamsa? Veoma religiozan čovek na svoj način, živeo je negde u prolazu Koka-i-Pilići sa svojom sestrom, igrao je kao što nikada nisam nikoga video da igra pre ili posle. Kunem se da je mogao naterati loptu da skoči sa stola, kotrlja se duž ivice i padne nazad na platno gde je on to želeo, i uredno se spusti u rupu.’ Vajms ispusti zadovoljni groktaj, i produži, ‘Naravno, svi su uobičajeno govorili da je to bilo varanje, ali on je uvek stajao tamo, krotko kao beba, samo ponavljajući “kugla pala”. Da vam kažem istinu, razlog zbog kojeg nikada nije pretučen je taj što je bilo poučno posmatrati čoveka. Jednom je potopio kuglu odbijajući je od lampe i krigle. Ali, kao što reče, kugla je pala.’ Vajms se opustio i reče, ‘Problem je, naravno, što su u stvarnom životu pravila mnogo strožija.’ ‘Zaista jesu, komandire’, reče Vilikins. ‘Tamo gde sam obično igrao jedino pravilo bilo je da nakon što pogodiš svog suparnika štapom u glavu moraš biti u stanju da trčiš veoma brzo. Razumeo sam njeno damstvo da ćete možda trebati moju asistenciju večeras?’ ‘Da, molim te. Idemo u selo Hengnejlsa. To je oko dvadeset milja uzvodno.’ Vilikins klimnu glavom. ‘Zaista jeste, gospodine, nekadašnje sedište porodice Hengnejl i posebno Lorda Pravde Hengnejla, koji je slavno objavio da nikada nije uzeo u obzir nikakvu izjavu okrivljenog da nije kriv na osnovu toga što “kriminalci uvek lažu” i bio je, srećnom slučajnošću, Počasni Majstor Blagonaklonog Društva Izrađivača Konopa i Pletača. Uz malo sreće, nećemo ponovo videti nikoga sličnog njemu.’ ‘Izvrsno, Vilikinse, i zaustavićemo se usput da pokupimo našeg pronicljivog mladog lokalnog pozornika, koji će videti poštenu igru. Nameravam da to osiguram.’ ‘Drago mi je što to čujem, gospodine’, reče Vilikins, ‘ali imajte ovo na umu: šta će postati bitno jednom kada kugla bude pala?’

Gospođa Zaključak je bila ta koja je otvorila vrata kolibe, ispustila mali vrisak, zalupila vrata, otvorila vrata da bi se izvinula što je zalupila vrata, a onda zatvorila pažljivo vrata, ostavljajući Vajmsa na pragu. Trideset sekundi kasnije Fini otvori vrata, sa pidžamom napola upasanom u pantalone. ‘Komandire Vajms! Da li nešto nije u redu?’ reče on, hrabro pokušavajući da nagura celu noćnu košulju unutra. Vajms žustro protrlja ruke. ‘Da, načelniče Zaključak, gotovo sve, ali postoji jedan deo koji se može uraditi kako treba uz vašu pomoć. Povodom ubistva goblinske devojke, imam dovoljno informacija za izdavanje naloga za hapšenje dva čoveka o kojima je reč. Ovo je vaš reon, tako da profesionalno govoreći mislim da je jedino pravilno i ispravno da mi pomognete u hapšenju.’ Vajms je zakoračio u prostoriju tako da je Vilikinsovo lice postalo vidljivo, i produžio, ‘A mislim da znate Vilikinsa, mog ličnog batlera, koji se dobrovoljno ponudio da vozi moju kočiju i, naravno, obezbedi mi čistu belu košulju ako mi bude zatrebala.’ ‘Grrrr’, zareža Vilikins, okrećući se da namigne Vajmsu. ‘Načelniče Zaključak, bio bih vaš dužnik ako biste se naoružali onim što mislite da će vam trebati i, pošto nemate par lisica koji bi đavolski vredeo, oh, žao mi je, možete li barem nabaviti neki kanap?’ Lice Finija Zaključka bilo je cela paleta sukobljenih emocija. Ja ću raditi sa slavnim komandirom Vajmsom – ura! Ali ovo je veliko i ozbiljno – oh, bože. Ali to će biti kao da sam pravi policajac – ura! Ali u mom krevetu je već boca tople vode – oh, bože. Sa druge strane, ako sve to pođe loše, pa, uostalom, Vojvoda od Anka poseduje većinu ovog mesta, tako da će njemu pripasti najveći deo krivice – ura! A možda ako se istaknem dobijem posao u gradu, tako da moja mama može živeti na mestu gde se neće buditi noću slušajući miševe kako se bore sa bubašvabama – ura! 25 Za Vajmsa je bilo uživanje da posmatra momkovo lice u svetlosti sveće, posebno jer je Fini pomerao usne dok je razmišljao. I zato je rekao, ‘Siguran sam, načelniče Zaključak, da će saradnja u ovom slučaju biti od velike pomoći u vašoj budućoj karijeri.’ Ovaj poslednji komentar izazvao je da gospođa Zaključak, vireći preko sinovog ramena, pocrveni od ponosa i kaže, ‘Slušaj njegovu milost, Fini! Možeš napraviti nešto od sebe, baš kao što ti stalno govorim! Bez rasprave sada, kreni, moj momče.’ Ovaj majčinski savet bio je naglašavan tako brzim skakutanjem gore-dole gospođe Zaključak kao da je bila povezana sa šivaćom mašinom. Hvala bogovima na starim majkama, pomislio je Vajms, dok je Fini konačno ulazio u kočiju sa flašom toplog čaja, rezervnim čistim gaćama i pola pite od jabuka. Kad su točkovi počeli da se okreću, i nakon što je Fini završio sa mahanjem svojoj staroj mami kroz prozor, Vajms, pažljivo balansirajući da izbegne ljuljanje upali malu špiritusnu lampu koja je bila sve što je kočija imala za osvetljavanje. Ponovo se zavalio u svoje sedište i 25 Na žalost, pozornik Zaključak je imao prevelika očekivanja: u Ank-Morporku miševi i bubašvabe su odlučili da zaborave svoje nesporazume i udruže se protiv ljudi.

reče, ‘Bio bih ti zahvalan, momče, ako bi uzeo malo vremena da upišeš u svojoj beležnici sve što sam ti rekao otkako sam stigao ove večeri. To bi moglo biti od pomoći obojici.’ Fini je praktično salutirao, i Vajms nastavi, ‘Kada smo videli mrtvu goblinsku devojku prethodnog dana, gospodine Fini, jeste li napravili zapis o tome u svojoj beležnici?’ ‘Da, gospodine!’ Fini je ponovo skoro salutirao. ‘Moj deda mi je uvek govorio da sve upisujem u moju beležnicu!’ Odskočili su u svojim sedištima kada je kočija pogodila kamen i Vajms tiho reče, ‘Da li ti je ikada rekao da ponekad slučajno okreneš dve stranice odjednom tako da povremeno imaš praznu stranicu?’ ‘Oh, ne, gospodine. Da li je trebao?’ Sedište ih je opet bacalo gore-dole kada Vajms reče, ‘Strogo govoreći, momče, odgovor je ne, posebno ako nisi radio sa mnom. Sada, molim te, zapiši sve to baš kao što sam tražio. A pošto ja nisam mlad kao ti, pokušaću da uhvatim malo sna.’ ‘Razumeo sam, gospodine. Samo jedna stvar, gospodine? Gospodin Stoner, službenik Magistrata, došao je poslepodne da me vidi, razgovarali smo i rekao je da se ne uznemiravam zbog goblinske devojke jer su goblini zvanično štetočine. On je bio veoma ljubazan, i doneo je malo brendija za moju staru mamu, i rekao je da ste vi fini gospodin, ali da imate sklonost da pravite problem od ničega, gospodine, kao što to radi viša klasa i bez ikakvog smisla, gospodine. Gospodine? Gospodine? Jeste li zaspali, gospodine?’ Vajms okrenu glavu i najslađim tonom reče, ‘Da li si napravio zapis o tome u svojoj beležnici, momče?’ ‘Oh, da, gospodine!’ ‘I ti si još uvek u ovoj kočiji sa mnom? Zašto ste to uradili, gospodine Fini?’ Kamenje je zvečalo ispod njih i činilo se da je trebalo malo vremena dok je Fini Zaključak prikupio svoje misli na način koji mu se učinio zadovoljavajućim. On reče, ‘Pa, komandire Vajms, mislio sam, pa, taj gospodin Stoner je plemić manje ili više, isto kao i komandir Vajms, jedino što je on vojvoda i stoga mnogo veliki plemić i ako ćeš biti uhvaćen između dva plemića možda je bolje odabrati onoga većeg da bude na tvojoj strani.’ Čuo je Vajmsov groktaj, i produži, ‘A onda, gospodine, pomislio sam, pa, bio sam tamo gore, video sam to jadno stvorenje i šta je urađeno sa njom, i setio sam se da je Stoner pokušao da napravi budalu od mene nagovorivši me da uhapsim vas, gospodine, i razmislio sam o goblinima i pomislio, pa, oni su prljavi i smrdljivi i stari goblin je plakao, a životinje ne plaču i goblini, pa, oni prave stvari, prekrasne stvari i kao što mi držimo naše svinjce i uglavnom smo prljavi, ni mi ovde siguno nemamo ljudi koji su baš jaki u tom pogledu, mogu vam reći neke priče, i tako sam razmišljao još malo i pomislio, pa, taj gospodin Stoner, pomislio sam, mora da greši.’ Čula se tutnjava dok je kočija prelazila preko mosta i onda zvuk točkova na nabijenom kamenju vratio. Fini zabrinuo upita, ‘Da li je sve u redu, gospodine?’ Nervozno je iščekivao. A onda je Vajmsov glas, koji je ovaj put zvučao prilično udaljeno, rekao, ‘Da li znate kako se taj mali govor koji se imali naziva, gospodine Fini?’ ‘Ne znam, gospodine, to je samo šta ja mislim.’ ‘To se zvalo iskupljenje, gospodine Fini. Držite se toga.’

Vajms se probudio iz dremeža u kojem je sanjao mladog Sema kako svira harfu, i do trenutka kada je shvatio da je to bio san zvuk točkova kočije se promenio kako su usporavali i zaustavili se. Vilikins je otvorio mali prorez koji je omogućavao razgovor između kočijaša i putnika, i tiho reče, ‘Ustajte, gospodine, mi smo oko četvrt milje od Hengnejlsa, broj stanovnika trideset sedam i još uvek glupi. A vi možete nanjušiti ćurke odavde i poželeti da prokleto ne možete, izvinite na mom klačanskom. Pretpostavio sam da bi mogla biti dobra ideja da tiho odšetamo ostatak puta, gospodine.’ Vajms je sišao sa kočije i proteglio svoje udove. Vazduh je zaudarao neobično invazivnim smradom ptica; čak ni goblini nisu maltretirali sinuse ni upola tako gadno. Ali ovo je bila mala smetnja u odnosu na uzbuđenje, da, uzbuđenje. Koliko je prošlo otkad je vodio raciju u zoru? Predugo, bilo je to davno, a sada su kapetani i stariji narednici radili posao dok je on ostajao u kancelariji, i bio Gradska straža Ank-Morporka. Pa, danas ne. Šapućući dok su hodali kroz maglu do kolena, on reče, ‘Vi, načelniče Zaključak, vi ćete kucati na prednja vrata kada vam dam znak, a ja ću se smestiti ispred zadnjih vrata za slučaj da gospodin postane trkač, u redu?’ Sada su bili blizu poseda i, da, bila su potrebna samo dvojica. Farmerska kuća izgledala je jedva dovoljno velika za dvoje vrata, a kamoli troje. ‘Šta treba da kažem, komandire?’ prošištao je Fini. ‘Oh, zaboga, ti si prokleti sin i unuk pandura, momče moj, šta do đavola misliš da ćeš viknuti? Dozvoli da ti dam nagoveštaj. To ne uključuje reč “molim”. Zviždaću ti kada budem na poziciji, shvataš? Dobro.’ Pažljivo su hodali preko smrdljivog dvorišta i Vajms je zauzeo poziciju pozadi, gde mu je pala na pamet zanimljiva ideja i napravio je mentalnu belešku. Onda se naslonio na prljavi zid kuće malo dalje od zadnjih vrata, uzeo između prstiju malo burmuta da pročisti vazduh od ćurki i tiho zazviždao. ‘Otvaraj u ime zakona! Opkoljeni ste! Imate minutu da otvorite vrata! Zaista to mislim! Otvori vrata! Ovo je policija!’ Udobno naslonjen na zid, Vajms je to škrto ocenio kao prilično dobro za početnika, sa jednim poenom skinutim zbog dodavanja ‘Zaista to mislim’, a onda, kada je čovek izleteo na zadnja vrata, on ispruži svoju čizmu. ‘Dobro jutro, gospodine. Moje ime je komandir Vajms! Nadam se da ste u položaju da se setite vašeg!’ U šupama su ćurke poludele, izazivajući blago povećanje smrada. Čovek se uspravio na svoje noge, gledajući očajnički unaokolo. ‘Oh, da, možete bežati, da, možete to uraditi’, reče Vajms pričljivo, ‘ali onda bi drugi mogli pomisliti kako to može značiti da znate razlog zbog kojeg bežite. Sada, lično, mogu se složiti da bi svako koga zaustavi pandur trebalo da beži kao lopov, nevin ili ne, prema osnovnim načelima. Osim toga, postali smo prilično debeli ovih dana tako da nam je potrebna vežba. Ali trčite ako to želite, gospodine Fluter, jer i ja mogu da trčim, i to vrlo brzo.’ Sada se Fluter osmehivao osmehom čoveka koji misli da ovaj pandur nije baš pametan.

‘Kladim se da nemate nalog od magistrata, zar ne?’ ‘Pa sad, gospodine Fluter, zašto mislite tako, a? Možda vi mislite da magistrat neće izdati nalog za vaše hapšenje, jel’? Uzgred, hvala vam što ste mi pokazali gde su burad sa duvanom uskladištena. Vaša saradnja će biti uzeta u razmatranje.’ Neki dani su loši dani, kao kada gledaš pravo u iskasapljeno telo mlade žene, a onda dobiješ dobre dane, kada osumnjičeni sevne očima preko dvorišta pokazujući ti tačno gde je plen sakriven. ‘Moraću, naravno, spomenuti vašu saradnju nadležnima i, svakako, u lokalnom pabu takođe, ah, da.’ Sada je gospodin Fluter vizuelizovao rezultat ako bude viđen kao neki cinkaroš, tako da glupo nastavi, ‘Ja ti nikada ništa nisam rekao o bilo kakvom duvanu, i ti to znaš, panduru!’ U tom trenutku Fini zakorači iza ćoška sa svojom strašnom močugom podignutom iznad glave i gotovo komičnim izrazom agresije na licu. ‘Želite li da mu dam dobrih starih jedandva, komandire, samo recite, gazda!’ Vajms prevrnu očima glumeći očajanje. ‘Nema potrebe za time, Fini, nema potrebe za time, baš kada je ovde prisutni gospodin Fluter toliko željan da priča sa nama, razumeš?’ Fluter je odlučio da pokuša sa obraćanjem Finiju. ‘Vidi, Fini, ti me znaš –’ Stigao je dotle i ništa dalje pošto Fini reče, ‘Pozornik Zaključak za tebe, Fluteru. Moj tata te je vodio pred sudije dvadeset puta. On te je obično nazivao zunzarom na račun toga što gde god da je bila neka gomila govana on te je nalazio da lepršaš oko nje. I rekao mi je da te posmatram, što upravo sada i radim, zapravo.’ Zurio je u Vajmsa, koji mu je uputio ohrabrujuće klimanje glavom i onda reče, ‘Vidite moj problem, gospodine Fluter, mi nismo ovde da bismo razgovarali o krijumčarenju duvana, u redu? Dakle, nikada nisam video sebe kao poreznika, to nije popularna profesija. Ja sam čist i jednostavan pandur, dobro, i u svojoj ruci imam ovog čoveka koji samo čini uslugu svom poslodavcu skladištenjem nekoliko buradi duvana u svojoj šupi, ali u drugoj ruci, pa, ako bih u drugoj ruci pronašao ubicu, zašto, bogovi vas blagoslovili, ne bih mogao potpuno zaboraviti sve o onoj prvoj... Nemojte tražiti da vam crtam, Fluteru, jer su mi ruke pune.’ Fluter je izgledao prestravljeno. ‘Ovo je zbog onog goblina, tačno? Vidi, to nisam bio ja! U redu, Ja sam pomalo rđav momak, umešao sam ruke u to, ali mi se to ne sviđa! Ja sam bitanga, a ne prokleti ubica!’ Vajms pogleda ka Finiju. Za neke ljudi se moglo reći da su zadovoljni kao Panč. Fini je izgledao zadovoljno kao Panč, Džudi, pas Tobi, krokodil i, iznad svega, policajac, svi umotani zajedno. Vajms je upitno podigao obrve, i Fini reče, ‘Ja mu verujem, šefe. On nema to u sebi, kunem se. Najbolje što bi on mogao da uradi je da sruši staru damu zbog njene torbe, a čak i onda ona bi verovatno morala biti slepa.’ ‘Eto, vidite!’ reče Fluter trijumfalno. ‘Ja nisam stvarno loša osoba!’ ‘Ne’, reče Vajms, ‘vi ste pravi dečkić iz crkvenog hora, gospodine Fluter, mogu to da vidim, a i ja sam takođe prilično religiozan, i sviđaju mi se strofe i stihovi, ali da li ste spremni da se zakunete da je osoba poznata kao Stratford izbola nožem do smrti goblinsku devojku na Dželatovom brdu, na zemljištu Remkin Hola, pre tri noći?’

