Vitez Sedam Kraljevstava - George R. R. Martin

Dank je otkasao nazad na južni kraj polja. Osamdeset stopa daleko, njegov protivnik je takođe zauzimao položaj. Njegov zelenko bio je manji od Groma, ali mlađi i bodriji. Ser Ator je imao zeleno lakiran puni oklop i srebrnastu verižnjaču. Plamenci od zelene i sive svile vijorili su se s njegove kupaste kacige, na zelenom štitu bio mu je srebrni puž. Dobar oklop i dobar konj znače dobar otkup, ako ga zbacim iz sedla. Oglasi se truba. Grom sporo zakasa napred. Dank prebaci koplje na levu stranu pa ga spusti, tako da se pružalo iznad glave konja i drvene ograde koja ga je delila od protivnika. Štit mu je branio levu stranu tela. Zgrbio se i stegao noge dok ga je Grom nosio niz stazu. Mi smo jedno. Čovek, konj, koplje, mi smo jedna zver od krvi, drveta i gvozda. Ser Ator je žestoko jurišao, kopita njegovog zelenka dizala su oblake prašine. Kada između njih ostade četrdeset koraka. Dank mamuzom potera Groma u galop i uperi vrh koplja pravo u srebrnog puža. Zloslutno sunce, prašina, jara, zamak, lord Batervel i njegova nevesta, Muzikant i ser Majnard, vitezovi, štitonoše, konjušari, prost svet, svi su nestali. Ostao je samo protivnik. Ponovo mamuze. Grom potrča svom snagom. Puž je jurio ka njima, narastao je sa svakim korakom zelenkovih dugačkih nogu.... ali je ispred išlo ser Atorovo koplje sa svojom gvozdenom pesnicom. Moj štit je jak; moj štit će izdržati udarac. Samo je puž hitan. Pogodi puža, i pobedio si u borbi. Kada između njih ostade deset koraka, ser Ator diže vrh koplja. U Dankovim ušima odjeknu prasak kada njegovo koplje pogodi. Osetio je udarac u ruci i ramenu, ali ga nije video. Atorova gvozdena pesnica pogodila ga je pravo među oči, nošena svom silinom čoveka i konja. * Dank se probudio u mraku, zureći u svodove visoke tavanice. Jedan čas nije znao ni gde je, ni kako je tu dospeo. Glasovi su mu odzvanjali u glavi, a lica su lebdela ispred njega... stari ser Arlan, Previsoka Tansela, Benis od Mrkog štita, Crvena Udovica, Belor Lomikoplje, Erion Blistavi Princ, luda žalosna ledi Vejt. Onda odjednom, vrati mu se turnirska borba: jara, puž, gvozdena pesnica koja mu naleće u lice. Zaječao je i pridigao se na lakat. Od tog pokreta u glavi mu zatutnja kao u nekom čudovišnom ratnom bubnju. Bar se činilo da mu oba oka vide. Nije osećao ni rupu u glavi, što je takođe bilo dobro. Video je da se nalazi u nekom podrumu, sa svih strana okružen bačvama vina i piva. Ovde je bar sveže, pomislio je, a i piće je pri ruci. U ustima je imao ukus krvi. Danka spopade strah. Ako je pregrizao jezik, 201

biće i mutav, a ne samo glup. "Dobro jutro", prokrklja, samo da čuje svoj glas. Reči odjeknuše o tavanicu. Dank pokuša da se pridigne na noge, ali se od tog truda tavanica zavrte. "Samo polako, polako", reče drhtav glas, negde izbliza. Pored kreveta se pojavi pogrbljen starac, odeven u odeću sivu kao njegova seda kosa. "Miruj, i da ti vidim oči." Zagledao se Danku u levo oko, pa onda u desno, otvorivši ih kažiprstom i palcem. "Boli me glava." Meštar prezrivo frknu. "Budi zahvalan što ti je još na ramenima, ser. Evo, ovo će malo da pomogne. Ispij." Dank se naterao da ispije gadni napitak do poslednje kapi i uspeo je da ga ne ispljune. "Turnir", reče on brišući usta nadlanicom. "Reci mi. Šta se desilo?" "Isto što se uvek dešava u tim ludostima. Ljudi motkama zbacuju jedni druge iz sedla. Sinovac lorda Smolvuda je slomio ruku, a konj je smrskao nogu ser Edenu Rizliju, ali zasad niko nije poginuo. Mada sam se za tebe brinuo, ser." "Zbacio me iz sedla?" Još mu se činilo da mu je glava puna vune, inače nikada ne bi postavio tako glupo pitanje. Dank je zažalio čim ga je izustio. "Uz tresak od koga su se zaljuljale najviše kule. Oni koji su se kladili u velike novce na tebe najviše su se razočarali, a tvoj štitonoša je bio van sebe. Još bi sedeo tu kraj tebe da ga nisam oterao. Ne trebaju mi deca da mi se vrzmaju oko nogu. Podsetio sam ga koje su mu dužnosti." Dank shvati da i njega treba na to podsetiti. "Kakve dužnosti?" "Tvoj konj, ser. Tvoj oklop i oružje." "Da", reče Dank prisetivši se. Dečko je dobar štitonoša: sigurno zna šta se od njega očekuje. Izgubio sam ser Arlanov mač i oklop koji mi je iskovao Čelični Pejt. "Tvoj prijatelj Muzikant se takođe raspitivao za tebe. Rekao mi je da ti pružim najbolju negu. I njega sam izbacio." "Koliko me dugo već neguješ?" Dank nape prste desnice. Izgleda da su ga svi još slušali. Samo me glava boli, a Stari je uvek govorio da nju ionako ne koristim. "Četiri sata, po sunčevom časovniku." Četiri sata i nije bilo tako loše. Jednom je čuo priču o vitezu koji je posle udarca 202

u glavu spavao četrdeset godina, pa se probudio i otkrio da je star i sveo. "Znaš li je li ser Ator pobedio u svojoj drugoj borbi?" Možda će Puž osvojiti turnir. Poraz ne bi toliko pekao ako bi Dank mogao sebi reći da je izgubio od najboljeg viteza na nadmetanju. "Taj? Jeste, nego šta. Protiv ser Adama Freja, rođaka neveste i mladog borca koji obećava. Gospa se onesvestila kada je ser Adam pao. Morali su da je odnesu u njene odaje." Dank se pridigao, pa se zaljuljao, ali mu je meštar pomogao da ostane na nogama. "Gde mi je odeća? Moram da idem. Treba da... moram..." "Ako ne možeš da se setiš, sigurno nije veoma hitno." Meštar razdražljivo odmahnu rukom. "Predložio bih ti da izbegavaš tešku hranu, jako piće i nove udarce u glavu... ali sam odavno naučio da vitezovi ne slušaju razumne savete. Odlazi, odlazi. Moram da se pozabavim drugim budalama." Dank je napolju ugledao sokola kako u širokim krugovima jezdi svetlim plavim nebom. Zavideo mu je. Na istoku se nakupilo nešto oblaka, mračnih kao Dankovo raspoloženje. Kada je našao put nazad do turnirskog polja, sunce ga je tuklo po glavi kao čekić po nakovnju. Činilo se da mu se zemlja pomera pod nogama... ili se možda samo on ljuljao. Dvaput je zamalo pao dok se penjao podrumskim stepenicama. Trebalo je da poslušam Jaje. Sporo je prošao kroz spoljno dvorište, obišao ivicu svetine. Tamo na borilištu, punački lord Alin Kokšo hramao je između dvojice štitonoša, najnovija žrtva mladog Glendona Bola. Treći štitonoša mu je držao kacigu, na kojoj su ona tri gorda pera bila slomljena. "Ser Dion Muzikant", viknu najavljivač. "Ser Frenklin od kuće Freja, vitez iz Blizanaca, zaklet na vernost gospodaru Prelaza. Pristupite i dokažite svoju smelost." Dank je mogao samo da stoji i gleda dok je veliki vranac kasao na polje okružen vihorom plave svile, zlatnih mačeva i violina. Njegov prsnik je takođe bio lakiran u plavo, kao i njegovi štitnici za kolenice, vrat i pazuha. Veriznjača je ispod bila pozlaćena. Ser Frenklin je jahao šarca sa razvijorenom srebrnom grivom, koja se slagala sa sivom bojom njegove svile i srebrom njegovog oklopa. Na štitu, ogrtaču i konjskoj opremi imao je kule blizance Freja. Jurišali su, pa su ponovo jurišali. Dank je stajao i gledao, ali ništa nije video. Budalina Dank tup kao topuz, prekorevao je samog sebe. Na štitu je imao puža. Kako možeš da izgubiš od čoveka koji na štitu ima puža? 203

Svuda oko njega začu se klicanje. Kada Dank diže pogled, vide da je Frenklin Frej pao. Muzikant je sjahao da pomogne poraženom protivniku da se digne na noge. On je korak bliže svom zmajevom jajetu. pomisli Dank, sam ja? Dok je prilazio zadnjoj kapiji, Dank naiđe na družinu kepeca sa sinoćne gozbe, koja se spremala za odlazak. Prezali su ponije u svoju drvenu svinju na točkovima i u druge taljige. uobičajenijeg izgleda. Bilo ih je šestoro, video je, sve jedan manji i izobličeniji od drugog. Jedan ili dvojica su mogli biti i deca, ali su svi bili toliko niski da je to bilo teško razlučiti. Na dnevnoj svetlosti, odeveni u Čakšire od konjske kože i ogrtače s kukuljicama od grubog sukna, delovali su mnogo manje veselo nego u šarenoj odeći luda. "Dobro vam jutro želim" reče Dank, da bi bio učtiv. "Krećete na put? Na istoku se naoblačilo, možda će kiša." Jedini odgovor koji je dobio bio je prodoran pogled najružnijeg kepeca. Jesam li njega sinoć skinuo s ledi Batervel? Čovečuljak je izbliza smrdeo kao nužnik. Danku je bilo dovoljno samo jednom da ga onjuši, pa da ubrza korak. Danku se činilo da hod kroz Mlečni dom traje jednako dugo kao kada je s dečakom prelazio pesak Dome. Pazio je da mu zid bude blizu i po\Temeno se naslanjao na njega. Svaki put kada bi okrenuo glavu, svet bi se zaljuljao. Vode, pomislio je. Moram da se napijem vode, inače ću si srušiti. Jedan konjušar koji je tuda prolazio rekao mu je gde će naći najbliži bunar. Tamo je zatekao Kajla Mačora kako tiho razgovara s Majnardom Plamom. Ser Kajlova ramena bila su snuždeno pogrbljena, ali se razvedrio kada je ugledao Danka kako prilazi. "Ser Dankane? Čuli smo da si na samrti ili već mrtav." Dank protrlja slepoočnice. "Kamo sreće." "To mi je osećanje dobro poznato." Ser Kajl uzdahnu. "Lord Kazvel me nije prepoznao. Kad sam mu rekao da sam mu ja istesao prvi mač, zurio je u mene kao da sam sišao s uma. Rekao je da u Ljutoj ćupriji nema mesta za vitezove koji se pokažu tako slabašno kao ja." Mačor se gorko nasmeja. "Mada, uzeo mi je oklop i oružje. Kao i konja. Šta sada da radim?" Dank nije znao šta da mu kaže. Čak je i konjaniku-slobodnjaku potreban konj koga će jahati; najamnici moraju imati mač koji će dati u najam. "Naći ćeš drugog konja" reče Dank dok je izvlačio kofu s vodom. "Sedam kraljevstava puna su konja. Naći ćeš nekog drugog gospodara da te naoruža." Skupio je dlanove, napunio ih vodom i ispio. 204

"Nekog drugog gospodara. Jeste. Znaš li ti nekog? Ja nisam tako mlad i jak kao ti. Ni toliko krupan. Krupni ljudi su uvek traženi. Lord Batervel prvi voli da mu vitezovi budu stasiti. Eno onaj Tom Hedl, Jesi li ga video kako se bori? Srušio je sve ljude koji su mu izašli na megdan. Mada je i mali od Vatrene Kugle uradio isto. I Muzikant. Kamo sreće da me je on zbacio iz sedla. On ne pristaje da uzme otkup. Kaže da ga zanima samo zmajevo jaje... i prijateljstvo savladanih protivnika. On je sušto oličenje viteza." Majnard Plam se nasmeja. "Oličenje nevolja ti je on, hoćeš da kažeš. Mali je opasnu pesmu zasvirao, i svima nama bi bilo dobro da se sklonimo odavde pre nego što se raščuje." "Ne uzima otkup?" reče Dank. "To je izuzetno plemenito." "Lako je biti plemenit kada ti je kesa prepuna zlata", reče ser Majnard. "Ima ovde jedan nauk, ako si dovoljno pametan da ga poslušaš, ser Dankane. Još nije prekasno da odeš." "Da odem? Kuda da odem?" Ser Majnard slegnu ramenima. "Bilo kuda. U Zimovrel, u Letnje dvore, u Ašaji kraj Senke. Svejedno je, samo da ne budeš ovde. Uzmi konja i oklop i išunjaj se na zadnju kapiju. Nikom nećeš nedostajati. Puž mora da razmišlja o sledećoj borbi, a ostali gledaju samo u borilište." Dank na časak oseti iskušenje. Dokle god ima opremu i konja, biće kakav-takav vitez. Bez njih je puki prosjak. Krupan prosjak, ali svejedno prosjak. Ali njegovo oružje i oklop sada pripadaju ser Atoru. Kao i Grom. Bolje i prosjak nego lopov. U Buvljoj rupi je bio i jedno i drugo, kada je jurcao sa Lasicom, Rafom i Pudingom, ali ga je Stari spasao tog života. Znao je kako bi ser Arlan od Grošdrva odgovorio na Plamov predlog. Pošto je ser Arlan bio mrtav, Dank je to izgovorio umesto njega. "Čak i vitez lutalica ima čast." "Radije bi umro s netaknutom nego živeo s okaljanom časti? Ne, što te i pitam, znam šta ćeš reći. Uzmi svog malog i beži, viteže od vešala. Pre nego što ti grb postane sudbina." Dank se nakostrešio. "Kako ti znaš moju sudbinu? Da nisi i ti nešto sanjao, kao Džon Muzikant? Šta ti znaš o Jajetu?" "Znam da je jajima najbolje da se klone tiganja" reče Plam. "Belozid nije zdravo mesto za malog." "Kako si ti prošao u svojoj borbi, ser?", upita ga Dank. "O, nisam se oprobao na 205

turniru. Znamenja su bila loša. Šta ti misliš kome će pripasti zmajevo jaje, molim te?" Meni neće, pomisli Dank. "To Sedmoro znaju. Ja ne." "Probaj da pogodiš, ser. Nisi slep." Kratko je razmislio. "Pripašće Muzikantu?" "Vrlo dobro. Hoćeš li mi možda objasniti kako si došao do tog zaključka?" "Prosto... prosto mi se čini." "Isto kao i meni", reče Majnard Plam. "Čini se da će svaki čovek ili momak dovoljno glup da stane na put našem Muzikantu loše završiti." * Jaje je timario Groma pred njihovim šatorom, ali mu je pogled bio negde daleko. Mali je teško doživeo moj pad. "Dosta", viknu Dank. "Još malo pa će Grom postati ćelav kao ti." "Ser?" Jaje spusti četku. "Znao sam da tebe neće ubiti nikakav glupi puž." Zagrlio ga je. Dank diže dečakov smešni šešir pa ga stavi sebi na glavu. "Meštar je rekao da si zbrisao s mojim oklopom." Jaje uvređeno ote svoj šešir. "Izribao sam ti oklop i uglačao tvoj prsnik i štitnike za cevanice i grlo, ser, ali ti je kaciga naprsla i ulubljena na mestu gde te je pogodilo ser Atorovo koplje Moraće da ti je ispravi oružar." "Neka je ispravlja ser Ator. Sada je njegova." Nemam konja, nemam mač, nemam oklop. Možda će me oni kepeci primiti u svoju trupu. To bi bio smešan prizor, šest kepeca mlate džina svinjskim bešikama. "I Grom je njegov. Hajde. Da mu ga odvedemo i poželimo mu sreću u narednim borbama." "Sada, ser? Zar nećeš da otkupiš Groma?" "A čime, momče? Šljunkom i ovčjim brabonjcima?" "Razmišljao sam o tome, ser. Možda možeš od nekoga da pozajmiš? Dank ga prekide. "Niko meni neće pozajmiti toliki novac. Jaje. A i zašto bi? Šta sam ja, sem neka volina koja je sebe zvala vitezom sve dok mu puž sa štapom zamalo nije rascopao glavudžu?" 206

