Vitez Sedam Kraljevstava - George R. R. Martin

Odjahao je na Gromu nazad do kule i sjahao. "Jaje, pomozi ser Benisu da ih okupi pa ih dovedi nazad ovamo." Gurnuo je kacigu dečaku i otišao do stepenica. Ser Justus ga je sačekao u polutami svoje primaće odaje. "To nije lepo izgledalo." "Nije, moj lorde", reče Dank. "I tako neće moći." Zakleti ti mač duguje svom sizerenu službu i poslušnost, ali ovo je sumanuto. "Sad im je bio prvi put. Njihovi očevi i braća bili su isti ili još i gori kada su počinjali obuku. Moji sinovi radili su s njima, pre nego što smo otišli da pomognemo kralju. Svakog dana, dobre dve nedelje. Stvorili su od njih vojnike." "A kada se zapodenula bitka, moj gospodaru?" upita Dank. "Kako su se onda poneli? Koliko ih se vratilo kući s tobom?" Stari vitez uputi mu dugačak pogled. "Lim", reče naposletku, "Pejt i Dejk. Dejk nam je nalazio hranu. Nisam boljeg tragača u životu video. Nikad nismo marširali praznoga stomaka. Trojica su se vratila, ser. Trojica i ja." Brk mu zadrhta. "Možda će potrajati duže od dve nedelje." "Moj lorde", reče Dank, "ta žena može biti ovde koliko sutra, sa svim svojim ljudima." To su dobri momci, pomislio je, ali će uskoro biti mrtvi momci ako krenu na vitezove iz Studenog šanca. "Mora da postoji neki drugi način." "Neki drugi način." Ser Justas sporo pređe prstima preko štita Malog Lava. "Pravdu neću dobiti od lorda Rovena, niti od ovoga kralja..." Stegnuo je Dankovu mišicu. "Prisećam se da si u prošle dane, kada su vladali zeleni kraljevi, mogao da platiš čoveku krvarinu ako mu ubiješ neku životinju ili seljaka." "Krvarinu?" Dank je zvučao sumnjičavo. "Rekao si neki drugi način. Imam nešto novca odvojenog sa strane. To je bilo samo malo krvi na obrazu, kaže ser Benis. Mogao bih da mu platim srebrnog jelena, i tri ženi za uvredu. Mogao bih, i hoću, ako ona pristane da sruši branu." Starac se namršti. "Ne mogu, ipak, ja kod nje. U Studeni šanac nikako ne mogu." Debela crna muva zazuja oko njegove glave pa mu slete na ruku. "Taj je zamak nekada bio naš. Jesi li to znao, ser Dankane?" "Jesam, moj gospodaru." Grbavi Sem mu je ispričao. "Hiljadu godina pre Osvajanja mi smo bili maršali Severne krajine. Desetine manjih gospodara klelo nam se na vernost, i stotinu vitezova. Tada smo imali četiri zamka i kule motrilje na brdima da nas upozore na dolazak neprijatelja. Studeni šanac bese najveće od naših sedišta. Lord Pervin Ozgrej ga je podigao. Pervin Gordi, tako su ga zvali 101

Posle Vatrenog polja Visoki Sad prešao je iz ruku kraljeva u ruke kućeupravitelja, a Ozgreji se smanjiše i svenuše. Egonov sin Megor beše taj što nam ote Studeni šanac, kada lord Ormond Ozgrej diže glas protiv njegovog suzbijanja Zvezdi i Mačeva, kako su se zvali Sirotani i Ratnikovi sinovi" Glas mu postade promukao. "To je zelen-zlatni lav uklesan u kamen iznad kapije Studenog šanca. Moj otac mi ga je pokazao, kada me je prvi put poveo sa sobom da posetimo starog Rejnarda Vebera. Ja sam ga onda pokazao svojim sinovima. Adam... Adam je služio u Studenom šancu, kao paž i štitonoša i... izvesna... izvesna naklonost rodila se između njega i kćeri lorda Vimena. I tako sam se jednog zimskog dana odenuo u najbogatiju odezdu i otišao lordu Vimenu da predložim bračni ugovor. Njegovo odbijanje bilo je učtivo, ali kada sam odlazio, čuo sam ga kako se smeje sa ser Lukasom Inčfildom. Posle toga se više nikada nisam vratio u Studeni šanac, sem jednom, kada se ta žena usudila da otme jednog mog čoveka. Kada su mi rekli da sirotog Lima potražim na dnu šanca.,." "Dejka", reče Dank. "Benis kaže da se zvao Dejk." "Dejk?" Muva mu je milela po rukavu, pa zastala da protrlja nogama, kao što već muve rade. Ser Justas je otera i protrlja usnu ispod brka. "Dejk. To sam i rekao. Snažan momak, dobro ga se sećam. On nam je nalazio hranu, u ratu. Nikad nismo marširali praznog stomaka. Kada mi je ser Lukas javio šta su uradili mom sirotom Dejku, svetu sam zakletvu položio da više nikada nogom neću kročiti u taj zamak, sem da ga uzmem za sebe. Tako da shvataš, ja tamo ne mogu, ser Dankane. Ni da platim krvarinu, ni iz bilo kog drugog razloga. Ne mogu" Dank je shvatio, "Mogao bih ja, moj lorde. Ja se ništa nisam zaklinjao." "Ti si dobar čovek, ser Dankane. Veran i hrabar vitez." Ser Justas stegnu Danku mišicu. "Da su samo bogovi poštedeli moju Alisanu. Ti si čovek za kakvog sam se uvek nadao da će ona poći. Pravi vitez, ser Dankane. Pravi vitez." Dank je crveneo. "Reći ću gospi Veber šta si rekao, za krvarinu, ali..." "Spašćeš ti ser Benisa Dejkove sudbine. Znam da hoćeš. Nisam ja slab u proceni ljudi, a ti si istinski čelik. Nateraćeš ih da se malo zamisle, ser. Samo kad te ugledaju. Kada ta žena vidi kakvog megdandžiju Postojan ima, možda će i od svoje volje srušiti onu branu." Dank nije znao šta na to da kaže. Kleknuo je. "Moj gospodaru. Poći ću izjutra i učiniću sve što mogu." "Izjutra." Muva je doletela nazad, pa se spustila ser Justasu na levu šaku. Podigao je desnu i spljeskao je. "Da, Izjutra." 102

