Vitez Sedam Kraljevstava - George R. R. Martin

DŽORDŽ R.R. MARTIN VITEZ SEDAM KRALJEVSTAVA - PRIČE IZ SEDAM KRALJEVSTAVA - Preveo Nikola Pajvančić Naslov originala George R. R. Martin A Knight of the Seven Kingdoms 2

SADRŽAJ Vitez lutalica.....................4 Zakleti mač......................64 Tajanstveni vitez..............133 O autoru ........................206 3

VITEZ LUTALICA 4

§ Prolećne kiše smekšale su zemlju, pa se Dank nije mnogo namučio da iskopa grob. Odabrao je mesto na zapadnoj padini jednog niskog brega, jer je starac uvek voleo da gleda zalazak sunca. "Prođe još jedan dan", uzdahnuo bi, "a ko zna šta nam nosi novo jutro, je l' tako, momče?" Pa, jedno je novo jutro donelo kiše što ih skvasiše do gole kože, a ono naredno vlažan, oštar vetar, a sledeće pak mraz. Četvrtog je dana Stari postao preslab da jaše. A sada ga više nije bilo. Pre samo nekoliko dana, pevao je dok su jahali, staru pesmu o odlasku u Galebovo, da se vidi devica lepa, ali umesto Galebova, on je spominjao Pepelgaz. U Pepelgaz krenuh, da vidim devicu lepu, hej-ho, hej-ho..., prisećao se Dank žalosno dok je kopao. Kada je rupa bila dovoljno duboka, uzeo je starčevo telo u naručje i doneo ga. On beše sitan čovek, i suv; bez žičane košulje, kacige i pojasa za mač, kao da nije težio više od džaka lišća. Dank je za svoje godine bio veoma visok, trapav, čupav šesnaestogodišnjak ili sedamnaestogodišnjak (niko nije bio sasvim siguran), krupnih kostiju, pre bi se reklo sedam nego šest stopa visok, i tek je nedavno počeo da se širi u plećima. Stari je često hvalio njegovu snagu. Uvek je bio velikodušan s hvalom. Drugo nije ni imao da mu da. Dank ga spusti u grob i postaja iznad neko vreme. U vazduhu se ponovo osećao miris kiše, i znao je da treba da zatrpa rupu pre nego što pljusne, ali beše teško pokriti zemljom to umorno staro lice. Trebalo bi da obrednik bude ovde, da se pomoli, ali on ima samo mene. Starac je naučio Danka sve što je znao o mačevima, štitovima i kopljima, ali nikada nije bio posebno vešt u učenju rečima. "Ostavio bih ti mač, ali bi samo u zemlji zarđao", reče on napokon, kao da se izvinjava. "Bogovi će ti valjda dati novi. Žao mi je što si umro, ser." Zastade, razmišljajući treba li još nešto reći. Nije znao nijednu molitvu, bar ne do kraja; starac nije bio ljubitelj molitvi. "Bio si pravi vitez, i nikada me nisi tukao kad to nisam zaslužio", uspe nekako da izusti, "osim ono jednom u Devojačkom jezeru. Onoj ženi pitu s prozora ukrao je momak iz krčme, a ne ja, lepo sam ti rekao. Sada nema veze. Nek te bogovi čuvaju, ser." Ritnuo je zemlju u raku, a onda počeo pažljivo da je puni, ne gledajući u ono na dnu. Dugo je poživeo, pomisli Dank. Šezdeseta mu je 5

sigurno bila bliža od pedesete, a koliko ljudi time može da se pohvali? Bar je doživeo da vidi još jedno proleće. Sunce je već tonulo kada je nahranio konje. Bilo ih je troje; njegova raga ulegnutih leđa, starčev putni konj, i Grom, njegov ratni at, koga je jahao samo na turnirima i u boju. Veliki smeđi pastuv ne beše tako hitar i snažan kao nekada, ali oko mu još beše bistro, a duša žestoka, i više je vredeo od sve ostale Dankove imovine zajedno. Ako prodam Groma i starog Kestena, i sedla i uzengije, skupiću dovoljno srebra da... Dank se namršti. Jedini život koji je poznavao beše život viteza lutalice, jahanja od utvrde do utvrde, stupanja u službu ovog ili onog lorda, borbi u njihovim bitkama i jela u njihovim dvorima, sve dok se rat ne okonča, i ne dođe vreme da se krene dalje. S vremena na vreme bilo je i turnira, mada ređe, a znao je i da neki vitezovi lutalice postaju razbojnici kada su zime posne, mada se Stari time nikada nije bavio. Mogao bih da nađem nekog drugog viteza lutalicu kome treba štitonoša da mu pazi na konje i čisti oklop, pomisli on, ili bih mogao da odem u neki grad, Lanisgrad ili Kraljevu Luku, da stupim u gradsku stražu. Ili možda... Prikupio je starčeve stvari pod hrastom. U platnenoj kesi bila su tri srebrna jelena, devetnaest bakrenjaka i jedan okrnjeni smaragd; kao i većina vitezova lutalica, najveći deo ovozemnog bogatstva bio je uložio u konje i oružje. Dank je sada postao vlasnik verižnjače sa koje je strugao rđu bar hiljadu puta. Plitka gvozdena kaciga sa širokim štitnikom za nos i ulubljenjem na desnoj slepoočnici. Pojas za mač od ispucale smeđe kože i dugački mač u koricama od kože i drveta. Bodež, britva, brus. Štitnici za cevanice i vrat, osam stopa dugačko ratno koplje od okovanog jasena, sa opasnim gvozdenim šiljkom na vrhu, i hrastov štit sa iskrzanim metalnim okvirom, na kome je bio grb ser Arlana od Grošdrva: krilati pehar, srebrn na smeđem. Dank pogleda štit, uze pojas za mač, pa ponovo pogleda štit. Pojas je bio sačinjen za starčeva uska bedra. Nikada mu neće pristajati, baš kao ni verižnjača. Vezao je korice za konopljano uže, pripasao ga, i isukao dugački mač. Sečivo beše pravo i teško, od dobrog, u zamku iskovanog čelika, balčak od drveta omotanog mekom kožom, jabuka od glatkog, uglačanog crnog kamena. Bez obzira na to što je bio jednostavan, mač mu je dobro ležao u ruci, a Dank je znao koliko je oštar, pošto ga je mnoge noći pre spavanja prelazio brusom i voštanim platnom. U mojoj ruci leži jednako dobro kao što je ležao u njegovoj, reče on sebi, a na Livadama kod Pepelgaza je turnir. 6

* Milonoga je lakše gazila od starog Kestena, ali je Dank ipak bio bolan i umoran kada je ugledao krčmu pred sobom, visoko zdanje od naboja i greda, smešteno pored potoka. Topla žuta svetlost što je sipala kroz prozore beše tako primamljiva da nije mogao da je zaobiđe. Imam tri srebrnjaka, reče on sebi, dovoljno za dobar obrok i piva koliko mi duša ište. Dok je sjahivao, neki golišav dečak izroni iz potoka i poče da se briše grubim smeđim plaštom. "Ti si konjušar?", upita ga Dank. Momče je delovalo kao da mu nije više od osam ili devet leta, bledunjav i mršuljav stvor, bosih stopala sasvim ulepljenih blatom. Najčudnija na njemu beše kosa. Zapravo, najčudnije beše što kose uopšte nije imao. "Hoću da mi istimariš paripa. I zobi za sve. Moći ćeš da izađeš na kraj sa sve troje?" Dečak ga drsko pogleda. "Mogao bih. Ako budem hteo." Dank se namršti. "Neću to da slušam. Ja sam vitez, ako te zanima." "Ne ličiš mi na viteza." "A svi vitezovi izgledaju isto?" "Ne, ali ne izgledaju ni kao ti. Pojas za mač ti je obično uže." "Dokle god mi drži korice, valja. Sada se pobrini za moje konje. Budeš li dobar sledi ti bakrenjak, a u suprotnom - šljaga." Nije sačekao da vidi kako je konjušar to primio, već se okrenuo i prošao kroz vrata. Očekivao je da će krčma u to doba biti puna, ali je velika odaja bila skoro pusta. Neki mlad gospodičić u ogrtaču od finog damasta zaspao je na jednom stolu, i tiho hrkao u barici prosutog vina. Inače - nikog drugog. Dank se nesigurno osvrnu, pa spazi stamenu, nisku i bledu ženu kako izranja iz kuhinje i govori: "Sedi gde ti se svidi. 'Oćeš pivo ili hranu?" "I jedno i drugo." Dank odabra stolicu kraj prozora, podalje od usnulog čoveka. "Ima dobre jagnjetine, pečene sa koricom od začina, a i patke što ih moj sin lovi. Šta ćeš?" Nije jeo u krčmi, ima tome pola godine, možda i duže. "I jedno i drugo." Žena se nasmeja. "Pa, dovoljno si velik." Nasu krčag piva, te mu ga donese za sto. "Hoćeš i sobu da prenoćiš?" "Ne." Danku je pomisao na meku slamaricu i krov nad glavom bila i te kako 7

primamljiva, ali je morao da bude pažljiv s novcima. I zemlja će da posluži. "Hrana, piće, pa odo' u Pepelgaz. Koliko još ima?" "Dan jahanja. Kreni na sever kod račvanja druma pored spaljenog mlina. Je l' ti moj mali pazi na konje, il' je negde pobegao?" "Ne, tamo je", reče Dank. "Izgleda da nemaš baš mnogo posla." "Pola varoši je otišlo da gleda turnir. I moji bi otišli, da sam ih pustila. Ova krčma će na njih pasti kad mene više ne bude, ali bi se mali radije vucarao s vojnicima, a mala se sva raspilavi čim projaše neki vitez. Kunem se da ne znam zašto. Vitezovi su ti isti ko i drugi ljudi, i nikada nisam čula da su jaja pojeftinila zbog toga što je neko pobedio na turniru." Radoznalo je odmerila Danka; njegovi mač i štit su joj govorili jedno, pojas od užeta i tunika od grubog sukna nešto sasvim drugo. "I ti si krenô na turnir?" Otpio je gutljaj piva pre nego što je odgovorio. Bilo je tamno kao lešnici, i gusto na jeziku, baš kao što je voleo. "Jeste", reče. "Nameravam da pobedim." "Stvarno?", reče krčmarica, prilično ljubazno. Na drugoj strani sobe, gospodičić diže glavu iz barice vina. Lice mu je ispod raščupane svetlosmeđe kose imalo nezdravu, žućkastu boju, a svetla strnjika prekrivala mu je bradu. Protrljao je usta, zatreptao ka Danku, pa rekao: "Sanjao sam te." Ruka mu je drhtala kada je uperio prst. "Kloni me se, čuješ li? Što dalje, to bolje!" Dank ga je nesigurno gledao. "Moj gospodaru?" Krčmarica se nagnu bliže. "Ne obraćaj pažnju na njega, ser. Samo loče i priča o svojim snovima. Idem da spremim hranu." Žurno je izašla. "Hranu?" Kako ju je gospodičić izgovorio, reč je zazvučala kao prostakluk. Nesigurno se osovio na noge, jednom rukom oslonjen na sto da ne padne. "Ima da se ispovraćam", objavi on. Grudi tunike bile su mu skorene i crvene od starih vinskih mrlja. "'Teo sam kurvu, ali ih ovde nema. Sve otišle u Livade kod Pepelgaza. Smilujte se, bogovi, baš mi treba vina." Nesigurno se zateturao kroz odaju, i Dank ga ču kako se penje uz stepenice, pevušeći u bradu. Jadan stvor, pomisli Dank. Ali zašto je pomislio da me poznaje? Nakratko je porazmislio o tome dok je ispijao pivo. Ukusnije jagnje u životu nije probao, a patka beše još i bolja, skuvana s trešnjama i limunom i ni izbliza masna kao što umeju da budu. Krčmarica je donela i grašak u maslacu i crni hleb još vruć, iz peći. Eto šta znači biti vitez, reče on sebi dok 8

je glodao poslednje komadiće mesa sa kostiju. Dobra hrana i pivo kada god poželim, i niko da mi lupa šljage. Naručio je i drugi vrč piva za uz jelo, i treći da ga zalije, a četvrti zato što nije bilo nikoga da mu zabrani, a kada je završio, platio je ženi srebrnim jelenom, ali je ipak za kusur dobio punu šaku bakrenjaka. Mrak je uveliko pao kada je Dank izašao iz krčme. Stomak mu beše pun a kesa nešto lakša, ali se osećao dobro dok je hodao ka štali. Ispred sebe ču konjski njisak. "Lakše, momče", reče dečački glas. Dank namršten ubrza korak. Zatekao je konjušara kako je uzjahao Groma i obukao starčev oklop. Verižnjača je bila duža od njega, a kacigu je morao da zabaci na ćelavo teme da bi nešto uopšte video. Izgledao je veoma odlučno i veoma smešno. Dank zastade na vratima krčme i prasnu u smeh. Dečak diže pogled, pocrvene, skoči na zemlju. "Moj gospodaru, nisam hteo... " "Lopove", reče Dank, trudeći se da zvuči strogo. "Skidaj taj oklop, i budi srećan što te Grom nije ritnuo u tu praznu tikvu. On je ratni konj, a ne poni za decu." Dečak skide kacigu i baci je u slamu. "Mogao bih da ga jašem jednako kao i ti", reče on, mrtav hladan. "Začepi usta, neću da trpim tvoj bezobrazluk. Skidaj i verižnjaču. Šta si to radio?" "Kako da ti kažem ako su mi usta začepljena?" Dečak se izmigolji iz žičane košulje, pa je pusti da padne. "Možeš da ih otvoriš da bi odgovarao", reče Dank. "Sada diži taj oklop, otresi prašinu, i vrati ga tamo gde si ga našao. I kacigu. Jesi li nahranio konje kao što sam ti rekao? I istimario Milonogu?" "Jesam", reče dečak, dok je tresao slamu iz oklopa. "Ideš u Pepelgaz, je l' tako? Povedi me sa sobom, ser." Krčmarica ga je na to upozorila. "A šta će na to da kaže tvoja majka?" "Moja majka?" Dečak nabra lice. "Majka mi je mrtva, ništa neće na to da kaže." To ga je iznenadilo. Zar mu nije krčmarica majka? Možda je tu samo konjušar. Danku se pomalo vrtelo u glavi od piva. "Da nisi siroče?", upita on nesigurno. "A ti?", odvrati dečak. "Nekada sam bio", prizna Dank. Sve dok me Stari nije uzeo pod svoje. "Ako me povedeš, biću ti štitonoša." 9