Fluter je podigao prst. ‘Mogu li reći kako sam mu rekao da prekine, a on se nasmejao, i ja nisam ni znao da je to bila devojka – mislim, kako možete to reći?’ Vajmsovo lice je bilo bezizražajno. ‘Reci mi, Tede, šta bi ti uradio da si znao? Zainteresovan sam.’ Fluter je gledao dole u svoja stopala. ‘Pa, ja, pa, pa, mislim... ne devojku, mislim... pa, ne devojku... mislim, to nije u redu, znate šta mislim?’ A u skoro svakom komšiluku možeš naći nekog kao ovaj opasni klovn, pomisli Vajms. ‘Očigledno je da kavaljerstvo nije mrtvo, gospodine Fluter. U redu, Fini, nastavimo. Gospodine Fluter, zašto ste bili na Dželatovom brdu rečene noći?’ ‘Išli smo samo da prošetamo’, reče Fluter. Vajmsovo lice ponovo postade bezizražajno, tako bezizražajno da je bilo mrtvo. ‘Naravno da ste bili, gospodine Fluter. Glupo od mene što pitam, zaista. Pozorniče Zaključak, vidim Vilikinsa tamo da puši.’ On gurnu otvorena vrata i uvuče Flutera unutra. ‘Da li ova zgrada ima podrum?’ Fluter je bio na korak od odlaska u toalet, ali i pored toga, kao budala koja sebe još dublje zakopava, uspevao je da se podrugljivo smeje, ‘Može biti. Pa šta?’ ‘Gospodine Fluter, već sam vam rekao da sam ja religiozan čovek, i pošto ste iskušavali strpljenje sveca potrebno mi je da provedem trenutak u tihoj meditaciji, razumete? Siguran sam da znate da uvek postoji lakši način, a opet, uvek postoji i teži način. Trenutno, ovo je lakši način, ali i teži način je isto prilično lak, zapravo. Pre nego što ponovo razgovaram sa vama želim da budem nasamo sa svojim mislima. I palo mi je na um, gospodine Fluter, da možda imate neke misli o, takoreći, odlasku i zato će moj kolega načelnik Zaključak čuvati vrata, a pozvaću mog batlera, gospodina Vilikinsa, da vam pravi društvo.’ Čak pre nego što je Vajms stigao da kucne u prozor, vrata se otvoriše i Vilikins, besprekoran kao i uvek, zakoračio je u prljavu prostoriju, elegantan i ispeglan i sa uglancanim cipelama i tragom kreme u kosi. Tri muškarca su onda posmatrali Vajmsa kako podiže prsten na podu i povlači ga otkrivajući kapak tamnog podruma i merdevine koje se spuštaju. Vajms reče, ‘Pozorniče Zaključak, treba mi malo vremena da razmislim u tami. Neće biti dugo.’ Sišao je niz merdevine i zatvorio poklopac za sobom. Tama reče, ‘Ah, komandire, konačno. Pretpostavljam da ste ovde da biste uzeli izjavu svedoka.’ Ovo je pogrešno, reče Vajms samom sebi. Kako možeš prihvatiti svedočenje od demona, posebno kada je u pitanju neki bez stalnog prebivališta? Ali sa druge strane, kome treba izjava svedoka ako imaš priznanje? Iznad, oči Teda Flutera kotrljale su se tamo-amo dok je analizirao situaciju. Da vidimo: imamo jednog mladog brbljivca koji se igra pandura, i naduvenog batlera, svog ružičastog i sjajnog. Računam da će mali dečko gospođe Fluter nestati odavde. U tom trenutku, u tom posebnom trenutku Vilikins, bez gledanja ka Fluteru, posegnu u svoj sako i začuo se pljesak kada je spustio čelični češalj na sto ispred sebe. Sijao se. A sijao je još jače u Fluterovoj mašti. Bacio je jedan pogled na Vilikinsov izraz lica, i mali dečko gospođe Fluter je odlučio da će i dalje sedeti veoma mirno dok se onaj fini komandir Vajms ne vrati. Iz drugog džepa Vilikins

izvuče najoštriji nož koji je Fluter ikada video i, bez obraćanja ikakve pažnje na Flutera, započe sa čišćenjem noktiju. Zapravo, bilo je to samo pitanje sekundi pre nego što se kapak ponovo podigao i pojavio Vajms, klimnuo glavom Vilikinsu koji je uzeo češalj i išetao iz prostorije bez reči. Vajms je opet uzeo stolicu. ‘Gospodine Fluter, ja imam izjavu svedoka koja vas smešta na Dželatovo brdo u noći o kojoj je reč sa još jednim čovekom, rečenim čovekom poznatim kao Stratford. Svedok mi kaže kako ste mu rekli da možete poneti nešto krvi od ćurki, ali on je rekao da tamo svuda ima zečeva i da on nikada ne promašuje svojom praćkom. U tom trenutku svedok kaže da je iz žbunja izašla mlada goblinska devojka i vaš kompanjon je udario dok je ona molila za svoj život – i razjaren, do te mere da ste mu vi rekli, kao što ste izjavili, da prekine, nakon čega se okrenuo ka vama, još uvek držeći svoj nož, meni opisan kao mačeta, tako brzo da ste urinirali u svoje čizme.’ ‘Ne, ne govorite, nisam završio. Pored toga, obavešten sam da ste kazali vašem ortaku kako ste očekivali da treba ostaviti samo krv, a ne, kako ste rekli, “creva po celom mestu”, nakon čega vas je naterao da ih stavite nazad u leš i sakrijete ih dalje u nekim žbunovima žutike. Ne, rekao sam da ne govorite! U svom džepu imali ste pitu od svinjetine, koju ste poneli od kuće, i tri dolara u gotovini, što je bila vaša plata za ovaj mali zadatak.’ ‘Nakon toga vi i Stratford odšetali se nazad do vaših konja, koje ste privremeno ostavili u trošnoj staroj štali na drugoj strani sela. Konji su bili kestenjasta kobila i sivi škopac, oba uništena od lošeg postupanja. Zapravo, škopac se izvrnuo kad ste odlazili, i vi ste morali da ga zaustavite da ga ne ubije odmah tu. Oh, i svedok mi je rekao da ste bili goli do pojasa kada ste odlazili, pošto je vaša košulja bila natopljena krvlju i ostavili ste je u štali posle rasprave sa Stratfordom. Pokupiću je kada se vratimo nazad. Vaš prijatelj vam je rekao da skinete i pantalone, ali ste odbili; međutim, primetio sam fleke od krvi na njima ranije. Ne želim da ulazim u trošak i šaljem jahača u grad gde će moj Igor utvrditi da li je krv ljudska, goblinska ili od ćurke. Rekao sam da ne govorite, zar ne? Nisam spomenuo neke razgovore između vas i gospodina Stratforda, pošto Fini sluša, i trebalo bi da vam je lakše zbog toga; ogovaranje može biti tako okrutno.’ ‘A sada, gospodine Fluter, ja ću prestati da govorim i nakon što to uradim želeo bih da prve reči koje izgovorite budu – obratite pažnju – “Želim da iznesem krunski dokaz”. Da, ja znam da više nemamo kraljeve, ali niko nije promenio zakon. Vi ste sitna ništarija, ali su me ubedili da ste vi bili uvučeni u nešto izvan vaše kontrole i gore nego što možete zamisliti. Dobra vest je da će Lord Vetinari gotovo sigurno prihvatiti moj savet i vi ćete živeti. Zapamtite: “Želim da iznesem krunski dokaz”, to je ono što želim da čujem, gospodine Fluter, inače ću otići u šetnju i gospodin Vilikins će vas očešljati.’ Fluter, koji je veći deo toga slušao zatvorenih očiju, brbljao je tako brzo da ga je Vajms morao zamoliti da bude sporiji. Kada je završio bilo mu je dozvoljeno da ode u toalet, sa Vilikinsom koji je čekao napolju, čisteći svoje nokte nožem, i Finijem koji je bio poslan da nahrani pomahnitale ćurke. Sa svoje strane, Vajms je ušao u jednu od smrdljivih šupa i bockao štapom smrdljivu slamu tražeći ono što je znao da mora biti tu. Nije bio razočaran. Dovoljno se približivši, miris duvana bio je tek primetan pored zagušljivog smrada ćurki. Izgurao je bure napolje, pronašao

Finija i rekao mu, ‘Mislim da je ovo puno duvana i zato nameravam da ga uzmem kao dokaz. Sada je vaš zadatak da mi pronađete pajser i nekoga ko je poznat kao ispravan građanin, ukoliko postoji takav u blizini ovog mesta.’ ‘Pa, tu je Dejv koji vodi Psa i Jazavca’, ponudio je Fini. ‘I on je pošteni građanin?’ upita Vajms. ‘Video sam da se ne buni’, reče Fini, ‘ali on poznaje situaciju, ako znate šta mislim.’ Vajms klimnu glavom i sačeka par minuta pre nego što se Fini vratio sa pajserom, krivonogim čovekom i malom pratnjom ljudi koji su se, na kratko, dok se ne dokaže drugačije, mogli ubrojati u ‘nevine posmatrače’. Okupili su se dok se Vajms spremao da otvori bure. On objavi, ‘Obratite pažnju, gospodo. Verujem da ovo bure sadrži krijumčarenu robu.’ On zavrnu svoje rukave – ‘Vi vidite da nemam ništa u svojim rukavima, a pajser je u mojoj ruci’ – i uz malo napora sa njegove strane poklopac bureta se otvorio, a miris duvana je preplavio sve. A neki od posmatrača su odlučili da je sada vreme da se iskoristi predivna prilika za brzu nehajnu šetnju. Vajms je izvlačio balu za balom smeđih listova povezanih pamukom. ‘Ne mogu uzeti mnogo toga u kočiju’, reče on, ‘ali ako ovde prisutni gospodin Dejv, kao poštovani član zajednice, potpiše da me je video da izvlačim ovo iz zapečaćenog bureta, onda ćete vi, gospodine Fini, uzeti kratku izjavu i mi se možemo dalje baviti našim poslom.’ Fini se ozario. ‘Oh, veoma dobro uočeno, komandire! Računam da se može bilo šta sakriti u ovom smradu, a?’ Nakon par trenutaka pogleda ka Vajmsu i reče, ‘Komandire?’ Izgledalo je kao da Vajms gleda kroz njega i reče, ‘Vi ste otišli predaleko, načelniče Zaključak. Hajde da ispraznimo celo bure, hoćemo li?’ Nije znao odakle je došla ta misao. Možda iz osnovnih načela. Ako ste krenuli da krijumčarite, gde biste se stali? Šta bi bilo vaše tržište? Kako bi dobili najbolju cenu po kilogramu proizvoda koji nosite? Izvlačio je i izvlačio svežnjeve i jedan, gotovo na dnu bureta, bio je primetno teži od ostalih. Pokušavajući da zadrži nepromenjen izraz lica, pružio je teški svežanj Finiju i reče, ‘Bio bih zahvalan ako biste vi i gospodin Dejv mogli otvoriti ovaj svežanj i reći mi šta vidite unutra.’ Seo je na bure i uzeo prstohvat burmuta dok se iza njega čulo šuškanje, a onda Fini reče, ‘Pa, komandire, čini se da je ovo – ’ Vajms podiže ruku. ‘Da li ti to izgleda kao kamena prašina, Fini?’ ‘Da, ali – ’ Vajms ponovo podiže svoju ruku. ‘Da li izgleda da ima male crvene i plave fleke kada ga primaknete svetlosti?’ Ponekad je drevni pandur u Finiju hvatao vibracije. ‘Da, komandire Vajms!’ ‘Onda je to dobar posao za vas i vašeg prijatelja Dejva’ – Vajms se zagleda u Dejva na sekundu i odluči da mu olakša sumnju – ‘što nijedan od vas dva niste trolovi, jer da jeste bili biste mrtvi, takoreći, trenutno. Stvar koju držite je Kristalni Tresak, mogu se kladiti u svoju značku za to. Trolovska deca koriste to kao drogu, da li to znate? Oni uzmu šut mali kao vaš mali prst i misle da mogu da hodaju kroz zidove, što oni stalno rade, takođe, i kada to urade nekoliko puta padaju mrtvi. Ilegalna je svuda u svetu, i veoma teška za pravljenje pošto je mi-

ris kada je kuvaju nepogrešiv; takođe dobijate i mnogo varnica. Prodaja toga se kažnjava vešanjem u Ank-Morporku, Ubervaldu i svakom trolovskom gradu. Dijamantski Kralj trolova daje veoma velikodušne nagrade svakome ko mu pruži dokaze o proizvodnji.’ Vajms pogleda pun nade ka prisutnom Dejvu, za slučaj da čovek zagrize mamac. Ne, pomislio je, oni to ne bi ovde radili. Sav taj duvan mora doći od nekud gde je toplo, a to znači daleko odavde. Oprezno, otvorili su ostalu burad i otkrili mnogo duvana i nekoliko paketa vrlo skupih cigara, od kojih je jednu ili dve Vajms stavio u svoj prednji džep za kasniju detaljnu forenzičku analizu i, negde na dnu svakog bureta, bilo je uredno složenih paketa Kristalnog Treska, Šunjala, Ploče, Komada i Šamara, sve veoma gadne – iako je Šamar uglavnom smatran rekreativnom drogom, bar ako je vaša ideja o rekreaciji bila buđenje u oluku ne znajući čiju glavu imate. Koliko god je moguće uzoraka utovareno je u kočiju, a Vajms se zaustavio tek kada je počela da krcka. Ostala burad bila su naslagana na gomilu i, na Vajmsov podstrek, vrlo ponosni načelnik Zaključak zapali vatru pod njima. Kada je zabranjene droge uhvatila vatra došlo je do malog pirotehničkog spektakla i Vajms pomisli u sebi da je to tek početak vatrometa. Dok su ljudi dotrčavali da vide šta se dogodilo, Vajms ih je uveravao u svoje časne namere i objašnjavao da će gospodin Fluter biti odsutan neko vreme, i da li bi neko bio ljubazan da pazi na ptice. Po odgovorima koje je dobio bilo mu je jasno da komšiluk smatra kako bi svet bez gospodina Flutera i njegovih smrdljivih ćurki mogao biti mnogo bolji svet, tako da je poslednja stvar koju je Vajms uradio bila da otvori šupe i dozvoli jadnim stvorenjima da iskoriste svoju šansu. Kao poslednju sjajnu ideju, Vajms mahnu rukom ka nervoznom Dejvu i reče, ‘Dijamantski Kralj trolova će biti veoma zahvalan zbog današnjeg posla. Naravno, kao policajci na dužnosti mi ne možemo primiti nikakvu nagradu...’ ‘Mi ne možemo?’ reče Fini beznadežno. Vajms je ignorisao ovo i nastavio, ‘Ja ću, međutim, videti da vaša današnja pomoć bude nagrađena na odgovarajući način.’ Krčmarovo lice je zasijalo. Nešto u vezi reči dijamant i nagrada u istoj rečenici delovalo je tako na lice. Putovali su škripećom kočijom sa zaključanim vratima, ali sa malo otvorenim prozorom pošto gospodin Fluter trenutno nije bio neko sa kime biste poželeli da budete u zatvorenom prostoru: činilo se da mu ćurke izlaze kroz znoj. Krunski dokaz! To je bio rezultat! Fluter nije ni pomišljao da se raspravlja, a Vajms je video njegov izraz lica dok mu je Prizivajuća Tama davala svoje svedočenje. Vajms je primetio svaki trzaj i drhtaj prisećanja koja su se, uzeta zajedno, sabirala u celinu. Krunski dokaz! Svaki čovek bi se odlučio za to da spase svoju kožu, ili možda zbog bolje ćelije. Daješ krunski dokaz da spaseš svoju bednu kožu i zaista je moglo biti tako, ali je imalo cenu, a ta cena je bila smrt vešanjem ako si lagao. To je bio jedan od apsoluta: laganje kada si davao krunski dokaz bilo je laž nad lažima. Lagao si sudiji, lagao si Kralju, lagao si društvu, lagao si svet, i stoga će ti veseli gospodin Truper poželeti dobrodošlicu na vešala, i rukovati se sa tobom da pokaže kako tu nema ništa lično, i ubrzo nakon toga će povući polugu koja će te izbaciti iz sveta koji si izdao, i zaustavićeš se... na pola puta dole.