"Ponovo se kupaš?" reče Jaje zbunjeno. "Juče si se kupao." "A onda sam proveo dan u oklopu, kupajući se u znoju. Zaveži i puni kotao." "Oprao si se one noći kada nas je ser Justas primio u službu", primeti Jaje. "I sinoć i sada. To je tri puta, ser." "Moram da pregovaram s visokorođenom gospom. Hoćeš da pred nju izađem smrdljiv kao ser Benis?" "Da bi toliko smrdeo, morao bi da se povaljaš po koritu Meštrove balege, ser." Jaje napuni kotao, "Grbavi Sem kaže da je kaštelan Studenog šanca krupan koliko ti. Lukas Inčfild mu je ime, ali ga zbog stasa zovu Dugi. Je l' misliš da je velik koliko i ti, ser?" "Ne." Prošle su godine otkako je Dank sreo nekoga visokog kao on. Uzeo je kotao i okačio ga iznad vatre. "Hoćeš li se tući s njim?" "Ne." Dank skoro da je želeo da bude drugačije. On možda nije najveći borac u kraljevstvu, ali stas i snaga mogu mnogo toga da nadoknade. Ali ne i nedostatak pameti. Nije bio vešt s rečima, a sa ženama je bio još i gori. Taj div Lukas Dugi nije ga plašio ni upola koliko izgledi na susret sa Crvenom Udovicom, "Samo ću porazgovarati sa Crvenom Udovicom, to je sve." "A šta ćeš joj reći, ser?" "Da mora da sruši branu." Moraš da srušiš branu, moja gospo, u suprotnom... "Zamoliću je da sruši branu, hoću da kažem." Molim te vrati nam našu Zelen-zlatnu vodu. "Ako joj je po volji." Malčice vode, moja gospo, ako ti je po volji. Ser Justas ne bi hteo da on preklinje. Kako onda da se izrazim? Voda je uskoro počela da se puši i klokoće. "Pomozi mi da odvučem vodu u korito" reče Dank dečaku. Zajedno su digli kotao sa ognjišta pa otišli do velikog drvenog korita. "Ne znam kako se razgovara s visokorođenim gospama", priznao je dok su sipali, "Nas obojicu su mogli u Dorni da ubiju zbog onoga što sam rekao gospi Vejt." "Gospa Vejt je bila luda" podseti ga Jaje, "ali si ti mogao da se viteškije poneseš. Gospe vole kada se viteški ophodiš sa njima. Kada bi spasao Crvenu Udovicu kao što si spasao onu lutkarku od Eriona..." "Erion je u Lisu, a Udovicu ne treba spasavati." Nije želeo da priča o Tanseli. 103

Previsoka Tansela su je zvali, ali meni nije bila previsoka. "Pa", reče dečak, "neki vitezovi svojim gospama pevaju viteške pesme, ili im sviraju na lauti." "Ja nemam lautu." Dank je izgledao snuždeno. "A one noći u Daščarama kad sam popio previše, ti si mi rekao da pevam kao zaglibljeni vo." "To sam zaboravio, ser." "Kako si mogao to da zaboraviš?" "Ti si mi rekao da zaboravim, ser", reče Jaje, sušto nevinašce. "Rekao si mi da sledi šljaga kad sledeći put to spomenem." "Neće biti pevanja." Čak i da je imao glas za pevanje, jedina pesma koju je Dank znao do kraja bila je "Medved i devica lepa" Sumnjao je da bi mu ona pomogla da pridobije gospu Veber. Kotao se ponovo pušio. Odvukli su ga do korita pa ga iskrenuli. Jaje je doneo vodu da napuni kotao i po treći put, pa se uspentrao nazad na bunar. "U Studenom šancu bolje da ništa ne piješ i ne jedeš, ser. Crvena Udovica je otrovala sve svoje muževe." "Nije mi namera da se njome ženim. Ona je visokorođena gospa, a ja sam Dank iz Buvlje rupe, zar si zaboravio?" Namrštio se. "Koliko je beše tačno muževa imala, znaš li?" "Četvoricu", odgovori Jaje, "ali nema dece. Kad god se porodi, zloduh noću dođe da odnese potomstvo. Žena Grbavog Sema kaže da nerođenu decu prodaje Gospodaru Sedam Paklova, da bi je on naučio svojim crnim veštinama." "Visokorođene gospe ne petljaju se s crnim veštinama. One plešu, pevaju i vezu goblene." "Možda ona pleše sa zlodusima i veze zle čini", reče Jaje s uživanjem. "Otkud ti znaš šta visokorođene gospe rade, ser? Gospa Vejt jedina je koju si upoznao." To je bilo drsko, ali tačno. "Možda ne znam nijednu visokorođenu gospu, ali znam jednog malca koji prosto vapi za šljagom." Dank protrlja vrat, Posle dana u oklopu, uvek bi se ukočio kao da je od drveta. "Ti si poznavao kraljice i princeze. Jesu li one plesale sa zlodusima i bavile se crnim veštinama?" "Gospa Sijera jeste. Ljubavnica lorda Krvavog Gavrana. Kupa se u krvi da sačuva lepotu. A jednom mi je moja sestra Rea sipala ljubavni napitak u piće, da bih 104

se oženio njom a ne sestrom Delom." Jaje je govorio kao da je rodoskvrnuće nešto najprirodnije na svetu. Za njega i jeste. Targarjeni su stotinama godina venčavali brata i sestru, da krv zmaja ostane čista. Mada je poslednji pravi zmaj umro pre nego što je Dank rođen, zmajski kraljevi trajali su i dalje. Možda bogovima ne smeta što se oni venčavaju sa sestrama. "Je li napitak delovao?", upita Dank. "Bi", odgovori Jaje, "ali sam ga ja ispljunuo. Neću da se ženim, hoću da budem vitez Kraljeve garde, i da živim samo da bih služio i branio kralja. Kraljevi gardisti se zaklinju da se neće ženiti." "To je plemenita želja, ali kad odrasteš možda ćeš shvatiti da ti je milija devojka od belog plašta." Dank je razmišljao o Previsokoj Tanseli, i kako mu se osmehivala u Pepelgazu. "Ser Justas je rekao da sam ja čovek za kakvog je hteo da mu pođe kćerka. Zvala se Alisana." "Ona je mrtva, ser." "Znam da je mrtva", ljutnu se Dank. "Da je živa, rekao je. Da jeste, on bi želeo da se ona uda za mene. Ili za nekog kao što sam ja. Nikada mi pre neki lord nije ponudio ruku svoje kćeri." "Svoje pokojne kćeri. A Ozgreji su možda bili lordovi u davno doba, ali je ser Justas tek vitez s posedom." "Znam ja šta je on. Hoćeš šljagu?" "Pa" odgovori jaje, "pre bih šljagu nego ženu. A pogotovo pokojnu ženu, ser. Kotao vri." Odneli su vodu do korita, pa je Dank skinuo tuniku preko glave. "U Studeni šanac idem u dornskoj tunici." Bila je od peščane svile, najfiniji njegov odevni predmet, oslikana njegovim brestom i zvezdom padalicom. "Ako u njoj jašeš, skroz ćeš da je oznojiš, ser", reče Jaje. "Obuci onu koju si nosio danas. Poneću ti dornsku, pa možeš da se presvučeš kada stigneš do zamka." "Pre nego što stignem do zamka. Izgledao bih kao budala da se presvlačim na pokretnom mostu. A ko je rekao da ti ideš sa mnom?" "Vitez ostavlja mnogo jači utisak kada ga prati štitonoša." To je bilo tačno. Mali se dobro razumeo u te stvari. Kako i ne bi. Dve godine je služio kao paž u Kraljevoj Luci. Svejedno, Dank je zazirao od pomisli da ga povede u opasnost. Nije imao pojma kakva ih dobrodošlica čeka u Studenom šancu. Ako je ta Crvena Udovica 105