"Pa", reče Jaje, "možeš da uzmeš Kišu, ser. Ja ću ponovo jahati Meštra. Otići ćemo u Letnje dvore. Možeš dobiti službu u domaćinstvu mog oca. Njegove štale pune su konja. Mogao bi da uzmeš jurišnika, a i nekog putnog konja." Jaje je imao dobre namere, ali Dank nije mogao da ode podvijenog repa u Letnje dvore. Ne ovako, bez prebijene pare i poražen, da traži službu a da nema čak ni mač da ponudi. "Momče" reče, "to je lepo od tebe, ali ja ne želim mrvice s trpeze tvog gospodara oca, a ni iz njegovih štala. Možda je došao čas da krenemo svako svojim putem." Dank je uvek mogao da stupi u Gradsku stražu Lanisgrada ili Starigrada; tu su na ceni krupni ljudi. Tresnuo sam glavudžom o svaku tavansku gredu u svakoj krčmi od Lanisgrada do Kraljeve Luke, možda je došlo vreme da visinom zaradim neku paru umesto čvoruge. Gradski stražari, međutim, nisu imali štitonoše. "Naučio sam te šta sam mogao, a to i nije bilo mnogo. Biće ti bolje s pravim učiteljem da se pozabavi tvojom obukom, nekim prekaljenim starim vitezom koji zna čemu služi koji kraj koplja." "Ja neću pravog učitelja", reče Jaje. "Hoću tebe. ako upotrebim..." "Ne. To ne dolazi u obzir. Neću ni da čujem. Idi i prikupi moju opremu. Odnećemo je ser Atoru sa izrazima mog poštovanja. Teške stvari postaju samo još teže ako ih odlažeš." Jaje trupnu nogom, a lice mu je bilo kao obod njegovog velikog slamnatog šešira. "Razumem, ser. Kako ti kažeš." Ser Atorov šator je spolja bio veoma jednostavan: velika žućkasta kocka od platna za jedro, sa zategnutom konopljanom užadi i klinovima zakucanim u zemlju. Srebrni puž krasio je središnje koplje iznad dugačkog sivog plamenca, ali je to bio jedini ukras. "Sačekaj ovde", reče Dank Jajetu. Dečak je držao uzde Gromu. Krupni smeđi ratni konj bio je natovaren Dankovim oklopom i oružjem, pa čak i njegovim novim starim štitom. Vitez od Vešala. Pokazao sam se kao izuzetno bedan tajanstveni vitez. "Neću dugo." Sagnuo je glavu i spustio rame pa je ušao u šator. Njegova spoljašnjost nikako ga nije pripremila za udobnosti koje je ugledao unutra. Tlo je pod njegovim nogama bilo prekriveno tkanim mirskim sagovima jarkih boja. Oko bogato ukrašenog stola stajale su poljske stolice. Pernati krevet prekrivali su mekani jastuci, a u gvozdenim mangalama sagorevao je mirisni tamjan. Ser Ator je sedeo za stolom, ispred sebe je imao gomilu zlata i srebra, pri ruci vrč vina, i brojao je novčiće sa svojim štitonošom, štrkljastim momkom, Dankovim vršnjakom. S vremena na vreme Puž bi zagrizao novčić, ili neki stavio sa strane. "Vidim da još imam mnogo čemu da te učim, Vile", čuo ga je Dank kako govori. "Ovaj novčić je okrnjen, onaj drugi oguljen. A ovaj?" Zlatnik mu zaigra između 207

prstiju. "Moraš dobro da pregledaš novčiće pre nego što ih primiš. Na, reci mi šta vidiš." Zmaj se obrnu kroz vazduh. Vil pokuša da ga uhvati, ali mu se ovaj odbi od prstiju i pade na zemlju. Morao je da klekne da ga nađe. Kada je u tome uspeo, dvaput ga je okrenuo pre nego što je rekao: "Ovaj je dobar, moj gospodaru. S jedne strane je kralj, a sa druge zmaj..." Anderlif pogleda ka Danku. "Obešeni čovek. Drago mi je što vidim da si ustao, ser. Bojao sam se da sam te ubio. Hoćeš li mi učiniti uslugu i uputiti mog štitonošu u prirodu zmajeva? Vile, daj ser Dankanu taj novčić." Dank nije imao izbora nego da ga uzme. Zbacio me je iz sedla, zar sad moram i da se ludiram za njega? Namršteno je digao novčić na dlan, osmotrio obe strane, gricnuo ga, "Zlato, nije ni okrnjeno ni oguljeno. Težina deluje dobro. I ja bih ga primio, moj gospodaru. Šta ne valja s njim?" "Kralj ne valja." Dank pogleda malo bolje. Lice na novčiću bilo je mlado, obrijano, naočito. Kralj Eris je na svom novcu bio bradat, isto kao stari kralj Egon. Kralj Deron, koji je vladao između njih, bio je golobrad, ali ovo nije bio on. Novčić nije delovao dovoljno izlizano da potiče iz doba pre Egona Bezvrednog. Dank iskrivi lice kada osmotri reč ispod glave. Pet slova. Izgledala su isto kao ona koja je viđao na drugim zmajevima. Deron glasila su slova, ali je Dank poznavao lice Derona Dobrog, a ovo nije bio on. Kada je ponovo pogledao, video je da je nešto čudno u obliku četvrtog slova, nije bilo... "Demon", izlete mu. "Piše Demon. Nikada nije bilo nekog kralja Demona, tako se zvao jedino..." "...Samozvanac. Demon Crna Vatra je kovao svoj novac za vreme ustanka." "Ipak je zlatan", pobuni se Vil. "Ako je zlatan, trebalo bi da valja kao svi ovi drugi zmajevi, moj gospodaru." Puž mu odvali šljagu. "Budalino. Jeste, zlatan je. Od buntovničkog zlata. Izdajničkog zlata. Veleizdaja je imati takav novac, a dvostruka veleizdaja njime plaćati. Moraću da ga pretopim." Ponovo ga je udario. "Gubi mi se s očiju. Ovaj dobri vitez i ja moramo da razgovaramo o poslu." Vil brže-bolje zbrisa iz šatora. "Sedi" reče ser Ator učtivo. "Jesi li za vino?" Tu u svom šatoru, Anderlif je delovao kao drugačiji čovek nego na gozbi. Puž se krije u kućici, priseti se Dank. "Hvala, ne." Bacio je zlatnik nazad ser Atoru. Izdajničko zlato. Zlatno Crne Vatre. Jaje je rekao da je ovo izdajnički turnir, 208

ali ga ja nisam slušao. Dugovao je izvinjenje dečaku. "Pola čaše", bio je uporan Anderlif. "Po glasu bi se reklo da će ti prijati." Napunio je dve čaše vinom i jednu pružio Danku. Bez oklopa je izgledao više kao trgovac nego kao vitez. "Pretpostavljam da si došao zbog opreme i konja." "Da." Dank uze vino. Možda će mu od njega prestati tutnjava u glavi. "Sve sam doneo. Uzmi ih, uz moje najbolje želje." Ser Ator se osmehnu. "A sada ja tebi treba da kažem kako si se odvažno borio." Dank se pitao je li reč odvažno viteški način da se kaže "trapavo." "Lepo od tebe što to kažeš, ali..." "Mislim da me nisi dobro čuo. Da li bi bilo previše smelo da te pitam kako si postao vitez, ser?" "Ser Arlan od Grošdrva me je našao u Buvljoj rupi kako jurim svinje. Njegov stari štitonoša poginuo je na Rujnotravnom polju, tako da mu je trebao neko da mu vodi računa o konju i čisti oklop. Obećao je da će me naučiti da koristim mač i koplje i da jašem konja ako pođem da ga služim, pa sam tako pošao." "Lepa priča... mada bih ja na tvom mestu izostavio ono osvinjama. Nego, gde je sada tvoj ser Arlan?" "Umro je. Ja sam ga sahranio." "Jasno. Odneo si ga kući u Grošdrvo?" "Nisam znao gde je." Dank nikada nije video starčevo Grošdrvo. Ser Arlan je retko o njemu pričao, baš kao što Dank nije voleo da priča o Buvljoj rupi. "Sahranio sam ga na padini okrenutoj na zapad, da gleda sunce kako zalazi." Poljska stolica je opasno zaškripala od njegove težine. Ser Ator je ponovo seo. "Ja imam svoj oklop, i boljeg konja od tvog. Šta ja da radim sa nekom matorom ragom i džakom ulubljenog oklopa i zarđale verižnjače?" "Taj oklop je izradio Čelični Pejt", reče Dank, s primesom besa. "Jaje ga je dobro održavao. Na mojoj verižnjači nema ni truni rđe, a čelik je valjan i jak." "Jak i težak", požali se ser Ator, "i prevelik za svakog čoveka normalnog rasta. Ti si neobično krupan, Dankane Visoki. Što se tvog konja tiče, prestar je za jahanje, a prežilav za jelo." "Grom više nije toliko mlad", priznade Dank, "a moj oklop jeste velik, kao što kažeš. Ipak, mogao bi da ga prodaš. U Lanisgradu i Kraljevoj Luci ima mnogo 209

kovača koji će ga rado od tebe otkupiti." "Za desetinu prave cene, ako i toliko", reče ser Ator, "samo da bi ga pretopili kao staro gvožđe. Ne. Slatko srebro meni treba, a ne ta gvožđurija. Važeća valuta. Dakle, želiš li da otkupiš svoju opremu ili ne?" Dank okrenu vinski pehar u ruci, mršteći se. Bio je od punog srebra, sa nizom zlatnih puževa umetnutih oko oboda. Ivino je bilo zlatno i opojno u njegovim ustima. "Eh, kad bi to tako moglo, otkupio bih je. I to rado. Samo..." "...nemaš ni dva jelena da ukrste rogove." "Ako bi mi... ako bi mi pozajmio konja i oklop, mogao bih da otkup platim kasnije. Kad sakupim novac." Puž je izgledao kao da se zabavlja. "A gde bi ga našao, moliću?" "Mogao bih da stupim u službu nekog lorda, ili..." Bilo je teško prevaliti reči preko usana. Osećao se kao prosjak. "Možda bi potrajalo nekoliko godina, ali bih ti platio. Kunem se." "Svojom čašću viteza?" Dank pocrvene. "Mogao bih da udarim svoj znak na pergament." "Žvrljotina viteza lutalice na listu papira?" Ser Ator prevrnu očima. "Dobro za brisanje dupeta. Nizašta više." "I ti si vitez lutalica." "Sada me vređaš. Ja jašem kuda želim i ne služim nikome sem samom sebi, to je istina... ali je prošlo mnogo godina otkako sam poslednji put spavao pod vedrim nebom. Nalazim da su krčme mnogo prijatnije. Ja sam turnirski vitez, najbolji koga ćeš verovatno u životu sresti." "Najbolji?" Njegova oholost razbesnela je Danka. "Nasmejana Oluja se možda ne bi složio, ser. Ni Leo Dugotrn ni Zver od Brekena. Kod Pepelgaza niko nije pričao o puževima. Kako to, ako si ti tako slavni turnirski pobednik?" "Jesi li me čuo da sebe nazivam pobednikom? Pobedama se stiče slava. A ja bih radije kugu dobio. Neka hvala. Pobediću u svojoj sledećoj borbi, jeste, ali ću u završnoj pasti. Batervel daje trideset zmajeva vitezu poraženom u završnoj borbi, a to je meni sasvim dovoljno... s nekoliko pozamašnih otkupnina i dobitaka na opkladama." Mahnuo je ka gomilama srebrnih jelena i zlatnih zmajeva na stolu. "Ti 210