A onda, naravno, bila je tu trolovska droga. Dokaz njenog postojanja toliko je brinuo Flutera da je izmislio nove bogove kojima se kleo kako nije znao ništa o tome. Vajms mu je verovao. Koliko je Fluter smatrao, burad su sadržavala ništa više osim duvana. Dobri stari duvan, ništa nije bilo loše u vezi duvana, i krijumčarenje je bilo, pa, to je zaista bilo više kao igra, svi su to znali. Nije bilo ničeg lošeg u nadmudrivanju poreznika, to je bilo ono čemu poreznici služe! Vajms je pomislio, nije li to ono što stalno govorim? Mali zločini rađaju velike zločine. Smeškaš se malim zločinima i onda ti veliki zločin raznese glavu. Fluter je pokunjeno sedeo na suprotnom sedištu, verovatno se plašeći da će ga trolovi išutirati na smrt, ali izgleda, kako je Vajms primetio, Fluter se verovatno plašio svakoga. I zato se Vajms sažalio i ponudio mu ne više od mrvice kao sendvič sa slaninom dobrih vesti. ‘Ti si bio u društvu nasilnog čoveka, Tede. Mislio si da samo otežavaš život pandurima, a odjednom si postao saučesnik prvostepenog ubistva i, mada nesvesno, umešan u krajnje ozbiljne trolovske narkotike, najgore postojeće. Ali ti si ušao u loše društvo, Tede, i ja ću tako reći na sudu.’ Nada se pojavila u Fluterovim crveno oivičenim očima, i on reče, ‘To je veoma ljubazno od vas, gospodine.’ To je bilo to. Bez šepurenja, bez cviljenja, samo zahvalnost za milost koja je pružena i kojoj se žarko nadao. Vajms se nagnuo napred i ponudio zbunjenom čoveku svoju burmuticu. Fluter je uzeo veliki prstohvat i ušmrkao tako snažno da je neizbežno kijanje pokušalo da mu izbije kroz uši. Ne obazirući se na ovo, i blagu braon izmaglicu u vazduhu, Vajms se zavali nazad i veselo reče, ‘Porazgovaraću sa čuvarima u Tantiju, ionako mi uvek duguju...’ Pogledao je u lice puno nade i pomislio, Batali to. Znam da su sada prilično zatrpani. Plačljivko kao on ne bi se sakrio nigde, šta god ja uradio. Oh, dobro. Nastavio je, ‘Ne, gospodine Fluter, kazaću vam šta ću uraditi, stavićemo vas u ćeliju u Pseudopolis Jardu. Šta mislite o tome? Bićete sami u ćeliji, ali neki bi to mogli smatrati blagoslovom, posebno nakon petnaest minuta u nekim delovima Tantija, a osim toga moji momci su prilično brbljivi kada se ne događa puno toga. Mi takođe imamo kvalitetnije pacove, slama je sveža i mi ne pljujemo u vašu kašu, a ako nam pomažete i ne budite ljude noću bićete dobri kao kiša.’ ‘Nećete imati nikakvih problema sa mnom, komandire!’ Reči su se kotrljale mahnito, da bi se čule i užasnute ako ne budu. ‘Drago mi je da to čujem, Tede’, reče Vajms veselo. ‘Volim čoveka koji donosi ispravne odluke! Uzged, Tede, ko vam je pretložio da izvedete mali trik na brdu?’ ‘Iskreno, gospodine, bio je to Stratford, gospodine. Rekao je da će to biti mala šala. A znam šta ćete me pitati sledeće, gospodine, i pitao sam ga ko je iza svega toga, pošto me je to pomalo brinulo, pošto sam ja uglavnom gajio ćurke i gurao burad unaokolo, shvatate?’ Fluter je imao izraz lica jednostavnog, poštenog radnika. ‘Rekao je da ako mi kaže onda će morati da me ubije, a ja sam mu rekao, citiram, “Svejedno vam hvala, gospodine Stratford, ali ne želim da vam pravim probleme”, i držao sam zatvorena usta, zato što je imao veseli pogled.’ Činilo se da Fluter razmišlja za trenutak i dodade, ‘On uvek ima veseo pogled.’ Vajms je pokušavao da glumi kako je to od malog interesa. Kao čovek sa mrežicom za leptire, teglom za ubijanje i strašću da pribode na plutu poslednjeg od veoma retkih Lenkrških plavih leptira, koji se upravo odmara na obližnjem čičku, pokušavao je da ne uradi ništa zbog čega bi njegov plen odleteo.

Opušteno je rekao, ‘Ali ti znaš, zar ne, Tede? Mislim, ti si pametan, Tede, bez obzira na to. Mnogi ljudi bi mogli reći da su dve letve pametnije od tebe, ali iskreno, ne možeš se baviti ovim stvarima ako ne držiš oči i uši otvorene, tačno?’ Naravno, ko bi rekao bilo šta važno nikogoviću kao Fluter? On nije bio čak ni plaćenik – trebala je određena količina taktičkog razmišljanja pre nego što si mogao nešto pravilno uraditi – ali plaćenici su bili u blizini, a kada bi bili sa nekim kao što je Fluter oni ne paze uvek na svoje jezike. Glasno je rekao, ‘To je zaista sramota, Tede, ti ćeš biti jedini uhapšen zbog svega ovoga, sa obzirom da je sve što si uradio bilo da si pomogao svom drugaru za par dolara i pintu piva, zar ne misliš tako? Strašno je, zar ne, što samo pristojan narod mora da bude kažnjen, jel’? Posebno kada je velika kazna.’ Prestao je da govori i posmatrao Fluterovo lice. ‘Paaaaa’, reče Fluter, ‘jednog dana kada je bio raspložen rekao mi je da se Lord Rđa pouzda u njega, dao mu je svoje poverenje i pobrinuo se da mu džepovi uvek zveckaju, ali sam računao da to nije ništa osim hvalisanja.’ Vajms je bio zadivljen svojim vlastitim strpljenjem i reče, ‘Vidi, Tede, da li si ikada čuo nekog od njih da priča o goblinskoj devojci?’ Užasan kez ispunio je čovekovo lice. ‘Mogao bih ako to želite, komandire!’ Vajms je zurio u Flutera za trenutak i reče, ‘Tede, ja želim da znam stvari koje si ti video ili čuo. Ne stvari koje si mogao zamisliti i – a to je važan deo, Tede – ne stvari koje će me učiniti zadovoljnim, dobro? U suprotnom ja neću još dugo biti tvoj prijatelj...’ Vajms zastade da razmisli na trenutak. ‘Da li si ikada čuo Lorda Rđu ili Stratforda da govore nešto o kovaču?’ Bilo je poučno posmatrati zatvorenika kako muči svoj mozak. Izgledao je kao veliki pas koji žvaće karamelu. Očigledno je nešto pronašao jer su mu sledeće reči bile, ‘Kovač? Nisam znao da se radi o kovaču. Da, kada smo se skupili u dvorištu mladi Lord Rđa došao je do Stratforda i rekao nešto kao, “Ima li novosti o našem prijatelju?” i, pa, Stratford je rekao, “Ne brinite, gospodine, otišao je da vidi Kraljicu”, i oni su se obojica nasmejali, gospodine.’ U tišini koja je nastupila on reče, ‘Jeste li vi dobro, gospodine?’ Vajms je ignorisao ovo i reče, ‘Imaš li neku ideju šta je mislio?’ ‘Ne, gospodine’, reče Fluter. ‘Postoji li ovde nešto što se zove Kraljica? Možda javna kuća, moguće? Možda rečni brod?’ pomisli Vajms, ‘Da, svi oni imaju čudna imena, među njima bi mogla biti i Kraljica.’ Pas je ponovo žvakao karamelu. ‘Izvinite, komandire, ja zaista ne znam ništa o tome. Nema broda na reci zvanog Kraljica.’ Vajms je ostavio to tako. Bio je to rezultat. Ne najbolji rezultat. Ništa što bi moglo zadovoljiti Vetinarija, osim barem malog nagoveštaja zavere da se Džetro pošalje negde gde on nije želeo da bude. Makar je Vajms mogao biti zadovoljan. Shvatio je da je Fluter oprezno podigao ruku, kao napola uplašeno dete koje će učiteljica ukoriti. ‘Da, Tede?’ rekao je umorno. Čovek je spustio ruku. ‘Da li ću moći da pronađem boga, gospodine?’ ‘Šta? Pronađeš kakvog boga?’

Fluter je izgledao posramljeno, ali je hrabro odgovorio. ‘Pa, gospodine, čuo sam za ljude koji su otišli u zatvor i pronašli boga, gospodine, a ako pronađete boga onda dobijate bolji tretman i možda će vas brže pustiti, na račun molitvi, i pitao sam se ako bih bio u Stražari da li postoje veće ili manje šanse za prisutnost boga, ako me shvatate. Ne želim da bude problema, naravno.’ ‘Pa, Tede, ako postoji bilo kakva pravda u univerzumu mislim da bi u Tantiju bilo prilično više bogova, ali da sam na tvom mestu i suočen sa izborom između mogućnosti nebeske intervencije i sigurna tri obroka dnevno koji nisu ispljuvani i bez velikih momaka koji ti hrču na uvo celu noć, kao i saznanja da ćeš se morati spuštati na kolena jedino da bi se molio, onda bih rekao da nebesa mogu pričekati.’ Sunce je već uveliko izašlo i Vilikins je održavao njihovo kretanje u dobrom ritmu. Vajms je primetio tu činjenicu. Ulica je razgovarala sa njim čak i ako je to zapravo bio ništa više nego široki put. Gurnuo je Finija da ga probudi. ‘Uskoro ćeš biti kući, momče, i ja mislim da gospodin Fluter može biti smešten u tvoj divni pritvor, zar ne?’ Fluter je izgledao zbunjeno, i Vajms reče, ‘Zaboga, čoveče. Sigurno nisi mislio da te mogu odvesti sve do Ank-Morporka odjednom? Kako stoje stvari, moraću da pošaljem nekog da dovede nekog drugog ovamo sa maricom! Ne brini, pritvor je čvrst i udoban i napravljen od kamena, plus – a ubeđen sam da je to zaista veliki plus, ovo – gospođa Zaključak će ti verovatno napraviti ukusni Bang Suck Muck Muck Dog, sa šargarepom i graškom. Specijalitet kuće.’ Rang ima svoje privilegije, pomisli Vajms, kada je malo kasnije sišao kod starog pritvora. ‘Načelniče Zaključak, molim vas smestite našeg zatvorenika, vidite da dobije hranu i vodu i tako dalje, u redu, i, obavezno, sredite papirologiju.’ ‘Šta, gospodine?’ Vajms zatrepta. ‘Da li je moguće, gospodine Fini, da vi ne znate šta je papirologija?’ Fini je bio zbunjen. ‘Pa, da, gospodine, naravno, ali ja uglavnom samo kratko zapišem ime u moju beležnicu, gospodine. Mislim, ja znam ko je, i znam gde je i šta je on uradio. Oh, da, i posle problema koje smo imali sa gospodinom Peršunom, nakon što se napio, takođe se postaram da proverim ako je zatvorenik alergičan na nešto iz Bangbangduške kuhinje. Trebao mi je čitav dan da očistim mesto, zbog malog komadića zimzelena.’ Videvši Vajmsov izraz lica, on nastavi, ‘Veoma popularna biljka, gospodine.’ ‘Habeas corpus, momče! Ti želiš da budeš pandur ovde, dobro? Onda je gospodin Fluter tvoj zatvorenik! Ti si odgovoran za njega. Ako se on razboli, onda je on tvoj problem, ako on umre onda je on tvoj leš, a ako on izađe i pobegne onda ćeš se naći u situaciji tako problematičnoj da reč “problem” jednostavno neće odgovarati situaciji. Ja pokušavam da budem od pomoći, iskreno, ali ga isto tako lako mogu odvesti u Hol. Mi imamo gomilu podruma i lako bismo ga spustili u jedan od njih, bez problema. Ali ako ja moram to da uradim, za šta ste onda vi tu?’ Fini je izgledao šokiran. Uspravio se. ‘Ja nisam čuo za to, gospodine, niti su moji preci, gospodine. Uostalom, mi nikada nismo imali nikoga ko je uopšte bio blizu ubistva.’ ‘Vrlo dobro, onda, dajte mi potvrdu za zatvorenka, što je veoma bitna stvar, i ja ću se vratiti u Hol da malo odspavam.’

Vajms zakorači unazad kada se pojavio rečni brod i veoma mali plimni talas blatnjave vode blago zapljusnuo kej. Brod je bio još jedan od onih sa lopaticama; Sibil mu je objasnila sve o njima. Vo je strpljivo hodao unutar točka u koritu broda, a predivni zupčanici izazivali su da se lopatice okreću. Pilot ovog mu je mahnuo. Dok je prolazio on ugleda ženu u gruboj, komotnoj odeći, koju je posmatrala mačka. Dobar život, brzinom vola, pomisli on, gde verovatno niko neće pokušati da te ubije. I, samo na trenutak, on oseti ljubomoru, dok je linija barži koje su pratile brod prolazila kao flota pačića. Vajms uzdahnu, vrati se u kočiju koju je Vilikins odvezao u Hol i, posle veoma kratkog tuširanja, potonu u jastuke i spusti se u tamu. Ljudi su govorili da je ovih dana Ank-Morpork bio u pokretu. Drugi su govorili da iako bi to mogla biti istina, to je mogao i dovoljno star sir. I, kao i hipotetički sir, izlivao se iz svog kalupa, u ovom slučaju spoljnih zidova koji su bili, po rečima Lorda Vetinarija, ‘korset koji treba razvezati’. Jedan od prvih koji su se proširili bio je Hari Kralj, sada, naravno, poznat kao Ser Harold Kralj. On je bio podlac, šanser, nemilosrdni borac i opasan pregovarač preko svih ograničenja. Pošto je sve to bilo pomalo teško za izgovor, o njemu se govorilo kao o uspešnom poslovnom čoveku, budući da je to više ili manje bila ista stvar. I imao je talenat da pretvori đubre u novac. Dok su kapetan Kerot i Angua šetali nizvodno stazom prema močvarama punim trske, plamen Harija Kralja goreo je ispred njih. Sve je bilo žito za mlinove Kralja Sranja. Njegove armije radnika čistile su ulice, praznile septičke jame, čistile dimnjake, praznile đubrišta klaničke četvrti i odnosile iz tih kuća sve one deliće prethodno žive materije koji nisu mogli, iz ljubavi prema pristojnosti, biti stavljeni u kobasicu. Govorili su da bi Hari Kralj mogao isisati dim iz vazduha ako bi pomislio da može dobiti dobru cenu za to. I ako si želeo posao, Hari Kralj bi ti dao neki, sa platom ne mnogo manjom nego što si je mogao dobiti bilo gde u gradu, a ako si krao od Harija Kralja dobio si ono što zaslužuješ. Fabrika Harija Kralja je smrdela, naravno, ali sâm grad sada nije, barem ne tako loše kao nekada, i neki ljudi su se žalili zbog gubitka čuvenog Ank-Morporkškog smrada za koji se pričalo da je bio toliko jak da je štitio od bolesti i zaraza svih vrsta i, štaviše, izazivao rast dlaka na grudima i činio ti dobro. Ank-Morpork je bio takav, već je osnovano Društvo za očuvanje smrada. Dva stražara su počela sve pliće da dišu dok su se približavali dimu i isparenjima. Mali grad okruživao je pogon, naselje straćara skovanih uz Harijev blagoslov od strane samih radnika jer, na kraju krajeva, to je značilo da neće kasniti na posao. Službenik obezbeđenja odmah je otvorio kapiju kad su se približili. Hari verovatno nije bio pošten, ali ako je bilo nepoštenja to se dešavalo u vreme i na mestima koja se nisu ticala Straže, i bledela su iz sećanja svih zainteresovanih čim bi se talasi smirili i plima povukla. Dok su se Kerot i Angua penjali spoljnim stepenicama do velike kancelarije odakle je Hari vladao nad svojim kraljevstvom izlazio je čovek, krećući se horizontalno, sa velikim šakama Harija Kralja koje su ga zgrabile za okovratnik i tur pantalona i konačno ga bacile niz stepenice, propraćeno uzvikom ‘Otpušten si!’ Stražari su stajali postrance dok se čovek kotrljao naniže stepenik po stepenik. ‘I ako te ja ponovo vidim, psi su uvek gladni! Oh, zdravo, kapetane Kerot’, reče Hari, čiji je glas iznenada postao skroz prijateljski, ‘i šarmantna gospo-

đice Angua, takođe. Svega mi, kakvo divno iznenađenje, uđite, uvek je zadovoljstvo biti od pomoći Straži!’ ‘Ser Hari, zaista ne biste trebali tako da bacate ljude niz stepenice,’ reče Kerot. Hari Kralj pogleda nevino, široko raširi svoje ogromne ruke, i reče, ‘Šta? Zar su te proklete stepenice još uvek tu? Dao sam naređenje da ih odnesu! Hvala vam na savetu, kapetane, ali kako ja to vidim, pošto sam ga uhvatio u pokušaju da ukrade moj novac ako je još uvek živ onda računam da smo u celosti kvit. Kafa? Čaj? Nešto jače? Ne, mislim da ne, ali sedite, nema štete u tome, barem.’ Seli su i Kerot reče, ‘Moramo da razgovaramo o goblinima.’ Hari Kralj pogleda belo, ali reče, ‘Imam nekoliko njih koji rade za mene, ako je to neka pomoć. Pristojni radnici, možda ćete biti iznenađeni da saznate. Pomalo uvrnuti na svoj način, ne najbrži, ali kada jednom shvate šta želite da urade neće se zaustaviti dok im ne kažete da stanu. Plaćam im pola od onoga što plaćam ljudima i računam da rade duplo više posla, i rade to dobro. Biću presrećan da zaposlim još stotinu ako se pojave.’ ‘Ali vi ih plaćate mnogo manje nego ljude?’ reče Angua. Hari joj uputi sažaljiv pogled. ‘A ko bi im uopšte platio bilo šta, ljubavi? Pa, posao je posao. To nije kao da sam ih okovao. U redu, ne bi mnogo ljudi želelo da zaposli gobline zbog toga što smrde, ali ja znam po naboranosti vašeg lepog nosa, kapetane, da i ja takođe smrdim. To ide uz posao. Osim toga, dozvolio sam im da ostanu na mojoj zemlji i oni prave one svoje uvrnute posude u slobodno vreme, iako se ja brinem da nemaju mnogo toga, a kada imaju dovoljno novca za šta god da žele, hulje se vraćaju tamo odakle su došli. Mladi Mrlja i njegova baka su jedini koji su ikada ostali. Napravili su ime sebi.’ ‘Voleli bismo da pričamo sa nekim od goblina o posudama koje ste spomenuli, ako vam to ne smeta, Hari?’ reče Kerot. Hari Kralj se osmehnu i zamahnu prstom ka njemu. ‘Sada, prihvatiću to od vas dvoje jer smo svi videli malo sveta i znamo šta je šta, ali izvan ove kancelarije ja sam Ser Hari, u redu? Lično, meni to ne smeta, ali njeno damstvo je cepidlaka, svega mi! Nos joj je tako visoko u vazduhu da obara vrapce, kažem vam! Ipak, ne mogu reći da to pravi neku štetu.’ Hari Kralj, ili moguće Ser Harold Kralj, razmišljao je za trenutak. ‘Iz čiste radoznalosti, zašto želite da razgovarate o goblinskim posudama?’ Angua je oklevala, ali Kerot reče, ‘Mi smo zainteresovani za goblinski folklor, Ser Hari.’ Hari Kralj se zakikotao. ‘Znate, nikada nisam mogao da vam pročitam lice, kapetane Kerot. Mrzeo bih da igram poker sa vama! U redu, to nije moj posao, verovaću vam na reč. Samo siđite niz stepenice, krenite prema trakama za sortiranje i pronađite Bilija Mrlju, i recite mu da bi Hari Kralj smatrao za uslugu ako bi bio tako dobar da vas odvede da vidite njegovu staru baku, u redu? Nema potrebe da mi zahvaljujete, sumnjam da će stari Vajmi reći neku lepu reč o meni Vetinariju kada se budu delile medalje, ako znate na šta mislim. Kažu da jedna ruka pere drugu, ali kladim se da kad se dođe do starog Harija Kralja tu treba ribanje.’ Pronašli su Bilija Mrlju kako slaže stare primerke Ank-Morporkških Novosti na kolica. Uvek si mogao prepoznati goblina, mada je ovaj, u svom prljavom odelu, izgledao kao bilo koji drugi radnik na ovom mestu. Jedina razlika bila je što je on bio goblinski radnik.