opasna koliko se priča, mogao bi da završi u kavezu za vrane, kao ona dvojica što su ih videli na drumu. "Ostaćeš ovde i pomoći ser Benisu sa kmetovima", reče Jajetu. "I nemoj tako mrgodno da me gledaš." Zbacio je čakšire pa je ušao u korito puno tople vode. "Sada hajde na spavanje, pusti da se okupam na miru. Ti ne ideš i to je kraj priče." * Dank se probudio s jutarnjim suncem na licu i video da je Jaje već ustao i nekuda otišao. Smilujte se bogovi, kako je moguće da je već ovako vrelo? Pridigao se i proteglio zevajući, a zatim ustao i pospano se odvukao do bunara, gde je pripalio debelu lojanicu, ispljuskao lice hladnom vodom pa se obukao. Kada je izašao na sunce, Grom ga je čekao pored štale, osedlan i zauzdan, Čekao je i jaje, sa svojom mazgom Meštrom, Dečak je obuo čizme. Jednom je za promenu izgledao kao pravi štitonoša, u zeleno-zlatnom kariranom dubletu i uzanim belim vunenim čakširama. "Čašire su bile poderane na turu, ali mi ih je zakrpila žena Grbavog Sema", objavio je. "Odeća je bila Adamova", reče ser Justas dok je izvodio svog sivog škopca iz jasli. Zelen-zlatni lav krasio je izlizani svileni ogrtač što je vijorio sa starčevih ramena. "Dublet se malčice ustajao u kovčegu, ali poslužiće. Vitez ostavlja jači utisak kad ga prati štitonoša, tako da sam odlučio da te Jaje prati u Studeni šanac." Nadmudrio me desetogodišnji dečak. Dank pogleda Jaje pa nemo usnama obrazova reč šljaga. Dečak se naceri, "Imam nešto i za tebe, ser Dankane, Dođi." Ser Justas izvadi plašt, pa ga istrese dramatičnim pokretom. Bila je to bela vuna, obrubljena kvadratima zelenog satena i zlatotkanog platna. Samo mu je još vuneni ogrtač trebao po toj vrućini, ali kada mu ga je ser Justas prebacio preko ramena, Dank vide ponos na njegovom licu, pa shvati kako ne može da odbije. "Hvala ti, moj lorde." "Dobro ti stoji. Kad bih samo mogao da ti dam još nešto." Starčev brk zadrhta. "Poslao sam Grbavog Sema dole u podrum da pretraži stvari mojih sinova, ali su Edvin i Harold bili niži ljudi, užih pleća i mnogo kraćih nogu. Ništa što su ostavili ne bi ti stajalo, moram nažalost reći." "Plašt je dovoljan, moj gospodaru. Neću ga osramotiti." "U to ne sumnjam." Potapšao je konja. "Mislio sam da pojašem s tobom jedan 106

deo puta, ako ne zameraš." "Nipošto, moj gospodaru." Jaje ih je poveo nizbrdo, visoko sedeći na Meštru. "Mora li da nosi taj smešni slamnati šešir?" upita ser Justas Danka. "Izgleda malo budalasto, zar ne?" "Izgledao bi još budalastije kad bi mu se ljuštila glava, moj gospodaru." Čak i u taj čas, sa suncem jedva iznad obzorja, bilo je vrelo. Po podne će se sedla usijati da plikove prave. Jaje sada možda izgleda otmeno u finoj odeći pokojnog momka, ali će do kraja dana postati tvrdo kuvano jaje. Dank je bar mogao da se presvuče; u bisagama je imao svoju najlepšu tuniku, a na leđima onu staru zelenu. "Idemo zapadnim putem", objavi ser Justas. "Proteklih godina malo ko ga je koristio, ali je i dalje najkraći put od Postojana do Studenog šanca." Staza ih je vodila oko druge strane brda, pored grobova gde je stari vitez položio ženu i sinove na počinak, u gustom kupinovom žbunju. "Oni su voleli ovde da beru kupine, moji momci. Kad su bili mali, dolazili su mi ulepljena lica i izgrebanih ruku i tačno sam znao gde su bili." Osmehnuo se na tu uspomenu. "Tvoj Jaje me podseća na mog Adama. Hrabar je, za tako malog momčića. Adam je pokušao da zaštiti svog ranjenog brata Harolda kada je bitka protutnjala preko njih. Neki rečni čovek sa šest žirova na štitu odsekao mu ruku sekirom." Njegove žalosne sive oči nađoše Dankove. "Taj tvoj stari gospodar, vitez od Grošdrva... da li se on borio u Buni Crne Vatre?" "Jeste, moj gospodaru. Pre nego što je mene uzeo." Danku tada nije bilo više od tri ili četiri godine, jurcao je gologuz po sokacima Buvlje rupe, više zverče nego dete. "Je li bio za crvenog zmaja ili za crnog?" Crvenog ili crnog? bilo je opasno pitanje, čak i danas. Još od dana Egona Osvajača grb kuće Targarjena krasio je troglavi zmaj, crven na crnom. Demon Samozvanac obrnuo je te boje na sopstvenom barjaku, kao što to kopilad često rade. Ser Justas je moj sizeren, podseti Dank samog sebe. Ima pravo da pita. "Borio se pod barjakom lorda Hejforda, moj gospodaru." "Zelena rešetka preko zlatnog polja, svetlozeleni krivudavi stub?" "Može biti, moj gospodaru. Jaje će znati." Momak je umeo da izrecituje grbove pola vitezova Vesterosa. "Lord Mejford je bio istaknuti lojalista. Kralj Deron ga je proglasio za desnicu neposredno pre bitke. Batervel je toliko lože vršio dužnost da su mnogi sumnjali u 107