mi deluješ kao zdrav momak, i prilično snažan. Stas će uvek zadiviti budale, mada u turnirskoj borbi ne znači gotovo ništa. Vil )e uspeo da se kladi tri prema jedan protiv mene. Lord Šoni, budala, dao je pet prema jedan." Uzeo je srebrnog jelena i zavrteo ga pokretom dugačkih prstiju. "Stari Vo leti sledeći. Onda vitez od Cica-mace, ako dotle preživi. Pošto ljudi vole da budu sentimentalni, protiv obojice ću dobiti odlične opklade. Prost svet voli svoje seoske junake." "Ser Glendon je junačka krv" izlete Danku. "O, nadam se da jeste. Junačka krv će biti dobra za, recimo, dva prema jedan. Kurvina krv neće biti toliko unosna. Ser Glendon koristi svaku priliku da govori o svom navodnom pretku, ali jesi li primetio da nijednom nije spomenuo majku? Za to ima valjane razloge. Rodila ga je jedna pratilja logora. Dženi se zvala. Dženi za Peni, tako su je zvali, sve do Rujnotravnog polja. Noć pred bitku jebalo ju je toliko ljudi da su je posle prozvali Rujnotravna Dženi. Vatrena Kugla ju je imao pre toga, u to ne sumnjam, ali ju je isto tako imalo i stotinu drugih ljudi. Naš prijatelj Glendon, čini mi se, daje sebi previše za pravo. Nema čak ni riđu kosu." Junačka krv, pomisli Dank. "Kaže da je vitez." "O, to jeste istina. Momak i njegova sestra odrasli su u bordelu zvanom Cicamaca. Pošto je Dženi za Peni umrla, druge kurve su se starale o njima i kljukale malog pričama koje je njegova majka izmislila, o tome kako je potomak Vatrene Kugle. Jedan stari štitonoša koji je živeo nedaleko obučio je momka koliko je umeo, u zamenu za pivo i pičku, ali postoje bio samo štitonoša, nije mogao da proizvede malog kopilana u viteza. Pre pola godine, međutim, družina vitezova naišla je na bordel i izvesnom ser Morganu Danstejblu je u pijanstvu za oko zapala ser Glendonova sestra. Ispostavilo se da je sestra još devica, a da Danstejbl nema dovoljno da plati za njeno devičanstvo. Zato su se nagodili. Ser Morgan je lupio njenog brata i proizveo ga u viteza, tamo ispred Cica-mace, u prisustvu dvadeset svedoka, a posle ga je sestrica odvela na sprat, da ubere njen cvet. I to ti je to." Svaki vitez može da proizvede drugog viteza. U dane dok je bio ser Arlanov štitonoša, Dank je čuo priče o ljudima koji su svoje viteško zvanje kupili dobrim delima, pretnjama ili kesom srebrnjaka, ali nikada i sestrinim devičanstvom. "To je samo priča" čuo je sebe kako govori. "To ne može biti istina." "Ispričao mi ju je ser Kirbi Pim, koji tvrdi da je bio tamo, svedok proizvođenja u viteza." Ser Ator slegnu ramenima. "Herojev sin, kurvin sin ili oboje, kada meni izađe na megdan, dečko će pasti." 211

"Žreb će ti možda dati nekog drugog protivnika." Ser Ator diže obrvu. "Kozgrov voli srebro koliko i svako drugi. Jamčim ti, sledećeg ću izvući Starog Vola, a onda momka. Hoćeš da se kladimo?" "Nemam čime da se kladim." Dank nije znao šta ga više uznemirava: spoznaja da je Puž podmićivao ceremonijal majstora, ili spoznaja da je njega želeo za protivnika. Ustao je. "Rekao sam ono zbog čega sam došao. Moj konj i mač su tvoji, kao i sav moj oklop." Puž spoji vrhove prstiju. "Možda postoji i drugi način. Ti nisi potpuno nedarovit. Umeš čudesno da padneš." Ser Atorove usne zasjaše kada se osmehnuo. "Vratiću ti konja i oklop na korišćenje... ako stupiš u moju službu." "U službu?" Dank nije shvatao. "Kakvu to službu? Ti imaš štitonošu. Treba ti posada za neki zamak?" "Možda bi mi trebala, da imam zamak. Ako ćemo iskreno, draža mi je dobra krčma. Održavanje zamka previše košta. Ne, služba koju zahtevam je da mi izađeš na megdan na još nekoliko turnira. Dvadeset bi recimo bilo dovoljno. Sigurno to možeš? Dobićeš desetinu moje nagrade, a ubuduće obećavam da ću te pogoditi u te široke grudi umesto u glavu." "Hoćeš da putujem s tobom da bi me zbacivao iz sedla?" Ser Ator se prijatno zasmejulji. "Ti si takva naočita momčina, niko nikada neće poverovati da neki pogrbljeni starac s pužem na štitu može da te obori." Protrljao je bradu. "Uzgred, treba ti novi grb. Taj obešeni čovek jeste mračan, moram da priznam, ali... pa, on visi, zar ne? Mrtav i poražen. Potrebno je nešto žešće. Možda veprova glava. Lobanja. Ili, još bolje, tri lobanje. Odojče nabijeno na koplje. Trebalo bi da pustiš kosu i bradu, što čupavije to bolje. Ovakvih malih turnira ima više nego što si svestan. S obzirom na to kakve opklade dobijam, zaradićemo dovoljno da kupimo zmajevo jaje pre nego..." "...pre nego što se pročuje da nemam pojma? Ja sam izgubio oklop, a ne čast. Dobićeš Groma i moju opremu, ali ne više." "Gordost ne pristoji prosjaku, ser. Moglo bi biti i mnogo gore nego da jašeš sa mnom. Ja bar mogu da te naučim ponečemu o turnirskoj borbi, u čemu si trenutno potpuno neuk." "Pravio bi budalu od mene." "To sam već uradio. A čak i budale moraju da jedu." 212

Dank je želeo da pesnicom zbriše taj osmeh s lica. "Vidim zašto imaš puža na štitu. Ti nisi istinski vitez." "To si rekao kao prava volina. Zar si toliko slep da ne vidiš kakva ti opasnost preti?" Ser Ator odloži pehar. "Znaš li zašto sam te udario tu gde jesam, ser?" Ustao je i blago dodirnuo Danka po sredini grudi. "Da sam te tu udario, jednako bih te brzo bacio na zemlju. Glava je manja meta, udarac je teže izvesti... mada je smrtonosan ishod verovatniji. Plaćeno mi je da te udarim tu." "Plaćeno?" Dank ustuknu. "Šta ti to znači?" "Šest zmajeva unapred, a još četiri obećano kada izdahneš. Bedna svota za život jednog viteza. Na tome budi zahvalan. Da je ponuđeno više, možda bih ti proterao vrh koplja kroz vizir." Dank ponovo oseti vrtoglavicu. Zašto bi neko platio za moje ubistvo? Nijednom čoveku u Belozidu nisam naudio. Njega sigurno niko ne mrzi toliko sem Jajetovog brata Eriona, a Svetli Princ je u izgnanstvu na drugoj obali Uzanog mora. "Ko te je platio?" "Jedan sluga je doneo zlato u zoru, nedugo pošto je ceremonijal majstor zakucao spisak s parovima. Lice mu je skrivala kukuljica i nije rekao ime svog gospodara." "Ali zašto?" upita Dank. "Nisam pitao." Ser Ator ponovo napuni pehar. "Mislim da ti, ser Dankane, imaš više neprijatelja nego što si svestan. Kako i ne bi? Neki pričaju da si ti uzrok svih naših nedaća." Dank oseti ledenu šaku na srcu. "Reci šta ti to znači." Puž slegnu ramenima. "Ja možda nisam bio u Pepelgazu, ali od turnirskih borbi živim. Pratim turnire izdaleka jednako pomno kao što meštri prate zvezde. Znam da je neki vitez lutalica izazvao suđenje Sedmoro u Pepelgazu, što je bilo uzrok smrti Belora Lomikoplja od ruke njegovog brata Mekara." Ser Ator je seo i proteglio noge. "Princ Belor je bio veoma omiljen. A Svetli Princ ima prijatelje, prijatelje koji nisu zaboravili razlog njegovog izgnanstva. Razmotri moju ponudu, ser. Puž možda za sobom ostavlja sluzav trag, ali malo sluzi neće čoveku nauditi... dok ako plešeš sa zmajevima, budi spreman da izgoriš." Dan je delovao mračnije kada je Dank izašao iz Puževog šatora. Oblaci su na istoku narasli i postali tamniji, a sunce je tonulo na zapad, šireći dugačke senke po dvorištu. Dank je zatekao štitonošu Vila kako pregleda Gromu kopita. 213

"Gde je Jaje?" upitao ga je. "Mali ćelavi? Otkud ja znam? Nekud je odjurio." Nije mogao da podnese oproštaj od Groma, zaključio je Dank. Sigurno se vratio u šator da sedi sa onim svojim knjigama. To međutim nije bilo tako. Knjige su bile tu, uredno naslagane pored Jajetove posteljine, ali od dečaka nije bilo ni traga ni glasa. Nešto nije bilo u redu. Dank je to osećao. Jaje nikada ne bi tek tako otišao, bez njegove dozvole. Dva seda oklopnika pili su ječmeno pivo pred obližnjim prugastim paviljonom, "...ma, zajebi to, meni je jednom bilo sasvim dovoljno", mrmljao je jedan. "Kad je sunce izašlo, trava jeste bila zelena, ali..." Ućutao je kada ga je drugi gurnuo, pa je tek onda primetio Danka. "Ser?" "Jeste li videli mog štitonošu? Zovu ga Jaje." Čovek se počeša po sivim čekinjama ispod uha. "Znam koji je. Ima manje kose od mene, a triput duži jezik. Neki drugi momci su ga malo propustili kroz šake, al' je to bilo sinoć. Od tada ga nisam video, ser." "Uplašio se pa pobego", reče njegov pratilac. Dank tome uputi leden pogled. "Ako se vrati, recite mu da me ovde čeka." "Da, ser. Hoćemo." Možda je samo otišao da gleda borbe. Dank se vratio ka turnirskom borilištu. Dok je prolazio kraj štale, naišao je na ser Glendona Bola gde timari lepog riđeg paripa. "Video si Jaje?" upitao ga je. "Protrčao je ovuda pre neki čas,." Ser Glendon izvadi mrkvu iz džepa pa je dade riđanu. "Sviđa ti se moj novi konj? Lord Kostejn je poslao štitonošu da ga otkupi, ali sam mu rekao da zadrži zlato. Konja ću uzeti za sebe." "Lordu se to neće dopasti." "Lord je rekao da nemam prava da stavim vatrenu kuglu na svoj štit. Rekao je da moj grb treba da bude cica-maca sa žalosne vrbe. Lord može da se jebe." Dank je morao da se osmehne. I sam je jeo za tim stolom, zagrcnuo se istim gorkim jelima koja su služili ljudi poput Svetlog Princa i ser Stefona Fosoveja. Osetio je nekakvu bliskost s tim mladim vitezom što se tako lako vređao. Potpuno je moguće da je i moja majka bila kurva. "Koliko si konja osvojio?" 214

Ser Glendon slegnu ramenima. "Više ne znam ni broj. Mortimer Bogs mi još duguje jednog. Rekao je da će radije pojesti svog konja nego da ga neki kurvin kopilan jaše. A oklop je izudarao čekićem pre nego što mi ga je poslao. Pun je rupa. Valjda ću moći nešto da dobijem bar za metal." Zvučao je više tužno nego besno. "Ima jedna štala pored... pored krčme u kojoj sam odrastao. Tamo sam radio dok sam bio mali, i kada bih mogao, krišom bih izveo konje dok su njihovi vlasnici imali druga posla. Oduvek sam bio vešt s konjima. Paripe, rage, jurišne i zaprežne konje - sve sam ih jahao. Čak i dornskog peščanog paripa. Jedan starac koga sam poznavao naučio me je kako da napravim sopstveno koplje. Mislio sam da će morati da priznaju da sam sin svog oca kad im budem svima pokazao koliko sam dobar. Ali neće. Čak ni sada. Prosto neće." "Neki neće nikada priznati", reče mu Dank. "Šta god ti uradio. Drugi, međutim... nisu svi oni isti. Upoznao sam i neke dobre." Malo je razmislio. "Kad se turnir okonča, Jaje i ja nameravamo da odemo na sever. Da stupimo u službu u Zimovrelu i borimo se za Starkove protiv gvozdenrođenih. Mogao bi da pođeš sa nama." Sever je svet za sebe, uvek je govorio ser Arian. Tamo gore niko neće znati priču o Dženi za Peni i Vitezu od Cica-mace. Tamo gore ti se niko neće smejati. Znaće te samo po maču i sudiće o tebi po tome koliko vrediš. Ser Glendon ga sumnjičavo pogleda. "Zašto bih to želeo? Kažeš li mi da treba da pobegnem i da se sakrijem?" "Ne. Samo sam mislio... dva mača umesto jednog. Drumovi nisu više bezbedni kao nekada." "To je istina", reče momak nerado, "ali je mom ocu jednom obećano mesto u Kraljevoj gardi. Nameravam da steknem beli plašt koji on nije stigao da ogrne." Ti imaš jednako izgleda da ogrneš beli plašt koliko i ja, zamalo da izgovori Dank. Rodila te je pratilja logora, a ja sam ispuzao iz slivnika Buvlje rupe. Kraljevi ne odaju počasti takvima kao što smo ti i ja. Momak tu istinu, međutim, ne bi lepo dočekao. Umesto toga mu Dank reče: "Onda želim da ti ruka bude snažna." Prešao je tek nekoliko koraka kada ser Glendon doviknu za njim. "Ser Dankane, čekaj. Nije... nije trebalo da budem tako grub. Moja majka je govorila da vitez uvek mora biti učtiv." Momak kao da je s mukom nalazio reči. "Lord Pik je došao kod mene nakon poslednje borbe. Ponudio mi je mesto u Zvezdastom vrhu. Rekao je da se sprema oluja kakvu Vesteros nije doživeo čitavo pokolenje i da će mu trebati mačevi i ljudi koji njima barataju. Odani ljudi, koji umeju da izvršavaju naređenja." Dank jedva da je mogao u to da poveruje. Gormon Pik je svoj prezir prema 215