Kerot ga blago potapša po ramenu i Bili se osvrnu. ‘Oh, panduri.’ ‘Mi dolazimo od Harija Kralja, Bili’, reče Kerot, brzo dodajući, ‘Ti nisi uradio ništa loše. Samo želimo da naučimo nešto o unggue posudama.’ ‘Vi želite da naučite unggue?’ Bili je zurio u Kerota. ‘Ja znam da nisam uradio ništa loše, gazda, i ne treba mi da govoriš o meni, a ja ne bih dotakao neku od tih prokletih posuda ni da spasem svoj život. Ja radim za svoj put ka gore. Ne mogu da se gnjavim sa bajkama.’ Angua zakorači napred i reče, ‘Gospodine Mrljo, ovo je prilično važno. Mi moramo pronaći nekoga ko nam može reći nešto o unggue posudama. Znate li nekoga ko nam može pomoći?’ Bili je oholo pogleda od glave do pete. ‘Ti si vukodlak, zar ne? Mogu te namirisati sa milje daleko. I šta ćete vi uraditi ako kažem da ne znam nikoga?’ ‘Onda ćemo’, reče Kerot, ‘nažalost, morati da se bavimo našim poslom.’ Bili pogleda sa strane ka njemu. ‘Da li bi to bio posao da mi date dobar udarac?’ Jutarnje sunce obasjalo je Kerotov perfektno ispolirani grudni oklop. ‘Ne, gospodine Mrljo, ne bi.’ Bili ga je odmerio. ‘Pa, tu je moja baka. Možda će pričati sa tobom, možda neće. Ja vam govorim ovoliko samo zbog gospodina Kralja. Ona dobro pazi sa kime razgovara, možete se kladiti u svoj šlem za to. Zašto uopšte želite da pričate o posudama? Ona jedva izlazi iz kreveta ovih dana. Ne vidim da je mogla izvesti pljačku!’ ‘Kao ni mi, Bili, mi samo želimo neke informacije o posudama.’ ‘Pa, došli ste kod prave dame, ona je stručnjak, računam, stalno se zamajava sa tim prokletim stvarima. Imate li flašu brendija kod sebe? Ona nije za strance, moja baka, ali ja računam da svako sa flašom brendija nije stranac za Baku dok piće izdržava.’ Angua došapnu Kerotu, ‘Hari ima ogroman bife sa pićem u svojoj kancelariji, i to neće biti podmićivanje. Vredi pokušati?’ Čekala je sa Bilijem Mrljom dok je Kerot otišao po porudžbinu, i da bi nešto rekla, ona upita, ‘Bili Mrlja ne zvuči baš kao goblinsko ime?’ Bili napravi grimasu. ‘Baš tako! Baka me zove Od Vetra Žalosno Oduvan. Kakvo je to ime, pitam vas? Ko će te ozbiljno shvatiti sa takvim imenom? Ovo su moderna vremena, jel’ tako?’ Prkosno je pogledao u nju, i ona pomisli: i tako, vremenom mi ćemo svi postati ljudi – ljudi vukodlaci, ljudi patuljci, ljudi trolovi... kazan topi samo u jednom pravcu, tako da napredujemo. Naglas, ona reče, ‘Zar ti nisi ponosan na svoje goblinsko ime?’ Pogledao je otvorenih usta, pokazujući svoje špicaste zube. ‘Šta? Ponosan? Zašto bi do đavola neko trebao biti ponosan što je goblin? Izuzev moje bake, naravno. Idemo unutra, a svakako se nadam da će brendi stići brzo. Može biti nervozna bez brendija.’ Bili Mrlja i njegova baka živeli su u nekoj vrsti zgrade, u naselju straćara. Vrba i druge mladice bile su izvučene iz vlažnih močvara i korišćene za pravljenje razumno velikih polulopti, veličine male kolibe. Angui se činilo da u konstrukciji ima neke veštine i smisla: manje grančice i grane bile su upletene u strukturu, a neke su se, kao što je slučaj sa vrbom, ukorenile se i isterale izdanke, i onda je neko, verovatno Bili Mrlja, dalje uplitao novoizrasle tako da je, barem leti, to bila prilično dobra kućica, posebno zato što je neko pedantno popunio praznine malim komadima platna. Unutra, to je bila zadimljena pećina, ali oko vukodlaka prilago-

đeno mraku videlo je da su unutrašnji zidovi bili vrlo pažljivo prekriveni sa starim ceradama i raznim đubretom koje se moglo ubediti da bude savijeno, da se izbegne promaja. U redu, trebalo je verovatno odvojiti manje od dva dana da se izgradi i nije koštalo ništa, ali grad je bio pun ljudi koji bi bili presrećni da žive ovde. ‘Izvinite zbog ovoga’, reče Bili. ‘Ne mogu reći da je Hari veliki platiša, ali zatvara oči za nas kada povremeno izvučemo delove i komadiće, ako nismo previše drski.’ ‘Ali ti imaš čak i cev za peć!’ reče Angua, zapanjeno. Bili spusti pogled. ‘Malo curi; čeka na mene da zalemim par zakrpa, to je sve. Čekajte ovde, samo ću se pobrinuti da bude spremna na vas. Znam da će biti spremna za brendi.’ Čulo se učtivo kucanje na vrata za koje se ispostavilo da je ljubaznost kapetana Kerota koji se vraćao sa brendijem. On pažljivo otvori izubijana i mnogo puta prefarbana spoljna vrata i pustio malo svetlosti. Onda pogleda unakolo i reče, ‘Vrlo udobno!’ Angua lupnu nogom. ‘Vidi, on je čak složio slomljene komade crepa da napravi pristojan patos. Ovde se nalaze neke veoma dobro smišljene konstrukcije.’ Spustila je glas i prošapta, ‘A on je goblin. To nije ono što sam očekivala – ’ ‘Imam prokleto dobar sluh, gospođice’, reče Bili, ponovo ulazeći u prostoriju. ‘Zapanjujuće, zar ne, kakve trikove mi goblini možemo naučiti. Hej, skoro da pomislite da smo ljudi!’ On pokaza prema nekoj vrsti filca koja je visila i zamračivala drugi deo prostorije. ‘Imate brendija? Krenimo, onda. Držite bocu ispred sebe, to obično uspeva. Policajci, gospođa nije moja baka kao takva, ona je moja prabaka, ali to je bilo previše reči za mene kada sam bio malo dete, tako je postala baka. Pustite mene da pričam, jer osim ako niste prokleti geniji nećete razumeti nijednu reč koju kaže! Uđite, brzo, moram ići da joj spremim ručak za pola sata, i, kao što sam rekao, verovatno ste je dobili dok piće ne iscuri.’ ‘Ne mogu da vidim ništa’, reče Kerot, kad se filc spustio iza njih, a Angua reče, oprezno, ‘Ja mogu. Da li bi bio tako dobar da nas upoznaš sa tvojom prababom, Bili?’ Kerot se još uvek borio za bilo kakav pogled, ali čuo je nešto za šta je mislio da je glas goblinskog dečaka, iako je u isto vreme zvučalo kao žvakanje šljunka. Zatim, nakon osećaja kretanja u tami, drugi glas, krckajući kao led, mu je odgovorio. Onda Bili sasvim jasno reče, ‘Žalost Opalog Lista vas pozdravlja, stražari, i naređuje da joj date prokleti brendi odmah.’ Kerot ispruži bocu u pravcu Bilijevog glasa, i očas je prešla ka obliku koji je počeo da se formira ispred njega dok mu se vid vraćao. Oblik je očito rekao, prema Biliju, ‘Zašto ste došli kod mene, po-liii-caaaj? Zašto ti treba pomoć od umiruće dame? Šta je unggue za tebe, gospodin Po-liii-caaaj? Unggue je naš, naš! Nije dobro za tebe ovde, veliki gospodin Po-liii-caaaj!’ ‘Šta je unggue, madam?’ reče Kerot. ‘Bez religije, bez zvonjave zvona, bez kolena skroz izubijanih, bez hora, bez molitve, bez kad odeš, samo unggue, čisti unggue! Samo unggue, koji dođe kada treba. Mali unggue! Kada bogovi peru ruke i okrenu se tu je unggue koji zavrne rukave! Unggue udara u mrak. Ako unggue ne dođe lično, on šalje. Unggue je svuda!’ Kerot pročisti grlo. ‘Žalosti Opalog Lista, mi imamo čoveka, policajca, dobrog čoveka, koji umire od unggue. Mi ne razumemo; molim vas da nam pomognete da shvatimo. U svojim rukama on je držao unggue posudu.’

Vrištanje mora da je odjekivalo celim otpadom; zasigurno je učinilo da mala koliba zadrhti. ‘Unggue lopov! Kradljivac posuda! Ne treba da živi!’ Bili prevede sa svim znacima stida. Stara goblinska žena pokušala je da ustane i pala nazad u jastuke, mrmljajući. Angua je pokušala: ‘Grešite, stara damo. Ta posuda je došla do njega slučajno. On je našao, to je posuda zvana duša suza.’ Žalost Opalog Lista ispunila je svet bukom. Sada se činilo da ga je praznila tišinom. Rekla je, ogorčeno i, kad smo kod toga, čudno, uzimajući u obzir činjenicu da je njen pra-praunuk rekao da ne zna mnogo Ank-Morporkški, ‘Našao u goblinskoj pećini, oh, da! Našao na kraju ašova, oh, da! Prokletstvo na njemu!’ ‘Ne!’ Iznenada je Kerot bio licem u lice sa goblinskom ženom. ‘Došlo je do njega slučajno, kao kletva. On nikada nije to želeo i nije znao šta je to. Našao je to u cigari.’ Nastala je pauza u kojoj se, po svoj prilici, stara žena bavila nekim složenim razmišljanjem, pošto je rekla, ‘Da li biste mi platili moju cenu, gospodin Po-liii-caaaj?’ ‘Dali smo vam brendi’, reče Angua. ‘Zaista, vučje štene, ali to je bilo samo za konsultacije. Sada je cena za dijagnozu i lečenje, koja će biti iz Burmut Mlina, dve funte slatke maline, jedna funta ribarovog drugara i jedna funta Dr Variesove medicinski ispravne mešavine, kao šetnja po zimskom danu.’ Nešto kao smeh pobeže iz usta stare goblinke. ‘Volim svež vazduh’, dodala je. ‘Moj momak se muva svuda i kaže da si pouzdan, ali goblini su naučili da se ne oslanjaju na reč, tako da ćemo zapečatiti dogovor na stari način, koji smo svi razumeli otkako je vremena.’ Zbunjeni Bili se povukao kada se dugačka ruka sa još dužim noktima ispružila prema Kerotu, koji pljunu u svoju ruku i pljesnu je, bez razmišljanja o zdravlju i bezbednosti, o dlan Žalosti Opalog Lista, koja se opet zakikotala. ‘To ne može biti prekršeno, tako, to ne može biti prekršeno. Nikada.’ Nakon trenutka oklevanja ona nehajno reče, ‘Operite ruku posle upotrebe.’ Čuo se gutljaj iz boce brendija, i stara baka Bilija Mrlje nastavi, ‘Posuda suza, kažete? Angua klimnu glavom. ‘Ako je tako, znači samo jedno. Jadna goblinska žena, izgladnela žena, morala je pojesti svoju novorođenu bebu, pošto je nije mogla hraniti. Čujem da ste prestali da dišete za trenutak. Takve stvari se dešavaju? To je užasna istina, oh, da. To je često užasna istina u lošim zemljama kada su vremena teška, a hrane nigde. I tako, plačući, izrezbarila je malu unggue posudu za dušu svoje bebe i isplakala život u nju, i poslala je u bolja vremena kada će se beba vratiti.’ Tiho, Kerot reče, ‘Možete li nam reći nešto više, madam?’ Stara goblinka je ćutala za trenutak i onda reče, ‘Unutar cigare, umotana u duvan? Pitajte čoveka koji prodaje duvan!’ Bili okrenu bakinu flašu sa brendijem naglavačke i nije iscurila ni kap. ‘Još samo jedna stvar, molim vas, madam: kako možemo pomoći našem prijatelju? Po zvuku onoga što sanja on je goblin!’ Male crne oči zasijaše dok je goblinka govorila, ‘Verovala sam ti za duvan. Sada ti verujem za još jednu bocu brendija. Pronađi goblinsku pećinu! Pronađi goblinsku devicu! Samo takva će moći da uzme posudu, u nadi da će jednog dana imati dete! Tako to ide, nema drugog načina. I veliki problem za tebe, gospodin Po-liii-caaj, je taj što je goblinske devojke ovih

dana teško pronaći. Nema ovde. Možda nema nigde. Mi venemo i opadamo kao staro lišće. Zbogom do još brendija. Ne! Spremite kvirmski konjak. Ograničena serija. Šezdeset dolara ako se kupi kod Strašnog na Brodveju ili dve-za-jednu ponuda u prodavnici pića Šnirana čizma u Šejdsu. Blagi ukus inćuna, ali nema postavljanja pitanja i nema odgovaranja.’ Starački glas se utišao, i stražari su se polako vratili u stvarnost oko njih, sa uznemirujućim slikama koje su bledele u skorašnjem sećanju. Kerot je izustio, ‘Žao mi je što moram da vas pitam, ali da li će to škoditi mom naredniku? Izgleda da ima neprekidne košmare i ne možemo izvući posudu iz njegove ruke!’ ‘Tri flaše brendija, gospodine Po-liii-caaaj?’ prevede Bili. Kerot klimnu glavom. ‘U redu.’ ‘Koliko dugo ga posuda drži?’ Kerot pogleda u Anguu. ‘Oko dva dana, madam.’ ‘Onda odvedite vašeg čoveka u goblinsku pećinu što brže možete, gospodin Po-liii-caaaj. Može živeti. Može umreti. U svakom slučaju, tri boce brendija, gospon Po-liii-caaaj.’ Malo crno oko namignu Kerotu. ‘Lepo je upoznati pravog gospodina. Požurite, gospon Po-liii-caaaj.’ Stara dama se srozala nazad u svoje brdo jastuka i pokrivača. Prijem je bio gotov, baš kao i brendi. ‘Baki se sviđate’, reče Bili, glasom punim strahopoštovanja, kada ih je izveo napolje. ‘Ja mogu to reći. Ništa nije bacila na tebe. Bolje joj što pre donesi burmut i brendi, kako god, inače bi mogla postati pomalo nezgodna u okultnom smislu, ako slušate šta sam rekao, odnosno, naravno, ono što nisam rekao. Drago mi je što sam vas upoznao, ali stari Kralj ne voli da vidi ljude kako ne rade.’ ‘Izvinite, Bili’, reče Kerot, hvatajući ga za mršavu ruku. ‘Postoji li neka goblinska pećina u blizini?’ ‘Dobio si šta si želeo, policajče. Ovde je nema, koliko ja znam. Nije me briga. Možete probati u unutrašnjosti, to je moj savet, ali me se zaista ne tiče. Ako pronađete goblinsku pećinu na mapi možete se kladiti u svoje zube da tu više nema nikakvih goblina, bar ne živih.’ ‘Hvala vam mnogo na vašoj pomoći, gospodine Mrljo, i ako bih mogao da vam čestitam što imate baku sa tako dobrim poznavanjem savremenog rečnika?’ reče Kerot. Iz pravca kupole, čiji su zidovi bili vrlo tanki, čuo se oduševljeni vrisak. ‘Prokleto tačno! Baka Mrlja nije tako glupa!’ ‘Pa, možda smo postigli nešto’, reče Kerot kad su se uputili nazad u grad, ‘mada, pa, ja znam da je Ank-Morpork grad koji stapa sve, ali zar ne misliš da je prilično tužno kada ljudi dođu ovde i zaborave svoje pretke?’ ‘Da’, reče Angua, ne gledajući u njega. ‘Jeste.’ Kada su se vratili u Pseudopolis Jard, Kerot je pozvao Čeri. ‘Voleo bih da odete i posetite duvandžiju koji je naredniku Kolonu dao tu cigaru. Pitajte ga odakle dolazi njegov duvan. Mi znamo da u svakom slučaju ima mnogo krijumčarenja, tako da će biti zabrinut. Mogla bi biti dobra ideja da povedete sa sobom policajca čije će ga prisustvo još malo više zabrinuti. Mali Ludi Artur se vratio sa odsustva.’ Čeri se osmehnula. ‘U tom slučaju, povešću ga. On zabrine svakoga .’

