Vitez Sedam Kraljevstava - George R. R. Martin

baklji. Gavranovi su hodali po tavanskim gredama, zagledali ga sitnim crnim očima i graktali. Bar nisam slep. Bio je u meštrovoj kuli. Zidovi su bili pokriveni policama s biljem i napicima u zemljanim ćupovima i posudama od zelenog stakla, a obližnji dugački sto zatrpan pergamentima, knjigama i čudnim bronzanim instrumentima, i sve je to bilo isprskano izmetom gavrana. Čuo ih je kako se sašaptavaju. Pokuša da se pridigne. To se pokaza kao ozbiljna greška. U glavi mu se zavrte a leva noga mu sevnu od bola kada se tek malčice na nju oslonio. Video je da mu je članak previjen, i oko grudi i ramena imao je trake platna. "Miruj." Iznad njega se pojavi lice, mlado i usukano, s tamnim smeđim očima i kukastim nosom. Dank je znao to lice. Čovek kome je pripadalo bio je sav u sivom, s okovratnikom od karika, meštarskim lancem od mnogih metala. Dank ga zgrabi za ruku. "Gde?..." "U Studenom šancu" reče meštar. "Bio si preteško povređen da ostaneš u Postojanu, tako da je gospa Rohana naredila da te dovedu ovamo. Ispij." Prineo je šolju... nečega... Dankovim usnama. Napitak je bio gorak, kao sirče, ali je bar sprao ukus krvi. Dank se natera da ga čitavog popije. Posle je napeo prste na desnici pa zatim na levici. Bar me šake i dalje služe, i ruke. "Šta... šta sam povredio?" "Šta nisi?" Meštar prezrivo frknu. "Slomljen članak, iščašeno koleno, slomljena ključna kost, uboji... Trup ti je uglavnom žut i zelen, a desna ruka ti je ljubičastocrna. Mislio sam da ti je i lobanja naprsla, ali izgleda da nije. Imaš i tu posekotinu na licu, ser. Bojim se da će ti ostati ožiljak. Oh, i udavio si se pre nego što smo te izbavili iz vode." "Udavio?", upita Dank. "Nisam ni slutio da čovek može da proguta toliko vode, čak ni čovek krupan kao ti, ser. Smatraj da imaš sreće što sam ja Gvozdenrođeni. Sveštenici utopljenog boga znaju kako da utope čoveka i kako da ga vrate, a lično sam proučavao njihova verovanja i običaje." Utopio sam se. Dank ponovo pokuša da se pridigne, ali u njemu ne beše snage. Utopio sam se u vodi koja mi nije ni do vrata. Nasmejao se, pa je zaječao od bola. "Ser Lukas?" "Mrtav. Zar si sumnjao?" Nisam. Dank je sumnjao u mnogo toga, ali u to ne. Prisetio se kako je snaga nestala iz Inčfildovih udova, odjednom. "Jaje", izusti. "Hoću Jaje." 151

"Glad je dobar znak", reče meštar, "ali sada ti pre svega treba san, a ne hrana." Dank odmahnu glavom, pa se smesta pokaja zbog toga. "Jaje je moj štitonoša..." "Zar? Hrabar momak, i snažniji nego što izgleda. On te je izvukao iz potoka. Pomogao nam je i da te izvadimo iz oklopa i sedeo je s tobom u kolima koja su te dovezla ovamo. Sam nije hteo da spava, već je sedeo uz tebe s tvojim mačem u krilu, za slučaj da neko pokuša da ti naudi. Čak je u mene sumnjao i zahtevao da proba sve čime nameravam da te hranim. Čudno dete, ali odano." "Gde je sada?" "Ser Justas je zamolio malog da ga prati na svadbenoj gozbi. S njegove strane nije bilo nikog drugog. Bilo bi neučtivo da ga odbije." "Svadbenoj gozbi?" Dank nije shvatao. "Ti to naravno ne znaš. Studeni šanac i Postojan izmirili su se posle tvog megdana. Gospa Rohana je molila dozvolu ser Justasa da pređe na njegovu zemlju i obiđe Adamov grob, i on joj je to dao. Klekla je pred kupinama i zaplakala, a on je bio tako dirnut da je prišao da je uteši. Čitavu su noć proveli pričajući o mladom Adamu i plemenitom ocu moje gospe. Lord Vimen i ser Justas bili su veliki prijatelji, do Bune Crne Vatre. Lord i moja gospa uzeli su se jutros, venčao ih je naš dobri obrednik Sefton. Justas Ozgrej je lord Studenog šanca, a njegov zelen-zlatni lav vijori pored pauka Vebera sa svake kule i zida." Dankov svet polako se vrteo svuda oko njega. Taj napitak. On će me ponovo uspavati. Sklopio je oči i pustio da se sav bol istoči iz njega. Čuo je gavranove kako grakću i krešte jedni na druge, i zvuk sopstvenog daha, i još nešto... neki tiši zvuk, ravnomeran, težak, nekako utešan. "Šta je to?" promrmljao je pospano. "Taj zvuk?..." "To?" Meštar oslušnu. "To je samo kiša." * Video ju je tek na dan odlaska. "To je ludost, ser", žalio se obrednik Sefton dok je Dank teško ćopao po dvorištu, s nogom između udlaga, oslonjen na štake. "Meštar Serik kaže da nisi ni upola zacelio, a ova kiša... prehladićeš se, ako se ponovo ne utopiš. Sačekaj bar da kiša stane." "To može da potraje godinama." Dank je bio zahvalan debelom obredniku, koji 152

ga je posećivao gotovo svakog dana... da se navodno moli za njega, mada je više vremena trošio na priče i govorkanja. Nedostajaće mu njegov dugački živahni jezik i veselo društvo, ali to ništa nije menjalo. "Moram da idem." Kiša je šibala, hiljadu hladnih sivih bičeva po njegovim leđima. Plašt mu se već promočio. Bio je to plašt od bele vune koji mu je ser Justas dao, onaj sa zelenozlatnim kariranim obrubom. Stari vitez mu ga je ponovo predao, kao oproštajni dar. "Za tvoju hrabrost i vernu službu, ser" rekao je. Broš koji mu je držao plašt na ramenu takođe je bio dar; pauk od slonovače srebrnih nogu. Grozdovi od mrvljenih granata bili su mu pege na leđima. "Nadam se da to nije neka luda potera za Benisom", reče obrednik Sefton. "Toliko si izubijan da bih se bojao za tebe, ako te on nađe u ovakvom stanju." Benis, pomisli Dank jetko, prokleti Benis. Dok je Dank u potoku stavljao glavu u torbu, Benis je vezao Grbavog Sema i njegovu ženu, poharao Postojan od podruma do tavana i pobegao sa svime što je uspeo da nađe a da je išta vredelo, od sveća, odeće i oružja do starog srebrnog pehara Ozgreja i male zalihe novčića koje je starac sakrio u primaćoj odaji iza plesnjive tapiserije. Dank se nadao da će jednog dana ponovo sresti ser Benisa od Mrkog štita, a kada ga sretne... "Sačekaće Benis." "Kuda ćeš onda?" Obrednik je teško dahtao. Bio je predebeo da drži korak s Dankom, svejedno što je ovaj bio na štakama. "Lepo ostrvo. Harendvor. Trozubac. Svuda može da se luta." Slegnuo je ramenima. "Oduvek sam želeo da vidim Zid." "Zid?" Obrednik se naglo zaustavi. "Mnogo se brinem za tebe, ser Dankane!", viknu on stojeći u blatu raširenih ruku dok je kiša tukla svuda okolo. "Moli se, ser, moli se da ti Starica obasja put!" Dank nastavi da hoda. Čekala ga je u štali, pored žutih bala slame, u haljini zelenoj kao leto. "Ser Dankane", reče kada se on probi kroz vrata. Riđa pletenica padala joj je niz prsa, do butine. "Lepo je videti te ponovo na nogama." Nikada me nisi videla na leđima, pomisli on. "Moja gospo. Šta te dovodi u štalu? Kišan je dan za jahanje." "Mogla bih isto da kažem tebi." "Jaje ti je rekao?" Čeka ga još jedna šljaga. "Budi srećan što jeste, ili bih poslala ljude za tobom da te dovuku nazad. Svirepo je s tvoje strane da se iskradeš bez ikakvog pozdrava." 153

Nijednom nije došla da ga obiđe dok se meštar Serik starao o njemu, ni jedan jedini put. "Zeleno ti odlično stoji, moja gospo", rekao je. "Ističe boju tvojih očiju." Nespretno je prebacio težinu na štakama. "Došao sam po konja." "Ne moraš da ideš. Ovde ima mesta za tebe, kada se oporaviš. Da budeš zapovednik moje straže. A Jaje može da se pridruži drugim mojim štitonošama. Niko ne mora da zna ko je on." "Hvala ti, moja gospo, ali ne." Grom je bio u jaslama desetak mesta dalje. Dank othrama ka njemu. "Molim te da razmisliš još jednom, ser. Ovo su opasna vremena, čak i za zmajeve i njihove prijatelje. Ostani dok ne zaceliš." Hodala je pored njega. "To bi veselilo i lorda Justasa. Veoma si mu drag." "Veoma drag", složi se Dank. "Da mu kćerka nije mrtva, želeo bi da pođe za mene. Onda bi ti mogla da mi budeš nešto kao gospa mati. Nikada nisam imao nikakvu majku, pogotovo ne gospu." Na delić trena gospa Rohana izgledala je kao da će ga ponovo ošamariti. Možda će mi samo izbiti štaku. "Besan si na mene, ser", reče ona umesto toga. "Moraš mi dozvoliti da se iskupim." "Pa", reče on, "možeš mi pomoći da osedlam Groma." "Nešto sam drugo imala na umu." Pružila je svoju šaku ka njegovoj, pegavu šaku, snažnih i vitkih prstiju. Kladim se da je sva pegava. "Koliko dobro poznaješ konje?" "Jednog jašem." "Stari jurišni at, odgajan za bitku, sporog koraka i prgave naravi. Nije to konj za putovanja." "Kada moram nekud da otputujem, imam ili njega ili njih." Dank pokaza na noge. "Imaš velika stopala", primeti ona. "I velike šake. Sigurno si sav velik. Previše velik za većinu trkaćih konja. Izgledali bi kao poniji kada bi te poneli. Ipak, hitriji konj dobro bi ti poslužio. Veliki jurišnik, s nešto dornske krvi zarad izdržljivosti." Pokazala je na jasle preko puta Groma. "Konj kao što je ona." Bila je to riđa kobila blistavog oka i dugačke vatrene grive. Gospa Rohana izvadi jabuku iz rukava i dade joj pomilovavši joj glavu. "Jabuku, a ne prste", rekla je konju, pre nego što se 154

ponovo okrenula Danku. "Zovem je Vatra, ali je ti možeš nazvati kako želiš. Zovi je Iskupljenje ako hoćeš." Na tren je zanemeo. Oslonio se na štaku i pogledao kobilu novim očima. Bila je veličanstvena. Bolji konj od svih koje je Stari nekada jahao. Bilo je dovoljno samo pogledati te dugačke, vitke udove da bi bilo jasno koliko je hitra. "Gajila sam je radi lepote i radi brzine." Dank se ponovo okrenu Gromu. "Ne mogu da je uzmem." "Zašto?" "Previše je dobra za mene. Pogledaj je samo." Rohanino lice se zažari. Stegnula je pletenicu i uvijala je prstima. "Morala sam da se udam, to znaš. Zaveštanje mog oca... o, ne budi takva budala." "Šta drugo da budem? Tup sam kao buzdovan, a pritom još i kopile." "Uzmi konja. Ne dozvoljavam da odeš bez nečega po čemu ćeš me pamtiti." "Pamtiću te ja, moja gospo. To nemoj da brineš." "Uzmi je!" Dank zgrabi njenu pletenicu i privuče njeno lice ka svome. Bilo je nezgodno zbog štake i razlike u stasu. Zamalo da je pao pre nego što je usnama dodirnuo njene. Žestoko ju je poljubio. Jedna njena ruka obujmi ga oko vrata, druga oko leđa. Naučio je više o ljubljenju u tom trenu nego što je ikada saznao gledajući, ali kada se konačno razdvojile, isukao je bodež. "Znam po čemu hoću da te pamtim, moja gospo." Jaje ga je čekao kod kapije, na naočitom novom kulašastom konjiću, držeći Meštrove uzde. Kada Dank dokasa do njih na Gromu, dečak je izgledao iznenađeno. "Rekla je da hoće da ti pokloni novog konja, ser." "Čak ni visokorođene gospe ne dobiju uvek sve što žele", reče Dank dok su jahali preko pokretnog mosta. "Nisam konja želeo." Šanac je bio toliko pun da je pretio da se izlije. "Uzeo sam nešto drugo po čemu ću je pamtiti. Uvojak te riđe kose." Gurnuo je ruku pod ogrtač, izvadio pletenicu i osmehnuo se. * U gvozdenom kavezu na raskrsnici, leševi su se još grlili. Izgledali su samotno, 155

napušteno. Čak su ih i muve ostavile, kao i vrane. Tek je poneki komadić kože i kose ostao na kostima mrtvaca. Dank se namršten zaustavi. Članak ga je boleo od jahanja, ali to nije bilo bitno. Bol je deo viteškog života isto koliko mačevi i štitovi. "Na koju stranu je jug?", upita Jaje. Bilo je teško to razabrati kad je čitav svet u blatu i kiši, a nebo sivo kao granitni zid. "Tamo je jug, ser." Jaje pokaza. "Onamo je sever." "Letnji dvor je na jugu. Tvoj otac." "Zid je na severu." Dank ga pogleda. "To je dugačak put." "Imam novog konja, ser," "Stvarno, imaš." Dank je morao da se osmehne. "A zašto bi ti hteo da vidiš Zid?" "Pa", reče Jaje. "Čujem da je visok." 156

TAJANSTVENI VITEZ 157

§ Sipila je slaba letnja kiša kada Dank i Jaje pođoše iz Kamenog Obredišta. Dank je jahao svog starog ratnog konja Groma, a Jaje je išao uz njega na čilom jahaćem konjiću kome je nadenuo ime Kiša, dok je pozadi vodio njihovu mazgu Meštra. Na Meštrovim leđima bili su umotani Dankov oklop i Jajetove knjige, njihove prostirke za spavanje, šator i odeća, nekoliko komada tvrde usoljene govedine, pola vrča medovine i dve mešine vođe. Jajetov stari slamnati šešir, širokog mekog oboda, sprečavao je da mazgi pokisne glava. Dečak je prosekao otvore za Meštrove uši. Na svojoj glavi imao je novi slamnati šešir. Sem tih otvora za uši, dva šešira su Danku izgledala gotovo isto. Kada se približiše gradskoj kapiji, Jaje naglo cimnu uzde. Gore iznad kapijske kule bila je na gvozden kolac nabijena glava nekog izdajnika. Sudeći po izgledu bila je sveža, koža je bila više rumena nego zelenkasta, ali su se vrane lešinarke već bacile na posao. Pokojnikove usne i obrazi bili su iskidani; oči su mu bile dve smeđe rupe što su plakale spore crvene suze dok su se kišne kapi mešale sa skorenom krvlju. Mrtvačeva usta zinula su, kao da grdi putnike koji ispod prolaze kroz kapiju. Dank je i ranije viđao takve prizore. "U Kraljevoj Luci, kad sam bio dečak, jednom sam ukrao glavu s koca", rekao je Jajetu. Zapravo se Lasica uzverao uza zid da skine glavu, pošto su Raf i Puding rekli da se nikad neće usuditi, ali ju je bacio kada su stražari dotrčali, a Dank ju je uhvatio. "To ti je bio neki odmetnuti lord ili vitez razbojnik. Ili možda samo običan ubica. Glava je glava. Posle nekoliko dana na kocu sve izgledaju isto." Njemu i trojici drugara glava je poslužila da kinje devojčice po Buvljoj rupi. Jurili bi ih po uličicima i terali ih da poljube glavu pre nego što ih puste. Ta glava je, koliko se sećao, baš bila ljubljena. U čitavoj Buvljoj rupi nije bilo devojčice brže od Rafa. Mada, za malog je bolje da ne čuje taj deo. Lasica, Raf i Puding. To su bila tri mala čudovišta, a ja najgori od svih. Drugari i on čuvali su glavu sve dok meso nije pocrnelo i počelo da se odvaja od kosti. Zato jurnjava za devojčicama više nije bila zabavna, pa su jedne noći uleteli u sirotinjsku kuhinju i ubacili je u kazan. "Vrane uvek prvo iskljuju oči", rekao je Jajetu. "Onda obrazi upadnu, meso pozeleni..." Zaškiljio je. "Čekaj malo. Pa ja znam to lice." 158