"Ne treba mi štitonoša", kaza on. "Svakom vitezu treba štitonoša", reče dečak. "A ti mi izgledaš kao da ti treba više nego drugima." Dank preteći diže ruku. "A ti izgledaš kao da ti treba dobra šljaga, reko bi' ja. Napuni mi vreću zobi. Krećem u Pepelgaz... i to sam." Ako se momak preplašio, to je dobro skrivao. Na tren je prkosno stajao, prekrštenih ruku, ali taman kada je Dank hteo da od njega digne ruke, okrenuo se i pošao po zob. Dank oseti olakšanje. Šteta što nisam... ali ovde u krčmi dobro živi, bolje nego da je štitonoša viteza lutalice. Ne bih mu učinio uslugu da sam ga poveo. Ipak, još je osećao dečakovo razočaranje. Dok je uzjahivao Milonogu i uzimao Gromove uzde, Dank pomisli da će ga bakrenjak možda oraspoložiti. "Evo, momče, za pomoć." Baci mu novčić osmehnut, ali konjušar ne pokuša da ga uhvati, pa ovaj pade na zemlju između njegovih bosih stopala, i tu ostade da leži. Uzeće ga čim odem, reče Dank sebi. Okrenu se pa izjaha iz krčme, vodeći druga dva konja. Drveće beše blistavo od mesečine, a nebo vedro i posuto zvezdama. A ipak, dok je jahao niz ulicu, osećao je kako ga konjušar posmatra, ćutljiv i mračan. * Popodnevne senke počele su da se protežu kada Dank zauzda na ivici velike Livade kod Pepelgaza. Na travnatom polju već se dizalo pedesetak velikih šatora. Neki behu mali, neki veliki; neki četvrtasti, neki okrugli; neki od platna za jedra, neki od običnog platna, neki od svile; ali svi behu živo obojeni, a sa središnjih motki vijorili su se barjaci, živopisniji od livade pune poljskog cveća, raskošnocrveni i sunčanožuti, u bezbrojnim nijansama zelene i plave, s crnim i sivim i purpurnim. Stari je jahao sa nekima od ovih vitezova; druge je Dank znao iz priča koje je slušao po krčmama i oko logorskih vatri. Mada nikada nije naučio čaroliju čitanja i pisanja, stari ga je neumorno učio heraldici, često ga propitujući dok su jahali. Slavuji su pripadali lordu Keronu od Krajina, koji je harfom baratao jednako vešto kao kopljem. Krunisani jelen bio je obeležje ser Lionela Barateona, Nasmejane Oluje. Dank razabra i lovca Tarlija, ljubičastu munju kuće Donderiona, crvenu jabuku Fosoveja. Tamo se uzdizao lav Lanistera, zlatan na grimizu, a onamo je tamnozelena morska kornjača Estermonta plivala preko svetlozelenog polja. Smeđi šator ispod crvenog pastuva mogao je da pripada jedino ser Otu Brekenu, koga su 10

zvali Zver od Brekena otkako je pre tri godine na turniru u Kraljevoj Luci ubio lorda Kventina Blekvuda. Dank je čuo da je ser Oto tako silno zamahnuo tupom halebardom da je ulubio vizir kacige lorda Blekvuda, a sa njim i lice ispod. Video je i neke barjake Blekvuda, na zapadnom rubu livade, što je dalje moguće od ser Ota. Marbrend, Malister, Kargil, Vesterling, Svon, Malendor, Hajtauer, Florent, Frej, Penrouz, Stoukvort, Deri, Paren, Vild; činilo se kao da je svaka lordovska kuća sa zapada i juga poslala bar po nekoliko vitezova u Pepelgaz da vide devicu lepu i podele megdan njoj u čast. A ipak, koliko god beše lepo gledati šatore, znao je da za njega tu mesta nema. Izlizani vuneni plašt biće mu noćas jedino sklonište. Dok su se lordovi i veliki vitezovi gostili kopunima i prasetinom, Dank će večerati tvrdo, žilavo parče usoljene govedine. Odlično je znao da će, bude li se smestio na tom razmetljivom polju, morati da trpi i tihi prezir i otvoreno ruganje. Nekolicina bi se možda prema njemu ponela lepo, ali bi to na svoj način možda bilo i gore. Vitezu lutalici ponos mora uvek da bude na prvom mestu. Bez njega, on nije ništa bolji od običnog najamnika. Moram da zaslužim svoje mesto u tom društvu. Budem li se dobro borio, neki lord me možda uzme u svoje domaćinstvo. Onda ću jahati u plemenitom društvu, i ješću sveže meso svake noći u nekom zamku, i dizati sopstveni šator na turnirima. Ali prvo moram da se dokažem. Preko volje je okrenuo leđa turnirskom polju i poveo konje među drveće. Na obodu velike livade, dobrih pola milje od varoši i zamka, našao je mesto gde je okuka u potoku stvorila duboko jezerce. Trska je gusto rasla uz obalu, a visok, lisnat brest gospodario je iznad svega toga. Proletnje trave behu zelene kao najzeleniji viteški barjaci, i meke na dodir. Beše to lepo mesto, i niko ga do sada nije zauzeo. Ovo će biti moj šator, reče Dank sebi, šator s krovom od lišća, zeleniji čak i od barjaka Tirela i Estremonta. Konji su bili najvažniji. Nakon što se postarao za njih, skinuo se i zagazio u jezerce da spere putnu prašinu. "Pravi vitez je jednako čist koliko i bogobojažljiv", uvek je govorio Stari, i zahtevao da se okupaju od glave do pete svakog uštapa, smrdeli ili ne. Sada kada je postao vitez, Dank se zakleo da će i on isto postupati. Sedeo je nag ispod bresta dok se nije osušio, uživajući u toploti prolećnog vazduha dok je gledao kako vilin konjic lenjo leluja kroz trsku. Zašto su ga tako nazvali?, upitao se. Nimalo ne liči na zmaja. 1 Naravno, Dank pravog zmaja nikada nije video. Stari, međutim, jeste. Dank je tu priču čuo na desetine puta, kako je ser Arlan bio tek dečačić kada ga je deda poveo u Kraljevu Luku, i kako su tamo videli poslednjeg zmaja na svetu, godinu dana pre nego što je uginuo. Beše to zelena 11

ženka, mala i zakržljala, sparušenih krila. Nijedno jaje joj se nije izleglo. "Neki pričaju da ju je kralj Egon otrovao", govorio bi Stari. "To bi ti bio treći Egon, ne otac kralja Derona, već onaj što ga prozvaše Zmajogub, ili Egon Baksuzni. Bojao se zmajeva, jer je video zver svog strica kako proždire vlastitu majku. Leta postaše kraća otkako poslednjeg zmaja nema, a zime duže i surovije." Vazduh poče da se hladi kada sunce zaroni iza krošanja. Dank oseti da se sav naježio, pa stade da udara tunikom i čakširama o stablo bresta, da istrese bar deo prašine, a onda ih ponovo obuče. Sutra će potražiti upravitelja igara da se prijavi, ali ga večeras čekaju preča posla, ako želi da ima bar nekih izgleda. Nije morao da pogleda svoj odraz u vodi da zna kako ne liči preterano na viteza, tako da je prebacio ser Arlanov štit preko leđa, da se vidi grb. Privezavši konje, Dank ih pusti da pasu gustu zelenu travu ispod bresta, a sam peške pođe ka turnirskom polju. * Livada je obično služila za ispašu stoke stanovnika Pepelgaza, koji se nalazio preko reke, ali se sada preobrazila. Preko noći je nikla druga varoš, varoš od svile umesto od kamena, veća i veselija od svoje starije sestre. Desetine trgovaca podigli su tezge uz ivicu polja, prodajući vino i voće, čizme i čakšire, sokolove i sedla i srebrninu, drago kamenje, kameno posuđe, začine i perje i trista drugih čuda. Žongleri, lutkari i mađioničari lutali su kroz gomilu, baveći se svojim zanatima... isto kao i kurve i secikese. Dank je dobro pazio na svoj novac. Kada je namirisao kobasice što cvrče iznad dimljive vatre, na usta mu pođe voda. Kupio je jednu za bakrenjak, kao i rog piva da zalije. Dok je jeo, gledao je šarenog drvenog viteza kako se bori protiv šarenog drvenog zmaja. A vredelo je gledati i lutkarku koja je upravljala zmajem; bila je povisoka, dornske maslinaste puti i crne kose. Mršava kao koplje, i grudi joj se uopšte nisu nazirale, ali se Danku dopalo njeno lice i kako je prstima terala zmaja na žicama da napada i uzmiče. Bacio bi devojci bakrenjak da ih je imao na bacanje, ali su mu sada trebali svi do poslednjeg. Među trgovcima bilo je i oružara, baš kao što se nadao. Neki Tirošanin račvaste plave brade prodavao je kitnjaste kacige, čudesne i fantastične predmete iskovane u oblicima ptica i zveri, pozlaćene i posrebrene. Malo dalje našao je kovača koji je prodavao jeftine čelične mačeve, i još jednog, čija je roba bila mnogo bolja, ali nije mač Danku trebao. 12

Čovek koga je tražio nalazio se na samom kraju niza tezgi, i pred sobom je izložio lepu žičanu košulju i par čeličnih rukavica. Dank ih pomno osmotri. "Dobar ti je rad", reče on. "Boljeg nema." Zdepast, kovač ne beše viši od pet stopa, ali ipak mišica i grudi širokih kao kod Danka. Imao je pride i crnu bradu i ogromne šake, a ni trunčice skromnosti. "Treba mi oklop za turnir", reče mu Dank. "Dobar oklop, sa štitnicima za vrat i kolenice, i kaciga s vizirom." Starčeva plitka kaciga bi mu stala na glavu, ali je on želeo bolji zaklon za lice nego što pruža običan štitnik za nos. Oružar ga osmotri od glave do pete. "Pokrupan si momak, ali opremao sam ja i krupnije." Onda izađe ispred tezge. "Klekni, da ti izmerim ramena. Jeste, i tu tvoju bikovsku vratinu." Dank kleknu. Oružar mu preko pleća razvi komad sirove opute s čvorovima, zabrunda, omota mu je oko vrata, zabrunda ponovo. "Digni ruku. Ne, desnu." Zabrunda i po treći put. "Sad možeš da ustaneš." Unutrašnja strana nogavice, debljina lista i obim struka izazvaše slično brundanje. "Imam u kolima nekol'ko komada koji bi ti možda pasovali", reče čovek kada završi. "Ništa ulepšano zlatom ni srebrom, pazi, samo dobar čelik, prost i jak. Ja pravim kacige što liče na kacige, a ne na krilate svinje i nakazno strano voće, ali će moje bolje da ti posluže ako te koplje tresne u lice." "Samo to i želim", reče Dank. "Pošto?" "Osamsto jelena, jer sam danas dobre volje." "Osamsto?" Bilo je to više nego što je očekivao. "Mogao... mogao bih da ti dam nešto starog oklopa, pravljenog za sitnijeg čoveka... plitku kacigu, žičanu košulju... " "Čelični Pejt prodaje samo svoj rad", objavi čovek, "ali bi' metal možda mogô da iskoristim. Ako nije previše zarđo, uzeću ga, pa ću da te opremim za šes'to." Dank je mogao da zamoli Pejta da mu da oklop na poverenje, ali je znao kakav bi odgovor dobio. Dovoljno je dugo putovao sa Starim da nauči kako su trgovci izuzetno nepoverljivi prema vitezovima lutalicama, jer su neki od ovih jedva bolji od razbojnika. "Sada ću ti dati dva srebrnjaka, a oklop i ostatak para sutra." Oružar ga odmeri. "Za dva srebrnjaka dobijaš jedan dan. Posle toga, prodajem svoj rad sledećem koji naiđe." Dank izvadi jelene iz kese i stavi ih u oružarevu žuljevitu ruku. "Dobićeš sve. Namerio sam da pobedim." 13

"Stvarno?" Pejt zagrize jedan novčić. "A ovi ostali, oni su svi došli samo da za tebe navijaju, je l' tako?" * Mesec se dobrano digao na nebu kada je pošao nazad ka svom brestu. Iza njega, Livade kod Pepelgaza bleštale su od svetlosti baklji. Zvuci pesme i smeha razlegli su se preko trave, ali je njegovo raspoloženje bilo mračno. Mislio je samo o tome kako da pribavi novac za oklop. A bude li poražen... "Treba mi samo jedna pobeda", promrmlja naglas. "Valjda bar tome mogu da se nadam." Pa ipak, starac se tome nikada ne bi nadao. Ser Arlan nije jahao na turnirima od dana kada ga je iz sedla izbacio princ od Zmajkamena na turniru u Krajoluju, pre mnogo godina. "Ne može svaki čovek da se pohvali kako je slomio sedam kopalja protiv najboljeg viteza u Sedam kraljevstava", govorio bi. "Bolje od toga sigurno neću postići, pa zašto onda da pokušavam?" Dank je sumnjao kako su s tim više veze imale ser Arlanove godine nego princ od Zmajkamena, ali se nikada nije usudio da tako nešto kaže. Starac je držao do svog ponosa, čak i na kraju. Brz sam i jak, uvek je tako govorio, a ono što je važilo za njega ne mora da važi i za mene, ponovio je sebi tvrdoglavo. Probijao se kroz korov, premišljajući o svojim izgledima, kada kroz žbunje vide treptaj vatre. Šta je sad pa to? Dank ne zastade da razmisli. Mač mu se odjednom stvori u šaci, i on jurnu kroz šiblje. Izleteo je urlajući i kunući, ali naglo se zaustavi kada ugleda dečaka kraj logorske vatre. "Ti!" Spustio je mač. "Šta ti ovde radiš?" "Pečem ribu", odgovori ćelavi dečak. "'Oćeš malo?" "Kako si ovamo stigao? Jesi li ukrao tog konja?" "Vozio sam se u jednim taljigama, s čovekom koji vozi jaganjce u zamak, za trpezu lorda Ešforda." "Onda bolje vidi je li on još blizu, ili nađi druge taljige. Ovde mi ne trebaš." "Ne možeš da me nateraš da odem", reče dečak drsko. "Muka mi je od one krčme." "Neću više da trpim tvoj bezobrazluk", upozori Dank. "Trebalo bi da te smesta prebacim preko sedla i odvedem kući." 14

"Onda bi morao da jašeš sve do Kraljeve Luke", reče dečak. "Propustio bi turnir." Kraljeva Luka. Na tren se Dank zapita da li mu se to ovaj ruga, ali momčić nikako nije mogao znati da je i Dank rođen u Kraljevoj Luci. Još jedan nesrećnik iz Buvlje rupe, sasvim sigurno, i ko da ga krivi što hoće odatle da utekne? Osećao se blesavo što tako stoji isukanog mača iznad osmogodišnjeg siročeta. Vratio ga je u korice, mršteći se tako da mali vidi kako on ne trpi nikakve gluposti. Trebalo bi da ga bar dobro izdevetam, pomisli, ali je dete izgledalo tako ubogo da nije mogao da smogne za to snage. Osvrnuo se po logoru. Vatra je veselo pucketala u urednom krugu od kamenja. Konji su bili istimareni, a odeća je visila sa bresta, sušeći se iznad plamena. "Šta će ono tamo?" "Ja sam ga oprao", reče momčić. "I istimario sam konje, založio vatru i ulovio ovu ribu. Digao bih ti i šator, samo nisam mogao da ga nađem." "Evo ti moj šator." Dank izmahnu rukom iznad glave, ka granama visokog bresta koji se nadvijao nad njima. "To je drvo", reče dečak, nimalo zadivljen. "Pravom vitezu bolje sklonište i ne treba. Radije spavam pod zvezdama nego pod nekim zadimljenim šatorom." "Šta ako padne kiša?" "Krošnja će me zaštititi." "Krošnje prokišnjavaju." Dank se nasmeja. "Na to nemam šta da kažem. Pa, ako ćemo iskreno, za šator nemam para. A ti bolje okreni ribu, inače će ti zagoreti s jedne a ostati sirova s druge strane. Ne bi bio nikakav kuhinjski momak." "Bio bih, ako bih to hteo", reče dečak, ali okrenu ribu. "Šta ti se desilo s kosom?", upita ga Dank. "Meštri su me ošišali." Iznenada osetljiv, dečak navuče kapuljaču svog tamnosmeđeg plašta i pokri glavu. Dank je čuo da to ponekad rade, da izleče vaške, crve ili neke druge bolesti. "Zdrav si?" "Jesam", odgovori dečak. "Kako se zoveš?" "Dank", odgovori on. 15