Gospodin Bewilderforce Dovitljivi imao je dobar dan do sada. Bio je do banke da uplati pazar i kupio je dve karte za operu. Gospođa Dovitljiva biće veoma zadovoljna zbog toga i sigurno mnogo zadovoljnija nego što je bila zato što se prezivala Dovitljivi. Stalno ga je gurala u visoko društvo ili, barem, više društvo, ali na neki način ime Dovitljivi uvek je vuklo nazad. A sada je otvorio vrata svoje radnje i ugledao policajca koji je strpljivo sedeo u stolici. Čeri Guzičica ustade. ‘Gospodin Bewilderforce Dovitljivi?’ Pokušao je da se osmehne. ‘Obično viđam Freda Kolona, policajče.’ ‘Da. A ovo je narednik Guzičica. Ali dosta je čudno to što vas u vezi narednika Kolona ja posećujem danas. Da li se sećate da ste mu dali cigaru?’ Gospodin Dovitljivi je patio od iluzije koju su mnogi ljudi imali, a to je da policajci ne vide kako ljudi stalno lažu, tako da je rekao, ‘Ne, koliko se ja sećam’, na šta je Čeri odgovorila, ‘Gospodine Dovitljivi, to je dobro poznata činjenica da narednik Kolon kupuje ili na drugi način obezbeđuje svoje potrebe za duvanom u vašoj plemenitoj ustanovi.’ Bewilderforce je ponovo krenuo sa pogrešnom notom. ‘Ja želim da vidim svog advokata!’ ‘Ja bih takođe volela da vidim vašeg advokata, gospodine Dovitljivi. Možda biste poslali nekoga da ga pokupi dok smo ja i moj kolega ovde?’ Bewilderforce se zbunjeno osvrtao. ‘Koji kolega?’ ‘Oh, aj, to bih bio ja, sasvim sigurno’, rekao je pozornik poznat, ponekad na kratko, kao Mali Ludi Artur, koji je vrebao iza paketa cigareta. Dva policajca su daleko više nego duplo gori od jednoga, i Čeri Guzičica je iskoristila iznenadnu paniku da kaže, oprezno, ‘To je veoma jednostavno pitanje, gospodine Dovitljivi. Odakle je došla ta cigara?’ Čeri je bila svesna da komandir Vajms ne voli frazu ‘Nevin nema čega da se plaši’, verujući da se nevini moraju svega bojati, uglavnom krivaca, ali dugoročno još više onih koji govore stvari poput ‘Nevin nema čega da se plaši’; ali Bewilderforce je bio uplašen – mogla je videti kako se preznojava. ‘Mi znamo da ste vi krijumčar, gospodine Dovitljivi, ili bih možda trebalo da kažem da vi koristite prednosti veoma dobrih ponuda kada su vam, hm, predstavljene. Ovog trenutka, međutim, sve što mi treba od vas je da kažete odakle je cigara došla. Kada budete tako ljubazni da mi to kažete, mi ćemo išetati iz ove zgrade u veselom i kooperativnom raspoloženju.’ Bewilderforce se razvedrio. Čeri je nastavila, ‘Naravno, druga odeljenja Straže možda požele da vas posete uskoro. U ovom trenutku, gospodine, morate se dogovarati sa mnom. Da li znate odakle je došla ta serija cigara?’ Bewilderforce je hrabro pokušao. ‘Sve vreme kupujem od dobavljača’, reče on. ‘Trebaće mi godine da prođem kroz račune!’ Čeri je zadržala osmeh. ‘Nema problema za to, gospodine Dovitljivi, pozvaću mog kolegu stručnjaka gospodina A. E. Čemerina odmah. Ne znam da li ste čuli za njega? Zadivljujuće je koliko brzo može proći kroz dokumentaciju, a sigurna sam da će naći vremena u svom pretrpanom rasporedu da vam pomogne i to vas neće ništa koštati.’ Pet minuta kasnije sivog lica i bez daha Bewilderforce je pružio Čeri mali komadić papira. Čeri pogleda u njega. ‘Hauondalend? Mislila sam da duvan uglavnom dolazi iz Klača?’

Bewilderforce slegnu ramenima. ‘Pa, sada su počeli sa plantažama u Hauondalendu. Dobra roba, takođe.’ Osećajući se malo odvažnije, Bewilderforce produži. ‘Za sve je ispravno plaćeno, mogu vam reći. Da, ja znam da ima krijumčarenja, ali mi nemamo nikakvog posla sa tim. Nema potrebe kada možete napraviti prilično dobar posao kupovinom u rasutom stanju. Sve je to u mojim poslovnim knjigama. Svaka faktura. Svako plaćanje. Sve pravilno zavedeno.’ Čeri je popustila. A. E. Čemerin bi verovatno mogao pronaći nešto što bi ga uzbudilo negde u poslovnim knjigama Dovitljivog. Uostalom, posao je bio posao. Ali postojali su poslovi i postojali su loši poslovi. Nije htela da komplikuje. Ustala je. ‘Mnogo vam hvala na pomoći, gospodine Dovitljivi. Nećemo vas više uznemiravati.’ Bewilderforce oklevajući reče, ‘Šta se desilo sa Fredom Kolonom? On je pomalo žicaroš, ne smeta mi da to kažem, ali bih mrzeo ako bi mu se išta dogodilo. To nije bio... otrov ili slično, zar ne?’ ‘Ne, gospodine Dovitljivi. Njegova cigara je počela da mu peva.’ ‘One obično to ne rade’, rekao je Bewilderforce nervozno. ‘Moram proveriti svoje zalihe.’ ‘Molim vas uradite to, gospodine. I dok to radite možda biste pogledali ovu malu listu?’ Duvandžija je pažljivo uzeo od nje. Usne su mu se pomerale dok je čitao i on reče, ‘To je prilično mnogo burmuta, znate.’ ‘Da, gospodine’, reče Čeri. ‘Ovlašćena sam da vam odmah platim.’ Bewilderforce je izgledao potpuno zbunjeno. ‘Šta? Policajac plaća?’ Šetanje ulicom u društvu Malog Ludog Artura predstavljalo je poteškoću čak i za patuljka poput Čeri Guzičice. On je bio visok oko šest inča, tako da ako ste pričali sa njim dok ste šetali zvučali ste kao ludak. Sa druge strane, iskreno nije voleo da bude podignut. Morao si se pomiriti sa time. Većina ljudi je pravila blagu obilaznicu ako bi videli Malog Ludog Artura u svakom slučaju. Stigli su nazad u stražaru i raportirali Kerotu, a prva stvar koju je rekao Čeri je bila, ‘Da li znaš gde ima neka goblinska pećina, Čeri?’ ‘Ne, gospodine. Zašto pitate?’ ‘Objasniću kasnije’, reče Kerot. ‘To je prilično neverovatno. Da li ste saznali nešto od starog Dovitljivog?’ Čeri klimnu glavom. ‘Da, gospodine. Ukleta cigara narednika Kolona je došla iz Hauondalenda, nema sumnje u to.’ Kerot je zurio u nju. ‘Nisam pretpostavljao da postoje goblini u Hauondalendu. Porodica Svea Džolsona dolazi odande.’ Pucnuo je prstima. ‘Pričekajte trenutak.’ Otrčao je niz hodnik prema kantini i vratio se u pratnji pozornika Dragocene Džolson, dame kod koje reč velika jednostavno nije odgovarala. Sve u vezi sa njom je bilo, takoreći, porodično, uključujući njenu dobroćudnost. Svi su voleli Dragocenu. Činilo se da je ona izvor radosti sa lepom reči za svakoga, čak i kada je skupljala pijance i ubacivala ih u maricu. Nakon kratkog ispitivanja Dragocena reče, ‘Tata me je poslao tamo prošle godine, sećate se, želeo je da pronađem svoje korene. Ne mogu reći da sam to zaista uspela. Lepo vreme. Nema mnogo posla. Zapravo, nije baš uzbudljivo, osim ako ne pokušaš da počeškaš neku od

mačaka, koje onda postaju nekako napete. Nikad nisam čula za gobline tamo, ni za neko njihovo mesto, pretpostavljam. Izvinite me, kapetane, mogu li se sada vratiti mom čaju?’ Tišinu koja je usledila prekinuo je Kerot, koji reče, ‘Hauondalend je mesecima udaljen brodom, a metle ne rade dobro nad vodom čak i ako bismo uspeli uveriti čarobnjake da nam posude neku. Neka ideja?’ ‘Prokleti!’ reče Mali Ludi Artur. ‘Nema problema! Računam da mogu biti tamo za manje od jednog dana, znate.’ Zurili su u njega. Mali Ludi Artur bio je dovoljno mali da jaše na leđima bilo koje ptice veće od osrednjeg sokola – njegovi vazdušni izveštaji sa neba u vezi sa zagušenjima saobraćaja u gradu26 bili su redovna pojava u uličnom životu Ank-Morporka – ali sve do drugog kontinenta? On se iscerio. ‘Kao što znate, bio sam malo odsutan u zadnje vreme, upoznajući se sa mojom braćom, Nak Mak Figlsima. Pa, oni puno lete pticama, a postoji i stvar koju zovu rakov korak, znate? A računam da sam dovoljno lukav da iskoristim to, znate.’ ‘To je tri “znate” u jednom govoru, Mali Ludi Arture’, reče Angua, praćeno smehom ostalih stražara. ‘Stvarno si ušao u to sa Figlsima, zar ne!’ ‘Oh, možete se rugati, ali ja sam jedan jedini od vas gadova koji zna zašto imamo tako mnogo velikih ptica koje lete iznad grada u ovo doba godine. Ank-Morpork je vruć! Vidite velike stubove dima i isparenja? To je sve vrućina. To ih podiže, besplatna vožnja koja ti stavlja vetar pod krila. Jeste li čuli za potajnog albatrosa? Ne, pošto samo ja i Profesor Ornitologije na univerzitetu znamo za to, a on zna samo zato što sam ja to rekao gadu. Izvan sezone parenja nikada ne dodiruje zemlju. To nije jedina stvar koja je čudna. On je orao koji se maskira u vrstu albatrosa. Možete to nazvati ajkulom na nebu, i računam da će mi jedan od njih odgovarati. Oni vole grad. Lebde tamo gde ih nikada nećete videti osim ako stvarno ne znate kako da gledate. Uvek ih ima u blizini, i mogu otići danas. Šta kažete?’ ‘Ali, pozorniče’, reče Kerot, ‘smrznućeš se tako visoko na nebu, zar ne?’ ‘Oh, aj, znam da moje termalne pantalone neće biti dovoljne, zbog čega reč “brendi” ulazi u ovaj razgovor. Verujte mi za to, kapetane. Računam da mogu biti nazad za dvo dana.’ ‘Koliko je to?’ upita Angua. Mali Ludi Artur prevrnu očima. ‘Dva, kapetane, vama za ljubav.’ Zapravo je Malom Ludom Arturu trebao samo sat da identifikuje miroljubivu pticu koja je sretno lebdela visoko iznad grada sa obrokom koji je upravo dobila ljubaznošću galeba čija su su pera još uvek lagano spuštala prema gradu ispod. Potajni albatros nije imao neprijatelje jer ga nije bilo lako svariti, i obraćao je malo pažnje na nezanimljivog i relativno bezopasnog jastreba koji se uzdizao prema njemu, sve dok nije otkrio da je Mali Ludi Artur sleteo na njegova leđa. Borio se, ali nije mogao da dohvati Figla pošto je on udobno sedeo i držao ruke oko njegovog vrata; Mali Ludi Artur težio je ka brzim metodama pripitomljavanja divljih životinja. Potajni albatros borio se za još više visine konstantnim spiralama na ogromnom širokom stubu za slobodni uzgon – kao što je bilo poznato i razumljivo ptičijoj zajednici Ank-Morporka – i Mali Ludi Artur iskoristio je vreme da zapamti malu iscrtanu mapu sveta. Zaista, to nije bilo teško. U celosti, kontinente nije teško pronaći, kao ni ivice kontinenata, gde si, prema op26 Koji su bili, zapravo, stalni u svakom slučaju.

štem konsenzusu, mogao pronaći usidrene brodove. Mali Ludi Artur bio je svetski stručnjak u potrazi za nečim odozgo, što ga je zabavljalo, s obzirom na to da je većina ljudi koji su želeli da vide Malog Ludog Artura morala gledati dole. Oh, pa, pomislio je, krenimo! To se zvalo rakov korak, i Nak Mak Figl sa krečnjaka je pažljivo pokazao svom bratu kako to radi kada sediš na velikoj ptici. Ljudi u Ank-Morporku pogledali su gore ka tresku visoko iznad i onda, pošto je nebo i dalje bilo čisto, izgubili interes. U međuvremenu, na jednom zapanjenom potajnom albatrosu sedeo je veoma zadovoljni Figl, koji se smestio u perje i počeo da jede komad tvrdo kuvanog jajeta i dva parčeta hleba koji su bili njegovo sledovanje na putovanju, 27 dok je univerzum proletao pored njega praveći zvuk nalik na viiiiiiiiiiiiiiiiiiiii. Tama je trajala oko četiri sada kada je Vajmsa probudio mali dečak skačući po krevetu, dakle po Semu Vajmsu, i rekao, ‘Vilikins je pronašao pticu koja je upravo umrla, tata! Mama kaže da je mogu sec... cirati ako ti kažeš da je to u redu, tata!’ Vajms je uspeo da promumla, ‘Da, u redu, ako tvoja majka tako kaže’, pre nego što je kliznuo nazad u crnilo. I crnilo se širilo oko njega. Čuo je sebe kako razmišlja: Prizivajuća Tama može mi reći sve što treba da znam, i to je istina. Ali da li će biti istina to što mi kaže da je istina, i kako ja mogu to znati? Ako se oslonim na njega onda ću na neki način ja postati to stvorenje. Ili možda ono postaje ja? Možda mi imamo dogovor i pomogao mi je ispod doline Kum i zbog toga je svet bolje mesto? Svakako tama nema razloga da laže? Ja sam uvek voleo noć, potpunu noć, one noći koje su čista tama, čineći pse nervoznim i terajući ovce da iskaču iz svojih obora izbezumljene od užasa. Tama je oduvek bila moj prijatelj, ali ne mogu dopustiti da bude moj gospodar, mada ću ranije ili kasnije morati da položim zakletvu, i ako ja lažem, ja, šef policije, šta sam ja onda? Kako bih onda mogao da prekorim pandura što gleda u drugom smeru? Okrenuo se među jastucima. A ipak, uzrok je dobar. To je dobar uzrok! Čovek Stratford ubio je goblinsku devojku, imam dokaze o njegovom saradniku i reč bića čija je pomoć bila od materijalne koristi za društvo. Doduše, prestrašio sam čoveka, ali ljudi kao Fluter su stalno u strahu, i bolje je da se plaši mene nego Stratforda, pošto ja barem znam kada da stanem. On je samo još jedna crvena kugla na čoji, i u tom slučaju, pretpostavljam, kao i Stratford. On će imati gazdu. Oni uvek imaju gazdu plemića pošto su skoro svi ovde ili radnici ili plemići, i koliko ja znam praktično niko nema da kaže lepu reč za gobline. To je okruženje bogato metama, a problem sa okruženjem bogatim metama je taj što je beskorisno ukoliko ne znaš koju metu treba da naciljaš. Vajms pade nazad u duboki san, i gotovo trenutno probuđen drmusanjem uz najveće napore svog sina, koji je marljivo udarao po gomili koja je bila uspavani Vajms. ‘Mama kaže da dođeš, tata. Ona kaže da je tu čovek.’ 27 Mali Ludi Artur je bio, kao Figl, veoma ekonomičan stražar zato što je, zahvaljujući svojoj veličini, jeo za godinu dana onoliko koliko bi ljudski stražar pojeo za nedelju dana, iako se moralo priznati da je mogao popiti, bez obzira na veličinu, više alkohola za nedelju dana nego što je ljudski stražar mogao popiti za godinu.