"Jeste, ser", rekao je Jaje. "Videli smo ga pre tri dana. Grbavi obrednik koji je držao propovedi protiv lorda Krvavog Gavrana." Tada se prisetio. To je bio svet čovek, zaklet na vernost Sedmero, bez obzira na to što je propovedao izdaju. "Ruke su mu grimizne od bratovljeve krvi i krvi malih sinovaca", objavio je grbavac gomili koja se okupila na tržnici. "Na njegovu reč stvorila se senka koja je u majčinoj utrobi zadavila sinove smelog princa Valara. Gde je sada naš Mladi Princ? Gde je njegov brat, mili Mataris? Kuda je nestao kralj Deron Dobri, i neustrašivi Belor Lomikoplje? Sve je njih progutao grob, sve njih, a ovaj ipak opstaje, ta bleda ptica krvavog kljuna, ugnezdila se na ramenu kralja Erisa, pa mu odatle na uho grakće. Pakleni beleg mu je na licu i u praznom oku, a donosi nam samo sušu, kugu i smrt. Ustajte, poslušajte me, i pristetite se našeg istinskog kralja preko mora. Sedam bogova ima, i sedam kraljevstava, a crni je zmaj sedmoricu sinova rodio! Ustajte, moji gospodari i gospe. Ustajte, vi hrabri vitezovi i snažni domaćini, i zbacite Krvavog Gavrana, tog poganog volšebnika, da vam deca i deca vaše dece ne bi bila zauvek prokleta." Svaka reč je bila čin veleizdaje. Pa ipak, zaprepastio se što ga tu vidi, s rupama namesto očiju. "Jeste, to je on", reče Dank, "i još jedan valjan razlog da što pre odemo iz ovog grada." Dodirnuo je mamuzom Groma, pa su on i Jaje projahali kroz kapiju Kamenog Obredišta, slušajući tihi šum kiše. Koliko očiju ima lord Krvavi Gavran?, glasila je pitalica. Hiljadu očiju, i još jedno. Neki su tvrdili da je kraljeva desnica majstor mračnih veština, da ume da promeni lice i preobrazi se u jednookog psa, pa čak i da se pretvori u maglu. Čopor suvih sivih vukova lovi njegove neprijatelje, govorili su ljudi, a vrane lešinarke uhode za njegov račun i šapuću mu tajne na uho. Većinom su te priče bile samo priče, Dank u to nije sumnjao, ah niko nije mogao sumnjati da Krvavi Gavran svugde ima doušnike. Tog je čoveka jednom video i sopstvenim očima, još tamo u Kraljevoj Luci. Bele kao kost bile su put i kosa Brindena Rečnog, a njegovo oko... njegovo jedino oko, pošto mu je drugo izbio polubrat Ljuti Čelik na Rujnotravnom polju... bilo je crveno kao krv. Po obrazu i vratu pružao mu se beleg po kome je dobio ime. Pošto je gradić ostao daleko za njima, Dank se nakašlja i reče: "Ne valja im to, da odrube glavu obredniku. Samo je pričao. A reči su vetar." "Neke reči jesu vetar, ser. A neke su izdaja." Jaje je bio mršav kao komarac, sav u rebrima i laktovima, ali jeste imao jezičinu. "Sad govoriš kao pravi kraljević." 159

Jaje je to shvatio kao uvredu, što i jeste bila. "Ser, on možda jeste bio obrednik, ali je propovedao laži. Lord Krvavi Gavran nije kriv ni za sušu, a ni za veliku prolećnu boleštinu." "Možda jeste tako, ali ako počnemo da odsecamo glave svim budalama i lažovima, opusteće nam pola gradova u Sedam kraljevstava." * Šest dana kasnije, kiša je bila samo uspomena. Dank je skinuo tuniku da uživa u toploti sunca na koži. Kada je dunuo blag povetarac, svež, čist i mirisan kao poljubac device, uzdahnuo je. "Voda", rekao je. "Osećaš li miris? Jezero sad sigurno nije daleko." "Ne osećam ništa osim Meštra, ser. Mnogo smrdi." Jaje je oštro cimnuo mazgi povodac. Meštar je zastao da čupka travu kraj druma, što je često činio. "Na obali jezera ima jedna stara krčma." Dank je jednom tu svratio kad je bio štitonoša Starom. "Ser Arlan je rekao da prave dobro tamno pivo. Možda bismo mogli da ga probamo dok čekamo skelu." Jaje mu uputi pogled pun nade. "Da zalijemo hranu, ser?" "O kakvoj to hrani pričaš?" "O komadu pečenja?", reče dečak. "O malo pačetine, tanjiru čorbe? O istom onom što ćeš i ti, ser." Poslednji put su nešto toplo jeli pre tri dana. Od tada su živeli na onome Što usput nađu i na komadima usoljene govedine tvrde kao drvo. Ne bi bilo loše da se založimo s malo prave hrane pre nego što produžimo na sever. Zid je mnogo daleko. "Mogli bismo i da prenoćimo", predloži Jaje. "Želi li moj gospodar i perjani krevet?" "Slama mi je sasvim dovoljna, ser", odgovori Jaje uvređeno. "Nemamo novca za krevete." "Imamo dvadeset dva groša, tri zvezdice, jednog jelena i onaj stari okrnjeni ahat, ser." Dank počeša uho. "Mislio sam da imamo dva srebra." "Imali smo, ali si onda kupio šator. Sada nam je ostalo jedno." 160

"Ako počnemo da spavamo po krčmama, nećemo imati nijedno. Hoćeš da deliš krevet s nekim torbarom pa da se probudiš s njegovim buvama?" Dank prezrivo frknu. "Ja neću. Imam ja sopstvene buve, a one ne vole strance. Spavaćemo pod zvezdama." "Zvezde su lepe" priznade Jaje, "ali je zemlja tvrda, ser, a ponekad prija imati jastuk pod glavom." "Jastuci su za kraljeviće." Od Jajeta vitez nije mogao da poželi boljeg štitonošu, ali bi povremeno umeo da izvoljeva kao pravi princ. Nikad nemoj da zaboraviš da je mali zmajeva krv. Dank je lično bio prosjačka krv... ili su mu bar tako govorili u Buvljoj rupi, kada mu nisu govorili da će sigurno završiti na vešalima. "Možda možemo da priuštimo sebi čašu piva i toplu večeru, ali neću da bacam pare na krevet. Pare moramo da čuvamo za skeledžiju." Kad je poslednji put prelazio jezero, skela je koštala samo nekoliko bakrenjaka, ali je to bilo pre šest godina, ili možda sedam. Od tada je sve poskupelo. "Pa" reče Jaje, "možemo da pređemo pomoću moje čizme." "Možemo", reče Dank, "ali nećemo." Bilo bi opasno koristiti čizmu. Pročuće se. Takve priče se uvek prečuju. Njegov štitonoša nije bio slučajno ćelav. Jaje je imao ljubičaste oči stare Valirije i kosu koja je sijala kao kovano zlato s upletenim srebrnim nitima. Ako bi pustio da mu kosa izraste, mogao bi mirno i da našije na grudi grb s troglavim zmajem. To su u Vesterosu bila opasna vremena, i... pa, najbolje je ništa ne prepuštati slučaju. "Čujem li još jednu reč o prokletoj čizmi, ima da ti odvalim šljagu da ćeš da preletiš preko jezera." "Radije bih da plivam, ser." Jaje je dobro plivao, a Dank nije. Dečak se okrenu u sedlu. "Ser?" Neko je pristizao putem iza njih. "Čuješ li konje?" "Nisam gluv." Dank je i video podignutu prašinu. "Velika družina. I to u žurbi." "Misliš li da su možda razbojnici, ser?" Jaje je ustao u uzengijama, više radoznao nego uplašen. Takav je bio. "Razbojnici bi bili tiši. Samo gospoda dižu takvu larmu." Dank je prodrmao balčak da razlabavi mač u koricama. "Svejedno, da se sklonimo s puta i pustimo ih da prođu. Ima svakojake gospode." Nikada nije naodmet biti malo oprezan. Drumovi više nisu onako bezbedni kao kada je kralj Deron Dobri sedeo na Gvozdenom prestolu. Jaje i on prikriše se iza grmlja. Dank je zategao na štitu remen i prebacio ga na ruku. Bila je to starudija, visoka i teška, romboidnog oblika, od hrastovine 161

okovane gvožđem. Kupio ga je u Kamenom Obredištu da zameni štit koji je ser Lukas Inčfild pretvorio u iverje kada su se borili. Dank nije imao vremena da naslika na njemu svoj brest i zvezdu padalicu, tako da ga je još krasio grb prethodnog vlasnika: obešeni čovek, mračan i siv, pod drvetom za vešanje. Nije to bio znamen koji bi sam za sebe izabrao, ali je štit bio jeftin. Prvi jahači projuriše koji čas kasnije; dva gospodičića na jurišnim konjima. Onaj na riđanu imao je kacigu od pozlaćenog čelika s otvorenim licem i tri visoka pera: jednim belim, jednim crvenim, jednim zlatnim. Ista takva pera krasila su čelo njegovog konja. Crni pastuv pored njega imao je zlatno-plav pokrovac, koji je lepršao na vetru dok je konj tutnjao drumom. Projurili su tako rame uz rame, momci su podvriskivali i smejali se, dugački plaštovi vijorili su im se iza leđa. Treći gospodar pristigao je mirnije, na čelu dugačke povorke. Družinu je sačinjavalo dvadesetak ljudi, konjušara, kuvara i slugu u službi tri viteza, zatim oklopnici i samostrelci-jahači i desetak tovarnih konja s njihovim oklopom, šatorima i provijantom. S lordovog štita visio je štit sa tri crna zamka na narandžastom polju. Dank je znao taj grb, ali odakle? Lord koji ga je nosio bio je stariji čovek, s kiselim izrazom oko usta, mrzovoljnog lica, kratko postrižene prosede brade. Možda je bio u Pepelgazu, pomisli Dank. Ili smo možda služili u istom zamku dok sam bio ser Arlanov štitonoša. Stari vitez lutalica je tokom godina služio u tolikim mnogim utvrdama i zamkovima da ih je Dank pola pozaboravljao. Lord je naglo zauzdao, mrko pogledavši u grmlje. "Vi tamo. U žbunju. Da vas vidim." Iza njega, dva samostrelca namestiše strelice u ležište. Ostali su nastavili svojim putem. Dank je zakoračio kroz visoku travu, sa štitom na ruci i desnom šakom položenom na jabuku dugačkog mača. Lice mu je bilo crvenkastosmeđa maska od prašine koju su digli konji i bio je go do pojasa. Znao je da izgleda bedno, mada će njegov stas sigurno ostaviti utisak. "Ne želimo nikakve nevolje, moj gospodaru. Samo smo dvojica, ja i moj štitonoša." Mahnuo je Jajetu da priđe. "Štitonoša? Tvrdiš li to da si vitez?" Danku se nije dopadalo kako ga taj čovek gleda. Te oči bi mogle čoveka živog da oderu. Činilo mu se mudro da skloni ruku sa mača. "Ja sam vitez lutalica, u potrazi za službom." "Svaki vitez razbojnik koga sam u životu obesio tvrdio je isto. Tvoj štit može 162

biti proročanski, ser... ako si uopšte ser. Vešala i obešeni čovek. To ti je grb?" "Nije, moj gospodaru. Moram da dam štit da mi ga oslikaju." "Zašto? Ukrao si ga s nekog leša?" "Kupio sam ga i pošteno ga platio." Tri zamka, crna na narandžastom... gde sam ih video ranije? ,Ja nisam razbojnik." Lordove oči bile su dva komada kremena. "Odakle ti taj ožiljak na obrazu? Od biča?" "Od bodeža. Mada moje lice nije tvoja briga, moj gospodaru." "Ja ću da sudim šta je moja briga." Tada su već dva mlađa viteza dokasala nazad da vide šta je zadržalo njihovu pratnju. "A tu si, Gormi", viknuo je jahač na vrancu, vitak i okretan mladić, s privlačnim, izbrijanim licem pravilnih crta. Crna kosa mu je sjajna padala na okovratnik. Dublet mu je bio od tamnoplave svile, obrubljen zlatnim satenom. Na grudima je imao zlatom izvezeni nazubljeni krst sa zlatnim violinama i zlatnim mačevima. U njegovim očima se presijavala tamnomodra boja njegovog dubleta, i iskrile su kao da se odlično zabavlja. "Alin se uplašio da si pao s konja. Meni je očigledno da je to bio puki izgovor; samo što ga nisam ostavio u prašini za sobom." "Ko su ova dva razbojnika?" upita jahač na riđanu. Jaje se nakostreši na tu uvredu. "Nemaš prava da nas nazivaš razbojnicima, moj gospodaru. Kada smo videli vaš oblak prašine, pomislili smo da ste vi možda odmetnici... to je jedini razlog zašto smo se sakrili. Ovo je ser Dankan Visoki, a ja sam njegov štitonoša." Gospodičići na to nisu obratili ništa više pažnje nego na kreket žabe. "Rekao bih da je ovo najkrupniji probisvet koga sam u životu video", izjavi vitez od tri pera. Imao je bucmasto lice i kovrdžavu kosu boje tamnog meda. "Kladim se da nije niži od sedam stopa. Kako će samo silno tresnuti kada padne." Dank oseti kako mu krv navire u lice. Izgubio bi opkladu, pomislio je. Kad su ga poslednji put merili, Jajetov brat Emon rekao je da mu do sedam stopa nedostaje tačno jedan palac. "Je li to tvoj ratni konj, ser Džine?", upita gospodičić s perima, "Mogli bismo da ga zakoljemo radi mesa." 163

"Lord Alin često zaboravlja na učtivo ponašanje", reče crnokosi vitez. "Molim te da mu oprostiš te grube reči, ser. Aline, hoćeš li zamoliti ser Dankana za oprost." "Ako moram. Hoćeš li da mi oprostiš, ser?" Nije sačekao odgovor, već je okrenuo riđana i otkasao drumom. Drugi se zadržao. "Pošao si na svadbu, ser?" Nešto u njegovom glasu teralo je Danka da čupne pramen kose na čelu. Odupro se tom porivu pa je odgovorio: "Idemo na skelu, moj gospodaru." "Baš kao i mi... ali su jedini gospodari ovde Gormi i ona propalica koja nas je upravo ostavila, Alin Kokšo. Ja sam bezdomni vitez lutalica baš kao i ti. Zovu me ser Džon Muzikant." Zvučalo je kao ime koje bi sebi nadenuo vitez lutalica, ali Dank nikada nije video viteza lutalicu tako raskošno odevenog i opremljenog. Tako i nije teško biti lutalica, pomislio je. "Moje ime znaš. Moj štitonoša se zove Jaje." "Drago mi je što smo se upoznali, ser. Hajde, pojaši s nama do Belozida i slomi neko koplje da pomogneš lordu Batervelu da proslavi sklapanje braka. Kladim se da ćeš se dobro pokazati." Dank se još od Pepelgaza nije oprobao u turnirskoj borbi kopljem. Uspem li da osvojim nekoliko otkupnina, dobro ćemo se hraniti čitavim putem na sever, pomislio je, ali je lord sa tri zamka na štitu rekao: "Ser Dankan mora da produži svojim putem, isto kao mi." Džon Muzikant nije obratio pažnju na starijeg čoveka. "Voleo bih da ukrstim mač s tobom, ser. Oprobao sam se sa ljudima iz mnogih zemalja i naroda, ali nikada s tolikim čovekom. Je li ti i otac bio krupan?" "Oca nisam upoznao, ser." "Izuzetno mi je žao što to čujem. Ja sam svog oca prerano izgubio." Muzikant se okrenu ka lordu sa tri zamka, "Trebalo bi da zamolimo ser Dankana da stupi u našu veselu družinu." "Ne treba nam njegov soj." Dank nije znao šta da kaže. Vitezove lutalice bez prebijene pare ne pozivaju često da jašu s visokorođenom gospodom. Imao bih mnogo više zajedničkog s njihovim slugama. Sudeći po dužini povorke, lord Kokšo i Muzikant vodili su konjušare da se bave njihovim konjima, kuvare da ih hrane, štitonoše da im čiste oklop, vojnike da ih štite. Dank je imao Jaje. 164