Ubogo dete se glasno nasmeja, kao da je upravo čulo nešto najsmešnije u životu. "Ser Dank? To nije ime za viteza. Je l' ti to skraćeno od Dankan?" Ko zna. Stari ga je zvao samo Dank otkako zna za sebe, a život pre toga nije preterano pamtio. "Dankan, da", reče on. "Ser Dankan od..." Dank nije imao drugog imena, niti kuću; ser Arlan ga je pronašao kako divalj živi po jazbinama i sokacima Buvlje rupe. Majku i oca nije pamtio. Šta da kaže? Ser Dankan od Buvlje rupe nije zvučalo preterano viteški. Mogao je da prisvoji Grošdrvo, ali šta ako ga upitaju gde se ono nalazi? Dank nikada nije bio u Grošdrvu, niti je Stari mnogo o njemu pričao. Na tren se namršti, a onda mu izlete: "Ser Dankan Visoki." Stvarno je bio visok, to niko nije mogao da porekne, a zvučalo je moćno. Mada mala gnjida izgleda nije tako mislila. "Nikada nisam čuo za nekog ser Dankana Visokog." "Znači, poznaješ sve ostale vitezove u Sedam kraljevstava?" Dečak ga smelo pogleda. "One dobre poznajem." "Ja nisam ništa gori od njih. Posle turnira će to svi saznati. Imaš li ti ime, lopužo?" Dečko je oklevao. "Jaje", reče naposletku. Dank se nije nasmejao. Glava mu stvarno liči na jaje. Deca umeju da budu surova, baš kao i odrasli. "Jaje", reče on. "Trebalo bi da ti kožu s leđa oderem pa da te oteram odavde, ali istina je da nemam ni šator ni štitonošu. Ako se zakuneš da ćeš raditi šta ti naredim, pustiću da me služiš na ovom turniru. Za posle ćemo da vidimo. Ako odlučim da zaslužuješ platu, nećeš ići ni go ni bos ni gladan. Odeća ti može biti od grubog sukna, a hrana usoljena govedina i usoljena riba, i možda malo srnetine s vremena na vreme, kad u blizini nema lovočuvara, ali nećeš gladovati. I obećavam ti da te neću tući, sem kada to zaslužiš." Jaje se osmehnu. "Kunem se, moj gospodaru." "Ser", ispravi ga Dank. "Ja sam samo vitez lutalica." Pitao se gleda li ga Stari sada. Naučiću ga ratnim veštinama, baš kao što si ti naučio mene, ser. Čini se da momak obećava, možda jednog dana stvarno postane vitez. Riba je još bila pomalo sirova iznutra kada su je pojeli, a mališa nije izvadio sve kosti, ali je ipak bila neuporedivo ukusnija od žilave usoljene govedine. Jaje uskoro zaspa pored zamiruće vatre. Dank je u blizini ležao na leđima, sa krupnim šakama ispod glave, zureći u noćno nebo. Čuo je daleku muziku sa 16

turnirskog polja, pola milje daleko. Zvezda je bilo na sve strane, na hiljade i hiljade. Jedna pade dok je gledao, svetlozeleni trag što na tren sevnu preko crnila, pre no što nestade. Zvezda padalica donosi sreću onome ko je vidi, pomisli Dank. A svi ostali su sada već u šatorima, i zure u svilu a ne u nebo. Znači da sreća pripada samo meni. * Ujutro ga je probudio prvi petao. Jaje je još bio tu, sklupčan ispod starčevog drugog najboljeg plašta. Pa, momak nije pobegao preko noći, i to je nešto za početak. Prodrmao ga je nogom da se probudi. "Diž' se. Čeka te posao." Dečak stvarno brzo ustade, trljajući oči. "Pomozi mi da osedlam Milonogu", reče mu Dank. "A doručak?" "Ima usoljene govedine. Pošto završimo." "Radije bih pojeo konja", reče Jaje. "Ser." "Ješćeš batina ako ne radiš šta ti se kaže. Uzimaj četke. U bisagama su. Da, u tim." Zajedno su otimarili ata, osedlali ga ser Arlanovim najboljim sedlom, i dobro pritegli uzengije. Dank vide da je Jaje dobar radnik, kada se jednom baci na posao. "Verovatno me neće biti čitavog dana", rekao je dečaku dok je uzjahivao. "Ti ćeš ostati ovde i srediti logor. Postaraj se da drugi lopovi ne njuškaju okolo." "Mogu da dobijem mač da ih rasteram?", upita Jaje. Imao je plave oči, vide Dank, veoma tamne, gotovo ljubičaste. Zbog ćelave glave su delovale ogromne. "Ne", reče Dank. "Nož ti je dovoljan. I bolje bi ti bilo da budeš ovde kada se vratim, čuješ šta ti kažem? Pokradeš li me i pobegneš, progoniću te i uloviti, kunem ti se. S psima." "Nemaš pse", primeti Jaje. "Nabaviću ih", reče Dank. "Samo za tebe." Onda okrenu Milonogu prema livadi i pođe hitrim kasom, u nadi da će dečaku pretnja biti dovoljna. Osim odeće na njemu, oklopa u džaku i konja pod njim, sva Dankova imovina ostala je u logoru. Velika sam budala što ovoliko verujem malom, ali valjda se i Stari isto poneo prema meni, razmišljao je. Sigurno mi ga je Majka poslala, da vratim dug. Dok je išao poljem, čuo je zvonjavu čekića sa obale reke, gde su majstori 17

podizali pregradu koja deli borilište na dva dela i gradili visoku tribinu za posmatrače. Podizalo se i nekoliko novih šatora, dok su se vitezovi koji su ranije pristigli lečili od mamurluka ili sedali da doručkuju. Dank je njušio dim, kao i slaninu. Severno od livade tekla je Školjna reka, pritoka široke Vijugavice. Iza plitkog gaza ležali su varoš i zamak. Dank je na svojim putovanjima sa Starim video brojne pijačne varoši. Ova je bila lepša od mnogih; belo okrečene kuće sa slamnatim krovovima kao da su nudile dobrodošlicu. Kada je bio manji, često se pitao kako bi bilo živeti na takvom mestu; svake noći spavati s krovom iznad glave, a svakog se jutra buditi sa istim zidovima oko sebe. Možda to uskoro i saznam. A i Jaje sa mnom. Moglo bi da se desi. Bilo je i većih čuda. Zamak Pepelgaz beše kameno zdanje podignuto u obliku trougla, sa okruglim, trideset stopa visokim kulama na mestima gde su se spajale debele, nazubljene zidine. Narandžasti barjaci vijorili su se sa bedema, prikazujući belo sunce i širite njegovog gospodara. Oklopljeni pešaci u narandžasto-beloj opremi stajali su ispred kapija sa halebardama, posmatrajući ljude kako dolaze i odlaze. Očigledno su ih više zanimale šale sa lepom mlekaricom nego ko će ući u zamak. Dank zauzda ispred onižeg, bradatog čoveka za koga je pretpostavio da im je kapetan i upita gde je upravitelj igara. "Plamera potraži, on ti je ovde kućeupravitelj. Pokazaću ti." U dvorištu mu jedan konjušar uze Milonogu. Dank prebaci ser Arlanov izubijani štit preko ramena i pođe za kapetanom garde iza štala, pa do kupole usađene u spoljni zid. Strme kamene stepenice vodile su na vrh zida. "Došao si da prijaviš svog gospodara za turnir?", upita kapetan dok su se penjali. "Došao sam sebe da prijavim." "Ma nije valjda?" Da se to ovaj ne smeška podrugljivo? Dank nije bio siguran. "Ona vrata onamo. Idem sada nazad na dužnost." Kada Dank otvori vrata, kućeupravitelj je sedeo za drvenim stolom, grebuckajući perom po parčetu pergamenta. Imao je proređenu sedu kosu i usko, usukano lice. "Da?", reče on, podigavši pogled. "Šta želiš?" Dank zatvori vrata. "Ti si kućeupravitelj Plamer? Došao sam zbog turnira. Da se prijavim." Plamer napući usne. "Turnir mog gospodara je viteško nadmetanje. Jesi li ti vitez?" 18

On klimnu glavom, pitajući se da li mu uši gore. "Vitez koji, možda, ima i ime?" "Dank." Zašto li je to rekao? "Ser Dankan. Visoki." "A odakle nam to dolaziš, ser Dankane Visoki?" "Od svakuda pomalo. Bio sam štitonoša ser Arlana od Grošdrva od svoje pete ili šeste godine. Ovo je njegov štit." Pokazao ga je kućeupravitelju. "On je pošao na turnir, ali je nazebao i umro, tako da ja dolazim umesto njega. Pre no što je preminuo, proglasio me je vitezom, sopstvenim mačem." Dank isuka dugački mač i položi ga na izbrazdani drveni sto između njih dvojice. Upravitelj turnira ovlaš pogleda mač. "To, zasigurno, jeste mač. Međutim, za tog Arlana od Grošdrva nikada nisam čuo. Kažeš da si mu bio štitonoša?" "Uvek je govorio kako namerava da me jednog dana proglasi vitezom. Na samrti je zatražio svoj mač i naredio mi da kleknem. Dodirnuo me je jednom po desnom ramenu i jednom po levom, i rekao neke reči, a kada sam ustao bio sam vitez." "Hmmm." Plamer protrlja nos. "Svaki vitez može da proglasi nekog vitezom, to je tačno, mada je uobičajenije da budući vitez izdrži bdenje, i da ga posle obrednici mirošu, pre nego što će položiti zakletvu. Ima li svedoka tog čina?" "Samo crvendać, u glogovom žbunu. Čuo sam ga dok je Stari govorio. Naredio mi je da budem dobar vitez i plemenit, da slušam sedmoro bogova, štitim slabe i nedužne, služim verno svom gospodaru i branim kraljevstvo svom svojom snagom, i ja sam se tako i zakleo." "Sasvim sigurno." Plamer se nije udostojio da ga nazove ser, Dank je to morao da primeti. "Moraću da se posavetujem sa gospodarom Pepelgaza. Da li ste ti i tvoj gospodar poznati nekom od ovde okupljenih dobrih vitezova?" Dank se na tren zamisli. "Video sam šator sa barjakom kuće Donderiona. Crn, sa ljubičastom munjom?" "To će biti ser Manfred, od spomenute kuće." "Ser Arlan je služio njegovog gospodara oca u Dorni, pre tri godine. Ser Manfred će me se možda setiti." "Preporučio bih ti da porazgovaraš s njim. Bude li jamčio za tebe, dovedi ga ovamo sutra ujutro, u isto vreme." 19

"Kako ti kažeš, moj gospodaru." Onda krenu ka vratima. "Ser Dankane", pozva kućeupravitelj za njim. Dank se okrenu. "Svestan si", reče čovek, "da poraženi u turnirskim megdanima predaju pobediocima oružje, oklop i konja, i moraju da ih otkupe, ako ih žele?" "Jesam." "A imaš li para da platiš takav otkup?" Sada je znao da su mu uši crvene. "Neće mi trebati novac", reče on, moleći se da je u pravu. Treba mi samo jedna pobeda. Pobedim li u prvoj borbi, imaću oklop i konja poraženog, ili njegovo zlato, i moći ću da podnesem mogući gubitak. Sporo se spustio niza stepenice, nevoljan da pređe na ono što sledeće mora da uradi. U dvorištu je zaustavio jednog štalskog momka. "Moram da razgovaram sa glavnim konjušarem tvog gospodara." "Naći ću ti ga." U štali beše prohladno i mračno. Nemirni sivi pastuv pokuša da ga ugrize dok je prolazio, ali Milonoga samo tiho zanjišta i umiljato mu gurnu ruku kada je on prinese njenoj njušci. "Ti si dobra devojka, zar ne?", prošapta Dank. Stari je uvek govorio da vitez ne sme da zavoli konja, pošto će ih bar nekoliko pod njim stradati, ali ni on nije slušao sopstveni savet. Dank ga je često video kako troši poslednju paru na jabuku za starog Kestena ili nešto zobi za Milonogu i Groma. Kobilu je ser Arlan jahao na putu, i neumorno ga je nosila preko hiljada milja, širom Sedam kraljevstava. Dank se osećao kao da izdaje starog prijatelja, ali šta je drugo mogao da uradi? Kesten je bio prestar da postigne bilo kakvu cenu, a Grom ga mora nositi na nadmetanju. Prošlo je poprilično vremena pre nego što se glavni konjušar udostojio da se pojavi. Dok je čekao, Dank je čuo jeku truba sa zidina, i glasove u dvorištu. Radoznao, poveo je Milonogu do vrata štale da vidi šta se dešava. Velika družina vitezova i konjanika-strelaca kuljala je kroz kapiju, bar njih stotinu, na nekim od najveličanstvenijih konja koje je Dank u životu video. Stigao je neki velik lord. Cimnuo je za ruku jednog štalskog momka koji je protrčavao. "Ko su oni?" Dečak ga čudno pogleda. "Zar ne vidiš barjake?", upita, pa otrže ruku i požuri dalje. Barjaci... Kada Dank diže pogled, nalet vetra razvi crni svileni plamenac na 20

visokom koplju, i strašni troglavi zmaj kuće Targarjena kao da raširi krila, bljujući grimiznu vatru. Barjaktar beše visok vitez u belom oklopu optočenom zlatom, a snežnobeli plašt mu se vijorio sa ramena. Još dvojica jahača behu odeveni u belo od glave do pete. Vitezovi Kraljeve garde sa kraljevskim barjakom. Nije ni čudo da su gospodar zamka i njegovi sinovi brže-bolje istrčali na vrata utvrde, kao i devica lepa, oniža devojka žute kose i okruglog, rumenog lica. Meni baš i ne izgleda lepa, pomisli Dank. Ona lutkarka je bila lepša. "Momče, puštaj tu ragu, i pobrini se za mog konja." Jedan jahač je sjahao ispred štale. Obraća se meni, shvati Dank. "Ja nisam konjušar, moj gospodaru." "Nisi baš bistar?" Čovek je na sebi imao crn plašt obrubljen grimiznim satenom, ali mu je ispod toga oprema bleštala poput ognja, sva u crvenom, žutom i zlatnom. Vitak i prav kao bodež, mada tek osrednjeg rasta, bio je skoro Dankov vršnjak. Srebrnozlatni uvojci uokviravali su oholo lice, lepo kao izvajano; visoko čelo i istaknute jagodice, prav nos, bledu i besprekornu put. Oči mu behu tamne ljubičaste boje. "Ako ne možeš da se izboriš sa konjem, donesi mi vina i neku lepu curu." "Ja... Moj gospodaru, oprosti, ali ja nisam ni sluga. Imam čast da budem vitez." "Viteštvo je onda palo na niske grane", reče mladi kraljević, ali onda jedan od štalskih momaka dotrča, pa se on okrenu da mu pruži uzde svog konja, čudesnog riđana. Dank smesta bi zaboravljen. Njemu laknu, pa se povuče nazad u štalu da sačeka glavnog konjušara. Dovoljno se loše osećao i pored gospodara sa šatorima, a tek sa prinčevima nije imao šta da priča. Uopšte nije sumnjao da je prelepi mladić princ. Targarjeni behu krv nestale Valirije preko mora, i od običnih ljudi razlikovali su se po srebrnozlatnoj kosi i ljubičastim očima. Dank je znao da je princ Belor stariji, ali je ovaj mladić lako mogao biti njegov sin: Valar, koga su često zvali Mladi Princ da bi ga razlikovali od oca, ili Mataris Mlađi Princ, kako ga je luda lorda Svona jednom nazvao. Bilo je i drugih kraljevića, Valarovih i Matarisovih rođaka. Dobri kralj Deron imao je četiri odrasla sina, od kojih su pak trojica imala svoje sinove. U vreme njegovog oca loza zmajkraljeva skoro da je izumrla, ali se sada pričalo da su je Deron II i njegovi sinovi obezbedili za sva vremena. "Ti. Tražio si me." Glavni konjušar gospodara Pepelgaza imao je crveno lice koje je zbog narandžaste livreje delovalo još crvenije, i odrešito je govorio. "Šta je? Nemam vremena za..." "Hoću da prodam ovu kobilu", ubaci se Dank hitro, pre nego što je čovek 21

mogao da ga otera. "Dobra je ona, sigurnog koraka... " "Nemam vremena, rekao sam ti." Čovek i ne pogleda Milonogu. "Mom gospodaru od Pepelgaza takve rage ne trebaju. Odvedi je u varoš, možda ti Henli tamo da srebrnjak ili dva." U sledećem trenutku već se okretao. "Hvala ti, moj gospodaru", reče Dank pre nego što ovaj uspe da ode. "Moj gospodaru, da li je to kralj došao?" Glavni konjušar mu se nasmeja. "Ne, hvala bogovima. I ova poplava prinčeva je dovoljna muka. Gde da nađem jasle za sve te životinje? I čime da ih nahranim?" Onda je otišao krupnim koracima, vičući na štalske momke. Kada je Dank otišao iz štale, lord Ešford je već otpratio svoje prinčevske goste u dvoranu, ali su dva viteza iz Kraljeve garde u belim oklopima i snežnim plaštovima zaostala u dvorištu, razgovarajući s kapetanom garde. Dank zastade pred njima. "Moji gospodari, ja sam ser Dankan Visoki." "Drago mi je, ser Dankane", odgovori krupniji beli vitez. "Ja sam ser Roland Krejkhol, a ovo je moj zakleti brat, ser Donel od Senodola." Sedam junaka iz Kraljeve garde behu najmoćniji ratnici u svih Sedam kraljevstava, možda je jači bio samo prestolonaslednik Belor Lomikoplje. "Došli ste da se nadmećete na turniru?", upita Dank nesigurno. "Ne bi bilo prilično da jašemo protiv ljudi koje smo se zakleli da ćemo braniti", odgovori riđokosi i riđobradi ser Donel. "Princ Valar ima čast da bude jedan od megdandžija mlade gospe od ovog zamka", objasni ser Roland, "a dvojica njegovih rođaka nameravaju da budu izazivači. Mi ostali smo tu samo da gledamo." Danku laknu, pa zahvali belim vitezovima na ljubaznosti i odjaha kroz kapije zamka, pre nego što neki drugi princ stigne da mu se obrati. Tri princa, razmišljao je dok je okretao konja prema ulicama varoši. Valar beše najstariji sin princa Belora, drugi u naslednom redu za Gvozdeni presto, ali Dank nije znao koliko je on nasledio očeve čuvene veštine sa kopljem i mačem. O ostalim targarjenskim kraljevićima znao je još i manje. Šta da radim ako budem morao da jašem protiv nekog princa? Hoće li mi uopšte dozvoliti da izazovem nekog tako visokorođenog? Nije znao odgovor. Stari mu je često govorio da je tup kao tocilo, a sada se tako i osećao. * 22