njegovu odanost, ali je lord Hejford od početka bio nepokolebljivo odan." "Ser Arlan je bio pored njega kada je pao. Posekao ga je lord sa tri zamka na štitu." "Mnogi su dobri ljudi pali toga dana, na obe strane. Pre bitke trava nije bila crvena. Je li ti tvoj ser Arlan to rekao?" "Ser Arlan nikad nije voleo da priča o bici. Tu je i njegov štitonoša poginuo. Zvao se Rodžer od Grošdrva, ser Arlanov sestrić." Dank je osetio nekakvu nejasnu grižu savesti samo zbog toga što je izgovorio njegovo ime. Ja sam preoteo njegovo mesto. Samo prinčevi i veliki lordovi mogu sebi da priušte dvojicu štitonoša. Da je Egon Bezvredni dao mač svom nasledniku Deronu umesto svom kopiletu Demonu, možda nikada ne bi bilo Bune Crne vatre, i Rodžer od Grošdrva možda bi danas bio živ. On bi negde bio vitez, istinskiji vitez nego što sam to ja. Ja bih završio na vešalima, ili bi me poslali u Noćnu stražu da hodam po Zidu dok ne umrem. "Velika bitka je nešto užasno", reče stari vitez, "ali usred krvi i pokolja ponekad ima i lepote, lepote od koje srce hoće da ti prepukne. Nikad neću zaboraviti kako je sunce izgledalo kada je zašlo nad Rujnotravnim poljem... deset hiljada ljudi je poginulo i vazduhom su se širili krici i jadikovke, ali je iznad nas nebo postalo zlatno, grimizno i narandžasto, toliko lepo da mi je došlo da zaplačem Što ga moji sinovi više nikada neće videti." Uzdahnuo je. "Bilo je neizvesnije nego što vam danas govore. Da nije bilo Krvavog Gavrana... " "Ja sam večito slušao da je bitku presudio Belor Lomikoplje", reče Dank. "On i princ Mekar." "Čekić i nakovanj?" Starčev brk zaigra. "Pevači mnogo i premnogo toga izostavljaju. Demon je toga dana bio Ratnik lično. Nema čoveka koji je mogao da mu odoli. Razbio je prethodnicu lorda Erina u paramparčad i posekao Viteza od Devet zvezda i Divljeg Vila Vejnvuda pre nego Što je naišao na ser Gvejna Korbreja od Kraljeve garde. Gotovo sat vremena su igrali na konjima, kružili, jurišali i udarali dok su ljudi ginuli svuda oko njih. Priča se da je svaki put kada su se Crni oganj i Neutešna gospa sudarili, zvuk odzvanjao ligama daleko. Bese to delom pesma a delom krik, kažu. Ali kad je napokon Gospa posustala, Crni oganj je prosekao ser Gvejnov šlem, pa je ovoga krv zaslepila. Demon je sjahao da pazi da mu oborenog protivnika ne izgaze, i naredio je Crvenom očnjaku da ga odnese meštrima u pozadinu. A to mu je bila kobna greška, pošto su Gavranovi zubi izbili na vrh Grebena plača, i Krvavi Gavran je video kraljevski barjak svoga polubrata trista koraka daleko, i Demona i njegove sinove ispod njega. Prvo je ubio Egona, starijeg 108

blizanca, pošto je znao da Demon nikada neće napustiti momka, dok god mu u telu ima topline, svejedno što bele strele sipaju kao kiša. I ovaj stvarno nije, mada ga je sedam strela pogodilo, strela silnih od magije jednako koliko od luka Krvavog Gavrana. Mladi Emon je uzeo Crni oganj kada je mač ispao iz ruku njegovom ocu na samrti, pa je Krvavi Gavran i njega ubio, mlađeg blizanca. Tako su stradali crni zmaj i njegovi sinovi. Posle je bilo još mnogo toga, znam. I sâm sam ponešto video... buntovnici u begu, Ljuti Čelik zaustavlja bežaniju i vodi luđački juriš... njegova borba s Krvavim Gavranom, od koje je strasnija bila samo ona Demonova i Gvejna Korbreja... Strahotni udar princa Belora u leđa buntovnika, Dornjani koji urlaju dok zamračuju nebo kopljima... ali na kraju dana, sve je to bilo nebitno. Rat se okončao kada je Demon izdahnuo. Tako neizvesna stvar... Da je Demon pregazio Gvejna Korbreja i prepustio ga sudbini, možda bi razbio Mekarovo levo krilo pre nego što je Krvavi Gavran zauzeo greben. Tada bi pobeda pripala crnim zmajevima, desnica bi bio pogubljen, a put za Kraljevu Luku otvoren pred pobunjenicima. Demon bi možda već sedeo na Gvozdenom prestolu pre nego što bi princ Belor stigao sa svojim olujnim gospodarima i Dornjanima. Pevači nek pevaju koliko im drago o svom čekiću i svom nakovnju, ser, ali je bitku preokrenuo rodoubica, svojom belom strelom i crnom čini. On sada i nama vlada, nemoj da se zavaravaš. Kralj Eris je njegova igračka. Ne bi me čudilo da saznam kako je Krvavi Gavran omađijao njegovo veličanstvo tako da ovaj radi sve po njegovoj volji. Nije ni čudo što smo prokleti." Ser Justas odmahnu glavom i potonu u mračnu ćutnju. Dank se pitao koliko je toga Jaje načuo, ali nije mogao nikako da ga pita. Koliko očiju ima lord Krvavi Gavran?, pomislio je. Dan je već postajao vreliji. Čak su i muve pobegle, primeti Dank. Muve imaju više pameti od vitezova. Klone se sunca. Pitao se hoće li njemu i Jajetu u Studenom šancu biti ponuđena dobrodošlica. Vrč svežeg tamnog piva baš bi prijao. Dank je sa zadovoljstvom razmatrao izglede na to kada se prisetio dečakovih priča o tome kako je Crvena Udovica trovala svoje muževe. Žeđ ga smesta prođe. Nije suvo grlo najgora muka. "Bilo je vremena kada je kuća Ozgreja držala sve zemlje mnogo liga naokolo, od Golubišta do Zakrpe", reče ser Justas. "Studeni šanac bio je naš, kao i brdo Potkovica, pećine kod Ratničkih dolova, sela Dosk i Mali Dosk i Vinsko, obe obale Senovitog jezera... Device Ozgreja udavale su se za Florente, Svonove i 109

Tarbeke, pa čak i Hajtauere i Blekvude." Pred njima se ukaza rub Votove šume. Dank jednom rukom zakloni oči pa se zaškilji u zelenilo. Jednom je za promenu zavideo jajetu na mlitavom šeširu. Bar će biti malo hlada. "Volova šuma nekada se pružala sve do Studenog šanca", reče ser Justas. "Ne pamtim ko je bio Vot. Pre Osvajanja si u ovoj Šumi mogao naći divlje bivole i velike losove od dvadeset šaka i veće. Bilo je više crvenih jelena nego što ih čovek za jedan život može naloviti, jer niko sem kralja i zelen-zlatnog lava nije smeo ovde da lovi. Čak i u doba moga oca drveće je raslo s obe strane potoka, ali su pauci iskrčili šumu zarad pašnjaka za svoje krave, ovce i konje." Potočić znoja mileo je Danku niz grudi. Shvatio je kako žarko želi da njegov sizeren ućuti. Prevruće je za priču. Prevruće je za jahanje. Prosto je prokleto prevruće. U šumi su naišli na lešinu velike smeđe šumske mačke, po kojoj su vrveli crvi. "Fuj", reče Jaje dok je vodio Meštra okolo, "pa to smrdi gore od ser Benisa." Ser Justas priteže konju uzde. "Šumska mačka. Nisam znao da ih je još preostalo u ovoj šumi. Pitam se šta ju je ubilo." Pošto mu nijedan od njih dvojice ne odgovori, on reče: "Ovde ću ja da okrenem nazad. Samo nastavite zapadnim putem pa ćete stići pravo u Studeni šanac. Imate novce?" Dank klimnu glavom. "Dobro. Vrati se s mojom vodom, ser." Stari vitez otkasa, nazad putem kojim je došao. Pošto je on otišao, Jaje reče: "Razmišljao sam kako treba da razgovaraš s gospom Veber, ser. Trebalo bi da je privučeš na svoju stranu viteškim komplimentima." Dečak je izgledao sveže i čisto u zelenoj i zlatnoj tunici kao ser Justas u svom plaštu. Jesam li ja jedini koji se znoji? "Viteškim komplimentima, ponovi Dank. "Kakvim to viteškim komplimentima?" "Znaš, ser. Da joj kažeš kako je mila i lepa." Dank je bio sumnjičav. "Četiri muža je nadživela, sigurno je stara kao gospa Vejt. Ako kažem da je mila i lepa kad je smežurana i stara, smatraće me za lažova." "Samo moraš da nađeš nešto istinito da kažeš o njoj. Tako to radi moj brat Deron, čak i ružne matore kurve mogu imati lepu kosu ili lepo oblikovane uši, kaže on." "Lepo oblikovane uši?" Dankove sumnje su narastale. 110