vitezovima lutalicama jasno pokazao i na drumu i na krovu, ali je ponuda zvučala velikodušno. "Pik je veliki gospodar", rekao je oprezno, "ali... ali mislim da nije čovek kome bih ja verovao." "Nije." Momak pocrvene. "Zauzvrat je tražio protivuslugu. Primiče me u službu, rekao je... ali ću najpre morati da dokažem odanost. Postaraće se da u sledećoj borbi budem izvučen protiv Muzikanta, i želeo je da se zakunem da ću izgubiti." Dank mu je poverovao. Trebalo je da bude preneražen, znao je, ali ipak nekako nije. "Šta si mu rekao?" "Rekao sam da od Muzikanta ne bih uspeo da izgubim čak i da se potrudim, da sam već iz sedla zbacio mnogo bolje ljude od njega, da će zmajevo jaje pre kraja ovog dana biti moje." Bol se slabašno osmehnu. "To nije bio odgovor koji je želeo da čuje. Onda mi je rekao da sam budala, pa mi je rekao da bi mi bilo bolje da pazim na leđa. Muzikant ima mnogo prijatelja, rekao je, a ja nemam nijednog." Dank mu spusti ruku na rame. "Imaš jednog, ser. Dvojicu, kad nađem Jaje." Momak ga pogleda u oči i klimnu glavom. "Lepo je znati da još postoje istinski vitezovi." * Dank je prvi put dobro osmotrio ser Tomarda Hedla dok je tražio Jaje po svetini oko turnirskog polja. Snažan i plećat, s grudima poput bačve, zet lorda Batervela nosio je crni oklop preko tvrde kože i raskošnu kacigu izrađenu u obliku nekakvog zloduha, razjapljenih čeljusti i prekrivenog krljuštima. Njegov konj je bio tri šake viši od Groma i deset oka teži, čudovišna zver zaštićena verižnim pokrovcem. Bio je spor od težine sveg tog gvožđa, tako da Hedl nikada nije išao brže od kasa; ali to ga nije sprečilo da očas posla završi sa ser Klarensom Čarltonom. Dok su Čarltona na nosilima odnosili s bojišta, Hedl je skinuo kacigu zloduha. Glava mu je bila široka i ćelava, brada crna i četvrtasta. Besni crveni čirevi gnojili su mu se po obrazu i vratu. Dank je znao to lice. Hedl je bio vitez koji je zarežao na njega u ložnici kada je dodirnuo zmajevo jaje, čovek dubokog glasa koga je čuo kako razgovara s lordom Pikom. Navreše mu njihove izmešane reči: Prosjačku si nam to gozbu priredio... je li 216

momak sin svog oca... Ljuti Čelik... doneo mač... Matori Mlekadžija... je li momak sin svog oca... jamčim ti da Krvavi Gavran ne gubi vreme na snove... je li momak sin svog oca? Zagledao se u tribinu, pitajući se je li Jaje nekako uspeo da zauzme mesto koje mu pripada među velikašima. Od dečaka, međutim, nije bilo ni traga. Batervela i Freja takođe nije bilo tu, mada je Batervelova žena i dalje bila na svom mestu i delovala kao da se dosađuje. To je čudno, pomislio je Dank. Ovo je Batervelov zamak, ovo je njegova svadba, a Frej je otac njegove neveste. Ove viteške borbe priređene su u njihovu čast. Kuda su to mogli da odu? "Ser Ator Anderlif" zagrme najavljivač. Senka pređe Danku preko lica kada oblak proguta sunce. "Ser Teomor od kuće Balvera, Stari Vo, vitez od Crne Krune. Pristupite i pokažite svoju smelost." Stari Vo je izgledao zastrašujuće u krvavocrvenom oklopu, s crnim bikovskim rogovima na kacigi, međutim trebala mu je pomoć snažnog štitonoše da se popne u sedlo, a po tome kako je stalno krivio glavu, činilo se da je ser Majnard bio u pravu u vezi s njegovim okom. Ipak, kada je izjahao na borilište, dočekalo ga je žustro klicanje. Puža nije, a on je sigurno i želeo da bude tako. U prvom prolazu oba viteza su samo okrznula protivnika. U drugom je Stari Vo slomio koplje o ser Atorov štit, dok je Puž potpuno promašio. Isto se desilo i u trećem prolazu, i tada se ser Ator zanjihao kao da će pasti. Glumi, shvati Dank Produžava borbu, da sledeći put opklade budu još veće. Trebalo je samo da se osvrne i vidi Vila kako radi, kako prima opklade u ime svog gospodara. Tek tada mu je palo na pamet da je i on mogao nešto da zaradi da je stavio neku paru na Puža. Budalina Dank, tup kao topuz. Stari Vo je pao u petom prolazu, oborio ga je u stranu vrh koplja koji je vešto skliznuo s njegovog štita i pogodio ga u grudi. Noga mu je ostala zakačena za uzengiju kada je pao, pa ga je konj vukao četrdeset koraka po dvorištu pre nego što su njegovi ljudi uspeli da ga obuzdaju. Ponovo su doneli nosila da prebace Balvera kod meštra. Nekoliko kapi kiše palo je dok su ga nosili i ogrtač mu je potamneo tamo gde su kanule. Dank je gledao bezizražajnog lica. Razmišljao je o Jajetu. Šta ako ga je taj moj tajni dušmanin uhvatio? To bi imalo smisla koliko i sve ostalo. Dečak nizašta nije kriv. Ako neko ima neki spor sa mnom, ne bi trebalo da on za to odgovara. * 217

Kada ga je Dank našao, ser Džona Muzikanta su opremali za sledeću borbu. Služila su ga čak trojica štitonoša, kopčali mu oklop i bavili se pokrovcem njegovog konja, dok je lord Alin Kokšo sedeo nedaleko i pio razvodnjeno vino, izubijan i mrzovoljnog izgleda. Kada je ugledao Danka, lord Alin se zagrcnuo i isprskao vinom grudi. "Kako to da ti još hodaš? Zar ti nije Puž razbio glavudžu?" "Čelični Pejt mi je izradio jaku kacigu, moj gospodaru, a ser Arlan je uvek govorio da mi je glava tvrda kao kamen." Muzikant se nasmeja. "Ne obraćaj pažnju na Alina. Kopilan Vatrene Kugle ga je bacio s konja na to njegovo debelo dupe, pa je sad rešio da mrzi sve vitezove lutalice." "Taj bubuljičavi jadnik nije sin Kventina Bola", pobuni se Alin Kokšo. "Ko mu je uopšte dozvolio da se takmiči? Da je ovo moja svadba, naredio bih da ga išibaju zbog drskosti." "Koja bi se to devica za tebe udala?", upita ser Džon. "Bolova drskost smeta mnogo manje od tvog durenja. Ser Dankane, da nisi ti kojim slučajem prijatelj Galtrija Zelenog? Uskoro ga moram odvojiti od konja." Dank nije ni sumnjao da će tako i biti. "Ne poznajem tog čoveka, moj gospodaru." "Jesi li za pehar vina? Malo hleba i maslina?" "Samo bih da porazgovaramo, moj gospodaru." "Koliko god poželiš. Povucimo se u moj paviljon." Muzikant diže krilo da Dank uđe. "Ne i ti, Aline. Ti, ako ćemo iskreno, treba malo da smanjiš s maslinama." Unutra se Muzikant ponovo okrenuo ka Danku. "Znao sam da te ser Ator nije ubio. Moji snovi nikada ne greše. A Puž će uskoro morati da se suoči sa mnom. Pošto ga zbacim, zahtevaću da vrati tvoje oružje i oklop. I tvog konja, mada zaslužuješ boljeg. Hoćeš li da ti jednog poklonim?" "Ne... ne bih to mogao da prihvatim." Dank se osetio neprijatno na tu pomisao. "Ne želim da budem nezahvalan, ali..." "Ako ti smeta dug, to odmah zaboravi. Meni ne treba tvoje srebro, ser. Samo tvoje prijateljstvo. Kako ćeš bez konja biti jedan od mojih vitezova?" Ser Džon navuče rukavice od preklopljenog čelika i stegnu prste. "Nestao mi je štitonoša." 218

"Možda je pobegao s nekom curicom?" "Jaje je premali za curice, moj gospodaru. Nikada me ne bi napustio svojom voljom. Čak i da sam na samrti, ostao bi dok mi se telo ne ohladi. Njegov konj je još tu, i naša mazga." "Ako želiš, mogu da pošaljem svoje ljude da ga traže." Svoje ljude. Danku se nije dopalo kako to zvuči. Turnir za izdajnike, pomislio je. "Ti nisi vitez lutalica." "Nisam." Muzikantov osmeh zračio je dečačkim šarmom. "Ali to znaš još od početka. Oslovljavao si me sa moj gospodaru još otkako smo se sreli na drumu, a zašto?" "Zbog tvog govora. Tvog izgleda. Tvog ponašanja." Budalina Dank, tup kao topuz. "Sinoć gore na krovu, govorio si da..." "Od vina previše pričam, ali sam bio sasvim ozbiljan. Nama je suđeno da budemo zajedno, tebi i meni. Moji snovi ne lažu." "Tvoji snovi ne lažu", reče Dank, "ali ti lažeš. Ne zoveš se zapravo Džon, je li tako?" "Tako je." Muzikantove oči vragolasto su iskrile. Imao je iste oči kao Jaje. "Njegovo pravo ime uskoro će biti obznanjeno, onima koji treba da ga znaju." Lord Gormon Pik se namršten ušunjao u paviljon. "Viteže lutalice, upozoravam te..." "O, Gormi, prekini s tim" reče Muzikant. "Ser Dank je sa nama, ili će uskoro biti. Rekao sam ti, sanjao sam ga." Napolju se oglasi najavljivačeva truba. Muzikant okrenu glavu. "Molim te da mi oprostiš, ser Dankane. Možemo nastaviti razgovor pošto se pozabavim ser Galtrijem Zelenim." "Nek ti ruka bude snažna", reče Dank. Učtivost je to nalagala. Lord Gormon je ostao pošto je ser Džon otišao. "Njegovi snovi će nam svima doći glave." "Pošto ste kupili ser Galtrija?" začu Dank sebe kako govori. "Je li srebro bilo dovoljno, ili je tražio zlato?" "Vidim da je neko brbljao." Pik sede na poljsku stolicu. "Napolju imam deset ljudi. Trebalo bi da ih pozovem, pa da te prekolju, ser." 219

"Zašto to ne učiniš?" "Veličanstvo bi to loše primilo." Veličanstvo. Dank oseti kao da ga je neko udario pesnicom u stomak. Još jedan crni zmaj, pomisli on. Još jedna buna Crne Vatre. A uskoro još jedno Rujnotravno polje. Trava nije bila crvena kada je jutros sunce izašlo "Zašto ova svadba?" "Lord Batervel je želeo mladu ženu da mu greje postelju, a lord Frej je imao pomalo rabljenu kćerku. Njihovo spajanje pružilo je uverljiv izgovor za okupljanje nekih plemića koji slično misle. Većina zvanica nekada se borila za crnog zmaja. Ostali imaju razloga da mrze vladavinu Krvavog Gavrana, ili imaju sopstvena nezadovoljstva i ambicije. Mnogima su od nas sinove i kćeri odveli u Kraljevu Luku, kao jamce buduće odanosti, ali je većina talaca poumirala u velikoj prolećnoj boleštini. Ruke nam više nisu vezane. Došao je naš čas. Eris je slab. Knjiški moljac, a ne ratnik. Prost svet jedva da ga zna, a ono malo što zna - ne voli. Njegovi lordovi vole ga još manje. I otac mu je bio slab, to je istina, ali kada je opasnost zapretila njegovom prestolu, imao je sinove koji će izaći na bojište da ga brane. Belor i Mekar, čekić i nakovanj... ali Belora Lomikoplja više nema, a princ Mekar se duri u Letnjim dvorima, zavađen sa kraljem i desnicom." Da, pomisli Dank, a sada je neki glupi vitez lutalica doveo njegovog sina miljenika pravo u ruke njegovim neprijateljima. Kako bolje obezbediti da princ ne mrdne iz Letnjih dvora? "Tu je Krvavi Gavran", reče on. "On nije slab." ,Nije", priznao je lord Pik. "ali niko ne voli čarobnjake, a rodoubice su prokleti i pred bogovima i pred ljudima. Na prvi znak slabosti ili poraza, sledbenici Krvavog Gavrana će okopneti kao letnji sneg. A ako se san koji je princ sanjao ostvari, i živi zmaj se pojavi ovde u Belozidu..." Dank dovrši rečenicu umesto njega, "...presto je vaš." "Njegov" reče lord Gormon Pik. "Ja sam tek skromni sluga." Ustao je. "Ne pokušavaj da odeš iz zamka, ser. Ako pokušaš, to ću doživeti kao dokaz izdajstva i odgovaraćeš glavom. Previše smo daleko otišli, sada više nema nazad." Olovno nebo počelo je svojski da sipa kišu dok su Džon Muzikant i ser Galtri Zeleni uzimali nova koplja na suprotnim krajevima borilišta. Neki svatovi su žurili ka velikoj dvorani, pogrbljeni pod ogrtačima. Ser Galtri je jahao belog pastuva. Poleglo zeleno pero krasilo mu je kacigu, isto takvo pero čelo njegovog konja. Plašt mu je bio sačinjen od mnogih kvadrata platna, a svaki je bio druge nijanse zelene. Rukavice i štitnici za kolenice sijali su mu od 220

zlatnih intarzija, a na štitu mu se videlo devet barbuna na zelenom polju. Čak mu je i brada bila obojena u zeleno, po modi muškaraca iz Tiroša, s druge obale Uzanog mora. Devet puta su on i Muzikant jurišali uperenih kopalja, zeleni šareni vitez i mladi gospodičić sa zlatnim mačevima i violinama, i devet puta su im koplja prepukla. Kod osmog naleta zemlja je počela da omekšava i veliki jurišni konji gacali su kroz blatnjave lokve. Kod devetog je Muzikant zamalo pao s konja, ali se u zadnji čas ispravio. "Dobar udarac!", viknuo je uz smeh. "Zamalo da me oboriš, ser." "Uskoro ću, ne brini", doviknuo je zeleni vitez kroz kišu. "Ne, mislim da nećeš." Muzikant je bacio slomljeno koplje, a štitonoša mu je dao novo. Sledeći sudar bio je poslednji. Koplje ser Galtrija slabašno je ogrebalo Muzikantov štit, dok je ser Džon pogodio viteza pravo u grudi i izbacio ga iz sedla, tako da je uz pljusak pao u baru. Dank na istoku vide sev daleke munje. Tribina se brzo praznila, dok su i prost svet i gospodari žurili da se sklone s kiše. "Vidi ih samo kako beže", reče tiho Alin Kokšo kada je stao uz Danka. "Nekoliko kapi kiše i smeli gospodari cičeći traže sklonište. Šta li će da rade, pitam se, kad izbije prava oluja?" Prava oluja. Dank je znao da lord Alin ne govori o vremenskim prilikama. Šta sad on hoće? Da nije iznenada odlučio da se sprijatelji sa mnom? Najavljivač se ponovo pope na platformu. "Ser Tomard Hedl, vitez od Belozida, u službi lorda Hatervela!" viknuo je dok je u daljini grmelo. "Ser Ator Anderlif. Pristupite i dokažite svoju smelost. " Dank pogleda ka ser Atoru na vreme da vidi kako Pužu osmeh gasne. Ovo nije borba za koju je platio. Ceremonijal majstor ga je prešao, ali zašto? Umešao se neko drugi, neko koga Kozgrov ceni više od Atora Anderlifa. Dank je malo razmislio otome. Oni ne znaju da Ator namerava da izgubi, shvatio je iznenada. Vide ga kao pretnju, pa zato hoće da ga Crni Tom skloni Muzikantu $ puta. Sam Hedl je bio deo Pikove urote; na njega su mogli da se oslone da će izgubiti kada zatreba. Što znači da je ostao samo... Odjednom je lord Pik lično jurio preko blatnjavog polja ipenjao se uz stepenište najavljivačeve platforme, praćen zavijorenim plaštom. "Izdaja!" viknuo je. "Krvavi Gavran ima uhodu među nama. Zmajevo jaje je ukradeno!" Ser Džon Muzikant okrenu konja u mestu. "Moje jaje? Kako je to moguće? Lord Batervel drži stražare pred ložnicom i noću i danju." 221