Henliju se Milonoga i te kako dopadala, sve dok nije čuo da Dank hoće da je proda. Od tog trenutka je konjušar mogao samo da joj nađe mane. Ponudio je trista srebrnjaka. Dank je rekao da mora dobiti tri hiljade. Nakon mnogo rasprave i kletvi, pogodili su se za sedamsto pedeset srebrnih jelena. Svota je bila bliža Henlijevoj početnoj ceni nego Dankovoj, zbog čega se osećao kao da je poražen u turnirskoj borbi, ali konjušar nikako nije hteo da je digne, tako da na kraju nije imao izbora do da popusti. Druga rasprava počela je kada je Dank objavio da sedlo nije uračunato u cenu, a Henli ustvrdio da jeste. Napokon, sve je ugovoreno. Kada je Henli otišao po novac, Dank pogladi Milonogu po grivi i reče joj da bude hrabra. "Ako pobedim, vratiću se i otkupiću te, obećavam." Nije nimalo sumnjao da će sve njene mane u međuvremenu nestati, i da će vredeti dvostruko više nego danas. Konjušar mu dade tri zlatnika, a ostalo u srebru. Dank zagrize jedan zlatni novčić, pa se osmehnu. Nikada ranije nije osetio ukus zlata, niti ga držao u rukama. "Zmajevi", tako su ih ljudi zvali, pošto su na jednoj strani bili žigosani troglavim zmajem kuće Targarjena. Drugu je krasio kraljev lik. Dva zlatnika koje mu je dao Henli imala su lice kralja Derona; treći je bio stariji, prilično izlizan, i prikazivao je drugog čoveka. Ime mu je pisalo ispod glave, ali Dank nije umeo da pročita slova. Video je i da je zlato sastrugano sa rubova. Prilično je glasno skrenuo Henliju pažnju na to. Konjušar je gunđao, ali je ipak dodao još dva-tri srebrnjaka i šaku bakrenjaka, da nadoknadi težinu. Dank mu odmah vrati nekoliko bakrenjaka i pokaza glavom ka Milonogoj. "To je za nju", reče on. "Postaraj se da večeras dobije zobi. Da, i jabuku." Sa štitom na ruci i džakom sa starim oklopom prebačenim preko ramena, Dank krenu kroz sunčane ulice Pepelgaza. Čudno se osećao zbog težine tih silnih novčića u kesi; s jedne strane ga je gotovo obuzimala vrtoglavica, a s druge ga je stezala napetost. Stari mu nikada nije poveravao više od jednog ili dva novčića istovremeno. Godinu bi dana mogao da živi od tolikog novca. A šta ću da radim kada mi on ponestane, prodaću Groma? Taj put je vodio u prosjaštvo ili razbojništvo. Ovakva prilika mi se više nikada neće ukazati, moram sve da stavim na kocku. Kada je pregazio reku i izbio na južnu obalu, jutro je gotovo prošlo, i turnirsko polje ponovo je oživelo. Vinari i kobasičari radili su sve u šesnaest, mečka je igrala uz muziku svog gospodara i pevača koji je pevao "Medveda i devicu lepu", žongleri su žonglirali, a lutkari upravo privodili kraju još jedan boj. Dank zastade da gleda pogubljenje drvenog zmaja. Kada mu vitez-lutan odseče glavu i kada se crvena piljevina prosu na travu, on se glasno nasmeja i baci devojci dva bakrenjaka. 23

"Jedan za sinoć", viknu. Ona uhvati novčiće u vazduhu i uzvrati mu najblistavijim osmehom što ga je u životu video. Osmehuje li se to meni, ili novcu? Dank nikada nije bio s devojkom, i od njih bi ga hvatao nemir. Jednom, pre tri godine, kada je Starom kesa bila puna nakon pola godine u službi slepog lorda Florenta, rekao je Danku da je došlo vreme da ga povede u bordel, i napravi od njega čoveka. Tada je, međutim, bio pijan, a kada se otreznio, zaboravio je na svoje obećanje. Danka je bilo sramota da ga podseti. A ionako nije bio siguran da želi kurvu. Ako ne može da ima visokorođenu devicu kao pravi vitez, hteo je bar neku koja će hteti njega, a ne njegovo srebro. "Jesi li za rog piva?", upita on lutkarku dok je skupljala i vraćala grimiznu piljevinu u zmaja. "Sa mnom, hoću da kažem? Ili kobasicu? Sinoć sam kupio kobasicu, nije bila loša. Prave ih od svinjetine, mislim." "Hvala ti, moj gospodaru, ali čeka me nova predstava." Devojka ustade pa otrča do namrgođene debele Dornjanke što je upravljala vitezom-lutanom a Dank je stajao i osećao se glupavo. A ipak, dopadalo mu se kako devojka trči. Lepa je, i visoka. Ne bih morao da kleknem da je poljubim. Znao je kako se ljubi. Jedna cura iz krčme mu je to pokazala, jedne noći u Lanisgradu, pre godinu dana, ali je bila tako niska da je morala sesti na sto da bi mu dohvatila usne. Od te uspomene mu pocrveneše uši. Kakva je samo on budalina. Treba da razmišlja o borbi na turniru, a ne o ljubakanju. Majstori lorda Ešforda krečili su do pojasa visoku drvenu pregradu koja će razdvajati takmace. Dank ih je neko vreme gledao kako rade. Bilo je pet staza, postavljenih u pravcu sever-jug, tako da nijednom takmičaru sunce ne bije u oči. Tribina sa tri reda sedišta podignuta je na istočnoj strani borilišta, sa narandžastom platnenom nadstrešnicom dazakloni gospodare i gospe od kiše i sunca. Većina će sedeti na klupama, ali četiri stolice visokih naslona postavljene su u središtu platforme, za lorda Ešforda, devicu lepu i prinčeve. Na istočnom rubu livade postavljena je pokretna meta, i desetak vitezova jurilo je na nju, terajući je da se obrće svaki put kada bi pogodili naprsli štit prikucan za drugi kraj. Dank je gledao kako se Zver od Brekena oprobava, pa onda i lord Keron od Krajina. Ne držim se jednako dobro u sedlu kao oni, pomisli on nelagodno. Drugde su ljudi vežbali bez konja, navaljivali su jedni na druge drvenim mačevima dok su im štitonoše dovikivale prostačke savete. Dank je gledao zdepastog mladića kako pokušava da odbije jednog mišićavog viteza, okretnog i hitrog poput planinske mačke. Obojica su imala crvenu jabuku Fosoveja na štitovima, ali kod mlađeg ona ubrzo beše pretvorena u iverje. "Evo jabuke koja još 24

nije sazrela", reče stariji kada udari kacigu svog protivnika. Mladi Fosovej je bio sav modar i krvav kada se predao, ali se njegov protivnik nije pošteno ni zadihao. Digao je vizir, osvrnuo se, ugledao Danka, pa rekao: "Ti tamo. Da, ti, veliki. Viteže od krilatog pehara. Nosiš li to sa sobom dugački mač?" "Imam prava na njega", reče Dank kao da se brani. "Ja sam ser Dankan Visoki." "A ja ser Stefon Fosovej. Hoćeš li da se oprobaš protiv mene, ser Dankane Visoki? Prijalo bi mi da ukrstim mačeve sa nekim novim. Moj rođak još nije sazreo, kao što si video." "Hajde, ser Dankane", hrabrio ga je poraženi Fosovej, dok je skidao kacigu. "Ja možda nisam sazreo, ali je moj rođak truo do srži. Istresi mu semenke." Dank odmahnu glavom. Zašto ga ovi gospodičići uvlače u svoje prepirke? Nije želeo ništa da ima s tim. "Hvala ti, ser, ali imam posla." Nije mu prijalo što sa sobom nosi toliko novca. Što pre isplati Čeličnog Pejta i dobije svoj oklop, to će srećniji biti. Ser Stefon ga prezrivo odmeri. "Vitez lutalica ima posla." Onda se osvrnu oko sebe i spazi novog mogućeg protivnika. "Ser Grense, pozdrav. Dođi i iskušaj me. Znam sve slabašne trikove koje je moj rođak Rejmun savladao, a čini se da je ser Dankanu lutanje preče. Hajde, hajde." Dank se odvuče crvenog lica. On sam nije znao mnogo trikova, slabašnih ili ne, i nije želeo da ga bilo ko vidi kako se bori pre turnira. Stari je uvek govorio: što bolje poznaješ dušmanina, to ćeš ga lakše pobediti. Vitezovi poput ser Stefona imaju oštro oko, i u trenutku otkrivaju nečiju manu. Dank je bio snažan i brz, i njegova težina i domet bi mu išli naruku, ali ni na tren nije verovao da je po veštini jednak ovima ostalima. Ser Arlan ga je učio što je bolje mogao, ali Stari ni u mladosti nije bio najveći vitez na svetu. Veliki vitezovi ne žive na drumu, niti umiru pored blatnjave staze. Meni se to neće desiti, zakle se Dank. Pokazaću im da sam više od viteza lutalice. "Ser Dankane." Mlađi Fosovej je požurio da ga stigne."Nije trebalo da te savetujem da izađeš na megdan mom rođaku. Bio sam besan zbog njegove oholosti, a ti si tako krupan, pa sam pomislio... pa, nije to bilo lepo od mene. Nemaš nikakav oklop. Slomio bi ti šaku da mu se ukaže prilika, ili koleno. Voli da mlati ljude na poljima za vežbu, da bi bili izubijani i ranjavi kasnije, ako ih sretne na turniru." 25

"Tebi ništa nije slomio." "Nije. ali ja sam njegova krv, mada on pripada starijoj grani jabukovog drveta, na šta me neprekidno podseća. Ja sam Rejmun Fosovej." "Drago mi je. Hoćete li se ti i tvoj rođak nadmetati na turniru?" "On sigurno hoće. Što se mene tiče, voleo bih da mogu. Za sada sam samo štitonoša. Moj rođak je obećao da će me proizvesti u viteza, ali stalno tvrdi kako još nisam sazreo." Rejmun je imao četvrtasto lice, prćast nos i kratku kudravu kosu, ali mu je osmeh bio topao. "Ti mi ličiš na izazivača. Čiji štit nameravaš da udariš?" "Svejedno je", reče Dank. To je bio odgovor koji su svi očekivali, mada nije bilo nimalo svejedno. "Tek ću trećeg dana ući u borbu." "A do tada će neki hranitelji sigurno pasti, da" reče Rejmun. "Pa, neka ti se Ratnik osmehne, ser." "I tebi." Ako je on samo štitonoša, otkud meni pravo da budem vitez? Jedan od nas dvojice je budala. Srebro u Dankovoj kesi zveckalo je sa svakim korakom, ali je mogao sve da izgubi u treptaju oka, to je dobro znao. Ni sama pravila ovog turnira nisu mu išla naruku, pošto je bilo malo izgleda da izađe na megdan neiskusnom ili slabom protivniku. Postojale su na desetine različitih pravila po kojima je turnir mogao da se odvija, u zavisnosti od volje lorda koji ga je priređivao. Neki su bili ko bajagi bitke između viteških družina, drugi surove borbe do poslednjeg, gde bi slava pripadala onom borcu koji na kraju jedini ostane na nogama. Tamo gde su dvoboji bili pravilo, parovi su ponekad određivani žrebom, a ponekad ih je određivao upravitelj igara. Lord Ešford je priredio ovaj turnir da proslavi trinaesti rođendan svoje kćeri. Devica lepa sedeće pored oca kao kraljica ljubavi i lepote. Braniće je petorica branitelja, koji će nositi njene marame ili neku drugu sitnicu. Svi ostali će prema tome morati da budu izazivači, a svako ko porazi jednog od branitelja, zauzeće njegovo mesto, i sam postati branitelj, sve dok ga novi izazivač ne zbaci iz sedla. Na kraju tri dana borbi, petorica preostalih odlučiće hoće li devica lepa zadržati krunu ljubavi i lepote, ili će je neka druga poneti umesto nje. Dank se zagleda u travnatu poljanu i prazne stolice na tribini, dok je razmišljao o svojim izgledima. Potrebna mu je bila samo jedna pobeda; onda bi mogao reći za sebe da je bio jedan od branitelja sa Livada kod Pepelgaza, pa makar samo na sat. 26

Stari je poživeo skoro šezdeset godina, a nikada nije postigao takav uspeh. Zašto da se tome ne nadam, ako su bogovi milosrdni. Prisetio se svih pesama koje je čuo, pesama o slepom Simeonu Zvezdovidu i plemenitom Servinu od štita-ogledala, o princu Emonu Zmajvitezu, ser Rajamu Redvinu, i Florijanu Ludi. Svi su izvojevali pobede protiv dušmana neuporedivo strašnijih od ovih kojima će on izaći na megdan. Ali oni su bili veliki junaci, hrabri ljudi plemenitog roda, svi osim Florijana. A šta sam ja? Dank od Buvlje rupe? Ili ser Dankan Visoki? Znao je da će odgovor na to pitanje uskoro otkriti. Podigao je džak sa oklopom i okrenuo se prema trgovačkim tezgama, u potrazi za Čeličnim Pejtom. * Jaje se muški potrudio oko logora. Dank je bio zadovoljan; pomalo se pribojavao da će mu štitonoša pobeći. "Jesi li dobro prodao putnog konja?" upita dečak. "Kako znaš da sam je prodao?" "Tamo si odjahao, a sad se vraćaš peške, a da su te zaskočili razbojnici, bio bi mnogo ljući." "Dobio sam dovoljno za ovo." Dank izvadi svoj novi oklop da ga pokaže dečaku. "Ako ikada poželiš da postaneš vitez, moraš da razlikuješ dobar Čelik od lošeg. Gledaj ovamo, ovo je valjan rad. Žičano tkanje je dvostruko, svaki prsten vezan je za dva druga, vidiš? To pruža više zaštite od jednostrukog. A na kacigi, Pejt je zaoblio vrh, vidiš li krivinu? Mač ili sekira će skliznuti, a kacigu ravnog vrha bi prosekli. Dank spusti kacigu na glavi. "Kako izgleda?" "Nema vizira" primeti Jaje. "Ima rupa za vazduh. Viziri su slaba tačka." Tako mu je Čelični Pejt rekao. "Da znaš koliko je vitezova dobilo strelu u oko kada bi digli vizir da se nadišu svežeg vazduha, nikada ga ne bi poželeo", rekao je Danku. "Nema ni perjanice" reče Jaje. "Skroz je običan." Dank diže kacigu. "Obično je sasvim dobro za ljude kao što sam ja. Vidiš kako je čelik svetao? Tvoj zadatak će biti da tako i ostane. Znaš kako se riba oklop?" "U buretu s peskom" reče dečak, "ali ti nemaš bure. Jesi li kupio i šator, ser?" "Nisam je toliko dobro prodao." Dečak je previše smeo za sopstveno dobro, možda bi valjalo da ga batinom od toga izlečim. A ipak je znao da to neće uraditi. 27