"Ili lepe oči. Reci da joj haljina ističe boju očiju." Mali se nakratko zamislio. "Sem ako ima samo jedno oko, kao lord Krvavi Gavran." Moja gospo, ta haljina ističe boju tvog oka. Dank je čuo vitezove i sitne lordove kako izgovaraju takve viteške učtivosti drugim gospama. Nikada međutim to nisu izražavali tako otvoreno. Dobra gospo, ta haljina je prelepa. Ističe boju oba tvoja divna oka. Neke gospe bile su stare i sparušene, debele i zajapurene ili rošave i neugledne, ali su sve na sebi imale haljine i imale dva oka, i koliko se Dank sećao, svima su im veoma prijale kićene reči. Kakva divna haljina, moja gospo. Ističe ljupku lepotu lepe boje tvojih očiju. "Život viteza lutalice je jednostavniji", reče Dank snuždeno. "Ako kažem nešto pogrešno, ima da me zašije u džak s kamenjem i baci u šanac." "Sumnjam da ima toliki džak, ser", reče Jaje. "Mogli bismo umesto toga da upotrebimo moju čizmu." "Ne", zareža Dank, "ne bismo." Pošto izbiše iz Votove šume, nađoše se daleko uzvodno od brane. Vođa je narasla dovoljno da se Dank zagnjuri kao što je bio sanjario. Dovoljno duboko da se čovek udavi, pomislio je. Na suprotnoj obali bio je usečen jarak da deo toka preusmeri na zapad. Jarak se pružao uz drum, napajajući brojne manje kanale koji su vijugali kroz polja. Pošto jednom pređemo potok, nalazimo se u vlasti Udovice. Dank se pitao u šta to jaše. On je jedan jedini čovek, a leđa mu čuva desetogodišnji dečak. Jaje je hladio rukom lice. "Ser? Zašto smo stali?" "Nismo stali." Dank obode konja pa zagazi u potok. Jaje ga je pratio na mazgi. Voda se digla Gromu sve do trbuha pre nego što je počela da opada. Izašli su mokri na Udovici noj obali. Pred njima se pružao jarak, prav kao koplje, zelen i zlatan presijavao se na suncu. Kada ugledaše kule Studenog šanca nekoliko sati kasnije. Dank zastade da se presvuče u onu lepu dornsku tuniku i da olabavi mač u koricama. Nije hteo da mu se oružje zaglavi bude li morao da ga potegne. I Jaje je protresao dršku svog bodeža, sav ozbiljan pod mlitavim šeširom. Jahali su jedan pored drugog. Dank na velikom jurišnom atu, dečak na mazgi, sa barjakom Ozgreja što je beživotno visio s koplja. Studeni šanac ih je zapravo pomalo razočarao, posle svega što je ser Justas o njemu ispričao. U poređenju s Krajolujem ili Visokim Sadom i drugim lordovskim sedištima koje je Dank video, bio je to skroman zamak... ali jeste bio zamak, a ne ojačana kula motrilja. Nazupčani spoljni zidovi dizali su se trideset stopa, s tornjem na svakom uglu, a svaki je od njih bio upola viši od Postojana. Sa svake kule i tornja 111

visili su teški barjaci Vebera, ukrašeni pegavim paukom na srebrnastoj mreži. "Ser?", reče Jaje. "Voda, Vidi kuda ide." Jarak se završavao pod istočnim zidinama zamka i izlivao se u šanac po kome je ovaj dobio ime. Grgotanje vode natera Danka da zaškrguće zubima. Ona neće dobiti moju Zelen-zlatnu vodu. "Hajde", reče on Jajetu. Iznad luka glavne kapije niz paučjih barjaka nepomično je visio, povrh jednog starijeg simbola uklesanog duboko u kamen. Izbledeo je od vekova vetra i kiše, ali je obris i dalje bio jasan: razjareni lav od kariranih polja. Kapija ispod njega beše otvorena. Dok su kloparali preko pokretnog mosta, Dank primeti koliko je voda u šancu opala. Bar šest stopa, procenio je. Dva kopljanika stala su im na put kod pokretne rešetke. Jedan je imao dugačku crnu bradu a drugi nije. Bradonja ih upita šta tu traže. "Moj gospodar od Ozgreja poslao me je da pregovaram sa gospom Veber" odgovori mu Dank. "Zovem se ser Dankan, Visoki." "Pa, jasno je da nisi Benis" reče ćosavi stražar, "Njega bismo nanjušili izdaleka." Nedostajao mu je zub, a na grudima je imao zašivenog pegavog pauka. Bradonja je sumnjičavo škiljio u Danka. "Niko ne može da vidi gospu dok Dugi ne dozvoli. Ti pođi sa mnom. Tvoj konjušar može da ostane s konjima." "Ja sam štitonoša a ne konjušar", usprotivi se Jaje. "Jesi li ti slep ili samo glup?" Ćosavi stražar prasnu u smeh. Bradonja prisloni koplje dečaku na grlo. "Ajd ponovi šta si rekô." Dank odvali Jajetu šljagu. "Ne, začepi gubicu i postaraj se za konje." Sjahao je. "Sada me vodi kod ser Lukasa." Bradonja spusti koplje. "Eno ga u dvorištu." Prošli su ispod šiljaka rešetke pa ispod otvora za vrelo ulje, da bi na kraju izašli u spoljnom dvorištu. Psi su lajali u štenarama i Dank je čuo pesmu kako dopire iza staklenih prozora sedmostranog drvenog obredišta. Ispred kovačnice kovač je potkivao ratnog konja, a šegrt mu je pomagao. U blizini su se neki štitonoša i pegavo devojče s dugačkom pletenicom nadmetali odapinjući strele u metu. I obrtna konjanička meta se vrtela, pošto je pet-šest vitezova u postavljenim oklopima na smenu jurišalo na nju. Ser Lukasa Dugog zatekli su među posmatračima vitezova, kako razgovara s velikim debelim obrednikom koji se znojio gore od Danka, okruglom belom grudvom od čoveka u odori mokroj kao da se u njoj kupao. Inčfild je pored njega bio 112