Vajms nije bio tip osobe za kućne haljine, tako da je uskočio nazad u svoju odeću i napravio od sebe prezentaciju čoveka kojem je potrebno brijanje i izgleda kao da zaista nema vremena za to. U dnevnom boravku je sedeo čovek koji je nosio fantailer šešir, pantalone za jahanje i nervozni osmeh, tri stvari koje su blago nervirale Vajmsa. Nervozan osmeh je uglavnom značio da neko traži nešto što nije trebalo; on lično je mislio da fantailer izgleda glupo; a što se tiče jahaćih pantalona, niko ne bi trebalo da sretne pandura ako nosi pantalone u kojima njegove noge izgledaju kao da je upravo provalio u kuću punu srebrnine i na brzinu je natrpao u svoje pantalone. Zapravo, Vajms je mislio da može videti obrise čajnika, ali verovatno su to njegove oči izvodile nestašluke sa njim. Nosilac ove po svoj prilici samoizazvane trostruke nesreće ustade kada je Vajms ušao. ‘Vaša milosti?’ ‘Ponekad’, reče Vajms. ‘Šta mogu učiniti za vas?’ Čovek pogleda zabrinuto ka Ledi Sibil, koja je udobno sedela u uglu sa malim osmehom na svom licu, i reče, ‘Vaša milosti, plašim se da vam moram uručiti ovo naređenje o prestanku i uzdržavanju, u ime odbora magistrata za ovaj okrug. Veoma mi je žao zbog toga, vaša milosti, i nadam se da ćete shvatiti kako je suprotno razumu uraditi tako nešto gospodinu, ali niko nije iznad zakona i zakon se mora poštovati. Ja sam Vilijam Stoner, službenik rečenog suda – ’ Gospodin Stoner je oklevao pošto se Vajms uputio ka vratima. ‘Samo da budem siguran da nećete otići u žurbi’, reče Vajms, dok je zaključavao vrata. ‘Sedite dole, gospodine Stoner, pošto se upravo vi čovek sa kojim želim da razgovaram.’ Službenik je oprezno seo, očigledno ne želeći da bude taj čovek. Držao je pred sobom svitak pričvršćen crvenim pečatnim voskom, onom vrstom stvari za koje se veruje da čine dokument zvaničnim – ili bar skupim i teško razumljivim, što se, zapravo, svodilo na istu stvar. Iznenada, Vajms je shvatio da su sve te godine suočavanja sa Vetinarijem zapravo bile podučavanje, iako nije tako izgledalo. Pa, bilo je vreme za ispit. Vratio se do svoje stolice, udobno se zavalio, ispreplitao prste i namrštio se na službenika preko puta sebe punih deset sekundi, vremenski period koji bi ga obično iznervirao svaki put kada se to dogodi, tako da je sigurno morao delovati na ovog malog zvekana. Onda je razbio tišinu sa, ‘Gospodine Stoner, pre tri noći je na mojoj zemlji počinjeno ubistvo. Vlasništvo nad zemljom ovde nešto znači, zar ne, gospodine Stoner? Čini se da je to učinjeno da bih ja bio upleten u nestanak Džetroa Džefersona, kovača. Možete me smatrati na neki način uvređenim, ali to je ništa u odnosu na uvređenost koju sam iskusio kada sam sreo pozornika Finija Zaključka, našeg lokalnog pandura, pristojan momak, ljubazan prema svojoj staroj mami, kojem se ipak činilo da oseća odgovornost prema misterioznom odboru magistrata, više nego prema zakonu. Magistrat? Ko je magistrat? Neka vrsta lokalnog tela? Čini se da nema nadzora nad tim ljudima, nema oblasnog sudije i – još nisam završio sa pričom!’ Gospodin Stoner, sivog lica, potonu nazad u svoju stolicu. To je uradio i Vajms, pokušavajući da ne vidi Sibilin pogled u slučaju da se nasmeje. Ponovo je navukao na lice masku smirenosti i produžio, ‘I izgleda, gospodine Stoner, da zvanično, u ovoj parohiji, goblini su štetočine. Pacovi su štetočine, kao i miševi, a ja verujem da su golubovi i vrane takođe. Ali

oni ne sviraju harfu, gospodine Stoner, oni ne prave izvrsno oblikovane posude, i, gospodine Stoner, oni ne mole za milost, iako moram reći da sam viđao povremeno miševe kako to pokušavaju dopadljivo mrdajući njuškicama, što je zaista dovelo do toga da spustim čekić. Ali, udaljio sam se. Goblini mogu biti bedni, nehigijenski i loše hranjeni, i po tome su prilično slični većini čovečanstva. Gde će vaš magistrat spustiti lenjir, gospodine Stoner? Sa druge strane, mi ne koristimo lenjir u Ank-Morporku, pošto jednom kada goblini budu štetočine, onda su i siromasi štetočine, i patuljci su štetočine, i trolovi su štetočine. Ona nije bila štetočina i molila je da ne umre.’ Zavalio se i čekao da gospodin Stoner shvati da zapravo ima sposobnost govora. Kada je to učinio, službenik se pozabavio situacijom u pravom činovničkom stilu, ignorišući to. ‘Bez obzira, gospodine Vajms, vi ste izvan vaše jurisdikcije i, ako mogu reći, ohrabrivali ste pozornika Zaključka u razmišljanju i, ako mogu reći, ponašanju koje je loše za njegovu karijeru – ’ Službenik nije odmakao dalje od toga pošto ga je Vajms prekinuo sa, ‘Kakva karijera? On nema karijeru! On je pandur samo za sebe, osim možda za neke svinje. On je u srcu dobar momak, nije plašljiv, i piše jasna, okrugla slova i može da ih izgovori, takođe, što ga u mojoj knjizi automatski čini materijalom za narednika. Što se tiče proklete nadležnosti, ubistvo je zločin nad zločinima. Prema Omnijancima to je treći najveći zločin ikada počinjen! 28 Ja znam da nema društva bilo gde u svetu koje ne smatra da zločin treba progoniti svim silama, shvatate? I što se tiče zakona, ne pokušavajte meni da govorite o zakonu. Ja nisam iznad zakona, ali ja stojim tačno ispod njega, i držim ga! I trenutno ja radim sa gospodinom Finijem, i mi imamo saučesnika u ubistvu u njegovoj ćeliji, i pravda, ne praktičnost, će biti zadovoljena.’ ‘Vrlo dobro, Seme’, reče Sibil odano, dajući mu mali ali karakterističan aplauz kakav ljudi daju kada žele da im se i drugi pridruže. Gospodin Stoner, sa druge strane, jednostavno reče, ‘Vrlo dobro, gospodine, ali bez obzira moje instrukcije su da vas uhapsim. Zakleo sam se magistratu kao policajac, vidite, a mladi Zaključak je razrešen svojih dužnosti.’ Trgnuo se, zbog iznenadne ukočenosti. Vajms ustade i reče, ‘Ne mislim da ću vam dozvoliti da me uhapsite danas, gospodine Stoner! Usuđujem se da kažem kako će vam Sibil dozvoliti šolju čaja, ukoliko to želite, ali ja idem da vidim načelnika Zaključka.’ I on ustade, otključa vrata i išeta iz prostorije, izvan Hola i, prihvatljivom brzinom, dalje do pritvora. Na pola puta Vilikins ga je pretekao, govoreći, ‘Nisam mogao da ne čujem svo to smeće, komandire, na osnovu onoga što sam slušao kod vrata prema odeljku pet pravilnika džentlmenskih džentlmena. Kakva drskost! Trebaćete me da vam čuvam leđa!’ Vajms odmahnu glavom. ‘Mislim da civili ne treba da budu umešani, Vilikinse.’ Vilikins je morao da trči brže pošto je Vajms ubrzavao, ali je uspeo da dahćući kaže, ‘Stvarno je ružno od vas da mi to kažete, komandire.’ I požurio je uprkos tome. Nešto se dešavalo kod pritvora – Vajmsu je izgledalo kao da bi to moglo biti kućno uznemiravanje, lomljava, možda gungula ili čak opšta tuča, u kom slučaju će za neke to biti definitivno nesreća. Pala mu je na um vesela pomisao: da, možda je to bila tuča na javnom mestu, uvek korisna fraza pošto niko nije bio sasvim siguran šta to znači, ali je zvučalo opasno. 28 Prve dve stvari bile su obična krađa i javna nepristojnost.

Vajms je prasnuo u smeh čim je video šta se dešava. Fini je stajao ispred pritvora, lica crvenog poput cvekle i sa palicom svojih predaka u rukama. Sasvim je moguće da je već bila korišćena na maloj bandi koja je pokušala da napadne pritvor jer je na podu ležao muškarac koji je stezao svoje prepone i stenjao. Međutim, Vajmsovo iskustvo govorilo mu je da čovekova pažljivo naciljana nevolja ima mnogo veze sa gospođom Zaključak koja je bila poluopkoljena muškarcima, i svi su bili spremni da odskoče čim bi mahnula metlom ka njima. ‘Da se niste usudili da kažete kako moj momak Fini nije pandur! On jeste pandur, i to je bio njegov otac, i njegov deda i njegov pradeda pre njega.’ Ona zastade na trenutak i produži, nerado, ‘Izvinite, slagala sam, on je bio kriminalac, ali u svakom slučaju to je skoro kao biti pandur!’ Metla je fijukala dok je zamahivala napred-nazad. ‘Znam vas sve! Neki od vas su lovočuvari, neki od vas su krijumčari, a nekoliko vas su kopilad, izvinite na mom klačanskom!’ Sada je uhvatila Vajmsov pogled, i zastala samo da bi spustila svoju metlu kao malj na nogu čoveka koji je napravio korak u pogrešnom pravcu, uperila prst ka Vajmsu i viknula, ‘Vidite njega? On je gospodin, a isto tako i veliki pandur! Može se reći pravi pandur, kao moj Henri, bogovi blagoslovili njegovu dušu, i komandira Vajmsa takođe, jer oni imaju prave značke koje su korišćene za otvaranje hiljada pivskih boca, usuđujem se da kažem, i verujte mi neka od njih bi vas povredila ako biste probali da je gurnete u svoj nos. Tanki komadići kartona kojima vi momci mašete me zasmejavaju! Priđi malo bliže, Dejvi Hekete,’ rekla je najbližem muškarcu, ‘i uguraću ti ovu metlu u uvo, veruj mi, hoću!’ Vajms je posmatrao bandu, pokušavajući da razdvoji podle i opasne od nevinih i glupih, i pokušavao da istera muvu iz svoje glave kada je čuo uzdah iz gomile, video strelu na kaldrmi i gospođu Zaključak kako gleda u svoju metlu slomljenu na dva dela. U teoriji, gospođa Zaključak je trebalo da vrisne, ali je već dugo bila u blizini pandura i tako, crvenog lica, ona pokaza ka slomljenoj metli i reče, kako samo stare mame mogu reći, ‘To košta pola dolara! One ne rastu na drveću, znate! Treba da platite to!’ Trenutno je krenulo mahnito zveckanje rukama po džepovima. Jedan čovek sa prilično razuma skinuo je svoj šešir i novčići počeše da pljušte u njega. Pošto su mnogi od tih novčića bili dolari i polu-dolari zgrabljeni u brzini, gospođa Zaključak očigledno bi bila snabdevena metlama za ceo život. Ali Fini, koji je proključao, tresnuo je šešir o zemlju kada mu je bio ponuđen. ‘Ne! To je kao mito, mama! Neko je pucao na tebe. Video sam strelu, došla je pravo iz ove gomile, pravo iz sredine! Sada želim da uđeš unutra, Mama, jer neću da izgubim tebe kao i tatu, razumeš? Bolje uđi u kuću, Mama, iz razloga što onog trenutka kada zatvoriš vrata nameravam da pokažem ovoj gospodi šta su maniri!’ Fini je bio u vatri. Ako bi kesten pao na njegovu glavu eksplodirao bi, a njegov bes – čisti pravednički bes, vrsta besa u kojem bi čovek mogao pronaći zamisao i sklonost i, iznad svega, snagu da prebije na smrt sve oko sebe – bio je velika briga za zbunjene građane i sasvim je prevagnula drugu koja se odnosila na to što je bilo bar šest dolara nečijeg novca koji je ležao na kaldrmi, i koliko od toga se moglo dobiti nazad kao povraćaj? Vajms nije rekao ni reč. Nije bilo prostora da kaže ni reč. Reč je mogla izbiti kočnicu koja je držala odmazdu pod kontrolom. Finijeva predačka toljaga preko njegovog ramena izgle-

dala je kao upozorenje od bogova. U njegovim rukama to je mogla biti naprasna smrt. Niko se nije usudio da beži; sasvim izvesno, bežanjem bi mogao učiniti sebe kandidatom za fijučuću hrastovu lomilicu. Sada je, možda, bilo vreme. ‘Načelniče Zaključak, možemo li porazgovarati, kao jedan policajac sa drugim?’ Fini se okrenuo ka Vajmsu zamućenog pogleda, kao čovek koji pokušava da se fokusira sa drugog kraja univerzuma. Jedan od udaljenijih ljudi shvatio je to kao znak da odšeta, ali iza gomile se čuo tup udarac i Vilikinsov glas koji je rekao, ‘Oh, izvinjavam se, vaša milosti, ali ovaj gospodin se sapleo o moju nogu. Nažalost, ja imam veoma velike noge.’ I, zajedno sa izvinjenjem, Vilikins podiže čoveka čiji nos će verovatno bolje izgledati krajem sledeće nedelje. Sve oči okrenuše se ka Vilikinsu, izuzev Vajmsovih – zato što je u senkama, držeći se na udaljenosti od bande, opet bio onaj prokleti advokat. Ne sa bandom, očigledno, ugledni advokat nije mogao biti deo bande, oh ne, on je samo posmatrao. Fini je zurio u ostatak ljudi, jer se čoveku jako lako moglo dogoditi da se saplete. ‘Zahvaljujem vam na pomoći vašeg čoveka, komandire, ali ovo je moj posed, ako znate šta mislim, i reći ću svoje mišljenje.’ Fini je teško dahtao, ali njegov pogled je krstario u potrazi za prvim čovekom koji će se pomeri ili čak izgledao kao neko ko će se pomaknuti nekada u budućnosti. ‘Ja sam policajac! Ne uvek najbolji ili najpametniji, ali sam policajac i čovek u mom pritvoru je moj zatvorenik, i ja ću ga braniti do smrti, i ako će zbog toga umreti neka kopilad koja su stajala ispred moje mame sa samostrelima koje ne znaju da koriste, pa, neka bude tako!’ Spustio je glas skoro do vriska. ‘Dakle, ja vas znam, baš kao što je i moj otac, i deda takođe – pa, neke od vas barem – i ja znam da niste toliko loši – ’ Zaustavio se na trenutak, zureći. ‘Šta vi radite ovde, gospodine Stoner? Stojite tu pored bande? Jeste li vi doveli do toga da nekoliko džepova zazvecka?’ ‘Ta izjava je podložna zakonskom suđenju, mladi čoveče’, reče Stoner. Vajms se oprezno probio do Stonera i prošaptao, ‘Neću reći da isprobavate svoju sreću, gospodine Stoner, pošto vas je vaša sreća napustila u trenutku kada ste spustili pogled na mene.’ Kucnuo je svoj nos sa strane. ‘Mudar savet: I ja imam velika stopala.’ Nesvestan toga, Fini je nastavio, ‘Ono što želim da svi znate je da je pre nekoliko noći na brdu bila iskasapljena goblinska devojka dok je molila za svoj život. To je loše. Vrlo loše! A jedan je taj što čovek koji je iskasapio goblinsku devojku će jednog dana iskasapiti vašu sestru. Ali ja ću pomoći mom...’ Fini je oklevao i onda reče, ‘kolegi, komandiru Vajmsu, i izvešćemo odgovorne pred lice pravde. I to nije sve, oh bože moj, uopšte nije, jer ja znam, baš kao i vi, da je gomila goblina bila uhvaćena i pohapšena da bi bili poslani niz reku. Moj jadni stari tata je uradio ono što mu je rečeno i zatvorio je oči, ali ja neću uraditi istu stvar. Ne znam da li je iko od vas pomagao, i trenutno me to ne zanima previše jer ljudi ovde imaju sklonost da rade ono što im je rečeno, mada je moguće da neki više vole da rade ono što im je rečeno od drugih.’ Fini je pogledao oko sebe, uverivši se da svi znaju da su umešani. ‘A znam još nešto! Znam da je juče uveče, zapravo kada smo mi bili na putu za Hengnejls, grupa goblina iz Overhenga ugrabljena i stavljena na volovski brod koji ide niz reku do – ’ ‘Šta! Zašto mi niste sve to rekli ranije?’ povika Vajms.

Fini nije gledao u njegovom pravcu, držeći svoj pogled na bandi. ‘Kada ranije? Izvinite, komandire, ali to je sve prošlo i samo sam doznao baš pre nego što je ova gomila stigla, a od tada sam skroz zauzet. Brod je verovatno otišao odavde dok smo mi još otvarali burad u Hengnejlsu. Ova gomila je želela od mene da predam mog – vašeg – našeg zatvorenika, i onda se naravno moja stara mama umešala, takoreći, a vi znate da je uvek teško kada to uključuje staru mamu. Nikada nisam rekao nikome da se pomeri, jel’ tako?!’ Ovo je bilo namenjeno čoveku u nekoj nevolji koji je bio skoro presavijen sa rukama na preponama. ‘Jako mi je žao, ovaj, Fini, ovaj, pozorniče, ovaj, načelniče Zaključak, ali meni zaista treba toalet, ako vam to ne smeta, molim, mnogo vam se zahvaljujem?’ Vajms pogleda dole ka čoveku koji je klečao i reče, ‘Oh, bože moj, to ste vi, gospodine Stoner! Vilikinse! Odvedi ga negde gde će moći da obavi svoj posao, hoćeš li? Ali budi siguran da će se vratiti ovamo. I ako se ispostavi da nije zaista morao da obavi nekakav posao, učini mu uslugu i pobrini se da to ipak uradi.’ Želeo je da kaže mnogo više u ovom trenutku, ali ovo je bilo, uostalom, Finijevo dvorište i momak je bio iznenađujuće dobar u tome kada je došlo do guranja ljudi koji guraju stare mame. A dečko još nije završio; njegovo raspoloženje je jednostavno prešlo iz istopljenog gvožđa u hladni, tvrdi čelik. ‘Pre nego što vam kažem šta će se dogoditi sledeće, gospodo, želeo bih da obratite vašu pažnju na goblina koji sedi gore na drvetu, sve vas posmatrajući. Svi vi koji ste meštani znate Smrdljivka, i znate ponekad da ga šutnete, ili ponekad on ukrade cigaretu od vas, a ponekad ti uradi neki mali posao, jel‘ tako?’ Kroz gomilu je prostrujao osećaj olakšanja jer se činilo da je najgore prošlo. Zapravo, tek je počinjalo. ‘Komandir Vajms voleo bi da znate, kao što bih zaista voleo i ja, da se zakon primenjuje na svakoga, a to znači da se primenjuje i na gobline.’ Bilo je sporadičnog klimanja glavom na to i Fini produži, ‘Ali ako se zakon primenjuje na gobline onda goblini imaju prava, a ako goblini imaju prava onda je ispravno da imaju goblinskog policajca priključenog jedinicama Šajra.’ Vajms pogleda u Finija sa čuđenjem i neznatnom količinom divljenja. Tu ih je imao: svi su klimali glavom, a on ih je vodio uz njihovo odobravanje i pre nego što su to saznali, oni su klimali glavom zbog goblinskog policajca. ‘Pa, gospodo, nameravam da proglasim Smrdljivka za privremenog specijalnog pozornika, samo da bi me obaveštavao šta se događa gore na brdu. On će imati značku, i od sada svako ko ga šutne to će se smatrati za napad na policajca u vršenju njegove dužnosti. Mislim da je kazna za to ne samo vešanje, već i da vam se omogući da malo odskočite nakon toga. Ovo je interna odluka jedinice, koja ne zahteva odobrenje magistrata. Nije li tako, komandire Vajms?’ Vimes je bio zadivljen kako su njegova usta odgovorila bez ikakvih preporuka mozga. ‘Da, načelniče Zaključak, prema članu 12, stav 3. Zakona i Uredbi Ank-Morporka, uopšteno se smatra modelom za policijsku proceduru’, dodao je on samouvereno, znajući da niko od prisutnih nikada nije spustio pogled na njih, i sasvim verovatno ne bi bili sposobni da ih pročitaju čak i ako bi ih imali.