Smelost mu se dopadala. I sam je trebalo da bude smeliji. Moj štitonoša je hrabriji od mene, a i pametniji. "Dobro si ovde obavio posao, Jaje", reče mu Dank. "Sutra ćeš poći sa mnom. Da pogledamo turnirsko polje. Kupićemo zobi za konje i svežeg hleba za nas. Možda i malo sira, prodavali su dobar sir na jednoj tezgi" "Neću morati da ulazim u zamak, zar ne?" "Zašto da ne? Ja nameravam da jednog dana živim u zamku. Namera mi je da se izborim za mesto iznad soli, pre nego što okačim mač o klin." Dečak ne reče ništa. Možda se boji da ude u gospodarsku dvoranu, pomisli Dank. Šta drugo i očekivati. Prerašće to on s vremenom. Onda je nastavio da se divi svom novom oklopu, i da se pita koliko će ga dugo nositi. Ser Manfred beše mršav čovek kiselog lica. Na sebi je imao crn ogrtač s purpurnom munjom kuće Donderiona, ali bi ga Dank ionako upamtio po raščupanoj grivi crvenozlatne kose. "Ser Arlan je služio tvog gospodara oca kada su on i lord Keron ognjem isterali Kralja Lešinara iz Crvenih planina, ser", rekao je klečeći na jednom kolenu. "Ja sam tada bio tek dečak, ali sam mu služio kao štitonoša. Ser Arlan od Grošdrva." Ser Manfred se namršti. "Ne. Ne znam ga. A ne znam ni tebe, momče." Dank mu pokaza starčev štit. "Ovo mu je bio grb, krilati pehar." "Moj gospodar otac je u planine poveo osamsto vitezova i skoro četiri hiljade pešaka. Ne mogu valjda da pamtim svakoga od njih, ni kakve su štitove nosili. Može biti da si bio tamo s nama, ali..." Ser Manfred slegnu ramenima. Dank na tren potpuno zaneme. Starije ranjen u službi tvog oca, kako je moguće da si ga zaboravio? "Neće mi dozvoliti da budem izazivač ako neki vitez ili lord ne bude jamčio za mene." "A kakve to veze ima sa mnom?", upita ser Manfred. "Posvetio sam ti već i previše svog vremena, ser." Ako se vrati u zamak bez ser Manfreda, propao je. Dank odmeri purpurnu munju izvezenu preko crne vune ser Manfredovog ogrtača pa reče: "Sećam se da je tvoj otac pričao u logoru kako je vaša kuća dobila svoj grb. Jedne olujne noći, kada je začetnik vaše loze nosio važnu poruku preko Dornskih krajina, strela mu je ubila konja koga je jahao, i on je pao na zemlju. Iz tame su iznikla dva Dornjanina. Na sebi su imah verižnjače i kacige s perjanicama. Njemu se mač polomio u padu. Kada je to video, pomislio je da mu je kucnuo sudnji čas. Ah kada se Dornjani primakoše da ga poseku, na nebu sevnu munja. Bila je jarke ljubičaste boje, i podelila se, 28

udarila obojicu Dornjana, odevene u čelik, i ubila ih na mestu. Poruka je omogućila Olujnom kralju pobedu protiv Dornjana, a u znak zahvalnosti, on je glasonošu uzdigao u lorda. To je bio prvi lord Donderion, i zato je za grb uzeo račvastu purpurnu munju, na crnom polju posutom zvezdama." Ako je Dank mislio da će priča ostaviti jak utisak na ser Manfreda, nije mogao biti dalje od istine. "Svaki sudopera i konjušar koji je ikada služio mom ocu čuo je tu priču pre ili kasnije. To što je znaš ne znači da si vitez. Odlazi sada, ser." * Dank se olovnog srca vratio u zamak, pitajući se šta da kaže Plameru, pa da mu ovaj dozvoli da bude izazivač. Kućeupravitelj, međutim, nije bio u svojoj odaji. Stražar mu reče da ga može naći u Velikoj dvorani. "Da sačekam ovde?", upita Dank. "Koliko će se zadržati?" "Otkud ja znam? Radi šta ti je volja." Velika dvorana nije bila toliko velika, u poređenju s drugima koje je video, ali je i Pepelgaz bio mali zamak. Dank uđe na bočna vrata i smesta primeti kućeupravitelj a. Stajao je s lordom Ešfordom i još desetak ljudi, na drugom kraju prostorije. Krenuo je ka njima, pored zida prekrivenog vunenim tapiserijama što su prikazivale voće i cveće. "...više briga da su tvoji sinovi, mogu da se kladim", govorio je neki čovek ljutito dok je Dank prilazio. Njegova ravna kosa i četvrtasto potkresana brada bile su tako svetle da su u polumračnoj dvorani delovale belo, ali kada se približio, video je da su zapravo blede srebrnaste boje, sa primesom zlata. "Deron je to i ranije radio", odgovori drugi. Plamer je stajao tako da Dank nije mogao da vidi ko govori. "Nisi smeo da mu zapovediš da se prijavi na turnir. Njemu na turnirskom polju nije mesto ništa više nego Erisu ili Regelu." "Time hoćeš da kažeš da bi on radije jahao kurvu nego konja", reče prvi čovek. Široki, snažno građeni princ - jer on je to sigurno bio - imao je na sebi kožni prsluk prekriven srebrnim zakivcima a preko težak crni plašt obrubljen hermelinom. Ožiljci od boginja izbrazdali su mu obraze, a srebrnasta brada tek ih je delimično prikrivala. "Ne moraš da me podsećaš na nedostatke mog sina, brate. Tek mu je osamnaest. Možda se promeni. Ma, promeniće se, bogovi bili prokleti, ili ga neće biti." "Ne budi baš tolika budala. Deron je to što jeste, ali je ipak tvoja i moja krv. Ne sumnjam da će ga ser Roland popraviti, a i Egona zajedno s njim." 29

"Kada se turnir okonča, možda." "Erion je ovde. On je u svakom slučaju bolji s kopljem od Derona, ako te turnir brine." Dank je sada mogao da vidi govornika. Sedeo je u visokoj stolici, sa svežnjem pergamenata u jednoj ruci, a lord Ešford mu je uslužno stajao iza leđa. Čak i dok je sedeo, činilo se da je za glavu viši od ostalih, sudeći po ispruženim dugačkim nogama. Njegova kratko postrižena kosa beše tamna i prošarana sivim, njegova snažna vilica glatko izbrijana. Nos mu je izgledao kao da je nekoliko puta lomljen. Mada je bio obučen veoma jednostavno, u zeleni dublet, smeđi kratki plašt i izlizane čizme, zračio je nekom snagom, osećanjem moći i samopouzdanja. Danku sinu da je nabasao na nešto što nije smeo da čuje. Najbolje da odem i da se vratim kasnije, kada završe, odluči on. Međutim, već beše prekasno. Princ sa srebrnastom bradom iznenada ga primeti. "Ko si ti, i šta želiš kad si nam se tako prišunjao?" upita on grubo. "On je vitez koga je naš dobri kućeupravitelj očekivao", reče čovek koji je sedeo, osmehujući se Danku na način koji je govorio da je sve vreme bio svestan njegovog prisustva. "Ovde smo uljezi ti i ja, brate. Priđi, ser." Dank se polako približi, nesiguran šta se od njega očekuje. Pogledao je Plamera, ali mu ovaj nije pružio nikakvu pomoć. Usukani kućeupravitelj koji je juče bio tako goropadan sada je ćutke stajao, proučavajući kamene ploče na pođu. "Moji gospodari", reče on, "zamolio sam ser Manfreda Donderiona da jamči za mene kako bih se prijavio na turnir, ali me je on odbio. Kaže da me ne poznaje. Ali ser Arlan ga je služio, kunem vam se. Imam njegov štit i mač i..." "Štit i mač ne čine viteza", objavio je lord Ešford, krupan i ćelav čovek okruglog, rumenog lica. "Plamer mi te je spomenuo. Čak i ako prihvatim da je to oružje nekad pripadalo tom ser Arlanu od Grošdrva, lako je moguće da si ga samo našao mrtvog i ukrao ga. Ako nemaš neki bolji dokaz za svoje reči, nešto napismeno ili..." "Sećam se ser Arlana od Grošdrva" tiho reče čovek u visokom sedištu. "Koliko znam, nikada nije pobedio na nekom turniru, ali se nikada nije ni osramotio. U Kraljevoj Luci, pre šesnaest godina, oborio je lorda Stoukvorta i Kopile od Harendvora u borbi do poslednjeg, a mnogo godina pre toga u Lanisgradu zbacio je iz sedla Sedog Lava lično. Naravno, lav tada nije bio tako sed." "Pričao mi je o tome, mnogo puta", reče Dank. Visoki čovek ga je proučavao. "Onda bez sumnje pamtiš kako se zapravo zove Sedi Lav." 30

Na tren je u Dankovoj glavi bila samo praznina. Hiljadu puta mu je Stari ispričao tu priču, hiljadu puta, lav, lav, kako se zove, kako se zove, kako se zove... Našao se na rubu očaja kada mu iznenada sinu. "Ser Dejmon Lanister!" viknu. "Sedi Lav! On je sada gospodar Livačke stene." "Nego šta , reče visoki čovek prijatno, "a sutra će se upisati među učesnike turnira." Protresao je svežanj papira u ruci. "Kako je moguće da se sećaš beznačajnog viteza lutalice koji je igrom slučaja zbacio iz sedla Dejmona Lanistera pre mnogo godina? , upita srebrnobradi princ, mršteći se. "Trudim se da naučim sve što mogu o svojim budućim protivnicima." "Zašto bi se udostojio da se boriš protiv viteza lutalice?" "Bilo je to pre devet godina, u Krajoluju. Lord Barateon je priredio slavlje u čast unukovog rođenja. Žreb je odredio da mi ser Arlan bude protivnik u prvoj borbi. Četiri smo koplja slomili pre nego što sam ga konačno zbacio iz sedla." "Sedam", pobuni se Dank, "a to je bilo protiv princa od Zmajkamena!" Zažalio je čim mu te reći izleteše iz usta. Budalina Dank, tup kao topuz, čuo je Starog kako ga kori. "I jeste." Princ sa slomljenim nosom blago se osmehnu. "Priče rastu kroz pričanje, znam. Ne misli loše o svom starom gospodaru, ali bila su, bojim se, samo četiri koplja." Danku je bilo drago što u dvorani vlada polumrak; znao je da mu uši gore. "Moj gospodaru." Ne, i to je pogrešno. "Veličanstvo." Pade na kolena i obori glavu. "Kako ti kažeš, četiri, nisam mislio... nije mi ni... Stari, ser Arlan, stalno je govorio kako sam glup kao točilo i spor kao divlji bivo." "I snažan kao divlji bivo, sudeći po izgledu", reče Belor Lomikoplje. "Nema razloga za izvinjavanje, ser. Ustani." Dank se diže na noge, pitajući se treba li da drži glavu oborenu ili mu je dozvoljeno da princa pogleda u oči. Razgovaram sa Belorom Targarjenom, princem od Zmajkamena, kraljevom desnom rukom i naslednikom Gvozdenog prestola Egona Osvajača. Šta bi se jedan vitez lutalica usudio da kaže takvoj osobi? "V-vratio si mu konja i oklop i nisi uzeo nikakav otkup, sećam se", promuca nekako. "Stari - ser Arlan mi je pričao da si sama duša viteštva, i da će jednog dana Sedam kraljevstava biti sigurno u tvojim rukama." 31

"Molimo se da taj dan ne dođe brzo", reče princ Belor. "Da" reče Dank, užasnut. Umalo ne izusti: Nisam hteo da kažem da kralj treba da umre, ali se na vreme zaustavi. "Žao mi je, moj gospodaru. Veličanstvo, hoću reći." Kasno se prisetio da je zdepasti čovek srebrnaste brade oslovio princa Belora sa "brate" I on je krv zmaja, kakva sam ja budala. On je mogao biti samo princ Mekar, najmlađi od četiri sina kralja Derona. Princ Eris je bio učenjak, a princ Regel slabouman, krotak i bolešljiv. Nijedan od njih dvojice ne bi prešao pola kraljevstva da prisustvuje turniru, ali se za Mekara pričalo da je i sam silan ratnik, mada večito u senci svog najstarijeg brata. "Znači, hoćeš da se prijaviš na turnir?", upita princ Belor. "Tu odluku donosi upravitelj igara, ali ne vidim razloga da te odbije." Kućeupravitelj obori glavu. "Biće tvoja volja, moj gospodaru." Dank pokuša da promuca reči zahvalnosti, ali ga princ Mekar prekinu, "Vrlo dobro, ser, zahvalan si. Sada idi svojim poslom." "Moraš da oprostiš mom plemenitom bratu" reče princ Belor. "Dva njegova sina negde su zalutala na putu ovamo, i on strepi za njih." "Mnogi su potoci nabujali od prolećnih kiša" reče Dank. "Možda prinčevi samo kasne." "Nisam došao ovde da slušam utehu jednog viteza lutalice" reče princ Mekar svom bratu. "Slobodan si", reče princ Belor Danku, i to ne grubo. "Razumem, moj gospodaru." On se pokloni i okrenu. Ali pre nego što stiže da ode, princ viknu za njim. "Ser. Još nešto. Ti nisi od ser Arlanove krvi?" "Da, moj gospodaru. Mislim, ne. Nisam." Princ pokaza glavom ka izubijanom štitu koji je Dank nosio, i krilatom peharu na njemu. "Samo zakoniti sin ima prava da nasledi viteški grb. Moraš naći novo znamenje, ser, svoj vlastiti grb." "Hoću", reče Dank. "Hvala ti ponovo, veličanstvo. Boriću se hrabro, videćeš." Hrabro kao Belor Lomikoplje, često je govorio Stari. * 32

Vinari i kobasičari odlično su poslovali, a kurve su se izazovno šetkale između tezgi i šatora. Neke behu prilično lepe, jedna riđokosa pogotovo. Nije mogao da odvoji pogled od pokreta njenih grudi ispod tanke košulje dok se njihala pored njega. Pomislio je na srebro u kesi. Mogao bih da je imam, ako hoću. Zveckanje mog novca sigurno bi joj se dopalo, mogao bih da je odvedem u svoj logor i da je imam, čitavu noć ako mi se prohte. Nikada nije legao sa ženom, a nije bilo nemoguće da izgubi glavu već u prvoj borbi. Turniri umeju da budu opasni... ali i kurve umeju da budu opasne, upozorio ga je Stari. Možda me opljačka dok spavam, i šta ću onda? Kada ga je riđokosa devojka pogledala preko ramena, Dank je odmahnuo glavom i otišao. Jaje je našao kod lutkarske predstave, kako sedi na zemlji prekrštenih nogu, kapuljače navučene skroz napred, da sakrije ćelavost. Dečak se bojao da uđe u zamak, što je Dank podjednako pripisao stidljivosti i sramu. Misli da nije vredan da se mesa sa gospodarima i gospama, a kamoli s velikim prinčevima. I on je u detinjstvu bio isti. Svet izvan Buvlje rupe delovao je podjednako strašno i uzbudljivo. Jajetu treba vremena, to je sve. Za sada se činilo bolje da mu da nekoliko bakrenjaka i pusti ga da uživa između tezgi nego da ga protiv volje vuče u zamak. Tog su jutra lutkari prikazivali priču o Florijanu i Džonkil. Debela Dornjanka upravljala je Florijanom u kariranom zeleno-crvenom kostimu, dok je visoka devojka držala Džonkiline žice. "Ti nisi vitez", govorila je dok su se lutkina usta otvarala i zatvarala. "Znam te ja. Ti si Florijan Luda." "Jesam, moja gospo", odgovori druga lutka, klečeći. "A od mene veća luda nije živela, a ni veći vitez." "I luda i vitez?", upita Džonkil. "Za tako nešto nikada ne čuh." "Mila gospo", odgovori Florijan, "svi muškarci su lude, i svi muškarci su vitezovi, kada je o ženama reč." Bila je to dobra predstava, istovremeno i umilna i tužna, sa živahnim mačevanjem na kraju, i lepo obojenim divom. Kada se okončala, debela žena prođe kroz gomilu da skupi novčiće dok je devojka spremala lutke. Dank povede Jaje i priđe joj. "Moj gospodaru?" reče ona, uz kos pogled i osmejak. Bila je za glavu niža od njega, ali ipak viša od skoro svih devojaka koje je u životu video. "To je bilo baš dobro", oduševljeno će Jaje. "Baš mi se sviđa kako ih pokrećete, Džonkil i zmaja i sve. Prošle godine sam gledao jednu lutkarsku predstavu, ali su se 33