"Njegov soj?" Muzikant se nasmejao. "Kakav je to soj? Krupan soj? Vidi ga samo koliki je. Trebaju nam snažni momci. Ljudi često govore da su mladi mačevi vredniji od starih imena." "To budale često govore. Ti o ovom čoveku ne znaš ništa. Možda je razbojnik, ili uhoda lorda Krvavog Gavrana." "Nisam ja ničiji uhoda", reče Dank. "A moj gospodar nema razloga da o meni govori kao da sam gluv, mrtav ili dole u Dorni." Te kremene oči ga osmotriše. "Bilo bi ti bolje da si dole u Dorni, ser. Imaš moju dozvolu da tamo i odeš." "Ne osvrći se na njega", reče Muzikant. "On je jedna ogorčena stara duša - svako mu je sumnjiv. Gormi, imam neki dobar predosećaj u vezi s ovim momkom. Ser Dankane, hoćeš li poći s nama u Belozid?" "Moj gospodaru... neću." Kako da logoruje s takvim ljudima? Njima će šatore dići sluge, njima će konjušari istimariti konje, njima će kuvari poslužiti pevca ili goveđe pečenje, dok će Dank i Jaje glodati tvrdu usoljenu govedinu, "Ne bih mogao." "Vidiš", reče lord od tri zamka. "On zna gde mu je mesto, a ono nije sa nama." Okrenuo je konja ka drumu. "Sada je lord Kokšo odmakao već pola lige." "Pa, onda ću valjda morati da ga opet pojurim." Muzikant se osmehnu Danku kao da mu se izvinjava. "Možda ćemo se ponovo sresti jednog dana. Nadam se da će tako biti. Voleo bih da oprobam svoje koplje s tobom." Dank nije znao šta da na to kaže. "Srećno na turniru, ser", uspeo je na kraju da izusti, ali se tada ser Džon već bio okrenuo da pojuri za kolonom. Stariji lord je odjahao za njim. Danku je bilo drago što mu vidi leđa. Nisu mu se dopale njegove kremene oči, niti oholost lorda Alina. Muzikant jeste bio prijatan, ali je i kod njega bilo nečeg čudnog. "Dve violine i dva mača oko nazubljenog krsta", reče on Jajetu dok su posmatrali oblak što je lebdeo za njima. "Koja je to kuća?" "Nikoja, ser. Taj grb nisam video ni u jednom grbovniku." Možda je stvarno vitez lutalica. Dank je svoj grb sam smislio u Pepelgazu, kada ga je lutkarka po imenu Previsoka Tansela pitala šta želi da mu naslika na štitu. "Je li stariji lord neki rod kuće Freja?" Freji su na štitovima imali zamkove, a imanja su im bila nedaleko odatle. Jaje prevrnu očima. "Grb Freja su dve plave kule povezane mostom, na sivom 165

polju. Ovo su bila tri zamka, crna na narandžastom, ser. Gde si ti video most?" "Nisam ga video." To radi samo da bi me ljutio. "Kad mi sledeći put prevrneš očima, odvaliću ti takvu šljagu da će ostati prevrnute." Jaje je delovao postiđeno. "Nisam hteo..." "Nije bitno šta ti nisi hteo. Samo mi reci ko je to bio." "Gormon Pik, gospodar Zvezdanog vrha." "To je dole u Hvatu, je li? Stvarno ima tri zamka?" "Samo na štitu, ser. Kuća Pika jeste nekada držala tri zamka, ali su dva u međuvremenu izgubili." "Kako neko izgubi dva zamka?" "Tako što se bori za crnog zmaja, ser." "Oh." Dank se osetio glupavo. Opet to. Već dve stotine godina zemljom su vladali potomci Egona Osvajača i njegovih sestara, koji su ujedinili Sedam kraljevstava i iskovali Gvozdeni presto. Njihove kraljevske barjake krasio je troglavi zmaj kuće Targarjena, crven na crnom. Pre šesnaest godina, nezakoniti sin kralja Egona IV po imenu Demon Crna Vatra digao je ustanak protiv svog polubrata, zakonitog naslednika. Demon je takođe na svojim barjacima istakao troglavog zmaja, ali je obrnuo boje, što su činila mnoga kopilad. Njegov ustanak okončao se na Rujnotravnom polju, gde su Demon i njegovi sinovi blizanci poginuli pod kišom strela lorda Krvavog Gavrana. Preživeli pobunjenici koji su se pokorili pomilovani su, ali su neki ostali bez poseda, neki bez titula, neki bez zlata. Svi su dali taoce, kao jamstvo buduće odanosti. Tri zamka, crna na narandžastom. "Sada se sećam. Ser Arlan nikada nije voleo da govori o Rujnotravnom polju, ali je jednom malo popio pa mi je ispričao kako je stradao njegov sinovac." Gotovo da je ponovo čuo starčev glas, osećao miris vina u njegovom dahu. "Rodžer od Grošdrva, tako se zvao. Glavu mu je buzdovanom smrskao lord sa tri zamka na štitu." Lord Gormon Pik. Starac mu nikada nije saznao ime. Ili nikad nije želeo da ga sazna. Tada su se lord Pik, Džon Muzikant i njihova družina već pretvorili u pramičak crvene prašine u daljini. To je bilo pre šesnaest godina. Samozvanac je poginuo, a oni koji su ga sledili proterani su ili pomilovani. A u svakom slučaju, to nema nikakve veze sa mnom. Neko vreme su jahali ćutke, osluškujući žalostive krike ptica. Pola lige dalje Dank se nakašlja pa upita: "Batervel, tako li reče? Njegovi posedi su blizu?" 166

"Na suprotnoj obali jezera, ser. Lord Batervel je bio gospodar kovnica kada je kralj Egon sedeo na Gvozdenom prestolu. Njegov grb sastoji se od zatalasanih zelenih, belih i žutih pruga, ser." Jaje je voleo da se razmeće svojim poznavanjem heraldike. "Je li on prijatelj tvog oca?" Jaje iskrivi lice. "Moj otac ga nikada nije voleo. U buni se mlađi sin lorda Batervela borio za samozvanca, a stariji za kralja. Tako je bio siguran da će se naći na pobedničkoj strani. Lord Batervel se nije borio ni za koga." "Neki bi možda rekli da je to mudro." "Moj otac kaže da je kukavički." Da, nije ni čudo. Princ Mekar bio je težak čovek, gord i pun prezira. "Da bismo izbili na Kraljev drum, moramo da prođemo pored Belozida. Što da se tamo dobro ne najedemo?" Sama ta pomisao bila je dovoljna da mu zakrče creva. "Možda će nekom od svatova zatrebati pratnja nazad do njegovog sedišta." "Rekao si da idemo na sever." "Zid stoji već osam hiljada godina, izdržaće još malo. Odavde do tamo ima hiljadu liga, a nama ne bi bilo naodmet još malo srebra u kesi." Dank je zamišljao sebe na Gromu, kako juriša na onog starog lorda kiselog lica sa tri zamka na štitu. To bi baš prijalo. "Pobedio te je štitonoša starog ser Arlana", mogao bih da mu kažem kada dođe da otkupi oružje i oklop. "Momak koji je zamenio momka koga si ubio. "Starom bi se to dopalo. "Ne misliš valjda da se prijaviš za turnir, je li, ser?" "Možda je vreme." "Nije, ser." "Možda je vreme da ti odvalim šljagu." Trebalo bi da pobedim u samo dve borbe. Ako bih uspeo da osvojim dve otkupnine a platim samo jednu, godinu dana bismo se hranili kao kraljevi. "Ako bude borbe do poslednjeg, mogu u njoj da učestvujem." Dankov stas i snaga biće veća prednost u borbi do poslednjeg nego u jahanju s kopljem. "Nije običaj da na venčanju bude borbe do poslednjeg, ser." "Ali je običaj da bude gozba. Čeka nas dugačak put. Štone bismo jednom za promenu pošli punog stomaka?" 167

Sunce se spustilo nisko na zapadu kada su ugledali jezero, čije su vode svetlucale crveno i zlatno, sjajne kao ploča kovanog bakra. Kada su ugledali tornjeve krčme iznad vrba, Dank je ponovo obukao znojavu tuniku pa je zastao da se umije. Sprao je putnu prašinu najbolje što je mogao, zatim je mokrim prstima prošao kroz gustu i čupavu, od suncaposvetlelu kosu. Ni sa svojim stasom ni s ožiljkom na obrazu nije mogao ništa, ali je želeo da izgleda bar malo manje kao divlji vitez razbojnik. Krčma je bila veća nego što je pamtio, veliko, sivo i prostrano mesto, s kulama i pročeljem ojačanim gredama. Jedna polovina bila je izgrađena na stubovima iznad vode. Na blatnjavoj jezerskoj obali postavljena je do pristaništa skele staza od grubo tesanih dasaka, ali ni od skele ni od skeledžije nije bilo ni traga ni glasa. Na drugoj strani puta nalazila se štala sa slamnatim krovom. Zid od nemalterisanog kamena opasivao je dvorište, ali je kapija bila otvorena. Unutra nađoše bunar i pojilo. "Postaraj se za životinje", reče Dank Jajetu, "ali pazi da ne popiju previše. Idem da se raspitam za hranu." Krčmaricu je našao kako mete stepenište. "Došli ste na skelu?", upitala ga je ona. "Zakasnili ste. Sunce zalazi, a Ned ne voli da prelazi noću, sem ako je pun mesec. Vratiće se odmah rano ujutro." "Znaš li koliko traži?" "Tri groša za svakog od vas i deset za konje." "Imamo dva konja i mazgu." "I za mazge je isto deset." Dank je sabrao brojeve u glavi pa je izašao na šest i trideset, što je bilo više nego što je očekivao da će potrošiti. "Kad sam poslednji put išao ovim putem, bilo je samo dva groša i šest za konje." "To vidi s Nedom, ja s tim nemam ništa. Ako tražiš krevet, nemam nijedan. Lord Šoni i lord Kostejn su doveli svu pratnju. Sve je prepuno." "Je li tu i lord Pik?" On je ubio ser Arlanovog štitonošu. "On je bio s lordom Kokšoom i Džonom Muzikantom." "Ned ih je prevezao u poslednjoj turi." Odmerila je Danka od glave do pete. "Jesi li ti bio u njihovoj družini?" "Samo smo ih sreli usput." Kroz prozore krčme dopirao je prijatan miris, od koga je Danku polazila voda na usta. "Možda bismo da probamo to što pečete, ako 168

nije preskupo." "Divlji vepar", reče žena, "zabiberen, sa crnim lukom, pečurkama i gnječenom repom." "Repa nam ne treba. Koji komad veprovine i vrč vašeg dobrog tamnog piva sasvim su nam dovoljni. Koliko za to tražite? I možda mesto na pođu štale da prenoćimo?" To je bila greška. "Štala je za konje. Zato se i zove štala. Ti jesi velik ko konj, to moram da ti priznam, ali ja vidim samo dve noge." Mahnula je metlom ka njemu, da ga otera. "Ne mogu ja da prehranim svih Sedam kraljevstava. Vepar je za moje goste. Pivo isto. Neću da mi lordovi kažu kako mi je ponestalo hrane i pića pre nego što su se oni zasitili. Jezero je puno ribe, a naći ćeš neke druge probisvete kako su se ulogorili dole kod panjeva. Vitezovi lutalice, ako im je verovati." Po njenom glasu je bilo jasno da im ona ne veruje. "Možda oni imaju višak hrane. Ja s tim nemam ništa. Sad odlazi, imam posla." Vrata se za njom zatvoriše uz glasan tresak pre nego što se Dank uopšte setio da pita gde može naći te panjeve. Zatekao je Jajeta kako sedi na konjskom pojilu, natapa noge u vodi i hladi lice velikim smešnim šeširom. "Da li to peku prase, ser? Nanjušio sam svinjetinu." "Divljeg vepra", reče Dank mračno, "ali kome je do veprovine kad imamo dobre usoljene govedine?" Jaje iskrivi lice. "Mogu li, molim, te umesto toga da jedem svoje čizme? Nove ću napraviti od usoljene govedine. Žilavija je." "Ne" reče Dank, trudeći se da se ne osmehne. "Ne možeš da pojedeš svoje čizme. Mada, još jedna reč pa ćeš mi se najesti pesnice. Vadi noge iz tog pojila." Našao je svoju veliku kacigu na mazgi pa ju je dobacio Jajetu. "Nahvataj vode u bunaru i natopi govedinu." Ako je prethodno dugo ne ostave u vodi, na usoljenoj govedini mogli bi da slome zub. Ukus je bio najbolji kad se natopi u pivu, ali će i voda morati da posluži. "I da nisi zahvatio vodu iz pojila, neću da probam ukus tvojih nogu." "Moje noge bi samo poboljšale ukus, ser", reče Jaje mrdajući prstićima. Ipak, uradio je kako mu je Dank naredio. Ispostavilo se da vitezove lutalice nije teško naći. Jaje je ugledao plamsaj njihove vatre u šumi kod obale, pa su se tamo zaputili, vodeći životinje za sobom. Momak je nosio Dankovu kacigu pod jednom miškom, tako da se voda prelivala sa svakim korakom. Tada je sunce već postalo crvena uspomena na zapadu. Nije prošlo 169

dugo a drveće se proredilo pa su se našli na mestu koje je nekada sigurno bilo šumarak stražarika. Samo su prsten od belih panjeva i umršeno korenje bledo kao kost ostali da pokazuju gde su se nekad uzdizala stabla, u doba kada su deca šume vladala Vesterosom. Među panjevima stražarika našli su dva čoveka kako čuče blizu vatre i dodaju se mešinom vina. Njihovi konji čupkali su travu iza proplanka, a oklop i oružje naslagali su u uredne gomile. Mnogo mlađi čovek sedeo je odvojeno od te dvojice, leđima naslonjen na kesten. "Dobro vas našli, gospodo", doviknuo je Dank vedrim glasom. Nikad nije pametno neprimećen prići naoružanim ljudima. "Mene zovu ser Dank Visoki. Dečko je Jaje. Možemo li sesti za vašu vatru?" Snažan čovek srednjih godina ustade da ih dočeka, odeven u skupu ali pohabanu odeću. Lice su mu uokvirivali bujni riđi zalisci. "Dobro došao, ser Dankane. Prilično si krupan... a i sasvim dobrodošao, naravno, kao i tvoj momak. Jaje, reče? Kakvo je to ime, moliću?" "Kratko ime, ser." Jaje je odlično znao kako ne sme da prizna da je Jaje nadimak od Egon. 3 Bar ne nepoznatim ljudima. "Nego šta. Šta ti se desilo s kosom?" Vaške, pomislio je Dank. Mali, reci da su bile vaške. To je bio najsigurniji izgovor, priča koju su najčešće pričali... mada bi ponekad Jajetu dunulo da igra neku detinjastu igru. "Obrijao sam je, ser. Rešen sam da je ne pustim dok ne zaslužim viteške mamuze." "Plemenit zavet. Ja sam ser Kajl, Mačor sa Maglovitog vresišta. Tamo pod onim kestenom sedi ser Glendon, hm, Bol. A ovo ovde je dobri ser Mejnard Plam." Jajetove uši načuljiše se na to ime. "Plam... jesi li ti rod lordu Viserisu Plamu, ser?" "Dalek rod", priznao je ser Majnard, visok, mršav, pogrbljen čovek s dugačkom i pravom svetlom kosom, "mada sumnjam da bi njegovo gospodstvo to priznalo. Moglo bi se reći da je on od slatkih Plamova, dok sam ja od kiselih." Flamov plašt bio je ljubičast kao njegovo ime 4 , mada izlizan na krajevima i loše bojen. Broš sa ahatom velik kao kokošje jaje držao ga je na ramenu. Ostala odeća bila mu je od mrkog grubog sukna i prljave smeđe kože. "Imamo usoljene govedine", reče Dank, "Ser Majnard ima džak jabuka", reče Kajl Mačor. "A ja imam ukiseljenih jaja i luka. Ma, ovako zajedno ćemo pravu gozbu da priredimo! Sedi, ser. Imamo širok 170

izbor panjeva za tvoju udobnost. Rekao bih da ćemo ovde provesti dobar deo jutra. Postoji samo jedna skela, a nije dovoljno velika da nas sve preveze. Prvo moraju preći lordovi i njihova svita." "Pomozi mi s konjima", reče Dank Jajetu. Zajedno su skinuli sedla Gromu, Kiši i Meštru. Tek kada su nahranili, napojili i vezali životinje, Dank je prihvatio mešinu s vinom koju mu je ponudio ser Majnard. "Čak je i kiselo vino bolje od nikakvog" rekao je Kajl Mačor. "U Belozidu ćemo piti bolje sorte. Priča se da lord Batervel ima najbolja vina severno od Senice. Nekada je bio kraljeva desnica, kao i otac njegovog oca pre njega, a priča se da je sem toga pobožan čovek, i veoma bogat." "Sve mu bogatstvo potiče od krava", reče Majnard Plam. "Trebalo bi da na grb stavi nabreklo vime. Tim Batervelima kroz žile teče mleko, a ni Freji nisu ništa bolji. Jedni su se obogatili na krađi stoke, a drugi na naplaćivanju mostarine, jedan soj gramzivaca stupa u brak s drugim." Kada je ustao crni zmaj, gospodari krava poslali su jednog sina Demonu, a drugog Deronu da bi obezbedili da na pobedničkoj strani u svakom slučaju bude jedan Batervel. Obojica su stradala na Rujnotravnom polju, a najmlađi mu je umro na proleće. Zato se ponovo ženi. Ako mu nova žena ne rodi sina, Batervelovo ime će umreti s njim." "A i treba." Ser Glendon Bol još jednom pređe brusom preko mača. "Ratnik mrzi kukavice." Prezir u mladićevom glasu nagnao je Danka da ga bolje osmotri. Ser Glendonova odeća bila je od dobrog materijala, ali iznošena i rasparena, delovala je kao nasleđena. Pramenovi tamnosmeđe kose štrcali su ispod plitke gvozdene kacige. Momak je bio nizak i punačak, sa sitnim, blizu usađenim očima, debelim ramenima i mišićavim rukama. Obrve su mu bile čupave kao dve gusenice posle kišnog proleća, nos lukovičast, brada ratoborna. A bio je mlad. Jedno šesnaest leta. Uvrh glave osamnaest. Dank bi možda mislio da je štitonoša da ga ser Kajl nije oslovio sa "ser." Momak je umesto malja na obrazima imao bubuljice. "Koliko si dugo vitez?", upita ga Dank. "Dovoljno dugo. Ovog meseca će biti pola godine. U viteza me je proizveo ser Morgan Danstejbl od Vodometa, pred dvadeset i više svedoka, ali za viteški život vežbam otkako sam rođen. Jahao sam pre nego što sam prohodao, i izbio sam odraslom čoveku zub iz glave pre nego što je meni ispao prvi mlečni. Hoću da steknem slavu u Belozidu, i da osvojim zmajevo jaje." 171