"Pobijeni su", viknu lord Pik, "ali jedan čovek je imenovao ubicu pre nego što je izdahnuo." Namerava li to da mene optuži?, upita se Dank. Desetak ljudi ga je sinoć videlo kako dodiruje zmajevo jaje, kada je nosio gospu Batervel u postelju njenog gospodara muža. Prst lorda Gormona se optužujuće ispruži. "Eno ga tamo. Kurvin sin. Hvatajte ga." Na drugom kraju borilišta ser Glendon Bol zbunjeno diže glavu. Načas kao da nije shvatao šta se dešava, sve dok nije video ljude kako jurišaju na njega sa svih strana. Onda se momak pokrenu brže nego što je Dank verovao da je moguće. Izvukao je mač dopola iz korica kada mu je prvi čovek stavio ruku oko vrata. Bol se oslobodi njegovog stiska, ali su dotad stigla još dvojica. Bacili su se na njega i oborili ga dole u blato. Pristigli su i drugi, vikali su i udarali ga nogama. To bih mogao biti ja, shvati Dank. Osećao se bespomoćno kao u Pepelgazu, onog dana kada su mu rekli da će morati da ostane bez šake i stopala. Alin Kokšo ga povuče unazad. "Ne mešaj se u ovo ako hoćeš da nađeš onog svog štitonošu." Dank se okrenu ka njemu. "Šta ti to znači?" "Možda znam gde možeš naći dečka." "Gde?" Dank nije bio raspoložen za igre. Na drugom kraju dvorišta ser Glendona su grubo podigli na noge, prikovanog između dvojice oklopnika sa verižnjačama i plitkim kacigama. Bio je blatnjav od pojasa naniže, a krv i kiša slivale su mu se niz obraze. Krv junaka, pomisli Dank, dok je Crni Tom sjahivao ispred sužnja. "Gde je jaje?" Krv je kapala Bolu sa usana. "Zašto bih ja ukrao jaje? Trebalo je da ga osvojim." Da, pomisli Dank, a to nisu smeli da dozvole. Crni Tom ošinu Bola po licu oklopljenom pesnicom. "Pretražite mu bisage", naredi lord Pik. "Kladim se da ćemo tamo naći umotano zmajevo jaje." Lord Alin tiho reče: "I hoće. Pođi sa mnom ako hoćeš da nađeš svog štitonošu. Sada je najbolji čas, dok su svi zauzeti." Nije sačekao odgovor. Dank je morao da ga prati. Sustigao ga je u tri dugačka koraka. "Ako si dečaku 222

učinio nešto nažao..." "Dečaci meni nisu po ukusu. Ovamo. Življe." Kroz luk, pa niz blatnjavo stepenište, za ugao, Dank je hodao za njim, prskajući kroz bare dok je kiša padala po njima. Držali su se blizu zidova, zaogrnuti senkama, i na kraju su zastali u zatvorenom dvorištu gde su kamene ploče pod nogama bile glatke i klizave. Zgrade su se tiskale sa svih strana. Iznad su svi prozorski kapci bili zatvoreni. U sredini dvorišta stajao je bunar, opasan niskim kamenim zidom. Usamljeno mesto, pomisli Dank. Nije mu se dopalo. Stari nagon ga natera da se maši mača, ali se onda seti da je njegov mač kod Puža. Dok je prelazio rukom po boku gde bi korice trebalo da mu vise, osetio je vrh noža kako ga ubada u krsta. "Okreni se, pa ću da ti izvadim bubreg i dam ga Batervelovim kuvarima da ga isprže za gozbu." Nož, nemilosrdan, probi kroz leđa Dankovog prsluka. "Tamo ka bunaru. Bez naglih pokreta, ser." Ako je bacio Jaje dole u taj bunar, trebaće mu više od tog nožića-igračke da se spase. Dank sporo pođe napred. Osećao je bes kako mu narasta u trbuhu. Oružje nestade s njegovih leđa. "Sada se možeš okrenuti da me pogledaš, viteže lutalice." Dank se okrenu. "Moj gospodaru. Je li ovo zbog zmajevog jajeta?" "Ne. Ovo je zbog zmaja. Misliš li da bih stajao mirno i pustio te da ga preotmeš?" Ser Alin iskrivi lice. "Nisam smeo da imam poverenja u onog bednog Puža da te ubije. Ima da mi vrati pare, do poslednjeg zlatnika." On?, pomisli Dank. Ovaj dežmekasti, bledunjavi, namirisani gospodičić je moj tajni neprijatelj? Nije znao da li da se smeje ili da plače. "Ser Ator je zaradio svoj novac. Ja prosto imam tvrdu glavu, i to je sve." "Tako izgleda. Kreni unazad." Dank zakorači unatraške. "Ponovo. Ponovo. Još jednom." Još jedan korak, i našao se tik uz bunar. Njegov kamen pritiskao ga je u krsta. "Sedi na ivicu. Ne bojiš se da se malo okupaš, je li? Nećeš biti ništa mokriji nego što si sada." "Ne umem da plivam." Dank spusti ruku na zid. Kamen je bio mokar. Jedan se 223

pomerio pod pritiskom njegovog dlana. "Prava šteta. Hoćeš li sam da skočiš, ili moram da te ubodem?" Dank pogleda dole. Video je kišne kapi kako ubadaju vodu, dobrih dvadeset stopa niže. Zidove je prekrivala sluz. "Ništa ti nažao nisam učinio." "I nećeš. Demon je moj. Ja ću zapovedati Kraljevom gardom. Ti nisi dostojan belog plašta." "Nikada nisam tvrdio da jesam." Demon. Ime je odzvanjalo u Dankovoj glavi. Ne Džon. Demon, po ocu. Budalina Dank, tup kao topuz. "Demon Crna Vatra imao je sedam sinova. Dva su stradala na Rujnotravnom polju, blizanci..." "Egon i Emon. Nesrećne bezumne siledžije, isti kao ti. Kada su bili mali, uživali su da kinje i mene i Demona. Plakao sam kada ga je Ljuti Čelik odveo u izgnanstvo, i ponovo kada mi je lord Pik rekao da se vraća kući. Ali tada je ugledao tebe na drumu i zaboravio je da ja postojim." Kokšo preteći zamahnu bodežom. "Možeš u vodu ovako, ili možeš izboden. Kako ćeš?" Dank stegnu šaku oko labavog kamena. Ispostavilo se da je mnogo manje labav nego što se nadao. Pre nego što je stigao da ga oslobodi, ser Alin napade. Dank se izvi u stranu, tako da mu vrh bodeža probi mišicu. A onda kamen izlete. Dank ga nabi lordu u njušku i oseti kako od udarca pucaju zubi. "U bunar, je li?" Ponovo udari gospodičića u usta, a onda baci kamen, zgrabi Kokšoa za ruku, pa je iskrenu tako da kost puče a bodež pade na kamen. "Posle tebe, moj gospodaru." Dank zakorači u stranu, cimnu gospodičiću ruku pa ga nogom udari u stražnjicu. Lord Alin glavačke odlete u bunar. Začu se pljusak. "Svaka čast, ser." Dank se naglo okrenu u mestu. Kroz kišu je video samo obris sa kapuljačom i jedno bledo belo oko. Tek kada je čovek prišao, lice u senci kukuljice poprimilo je poznate crte ser Majnarda Plama, a belo oko postalo tek kopča od ahata koja mu je na ramenu držala plašt. Dole u bunaru, lord Alin se bacakao, pljuskao i dozivao upomoć. "Ubistvo! Nek mi neko pomogne." 224

"Pokušao je da me ubije", reče Dank. "To će objasniti svu ovu krv." "Krv?" Pogledao je dole. Leva ruka bila mu je krvava od ramena do lakta, tunika slepljena za kožu. "Oh." Dank se nije sećao da pada, ali se odjednom našao na zemlji, a kišne kapi su mu lile niz lice. Čuo je lorda Alina kako vapi iz bunara, ali je pljuskanje postajalo sve slabije. "Moramo da ti previjemo tu ruku." Ser Mejnard uhvati Danka ispod miške. "Hajde ustaj. Ne mogu sam da te dignem. Ispravi noge." Dank je ispravio noge. "Lord Alin. Udaviće se." "Nikome neće nedostajati. Muzikantu najmanje." "On nije", huknu Dank, bled od bola, "muzikant." "Nije. On je Demon od kuće Blekfajer, drugi svoga imena. Ili će se tako prozvati, ako se ikada domogne Gvozdenog prestola. Začudio bi se da znaš koliko lordova više voli da im kraljevi budu hrabri i glupi. Demon je mlad i odvažan i lepo izgleda na konju." Zvuci iz bunara postali su gotovo pretihi da se čuju. "Zar ne bi trebalo da lordu bacimo uže?" "Da ga spasemo sada pa da ga pogubimo kasnije? Mislim da ne. Nek kusa ono što je tebi zakuvao. Hajde, nasloni se na mene." Plam ga je poveo preko dvorišta. Tako izbliza, bilo je nečega čudnog u crtama ser Majnardovog lica. Što je duže Dank gledao, kao da je manje video, "Ako se sećaš, savetovao sam te da pobegneš, ali si ti više cenio svoju čast nego svoj život. Časna smrt je hvale vredna, ali ako je reč o životu koji nije tvoj, šta onda? Da li bi tvoj odgovor glasio isto, ser?" "O čijem je životu reč?" Iz bunara dopre poslednji pljusak. "o Jajetovom? Misliš na Jaje?" Dank stegnu Plamovu ruku, "Gde je on?" "Kod bogova. A mislim da ti znaš zašto." Bol koji je u tom času stegao Danku utrobu naterao ga je da zaboravi ruku. Zaječao je. "Pokušao je da upotrebi čizmu." "Slutim da je tako. Pokazao je prsten meštru Lotaru, koji ga je odveo kod Batervela, koji se bez sumnje upisao u čakšire kada ga je video pa je počeo da se pita nije li odabrao pogrešnu stranu i koliko Krvavi Gavran zna o njegovoj zaveri. Odgovor na to poslednje pitanje glasi: Veoma mnogo." Plam se tiho nasmeja. 225

"Ko si ti?" "Prijatelj", reče Majnard Plam. "Prijatelj koji te je držao na oku i pitao se otkud ti u ovom zmijarniku. A sada tišina, dok te ne zakrpimo." Držeći se senki, njih dvojica su se vratila do Dankovog malog šatora. Pošto su ušli, ser Majnard je pripalio vatru, napunio posudu vinom, pa je stavio na plamen da se prokuva. "Čista posekotina, i bar tom rukom ne držiš mač", rekao je rasecajući rukav Dankove krvave tunike. "Izgleda da je ubod promašio kost. Ipak, moramo da je isperemo, da ne bi ostao bez ruke." "Nema veze." Danku se okretao stomak i činilo mu se da će se svakog časa izbljuvati. "Ako je Jaje mrtav?" "...ti si za to kriv. Trebalo je da ga držiš podalje odavde. Mada, nisam rekao da je dečak mrtav. Rekao sam da je s bogovima. Imaš li čistog platna? Svile?" "Imam tuniku. Onu dobru koju sam nabavio u Dorni. Šta ti to znači da je s bogovima?" "Sve u svoje vreme. Prvo tvoja ruka." Vino uskoro poče da se puši, Ser Majnard nađe Dankovu dobru svilenu tuniku, sumnjičavo je onjuši, pa izvadi nož i poče da je seče. Dank htede da se pobuni, ali oćuta. "Za Embrouza Batervela nikada se nije moglo reći da je odlučan čovek", govorio je ser Majnard dok je gužvao tri trake tkanine i natapao ih u vinu. "Od samog početka je sumnjao u ovu zaveru, a te sumnje su narasle kada je saznao da momak ne nosi mač. Jutros je njegovo zmajevo jaje nestalo, i s njim poslednja trunka njegove hrabrosti." "Ser Glendon nije ukrao jaje" reče Dank. "Čitav dan je proveo u dvorištu, borio se ili gledao druge borbe." "Pik će svejedno naći jaje u njegovim bisagama." Vino je ključalo. Plam navuče kožnu rukavicu i reče; "Pokušaj da ne vrištiš." Onda izvadi traku svile iz kipućeg vina i poče da pere posekotinu. Dank nije vrištao. Škrgutao je zubima, grizao jezik i udarao pesnicom po butini tako da će mu ostati modrice, ali vrištao nije. Ser Majnard je ostatak dobre tunike upotrebio da napravi zavoj, pa mu je njime čvrsto umotao ruku. "Kakav je osećaj?", upitao je pošto je završio. 226