sve nešto trzali. Vaši pokreti su mnogo prirodniji." "Hvala ti", reče ona ljubazno dečaku. Dank reče: "I lutke su vam lepo izdeljane. Posebno zmaj. Strahotna zver. Sami ih pravite?" Ona klimnu. "Moj stric ih pravi, ja ih bojim." "Možeš li meni nešto da naslikaš? Imam para da platim." On pusti štit s ramena i okrenu ga da joj pokaže. "Treba nešto da se stavi preko pehara." Devojka pogleda prvo štit, pa njega. "Šta želiš da ti naslikam?" Dank o tome nije razmišljao. Ako ne starčev krilati pehar, onda šta? Budalina Dank, tup kao topuz. "Ne... nisam siguran." Uši su počinjale da mu crvene, shvati on nesrećno. "Sigurno misliš da sam prava luda." Ona se osmehnu. "Svi su muškarci lude, i svi su muškarci vitezovi." "Koje boje imaš?", upita on, u nadi da će mu ona dati neku ideju. "Mogu da ti smešam koju god želiš." Starčeva smeđa Danku je uvek bila nekako neugledna. "Polje treba da bude boje zalaska sunca", reče on iznenada. "Stari je voleo zalaske sunca. A simbol..." "Brest", reče Jaje. "Veliki brest, kao onaj pored jezerceta, sa smeđim deblom i zelenim granama." "Da", reče Dank. "To ne bi bilo loše. Brest... ali sa zvezdom padalicom gore. Možeš to da izvedeš?" Devojka klimnu. "Daj mi štit. Oslikaću ga već večeras, sutra ću ti ga vratiti." Dank joj ga dade. "Ja se zovem ser Dankan Visoki." "Ja sam Tansela", nasmeja se ona. "Tansela Previsoka, tako su me zvali dečaci." "Nisi previsoka", izlete Danku. "Baš si taman za..." U taj tren shvati šta je zaustio da kaže, pa pocrvene kao bulka. "Za?" upita Tansela, ljubopitljivo nagnuvši glavu u stranu. "Lutke", završi on glupavo. * Prvi dan turnira svanu svetao i vedar. Dank je kupio pun džak hrane, pa su mogli da 34

doručkuju guščijih jaja, prženog hleba i slanine, ali kada je doručak bio spreman, shvatio je da nije gladan. Želudac mu se sav skupio, iako je znao da tog dana neće jahati. Pravo prvog izazova pripašće vitezovima višeg porekla i većeg ugleda, lordovima i njihovim sinovima i pobednicima drugih turnira. Jaje je brbljao tokom čitavog doručka, o tome kako će ovaj junak ili onaj megdandžija proći na turniru. Nije me lagao kada je rekao da zna svakog dobrog viteza u Sedam kraljevstava, pomisli Dank skrušeno. Posramilo ga je što tako pažljivo sluša reči jednog mršavog siročeta, ali će mu Jajetovo znanje možda poslužiti bude li morao da se suoči sa nekim od tih ljudi. Livadu je preplavilo uzavrelo ljudsko mnoštvo, a svi su pokušavali da se probiju ka što boljim mestima. Dank je umeo da se lakta jednako dobro kao i drugi, a pritom je bio i krupniji od većine. Uspeo je da se provuče do jednog uzvišenja šest koraka od ograde. Kada se Jaje požalio da vidi samo dupeta, Dank podiže momčića na ramena. Na drugoj strani polja, tribinu su ispunjavali visokorođeni gospodari i gospe, nešto bogatih varošana i desetak vitezova koji su odlučili da se danas ne nadmeću. Od princa Mekara nije bilo ni traga, ali je pored lorda Ešforda prepoznao princa Belora. Sunčevi zraci zlatno su iskrili na kopči koja mu je držala plašt na ramenima i tankoj krunici oko glave, ali je inače bio obučen mnogo jednostavnije od većine ostalih lordova. U stvari i ne izgleda kao Targarjen, sa tom tamnom kosom. Dank to i spomenu Jajetu. "Priča se da liči na majku" podseti ga momčić. "Ona je bila dornska princeza." Petorica branilaca digli su šatore na severnom kraju polja, sa rekom iza leđa. Dva najmanja behu narandžasta, a štitovi okačeni ispred njih prikazivali su belo sunce i širit. To su zasigurno sinovi lorda Ešforda, Endrou i Robert, braća device lepe. Dank nikada nije čuo druge vitezove da pričaju o njihovoj veštini, što je značilo da će oni verovatno prvi pasti. Pored narandžastih štitova stajao je jedan tamnozeleni, mnogo veći. Zlatna ruža Visokog Sada lepršala je iznad njega, a isti grb krasio je veliki zeleni štit ispred ulaza. "To je Leo Tirel, gospodar Visokog Sada", reče Jaje. "Znam ko je" brecnu se Dank, ozlojeđen. "Stari i ja smo služili u Visokom Sadu pre nego što si ti i rođen." Jedva da se sećao te godine, ali mu je ser Arlan često pričao o Leu Dugotrnu, kako su ga ponekad zvali; turnirski borac bez premca, bez obzira na to što je sasvim osedeo. "Ono pored šatora je sigurno lord Leo, onaj vitki sivobradi čovek u zelenom i zlatnom." "Jeste", reče Jaje. "Jednom sam ga video u Kraljevoj Luci. Njega sigurno ne 35

želiš da izazoveš, ser." "Mali, ne trebaju mi tvoji saveti koga da izazovem." Četvrti šator bio je sašiven od crvenih i belih platnenih rombova. Dank nije znao boje, ali Jaje reče da pripadaju ser Hamfriju Hardingu, vitezu iz Erinovog Dola. "Pobedio je u velikoj borbi do poslednjeg kod Devojačkog jezera prošle godine, ser, i zbacio ser Donela od Senodola i lordove Arina i Rojsa u borbi kopljem." Poslednji šator pripadao je princu Valaru. Od crne svile beše, s nizom duguljastih grimiznih plamenaca što su mu se s vrha vijorili poput dugačkih vatrenih jezičaka. Štit na postolju beše blistavocrn, ukrašen troglavim zmajem kuće Targarjena. Jedan vitez Kraljeve garde stajao je pored njega, u blistavom belom oklopu koji je oštro odudarao od boje šatora. Pošto ga vide, Dank se zapita hoće li se neki izazivač usuditi da dodirne štit sa zmajevima. Valar je ipak bio kraljev unuk i sin Belora Lomikoplja. Nije morao da brine. Kada se fanfare oglasiše da pozovu izazivače, sva petorica devičinih branilaca pozvani su da je brane. Dank začu uzbuđen žagor u gomili dok se jedan po jedan izazivač pojavljivao na južnom kraju polja. Najavljivači gromko izviknuše ime svakog od njih. Zastali su ispod tribine da obore koplja u pozdrav lordu Ešfordu, princu Beloru i devici lepoj, a onda u polukrugu krenuli na severni kraj polja da odaberu sebi protivnike. Sedi Lav od Livačke stene udario je štit lorda Tirela, dok je njegov zlatokosi naslednik ser Tibolt Lanister izazvao starijeg sina lorda Ešforda. Lord Tuli od Brzorečja kucnuo je štit sa crveno-belim rombovima ser Hamfrija Hardinga, ser Abelar Hajtauer kucnuo je Valarov, a mlađeg Ešforda izazvao je ser Lionel Barateon, vitez koga su zvali Nasmejana Oluja. Izazivači otkasaše nazad do južnog kraja polja da sačekaju svoje protivnike: ser Abelar u srebrnom i sivom, sa kamenom kulom motriljom na štitu, okrunjenom plamenom; dvojica Lanistera sva u grimizu, sa zlatnim lavom Livačke stene; Nasmejana Oluja blistav u zlatotkanoj odori, sa crnim jelenom na grudima i štitu i jelenskim rogovima na kacigi; lord Tuli sa prugastim crveno-plavim plaštom koji su na ramenima držale srebrne pastrmke. Uperili su svoja dvanaest stopa dugačka koplja ka nebu, i plamenci se zavijoriše pod snažnim naletima vetra. Na severnom kraju polja, štitonoše su držale jurišne konje sa pokrovcima vedrih boja da ih hranitelji uzjašu. Oni staviše kacige i uzeše koplja i štitove, a po raskošnoj opremi nimalo nisu zaostajali za svojim protivnicima: Ešfordova ustalasana narandžasta svila, ser Hamfrijevi crveno-beli rombovi, lord Leo na belom paripu sa zelenim somotskim ukrasima za sedlo iskićenim zlatnim ružama i naravno Valar 36

Targarjen. Konj Mladog Princa beše crn kao noć, u skladu sa bojom njegovog oklopa, koplja, štita i orme. S kacige mu je blistao troglavi zmaj, raširenih krila, oslikan sjajnim crvenim lakom; njegov blizanac gledao ,e sa svetlucave crne površine njegovog štita. Svaki branilac je oko mišice imao vezanu narandžastu svilu, dar od device lepe. Dok su branioci zauzimali položaj, na Livadama kod pepelgaza skoro da zavlada tišina. Onda se oglasi rog, i muk se u tren oka pretvori u graju. Deset pari pozlaćenih mamuza zari se u sapi deset velikih ratnih konja, hiljadu glasova zaurla, četrdeset potkovanih kopita zatutnja, deset kopalja se obori i umiri, polje kao da se zatrese, a hranitelji i izazivači sudariše se u kovitlacu Čelika i drveta. Za tren oka jahači prođoše jedni druge, a onda su se okretali za sledeći nalet. Lord Tuli se zaljuljao u sedlu, ali se nekako održao. Kada publika shvati da se svih deset kopalja slomilo, prolomi se prava grmljavina odobravanja. Beše to sjajna najava da će turnir uspeti, i svedočenje o veštini takmaca. Štitonoše dodaše borcima nova koplja umesto slomljenih koja su odbacili, i oni ponovo mamuznuše konje. Dank je osećao kako mu zemlja podrhtava pod nogama. Na njegovim ramenima, Jaje je veselo klicao i mahao ručicama nalik na čačkalice. Mladi Princ prođe najbliže njima. Dank vide kada vrh njegovog koplja liznu kulu motrilju na štitu njegovog protivnika, pa kliznu da ga pogodi u grudi, u istom trenutku kada se ser Abelarovo koplje rasprslo u iverje o Valarov grudni oklop. Sivi pastuv u srebrnoj i sivoj kićenoj opremi prope se od siline udara, i ser Abelar Hajtauer polete iz stremena i žestoko tresnu o zemlju, I lord Tuli je pao, zbacio ga je ser Hamfri Harding, ali je smesta skočio i isukao mač, na šta je ser Hamfri odbacio svoje - čitavo - koplje i sjahao da nastavi borbu. Ser Abelar nije bio tako ratoborne prirode. Njegov štitonoša je dotrčao, olabavio mu kacigu i stao da doziva u pomoć, pa su dvojica slugu digla ošamućenog viteza za ruke da mu pomognu do šatora. Za to vreme, šestorica vitezova koji su ostali u sedlima jurnuli su i po treći put. Još kopalja se slomilo, a ovog puta je lord Leo Tirel tako vešto naciljao da je strgao Sedom Lavu kacigu s glave. Golog lica, gospodar Livačke stene diže ruku u znak pozdrava, pa sjaha, predajući pobedu svom protivniku. Do tada je i ser Hamfri naterao lorda Tulija na predaju, pokazavši kako je jednako vešt i sa mačem kao i sa kopljem. Tibolt Lanister i Endrou Ešford jahali su jedan na drugog još tri puta i napokon je ser Endrou izgubio štit, sedlo i dvoboj, sve jednim udarcem. Mlađi Ešford opstao je još duže, slomivši ni manje ni više nego devet kopalja protiv ser Lionela Barateona, Nasmejane Oluje. I izazivač i branitelj pali su s konja u desetom naletu, 37

ali su se odmah digli i nastavili borbu, mačem protiv buzdovana. Napokon je izubijani ser Robert Ešford priznao poraz, ali je na tribini njegov otac izgledao i te kako ponosno. Jeste, oba sina lorda Ešforda izbačena su iz redova branitelja, ali su se hrabro i muški poneli protiv vitezova koji su spadali među najbolje u Sedam kraljevstava. Ja, međutim, moram da budem još bolji, mislio je Dank dok je gledao pobednika i poraženog kako se grle i zajedno odlaze sa polja. Meni nije dovoljno da se dobro borim i izgubim. Moram da pobedim bar u prvom megdanu, inače gubim sve. Ser Tibolt Lanister i Nasmejana Oluja sada će zauzeti mesta među hraniteljima, zamenivši ljude koje su porazili. Sluge su već rušile narandžaste šatore. Koji korak dalje, Mladi Princ je opušteno sedeo u stolici na sklapanje ispred svog velikog crnog šatora. Skinuo je kacigu. Imao je tamnu kosu, kao otac, ali prosečenu jednim svetlim pramenom. Sluga mu donese srebrni pehar i on otpi. Ako je mudar, pije vodu, pomisli Dank, ako nije, onda vino. Shvatio je kako se pita da li je Valar zaista nasledio očevu veštinu, ili je samo izvukao najslabijeg protivnika. Fanfare najaviše da su stigla trojica novih izazivača. Najavljivači izviknuše njihova imena. "Ser Pirs od kuće Kerona, gospodara Krajina." On je na štitu imao oslikanu srebrnu harfu, mada su mu ogrtač prekrivali slavuji. "Ser Džoset od kuće Malistera, iz Vodogleda." Ser Džoset je na glavi imao krilatu kacigu; na njegovom štitu, srebrni orao leteo je preko tamnoljubičastog neba. "Ser Gaven od kuće Svona, gospodar Kamenglave na Besnom rtu." Dva labuda, jedan crn a drugi beo, žestoko su se borili na njegovom grbu. Oklop lorda Gavena, plašt i pokrovac takođe su bili šareni, crno-beli, sve do pruga na njegovom koplju i koricama mača. Lord Keron, čuveni harfista, pevač i vitez, vrhom koplja dodirnu ružu lorda Tirela. Ser Džoset udari rombove ser Hamfrija Hardinga. A crno-beli vitez, lord Gaven Svon, izazva crnog princa sa belim čuvarom. Dank protrlja bradu. Lord Gaven je bio još stariji od Starog, a Stari je mrtav. "Jaje, ko je najbezopasniji od ovih izazivača?" upita on dečaka na ramenima, koji je izgleda mnogo znao o ovim vitezovima. "Lord Gaven", reče dečak smesta. "Valarov protivnik." "Protivnik princa Valara", ispravi ga on. "Štitonoša uvek mora učtivo da zbori, mali." Trojica izazivača zauzeše svoja mesta, dok su trojica branitelja uzjahivala. Svuda oko njih ljudi su se kladili i klicali svojim odabranicima, ali Dank je gledao 38

samo princa. Ovaj je u prvom prolazu okrznuo štit lorda Gavena, tupi vrh koplja kliznuo je u stranu baš kao kod ser Abelara Hajtauera, samo je ovog puta odleteo u drugom pravcu, u prazno. Koplje lorda Gavena prelomilo se o prinčeve grudi, i na tren se učinilo da će Valar pasti, ali se zadržao u sedlu. U drugom sudaru, Valar je pomerio koplje ulevo, ciljajući u protivnikove grudi, ali ga je umesto toga pogodio u rame. Pa ipak, udarac beše dovoljno snažan da stariji vitez izgubi koplje. Jednom rukom je zagrabio kroz vazduh tražeći ravnotežu, a onda pao. Mladi Princ skoči iz sedla i isuka mač, ali mu pali čovek odmahnu rukom i diže vizir. "Predajem se, veličanstvo", viknu on. "Sjajna pobeda. Lordovi na tribini ponoviše njegove reči, kličući; "Sjajna pobeda! Sjajna pobeda!" dok je Valar klečao da pomogne sedokosom lordu da ustane. "Baš nešto i nije", usprotivi se Jaje. "Tišina, inače ideš pravac nazad u logor." Nešto dalje, ser Džoseta Malistera su onesvešćenog iznosili sa polja, dok su lord sa harfom i lord sa ružom svojski navaljivali jedan na drugoga tupim halebardama, na oduševljenje gomile koja je urlala. Dank se tako usredsredio na Valara Targarjena da ih je jedva i primećivao. Pristojan je vitez, ali ništa više od toga, uhvati sebe kako misli. Protiv njega bih imao izgleda. Ako se bogovi smiluju, možda bih čak i uspeo da ga izbacim iz sedla, a u pešačkoj borbi moja visina i snaga došle bi do izražaja. "Sredi ga!", vikao je Jaje veselo, meškoljeći se od uzbuđenja na Dankovim ramenima. "Sredi ga! Razvali ga! Da! Eto ga tu, eto ga tačno tu!" Činilo se da bodri lorda Kerona. Harfista je sada svirao malo drugačiju muziku, potiskujući lorda Lea unazad, dok je čelik pevao s čelikom. Publika se podelila na dva skoro jednaka tabora, tako da su se klicanje i kletve mešali u jutarnjem vazduhu. Iverje i opiljci boje leteli su sa štita lorda Lea dok je halebarda lorda Pirsa otkidala latice sa njegove zlatne ruže, jednu po jednu, sve dok na kraju štit nije naprsao i pukao. Ali u tom trenutku, glava sekire se na tren zaglavila u drvetu... a oružje lorda Lea spustilo se na dršku protivnikove halebarde, presekavši je malo iznad šake. Odbacio je slomljeni štit, i odjednom je on napadao. Za tren oka, vitez harfista našao se na kolenu, pevajući o svojoj predaji. Ostatak jutra i dobar deo popodneva protekli su slično kako su izazivači izlazili na megdan po dvojica i trojica! ponekad i po petorica. Trube bi treštale, najavljivači izvikivali imena, ratni konji jurišali, gomila klicala, koplja se lomila kao grančice, a mačevi odzvanjali o kacige i oklope. Beše to, slagali su se i kmetovi i velmože, čudesan turnirski dan. Ser Hamfri Harding i ser Hamfri Bizberi, odvažan mladi vitez u žutim i crnim prugama sa tri košnice na štitu, polomiše ni manje ni više nego tuce kopalja u epskom okršaju koji kmetovi ubrzo prozvaše "Boj Hamfrija." Ser Tibolta 39