"Zmajevo jaje? Je li ono nagrada za pobednika? Stvarno?" Poslednji zmaj uginuo je pre više od pola veka. Ser Arlan je, međutim, jednom video gnezdo puno zmajskih jaja. Bila su hladna kao kamen, ali ih je bilo divno videti, rekao je starac Danku. "Odakle lordu Batervelu zmajevo jaje?" "Kralj Egon Je poklonio jaje ocu njegovog oca pošto je prenoćio u njegovom starom zamku", reče ser Majnard Plam. "Je li to bila nagrada za neko junačko delo?", upita Dank. Ser Kajl se zasmejulji. "Neki bi možda rekli da jeste. Navodno je stari lord Batervel imao tri mlade kćeri device kada je njegovo veličanstvo tu naneo put. Do jutra su sve tri imale kraljevske kopilane u stomačićima. To je sigurno bila vrela noć." Dank je i ranije slušao takve priče. Egon Bezvredni je prevrnuo pola devica u kraljevstvu i sve su mu navodno rodile kopilad. Još i gore, stari kralj je na samrtničkoj postelji svu kopilad pozakonio; one niskorođene, kojima su majke bile krčmarice, kurve i pastirice, kao i Veliku kopilad, čije su majke bile plemkinje. "Da je pola tih priča tačno, svi bismo mi bili kopilad starog kralja Egona." "A ko kaže da nismo?" našali se ser Majnard. "Trebalo bi da pođeš s nama u Belozid, ser Dankane", posavetova ga ser Kajl. "Tvoj stas će sigurno privući pažnju nekog gospodičića. Mogao bi tamo da nađeš dobru službu. Znam da ja hoću. Na svadbi će biti Džofri Kazvel, gospodar Ljute ćuprije. Kad je njemu bilo tri godine, ja sam mu napravio prvi mač. Istesao sam ga od borovine, da mu bude taman. U mlađim danima je moj mač bio zaklet na vernost njegovom ocu." "Je li i on bio istesan od borovine?" upita ser Majnard. Kajl Mačor umeo je da se nasmeje šali na svoj račun. "Taj je mač bio od dobrog čelika, to ti jamčim. Rado ću njime ponovo baratati u službi kentaura. Ser Dankane, čak i ako rešiš da ne učestvuješ u borbama, pridruži nam se na svadbenoj gozbi. Biće pevača i muzičara, žonglera i akrobata, a i družina smešnih patuljaka." Dank se namršti. "Nas čeka dugačak put. Krenuli smo na sever, u Zimovrel. Lord Beron Stark prikuplja mačeve da jednom zasvagda otera sipe sa svojih obala." "Tamo gore je prehladno za mene", reče ser Majnard. "Ako bi da ubijaš sipe, idi na zapad. Lanisteri grade brodove da uzvrate udarac gvozdenrođenima na njihovim matičnim ostrvima. To je jedini način da se stane u kraj Dagonu Grejdžoju. Boriti se na kopnu je besmisleno, on samo utekne nazad na more. Moraš da ga poraziš na vodi." To je zvučalo istinito, ali se Dank nije radovao izgledima na borbu protiv gvozdenrođenih na moru. Iskusio je nešto slično na Beloj gospi, kada je jedrio iz 172

Dorne u Starigrad i navukao oklop da pomogne posadi da odbiju napadače. Bitka je bila očajnička i krvava, i jednom je zamalo pao u more. To bi mu bio kraj. "Presto bi trebalo nešto da nauči od Starka i Lanistera", izjavi ser Kajl Mačor. "Oni se bar bore. A šta rade Targarjeni? Kralj Eris se krije među knjigama, kraljević Regal go skakuće kroz dvorane Crvene utvrde, a kraljević Mekar se duri u Letnjim dvorima." Jaje je džarao vatru štapom, tako da su iskre letele u noć. Danku je bilo drago što ničim nije pokazao da je čuo očevo ime. Možda je napokon naučio da kroti tu svoju jezičinu. "Ja lično krivim Krvavog Gavrana", nastavi ser Kajl. "On je kraljeva desna ruka, a ipak ništa ne čini dok sipe šire oganj i stravu uzduž i popreko Mora zalazećeg sunca." Ser Majnard slegnu ramenima. "On vidi samo Tiroš, gde Ljuti Čelik sedi u izgnanstvu i šuruje sa sinovima Demona Crne Vatre. Zato ne dozvoljava da se kraljeve lađe udalje, da ovi ne bi pokušali da preplove more." "Jeste, to je možda tako", reče ser Kajl, "ali bi se mnogi obradovali povratku Ljutog Čelika. Krvavi Gavran je uzrok svih naših jada, beli crv što iznutra izjeda srce kraljevstva." Dank se namrštio, prisetivši se grbavog obrednika u Kamenom Obredištu. "Zbog takvih reci čovek može ostati bez glave. Neki bi rekli da je to što pričaš veleizdaja." "Kako istina može biti veleizdaja?" upita Kajl Mačor. "U doba kralja Derona čovek nije morao da se boji da kaže šta misli, a sada?" Ispustio je prostački zvuk. "Krvavi Gavran je smestio kralja Erisa na Gvozdeni presto, ali koliko će to još da potraje? Eris je slab, a kada on umre, izbiće krvav rat za krunu između lorda Rečnog i princa Mekara, između desnice i prestolonaslednika." "Zaboravio si princa Regala, druže moj", usprotivi se blago ser Majnard. "On je sledeći u naslednom redu, ne Mekar, a onda dolaze njegova deca." "Regal je slaboumnik. Ma, ja mu ne želim zlo, ali on je mrtav čovek, kao i oni njegovi blizanci, mada hoće li stradati od Mekarovog buzdovana ili čini Krvavog Gavrana..." Sedmoro nas spasio, pomisli Dank kada Jaje progovori prodorno i glasno: "Princ Mekar je brat princa Regala. On ga iskreno voli. Nikada ne bi naudio ni njemu ni njegovima." 173

"Tišina, mali", zareža Dank na njega. "Ove vitezove ne zanima tvoj sud." "Imam prava da pričam kad hoću." "Ne", reče Dank. "Nemaš." Zbog te tvoje jezičine ćeš nastradati jednog dana. A najverovatnije i ja s tobom. "Mislim da se usoljena govedina dovoljno nakvasila. Odseci po parče svim našim prijateljima, 1 to brzo." Jaje se zajapurio i na delić trena Dank se pobojao da će mu mali odgovoriti. Umesto toga se samo namrgodio, besneći u sebi kao što to samo dečak od jedanaest leta može da besni. "Razumem, ser", reče, tražeći po dnu Dankove kacige. Obrijana glava crveno mu je sijala na svetlosti vatri dok je delio usoljenu govedinu. Dank uze svoje parče pa poče da ga glođe. Od natapanja se meso pretvorilo iz drveta u kožu, ali je to bilo sve. Sisao je jedan ugao, osećao ukus soli i pokušavao da ne misli na pečenog vepra u krčmi kako cvrči na ražnju i prska mast. Kako je suton postajao mračniji, sa jezera se digoše rojevi muva i komaraca. Muve su radije kinjile njihove konje, ali su komarci voleli ljudsku krv. Jedini način da se zaštite od njihovih ujeda bio je da sede blizu vatre i udišu dim. Ili ćemo se ispeći il' će nas izujedati, pomislio je Dank mračno, baš lep izbor imamo. Počešao se po rukama i još približio vatri. Mešina s vinom je ponovo obišla krug. Vino je bilo kiselo i jako. Dank je otpio dugačak gutljaj pa ju je dao dalje dok je Mačor sa Maglovitog vresišta počeo da priča kako je jednom spasao život gospodaru Ljute ćuprije u Buni Crne Vatre. "Kada je stegonoša lorda Armonda pao, skočio sam s konja, a izdajnici su nas okružili sa svih strana..." "Ser", reče Glendon Bol. "Ko su bili ti izdajnici?" "Ljudi Crne Vatre, htedoh da kažem." Svetlost vatre zasjala je na čeliku u ser Glendonovoj ruci. Ožiljci na njegovom licu buknuli su crveno kao žive rane, a svaka njegova žila napela se kao na samostrelu. "Moj otac se borio za crnog zmaja." Opet to. Dank prezrivo frknu. crveni ili crni?, to nije bilo nešto što bi trebalo da pitate čoveka. Takvo pitanje će uvek izazvati nevolje. "Siguran sam da ser Kajl nije nameravao da uvredi tvog oca." "Nipošto", složio se ser Kajl. "Čudna je to priča o crvenom i crnom zmaju. Nema smisla da se sad zbog nje svađamo, momče. Ovde smo svi braća s puta." Ser Glendon kao da je odmeravao Mačkove reči da proceni da li mu se to ovaj 174

ruga. "Demon Crna Vatra nije bio izdajnik. Stari kralj je njemu dao mač. On je uvideo Demonovu vrednost, bez obzira na to što je ovaj rođen kao kopile. Zašto bi inače stavio Crnu vatru u njegovu ruku, a ne u Deronovu? Nameravao je da ovaj dobije i kraljevstvo. Demon je bio bolji čovek." Zavlada tajac. Dank je čuo tiho pucketanje vatre. Osećao je komarce kako mu sleću na vrat. Pljesnuo ih je, gledajući Jaje, terajući ga snagom volje da ostane miran. "Ja sam bio samo dečak kad su se tukli na Rujnotravnom polju", rekao je kada mu se činilo da niko drugi neće progovori, "ali sam bio štitonoša vitezu koji se borio za crvenog zmaja, a posle sam služio drugog, koji se borio za crnog. Na obe strane je bilo hrabrih ljudi." "Bilo je hrabrih ljudi", ponovi Kajl Mačor, pomalo slabašno. "Junaka." Glendon Bol okrenu štit, tako da svi vide grb naslikan na njemu, vatrenu kuglu koja crveno i žuto bukti preko polja crnog kao noć. "Ja potičem od junačke krvi." "Ti si sin Vatrene Kugle", reče Jaje. Tada prvi put videše ser Glendona kako se osmehuje. Ser Kajl Mačor pažljivo je proučavao momka. "Kako je to moguće? Koliko je tebi godina? Kventin Bol je poginuo..." "...pre nego što sam ja rođen", dovrši ser Glendon, "ali u meni, on ponovo živi." Gurnuo je mač nazad u korice. "Svima ću vam pokazati u Belozidu, kada osvojim zmajevo jaje." * Sutrašnji dan je pokazao istinitost ser Kajlovog proročanstva. Nedova skela nije ni izbliza bila dovoljno velika da primi sve koji su želeli da pređu, a lordovi Kostejn i Šoni sa svojim pratnjama morali su da pređu prvi. Za to je bilo potrebno nekoliko odlazaka i dolazaka, svaki od po sat vremena. Bilo je sprudova na koje je trebalo paziti, konja i kola koje je trebalo spustiti niz daske, natovariti na skelu pa ponovo istovariti na drugoj obali. Dva lorda su sve dodatno usporila kada su počeli da se dernjaju jedan na drugoga oko prava prvenstva. Šoni je bio stariji, ali je Kostejn smatrao da je uzvišenijeg porekla. Dank je mogao samo da čeka i da se kuva. "Mogli bismo mi prvi, ako mi daš da upotrebim čizmu", reče Jaje. 175

"Mogli bismo", odgovori Dank, "ali nećemo. Lord Kostejn i lord Šoni su bili ovde pre nas. Sem toga, oni su lordovi." Jaje iskrivi lice. "Pobunjenički lordovi." Dank ga mrko pogleda. "Šta ti sad to znači?" "Oni su bili za crnog zmaja. Dobro, bio je lord Šoni, i otac lorda Kostejna. Emon i ja smo nekad tukli tu bitku na zelenom stolu meštra Melakina s obojenim vojnicima i zastavicama. Kostejnov grb je podeljen na četiri dela, sa dva srebrna pehara na crnim poljima i dve crne ruže na zlatnim. Taj barjak je bio na levom krilu Demonove vojske. Šoni je bio s Ljutim Čelikom na desnom i zamalo je izdahnuo od rana." "Stara, mrtva, prošlost. Oni su sada ovde, je li tako? Znači pokorili su se i kralj Deron ih je pomilovao." "Da, jeste..." Dank kažiprstom i palcem stegnu dečaku usne. "Drži jezik za zubima." Jaje je držao jezik za zubima. Čim se skela s poslednjim Šonijevim ljudima otisnula, na pristaništu su se pojavili lord i ledi Smolvud sa sopstvenom pratnjom, pa su morali opet da čekaju. Jasno se videlo da družina lutalica nije preživela noć. Ser Glendon se držao po strani, osetljiv i mrzovoljan. Kajl Mačor je procenio da će biti podne pre nego što uspeju da se ukrcaju na skelu, pa se zato udaljio od ostalih, s namerom da se ulaguje lordu Smolvudu, koga je ovlaš poznavao. Ser Majnard je vreme prekraćivao brbljajući sa krčmaricom. "Njega se kloni" upozorio je Dank Jaje. Nešto mu kod Plama nije dalo mira. "Ko zna, možda je vitez razbojnik." Zbog tog upozorenja ser Majnard je samo postao zanimljiviji dečaku. "Nikad nisam upoznao nekog viteza razbojnika, šta misliš, možda namerava da ukrade zmajevo jaje?" "Siguran sam da će lord Batervel jaje dobro čuvati." Dank se počešao po vratu gde su ga izujedali komarci. "Šta misliš, hoće li ga izložiti na gozbi? Voleo bih da ga vidim." "Ja bih ti pokazao svoje, ser, ali je tamo u Letnjim dvorima." "Tvoje? Tvoje zmajevo jaje?" Dank je mrko pogledao momčića, pitajući se je li 176

to neka šala. "Odakle ti?" "Od zmaja, ser. Stavili su mi ga u kolevku." "Hoćeš da ti odvalim šljagu? Zmajevi ne postoje." "Jeste, ali postoje jaja. Poslednji zmaj je ostavio leglo od pet, a na Zmajkamenu ih imaju još, starih jaja iz doba pre Plesa. Imaju ih i sva moja braća. Erionovo izgleda kao da je od zlata i srebra, prošarano vatrenim žilama. Moje je belo i zeleno, izmešano." "Tvoje zmajevo jaje." Stavili su mu ga u kolevku. Dank je toliko bio navikao na Jaje da je ponekad zaboravljao da je Egon kraljević. Naravno da su mu stavili zmajevo jaje u kolevku. "Potrudi se da to jaje ne spominješ kad neko drugi može da te čuje." "Nisam Ja glup, ser", nastavi Jaje šapatom. "Zmajevi će se jednog dana vratiti. Moj brat Deron je to sanjao, a kralj Eris je čitao proročanstvo. Možda će se baš moje jaje izleći. To bi bilo čudesno." "Stvarno?" Dank nije baš bio siguran. Jaje jeste. "Emon i ja smo nekad zamišljali kako će se baš naša jaja izleći. Onda bismo mogli na zmajevim krilima da letimo po nebu, kao prvi Egon i njegove sestre." "Jeste, a ako svi drugi vitezovi u kraljevstvu pomru, ja ću postati lord zapovednik Kraljeve garde. Ako su ta jaja toliko silno dragocena, zašto je lord Batervel rešio da dâ svoje?" "Da pokaže kraljevstvu koliko je bogat?" "Moguće." Dank se ponovo počeša po vratu pa pogleda ka ser Glendonu Bolu, koji je pritezao kolan sedla dok je čekao skelu. S tim konjem ništa od njega. Ser Glendonov at bio je raga uleglih leđa, kržljava i matora. "Šta znaš o njegovom ocu? Zašto su ga zvali Vatrena Kugla?" "Zbog usijane glave i riđe kose. Ser Kventin Bol 5 je bio kaštelan Crvene utvrde. On je učio mog oca i moje stričeve ratničkim veštinama. I Velike kopilane takođe. Kralj Egon je obećao da će ga uzdići u Kraljevu gardu, pa je Vatrena Kugla naterao svoju ženu da stupi u tihe sestre, samo kad se sledeći put upraznilo mesto, kralj Egon je bio mrtav, a kralj Deron je umesto njega imenovao ser Vilijema Vajlda. Moj otac kaže da je Vatrena Kugla uticao na Demona Crnu Vatru da prisvoji krunu isto koliko i Ljuti Čelik, i da ga je spasao kada je Deron poslao Kraljevu gardu da ga uhapsi. 177