"Grozan." Dank se strese. "Gde je Jaje?" "S bogovima. Rekao sam ti." Dank pruži zdravu ruku i uhvati Plama za gušu. "Govori jasno. Muka mi je od nagoveštaja i migova. Reci mi gde da nađem dečaka ili ću ti skršiti šiju, bio prijatelj ili ne." "U obredištu. Valjalo bi ti da odeš naoružan." Ser Majnard se osmehnu. "Je li to dovoljno jasno za tebe, Dank?" Najpre se zaustavio kod paviljona ser Atora Anderlifa. Kada se Dank ušunjao unutra, zatekao je samo štitonošu Vila presamićenog iznad lavora, kako riba gospodarevo rublje. "Opet ti? Ser Ator je na gozbi. Šta hoćeš?" "Svoj mač i štit." "Jesi li doneo otkupninu?" "Nisam." "Pa zašto onda da ti ih dam?" "Trebaju mi." "To nije valjan razlog." "A ako ti obećam da ću te ubiti probaš li da me sprečiš?" Vil zinu. "Tamo su." Dank je zastao ispred obredišta zamka. Bogovi, dajte da nisam zakasnio. Pojas za mač bio je na uobičajenom mestu, čvrsto pritegnut oko struka. Štit sa vešalima pričvrstio je za ranjenu ruku, i od njegove težine bol je sevao pri svakom koraku. Bojao se da će vrisnuti ako se neko samo očeše o njega. Zdravom rukom je gurnuo vrata. Unutra je obredište bilo mračno i tiho, osvetljeno samo svećama koje su treperile na oltarima Sedmoro. Ratnik je imao najviše upaljenih sveća, kao što se i moglo očekivati u doba turnira; mnogi je vitez došao tu da se moli za snagu i hrabrost pre nego što se okuša u borbama. Strančev oltar je bio prekriven senkom i na njemu je gorela samo jedna usamljena sveća. Majka i otac imali su ih desetine, Kovač i Devica nekoliko manje. A ispod sjajnog fenjera Starice klečao je lord Embrouz Batervel, oborene glave, nemo se moleći za mudrost. Nije bio sam. Čim je Dank pošao ka njemu, dva vojnika pođoše da ga spreče, odlučnih lica ispod plitkih kaciga. Obojica su ispod ogrtača za zatalasanim zelenim, 227

belim i žutim prugama kuće Batervela imali oklope. "Stoj, ser", reče jedan. "Ovde nemaš posla." "Da, ima. Lepo sam vas upozorio da će me naći." Glas je bio Jajetov. Kada Jaje iskorači iz senki ispod Oca, s obrijanom glavom koja je blistala na svetlosti sveća, Dank zamalo ne potrča ka dečaku da ga uz radostan poklič digne i smrvi u zagrljaju. Nešto u Jajetovom glasu natera ga da zastane. Glas mu je više besan nego uplašen, a ja ga nikada nisam video da deluje tako ozbiljno. A Batervel je na kolenima. Nešto ovde smrdi. Lord Batervel se osovi na noge. Čak i na slabašnom svetlu sveća izgledao je bled i preznojen. "Pustite ga", reče on svojim ljudima. Kada oni zakoračiše unazad, on mahnu Danku da priđe. "Nisam naudio dečaku. Njegovog oca sam dobro poznavao, kada sam bio kraljeva desnica. Princ Mekar mora znati da ništa od ovoga nije bila moja ideja." "Znaće", obeća Dank. Šta se to ovde dešava? "Pik. Sve je ovo njegovo maslo, kunem se u Sedmoro." Lord Batervel položi jednu ruku na oltar. "Nek me bogovi skrše ako lažem. On mi je rekao koga moram pozvati, a koga preskočiti i on je ovamo doveo tog malog samozvanca. Ja nikad nisam želeo da budem deo neke izdajničke zavere, to mi moraš verovati. Tom Hedl da, on me je podstrekivao, to neću poreći. Moj zet, muž moje najstarije kćeri, ali ja neću lagati, on je bio deo ovoga. " "On je tvoj megdandžija", reče Jaje. "Ako je on upleten, upleten si i ti." Umukni, dođe Danku da zaurla. Ta tvoja jezičina će nas obojicu koštati glave. A ipak je Batervel delovao zastrašeno. "Moj gospodaru, ne shvataš. Hedl zapoveda posadom mog zamka." "Sigurno imaš neke odane gardiste", reče Jaje. "Ove ljude ovde", reče lord Batervel. "I još nekolicinu. Bio sam previše popustljiv, priznajem, ali nikada nisam bio izdajnik. Frej i ja smo od početka sumnjali u samozvanca lorda Pika. On ne nosi mač! Da je sin svog oca, Ljuti Čelik bi ga naoružao Crnom vatrom. A sve te priče o zmaju... ludilo, ludilo i besmislice." Lord rukavom obrisa znoj sa lica. "Sada su uzeli jaje, zmajevo jaje koje je moj deda dobio lično od kralja kao nagradu za vernu službu. Bilo je na mestu jutros kada sam se probudio, a moji stražari se kunu da iz ložnice niko nije ni izašao niti u nju ušao. Možda ih je lord Pik potkupio, ne znam, ali jajeta više nema. Sigurno je kod njih, 228

ili..." Ili se zmaj izlagao, pomisli Dank. Ako se živi zmaj ponovo pojavi u Vesterosu, i lordovi i kmetovi će pohrliti onom kraljeviću koji može reći da je njegov. "Moj gospodaru", reče on, "dozvoli da porazgovaram sa ... sa svojim štitonošom, molim te." "Izvoli, ser." Lord Batervel ponovo kleknu da se pomoli. Dank povuče Jaje u stranu, pa kleknu na jedno koleno da bi porazgovarali licem u lice. "Ima takvu šljagu da ti odvalim da će ti se glava okrenuti unazad pa ćeš do kraja života gledati unatraške." "I treba, ser." Jaje je imao dovoljno obraza da izgleda postiđeno. "Oprosti. Samo sam hteo da pošaljem gavrana svom ocu." Da bih ja ostao vitez. Dečak je imao dobre namere. Dank pogleda ka mestu gde se Batervel molio. "Šta si mu uradio?" "Uplašio sam ga, ser." "Da, to vidim i sam. Do jutra će imati žuljeve na kolenima." "Nisam znao šta drugo da uradim, ser. Kad je video prsten mog oca, meštar me je odveo kod njih." "Kod kojih njih?" "Kod lorda Batervela i lorda Freja, ser. Tu su bili i neki stražari. Svi su se uzrujali. Neko je ukrao zmajevo jaje." "Nisi ti, nadam se?" Jaje odmahnu glavom. "Nisam, ser. Znao sam da sam u nevolji čim je meštar pokazao moj prsten lordu Batervelu. Pomislio sam da kažem da sam ga ukrao, ali sam mislio da mi neće poverovati. Onda sam se prisetio kako sam jednom čuo oca da govori o nečemu što je rekao lord Krvavi Gavran, kako je bolje biti strašan nego prestrašen, pa sam im rekao da me je otac poslao ovamo kao uhodu, a da on stiže na čelu vojske, da je lordu najbolje da me pusti i okane se zavera, inače mu ode glava." Stidljivo se osmehnuo. "Upalilo je bolje nego što sam se nadao, ser." Dank je poželeo da zgrabi momka za ramena pa da ga drmusa dok mu zubi ne zazveče. Ovde je reč o životu i smrti. "Je li i lord Frej čuo sve to?" "Jeste. Poželeo je lordu Batervelu sreću u braku i objavio da se smesta vraća u Blizance. Tada nas je lord doveo ovamo da se molimo." 229

Frej je mogao da pobegne, pomisli Dank, ali Batervel nema tu mogućnost, a pre ili kasnije će početi da se pita zašto se princ Mekar i njegova vojska ne pojavljuju. "Ako lord Pik sazna da si ti u zamku..." Vrata obredišta se uz tresak otvoriše. Dank se okrenu i vide Crnog Toma Hedla, nakostrešenog u crnom oklopu. Kiša mu je kapala s namočenog plašta u lokvu kraj nogu. Desetak oklopnika naoružanih kopljima i sekirama stajalo je s njim. Plavobela munja sevnu preko neba iza njih, iscrtavši iznenadne senke na bledom kamenom podu. Sve sveće u obredištu zaigraše od naleta kišnog vetra. O, sedam mu krvavih paklova, bilo je sve što je Dank imao vremena da pomisli pre nego što Hedl reče: "Eno dečka. Hvatajte ga." Lord Batervel je ustao na noge. "Ne. Stoj. Dečaku ne sme ništa da se desi. Tomarde, šta ovo znači?" Hedlovo lice se prezrivo iskrivi. "Ne teče svima nama mleko u venama, moj gospodaru. Vodim dečaka." "Ne razumeš." Batervelov glas pretvorio se u drhtavo piskutanje. "Raskrinkani smo. Lord Frej je otišao, a drugi će za njim. Princ Mekar stiže s vojskom." "Još bolji razlog da uzmem dečaka za taoca." "Ne, ne", reče Batervel. "Neću više ništa da imam s lordom Pikom ni njegovim samozvancem. Neću se boriti." Crni Tom hladno pogleda svog gospodara. "Kukavice", ispljunu on. "Pričaj šta hoćeš. Ili ćeš se boriti ili ćeš umreti, moj gospodaru." Onda pokaza na Jaje. "Jelen prvome ko pusti krv." "Ne, ne." Batervel se okrenu ka svojim stražarima. "Zaustavite ih, čujete li me? Naređujem vam. Zaustavite ih." Ali svi stražari su zbunjeno stali, pošto nisu znali koga da poslušaju. "Moram li to sam da učinim?" Crni Tom potegnu dugački mač. I Dank potegnu svoj. "Jaje, stani iza mene." "Sklanjajte čelik, obojica!", zakrešta Batervel. "Ne dozvoljavam krvoproliće u obredištu! Ser Tomarde, ovaj čovek je kraljevićev zakleti štit. Ubiće te!" "Samo ako padne na mene." Crni Tom se hladno iskezi. "Video sam kako jaše." "Sa mačem sam veštiji" upozori ga Dank. Hedl odgovori prezrivim frktanjem, pa nasrnu. 230

Dank grubo odgurnu Jaje unazad pa se okrenu da dočeka njegov mač. Prvi udarac je dobro parirao, ali mu je od udarca mača Crnog Toma kroz previjenu ruku sevnuo bol. Pokušao je da uzvrati udarcem u Hedlovu glavu, ali se Crni Tom izmače i ponovo ga udari. Dank jedva da je digao štit na vreme. Komadi borovine se razleteše, a Hedl se nasmeja, nastavljajući da napada, nisko, pa visoko, pa opet nisko. Dank svaki udarac dočeka štitom, ali je svaki udarac bio agonija, pa je počeo da uzmiče. "Udri ga, ser", čuo je kako mu dovikuje Jaje. "Udri ga, udri ga, eto ga tu." Dank je osećao ukus krvi u ustima, a još gore, rana se ponovo otvorila. Preplavio ga je talas vrtoglavice. Sečivo Crnog Toma pretvaralo je njegov dugački štit u iverje. Hraste i gvožđe, čuvajte mi grudi da me ne proguta pakao hudi, pomisli Dank, pre nego što se priseti da je njegov štit od borovine. Kada udari leđima o oltar, pade na jedno koleno i shvati da nema kuda dalje da uzmiče. "Ti nisi vitez", reče Crni Tom. "Jesu li ti to suze u očima, volino?" Suze su od bola. Dank se osovi na noge i udari štitom u dušmanina. Crni Tom se zatetura unazad, ali ipak nekako zadrža ravnotežu. Dank nastavi da gura za njim, neprekidno ga udarajući štitom, koristeći svoj stas i snagu da odbije Hedla na drugi kraj obredišta. Onda izmahnu štitom u stranu i udari mačem, i Hedl vrisnu kada čelik probi kroz vunu i mišić, duboko u njegovu butinu. Divlje zamlatara mačem, ali je to bio trapav i očajnički potez. Dank još jednom podmetnu štit, a onda unese svu svoju snagu u odgovor. Crni Tom se zatetura unazad i užasnut zagleda u svoju ruku koja se otkotrlja ispod Strančevog oltara. "Ti", huknu on, "ti, ti..." "Lepo sam ti rekao." Dank ga probode kroz grlo. "Veštiji sam s mačem." Dva stražara pobegoše na kišu kada se lokva krvi raširi ispod tela Crnog Toma. Drugi su stezali koplja i oklevali, oprezno pogledavajući Danka, dok su čekali svog lorda da progovori. "Ovo... ovo je bilo zlo", uspe napokon Batervel da prozbori. Okrenuo se ka Danku i dečaku. "Moramo otići iz Betozida pre nego što ona dvojica jave o ovome Gormonu Piku. On među gostima ima više prijatelja od mene. Išunjaćemo se na pomoćnu kapiju u severnom zidu... hajde, moramo da požurimo." Dank glasno vrati mač u korice. "Jaje, pođi s lordom Batervelom." Zagrlio je 231

dečaka i spustio glas. "Nemoj da ostaneš uz njega ništa duže nego što moraš. Poteraj Kišu i od makni pre nego što ovaj ponovo promeni stranu. Idi za Devojački Vir, bliži je od Kraljeve Luke." "A šta će biti s tobom, ser?" "Ne brini ti za mene." "Ja sam tvoj štitonoša." "Jesi", reče Dank, "i zato ćeš da radiš šta ti se kaže inače sledi šljaga." * Nekoliko ljudi izlazilo je iz velike dvorane, zastajući tek da dignu kapuljače pre nego što će produžiti na kišu. Stari Vo je bio među njima, kao i kržljavi lord Kazvel, ponovo pijan. Obojica su široko zaobišla Danka. Ser Mortimer Bogs ga znatiželjno pogleda, ali nije želeo da se upusti u razgovor s njim. Ator Anderlif nije bio tako stidljiv. "Kasniš na gozbu, ser", reče dok je navlačio rukavice. "A vidim da si ponovo pripasao svoj mač." "Dobićeš ti svoj otkup za njega, ako je to sve što te brine." Dank je ostavio izubijani štit i prebacio je plašt preko ranjene ruke da sakrije krv. "Sem ako ne stradam. Onda imaš moju dozvolu da mi opljačkaš leš." Ser Ator se nasmeja. "Da li to njušim neustrašivost, ili samo glupost? Ta dva mirisa su, koliko se sećam, veoma slični. Nije prekasno da prihvatiš moju ponudu, ser." "Kasnije je nego što misliš", upozori ga Dank. Nije sačekao da Anderlif odgovori, već se probio pored njega, kroz dvokrilna vrata. Velika dvorana mirisala je na pivo, dim i mokru vunu. Gore na galeriji nekoliko muzičara tiho je sviralo. Smeh je odjekivao sa visokog stola, gde su se ser Kirbi Pim i ser Lukas Nejland nadmetali u piću. Gore na podijumu, lord Pik je nešto ozbiljno razgovarao sa lordom Kostejnom, dok je nevesta Embrouza Batervela sedela napuštena u svojoj visokoj stolici. Dole ispod soli, Dank je našao ser Kajla kako jade utapa u pivu lorda Batervela. Izdubljena vekna bila mu je puna guste čorbe od ostataka sinoćne hrane. To jelo su po sirotinjskim kuhinjama Kraljeve Luke zvali klin-čorba. Ser Kajlu očigledno nije bila po volji. Čorba se, netaknuta, ohladila, i masna skrama se presijavala na površini. Dank sede na klupu pored njega. "Ser Kajle." 232