Lanistera je s konja zbacio ser Džon Penrouz, a onda je u padu slomio i mač, ali je samo pomoću štita uspeo da izvojuje pobedu i ostane branitelj. Jednooki ser Robin Risling, izborani stari vitez brade prošarane sedima izgubio je kacigu u prvom naletu protiv ser Lea, ali je ipak odbio da se preda. Još tri su puta jurišali jedan na drugoga, ser Robinova kosa lepršala je na vetru dok su krhotine koplja letele oko njegovog golog lica poput drvenih bodeža, što je Danku bilo još čudesnije kada mu je Jaje rekao da je ser Robin oko izgubio od komada slomljenog koplja pre samo pet godina. Leo Tirel je bio prevelik vitez da ponovo cilja u ser Robinovu nezaštićenu glavu, ali je ipak Rislingova tvrdoglava hrabrost (ili je to bila ludost?) zadivila Danka. Napokon gospodar Visokog Sada pogodi ser Robinov prsnik tačno iznad srca i glavačke ga baci na zemlju. Ser Lionel Barateon takođe se borio u nekoliko izuzetnih megdana. U borbi protiv manje veštih rivala često bi prasnuo u grohotan smeh u trenutku kada bi mu dodirnuli štit, i smejao bi se sve vreme dok bi uzjahivao, jurišao i rušio ih sa konja. Ako bi njegovi izazivači nosili nekakav ukras na kacigama, ser Lionel bi ga odlomio i bacio u gomilu. Kacige su bile kićene, od rezbarenog drveta ili oblikovane kože, ponekad pozlaćene ili lakirane ili čak izlivene od čistog srebra, tako da ljudi koje je pobedio nisu bili baš oduševljeni tim običajem, mada je postao miljenik običnog sveta. Nije prošlo dugo, i birali su ga samo ljudi koji na kacigama kreste nisu imali. Ipak, koliko god se često i glasno ser Lionel smejao izazivačima. Dank je smatrao da počasti tog dana treba da pripadnu ser Hamfriju Hardingu, koji je porazio četrnaestoricu vitezova, a nijedan nije bio ni nepoznat ni slab. U međuvremenu je Mladi Princ sedeo ispred svog crnog šatora, pijući iz srebrnog pehara i povremeno ustajući da uzjaše i porazi još jednog nepoznatog protivnika. Izvojevao je devet pobeda, ali se Danku činilo da su sve bile prilično prazne. Pobeđuje starce i štitonoše što su požurili da postanu vitezovi, i nekoliko lordova zvučnog imena ali neznatne veštine. Istinski opasni ljudi jašu pored njegovog štita kao da ga ne vide. Kasno tog dana, prodorne fanfare najaviše ulazak novog izazivača. Jahao je na velikom riđem jurišnom konju čiji je crni pokrovac bio rasečen da otkrije žutu, grimiznu i narandžastu postavu. Dok se približavao tribini da pozdravi, Dank vide lice ispod dignutog vizira i prepozna princa koga je upoznao u štali lorda Ešforda, Jajetove noge mu se stegoše oko vrata. "Prekidaj s tim", brecnu se Dank, razdvojivši ih. "Hoćeš da me zadaviš?" "Princ Erion Svetloplamen", viknu najavljivač, "Od Crvene utvrde u Kraljevoj Luci, sin Mekara princa Letnjih dvora od kuće Targarjena, unuk Derona Dobrog, 40

drugog svog imena, kralja Andala i Rojnara i Prvih ljudi, i gospodara Sedam kraljevstava." I Erion je na štitu imao troglavog zmaja, ali oslikanog mnogo življim bojama nego kod Valara, Jedna glava beše narandžasta, druga žuta, treća crvena, a oganj koji je bljuvao zlatno se presijavao. Ogrtač mu beše poput upredenog dima i vatre, a crnu kacigu krasila je perjanica od crvenih lakiranih plamenova Na tren je zastao pred princem Belorom, da obori koplje, ah u tom činu ne beše pravog poštovanja. Onda odjuri na severni kraj polja, pored šatora lorda Lea i Nasmejane Oluje, usporivši tek kada priđe do šatora princa Valara. Mladi Princ ustade i ukočeno stade pored svog štita i na tren Dank bi siguran da će ga Erion dodirnuti... ali se onda ovaj nasmeja i projaha, i snažno udari vrhom u rombove ser Hamfrija Hardinga. "Izađi iz kućice, viteščiću maleni" pevao je snažnim, razgovetnim glasom, "vreme je da vidiš zmaja." Ser Hamfri se ukočeno pokloni svom protivniku dok su mu izvodili konja, a onda se ne osvrnu dok je uzjahivao, vezivao kacigu i uzimao koplje i štit. Gledaoci se utišaše dok su dvojica vitezova zauzimala mesta. Dank začu zveket kada princ Erion spusti vizir. Oglasi se rog. Ser Hamfri krenu sporo, polako ubrzavajući, ali njegov protivnik žestoko obode riđeg jurišnika obema mamuzama. Jajetove noge ponovo se stegnuše. "Ubij ga!", viknu on iznenada. "Ubij ga, eto ti ga, ubij ga, ubij ga, ubij ga, ubij ga!" Dank nije bio siguran kom to vitezu viče. Koplje princa Eriona, zlatnog vrha i obojeno u crvene, narandžasta i žute pruge, spusti se preko pregrade. Nisko, prenisko, pomisli Dank kada to vide. Promašiće jahača i udariće ser Hamfrijevog konja, mora da ga digne. A onda, uz prvi prosev straha, poče da sumnja da Erion baš to i namerava. Ne misli valjda da... U poslednjem trenutku, pastuv ser Hamfrija se prope pred nadolazećim vrhom koplja, očiju iskolačenih od užasa, ali prekasno. Erionovo koplje pogodi životinju tik iznad oklopa koji je štitio grudnu kost, pa joj izlete na stražnji deo vrata uz pljusak svetle krvi. Užasno njišteći, konj pade na bok, oborivši drvenu pregradu. Ser Hamfri pokuša da skoči u stranu, ali mu se stopalo zaglavilo u uzengiji, i svi čuše njegov krik kada mu noga ostade zarobljena između polomljene pregrade i palog konja. Čitava Livada kod Pepelgaza je urlala. Ljudi potrčaše na polje da oslobode ser Hamfrija, ali ih je pastuv, koji je umirao u mukama, rasterivao kopitima. Erion je bezbrižno obišao krvoproliće, odjahao na kraj polja, a onda okrenuo konja i galopom se vratio nazad. I on je vikao, mada Dank nije mogao da razabere reči zbog skoro ljudskih krika umirućeg konja. Skočivši iz sedla, Erion isuka mač i krenu na svog 41

palog protivnika. Njegovi vlastiti štitonoše, kao i jedan ser Hamfrijev, morali su da ga odvuku. Jaje se promeškolji na Dankovim ramenima. "Spusti me", reče dečak. "Siroti konj, spusti me." I Danku je pozlilo. Šta bih ja radio da takva sudbina zadesi Groma? Jedan oklopnik sa sekirom prekrati muke ser Hamfrijevog pastuva, a sa njima i jezivo njištanje. Dank se okrenu i probi kroz gomilu. Kada dođe na otvoreno, diže Jaje na ramena. Dečaku je kapuljača pala na ramena, a oči mu behu crvene. "Užasan prizor, da", reče on momčiću, "ali štitonoša mora biti snažan. Bojim se da ćeš i gore nesreće videti na drugim turnirima." "Nije to bila nesreća", reče Jaje, drhtavih usana. "Erion je to nameravao da uradi. I sam si video." Dank se namršti. I njemu je tako izgledalo, ali je bilo teško prihvatiti da je ma koji vitez tako podmukao, a kamoli jedan u čijim žilama teče krv zmaja. "Video sam viteza zelenog kao letnja trava kako je izgubio vlast nad svojim kopljem", reče on tvrdoglavo, "i neću više ni reč da čujem. Mislim da su borbe za danas okončane. Idemo, momče." * Bio je u pravu. Kada se metež napokon nekako smirio, sunce je već potonulo na zapad i Lord Ešford je označio kraj borbi za taj dan. Dok su večernje senke puzile preko livade, stotine baklji upaljene su u novonastalom trgovačkom naselju. Dank kupi sebi rog piva, i pola roga za malog, da ga oraspoloži. Lutali su neko vreme, slušajući živahne melodije na frulama i bubnjevima i gledali lutkarsku predstavu o Nimeriji, ratničkoj kraljici sa deset hiljada lađa. Lutkari su imali samo dve lađe, ali su ipak uspeli da izvedu uzbudljivu morsku bitku. Dank je želeo da upita Tanselu je li oslikala štit, ali je video da je zauzeta. Sačekaću da završi za večeras, odluči on. Možda onda ožedni. "Ser Dankane", viknu neki glas iza njega. A onda opet: "Ser Dankane." Iznenada, Dank se priseti da je to on. "Video sam te danas među narodom, s ovim dečakom na ramenima", reče Rejmun Fosovej dok mu je osmehnut prilazio. "Stvarno, vas dvojicu je teško bilo prevideti." "Dečko je moj štitonoša. Jaje, ovo je Rejmun Fosovej." Dank je morao da izvuče dečaka napred, a čak je i tada Jaje oborio glavu i gledao u Rejmunove čizme dok je mumlao pozdrav. 42

"Drago mi je, momče", reče Rejmun vedro. "Ser Dankane, zašto nisi gledao sa tribine? Svi vitezovi su tamo dobrodošli." Dank se osećao opušteno među kmetovima i slugama; od pomisli da sedi među gospodarima, gospama i vitezovima sa imanjima obuze ga nelagoda. "Nije mi baš bilo stalo da onu poslednju borbu gledam izbliza. Rejmun iskrivi lice. "Ni ja. Lord Ešford je proglasio ser Hamfrija za pobednika i dodelio mu jurišnog konja princa Eriona, ali on ipak neće moći da nastavi. Noga mu je slomljena na dva mesta. Princ Belor je poslao vlastitog meštra da ga neguje." "Hoće li neki drugi branitelj zameniti ser Hamfrija? "Lord Ešford je smerao da to mesto dodeli lordu Keronu, ili možda drugom ser Hamfriju, onom koji je Hardingu pružio tako žestok otpor, ali mu je princ Belor rekao da pod ovim okolnostima ne bi bilo prilično ukloniti šator i štit ser Hamfrija. Smatram da će nastaviti sa četvoricom branitelja, umesto sa petoricom." Četvorica branitelja, pomisli Dank. Leo Tirel, Lionel Barateon, Tibolt Lanister i princ Valar. Prvog dana je video dovoljno da zna koliko bi malo izgleda imao protiv prve trojice. Što je ostavljalo samo... Vitez lutalica ne može da izazove jednog kraljevića. Valar je drugi u naslednom redu na Gvozdeni presto. On je sin Belora Lomikoplja, a njegova krv je krv Egona Osvajača, Mladog Zmaja i princa Emona Zmajviteza, a ja sam samo neki momak koga je jedan starac našao iza sirotinjske kuhinje u Buvljoj rupi. Glava ga je bolela od same pomisli. "Koga tvoj rođak namerava da izazove?", upita on Rejmuna. "Ser Tibolta, ako sve ostane ovako. Prilično su ravnopravni, Međutim, moj rođak je pažljivo posmatrao sve borbe. Bude li sutra neko ranjen, ili pokaže znake iznurenosti ili slabosti, Stefon će mu bez razmišljanja kucnuti o štit, u to možeš da se kladiš. Njega nikada nisu optuživali za višak viteštva." Nasmejao se, kao da želi da ublaži te reči. "Ser Dankane, hoćeš li da popiješ čašu vina sa mnom?" "Moram prvo nešto da obavim" reče Dank, kome nije prijala pomisao da prihvata gostoprimstvo koje ne može da uzvrati. "Mogao bih da sačekam ovde i donesem ti štit kada lutkari završe, ser", reče Jaje. "Posle će da izvode Simeona Zvezdovida, a ponovo i borbu sa zmajem." "Eto, vidiš, sve je sređeno, a vino čeka", reče Rejmun. "I to sa Senice. Kako možeš da me odbiješ?" 43

Pošto mu je ponestalo izgovora. Dank nije imao izbora do da pođe, ostavivši Jaje kod lutkarske predstave. Jabuka kuće Fosoveja vijorila se iznad zlatno obojenog šatora gde je Rejmun služio svog rođaka. Iza njega, dvojica slugu su iznad vatrice mazali kozu medom i začinima. "Ima i hrane, ako si gladan", reče Rejmun nehajno, kada Danku otvori ulaz u šator. Mangale pune ugljevlja osvetljavale su unutrašnjost, i prijatno zagrevale vazduh. Rejmun uze da napuni dve čaše vina. "Priča se da je Erion užasno besan na lorda Ešforda što je dosudio njegovog konja ser Hamfriju", govorio je dok je sipao, "ali se kladim da je ovaj to učinio po savetu Erionovog strica." Onda pruži Danku čašu. "Princ Belor je častan čovek." "Baš kao što Svetli Princ nije?" Rejmun se nasmeja. "Nemoj da izgledaš tako zabrinuto, ser Dankane, nema ovde nikoga sem nas. Nije nikakva tajna da je taj Erion zao stvor. Hvala bogovima da je veoma nisko u naslednom redu." "Stvarno veruješ da je hteo da ubije konja?" "Zar uopšte ima sumnje? Da je princ Mekar ovde, sve bi bilo drugačije, jamčim ti. Ako je verovati pričama, Erion je večito osmehnut kada ga otac gleda, pravo oličenje viteza, ali kada to nije slučaj..." "Video sam da je stolica princa Mekara prazna." "Otišao je iz Pepelgaza da traži sinove, zajedno s Rolandom Krejkholom iz Kraljeve garde. Ima glasina da su se vitezovi razbojnici namnožili, ali kladio bih se da se to princ samo negde ponovo zapio." Vino beše dobro i slatko, najbolje koje je ikada okusio. Promućkao ga je po ustima, progutao, pa rekao; "O kom to princu govoriš?" "O Mekarovom nasledniku. Deron se zove, po kralju. Zovu ga Deron Pijani, mada nikada pred ocem. Najmlađi sin je takođe bio s njim. Zajedno su pošli iz Letnjih dvora, ali u Pepelgaz nisu stigli." Rejmun iskapi čašu pa je odloži u stranu. "Siroti Mekar." "Siroti?" reče Dank pometeno. "Kraljev sin?" "Kraljev četvrti sin", reče Rejmun, "ne tako hrabar kao princ Belor, ne tako pametan kao princ Eris, ne tako blag kao princ Regel. A sada mora da gleda kako mu sinovi padaju u zasenak bratovljevih. Deron je pijanac, Erion je tašt i svirep, treći sin je pokazao tako malo dara da su ga dali u Citadelu, za meštra, a najmlađi..." "Ser! Ser Dankane! Jaje ulete kao bez duše. Kapuljača mu je pala na leđa, a 44