Kasnije je Vatrena Kugla ubio lorda Leforda na kapiji Lanisgrada i naterao Sivog Lava u beg, da se krije u Steni. Na gazu Vijugavice posekao je sinove ledi Penroz, jednog po jednog. Kažu da je najmlađem poštedeo život, iz milosti prema majci." "To je bilo viteški od njega", morao je Dank da prizna. "Je li ser Kventin poginuo na Rujnotravnom polju?" "Ranije, ser", odgovori Jaje. "Neki strelac ga je pogodio u grlo kada je sjahao pored potoka da se napije. Neki prost Čovek, niko ne zna ko." "Ti prosti ljudi mogu biti opasni kad uvrte sebi u glavu da počnu da ubijaju lordove i junake." Dank je video skelu kako sporo mili preko jezera. "Evo je." "Spora je. Idemo li u Belozid, ser?" "Što da ne? Hoću da vidim to zmajevo jaje." Dank se osmehnu. "Ako pobedim na turniru, obojica ćemo imati zmajeva jaja." Jaje ga sumnjičavo osmotri. "Šta je? Što me tako gledaš?" "Mogao bih da ti kažem, ser", reče dečak ozbiljno, "ali moram da naučim da držim jezik za zubima." * Vitezove lutalice su smestili daleko od soli, bliže vratima nego podijumu. Belozid je bio gotovo nov, bar po merilima zamkova, pošto ga je pre samo četrdeset godina sazidao deda sadašnjeg gospodara. Kmetovi iz tih krajeva zvali su ga Mlečni dom, pošto su mu zidovi, utvrde i kule bili sazdani od fino obrađenog belog kamena, vađenog u Dolu i donetog preko planina uz silan trošak. Unutra su podovi i stubovi bili od mlečnobelog mermera prožetog zlatnim žilicama; tavanske grede bile su istesane od mrtvački bledih debala stražarika. Dank nije mogao ni da zamisli koliko je sve to koštalo. Dvorana međutim nije bila velika kao neke druge koje je video. Bar su nas pustili pod krov, pomislio je Dank dok je sedao na klupu između ser Majnarda Plama i Kajla Mačora. Mada nisu bili pozvani, brzo su ih pustili na gozbu; velika je nesreća odbiti gostoprimstvo vitezu na svadbi. Mladi ser Glendon je međutim gore prošao. "Vatrena Kugla nije imao sina" čuo je Dank kućeupravitelja lorda Batervela kako mu glasno govori. Momčić mu je 178

žustro odgovorio pa su nekoliko puta spomenuli ime ser Morgana Danstejbla, ali je kućeupravitelj ostao nepokolebljiv. Kada je ser Glendon spustio ruku na balčak mača, pojavilo se desetak oklopnika s kopljima i na tren je izgledalo kao da će pasti krv. Tek kada se umešao krupni plavokosi vitez po imenu Kirbi Pim, stvar se smirila. Dank je bio predaleko da čuje, ali je video Pima kako spušta ruku na kućeupraviteljevo rame i nešto mu kroz smeh šapuće. Kućeupravitelj se namrštio, pa je rekao nešto ser Glendonu, od čega je momak potamneo u licu. Izgleda kao da će zaplakati, pomislio je Dank dok je to posmatrao. Ili to, ili će nekoga ubiti. Na kraju čitave te gužve, mladom vitezu su napokon dozvolili da uđe u dvoranu zamka. Siromah Jaje nije imao toliko sreće. "Velika dvorana je za gospodare i vitezove", obavestio ih je oholo pomoćnik kućeupravitelja kada je Dank pokušao da uvede dečaka. "Za štitonoše, konjušare i vojnike postavili smo stolove u dvorištu." Da samo slutiš ko je on, postavio bi ga na podijum, na presto s jastucima. Danku se nije mnogo dopadalo kako izgledaju ostale štitonoše. Bilo je tu i nekoliko Jajetovih vršnjaka, ali je većina bila starija, prekaljeni borci koji su odavno rešili da služe nekom vitezu umesto da to sami postanu. Ili možda uopšte nisu imali izbora? Život viteza zahteva mnogo više od viteških postupaka i veštog baratanja oružjem; zahteva konja, mač i oklop, a sve je to skupo. "Pazi na jezik", rekao je dečaku pre nego što ga je ostavio u tom društvu. "To su odrasli ljudi; oni neće trpeti tvoje drskosti. Sedi, jedi i ćuti, možda ćeš nešto i naučiti." Što se njega samog tiče, Danku je prosto bilo drago da se skloni s vrelog sunca, da pred sobom ima pehar vina i priliku da napuni stomak. Čak i vitezu lutalici dojadi da svaki zalogaj žvaće pola sata. Tu dole ispod soli, hrana će biti jednostavna, ali obilata. Ispod soli je Danku bilo sasvim lepo. Međutim, seljakov ponos je gospodarev stid, govorio je Stari nekada. "Ovo ne može biti moje pravo mesto", rekao je žustro ser Glendon Bol pomoćniku kućeupravitelja. Za gozbu se presvukao u čist dublet, lepu staru odoru sa zlatnom čipkom na rukavima i okovratniku i crvenim ševronom i belim diskovima kuće Bola ušivenim na grudima. "Znaš li ti ko je bio moj otac?" "Plemenit vitez i silan gospodar, u to uopšte ne sumnjam", rekao je pomoćnik kućeupravitelja, "ali isto važi i za mnoge druge ovde. Molim te da sedneš ili odeš, ser. Meni je svejedno." 179

Na kraju je momak zauzeo mesto ispod soli sa ostalima, mračno oborivši uglove usta. Dugačka bela dvorana se punila tako da se na klupama tiskalo sve više vitezova. Zvanica je bilo mnogo više nego što je Dank očekivao, a sudeći po izgledu, neki gosti su prevalili veoma dalek put. On i Jaje nisu bili u društvu tolikih gospodara i vitezova još od Pepelgaza, i nisu mogli ni da nagađaju ko će se sledeći pojaviti. Trebalo je da ostanemo na drumu, da spavamo ispod drveća. Ako me prepoznaju... Kada je sluga spustio po veknu crnog hleba na platno ispred njih, Danku je bilo drago što ima nešto čime će odvratiti sebi pažnju. Presekao je veknu po dužini, izdubio donju polovinu da posluži kao tanjir, a gornju je pojeo. Bila je bajata, ali u poređenju s njegovom usoljenom govedinom, bila je kao kolač s kremom. Bar nije morao da je natapa u pivu, mleku ili vodi da omekša dovoljno da se žvaće. "Ser Dankane, izgleda mi da privlačiš mnogo pažnje", primetio je ser Majnard Plam kada su lord Virvel i njegova družina prošli pored njih ka počasnim mestima u vrhu dvorane. "One devojke na podijumu ne mogu da odvoje oči od tebe. Kladim se da nikad nisu videle tolikog čoveka. Čak i dok sediš viši si za pola glave od svakoga u dvorani." Dank se pogrbio. Navikao je da blenu u njega, ali to nije značilo da mu se to sviđa. "Neka gledaju." "Ono tamo ispod podijuma je Stari Vo", reče ser Majnard. "Za njega kažu da je ljudina, ali meni se čini da je na njemu najveća stomačina. Ti si u poređenju s njim pravi div," "Baš tako, ser", reče jedan od njihovih sadrugova s klupe, čovek žućkastog i mrzovoljnog lica, odeven u sivo i zeleno. Oči su mu bile sitne i promućurne, usađene nablizu pod tankim izvijenim obrvama. Uredna crna brada uokviravala mu je usta, da nadoknadi proređenu kosu. "U ovakvom društvu, sam tvoj stas je dovoljan da budeš jedan od najopasnijih takmičara." "Čuo sam da možda dolazi Zver od Brekena", reče drugi čovek, malo dalje na klupi. "Mislim da neće", reče čovek u sivom i zelenom. "Ovo je samo mala turnirska borba da se proslavi lordovo venčanje. Okršaj u dvorištu da se obeleži okršaj u krevetu. Jedva vredno truda ljudi kao što je Oto Breken." Ser Kajl Mačor otpi gutljaj vina. "Kladim se da moj gospodar od Batervela neće izaći na megdan. Bodriće svoje 180

megdandžije iz senke lordovske lože." "Onda će videti svoje megdandžije kako padaju", razmetljivo će ser Glendon Bol, "pa će na kraju svoje jaje dati meni." "Ser Glendon je sin Vatrene Kugle", objasni ser Kajl novom čoveku. "Hoćeš li nas počastvovati svojim imenom, ser?" "Ser Ator Anderlif. Sin nikoga važnog." Anderlifova odeća bila je od dobrog platna, čista i održavana, ali jednostavnog kroja. Plašt mu je držala srebrna kopča u obliku puža. "Ako ti je koplje doraslo jeziku, ser Glendone, možda ćeš uspeti da se suprotstaviš čak i ovoj ljudeskari." Ser Glendon pogleda Danka dok su im sipali vino. "Ako se sretnemo, on će pasti. Meni je svejedno koliki je." Dank je gledao slugu kako mu puni pehar. "Ja sam veštiji s mačem nego s kopljem" priznao je. "A još veštiji s bojnom sekirom. Hoće li ovde biti borbe do poslednjeg?" Njegov stas i snaga bi mu u borbi do poslednjeg dobro poslužili, znao je da u njoj nikome ne bi ostao dužan. Viteška borba kopljima, u sedlu, bila je nešto sasvim drugo. "Borba do poslednjeg? Na svadbi?" Ser Kajl je zvučao preneraženo. "To bi bilo neprimereno." Ser Majnard se zasmejulji. "Brak je borba do poslednjeg, to svaki oženjeni čovek može da ti kaže." Ser Ator se nasmeja. "Biće samo borbe kopljima, bojim se, ali sem zmajevog jajeta, lord Batervel je obećao trideset zlatnih zmajeva poraženom u završnom okršaju, a po deset svakom vitezu poraženom u prethodnom krugu." Deset zmajeva nije tako loše. Za deset zmajeva se može kupiti konj, tako da Dank više ne bi morao da jaše Groma, sem u bici. Za deset zmajeva se može kupiti oklop za Jajeta, a i sašiti pravi viteški šator s Dankovim drvetom i zvezdom padalicom. Deset zmajeva znači pečenu gusku, šunku i golubiju pitu. "A biće i otkupnina, za one koji pobede u borbama", rekao je ser Ator dok je dubio svoju veknu, "a ja sam čuo kako se govorka da se neki ljudi klade na ishode borbi. Lord Batervel sam ne voli opasnosti, ali među njegovim gostima ima nekih koji se klade u velik novac." Samo što je to izgovorio, u dvoranu je ušao Embrouz Batervel, praćen fanfarama s galerije za minstrele. Dank je ustao sa ostalima dok je Batervel vodio 181

podruku svoju nevestu uz šareni mirski sag na podijum. Devojka je imala petnaest leta, tek procvetala, njen muž pedeset i tek je ostao udovac. Ona je bila rumena, a on siv. Njen nevestinski ogrtač vukao se za njom, ukrašen jarkozeleno, belo i žuto. Činio se tako debeo i topao da se Dank upitao kako ona u njemu izdržava. Lord Batervel, s debelim podvoljcima i proređenom svetlom kosom, takođe je izgledao kao da mu je vruće. Nevestin otac ih je pratio izbliza, držeći za ruku svog malog sina. Lord Frej od Prelaza bio je suv čovek, otmen u plavom i sivom, a njegov naslednik četvorogodišnji dečak slabe brade kome su iz nosa visile sline. Sledili su lordovi Kostejn i Rizli, sa svojim gospama suprugama, kćerima lorda Batervela iz prvog braka, a za njima Frejeve kćeri sa svojim muževima. Onda je došao lord Gormon Pik; lordovi Smolvud i Šoni, razna manja gospoda i vitezi s posedom. Među njima je Dank nazreo Džona Muzikanta i Alina Kokšoa. Lord Alin je delovao pripito, mada gozba još nije zvanično ni počela. Kada su svi oni razmetljivo stigli do podijuma, za visokim stolom zavladala je gužva kao na klupama. Lord Batervel i njegova nevesta sedeli su na debelim perjanim jastucima na dvostrukom prestolu od pozlaćene hrastovine. Ostali su se smestili u visokim stolicama s raskošno izrezbarenim naslonima. Na zidu iza njih dva ogromna barjaka visila su s tavanskih greda: kule bliznakinje Freja, plave na sivom, i zelene, bele i žute zatalasane pruge Batervela. Lordu Freju je zapala dužnost da podigne prvu zdravicu. "Za kralja!", počeo je jednostavno. Ser Glendon je pružio svoj vinski pehar iznad lavora s vodom. Dank se kucnuo s njim, pa onda sa ser Atorom i ostalima. Ispili su. "Za lorda Batervela, našeg plemenitog domaćina", izjavio je Frej zatim. "Nek mu Otac podari dugačak život i mnogo sinova." Ponovo su ispili. "Za ledi Batervel nevestu, moju dragu kćerku. Nek joj Majka da plodnosti." Frej se osmehnuo devojci. "Hoću unuka pre kraja godine. Blizanci bi mi još više odgovarali, zato večeras dobro da bućkaš maslac, draga moja." Smeh se razlože dvoranom i gosti ponovo ispiše. Vino je bilo jako, crveno i slatko. Onda lord Frej reče: "Nazdravljam za kraljevu desnicu Brindena Rečnog. Nek mu starica obasja put do mudrosti." Visoko je digao pehar i ispio, zajedno s lordom Batervelom i njegovom nevestom i ostalima na podijumu. Ispod soli je ser Glendon okrenuo pehar i prosuo vino na pod. "Šteta da se tako baca dobro vino", reče Majnard Plam. 182