Mačor klimnu glavom. "Ser Dankane. Jesi li za pivo?" "Nisam." Sada mu je samo još pivo falilo. "Nije ti dobro, ser? Oprosti, ali izgledaš mi..." "...izgledam bolje nego što se osećam. Šta se desilo sa Glendonom Bolom?" "Bacili su ga u tamnicu." Ser Kajl odmahnu glavom. "Kurvin sin ili ne, mali mi nikako nije delovao kao lopov." "I nije." Ser Kajl se zaškilji u njega. "Tvoja ruka... kako si..." "Bodež." Dank okrenu lice ka podijumu i namršti se. Danas je dvaput izbegao smrt. Znao je da bi to većini ljudi bilo dovoljno. Budalina Dank, tup kao topuz. Pridigao se. "Veličanstvo", doviknu. Nekoliko ljudi na obližnjim klupama spusti kašike, prekide razgovor i okrenu se da ga pogleda. "Veličanstvo", ponovi Dank glasnije. Krenuo je po mirskom sagu ka podijumu. "Demone." Sada je pola dvorane utihnulo. Za visokim stolom, čovek koji je sebe nazvao Muzikantom okrenuo se da mu se osmehne. Za gozbu se obukao u ljubičastu tuniku, vide Dank. Ljubičastu, da mu istakne boju očiju. "Ser Dankane. Drago mi je što si s nama. Šta želiš od mene?" "Pravdu", reče Dank, "za Glendona Bola." Ime odjeknu između zidova i na delić trena kao da su se svi živi u dvorani okamenili. Onda lord Kostejn tresnu pesnicom po stolu i viknu; "Smrt taj zaslužuje, a ne pravdu!" Desetak drugih glasova pridruži se njegovom, a ser Harbert Peg izjavi: "Rođen je kao kopile. Sva kopilad su lopovi ili još i gore. Krv se prepozna." Danka načas obuze očaj. Ovde sam sâm. Ali se onda pridiže ser Kajl Mačor, tek se pomalo ljuljaući. "Momak možda jeste kopile, moji gospodari, ali je kopile Vatrene Kugle. Kao što ser Harbert reče, krv se prepozna." Demon se namršti. "Niko Vatrenu Kuglu ne poštuje više od mene", reče on. "Neću da poverujem da je taj lažni vitez njegovo seme. Ukrao je zmajevo jaje i pritom ubio tri dobra čoveka. 233

"Nije on ubio nikoga i ništa nije ukrao", nije popuštao Dank. "Ako su tri čoveka mrtva, drugde traži njihovog ubicu. Veličanstvo jednako dobro kao ja zna da je ser Glendon čitav dan proveo u dvorištu, jašući u jednoj borbi za drugom." "Jeste", prizna Demon. "I meni je to bilo čudno. Ali zmajevo jaje jeste nađeno među njegovim stvarima." "Zaista? A gde je sada?" Lord Gormon Pik ustade, gord i ledenog pogleda. "Na bezbednom i pod stražom. Zašto to tebe zanima, ser?" "Donesi ga", reče Dank. "Voleo bih da ga ponovo pogledam, moj gospodaru. Sinoć sam ga video samo načas." Pik usitni očima. "Veličanstvo", reče Demonu, "nešto mi se čini da je ovaj vitez lutalica stigao u Belozid u društvu ser Glendona, nezvan. Moguće je da mu je on saučesnik." Dank se na to nije osvrnuo. "Veličanstvo, zmajevo jaje koje je lord Pik našao među ser Glendonovim stvarima bilo je ono koje je sam tamo stavio. Neka ga pokaže, ako može. Sam ga pregledaj. Kladim se da je tek puki obojeni kamen." U dvorani izbi halabuka. Stolinu glasova poče da govori istovremeno, a desetak vitezova skoči na noge. Demon je izgledao gotovo jednako mlad i pometen kao ser Glendon kada su ga optužili. "Jesi li ti pijan, druže moj?" Kamo sreće. "Izgubio sam malo krvi", prizna Dank, "ali ne i pamet. Ser Glendon je lažno optužen." "Zašto?", upita Demon zbunjeno. "Ako Bol nije uradio ništa loše, kao što ti tvrdiš, zašto bi lord Pik rekao da jeste i pokušao da to dokaže nekim namazanim kamenom?" "Da ga tebi skloni s puta. Lord Pik je i druge tvoje protivnike kupio zlatom i obećanjima, ali Bol nije bio na prodaju." Muzikant se zajapuri. "To nije istina." "Istina je. Pozovi ser Glendona pa ga sam pitaj." "Tačno ću to i da uradim. Lorde Pik, smesta dovedi kopile. I donesi zmajevo jaje. Hoću da ga bolje pogledam." Gormon Pik uputi Danku pogled pun mržnje. "Veličanstvo, malog kopilana ispituju. Još nekoliko sati i ne sumnjam da ćemo ti pribaviti priznanje." 234

"Pod ispituju moj gospodar misli udaraju na muke", reče Dank. "Još nekoliko sati i ser Glendon će priznati da je ubio veličanstvu oca i oba brata." "Dosta!" Lice lorda Pika bilo je gotovo purpurno. "Samo još reč, i jezik ću ti iščupati." "Sve lažeš", reče Dank "To su dve reči." "I zbog obe ćeš da zažališ", obeća Pik. "Hvatajte ovog čoveka i okujte ga u tamnici." "Ne." Demonov glas postade opasno tih. "Želim da saznam istinu u ovoj stvari. Sanderlende, Virvele, Smolvude, uzmite svoje ljude i nađite ser Glendona u tamnici. Dovedite ga ovamo i pazite da mu se ništa ne desi. Ako neko pokuša da vas zaustavi, recite da idete kraljevim poslom." "Kako ti kažeš" odgovori lord Virvel. "Ja ću ovo rešiti kao što bi moj otac" reče Muzikant. "Ser Glendon je optužen za teška zlodela. Kao vitez ima prava da se brani snagom oružja. Sukobiću se s njim na turnirskom polju, pa neka bogovi odrede krivdu i pravdu." * Junačka krv ili kurvinska krv, pomisli Dank kada dva čoveka lorda Virvela baciše ser Glendona golog pred njegove noge, sad je ima mnogo manje nego pre. Momak je zverski pretučen. Lice mu je bilo naduveno i modro, nekoliko zuba slomljeno ili izbijeno, iz desnog oka mu je curila krv, a po grudima mu je koža bila crvena i ispucala gde su ga pekli usijanim gvožđem. "Sada si bezbedan", govorio je tiho ser Kajl. "Ovde nema nikoga sem vitezova lutalica, a bogovi znaju da smo mi bezopasan soj." Demon im je dao meštrove odaje, i naredio da izviđaju ser Glendonu rane, tako da bude spreman za turnirsku borbu. Dok je spirao krv momku s lica i ruku, Dank je video da su mu s leve šake iščupana tri nokta. To ga je brinulo više od svega ostalog. "Možeš li da držiš koplje?" "Koplje?" Krv i pljuvačka kapali su ser Glendonu iz usta kada je pokušao da govori. "Je l' imam sve prste?" "Imaš ih deset", reče Dank, "ali samo sedam noktiju." Bol klimnu glavom. "Crni Tom je hteo da mi odseče prste, ali su ga zbog nečega pozvali. Protiv njega treba da se borim?" 235

"Ne. Njega sam ubio." To mu izmami osmeh. "Neko je morao." "Ti ćeš se boriti protiv Muzikanta, ali njegovo pravo ime je..." "...Demon, da. Rekli su mi. Crni zmaj." Ser Glendon se nasmeja. "Moj otac je za njega poginuo. Ja bih bio njegov čovek, i to rado. Borio bih se za njega, ubijao za njega, poginuo za njega, ali nisam za njega mogao da izgubim." Okrenuo je glavu i ispljunuo slomljen zub. "Mogu li da dobijem šolju vina?" "Ser Kajle, donesi mešinu." Momak je pio dugo i žedno, onda obrisa usta. "Vidi me samo. Tresem se kao curica." Dank se namršti. "Možeš li da sediš na konju?" "Pomozi mi da se operem i donesi mi štit i koplje", reče ser Glendon, "pa ćeš videti šta mogu." * Bila je gotovo zora pre nego što je kiša dovoljno popustila da se borba održi. Dvorište zamka pretvorilo se u more žitkog blata koje je mokro sijalo na svetlosti stotinu baklji. Iza borilišta se dizala siva magla, pružajući avetinjske prste uz blede kamene zidove da zgrabi kruništa zamka. Mnogi svatovi su nestali u proteklim časovima, ali oni preostali ponovo su se popeli na tribinu i smestili se na kišom natopljene borove daske. Među njima je stajao i ser Gormon Pik, okružen grozdom manjih lordova i domaćih vitezova. Prošlo je samo nekoliko godina otkako je Dank služio kao štitonoša ser Arlanu. Nije zaboravio taj zanat. Zategao je kopče na ser Glendonovom sklepanom oklopu, prikačio mu kacigu za goržet, pomogao mu da uzjaše i dao mu štit. Od ranijih borbi ostale su u drvetu duboke brazde, ali se razbuktala vatrena kugla još jasno videla. Izgleda mlad kao Jaje, pomisli Dank. Preplašen i odlučan dečak. Njegova alatasta kobila nije imala pokrovac, a i silno se uznemirila. Trebalo je da se drži svog konja. Kobila je možda boljeg porekla i hitrija, ali jahač najbolje jaše na konju koga dobro poznaje, a ovaj mu je stran. "Trebaće mi koplje", reče ser Glendon. "Ratno koplje." Dank ode do postolja. Ratna koplja bila su kraća i teža od turnirskih, koja su se koristila u svim dosadašnjim borbama; osam stopa čvrstog jasena sa gvozdenim 236

šiljkom na vrhu. Dank je izabrao jedno i izvadio ga, pa je prešao dlanom po čitavoj dužini, da se uveri da nema napuklina. Na drugom kraju borilišta jedan Demonov štitonoša pružio mu je istovetno koplje. On više nije bio Muzikant. Namesto mačeva i violina pokrovac njegovog konja sada je krasio troglavi zmaj kuće Blekfajera, crn na crvenom polju. Princ je isprao crnu boju iz kose, tako da mu je padala na okovratnik kao srebrn i zlatan slap koji se na svetlosti baklji presijavao kao kovani metal. Jaje bi imao takvu kosu kada bije pustio, shvati Dank. Bilo mu je teško da ga takvog zamisli, ali je znao da će jednoga dana i to videti, samo ako njih dvojica dovoljno dugo požive. Najavljivač se ponovo pope na podijum. "Ser Glendon Kopile optužen je za krađu i ubistvo", objavi on, "i sada pristupa da dokaže nevinost izlažući svoje telo opasnosti. Demon od kuće Blekfajer, drugi svog imena, zakoniti kralj Andala, Rojnara i Prvih ljudi, gospodar Sedam kraljevstava i zaštitnik čitave zemlje, pristupa da dokaže istinitost optužbi protiv kopilana Glendona." I odjednom godine nestadoše, i Dank se ponovo obreo u Pepelgazu, slušao je Belora Lomikopija malo pre nego što su pošli da se bore za njegov život. Vratio je ratno koplje na postolje, uzeo turnirsko sa sledećeg postolja; dvanaest stopa dugačko, vitko, otmeno. "Uzmi ovo", reče ser Glendonu. "Takva smo mi koristili u Pepelgazu, na Suđenju sedmoro." "Muzikant je izabrao ratno koplje. Namerava da me ubije." "Prvo mora da te pogodi. Ako dobro ciljaš, njegov šiljak te neće ni dodirnuti." "Ne znam." "Ja znam." Ser Glendon uze koplje od njega, okrenu se i otkasa ka borilištu. "Onda nas Sedmoro spasio obojicu." Negde na istoku, munja sevnu preko bledoružičastog neba. Demon zlatnim mamuzama obode sapi svog pastuva i skoči napred kao da je sam munjom ošinut, oborivši ratno koplje sa njegovim smrtonosnim gvozdenim vrhom. Ser Glendon diže štit i pohrli mu u susret, spustivši svoje duže koplje iznad glave kobile, da nacilja u grudi mladog samozvanca. Blato prsnu s kopita njihovih konja, a baklje kao da sjajnije zasijaše kada dva viteza protutnjaše kraj njih. Dank sklopi oči. Začu prasak, uzvik i udar. "Ne", začu bolni krik lorda Pika. "Neeeeee." Na delić časa Dank gotovo oseti 237

sažaljenje prema njemu. Ponovo je otvorio oči. Bez jahača, krupni crni pastuv usporavao je u kas. Dank skoči i zgrabi ga za uzde. Na drugom kraju bojišta ser Glendon Bol okrenu kobilu i diže slomljeno koplje. Ljudi pohrliše na polje, gde je Muzikant nepomično ležao, s licem u lokvi. Kada mu pomogoše da ustane, bio je blatnjav od glave do pete. "Smeđi zmaj!", viknu neko. Smeh se zaori dvorištem dok je zora plavila Belozid, Tek nekoliko časaka kasnije, dok su Dank i ser Kajl pomagali Glendonu Bolu da sjaše, oglasila se prva truba, a stražari sa zidova digli su uzbunu. Pred zamkom se pojavila vojska, izranjala je iz jutarnje magle. "Jaje znači uopšte nije lagao", reče Dank zapanjeno ser Kajlu. Iz Devojačkog Vira je došao lord Milton, iz Gavrandrva lord Blekvud, iz Senodola lord Darklin. Vladarevi posedi oko Kraljeve Luke poslali su Hejforde, Rozbije, Stoukvorte, Mejsije i kraljeve lične zaklete mačeve, pod vodstvom tri viteza Kraljeve garde i ojačane sa tri stotine Gavranovih zuba, sa visokim belim lukovima od čuvardrva. Luda Danela Lotston lično je izjahala sa velikom silom iz svojih ukletih kula u Harendvoru, odevena u crni oklop koji se pripijao uz telo kao gvozdena rukavica, raspletene dugačke riđe kose. Zraci izlazećeg sunca presijavali su se na vrhovima petsto konjaničkih kopalja i još deset puta toliko pešačkih. Sivi noćni barjaci iznova su se rodili u desetinama živih boja. A iznad svih su se vijorili kraljevski zmajevi na polju crnom kao noć: velika troglava zver kralja Erisa I Targarjena, crvena kao oganj, i bela krilata neman što bljuje grimiznu vatru. Ipak nije Mekar, shvatio je Dank kada je ugledao te barjake. Barjaci princa od Letnjih dvora prikazivali su četiri troglava zmaja, znamenje četvrtog sina pokojnog kralja Derona II Targarjena. Usamljeni beli zmaj označavao je prisustvo lorda Brindena Rečnog, kraljeve desne ruke. Krvavi Gavran je stigao u Belozid. Prvi ustanak Crne Vatre ugušen je na Rujnotravnom polju u krvi i slavi. Drugi ustanak Crne Vatre okončan je neslavno. "Ne mogu nas zastrašiti" uzviknuo je mladi Demon sa zidina zamka kada je video gvozdeni prsten koji ih je opkolio, "jer je naš cilj pravedan! Probićemo se kroz njih, pa ćemo svom brzinom jahati za Kraljevu Luku! Oglasite trube!" Umesto toga, vitezovi, lordovi i obični vojnici tiho su se sašaptavali, i nekolicina je počela da se razilazi, ka štalama, pomoćnoj kapiji ili nekom skrovištu, 238