kao koplje, ukočen, prav i veoma visok... ali ne visok kao Dank. Šest stopa i sedam palčeva, cenio je Dank, a svaki palac gordiji od prethodnog. Mada je na sebi imao crnu svilu i srebrotkano platno, ser Lukas je izgledao sveže kao da seta po Zidu. "Moj gospodaru", pozva ga stražar. "Ovaj dolazi iz kokošje kule i traži da izađe pred gospu." Obrednik se okrenuo prvi, uz oduševljen poklič zbog koga se Dank upitao je li pijan. "A šta je ovo? Vitez lutalica? Bolje da odlutaš, jašta, nego da te uhvate u Hvatu." Obrednik načini znak blagoslova. "Nek se Ratnik uvek bori uz tebe. Ja sam obrednik Sefton. I nije neko dično ime, ali drugo nemam. A ti?" "Ser Dankan Visoki." "Ovaj ti je skroman momak", reče obrednik ser Lukasu. "Da sam ja velik ko on, nazvao bih se ser Sefton Ogromni. Ser Sefton Toranj. Ser Sefton Što Oblake Para." Njegovo okruglo lice se zajapurilo, a na odori je imao mrlje od vina. Ser Lukas je proučavao Danka. Bio je to stariji čovek, od bar četrdeset leta, možda i svih pedeset, žilav pre nego mišićav, izuzetno ružnog lica. Usne mu behu debele, zubi žuti krš, nos širok i mesnat, oči buljave. A još je i besan, osetio je Dank, čak i pre nego što čovek reče: "Vitezovi lutalice su u najboljem slučaju naoružani prosjaci, u najgorem odmetnici. Odlazi. Ovde nam tvoj soj nije potreban." Dankovo lice se smrači. "Ser Justas Ozgrej me je poslao iz Postojana da pregovaram sa gospodaricom zamka." "Ozgrej?" Obrednik osmotri Longinča. "Ozgrej od zelen-zlatnog lava? Mislio sam da se kuća Ozgreja ugasila." "Skoro kao i da jeste. Starac je poslednji. Dozvoljavamo mu da drži oronulu kulu motrilju nekoliko liga istočno." Ser Lukas namršteno pogleda Danka. "Ako ser Justas želi da razgovara sa gospom, neka dođe lično." Oči mu usitniše. "Ti si bio onaj s Benisom kod brane. Ne pokušavaj da porekneš. Trebalo bi da te obesim." "Sedmoro nas spasio." Obrednik rukavom potapka znoj sa čela. "Razbojnik, je li? I to poveliki. Ser, pokaj se zbog svojih zlih dela, pa će Majka imati milosti." Obrednikov pobožni vapaj izgubio je na snazi kada ovaj prdnu. "Eh. Oprosti mi zbog vetra, ser. Tako je to od pasulja i ječmenog hleba." "Ja nisam razbojnik", reče im Dank, sa svim dostojanstvom koje je uspeo da smogne. Na Lukasa Dugog to poricanje nije ostavilo nikakav utisak. "Nemoj da mi kušaš 113

strpljenje, ser... ako uopšte jesi ser. Beži nazad u svoju kokošju kulu i poruči ser Justasu da preda ser Benisa Smrdljivca. Ako nas poštedi truda da ga sami iskopamo iz Postojana, gospa će možda imati više milosti." "Razgovaraću s gospom o ser Benisu i nezgodi kod brane, kao i o krađi naše vode." "Krađi?" reče ser Lukas. "Kaži to našoj gospi pa ćeš još danas zaplivati u džaku. Baš si siguran da želiš s njom da razgovaraš?" Dank je jedino bio siguran da želi da zakuca pesnicu u krive žute zube Lukasa Inčfilda. "Rekao sam ti šta želim." "Ma neka porazgovara s njom", posavetova obrednik. "Kakve štete može biti od toga? Ser Dankan je prevalio dug put pod ovim paklenim suncem, neka momak kaže šta ima." Ser Lukas ponovo osmotri Danka. "Naš obrednik je božji čovek. Hajde. Biću ti zahvalan ako budeš kratak." Pošao je preko dvorišta, a Dank je morao da zabrza da ga stigne. Vrata obredišta su se otvorila i vernici su pohrlili niz stepenice. Bilo je vitezova i štitonoša, desetak dece, nekoliko staraca, tri obrednice u belim odorama i kapuljačama... i jedna mekana, mesnata gospa visokog roda, u halji od tamnoplavog damasta obrubljenoj mitskom čipkom, toliko dugačkoj da su se skuti vukli po zemlji. Dank je procenio da joj je četrdeset leta. Ispod mrežice od srebrne niti kestenjasta kosa bila joj je skupljena visoko, ali je ono najcrvenije na njoj bilo lice. "Moja gospo", reče ser Lukas kada stadoše pred nju i obrednice, "ovaj vitez lutalica tvrdi da nosi poruku od ser Justasa Ozgreja. Hoćeš li je saslušati?" "Ako ti tako želiš, ser Lukase." Zagledala se u Danka tako pomno da je on prosto morao da se priseti Jajetovih priča o čarobnjaštvu. Ne bih rekao da se ova kupa u krvi da sačuva lepotu. Udovica je bila zdepasta i kabasta, s čudno šiljastom glavom, što njena kosa nije mogla sasvim da prikrije. Nos joj je bio prevelik, usta premala. Jeste imala dva oka, laknulo mu je što vidi, ali su tada već Danka napustile sve misli o viteškoj učtivosti. "Ser Justas mi je naložio da razgovaram s tobom o nedavnim nevoljama kod brane." Ona zatrepta. "Kod... kod brane, kažeš?" Oko njih se okupljala gomila. Dank je na sebi osećao neprijateljske poglede. "Potok" reče on, "Zelen-zlatna voda. Ti si, gospo, sagradila branu preko njega..." 114

"O, sasvim sam sigurna da nisam" odgovori ona. "Pa čitavo sam jutro provela na službi, ser." Dank je čuo ser Lukasov smeh. "Nisam hteo da kažem kako je gospa sama sagradila branu, već samo... bez te vode svi naši usevi će propasti... kmetovi su sejali pasulj i ječam, i tikve..." "Zaista? Ja mnogo volim tikve." Njena mala usta srećno se iskriviše. "Kakve su to tikve?" Dank s nelagodom pogleda obruč od lica, oseti kako njegovo lice postaje vrelo. Nešto ovde ne valja. Lukas Dugi pravi od mene budalu. "Moja gospo, možemo li da nastavimo razgovor na... na nekom privatnijem mestu?" "Evo srebra da ovaj veliki magarac hoće da legne s njom!", izrugnu se neko i gromoglasan smeh provali svud oko njega. Gospa ustuknu, delom od strave, pa diže obe ruke da zaštiti lice. Jedna obrednica joj hitro priđe i zaštitnički je obgrli oko ramena. "A kakvo je to veselje?" Glas proseče kroz smeh, hladan i odlučan. "Zar niko neće i meni da ispriča tu šalu? Ser viteže, zašto mučiš moju zaovu?" Bila je to devojka koju je ranije video kod streličarskih meta. Na jednom bedru imala je tobolac strela i držala je dugački luk, visok kao ona sama, a to nije bilo mnogo. Ako je Danku nedostajao jedan palac do sedam stopa, strelkinji je nedostajao jedan palac do pet. Šakama bi mogao da joj obuhvati čitav struk. Riđa kosa joj je bila upletena u pletenicu koja joj je dodirivala butine, i imala je jamicu u bradi, prćast nos i svetle pegice po obrazima. "Oprosti nam, gospo Rohana." Progovorio je lepuškasti mladi lord s kentaurom Kazvela izvezenim na dubletu. "Velika volina je od gospe Helisent pomislio da si ti." Dank pogleda jednu gospu pa drugu. "Ti si Crvena Udovica?", začu sebe kako mu izleće. "Ali ti si pre..." "Premlada?" Devojka baci dugački luk štrkljastom momku s kojim je malopre gađala. "Pet mi je i dvadeset godina. Ili si nameravao da kažeš mala?" "...lepa. Htedoh reći lepa." Dank nije znao odakle mu to, ali mu je bilo drago što je naišlo. Sviđao mu se njen nos, svetloriđa boja njene kose i sitne ali lepo oblikovane grudi pod njenim kožnim prslukom. "Mislio sam da ćeš biti... hoću da kažem... pričali su da si četiri puta udovica..." "Moj prvi muž poginuo je kada mi je bilo deset. Njemu je bilo dvanaest, bio je 115