"Ja ne pijem za rodoubice", reče ser Glendon. "Lord Krvavi Gavran je čarobnik i kopile." "Rođen je kao kopile", složi se blago ser Ator, "ali ga je njegov kraljevski otac pozakonio na samrtničkoj postelji." Otpio je dugačak gutljaj, isto kao ser Majnard i mnogi drugi u dvorani. Gotovo jednak broj njih je spustio pehare ili ih prevrnuo kao što je uradio Bol. Danku je pehar bio težak u ruci. Koliko očiju ima lord Krvavi Gavran?, glasila je pitalica. Hiljadu očiju, i još jedno. Zdravica je sledila za zdravicom, neke je držao lord Frej, neke drugi. Pili su za mladog lorda Tulija, sizerena lorda Baterevela, koji je bio sprečen da prisustvuje svadbi. Pili su u zdravlje Lea Dugotrna, gospodara Visokog Sada, za koga se govorkalo da poboljeva. Pili su za uspomenu na svoje smele pokojnike. Da, pomisli Dank, prisećajući se. Za njih ću rado da pijem. Ser Džon Muzikant izgovori poslednju zdravicu. "Za moju hrabru braću! Znam da se noćas osmehuju!" Dank nije nameravao da toliko popije, pošto su ga sutra čekale borbe, ali su mu pehar iznova punili posle svake zdravice, a otkrio je da je žedan. "Nikad nemoj da odbiješ pehar vina ili rog piva", rekao mu je jednom ser Arlan, "može proći i godina pre nego što vidiš drugi." Bilo bi neučtivo ne nazdraviti nevesti i mladoženji, rekao je sebi, a opasno ne piti za kralja i njegovu desnicu, kad sam ovako okružen neznancima. Srećom, Muzikantova zdravica bila je poslednja. Lord Batervel je tromo ustao da im zahvali što su došli i obeća dobre borbe za sutra. "Neka gozba počne!" Za visokim stolom posluženo je prase, paun pečen s perima, velika štuka s koricom od mrvljenog lešnika. Ni zalogaj od toga nije stigao dole ispod soli. Umesto praseta, dobili su usoljenu govedinu, natopljenu u lešnikovom mleku i prijatno zabiberenu. Umesto pauna, dobili su reš pečene petlove, punjene crnim lukom, začinima, pečurkama i pečenim kestenjem. Umesto štuke, jeli su komade ljuspavog bledog oslića u lisnatom testu, s nekakvim ukusnim retkim umakom, za koji Dank nije mogao tačno da odredi od čega je. Uz to je bilo i čorbe od graška, repe s maslacem, mrkve prelivene medom i starog belog sira koji je smrdeo kao Benis od Mrkog štita. Dank se lepo najeo, ali se sve vreme pitao kako se Jaje snalazi u dvorištu. Za svaki slučaj je u džep plašta gurnuo pola petla, nekoliko okrajaka hleba i malo smrdljivog sira. Dok su jeli, frule i violine svirale su živahne melodije, a razgovor je prešao na sutrašnji turnir. "Ser Frenklin Frej je veoma cenjen duž Zelenog kraka" reče Ator 183

Anderlif, koji je izgleda dobro poznavao ovdašnje junake. "To je on tamo na podijumu, nevestin stric. Lukas Nejland je odozdo iz Flegovog rita, i na njega treba računati. A i na ser Mortimera Bogsa, s Rta slomljenih klešta. Sem njih, ovo će biti turnir domaćih vitezova i seoskih junaka. Kirbi Pim i Zeleni Galtri su najbolji među njima, mada nijedan ne može da se meri s Crnim Tomom Hedlom, zetom lorda Batervela. Taj vam je mnogo nezgodan čovek. Priča se da je ruku najstarije kćeri našeg lorda osvojio tako što je pobio tri druga udvarača, a jednom je iz sedla zbacio gospodara Livačke stene." "Šta, mladog lorda Tibolta?" upita ser Majnard. "Ne, starog Sivog Lava, onog koji je umro na proleće Tako su ljudi govorili o onima koji su stradali u velikoj prolećnoj boleštini. Umro je na proleće. Desetine hiljada pomrle su na proleće, među njima i kralj i dva mlada kraljevića, "Nemoj da zaboraviš ni ser Baforda Balvera", reče Kajl Mačor. "Stari Vo je pobio četrdeset ljudi na Rujnotravnom polju." "A taj broj je svake godine sve veći", reče ser Majnard. "Balverovo vreme je prošlo. Vidi ga samo. Preturio je šezdesetu, mekan je i debeo, i skoro da je slep na desno oko." "Nemojte se mučiti da po dvorani tražite pobednika", reče glas iza Danka. "Stojim pred vama, gospođo. Slobodno se nagledajte." Dank se okrenu i vide ser Džona Muzikanta kako stoji iznad njega, s osmejkom na usnama. Njegov dublet od bele svile imao je zvonaste rukave postavljene crvenim satenom, toliko dugačke da su im krajevi sezali do ispod njegovih kolena. Težak srebrn lanac prelazio mu je preko grudi, išaran krupnim tamnim ametistima čija se boja slagala s njegovim očima. Taj lanac vredi više od čitave moje imovine, pomisli Dank, Vino je zarumenelo ser Glendonu obraze i razbuktalo mu bubuljice. "Ko si ti da se tako hvališteš?" "Zovu me Džon Muzikant." "Jesi li svirač ili ratnik?" "Pa, umem da ispevam umilnu pesmu i kopljem i lukom. Svakoj svadbi treba pevač, a svakom turniru tajanstveni vitez. Mogu li da vam se pridružim? Batervel je bio ljubazan da me smesti na podijum, ali je meni draže društvo moje braće vitezova lutalica nego debelih rumenih gospi i staraca." Muzikant pljesnu Danka po ramenu. "Budi dobar pa se mrdni malo, ser 184

Dankane." Dank se pomeri. "Zakasnio si za posluženje, ser." "Nema veze. Znam gde je Batervelova kuhinja. Nadam se da vina ima još?" Muzikant je mirisao na narandžu i limetu, s trunkom nekog čudnog istočnjačkog začina. Možda oraščića. Dank nije bio siguran. Šta on zna o oraščiću? "Tvoje hvalisanje je neprimereno", reče ser Glendon Muzikantu. "Zaista? Onda te moram zamoliti da mi oprostiš, ser. Nikako ne bih poželeo da uvredim jednog sina Vatrene Kugle." Mladić je bio zatečen tim rečima. "Znaš ko sam?" "Sin svog oca, nadam se?" "Gle", reče ser Kajl Mačor. "Svadbena pita." Šestorica kuhinjskih momaka gurali su je kroz vrata, na širokim kolicima. Pita je bila smeđa, hrskava i ogromna, a iz nje su se čuli nekakvi zvuci, cvrkutanje, kreštanje i lupkanje. Lord i ledi Batervel sišli su s podijuma njoj u susret, s mačem u rukama. Kada su je rasekli, iz nje je izletelo nekoliko desetina ptica, pa su se razletele po dvorani. Na drugim svadbama kojima je Dank prisustvovao pite su bile pune golubica ili ptica pevačica, ali su u ovoj bili šojke i ševe, golubi i gugutke, drozdovi i slavuji, sitni smeđi vrapci i jedan crveni papagaj. "Dvadeset i jedna vrsta ptice", reče ser Kajl, "Dvadeset i jedna vrsta ptičjeg izmeta", reče ser Majnard. "U tvom srcu nema poezije, ser." "Na tvom ramenu ima govana." "To je pravi način da se napuni pita", šmrknu ser Kajl brišući tuniku. "Pita predstavlja brak, a istinski brak u sebi krije mnogo toga... radost i tugu, bol i zadovoljstvo, ljubav, požudu i vernost. Zato valja da u njoj ima mnogo vrsta ptica. Nijedan čovek istinski ne zna šta će mu doneti nova supruga." "Doneće mu pičku", reče Plam, "inače čemu sve to?" Dank se odgurnu od stola. "Treba mi svež vazduh." Trebalo mu je da se ispiša, ako ćemo iskreno, ali u tako finom društvu, bilo je učtivije govoriti o svežem vazduhu. "Molim vas da mi oprostite." "Požuri nazad, ser", reče Muzikant. "Žongleri tek treba da dođu, a ne bi hteo ni da propustiš odvođenje mladenaca u bračnu postelju." 185

Napolju je noćni vetar prešao preko Danka kao jezik nekakve velike zveri. Tvrdo nabijena zemlja u dvorištu kao da se kretala pod njegovim nogama... ili se to možda on ljuljao. Turnirsko polje je podignuto na sredini spoljnjeg dvorišta. Tribina na tri nivoa sagrađena je ispod zidova, tako da će lord Batervel i njegovi plemeniti gosti imati lepu senku na svojim mekanim jastucima. Na oba kraja polja bilo je šatora gde će vitezovi oblačiti oklope, a spremna su bila i postolja s turnirskim kopljima. Kada je vetar na tren razvio barjake, Dank je osetio miris kreča na ogradi koja će razdvajati borce. Otišao je da potraži unutrašnje dvorište. Morao je da nađe Jaje i da ga pošalje ceremonijal majstoru, da ga prijavi na turnir. To je dužnost štitonoše. Belozid mu je, međutim, bio nepoznat, i Dank je nekako zalutao. Našao se ispred štenare, gde su ga psi namirisali pa su počeli da laju i zavijaju. Hoće da me rastrgnu, pomislio je, ili ih možda zanima pevac u mom džepu. Vratio se putem kojim je došao, pored obredišta. Neka žena je projurila, zadihana od smeha, a ćelavi vitez ju je žustro jurio. Čovek je neprekidno padao, tako da je na kraju žena morala da se vrati da mu pomogne da ustane. Trebalo bi da se ušunjam u obredište, da zamolim Sedmoro da mi taj vitez bude prvi protivnik, pomislio je Dank, ali to ne bi bilo pobožno. Meni sad zapravo treba nužnik, a ne molitva. U blizini je bilo nekog žbunja, ispod stepeništa od bledog kamena. Moraće da posluži. Napipao je put pozadi i razvezao čakšire. Bešika samo što mu nije pukla. Mlaz je trajao i trajao. Negde gore otvoriše se vrata. Dank začu korake na stepenicama, šuškanje čizama po kamenu, "...prosjačku si nam to gozbu priredio. Bez Ljutog Čelika..." "Ljuti Čelik nek se jebe", usprotivio se poznat glas. "Nijednom kopiletu ne može se verovati, pa čak ni njemu. Nekoliko pobeda će ga sasvim brzo primamiti preko mora." Lord Pik. Dank je zadržao dah... i mokraću. "Lakše je pričati o pobedama nego ih izvojevati." Sagovornik je imao dublji glas od Pika, besan, potmuo bas. "Matori Mlekadžija je očekivao da će ga momak dovesti, a isto će očekivati i drugi. Slatke reči i ljubaznost ne mogu to da nadoknade." "Zmaj bi. Princ uporno tvrdi da će se jaje izleći. To je sanjao, baš kao što je jednom sanjao da su mu braća mrtva. Živ zmaj će nam pridobiti sve mačeve koje poželimo." 186

"Zmaj je jedno, san je drugo. Ja ti jamčim da Krvavi Gavran ne gubi vreme na snove. Nama treba ratnik, a ne sanjar. Je li momak zaista sin svog oca?" "Ti samo obavi svoj deo kao što si obećao, a o tome ću ja da brinem. Kad jednom budemo imali Batervelovo zlato i mačeve kuće Freja, za njima će doći i Harendom, a za Harendomom Brakeni. Oto zna da se nikako ne može suprotstaviti..." Glasovi su se utišavali kako su se sagovornici udaljavali. Dankova mokraća ponovo poteče. Protresao je kitu pa se zašnirao. "Sin svog oca", promrsio je. O kome su to pričali? O sinu Vatrene Kugle? Kada je izašao ispod stepeništa, dva lorda su odmakla daleko niz dvorište. Gotovo da je viknuo za njima da bi mu pokazali lice, ali se predomislio. Bio je sam i nenaoružan, pritom i pripit. Možda i pijan. Kratko je postajao tu mršteći se, a onda se vratio u dvoranu. Unutra je posluženo poslednje jelo i počela je zabava. Jedna kćerka lorda Freja svirala je Dva srca što kucaju ko jedno, na visokoj harfi, veoma loše. Žongleri su se neko vreme dobacivali upaljenim bakljama, a akrobate se premetale kroz vazduh. Sinovac lorda Freja zapevao je Medveda i devicu lepu dok je ser Kirbi Pim udarao ritam po stolu varjačom. Pridružili su se i drugi, tako da se na kraju u čitavoj dvorani orilo. "Medved! Medved! Sav crn i kosmat taj medved jedan tmuran!"' Lord Kazvel se obeznanio za stolom, sa licem u lokvi vina, a ledi Virvel se rasplakala, mada niko nije bio sasvim siguran koji je uzrok njenih jada. A vino je sve vreme teklo. Zanosna crna sa Senice zamenile su domaće sorte, ili je bar tako Muzikant tvrdio; ako ćemo iskreno, Dank nije umeo da odredi razliku. Bilo je i biljnog likera, pa je morao da proba i šolju toga. Može proći i godina pre nego što mi se opet ukaže prilika. Drugi vitezovi lutalice, redom divni momci, počeli su da pričaju o ženama koje su znali. Dank je shvatio da se pita gde li je Tansela noćas. Znao je gde je gospa Rohana... u krevetu u Studenom šancu, pored starog ser Justasa, koji hrče kroz brk... zato je pokušao da ne misli o njoj. Da li one ikada misle o meni?, upitao se. Njegova setna razmišljanja grubo su prekinuta kada je trupa našminkanih kepeca izjurila iz trbuha drvene svinje na točkovima da juri ludu lorda Batervela po stolovima i da ga mlati naduvenim svinjskim bešikama koje su ispuštale prostačke zvuke svaki put kada bi pogodile. Dank godinama nije video ništa smešnije, pa se smejao sa svima ostalima. Sin lorda Freja se toliko oduševio njihovim ludorijama da im se pridružio, mlateći svatove bešikom koju je pozajmio od kepeca. Danku u 187

životu ničiji smeh nije toliko išao na živce kao smeh tog deteta, piskutav i prodoran, nalik na štucanje, zbog koga je poželeo da prebaci malog preko kolena ili da ga baci u bunar. Ako me udari tom bešikom, možda ću to i uraditi. "To je momak koji je zaslužan za ovaj brak", reče ser Majnard dok je mangupče slabe brade jurcalo vrišteći. "Kako to?" Muzikant je podigao prazan pehar pa ga je sluga koji je prolazio napunio. Ser Majnard se osvrnuo ka podijumu, gde je nevesta trešnjama hranila muža. "Naš lord neće biti prvi koji je tu skinuo kajmak. Kažu da mu je mladu razdevičio jedan sudopera u Blizancima. Sa njim se krišom sastajala dole u kuhinji. Avaj, jedne noći se taj njen mali brat odšunjao za njom. Kad ih je video kako su se dohvatili vrisnuo je, i kuvari i stražari su dotrčali i zatekli gospu i njenog sudoperu kako se sparuju na mermernoj ploči gde kuvari razvijaju testo, gole kao od majke rođene, brašnjave od glave do pete." To ne može biti istina, pomisli Dank. Lord Batervel je imao prostrane posede, i ćupove žeženog zlata. Zašto bi se oženio devojkom koju je obeščastio neki sudopera, pa još dao svoje zmajsko jaje da obeleži taj dan? Freji od Prela/a nisu plemenitiji od Batervela. Umesto krava imaju most, to je jedina razlika. Lordovi. Ko njih da razume? Dank je jeo orahe i pitao se šta je to čuo dok je pišao. Pijaudura Dank, a šta misliš da si čuo? Popio je još jednu čašu likera, pošto je prva bila onako ukusna. Onda je položio glavu na presavijene ruke i sklopio oči samo načas, da ih odmori od dima. Kada ih je ponovo otvorio, pola svatova je na nogama vikalo: "U krevet! U krevet!", Digli su toliku larmu da su probudili Danka iz lepog sna o Previsokoj Tanseli i Crvenoj Udovici. "U krevet! U krevet!", odzvanjali su pokliči. Dank se pridigao i protrljao oči. Ser Frenklin Frej je držao nevestu u naručju i nosio ju je između stolova, a muškarci i momci tiskali su se svuda oko njih. Gospe za visokim stolom okružile su lorda Batervela. Ledi Virvel se oporavila od one svoje tuge pa je pokušavala da izvuče lorda iz stolice, dok mu je jedna kćerka drešila čizme, a neka Frejka mu zadizala tuniku. Batervel se smejao i bezuspešno mlatarao da ih otera. Bio je pijan, video je Dank, a ser Frenklin još pijaniji... toliko pijan da je zamalo ispustio mladu. Pre nego što je Dank sasvim shvatio šta se dešava, Džon Muzikant ga je podigao na noge. "Evo!", viknuo je. "Nek je džin nosi!" 188