svetlo iz mangala odbleskivalo mu se u krupnim, tamnim očima. "Požuri, kinji je!" Dank ustade, zbunjen. "Kinji? Ko?" "Erion!", viknu dečak. "Kinji je. Lutkarku. Požuri!" Onda se okrenu kao vihor, i jurnu u noć. Dank krenu za njim, ali ga Rejmun uhvati za ruku. "Ser Dankane. Rekao je Erion. Princ kraljevske krvi. Oprezno." Znao je da je to dobar savet. Stari bi mu isto rekao. Ali nije mogao da ga posluša. Otrgao se iz Rejmunove ruke i probio iz šatora. Čuo je viku iz pravca trgovačkih tezgi. Jaje skoro da mu je nestao iz vidokruga. Dank potrča za njim. Njegove noge behu dugačke, a dečakove kratke; brzo ga je sustigao. Oko lutkara se obrazovao zid od posmatrača. Dank se probi kroz njih, ne osvrćući se na psovke. Jedan oklopnik u kraljevskoj livreji pokuša da ga zaustavi. Dank položi krupnu šaku na njegove grudi pa gurnu, i čovek polete zamlataralih ruku i pade na dupe. Lutkarska pozornica beše prevrnuta na bok. Debela Dornjanka je plakala na zemlji. Jednom oklopniku su lutke Florijana i Džonkil visile iz stegnute pesnice dok ih je drugi potpaljivao bakljom. Trojica drugih su otvarali kovčege, istresali lutke na zemlju i gazili ih. Ostaci drvenog zmaja ležali su na sve strane, slomljeno krilo ovamo, glava onamo, rep u tri dela. A usred svega toga stajao je princ Erion, veličanstven u crvenom somotskom dubletu sa dugačkim širokim rukavima, obema šakama izvijajući Tanselinu ruku. Ona je klečala i preklinjala ga. Erion se nije na to obazirao. Silom joj je otvorio šaku, i zgrabio jedan prst. Dank je samo glupavo stajao, ne verujući svojim očima. Onda se začu glasan prasak i Tansela vrisnu. Jedan Erionov čovek pokuša da ga uhvati, pa odlete kroz vazduh. Tri dugačka koraka, i Dank zgrabi princa za rame i silovito ga okrenu. Na mač i bodež je zaboravio, kao i na sve čemu ga je Stari ikada naučio. Pesnicom obori Eriona s nogu, a onda ga čizmom dohvati u stomak. Kada se Erion maši noža. Dank mu stade na zglob, pa ga ponovo udari nogom, pravo u usta. Možda bi ga tako i nasmrt premlatio, da prinčevi ljudi ne skočiše na njega sa svih strana. Jedan ga je držao za levu ruku, drugi za desnu, a treći ga je udarao po leđima. Čim bi se jednog oslobodio, dvojica novih bi se na njega bacala. Napokon ga oboriše, i prikovaše mu ruke i noge za zemlju. Erion je ponovo ustao. Prinčeva usta behu krvava. Obrisao ih je prstom. "Rasklimao si mi jedan zub" požali se on, "zato ćemo ti najpre izbiti sve zube." Sklonio je kosu s čela. "Izgledaš mi poznato." 45

"Mislio si da sam konjušar." Erion mu uputi crven osmeh. "Sećam se. Odbio si da mi uzmeš konja. Zašto si odlučio da umreš? Zbog ove kurve?" Tansela je sklupčana ležala na zemlji, držeći obogaljenu šaku. On je gurnu vrhom čizme. "Nije ona toga vredna. Izdajnica. Zmaj nikada ne sme da izgubi." On je lud, pomisli Dank, ali je ipak prinčev sin, i namerava da me ubije. Tada bi se možda pomolio, da je neku molitvu znao do kraja, ali nije bilo vremena. Jedva da je bilo vremena i za strah. "Ništa više nemaš da kažeš?", upita Erion. "Dosadan si mi, ser." Ponovo opipa krvava usta. "Vejte, nađi čekić i slomi mu sve zube", naredi on, "a onda ga raspori, da vidi kakve su mu boje creva." "Ne!", viknu dečački glas. "Ne dirajte ga!" Smilujte se bogovi, dečak, hrabri budalasti dečak, pomisli Dank. Pokuša da se otrgne rukama koje su ga držale, ali uzalud. "Drži jezik za zubima, gluperdo mala. Beži. I ti ćeš da nastradaš." "Neću." Jaje se približi. "Bude li mi se nešto desilo, odgovaraće mom ocu. I mom stricu. Puštajte ga, rekoh. Vejte, Jorkele, znate me. Poslušajte." Prvo nestade šaka koja ga je držala za levu ruku, a za njom i ostale. Dank nije shvatao šta se dešava. Oklopnici su uzmicali. Jedan je čak i kleknuo. Onda se gomila razmaknu da prođe Rejmun Fosovej. Na sebi je imao oklop i kacigu, a ruka mu je bila na balčaku mača. Njegov rođak, odmah iza njega, već je ogolio čelik, a pratila su ga petorica-šestorica oklopnika sa crvenom jabukom zašivenom na grudima. Princ Erion se ne osvrnu na njih. "Drski mali nesrećniče", reče on Jajetu, pljunuvši puna usta krvi dečaku pred noge. "Šta ti se desilo s kosom?" "Ostrigao sam je, brate", reče Jaje. "Nisam hteo da ličim na tebe." * Drugi dan turnira beše oblačan, a vetar je u naletima duvao sa zapada. Na ovakve dane ima manje publike, pomisli Dank. Bilo bi im lakše da nađu mesto blizu ograde i izbliza vide borbe. Jaje bi mogao da sedne na ogradu, a ja bih stajao iza njega. Umesto toga. Jaje je sedeo u loži, odeven u svilu i kadifu, dok će Danku vidik ograničavati četiri zida ćelije u kuli gde su ga bacili ljudi lorda Ešforda. Odaja je 46

imala prozor, ali je on gledao u pogrebnom pravcu. Pa ipak, Dank se smestio na sedište pored okna kada je sunce izašlo, i potišteno je zurio preko varoši, polja i šuma. Uzeli su mu konopljani pojas za mač, zajedno sa mačem i bodežom, a uzeli su mu i sve srebro. Nadao se da Jaje ili Rejmun neće zaboraviti Kestena i Groma. "Jaje" promrmlja on sebi u bradu. Njegov štitonoša, siroto derište sa ulica Kraljeve Luke. Da li je ikada neki vitez ispao tolika budala? Budalina Dank, tup kao topuz i spor kao divlji bivo. Nije mu bilo dozvoljeno da razgovara sa Jajetom otkako su ih vojnici lorda Ešforda sve pokupili kod lutkarske tezge. Ni sa Rejmunom, ni sa Tanselom, ni sa kim, čak ni sa samim lordom Ešfordom. Pitao se hoće li ih ikada ponovo videti. Koliko on zna, možda će ga držati u toj sobici do smrti. A šta sam drugo i očekivao?, upita on sebe gorko. Zveknuo sam pesnicom prinčevog sina, i šutnuo ga u lice. Pod tim sivim nebom, raskošna odeća visokorođenih gospodara i velikih megdandžija neće više izgledati tako veličanstveno kao juče. Sunce, skriveno iza oblaka, neće im blistavo ulaštiti kacige, niti će im zlatne i srebrne kopče svetlucati i iskriti se, ali ipak, Dank je žalio što nije u publici da gleda borbe. Biće to dobar dan za vitezove lutalice, za ljude u običnim oklopima i na konjima bez pokrovaca. Bar je mogao da ih čuje. Rogovi najavljivača nadaleko su se orili a s vremena na vreme huk gomile mu je govorio da je neko pao, ili ustao ili učinio nešto posebno hrabro. Čuo je i potmulu tutnjavu kopita, a pokatkad i sudar mačeva ili prskanje kopalja. Dank bi se zgrčio svaki put kada bi čuo ovo poslednje; podsećalo ga je na zvuk Tanselinog prsta kada ga je Erion slomio. Bilo je i drugih zvukova, bliže: koraka u hodniku pred vratima, topota kopita dole u dvorištu, vike i glasova sa zidina zamka. Ponekad bi nadjačali turnir. Danku je bilo svejedno. "Vitez lutalica je najistinskiji vitez, momče", govorio mu je Stari, davno, pradavno. "Drugi vitezovi služe gospodare koji ih plaćaju, ili čije zemlje drže, ali mi služimo tamo gde želimo, ljudima u čije ciljeve verujemo. Svi vitezovi se kunu da će štititi slabe i nedužne, ali mislim da mi tu zakletvu najbolje čuvamo." Čudno koliko je snažna ta uspomena. Dank je sasvim zaboravio te reči. A možda ih je zaboravio i Stari, pri kraju. Jutro pređe u poslepodne. Daleki zvuci turnira zamirahu. Suton poče da curi u ćeliju, ali je Dank i dalje sedeo kraj prozora, posmatrao nadolazeći mrak i pokušavao da ne misli na svoj prazni trbuh. A onda začu korake i zveket gvozdenih ključeva. Ustao je kada su se vrata otvorila. Uđoše dvojica stražara, od kojih je jedan držao uljanu svetiljku. Za njima je 47

stupao sluga s pladnjem hrane. Iza dođe Jaje. "Ostavite svetiljku i hranu pa idite", reče im dečak. Poslušali su ga, mada Dank primeti da su teška drvena vrata ostavili odškrinuta. Miris hrane ga podseti da prosto umire od gladi. Bilo je vrućeg hleba i meda, zdela čorbe od graška, ražnjić s lukom i dobro pečenim mesom. Seo je kraj pladnja, prelomio hleb rukama i strpao komad u usta. "Nema noža", primeti. "Misle da ću te ubosti, mali?" "Nisu mi rekli šta misle." Jaje je na sebi imao lepo skrojen crni dublet sa uskim strukom i dugačkim rukavima postavljenim crvenim satenom. Preko grudi mu je bio našiven troglavi zmaj kuće Targarjena. "Moj stric kaže da moram najsmernije da te molim za oprost zato što sam te prevario." "Tvoj stric" reče Dank. "To će biti princ Belor." Dečak je delovao nesrećno. "Stvarno nisam hteo da lažem." "Ali jesi. O svemu. Počevši od svog imena. Nikada nisam čuo za princa zvanog Jaje." "To je skraćeno od Egon. 2 Moj brut Emon me je prozvao Jaje. Sada je u Citadeli, uči za meštra. A i Deron me ponekad zove Jaje, kao i moje sestre." Dank diže ražnjić i odgrize komad mesa. Jaretina, začinjena nekim gospodskim začinom koji nikada ranije nije okusio. Mast mu pocuri niz bradu. "Egon", ponovi on. "Egon, koje bi drugo i bilo. Kao Egon Zmaj. Koliko se kraljeva zvalo Egon?" "Četiri", odgovori dečak. "Četiri Egona." Dank je sažvakao, progutao, pa otkinuo još hleba. "Zašto si to uradio? Je li to bila tek neslana šala, zabava na račun glupog viteza lutalice?" "Ne." Dečakove oči se ispuniše suzama, ali se muški trudio da ne uzmakne. "Trebalo je da budem Deronov štitonoša. On mi je najstariji brat. Ja sam naučio sve što treba da se bude dobar štitonoša, ali Deron nije posebno dobar vitez. Nije hteo da se takmiči na turniru, pa je pobegao našim pratiocima kada smo krenuli iz Letnjih dvora, samo umesto da se vrati nazad, krenuo je pravo ka Pepelgazu, misleći da nas tu nikada neće tražiti. On mi je obrijao glavu. Znao je da će moj otac poslati ljude da nas traže. Deron ima običnu kosu, svetlosmeđu, ništa posebno, ali moja je kao kod Eriona i mog oca. "Krv zmaja", reče Dank. "Srebrnozlatna kosa i ljubičaste oči, to svi znaju." Dank, tup kao topuz. 48

"Da. Zato me je Deron ošišao. Nameravao je da se krijemo dok se turnir ne okonča. Samo, ti si onda pomislio da sam konjušar, i..." Oborio je oči. "Nije me bilo briga hoće li se Deron boriti ili neće, ali sam hteo da budem nečiji štitonoša. Žao mi je, ser, iskreno mi je žao." Dank ga zamišljeno pogleda. Znao je kako je to kada nešto toliko strašno želiš da si spreman da izrekneš i najgrđu laž, samo da bi se ostvarilo. "Verovao sam da si mi sličan", reče on. "Možda i jesi. Samo ne onako kako sam mislio." "Obojica smo ipak iz Kraljeve Luke", reče dečak s tračkom nade. Dank je morao da se nasmeje. "Da, ti sa vrha Egonovog brda, a ja sa dna." "To i nije tako daleko, ser." Dank zagrize luk. "Moram li da te zovem moj gospodaru ili veličanstvo ili nešto tako?" "Na dvoru", prizna dečak, "ali inače možeš i dalje da me zoveš Jaje, ako želiš. Ser." "Šta će da urade sa mnom, Jaje?" "Moj stric hoće da te vidi. Kad završiš sa jelom, ser." Dank odgurnu tanjir u stranu pa ustade. "Onda sam završio. Već sam ritnuo jednog princa u zube. Neću da me drugi čeka." * Lord Ešford je svoje odaje prepustio princu Beloru dok ovaj bude u gostima, tako da ga je Jaje - ne, Egon, moraće na to da se navikne - odveo u gospodarsku radnu sobu. Belor je sedeo i čitao uz svetlost voštanice. Dank kleknu ispred njega. "Ustani", reče princ. "Jesi li za vino?" "Ako je veličanstvu po volji." "Egone, naspi ser Danku čašu slatkog dornskog", naredi princ. "Pokušaj da ga ne ispolivaš, već si mu dovoljno jada naneo." "Neće me dečak ispolivati", reče Dank. "Dobar je on. Dobar štitonoša. I znam da nije želeo da mi naudi." "Čovek ne mora da smera zlo da bi ga počinio. Egon je trebalo da dođe meni kada je video šta njegov brat radi onim lutkarima. Umesto toga, potrčao je tebi. Tako 49

ti nije učinio uslugu. Ono što si uradio, ser... pa, ja bih možda uradio isto na tvom mestu, ali ja sam prestolonaslednik, a ne vitez lutalica. Nikada nije mudro u besu udariti kraljevog unuka, kakav god razlog bio." Dank mračno klimnu. Jaje mu pruži srebrni pehar, do vrha pun vina. On ga primi i otpi dug gutljaj. "Ja mrzim Eriona", reče Jaje žustro. "A morao sam da trčim po ser Dankana, striče, zamak je bio predaleko." "Erion ti je brat" reče princ odlučno, "a obrednici kažu da braću moramo voleti. Egone, ostavi nas sada, hoću da nasamo razgovaram sa ser Dankanom." Dečak odloži vrč vina i ukočeno se pokloni. "Biće tvoja volja, veličanstvo." Onda izađe i tiho zatvori vrata za sobom. Belor Lomikoplje je dugo proučavao Dankove oči. "Ser Dankane, dozvoli mi da te pitam - koliko si ti zaista dobar vitez? Koliko si vešt sa oružjem?" Dank nije znao šta da kaže, "Ser Arian me je naučio maču i štitu, i kako da kopljem jurišam na mete." Princu Beloru kao da taj odgovor nije prijao. "Moj brat Mekar se pre nekoliko sati vratio u zamak. Našao je svog naslednika pijanog u jednoj krčmi na dan jahanja južno odavde. Mekar to nikada neće priznati, ali verujem da se potajno nadao kako će njegovi sinovi zaseniti moje na ovom turniru. Umesto toga, obojica su ga osramotila, ali šta on može da uradi? Oni su krv njegove krvi. Mekar je besan, i potreban mu je neko na kome će se iskaliti. Odabrao je tebe." "Mene?", reče Dank žalosno. "Erion je ocu već napunio uši. A ni Deron ti nije pomogao. Da bi se izvukao zbog kukavičluka, ispričao je mom bratu da ga je jedan ogroman vitez razbojnik koga je sreo na putu napao i oteo Egona. Bojim se da je tebi dodeljena uloga tog viteza razbojnika, ser. Po Deronovim recima, proveo je sve ove dane progoneći te na sve strane, da bi oslobodio brata." "Ali Jaje će im reći istinu. Egon, hoću da kažem." "Hoće, u to ne sumnjam", reče princ Belor, "ali poznato je da Jaje ponekad laže, bar ti to dobro znaš. Kom sinu će moj brat poverovati? Što se onih lutkara tiče, kada Erion bude završio sa preuveličavanjem, stvar će prerasti u veleizdaju. Zmaj je znak kraljevske kuće. Da prikazuješ kako ga neko ubija, da mu crvena piljevina sipa iz vrata... pa, to je bez sumnje bilo nevino, ali nimalo mudro. Erion to naziva 50