štitonoša mog oca, pregažen je na Rujnotravnom polju. Bojim se da moji muževi ne traju baš predugo. Poslednji je umro na proleće." Tako su uvek govorili za one koji su izdahnuli u Velikoj prolećnoj boljci od pre dve godine. Umro je na proleće. Mnoge su desetine hiljada umrle na proleće, a među njima i mudri stari kralj i dva mlada princa koja su toliko obećavala. "Moje... moje saučešće, moja gospo." Viteški kompliment, budalino, uputi joj neki viteški kompliment. "Hoću da kažem... tvoja haljina..." "Haljina?" Ona pogleda dole u svoje čizme i čakšire, široku platnenu tuniku i kožni prsluk. "Nemam na sebi nikakvu haljinu." "Tvoja kosa, htedoh reći... meka je i..." "A kako ti to znaš, ser? Da si mi ikada dodirnuo kosu, mislim da bih pamtila." "Ne meka", reče Dank nesrećno. "Riđa, htedoh reći. Kosa ti je veoma riđa." "Veoma riđa, ser? O, ali nadam se ne crvena kao tvoje lice." Nasmejala se, a posmatrači su se nasmejali s njom. Svi sem ser Lukasa Dugog. "Moja gospo", ubaci se on, "ovaj čovek je jedan od najamnika iz Postojana. Bio je sa Benisom od Mrkog štita kada je napao tvoje kopate kod brane i isekao Volmeru lice. Stari Ozgrej ga je poslao da pregovara s tobom." "Jeste, moja gospo. Zovu me ser Dankan, Visoki." "Pre bi se reklo ser Dankan Tupi", reče bradati vitez koji je na sebi imao trostruku munju Lejguda. Začu se još smeha. Čak se i gospa Helisent dovoljno oporavila da se zasmejulji. "Zar je učtivost Studenog šanca umrla zajedno s mojim upita devojka. Ne, ne devojka, već odrasla žena. "Kako li se dogodilo da ser Dankan maločas pogreši, pitam se?" Dank uputi Inčfildu otrovan pogled. "Sam sam kriv." "Zaista?" Crvena Udovica osmotri Danka od glave do pete, mada se pogled najduže zadržao na grudima. "Drvo i zvezda padalica. Nikada ranije nisam videla takav grb." Dodirnula je njegovu tuniku, prešla s dva prsta preko grane bresta. "I to naslikani, a ne našiveni. Dornjani slikaju po svili, koliko sam čula, ali ti izgledaš prekrupan za Dornjanina." "Nisu svi Dornjani sitni, moja gospo." Dank je osećao njene prste kroz svilu. I šaka joj je bila pegava. Mogu da se kladim da je sva pegava. Usta mu behu čudno 116

suva. "Godinu dana sam proveo u Dorni." "Da li svi hrastovi tamo rastu tako visoko?", upitala je dok je njen prst prelazio preko grane na njegovom srcu. "To bi trebalo da je brest, moja gospo." "Upamtiću." Povukla je ruku, sva ozbiljna. "U dvorištu je previše vruće i prašnjavo da bi se razgovaralo. Obredniče, pokaži ser Dankanu moju primaću dvoranu." "Biće mi veliko zadovoljstvo, dobra moja snaho." "Naš gost je sigurno žedan. Možeš naručiti i vrč vina." "Zaista?" Debeli se ozario. "Pa, ako je tebi po volji." "Pridružiću vam se čim se presvučem." Otkačila je pojas i tobolac pa ih pružila svom pratiocu. "Hoću da dođe i meštar Serik. Ser Lukase, idi mu kaži da dođe." "Smesta ću ga dovesti, moja gospo" reče Lukas Dugi. Pogled koji je uputila svom kastelanu beše hladan. "Nema potrebe. Znam da te u zamku čekaju mnoge dužnosti. Biće dovoljno da pošalješ meštra Serika u moje odaje." "Moja gospo", viknu Dank za njom. "Mog štitonošu su naterali da čeka kod kapije. Može li i on da nam se pridruži?" "Tvoj štitonoša?" Kada se osmehnula, izgledala je kao devojče od pet i deset leta, a ne kao žena od pet i dvadeset Lepo devojče puno vragolije i smeha. "Ako ti je tako po volji, naravno." * "Ser, ne pij vino" prošaputao mu je jaje dok su sa obrednikom čekali u primaćoj odaji. Kameni podovi behu zastrti mirisnom rogozinom, zidove su krasile tapiserije s prizorima iz bitaka i turnira. Dank prezrivo frknu. "Ne mora ona da me otruje", uzvratio je šapatom. "Misli da sam praznoglavi rmpalija s bundevom umesto glave..." "Nekim slučajem, moja snaha voli pečene bundeve", reče obrednik Sefton kada se pojavio s vrčom vina, vrčom vode i tri čaše. "Da, da, čuo sam. Ja sam debeo, nisam gluv." Napunio je dve čaše vinom i jednu vodom. Treću je dao Jajetu, koji ju 117

je odmerio dugim sumnjičavim pogledom, pa ju je spustio sa strane. Obrednik to nije primetio. "Ovo je seničko", govorio je Danku. "Veoma je dobro, a otrov mu daje posebnu čar." Namignuo je Jajetu. "Lično retko kušam sok od grožđa, ali sam čuo da se priča." Pružio je Danku čašu. Vino beše raskošno i slatko, ali ga je Dank pijuckao oprezno, i tek pošto je obrednik iskapio pola svog u tri velika, coktava gutljaja. Jaje prekrsti ruke i nastavi da ignoriše vodu. "Voli pečene bundeve", reče obrednik, "a ni ti joj nisi mrzak, ser. Poznajem ja svoju snahu. Kada sam te ugledao u dvorištu, zamalo sam se ponadao da si neki udvarač koji je stigao iz Kraljeve Luke da traži ruku moje gospe." Dank nabra čelo. "Kako si znao da sam iz Kraljeve Luke, obredniče?" "Kraljolučani imaju taj naročit govor." Obrednik otpi gutljaj vina, promućka ga po ustima, proguta pa uzdahnu od zadovoljstva, "Služio sam tamo mnogo godina, pomagao našem prvoobredniku u Velikom obredištu Belorovom." Tu uzdahnu. "Ne bi prepoznao grad posle prošlog proleća. Požari su ga promenili. Četvrtine kuća više nema, a druga četvrtina je pusta. Nema više ni pacova. To je ono najčudnije. Mislio sam da nikad neću videti grad bez pacova. " I Dank je to čuo. "Bio si tamo u vreme Velike prolećne boljke?" "O, da. Užasno doba, ser, užasno. Snažni ljudi koji su se u zoru probudili zdravi, pre večeri su umirali. Toliko je ljudi tako brzo poumiralo da nije bilo vremena da se svi sahrane. Umesto toga su ih slagali u Zmajište, a kada su leševi ležali po deset jedan preko drugog, lord Rečni je naredio piromantima da ih spale. Svetlost vatri sijala je kroz prozore kao u davne dane kada su se živi zmajevi još gnezdili pod tom kupolom. Noću se sjaj video u čitavom gradu, tamni zeleni sjaj divlje vatre. Zelena boja proganja me do dana današnjeg. Kažu da je proleće bilo strašno u Lanisgradu i još strašnije u Starigradu, ali je u Kraljevoj Luci odnelo četvoro od svakih deset. Nije poštedelo ni mlade ni stare, ni bogate ni sirote, ni silne ni krotke. Odnelo je našeg dobrog prvoobrednika, božji glas na zemlji, sa trećinom Najpobožnijih i gotovo svim našim tihim sestrama. Njegovo veličanstvo kralj Deron, mili Matar i smeli Valar, desnica... o, bilo je to užasno doba. Na kraju se pola grada molilo Strancu." Otpio je nov gutljaj. "A gde si ti bio, ser?" "U Dorni", reče Dank. "Onda hvala Majci na njenom milosrđu." Velika prolećna boljka nikada nije 118