Nije se ni sećao šta je bilo između, samo da se peo uz stepenište kule dok mu se mlada migoljila u rukama. Kako je ostao na nogama, nije imao pojma. Devojka nije mirovala, a muškarci su bili svuda oko njega, zbijali su prostačke šale o tome kako bi je posuli brašnom i mesili dok su joj skidali odeću. I kepeci su se pridružili. Motali su se Danku oko nogu, vikali, smejali se i lupali ga bešikama po listovima. Jedva je uspevao da se ne saplete o njih.' Dank nije imao pojma gde da nađe ložnicu lorda Batervela, ali su ga drugi ljudi gurkali i vukli sve dok nije tamo stigao, a tada je nevesta već bila zajapurena, kikotava i gotovo sasvim gola, sem čarape na levoj nozi, koja je nekako preživela uspon. I Dank je bio crven u licu, i to ne od napora. Njegovo uzbuđenje bilo bi očigledno da je neko pogledao, ali srećom svi pogledi bili su upereni u mladu. Ledi Batervel nije nimalo ličila na Tanselu, ali pošto mu se u naručju polugola migoljila jedna, Dank je počeo da razmišlja o drugoj. Zvali su je Previsoka Tansela, ali je meni bila taman. Pitao se hoće li je ikada više sresti. Bilo je nekih noći kada je mislio da ju je sigurno sanjao. Ne, glupave, samo si sanjao da si joj se dopao. Našavši konačno ložnicu lorda Batervela, ustanovio je da je prostrana i raskošna. Mirski sagovi zastirali su pod, stotinu mirisnih sveća gorelo je po uglovima, a pun oklop ukrašen zlatnim intarzijama i draguljima stajao je pokraj vrata. Tu je bio čak i poseban nužnik, u maloj kamenoj niši u zidu. Kada je Dank napokon bacio nevestu na njenu bračnu postelju, jedan kepec je skočio i uhvatio je za dojku, da se poigra. Devojka je ciknula, muškarci su se grohotom nasmejali, a Dank je uhvatio kepeca za okovratnik pa ga je odvojio od gospe, dok se ovaj ritao. Nosio je čovečuljka ka vratima da ga izbaci, kada je ugledao zmajevo jaje. Lord Batervel ga je postavio na crni somotski jastuk na vrhu mermernog pijedestala. Bilo je mnogo krupnije od kokošijeg, mada ne veliko koliko je zamišljao. Površinu je prekrivala fina crvena krljušt i pri sjaju svetiljki i sveca sijalo je kao dragulji. Dank je ispustio kepeca i uzeo jaje, samo da ga oseti na trenutak. Bilo je teže nego što je očekivao. Možeš njime čoveku glavu da razbiješ a da ono i ne naprsne. Krljušt je bila glatka pod njegovim prstima, a duboka, bogata crvena kao da je treperila dok je okretao jaje u rukama. Krv i oganj, pomislio je, ali bilo je i zlatnih trunčica, i kovitlaca ponoćne crne, "Hej, ti! Šta to misliš da radiš, ser?" Jedan vitez koga nije poznavao streljao ga je pogledom, krupan čovek s bradom crnom kao ugalj i čirevima po licu, ali je Dank zbog njegovog glasa zatreptao; bio je to dubok glas, potmuo od besa. To je bio on, 189

onaj s Pikom, shvati Dank, kada čovek reče: "Spusti to. Bio bih ti zahvalan da svoje masne prste sklanjaš od lordovih dragocenosti, da ne bi, tako mi Sedmoro, zbog toga zažalio." Drugi vitez nije bio ni izbliza pijan kao Dank, tako da se činilo pametno poslušati ga. Spustio je jaje nazad na jastuk, veoma pažljivo, pa je obrisao prste o rukav. "Nisam hteo ništa loše, ser." Budalina Dank, tup kao topuz. Onda se probio pored crnobradog i izašao iz ložnice. Sa stepeništa je dopirala graja, veseli povici i devojački smeh. Žene su vodile lorda Batervela njegovoj nevesti. Dank nije želeo da ih sretne, pa je zato pošao gore umesto dole, i našao se na krovu kule, ispod zvezda, a bledi zamak svetlucao je na mesečini svuda oko njega. Osećao je vrtoglavicu od vina, pa se naslonio na grudobran. Hoće li mi pozliti? Zašto je dodirnuo ono zmajevo jaje? Prisetio se Tanseline lutkarske predstave, i drvenog zmaja koji je započeo nevolje tamo u Pepelgazu. Od te uspomene Dank je osetio grižu savesti, kao i uvek. Tri dobra čoveka su poginula da se spase stopalo viteza lutalice. To prosto nije imalo smisla, i nikada neće imati. Nauči nešto iz toga, budalino. Nije za takve kao što si ti da se petljaju sa zmajevima i sa njihovim jajima. "Izgleda gotovo kao da je od snega." Dank se okrenu. Džon Muzikant stajao je iza njega, osmehujući se u svojoj svili i zlatotkanom platnu. "Šta je od snega?" "Zamak, Sav taj beli kamen na mesečini. Jesi li nekada bio severno od Vrata, ser Dankane? Pričali su mi da tamo čak i leti pada sneg. Jesi li nekada video Zid?" "Nisam, moj gospodaru." Zašto on priča o Zidu? "Tamo smo krenuli, Jaje i ja. Gore na sever, u Zimovrel." "Kad bih samo mogao da vam se pridružim. Mogao bi da mi pokažeš put?" "Put?" Dank se namršti. "Samo pravo Kraljevim drumom. Ako se držiš druma i ideš na sever, ne možeš da ga promašiš. Muzikant se nasmeja. "Pa valjda i ne možeš... mada bi se iznenadio šta sve neki ljudi mogu da promaše." Prišao je kruništu i pogledao dole u zamak. "Kažu da su ti severnjaci divalj svet, a da su im šume pune vukova." "Moj gospodaru? Zašto si došao ovamo gore?" "Alin me je tražio, a ja nisam želeo da me nađe. Kad popije postane zamoran, takav ti je Alin. Video sam te kako se iskradaš iz one ložnice užasa, pa sam se i ja 190

iskrao za tobom. Priznajem, jesam popio previše vina, ali ne dovoljno da se suočim s golim Batervelom." Uputio je Danku zagonetan osmeh. "Sanjao sam te, ser Dankane. Pre nego što sam te uopšte upoznao. Kada sam te video na drumu, smesta sam prepoznao tvoje lice. Bilo je kao da smo stari prijatelji." Dankana je tada obuzeo izuzetno čudan osećaj, kao da je sve to već jednom doživeo. Sanjao sam te, rekao je. Moji snovi nisu kao tvoji, ser Dankane. Moji su stvarni. "Sanjao si mene?", rekao je glasom potmulim od vina. "U kakvom to snu?" "Pa" reče Muzikant, "sanjao sam da si sav u belom, od glave do pete, s dugačkim bledim plastom koji ti vijori s tih širokih ramena. Bio si Beli mač, ser, zakleti brat Kraljeve garde, najveći vitez u čitavih Sedam kraljevstava, i živeo si samo s jednim ciljem, da čuvaš svog kralja, da mu služiš i udovoljavaš." Spustio je šaku Danku na rame. "Ti si sanjao isti san, znam da jesi." Jeste, to je bila istina. Kad mi je Stari prvi put dao da držim njegov mač. "Svaki dečak sanja da služi u Kraljevoj gardi." "Mada, samo sedam dečaka odraste da ogrnu beli plašt. Da li bi ti prijalo da budeš jedan od njih?" "Ja?" Dank se izmakao ispod gospodičićeve šake, koja je počela da mu mesi rame. "Možda. Ili ne." Vitezovi Kraljeve garde služe doživotno, i zaklinju se da se ne žene i nemaju poseda. Možda ću jednog dana ponovo naći Tanselu. Zašto ja ne bih imao ženu, sinove? "Nije bitno šta ja sanjam. Samo kralj može da naimenuje viteza u Kraljevu gardu." "Onda znači da ću morati da zauzmem presto. Mnogo bih te radije učio da sviraš." "Pijan si." Rugala se šerpa loncu. "Divno pijan. Od vina mnogo toga postaje moguće, ser Dankane. Mislim da bi ti u belom izgledao kao bog, ali ako ti se ta boja ne sviđa, možda bi više voleo da budeš lord?" Dank mu se nasmeja u lice. "Ne, radije bih da mi izrastu velika plava krila pa da odletim. Jedno je isto verovatno koliko i drugo." "Sada mi se rugaš. Istinski vitez se nikada ne bi rugao svom kralju." Muzikant je zvučao povređeno. "Nadam se da ćeš imati više vere u ono što ti govorim kada se zmaj izleže." "Zmaj će se izleći? Živi zmaj? Šta, ovde?" "To sam sanjao. Ovaj bledi beli zamak, tebe, zmaja kako izbija iz jajeta, sve 191

sam to sanjao, kao što sam nekada sanjao svoju braću kako leže mrtvi. Njima je bilo dvanaest, a meni samo sedam, pa su mi se smejali, i izginuli. Meni su sada dvadeset dve, i verujem svojim snovima." Dank se prisećao drugog turnira, prisećao se kako je hodao kroz blagu prolećnu kišicu s jednim drugim princom. Sanjao sam tebe i mrtvog zmaja, rekao mu je Jajetov brat Deron. Ogromnu zver, čudovišnu, s krilima koja bi prekrila ovu livadu. Pao je na tebe, ali si ti bio živ, a zmaj mrtav. I zaista je bio mrtav, siroti Belor. Snovi su nesigurno tlo da se na njima gradi. "Kako ti kažeš, moj gospodaru", rekao je Muzikantu. "Molim te da me sad izviniš." "Kuda ideš, ser?" "U krevet, da spavam. Umoran sam kao pas." "Budi onda moj pas, sor. Noć cepti od obećanja. Možemo zajedno da zavijamo, i probudimo same bogove." "Šta želiš od mene?" "Tvoj mač. Uzeću te da budeš moj zakleti čovek, i visoko ću te uzdići. Moji snovi ne lažu, ser Dankane. Dobićeš taj beli plašt, a ja moram imati zmajevo jaje. Moram, moji snovi su to jasno pokazali. Možda će se jaje izleći, ili inače..." Iza njih vrata naglo tresnuše. "Evo ga, moj gospodaru." Dva oklopnika zakoračiše na krov. Lord Gormon Pik bio je odmah iza njih. "Gormi", reče Muzikant otegnuto. "Hej, šta to radiš u mojoj ložnici, moj gospodaru?" "Ovo je krov, ser, a ti si popio previše vina." Lord Gormon načini oštar pokret i vojnici koraknuše napred. "Dozvoli nam da te otpratimo u taj krevet. Sutra se boriš na turniru, priseti se, moliću. Kirbi Pim može biti opasan protivnik." "Nadao sam se da ću se boriti s dobrim ser Dankanom ovde." Pik uputi Dankanu pogled bez saosećanja. "Možda kasnije. Za svoju prvu borbu izvukao si ser Kirbija Pima." "Onda Pim mora pasti! Moraju pasti svi! Tajanstveni vitez će srušiti sve protivnike, praćen divljenjem i obožavanjem!" Stražar uhvati Muzikanta za ruku. "Ser Dankane, izgleda da se moramo rastati", doviknuo mu je dok su mu pomagali da siđe niz stepenice. Na krovu je s Dankom ostao samo lord Gormon. "Viteže lutalice", zareža on, 192

"zar te majka nije naučila da nikada ne guraš ruku u zmajevu čeljust?" "Majku nisam upoznao, moj gospodaru. "Šta ti je obećao?" "Lordovsku titulu. Beli plašt. Velika plava krila." "Evo mog obećanja: tri stope hladnog čelika u trbuhu ako zucneš samo reč o onome što se upravo desilo." Dank odmahnu glavom da je razbistri. Nije pomagalo. Presamitio se i izbljuvao. Malo bljuvotine isprska Pikove čizme. Lord opsova. "Vitezovi lutalice", uzviknu zgađeno. "Ovde za vas nema mesta. Nijedan pravi vitez ne bi bio tako neučtiv da se pojavi nezvan, ali vi stvorenja druma..." "Nas nigde neće a svugde nas ima, moj gospodaru." Dank se obodrio od vina, inače bi zadržao jezik za zubima. Obrisao je usta nadlanicom. "Potrudi se da zapamtiš ono što sam ti rekao, ser. U suprotnom će biti zlo po tebe." Lord Pik otrese bljuvotinu sa čizme. Onda ode. Dank se ponovo nasloni na grudobran. Pitao se ko je luđi, lord Gormon ili Muzikant. Kada je našao put nazad do dvorane, samo je Majnard Plam ostao od njegovih sadruga. "Jesu li joj sise bile brašnjave kad ste joj skinuli rublje?" zanimalo ga je. Dank je odmahnuo glavom, sipao sebi novu čašu vina, okusio je, i zaključio da je dovoljno pio. Batervelovi kućeupravitelji našli su sobe u utvrdi za lordove i gospe, a krevete u kasarni za njihove pratioce. Ostali gosti su mogli da biraju između slamarice u podrumu ili prostora ispod zapadnog zida gde će podići šator. Skromni šator od platna za jedro koji je Dank nabavio u Kamenom Obredištu nije bio paviljon, ali jeste bio zaklon od sunca i kiše. Neki njegovi susedi još su bili budni, svileni zidovi njihovih paviljona sijali su kao raznobojni fenjeri u noći. Iz plavog paviljona sa suncokretima dopirao je smeh, a zvuci ljubavi iz prugastog ljubičasto-belog. Jaje je njihov šator digao malo podalje od ostalih. Meštar i dva konja bili su vezani nedaleko, a Dankovo oružje i oklop uredno naslagani uza zid zamka. Kada se ušunjao u šator, zatekao je svog štitonošu kako sedi kraj sveće prekrštenih nogu, a glava mu sija zagnjurena u knjigu. "Oslepećeš čitajući knjige uz sveću." Čitanje je Danku i dalje predstavljalo tajnu, mada je momčić pokušavao da ga nauči. 193

"Sveća mi treba da vidim reći, ser." "Hoćeš šljagu? Kakva ti je to knjiga?" Dank je video jarke boje na stranici, male oslikane štitove kako se kriju među slovima. "Grbovnik, ser." "Tražiš Muzikanta? Nećeš ga naći. U te knjige ne stavljaju vitezove lutalice, već samo lordove i slavne megdandžije." "Nisam njega tražio. Video sam neke druge oznake u dvorištu... Ovde je lord Sanderlend, ser. On nosi glave tri blede gospe na zatalasanim zelenim i plavim prugama." "Sestranin? Stvarno?" Tri sestre su bila ostrva u Ujedu. Dank je čuo jednog obrednika kako govori da su ostrva žarišta greha i gramzivosti. Sestrigrad je bio najozloglašenija krijumčarska jazbina u čitavom Vesterosu. "Prevalio je dugačak put. Sigurno je neki rod Batervelovoj novoj nevesti." "Nije, ser." "Onda je ovde radi gozbe. Na Tri sestre jedu ribu, zar ne? Čoveku riba dojadi. Jesi li se ti najeo? Doneo sam ti pola pevca i malo sira." Dank poče da kopa po džepu plašta. "Dali su nam rebra, ser." Jaje je zagnjurio nos duboko u knjigu. "Lord Sanderlend se borio za crnog zmaja, ser." "Kao stari ser Juster? On i nije bio tako loš, zar ne?" "Nije, ser", reče Jaje, "ali..." "Video sam zmajevo jaje." Dank je spakovao hranu s njihovim dvopekom i usoljenom govedinom. "Bilo je crveno, najviše. Da li i lord Krvavi Gavran ima zmajevo jaje?" Jaje spusti knjigu. "Zašto bi ga imao? On je niskog roda." "Kopile, a ne niskog roda." Roditelji Krvavog Gavrana nisu bili u braku, ali su oboje bili plemenite krvi. Dank je taman hteo da ispriča Jajetu za razgovor koji je načuo kada mu je bolje video lice. "Šta ti se desilo s usnom?" "Potukao sam se, ser." "Daj da vidim." "Samo je malo krvarilo. Očistio sam vinom." 194