Vajms se u sebi trgnuo. On se morao izboriti da ima patuljke, trolove i na kraju čak i vukodlake i vampire u Straži, iako pod određenim očiglednim uslovima, ali to je bio rezultat pritisaka tokom godina. Vetinari uvek govori, ‘Šta je normalno? Normalno je juče i prošle nedelje i prošlog meseca uzeto zajedno.’ I, pretpostavljao je Vajms, oni su ubacivali stvari jednu po jednu da bi omogućili normalnom da se postepeno razvija – mada gospodin Smrdljivko, ili radije privremeni specijalni pozornik Smrdljivko, zaista je bolje da ograniči svoje policijske aktivnosti na pećinu. Da, to nije tako loša ideja, ako bi zaista uspeo da ih natera da ostave piliće na miru možda bi normalno dobilo šansu. Na kraju krajeva, činilo se da ljudi olako pristaju da im se oduzimaju njihova prava i slobode od strane onih koji su im uzor, ali nekako je prazno mesto u kokošinjcu bilo šamar u lice, i tretiran kao takav. A sada je Fini, ostavši bez daha, gotovo razgovarao. ‘Ne mogu prisiliti bilo koga od vas da mi nešto kaže, ali postoji li neko među vama ko bi želeo da mi pomogne u istrazi?’ Vajms je pokušao da ne dozvoli nikome da vidi njegov izraz lica, najmanje Fini. Naravno, kapetan Kerot je nekada bio takav – da li je to bilo moguće? – možda je čak i mladi Sem Vajms takođe bio takav, ali svakako su svi znali da nikada ne možeš očekivati od ljudi koji su deo gomile da podignu ruku i odjednom reći, ‘Da, pozorniče! Biće mi veoma drago da vam kažem sve što znam, i voleo bih da ova fina gospoda ovde budu moji svedoci.’ Ono što si trebao da uradiš nakon takve predstave je bilo da samo čekaš, čekaš dok neko ne priđe i šapne nešto kada ste sami, ili samo nagneš glavu u pravom smeru, ili, i to se Vajmsu dogodilo, napišeš tri inicijala u prolivenom pivu na šanku i marljivo ih obrišeš nakon dve sekunde. Neka mudrica bi pomislila: nikada nisi znao svoju sreću; na kraju krajeva, Fini je mogao biti čovek budućnosti, ipak? A srećna veza mogla je biti korisna, jednog dana. Vajms je oduvao ružičasti oblak stida. ‘Pa, gospodo, govoreći kao komandir Ank-Morporkške Gradske straže, čini mi se da je vaš viši policijski službenik znatno popustljiv prema vama. Ja ne bih, tako da mu budite zahvalni. Koliko od ove...’ ovde je Vajms ubacio podrugljiv osmeh, ‘gospode zaista poznajete, načelniče Zaključak?’ ‘Oh, oko polovine njih, komandire, što bi rekli njihova imena, porodice, kućne adrese i slično. Ostali su iz drugih mesta. Ne mogu reći da su svi anđeli, ali uglavnom nisu tako loši.’ Ovaj prigodni mali govor u ovim okolnostima doneo je nekoliko zlobnih osmeha Finiju i određeno olakšanje svima, i prazan prostor za Vajmsa, koji reče, ‘Dakle, koji od njih je mogao imati spremnu strelu u svom samostrelu, šta vi mislite, gospodine Fini?’ Ali pre nego što je Fini imao vremena da otvori usta Vajms se okrenuo kako bi posmatrao povratak gospodina Stonera, koga je izneverilo varenje. Vilikins, koga su instinkti retko varali, još uvek je držao oko na njemu. Glasno i veselo Vajms reče, ‘Vidim da se moj dobri prijatelj gospodin Stoner vratio, on je advokat i ja sam policajac, a mi znamo kako da razgovaramo jedan sa drugim. Dođite ovamo, gospodine Stoner.’ Uhvatio je nespremnog advokata blago, ali čvrsto za ruku i povede ga malo dalje od gomile, koja je posmatrala, Vajms je bio zadovoljan što to vidi, trenutno sa dubokom sumnjom. ‘Vi ste advokat, zar ne, gospodine Stoner? Niste krivični advokat nekim slučajem?’ ‘Ne, vaša milosti, specijalizovan sam uglavnom u zemljišnim i imovinskim sporovima.’ ‘Ah, mnogo manje opasno’, reče Vajms, ‘i pretpostavljam da ste član advokatske komore Ank-Morporka, kojom predsedava moj stari prijatelj gospodin Slant?’ Rekao je to druželjubi-

vo, ali je znao da će ime starog zombija uneti užas u svako advokatsko srce – mada je još uvek bilo pod znakom pitanja da li je gospodin Slant imao svoje. A sada je gospodin Stoner morao prilično brzo da razmišlja. Ako je imao imalo razuma, i čitao svoj Pravni žurnal između redova, morao je biti svestan da iako je gospodin Slant bio naklon (prilično ukočeno) bogatima i uticajnima, on nije voleo greške i nije mu se sviđalo da gleda kako zakon izlazi na loš glas zbog nesposobnih advokata i laika, verujući da ovu posebnu dužnost treba prepustiti starijim advokatima, kao što je gospodin Slant, koji su to mogli uraditi brižno i sa poverenjem za AM$300 po satu. A gospodin Stoner bi trebalo da razmisli o tome, pošto se činilo da su zemljoposednici ovde napravili zakon koji njima odgovara, što je u velikoj meri bila povlastica zakonske profesije, gospodin Slant neće biti srećni zombi; i, kako su običaji i praksa sada diktirali da više ne treba hodati unaokolo stenjući i sa rukama ispruženim ispred sebe (neki od njih verovatno drže otkinutu glavu zbog efekta), on je bio poznat po davanju oduške svojoj još uvek priličnoj zlovolji prema slinavim mladim advokatima sa idejama iznad njihovog statusa, razgovarajući sa njima neko vreme smirenim, tihim glasom, koji su nakon toga govorili kako je otkinuta glava bila, u odnosu na to, vegeterijanska opcija. Vajms je posmatrao lice mladog čoveka dok je razmišljao o svojim oskudnim opcijama i otkrivao da nema množine. ‘Ja sam nastojao da pravilno savetujem sudije u skladu sa situacijom’, reče on, kao čovek koji uvežbava molitvu, ‘ali mi je žao što moram reći da su oni zauzeli stav da, budući da poseduju svu zemlju u okolini onda oni odlučuju i o zakonu rečene zemlje. Moram reći da su oni, inače, sasvim pristojni ljudi.’ Vajms je bio iznenađen koliko se njegova smirenost održala ovih dana. Rekao je, ‘Zemlja, ja prilično volim zemlju, to je jedna od mojih omiljenih stvari za stajanje. Ali zemlja, i zemljoposednik, i zakon, pa... Čovek može postati prilično zbunjen, zar ne? Posebno u prisustvu prilično dobre naknade? A prilično je lako za ljude da budu skroz pristojni ljudi kada mogu sebi da priušte unajmljivanje potpuno nepristojnih ljudi, ljudi kojima ne trebaju čak ni naređenja, samo klimanje glavom i namigivanje.’ U tom trenutku začula se grmljavina, ne baš prikladna uz poslednji komentar i stoga bez okultnog značaja. I pored toga, bila je to ogromna munja koja se kotrljala preko neba, izručujući komade zvuka. Vajms pogleda gore i ugleda horizont boje modrice, dok je svuda oko njega vazduh bio miran i topao, a insekti i druga stvorenja za koja nije mogao ni pretpostaviti šta su zujala u žbunju. Zadovoljan što još uvek ne mora da traži kabanicu, usmerio je pažnju nazad ka advokatu koji se meškoljio. ‘Mogu li predložiti, gospodine Stoner, da iznenada dobijete hitan razlog da odete u grad i eventualno porazgovarate sa nekim od starijih advokata tamo? Predlažem vam da opišete sebe kao budalastog, a kada vide vaše vlažne pantalone to je biti samo potkrepljenje te izjave, verujte mi. Ako bude neophodno, mogu naći sažaljenja da dam izjavu u vašu korist, u smislu kako smatram da ste bili glupi i loše usmeravani više nego što ste zločinac.’ Pogled zahvalnosti je dobro pročitan, i zato je Vajms dodao, ‘Zašto ne probate krivično pravo? To su uglavnom ozbiljne telesne povrede i ubistva ovih dana. Mogli biste to nazvati pomazanjem za dušu. Samo nekoliko stvari, ipak: šta znate o goblinima koji su poslati niz reku? I šta vi znate o nestanku kovača Džefersona?’

Nikada nije prijatno suočiti se sa teškim pitanjem kada razmišljaš o tome da se nađeš na konju i brzo pređeš veliku udaljenost. ‘Uveravam vas, vaša milosti’, odgovori čovek, ‘da ja ne znam ništa o nestanku kovača, ako zaista nije jednostavno otišao da radi negde drugde. Goblini? Da, znam da su neki bili poslati pre nekoliko godina, ali ja sam preuzeo ovaj položaj pre dve godine i ne mogu da komentarišem te okolnosti.’ Spremno je dodao, ‘Ja nemam nikakvih saznanja da su neki goblini nedavno iseljeni iz svog smeštaja, kao što se čini da načelnik veruje.’ Okrenuvši leđa tako da gomila nije mogla lako videti šta se događa, Vajms je zurio u njega. ‘Čestitam vam na vašem opreznom neznanju, gospodine Stoner.’ Onda je uhvatio ukočenog advokata za vrat i reče, ‘Slušaj me, ti malo govno. Ono što si mi ti rekao može strogo govoreći biti istina, ali ti si prokleto glup advokat ako nisi shvatio da gomila zemljoposednika ne može odlučivati sama za sebe tako da sve što oni žele da učine bude zakon. Ako želite da budete na obe strane, gospodine Stoner, a mogu zamisliti da to radite, onda možete pronaći trenutak u vašem pretrpanom rasporedu da kažete svojim bivšim poslodavcima da komandir Vajms zna sve o njima i komandir Vajms zna šta da radi sa tim. Ja znam ko su oni, gospodine Stoner, pošto mi je načelnik Zaključak dao spisak sa imenima.’ Blago je popustio pritisak i rekao tiho, ‘Vrlo brzo će ovo biti veoma nesrećno mesto za vas, gospodine Stoner.’ Onda, okrenuvši se tako da gomila može videti, on uhvati ruku zbunjenog advokata, protresao je srdačno i glasno reče, ‘Mnogo vam hvala na tako vrednim informacijama, gospodine. To će učiniti moje istrage mnogo jednostavnijim, mogu vam reći! A siguran sam da će i načelnik Zaključak misliti isto. Život bi bio mnogo lakši za sve nas ako bi i drugi pošteni ljudi tako brzo pomogli policiji u njenim istragama.’ On pogleda ka unesrećenom advokatu i reče mnogo tiše, ‘Ja nisam sudija, ali neki od ovih ljudi imaju određeno mišljenje o ovome. Znam tu vrstu, verovatno imaju više zuba nego moždanih ćelija, i sada, gospodine Advokatu, oni se pitaju koliko znaš i koliko si mi rekao. Ja ne bih stao da se spakujem da sam na tvom mestu, i nadam se da imaš brzog konja.’ Advokat je odjurio i, na značajno Finijevo klimanje glavom to je uradila i banda, manje ili više isparivši u krajoliku; i Vajms pomisli, još jedna je u rupi. Dobiješ crvene, dobiješ obojene, ali ranije ili kasnije stići ćeš crnu. I sada je ostao samo u društvu Vilikinsa i načelnika, koji se osvrtao oko sebe kao neko ko je shvatio da je ne samo zagrizao više nego što može da žvaće, već i više nego što može podići. Isprsio se kada je video da Vajms gleda u njega. Bilo je vreme za malo pojačanje, tako da je Vajms odšetao do njega i potapšao momka po leđima. ‘Pa, stvarno mi nije jasno! Dobro urađeno, načelniče Zaključak, i ovaj put vam se ne podsmevam, Fini, ne pravim šale, ne omalovažavam te, i ne mogu da verujem da si ti momak kojeg sam sreo pre samo dva dana! Ti si im se usprotivio, neporecivo! Gomila opasnih idiota! Sa advokatom!’ ‘Oni su ispalili strelu na moju staru mamu! Oh, oni kažu da nisu, jer su se nadali da će nas uplašiti! Oni kažu da nemaju strele! Zato sam rekao, brzo kao treptaj, pa, ne biste imali nijednu strelu sada da ste pogodili moju staru mamu, zar ne? Tako da to sve dokazuje, rekao sam im, to je logično, i oni nisu znali šta da kažu!’ ‘Pa, ja sam ostao bez reči, Fini, jer mi se čini da sam čuo kada si rekao nešto o goblinima koji su poslati niz reku juče. Kako si to otkrio?’

Fini mahnu palcem u pravcu pritvora i isceri se. ‘Evo ključa, gospodine, samo idite i razgovarajte sa našim zatvorenikom. Svideće vam se, gospodine, bio je izvan sebe kada je saznao da dolaze po njega i pevao je kao slavuj, da ne poveruješ!’ ‘Mi obično kažemo da pevaju kao kanarinac’, reče Vajms, okrećući se ka maloj zgradi. ‘Da, gospodine, ali ovo je seoska policijska stanica, gospodine, i ja znam moje ptičice, gospodine, i on peva kao slavuj, neporecivo! Predivne slivene kadence, gospodine, bolje je samo treperenje crvendaća po mom mišljenju, moguće zbog toga zato što je on zaista, zaista uplašen, gospodine. Za minut ću morati da ispraznim kantu odande.’ ‘Veoma dobro još jednom, Fini! Mogu li predložiti da je sada vreme da uđeš unutra i vidiš svoju staru mamu? Ona će biti zabrinuta za tebe. Stare mame brinu, znaš.’ Mali Ludi Artur je bio impresioniran. Zašto mu niko nije rekao za rakov korak ranije? Pa, on je tek nedavno saznao da je bio, po rođenju, Nak Mak Figls umesto, kako mu je bilo rečeno, dete miroljubivih gnomova obućara. Figlsi nisu nosili cipele, niti su bili miroljubivi. Kao mnogi ljudi ranije i kasnije, Mali Ludi Artur je oduvek mislio da je bio u pogrešnom životu. Kada je istina slučajno otkrivena, činilo se da sve dobija smisao. Mogao je biti ponosan što je Nak Mak Figl, iako jedini koji uživa u povremenim posetama baletu i može da čita jelovnik na kvirmskom i, kad smo kod toga, čita uopšte. Krstario je iznad toplog plavog neba Hauondalenda u velikom krugu i beskrajno uživao. Ceo kontinent! Postojali su ljudi na njemu, to je shvatio, ali uglavnom sve što je video iz vazduha bila je ili pustinja, ili planina ili, najviše od svega, zelena džungla. Dozvolio je albatrosu da plovi na termalima dok su njegove oštre oči tražile ono što je sumnjao da se tu nalazi. To, zapravo, nije bila stvar već pojam: pravougaonik. Ljudi koji su gajili nešto voleli su pravougaonike. To je bilo uobičajeno. A to je olakšavalo stvar. I bilo je tu! Ravno dole na obali. Definitivno pravougaonik i prilično mnogo toga. Nakon kratkog obroka od jednog tvrdo kuvanog jajeta ubedio je pticu da se nasadi u krošnji. Skakanje na zemlju nije bilo zastrašujući poduhvat za jednog Figlsa po poreklu. Kada je sumrak počeo da se spušta, Mali Ludi Artur hodao je kroz redove mirisnih biljki duvana. Ali, takođe uočljivo pravougaone, u ovoj zemlji gde je geometrija bila retkost, bile su šupe koje su se videle u blizini. Kretao se nečujno na početku i postao još nečujniji kada je ugledao gomilu, belu i složenu, u sutonu. Belina se sastojala od kostiju. Male kosti, ne Figlske, ali previše male za ljude; a onda, kada je dalje istražio, video je leševe. Jedan od njih se još pomerao, više ili manje. Mali Ludi Artur prepoznao je goblina kada ga je video. Postojalo je dosta ljudi koji nisu voleli Figlse mada Figlsi nisu bili tako slinavi u odnosu na gobline. Bili su prokleta smetnja, ali Figls bi bio srećan da se složi da je to bio i on lično. Biti smetnja nije nešto od čega bi trebalo da umreš. Ukratko, Mali Ludi Artur prepoznao je situaciju kao veoma lošu. Bacio je pogled na onoga koji se pomerio. Svuda su bile rane. Jedna noga bila je savijena unazad i zagnojeni ožiljci prekrivali su mu telo. Mali Ludi Artur prepoznavao je smrt kada bi je video i ona je upravo bila u vazduhu. Video je preklinjanje u goblinovom jedinom preostalom oku, izvuče svoj nož i završi njegovu patnju.