gde su se nadali da će biti bezbedni. A kada je Demon isukao mač i digao ga visoko iznad glave, svaki je među njima video da to nije Crna vatra. "Danas ćemo napraviti novo Rujnotravno polje", obećao je samozvanac. "Pišam ti se ja na to!", doviknuo mu je jedan sedokosi štitonoša. "Ja bih radije da živim." Na kraju je drugi Demon Crna Vatra izjahao sam, zauzdao konja pred kraljevskom vojskom i izazvao lorda Krvavog Gavrana na dvoboj. "Boriću se protiv tebe ili kukavice Erisa ili bilo kog vašeg megdandžije." Umesto toga su ga ljudi lorda Krvavog Gavrana opkolili, svukli s konja i okovali u zlatne okove. Barjak koji je nosio poboden je u blato i zapaljen. Dugo je goreo, dižući izvijen pramen dima koji se video miljama unaokolo. Jedina krv tog dana je pala kada je neki čovek u službi lorda Virvela počeo da se hvališe kako je on bio jedno od očiju Krvavog Gavrana i da ga uskoro čeka bogata nagrada. "Neće proći ni mesec dana, a ja ću tucati kurve i piti dornsko rujno vino", navodno je rekao, pre nego što mu je jedan vitez lorda Kostejna preklao vrat. "Napij se ovoga", rekao je dok se Virvelov čovek davio u sopstvenoj krvi. "Nije dornsko vino, ali jeste rujno." Inače je potištena, nema povorka izašla kroz kapije Belozida da baci oružje na sjajnu gomilu, pre nego što će ih svezati i odvesti da sačekaju presudu lorda Krvavog Gavrana. Dank je izašao sa ostalima, u društvu ser Kajla Mačora i Glendona Bola. Potražili su ser Majnarda da im se pridruži, ali je Plam nekuda nestao u noći. Bilo je kasno posle podne pre nego što je ser Roland Krejkhol iz Kraljeve garde našao Danka među ostalim zarobljenicima. "Ser Dankane. Gde si se to u sedam paklova krio? Lord Rečni te traži već satima. Pođi sa mnom, molim te." Dank krenu za njim. Krejkholov dugački plašt vijorio je na vetru, beo kao mesečina na snegu. Od pogleda na njega prisetio se Muzikantovih reci, tamo na krovu. Sanjao sam da si sav u belom, od glave do pete, sa dugačkim bledim plastom koji ti vijori sa tih širokih ramena. Dank prezrivo frknu. Jeste, a ti si sanjao o zmajevima kako se izležu iz kamenih jaja. Jedno je isto verovatno koliko drugo. Desničin paviljon nalazio se pola milje od zamka, u senci razlistalog bresta. U blizini je desetak krava paslo travu. Kraljevi se uzdižu i padaju, pomisli Dank, a krave i kmetovi idu svojim poslom. To je Stari često govorio. "Šta će biti sa svima njima?" upitao je ser Rolanda dok su prolazili pored nekih zarobljenika koji su sedeli na travi. "Sprovešće ih u Kraljevu Luku na suđenje. Vitezovi i oklopnici će se lako 239

izvući. Oni su samo sledili svoje sizerene." "A lordovi?" "Neki će biti pomilovani, pod uslovom da kažu istinu o svemu što znaju i daju sina ili kćer kao taoce koji će jamčiti buduću odanost. Oni koji su pomilovani posle Rujnotravnog polja gore će proći. Oni će biti zatočeni ili će im biti oduzeta zvanja i posedi. Najgori će ostati bez glave." Krvavi Gavran je sa tim već počeo, vide Dank kada su prišli njegovom šatoru. Sa obe strane ulaza, odsečene glave Gormona Pika i Crnog Toma Hedla bile su nataknute na koplje, s njihovim štitovima izloženim ispod. Tri zamka, crni na narandžastom. Čovek koji je ubio Rodžera od Grošdrva. Čak i u smrti, oči lorda Gormona bile su hladne i tvrde. Dank ih sklopi prstima. "Što si to uradio?" upita jedan stražar. "Vrane će ih ionako brzo iskljuvati." "Bar mu toliko dugujem." Da Rodžer nije onog dana poginuo, Stari ne bi zadržao pogled na Danku kada ga je video kako juri onu svinju kroz uličice Kraljeve Luke. Neki stari i pokojni kralj dao je mač jednom sinu umesto drugom, tako je to počelo. A sada ja stojim ovde, a siroti Rodžer je u grobu. "Desnica čeka", opomenu Roland Krejkhol. Dank zakorači pored njega, i stupi pred lorda Brindena Rečnog, kopilana, čarobnika i desnu ruku kraljevu. Ispred njega je stajao Jaje, okupan i odeven u prinčevsku odeću, kao što i dolikuje kraljevom sinovcu. U blizini je sedeo lord Frej na poljskoj stolici, s peharom vina pri ruci i ogavnim malim naslednikom koji mu se migoljio u krilu. Lord Batervel je takođe bio tu, na kolenima, bled i uzdrhtao. "Veleizdaja nije manje strašna ako se izdajnik pokaže kao kukavica", govorio je lord Rečni. "Čuo sam tvoje meketanje, lorde Embrouze, i verujem ti svaku desetu reč. Zbog toga ću ti dozvoliti da zadržiš deseti deo svog imetka. I ženu možeš da zadržiš. Želim ti sreću s njom." "A Belozid?", upita Batervel drhtavim glasom. "Oduzet u ime Gvozdenog prestola. Nameravam da ga srušim kamen po kamen i posejem tlo na kome je stajao solju. Za dvadeset godina niko neće pamtiti da je postojao. Stare budale i mladi nezadovoljnici još idu u hodočašće na Rujnotravno polje, da sade cveće na mestu gde je pao Demon Crna Vatra. Neću dozvoliti da Belozid postane drugi spomenik crnom zmaju." Odmahnuo je bledom šakom. "Sada 240

nestani, žoharu." "Desnica je milostiv." Batervel se otetura, tako slep od jada da izgleda nije ni prepoznao Danka u prolazu. "I ti imaš moju dozvolu da odeš, lorde Freju", naredi Rečni. "Kasnije ćemo ponovo razgovarati." "Kako moj gospodar zapoveda." Frej izvede sina iz paviljona. Tek se tada kraljeva desnica okrenu ka Danku. Bio je stariji nego što ga je Dank pamtio, izboranog i grubog lica, ali mu je koža i dalje bila bleda kao kost, a obraz i vrat je i dalje prekrivao ružni beleg boje vina za koji su neki ljudi tvrdili da liči na gavrana. Čizme su mu bile crne, tunika grimizna. Preko nje je nosio plašt boje dima, zakopčan brošem u obliku gvozdene šake. Kosa mu je padala do ramena, dugačka, bela i prava, začešljana napred, da prikrije oko koje nije imao, ono koje mu je Ljuti Čelik izbio na Rujnotravnom polju. Ono drugo oko i dalje je bilo veoma crveno. Koliko očiju ima Krvavi gavran? Hiljadu očiju, i još jedno. "Nema sumnje da princ Mekar ima neki valjan razlog što dozvoljava svom sinu da služi kao štitonoša vitezu lutalici", reče on, "mada ne mogu zamisliti da to obuhvata i njegovo dovođenje u zamak pun izdajnika koji kuju zaveru za ustanak. Kako to da sam svog rođaka našao u tom zmijskom gnezdu, ser? Lord Mlekadžija bi hteo da poverujem kako te je princ Mekar poslao ovamo, da istražiš tu bunu prerušen u tajanstvenog viteza? Je li to istina?" Dank kleknu na jedno koleno. "Nije, moj gospodaru. Hoću da kažem, jeste, moj gospodaru. Tako mu je Jaje rekao. Egon, hoću da kažem. Princ Egon. Znači, delom je istina. Mada nije ono što biste rekli istinska istina." "Shvatam. Znači vas dvojica ste saznali za ovu urotu protiv krune pa ste resili da je sami osujetite, je li tako bilo?" "Nije ni tako. Mi smo prosto... prosto smo na nju nabasali, tako bi se moglo reći." Jaje prekrsti ruke. "A ser Dankan i ja smo držali sve konce čvrsto u rukama i pre nego što si se ti pojavio s vojskom." "Imali smo i pomoć, moj gospodaru", dodade Dank. "Vitezove lutalice." "Jeste, moj gospodaru. Ser Kajl Mačor, i Majnard Plam. I ser Glendon Bol. On 241

je zbacio iz sedla Muzik... samozvanca." "Da, tu sam priču već čuo sa desetina usana. Kopile od Cica-mace. Sin kurve i izdajnika." "Sin junaka", žustro se usprotivi Jaje. "Ako je on među sužnjima, hoću da ga nađu i oslobode. I nagrade." "A šta ti zamišljaš ko si da tako naređuješ kraljevoj desnici?" Jaje nije ustuknuo. "Znaš ti ko sam ja, rođače." "Štitonoša ti je drzak, ser", reče lord Rečni Danku. "Trebalo bi to batinama da isteraš iz njega." "Pokušao sam, moj gospodaru. Ipak, on je princ." "On je" reče Krvavi Gavran, "zmaj. Ustani, ser." Dank ustade. "Oduvek je bilo Targarjena koji su sanjali o budućim događajima, još davno pre Osvajanja", reče Krvavi Gavran, tako da ne bi trebalo da nas začudi što s vremena na vreme i neko iz kuće Blekfajera pokaže dar za to. Demon je sanjao da će se u Belozidu roditi zmaj, i tako je i bilo. Budala je samo pogrešila kod boje." Dank pogleda Jajeta. Prsten, vide on. Prsten njegovog oca. Sada mu je na prstu, nije skriven u čizmi. "Razmišljao sam da te povedem nazad u Kraljevu Luku sa sobom", reče lord Rečni Jajetu, "i da te zadržim na dvoru kao svog... gosta." Moj otac to ne bi lepo prihvatio." Slutim da ne bi. Princ Mekar je... osetljive prirode. Možda ću te poslati nazad u Letnje dvore." Moje mesto je uz ser Dankana. Ja sam njegov štitonoša." Sedmoro vas obojicu spasio. Kako hoćete. Slobodni ste da idete." "Hoćemo" reče Jaje, "ali nam prvo treba zlata. Ser Dankan mora da plati otkup Pužu." Krvavi Gavran se nasmeja. "Šta se desilo sa onim skromnim dečakom koga sam jednom upoznao u Kraljevoj Luci? Kako ti kažeš, moj prinče. Naložiću blagajniku da ti da zlata koliko poželiš. U razumnim granicama." "Samo kao pozajmicu", bio je uporan Dank. "Sve ću vratiti." 242

"Kada usavršiš turnirsku borbu, bez sumnje." Lord Rečni im odmahnu rukom, odmota pergament i poče da označava imena perom. Obeležava ljude za smaknuće, shvati Dank. "Moj gospodaru" reče on, "videli smo one glave napolju. Je li to... hoće li Muzikant... Demon... hoćeš li i njemu odseći glavu?" Lord Krvavi Gavran podiže pogled s pergamenta. "To će odlučiti kralj Eris... ali Demon ima četiri mlađa brata, i sestre isto. Kad bih bio tolika budala da mu skinem lepu glavu, njegova majka bi tugovala, njegovi prijatelji bi me proklinjali kao rodoubicu, a Ljuti Čelik bi krunisao njegovog brata Hegona. Mrtav, mladi Demon je junak. Živ je smetnja na putu mom polubratu. Teško da može proglasiti trećeg kralja Crnu Vatru dok je drugi tako nezgodno živ. Sem toga, tako plemenit sužanj biće ukras našeg dvora, i živi dokaz o milosti i dobronamernosti njegovog veličanstva kralja Erisa." "I ja imam jedno pitanje", reče Jaje. "Počinjem da shvatam zašto je otac toliko želeo da te se ratosilja. Šta još hoćeš od mene, rođače?" "Ko je uzeo zmajevo jaje? Na vratima je bilo stražara, još stražara na stepenicama, niko nije mogao neprimećen da uđe u ložnicu lorda Batervela." Lord Rečni se osmehnu. "Kada bih nagađao, rekao bih da se neko uspentrao uz odvod nužnika." "Odvod nužnika je premali za penjanje." "Za čoveka. Dete bi to moglo." "Ili kepec", izlete Danku. Hiljadu očiju, i još jedno. A zašto to jedno ne bi bilo u trupi smešnih kepeca? 243

O AUTORU Džordž R. R. Martin objavio je svoju prvu pripovetku 1971. i od tada se profesionalno bavi pisanjem. Pisao je fantastiku, horor i naučnu fantastiku, a sve svoje grehe je okajao provevši deset godina u Holivudu kao scenarista i producent, radeći na Zoni sumraka, Lepotici i zveri i raznim dugometražnim filmovima i televizijskim serijama koji nikada nisu snimljeni. Sredinom devedesetih vratio se prozi, svojoj prvoj ljubavi, i počeo rad na svom serijalu epske fantastike, Pesmi leda i vatre. Od tada ne napušta Sedam kraljevstava. Kada god mu je dozvoljeno da ode, vraća se u Santa Fe, Novi Meksiko, gde živi sa suprugom Paris i njihove četiri mačke. www.georgerrmartin.com ___ Briseida Akelei & Ziki 244

Napomene [←1] Engl.: dragonfly - vilin konjic; dragon - zmaj. (Prim. prev.) 245

[←2] Engl: egg - jaje. (Prim. prev.) 246

[←3] Na engleskom Eg - jaje) zvuči kao prvi slog imena Egon. (Prim. prev.) 247

[←4] Engl.: plum - šljiva. (Prim. prev.) 248

[←5] Engl.: ball - lopta, kugla. (Prim. prev.) 249