"S kim si se tukao?" "S nekim drugim štitonošama. Rekli su..." "Nije bitno šta su oni rekli. Šta sam ti ja rekao?" "Da držim jezik za zubima i ne pravim nevolje." Dečak dodirnu razbijenu usnu. "Ali nazvali su mog oca rodoubicom" On to i jeste, momče, mada mislim da mu to nije bila namera. Dank je na desetine puta rekao Jajetu da takve reči ne shvata ozbiljno. Ti znaš istinu. Neka to bude dovoljno. Takve priče čuli su i ranije po točionicama i bednim krčmama, i oko logorskih vatri po šumama. Čitavo kraljevstvo znalo je kako je buzdovan princa Mekara oborio njegovog brata Belora Lomikoplja kod Pepelgaza. Priče o zaverama su morali da očekuju. "Da su znali da ti je princ Mekar otac, nikada ne bi tako nešto rekli." Iza leđa, da, ali nipošto u lice. "A šta si ti rekao tim drugim štitonošama, umesto da si držao jezik za zubima?" Jaje je delovao posramljeno. "Da je smrt princa Belora bila nesrećan slučaj. Samo kada sam rekao da je princ Mekar voleo svog brata Belora, ser Adamov štitonoša je rekao da ga je voleo do smrti, a ser Malorov štitonoša je rekao da namerava da na isti način voli svog brata Erisa. Tad sam ga udario. I to pošteno." "Trebalo bi ja tebe pošteno da udarim. Da ti iščupam uši, da ti se slažu s usnom. Tvoj otac bi to i uradio da je ovde. Misliš li da je princu Mekaru potrebno da ga brani neko dete? šta ti je rekao kad si pošao sa mnom?" "Da te verno služim kao štitonoša, i da ne ustuknem ni od jednog zadatka ili nedaće." "I šta još?" "Da poštujem kraljeve zakone, pravila viteštva i tebe." "I šta još?" "Da brijem glavu ili bojim kosu", reče dečak očigledno protiv svoje volje, "i da nikome ne kažem svoje pravo ime." Dank klimnu glavom. "Koliko je vina popio taj momak?" "Pio je ječmeno pivo." "Vidiš? To je ječmeno pivo govorilo. Reči su vetar, Jaje. Samo ih pustiš da dunu pored tebe." "Neke su reči vetar." Dečak je bio baš tvrdoglav. "Neke reči su veleizdaja. Ovo 195

je izdajnički turnir, ser." "Šta, svi su oni izdajnici?" Dank odmahnu glavom. "Čak i da je to istina, sve se to odavno dogodilo. Crni zmaj je mrtav, a oni koji su se borili s njim su ili pobegli ili pomilovani. A svejedno nije istina. Sinovi lorda Batervela borili su se na obe strane." "Zbog toga je on napola izdajnik, ser." "Bio je, pre šesnaest godina." Prijatna vinska toplota koja je držala Danka sada je nestala. Bio je besan, i gotovo trezan. "Kućeupravitelj lorda Batervela je i ceremonijal majstor, čoveku je ime Kozgrov. Nađi ga i prijavi me za turnir. Ne, Čekaj... nemoj da kažeš kako se zovem." Pošto je ovde toliko lordova, neki bi se mogli prisetiti ser Dankana Visokog iz Pepelgaza. "Prijavi me kao Viteza od Vešala." Kmetovi su obožavali kad se na turniru pojavi tajanstveni vitez. Jaje opipa natečenu usnu. "Vitez od Vešala, ser?" "Zbog štita." "Da, ali..." "Idi i uradi kao što sam ti rekao. Dovoljno si čitao za jednu noć." Dank utrnu svecu kažiprstom i palcem. * Sunce se diglo vrelo i surovo, neumoljivo. Treperavi talasi jare izbijali su iz belih kamenova zamka. Vazduh je mirisao na spečenu zemlju i prekopanu travu, a ni dašak vetra nije pokretao barjake koji su mlitavo visili sa utvrde i kapijske kule, zeleni, beli i žuti. Grom je bio nemiran, Dank ga je pre retko video takvog. Pastuv je zabacivao glavu levo-desno dok mu je Jaje pričvršćivao sedlo. Čak je i iskezio krupne četvrtaste zube na dečaka. Mnogo je vrelo, pomisli Dank, previše vrelo i za čoveka i za konja. Ratni konj nema pitomu narav ni u najbolje vreme. Sama Majka bi bila prgava po ovakvoj vrućini. Na sredini dvorišta borci su ponovo krenuli jedan na drugoga. Ser Harbert je jahao kulašastog paripa s crnim pokrovcem ukrašenim crvenim i belim zmijama kuće Pega, ser Frenklin riđana čiji su sivi pokrovac krasile kule bliznakinje Freja, Kada su se sudarili, crveno-belo koplje prepuklo je na dva dela, a plavo se uz prasak pretvorilo u iverje, ali nijedan nije pao iz sedla. Sa tribina i među gardistima na zidovima začulo se klicanje, ali je bilo kratko, slabašno i beživotno. Previše je vrelo za klicanje. Dank obrisa znoj sa čela. Previše je vrelo za viteško 196

takmičenje. U glavi kao da mu tukao bubanj. Samo da pobedim u ovoj borbi i još jednoj i biću zadovoljan. Vitezovi okrenuše konje na kraju staze pa baciše oštre ostatke kopalja, četvrtog para koji su slomili. I prvi je bio previše. Dank je bio odlagao oblačenje oklopa koliko se usuđivao, ali je već osećao kako mu se rublje lepi za kožu ispod čelika. Ima i gorih stvari nego biti obliven znojem, rekao je sebi, prisećajući se borbe na Beloj gospi, kada su gvozdenrođeni preskočili na njenu palubu. Do kraja tog dana bio je sav obliven krvlju. S novim kopljima u ruci, Peg i Frej su ponovo oboli konje. Grudve ispucale suve zemlje letele su ispod kopita njihovih konja. Dank se lecnu kad su koplja ponovo popucala. Sinoć sam previše pio, a i previše jeo. Nejasno se prisećao da je nosio mladu uz stepenice, i da je sreo Džona Muzikanta i lorda Pika na krovu. Šta sam ja tražio na krovu? Bilo je neke priče o zmajevima, koliko se sećao, ili o zmajevim jajima, ili o nečem takvom, ali... Graja mu prekide misli, delom radosna, a delom razočarana vika. Dank vide zlatnog konja kako bez jahača kasa na kraj turnirske staze, dok se ser Harbert Peg mlitavo kotrljao po zemlji. Još dve borbe do moje. Što pre izbaci iz sedla ser Atora, to će pre moči da skine oklop, popije nešto hladno i odmori se. Imaće bar sat vremena pre nego što ga ponovo pozovu. Debeljuškasti najavljivač lorda Batervela popeo se na vrh tribine da pozove sledeća dva borca. "Ser Argrejv Prkosni'", uzviknuo je, "Vitez iz Golubišta, u službi lorda Batervela od Belozida. Ser Glendon Cvetni, vitez od Cica-mace. Pristupite i pokažite svoju smelost'' Tribinama se prolomi smeh. Ser Argrejv je bio suv, spečen čovek, iskusni domaći vitez u ulubljenom sivom oklopu, koji je jahao konja bez pokrovca. Dank je i ranije sretao njegov soj; takvi ljudi su žilavi kao staro korenje, i razumeju se u svoj posao. Njegov protivnik bio je mladi ser Glendon, na svojoj jadnoj ragi, samo s teškom žičanom košuljom i plitkom kacigom otvorenog lica. Treba mu prsnik i propisna kaciga, pomislio je Dank. Udarac u glavu ili grudi mogao bi da ga ubije, tako opremljenog. Ser Glendon je očigledno bio ljut zbog najave. Okrenuo je konja u besnom krugu i viknuo; "\'7da sam Glendon Bol, ne Glendon Cvetni. Rugaj mi se pa ćeš loše proći, najavljivaču. Upozoravam te, u meni teče krv junaka." Najavljivač ga nije udostojio odgovora, ali je protest mladog viteza dočekalo još smeha. "Zašto mu se smeju?", upitao se Dank naglas. "Je li on onda kopile?" Cvetni je bilo prezime koje dobijaju 197

kopilad plemenitog porekla u Hvatu. "I šta to znači vitez od Cica-mace?" "Mogao bih da ustanovim, ser", reče Jaje. "Ne. To nije naša briga. Imaš li moju kacigu?" Ser Argrejv i ser Glendon su oborili koplja pred lordom i ledi Batervel. Dank vide Batervela kako se naginje i šapuće nešto na uho svojoj nevesti. Devojka poče da se kikoće. "Da, ser." Jaje je stavio na glavu smešni šešir da zakloni oči i zaštiti obrijanu glavu od sunca. Dank je voleo da zbog tog šešira zadirkuje malog, ali je sada samo želeo da i on ima isti takav. Bolje slamnati šešir nego gvozdeni, pod ovim suncem. Sklonio je kosu iz očiju, spustio kacigu na mesto obema rukama, pa je vezao za goržet. Postava je smrdela na stari znoj, i osećao je težinu metala na vratu i ramenima. U glavi mu je damaralo od sinoćnjeg vina. "Ser", reče Jaje, "nije prekasno da se povučeš. Ako izgubiš Groma i oklop..." Gotov sam kao vitez. "Zašto bih ih izgubio?" upita Dank. Ser Argrejv i ser Glendon su odjahali na suprotne krajeve bojišta. "Neću se suočiti s Nasmejanom Olujom. Ima li ovde nekog viteza koji će mi zadati muka?" "Gotovo svi su takvi." "Za to ti dugujem šljagu. Ser Ator je deset godina stariji od mene i upola manji." Ser Argrejv spusti vizir. Ser Glendon nije imao vizir koji bi spustio. "Nisi se borio na turniru još od Pepelgaza, ser." Drsko derište. "Vežbao sam." Ne onoliko marljivo koliko je trebalo, to je bilo tačno. Kad god je mogao, jurišao je na obrtne mete ili alke, ako bi uspeo da ih nađe. A ponekad bi naredio dečku da se popne na drvo i okači štit ili obruč bureta o granu pa da na njih juriša. "Veštiji si s mačem nego s kopljem", reče Jaje. "Sa sekirom ili buzdovanom, malo se ko može nositi sa tvojom snagom." U tome je bilo dovoljno istine da još više naljuti Danka. "Ovo nije nadmetanje za mačeve i buzdovane", primeti on, dok su sin Vatrene Kugle i ser Argrejv Prkosni počinjali juriš. "Donesi mi štit." Jaje iskrivi lice, a onda ode da ga posluša. Na drugoj strani dvorišta, koplje ser Argrejva pogodilo je ser Glendonov štit i odletelo u stranu, ulubivši kometu. Međutim, zaobljeni vrh Bolovog koplja našao je središte prsnika svog protivnika sa takvom silinom da je ovome kolan na sedlu pukao. I vitez i sedlo odleteše u prašinu. To je uprkos svemu ostavilo na Danka snažan utisak. Momak je u turnirskoj borbi gotovo jednako vest 198

koliko u priči. Pitao se hoće li sada prestati da mu se smeju. Zaječa truba, tako glasno da Dank iskrivi lice. Najavljivač se ponovo pope na tribinu. "Ser Džej od kuće Kazvela, gospodar Ljute ćuprije i branilac Gazova. Ser Kajl, Mačor od Maglovitog vresišta. Pristupite i dokažite svoju smelost." Ser Kajlov oklop bio je dobre izrade, ali star i iznošen, sa mnogim ulubljenjima i ogrebotinama. "Majka je prema meni bila milostiva, ser Dank", rekao je Danku i Jajetu dok su išli ka turnirskom polju. "Izvučen sam protiv lorda Kazvela, a baš sam zbog njega i došao ovamo." Ako se neki čovek na polju tog jutra osećao gore od Danka, to je morao biti lord Kazvel, koji se na gozbi obeznanio od pića. "Pravo je čudo kako posle prošle noći uopšte može da sedi u sedlu", reče Dank. "Pobeda je tvoja, ser." "O, ne." Ser Kajl se osmehnu prepredenim osmehom. "Mačor koji želi svoju zdelu mleka mora znati kad da prede, a kad da pokaže kandže, ser Dankane. Ako lordovo koplje samo dodirne moj štit, stropoštaću se na zemlju. Kasnije, kada mu donesem konja i oklop, pohvaliću ga koliko je postao veštiji otkako sam mu napravio prvi mač. Tako će me se on prisetiti, i pre nego što se smrkne, ponovo ću biti čovek Kazvela, vitez od Ljute ćuprije." U tome nema časti, zamalo reče Dank, ali je oćutao. Ser Kajl neće biti prvi vitez koji će čast zameniti za toplo mesto kraj vatre. "Kako ti kažeš", promrsio je. "Želim ti sreću. Ili nesreću, ako ti je do nje stalo." Lord Džofri Kazvel bio je suvonjav mladić od dvadeset leta, mada se moralo priznati da je u oklopu ostavljao mnogo jači utisak nego sinoć s licem u lokvi vina. Na štitu mu je bio naslikan žuti kentaur što zateže veliki luk. Isti kentaur krasio je beli svileni pokrovac njegovog konja i sijao s njegove kacige u žutom zlatu. Čovek koji ima kentaura na grbu trebalo bi bolje da jaše. Dank nije znao koliko dobro ser Kajl barata kopljem, ali po tome kako je lord Kazvel sedeo na konju, činilo se kao da će ga malo glasniji kašalj s njega zbaciti. Mačoru je dovoljno samo da malo brže projaše pored njega. Jaje je držao Gromu uzde dok se Dank tromo dizao u visoko, kruto sedlo. Dok je tu sedeo i čekao, osećao je sve poglede na sebi. Pitaju se valja li čemu ogromni vitez lutalica. Dank se i sam isto pitao. Uskoro će saznati. Mačor od Maglovitog vresišta je održao reč. Koplje lorda Kazvela je lelujalo čitavim putem niz stazu, a ser Kajlovo je pogrešno ciljalo. Nijedan nije poterao konja 199

brže od kasa. Svejedno, Mačor je odleteo kada je vrh koplja lorda Džofrija nekim čudom dodirnuo njegovo rame. Mislio sam da se svi mačori vešto dočekuju na noge, pomislio je Dank dok se vitez lutalica kotrljao po prašini. Koplje lorda Kazvela ostalo je čitavo. Dok je okretao konja, nekoliko puta je njime visoko mahnuo, kao da je upravo iz sedla zbacio Lea Dugotrna ili Nasmejanu Oluju. Mačor je skinuo kacigu i odjurio za svojim konjem. "Štit" reče Dank Jajetu. Dečak mu ga pruži. Provukao je levu ruku kroz remen i stegnuo šakom dršku. Težina velikog štita je umirivala, mada je zbog dužine bilo teško njime rukovati, a od pogleda na obešenog čoveka ponovo ga je obuzela nelagoda. To je zloslutan grb. Rešio je da preboji štit čim mu se ukaže prilika. Ratniče, podari mi ravnu stazu i brzu pobedu, molio se dok se Batervelov najavljivač ponovo pentrao uz stepenište. "Ser Atore Anderlife", razleže se njegov glas. "Viteže od Vešala. Pristupite i dokažite svoju smelost." "Samo pažljivo, ser", upozorio je Jaje dok je dodavao Danku turnirsko koplje, dvanaest stopa dugačak komad drveta koji se završavao okruglim gvozdenim vrhom koplja u obliku stegnute pesnice. "Druge štitonoše kažu da je ser Ator dobar jahač. I da je brz." "Brz?" Dank prezrivo frknu. "Ima puža na štitu. Koliko može da bude brz?" Podigao je koplje, mamuznuo Groma i polako ga poterao napred. Jedna pobeda, i neće nam biti gore nego pre. S dve smo dobri. U ovakvom društvu nije preterano očekivati dve. Bar je na žrebu imao sreće. Lako je mogao da izvuče Starog Vola, ili ser Kirbija Pima, ili nekog drugog ovdašnjeg junaka. Dank se pitao da li ceremonijal majstor namerno stavlja vitezove lutalice jedne protiv drugih, da nijedan gospodičić ne pretrpi tu sramotu da ga neki vitez lutalica porazi već u prvom krugu. Nije bitno. Jedan protivnik po jedan, tako je Stari oduvek govorio. Sada treba da mislim samo o ser Atoru. Našli su se pod tribinom gde su lord i ledi Batervel sedeli na jastucima, u hladovini zidina zamka. Lord Frej je bio pored njih, cupkao je slinavog sina na kolenu. Niz služavki ih je hladio lepezama, pa ipak je tunika od damasta na lordu Batervelu bila mokra pod miškama, a kosa njegove gospe supruge bila je mlitava od znoja. Izgledala je kao da joj je vruće, dosadno i neprijatno, ali kada je ugledala Danka, isprsila se tako da je pod kacigom pocrveneo. Oborio je koplje da pozdravi nju i njenog gospodara muža, Ser Ator je učinio isto. Batervel im je poželo dobru borbu. Njegova žena se isplazila, Došao je čas. 200