Dok je odsutno gledao u goblina, glas iza njega reče, ‘A odakle si, do đavola, ti pobegao?’ Mali Ludi Artur pokazao je svoju značku, koja je kod njega bila veličine štita, i reče, ‘Ank-Morporkška Gradska straža, znaš?’ Krupni čovek zureći u njega reče, ‘Ovde nema zakona, šta god bio, ti mala ništarijo.’ Kao što je komandir Vajms uvek govorio u svojim povremenim i uzbudljivim govorima ljudima, osobina dobrog policajca je bila sposobnost da improvizuje u nepoznatim okolnostima. Mali Ludi Artur sećao se veoma jasno reči. ‘Niko ne očekuje od vas da budete prvoklasni advokati’, rekao je Vajms, ‘ali ako imate dokaz koji nagoveštava da je vaša dalja akcija, na prvi pogled, opravdana, onda je trebate preduzeti.’ A onda je Mali Ludi Artur, sabirajući činjenice u svojoj glavi, pomislio: ropstvo je protivzakonito. Znam da se to nekada radilo, ali ne znam da se bilo gde još uvek radi. Patuljci ne rade to kao što ni Trolovi to ne rade, a znam da je Lord Vetinari potpuno protiv toga. Ponovo je sve to proverio još jednom da bi bio siguran da dobro postupa, a onda je podigao pogled ka namrštenom čoveku i rekao, ‘Izvinite, gospodine? Šta je bilo to što ste mi upravo rekli?’ Čovek se jezivo nasmejao, hvatajući dršku svog biča. ‘Rekao sam, nema zakona ovde, ti bedni mali tvoru.’ Nastala je pauza i Mali Ludi Artur je spustio pogled ka mrtvom goblinu na smrdljivom đubrištu ispunjenom kostima. ‘Pogađaj ponovo’, reče on. Kako se bitka odvijala bila je jedna od najjednostranijih, i ta strana pripala je Malom Ludom Arturu. Postojalo je samo desetak ili tako nešto čuvara na plantaži, pošto se izgladnela stvorenja u lancima, po pravilu, nisu borila. I nikada nisu znali protiv koga su se borili. Bila je to neka vrsta sile koja te je vukla unapred i unazad po zemlji i onda uz tvoju nogavicu, ostavljajući te obeshrabrenog za bilo kakvu borbu ili, u ovom slučaju, bilo čega drugog. Udarci su dolazili niotkuda. Oni koji su trčali bili su sapleteni. Oni koji nisu bili su ostavljeni bez svesti. Bila je to, naravno, nepoštena borba. Obično je to bilo tako ako se borite čak i sa jednim Nak Mak Figlom, pa makar i da ste vod. Nakon toga, Mali Ludi Artur je pronašao lance u nekoj od koliba i pažljivo vezao svakog oborenog stražara. Tek onda je otvorio druge kolibe. Gvozdena vrata pritvora zalupila su se o kamen kada je Vajms ušao; i pored toga vodio je računa gde će spustiti noge. I gospodin Fluter je pevao, bez sumnje je pevao. Vajms nije bio u poziciji ornitologa da sudi o razlikama u pevanju slavuja ili crvendaća, ali čak i da je pevao kao žaba to ne bi bilo važno, pošto je pevao o prosjaku zvanom Beni Bez-Nosa, koji se muvao unaokolo kao što to čine ljudi koji se nadaju da će pokupiti neke sitnice koje nisu na oku i razmeniti par čizama – ‘Ne znam odakle su došle, i nema više pitanja, u redu?’ – za ćurku te večeri pre nego što je počeo košmar za Teda. ‘Pa, gospodine’, rekao mu je Fluter. ‘Pitali ste me o onome što se dogodilo pre više godina, vidite, i sve u svemu, ono što se juče dogodilo nije mi moglo pasti na pamet, ako vidite na šta mislim? Sve je bilo tako iznenada. U svakom slučaju, da, on je rekao da su privezali barže iza rečnog broda sa dva vola baš tog popodneva, i da su mu mirisale kao goblini, a on je živeo

blizu njihove pećine u Overhengu i taj miris nikada ne zaboravljate, ili je tako rekao lučkom kapetanu, čoveku poznatom svima kao Klimavi Bez-Imena, na račun toga što je često smešno hodao kada je piće u njemu, i rečeno mu je, “Da, šalju ih dole dok je još dobro, i nikada ih nisi video, kao što nisam ni ja, razumeš?” Neko bi mogao pomisliti da je to bilo veoma važno jer je Stratford na brodu. Neko je morao lupiti nogom za to jer Stratford, pa, on ne voli brodove. Ne voli vodu, kad smo kod toga. Neće uopšte putovati brodom ako to može da izbegne.’ Vajms nije uzviknuo. Nije se čak ni osmehnuo, on se nadao – morao si biti siguran da bi ti to pomoglo – ali mu je davalo razlog da bude blaži prema Fluteru. Nisi mogao pustiti Figla na slobodu nakon optužbe za saučesništvo u ubistvu, ali postojali su razni načini da se provede vreme, i ako bi sve ovo ispalo kako se nadao da će biti, Fluter će možda otkriti da vreme može proći udobno, i čak, moguće, brže nego obično. On reče, ‘Pa, hvala ti, Tede, videću za to. U međuvremenu, ostaviću te u veštim rukama načelnika Zaključka, kojem je zatvorenik svet kao njegova draga stara mama, veruj mi.’ Izvadio je ključ kako bi izašao napolje, a onda zastao kao da se upravo setio važne stvari. ‘Brod sa dva vola? Da li on ide dva puta brže?’ Sada je Fluter bio stručnjak za rečne brodove. ‘Ne baš, ali mogu povući više tereta, čak i noću, vidite? Dakle, vaš brod sa jednim volom mora stati preko noći da namiri stoku, tako da zver dobije svoje sledovanje i dobro ga prežvaće i malo odspava pre svitanja, a to košta u vremenu i novcu, baš tako.’ Zatvorenik ili ne, Ted je sada postao samozvani predavač za totalne neznalice. ‘Ali sa dva vola, pa, jedan se može malo odmoriti dok drugi drži brod u pokretu. Pretpostavljam da bi išle tri ili četiri barže iza njega, ne previše za jednog vola nizvodno u ovo doba godine.’ Šmrknuo je. ‘Ja sam želeo da budem kormilar volovskog broda, ali naravno, prokleti Zuni29 su sve preuzeli. Odradio sam sezonu na jednom, izbacujući đubrivo i hraneći, ali više volim ćurke.’ ‘A ime broda?’ reče Vajms oprezno. ‘Oh, to svi znaju! To je najveći na reci. Svi znaju Predivnu Fani!’ Unutrašnji monolozi mogu se odigrati prilično brzo, i Vimesovi nastaviše: da razmislim. Ah, da, gotovo sigurno je postojao kapetan koji je imao ženu koja se verovatno zvala Frančeska po rođenju, ali to je bilo previše slogova, i on je nazvao svoj brod po njoj jer je veoma jako voleo. I to je bilo to. Nema potrebe da se zadržavamo na toj temi, jer postoji još toliko mnogo reči, slova i slogova dostupnih u jeziku, i ako se ne možeš pomiriti sa time nikada se nećeš pokrenuti. I tako, nakon što je njegov mozak to razrešio, on otpusti zatezače na svom blesavozbunjenom izrazu lica i reče, ‘Hvala ti na saradnji, Tede, ali da si nam rekao ranije mogli smo da uhvatimo prokleti brod!’ Fluter zapanjeno pogleda u njega. ‘Uhvatite Fani? Blagosloveni bili, gospodine, čovek sa jednom nogom može to uraditi! Ona je teretnjak, ne jedrilica! Čak i da je išla celu noć nije mogla proći Fenderovu Krivinu do sada. Ima krivina celim putem, vidite? Pretpostavljam da 29 Rasa slatkovodnih mornara koja se nalazi svuda u okolini Ravnice Sto. Za njih se kaže da nisu sposobni za laganje, mada je ta informacija dobijena od samih Zuna, prouzrokujući, takoreći, filozofsku dilemu. U svakom slučaju se tvrdilo kako su otkrili da je koncept laži toliko težak za razumevanje da su nekolicina među njima koji su savladali tehniku bili poštovani i dobili su visoke pozicije u Zunskom društvu.

nigde nema više od pola milje bez krivine! I one su pune stena, takođe. Ozbiljno, moraš napraviti toliko krivudanja na Staroj Podmuklici da često presečeš svoj vlastiti trag.’ Vajms klimnu glavom. ‘I poslednja stvar, Tede. Podseti me još jednom... Kako tačno gospodin Stratford izgleda?’ ‘Oh, znate taj tip, gospodine, nekako prosečno. Ne znam koliko je on star. Možda dvadeset pet. Možda dvadeset. Kosa je nekako svetlosmeđa. Nema ožiljaka koji se vide, začuđujuće.’ Ted je izgledao osramoćeno zbog te oskudice u informacijama i slegnu ramenima. ‘Prosečne visine, gospodine.’ Tragao je za detaljima i odustao. ‘Da vam kažem istinu, on je od one vrste koji izgledaju kao bilo ko drugi, gospodine, i tako je sve dok ne postane ljut’ – Tedovo lice se tada ozarilo – ‘i, gospodine, tada izgleda kao Stratford.’ Vilikins je sedeo na klupi ispod kestena sa rukama na kolenima. On je bio dobar u tome. Imao je talenat za odmaranje koji je Vajmsa napustio. To mora da je bilo nešto u vezi posluge, pomislio je Vajms: ako nemaš nešto da radiš, nemoj raditi bilo šta. I on je upravo sada mogao da odmara. Možda su dokazi išli nizvodno dok je on stajao ovde, ali po onome što je čuo brzinom kojim ih je mogao stići gotovo peške. Nažalost, Sibil je bila u pravu. U njegovim godinama ponekad si morao uhvatiti dah, dok si ga još imao. Seo je pored čoveka, i rekao, ‘Interesantan dan, Vilikinse.’ ‘Zaista, da, komandire, i ako mogu reći da je mladi pozornik Zaključak prihvatio svoje dužnosti sa velikim samopouzdanjem. Vi imate talenat da inspirišete ljude, gospodine, ako mogu tako reći.’ Neko vreme je bila tišina, a onda Vajms reče, ‘Pa, naravno, mi smo pomogli zbog činjenice da je neka prokleta budala stvarno ispalila strelu! Mogao si ih videti kako razmišljaju o tome šta se moglo dogoditi ako bi neko iz bande ubio dragu staru damu. To je ona vrsta nevolje iz koje se ne možeš lako izvući. To ih je poljuljalo! I za nas je to bila očigledno velika sreća’, dodade Vajms, ne okrećući glavu. Pustio je da se tišina nastavi dok je oluja besnela u daljini, a u blizini, šta god da je to bilo, nastavilo da cvrkuće iz žbunja u toplom, sparnom poslepodnevu.’ ‘Zbunjuje me, ipak’, nastavio je, kao da mu je misao samo proletela kroz um. ‘Da je to bio neko na čelu gomile ko je izvukao svoj samostrel ja bih sigurno to morao videti, a ako je to bio neko pozadi on je morao biti dovoljno vičan i vešt da nišani kroz veoma uzan prostor. Morao bi to biti vrlo vešto gađanje, Vilikinse.’ Vilikins je i dalje mirno zurio pred sebe. Vajms ga je posmatrao, ne uočavajući ni kapljicu znoja iznad njegovih obrva. Onda džentlmenski džentlmen reče, ‘Očekujem da su ovi seoski momci uvežbani u pucanju, komandire.’ Vajms ga potapša po leđima i nasmeja se. ‘Pa, to je najsmešnije, zar ti se ne čini? Mislim, da li si video njihovu opremu? Sve lošeg kvaliteta, po mom mišljenju, ne baš dobro održavana, od one vrste što je deda doneo iz nekog rata, a taj mali zli paketić sam prepoznao kao ručno rađeni projektil za Barli i Jakuruke Mirotvorac Model IX, sećaš se?’ ‘Bojim se da ćete morati da mi osvežite sećanje, komandire.’ Vajms je počeo da uživa i rekao, ‘Oh, moraš! Samo tri komada su napravljena, a dva od njih su još uvek pod čarobnjačkom bravom i ključem u kompanijinom sefu, a treći – sigurno se sećaš toga? – je zaključan na sigurnom u maloj skrivnici koju smo napravili u podrumu u

Kolačarskoj aveniji prošle godine? Ti i ja smo izlili beton dok su Sibil i momak bili napolju, i razbacali prašinu po podu tako da si morao znati da je tu da bi ga pronašao. On je razlog za vešanje svakoga ko bude pronađen sa njim, prema Vetinariju, a u cehu Ubica su rekli za Novosti da će vešanje biti izlet u prirodi u poređenju sa onim što će se dogoditi svakome ko bude pronađen sa nekim od njih. Mislim, razmisli o tome: teško je reći da je to samostrel. Nečujan, sklapa se i za trenutak sklanja u džep, lak za skrivanje i smrtonosan u rukama veštog čoveka, kao što si ti ili ja.’ Vajms se ponovo nasmeja. ‘Nemoj biti iznenađen, Vilikinse, sećam se tvojih podviga sa običnim vojnim lukom za vreme rata. Nebesa znaju šta neko kao ti može izvesti sa prokletim Mirotvorcem. Samo se pitam kako se pojavio ovde na selu. Na kraju krajeva, Fini je zaplenio svo oružje koje je pronašao, ali možda ga je neki od onih momaka sakrio u čizmu. Šta ti misliš?’ Vilikins pročisti grlo. ‘Pa, komandire, ako mogu otvoreno da kažem, pretpostavljam da ima mnogo radnika kod Barlija i Jakurukea, što je jedan faktor, i, naravno, direktori najpoznatijeg proizvođača oružja u Ravnici takođe su mogli odlučiti da sakriju par suvenira pre nego što je serija zabranjena, i ko zna gde su sada mogli biti. Ne mogu smisliti nijedno drugo objašnjenje.’ ‘Pa, naravno da si možda u pravu’, reče Vajms. ‘I dok je zastrašujuća pomisao da je jedna od ovih stvarčica možda negde na ulici, moram priznati da nam je idiot koji ga je koristio pomogao da se izvučemo iz teške situacije.’ Malo je zastao, a onda reče, ‘Imao si nedavno povišicu plate, Vilikinse?’ ‘Ja sam potpuno zadovoljan svojom platom, komandire.’ ‘Ona je potpuno zaslužena, ali da bismo bili sigurni voleo bih da, čim se vratimo kući, proveriš podrum za svaki slučaj, hoćeš li? Jer, očigledno, ako postoji više tih prokletih stvari želim da budem siguran da ja još uvek imam jednu.’ A kada se Vilikins okrenuo Vajms nastavi, ‘Oh, i Vilikinse, prokleto je dobro za tebe što Fini ne može da sabere dva i dva.’ Da li je to bio blagi uzdah olakšanja? Sigurno ne. ‘Učiniću to čim stignemo u zgradu, komandire, i siguran sam da se možete ako želite i sami uveriti ukoliko siđete malo kasnije da proverite kako još uvek stoji gde je oduvek bio.’ ‘Siguran sam da hoću, Vilikinse; ali pitam se da li bi mogao da mi rešiš jedan problem? Moram da uhvatim Predivnu Fani.’ Užurbano je dodao, ‘To je brod, naravno.’ ‘Da, gospodine, svestan sam da je plovilo u pitanju. Sećate se da sam neko vreme već bio ovde pre nego što ste vi i vaša gospođa stigli, i dogodilo se da sam bio u blizini reke kada je prošla uzvodno. Sećam se da su mi je ljudi pokazali. Dato mi je da razumem kako ona ide gore u Overheng da bi se napunila, verovatno železnom rudom dovučenom iz patuljačkih rudnika, što me je prilično iznenadilo, s obzirom na to da je uobičajeno da je tope odmah u svojim rudnicima i izvoze šipke, što je mnogo ekonomičniji metod, gospodine.’ ‘Fascinantno’, reče Vajms, ‘ali ja mislim da bez obzira koliko je spor ipak treba da krenem za njim.’ Fini je upravo izašao iz kolibe. ‘Čuo sam o... brodu, momče. Trebalo bi da krenemo dok još ima svetla.’ Fini je salutirao. ‘Da, imam to pod kontrolom, gospodine, ali šta sa mojim zatvorenikom? Mislim, moja stara mama može mu dati njegove obroke i prazniti kantu za njim, neće biti prvi put da radi takve stvari, ali ne bih voleo da je sada ostavim samu, ako znate šta mislim?’