stigla u Dornu, možda zato što su Dornjani zatvorili svoje granice i luke, baš kao i Erini od Dola, koji je takođe pošteđen. "Od ove priče o smrti čoveku se bezmalo ogadi i vino, ali do veselja se teško stiže u vremena u kakvim živimo. Suša još traje, bez obzira na sve naše molitve. Kraljeva šuma je poput velike gomile suvaraka, požari besne i noću i danju. Ljuti čelik i sinovi Demona Crne Vatre kuju planove u Tirošu, a sipe Dagona Grejdžoja love po Sutonskom moru kao vukovi, haraju na jug sve do Senice. Priča se da su odneli pola blaga Lepog ostrva, i stotinu žena priđe. Lord Farman pojačava odbranu, mada me to podseća na čoveka koji opasuje trudnu kći pojasom nevinosti kad joj je trbuh već velik kao moj. Lord Breken polako mre na Trozupcu, a njegov najstariji sin izdahnuo je na proleće. To znači da ga naslediti mora ser Oto. Blekvudi nikada neće trpeti Zver od Brekena kao suseda. To znači da će biti rata." Dank je znao za drevno neprijateljstvo između Blekvuda i Brekena. "Zar ih neće njihov sizeren prisiliti na mir?" "Avaj", reče obrednik Sefton, "lord Tuli je dečak od osam leta, okružen ženama. Brzorečje će slabo šta uraditi, a kralj Eris još i manje. Ako neki meštar ne napiše knjigu o tome, čitava priča možda neće ni privući kraljevsku pažnju. Lord Rečni neće pustiti Brekene da izađu pred njega. Priseti se, moliću, naš desnica je pola Blekvud. Bude li uopšte delovao, samo će pomoći svojim rođacima da skrše Zver. Majka je obeležila lorda Rečnog na dan kad je rođen, a Ljuti Čelik ga je opet obeležio na Rujnotravnom polju." Dank je znao da ovaj to misli na Krvavog Gavrana. Pravo ime desnice bilo je Brinden Rečni. Majka mu je bila od Blekvuda, otac kralj Egon Četvrti. Debeli otpi vino pa nastavi da melje. "Što se Erisa tiče, veličanstvu je više stalo do starih svitaka i prašnjavih proročanstava nego do velmoža i zakona. Ne trudi se čak ni da naslednika začne. Kraljica Alinora svakog se dana moli u Velikom obredištu, preklinje Majku na nebesima da je blagoslovi detetom, al' ipak je i dalje devica. Eris živi u svojim odajama i priča se da će pre leći s knjigom nego s nekom ženom." Ponovo je napunio sebi čašu. "Nemoj da se zavaravaš, nama vlada lord Rečni, pomoću svojih čini i uhoda. Nema nikog da mu se suprotstavi. Princ Mekar duri se u Letnjim dvorima, muči samog sebe nepravdama koje mu je naneo rođeni brat. Princ Regal je krotak koliko i lud, a njegova deca su... pa, deca. Prijatelji i miljenici lorda Rečnog drže svaki položaj, lordovi iz Malog veća jedu mu iz ruke, a ovaj novi velemeštar zabrazdio je u čarobnjaštvo isto koliko on. Crvenu utvrdu čuvaju Gavranovi zubi i niko ne može pred kralja bez njegove dozvole." 119

Dank se nelagodno promeškolji na stolici. Koliko očiju ima lord Krvavi Gavran? Hiljadu očiju, i još jedno. Nadao se da kraljeva desnica nema i hiljadu jedno uho. Ponešto od onoga što je obrednik Sefton govorio zvučalo je veleizdajnički. Okrznuo je pogledom Jaje, da vidi kako on to sve prima. Dečak se svim silama trudio da zadrži jezik za zubima. Obrednik se pridiže. "Moja snaha neće skoro. Kao i kod svih drugih velikih gospi, prvih deset haljina koje proba neće se slagati uz njeno raspoloženje. Jesi li za još vina?" Ne sačekavši odgovor, napunio je oba pehara. "Gospa kojoj sam se greškom obratio", reče Dank, jedva čekajući da promeni temu, "je li ti ona rod?" "Svi smo mi deca Sedmoro, ser, ali to na stranu... uf, pa nije. Gospa Helisent je sestra pokojnog ser Rolanda Aferinga, četvrtog muža gospe Rohane, koji je umro na proleće. Moj brat je bio njegov prethodnik, ser Sajmon Staunton, kome se desila velika nesreća da se uguši pilećom koskom. Studeni šanac prepun je duhova, mora se reći. Muževi umiru, ali njihova rodbina ostaje da pije vino moje gospe i jede njene slatkiše, kao najezda debelih skakavaca umotanih u svilu i kadifu." Obrisao je usta. "A ipak ona mora ponovo da se uda, i to što pre." "Mora?", reče Dank. "Tako nalaže zaveštanje njenog gospodara oca. Lord Vimen je želeo unuke koji će nastaviti lozu. Kada se razboleo, pokušao je da je uda za Lukasa Dugog, da bi umro miran što ona ima snažnog čoveka da je štiti, ali je Rohana odbila da pođe za njega. Lord joj se u zaveštanju osvetio. Ako ostane neudata na drugu godišnjicu očeve smrti, Studeni šanac i sve zemlje prelaze njegovom rođaku Vendelu. Možda si ga primetio u dvorištu. Oniži čovek s gukom na vratu, mnogo pati od nadimanja. Mada nije lepo što ja to kažem, kad i mene muče vetrovi. Bilo kako bilo, ser Vendel je lakom i glup, ali je njegova gospa supruga sestra lorda Rovena... i mnogo je plodna, to se bar ne može poreći. Koti se češće nego što ovaj prdi. Sinovi su im odreda grozni koliko i on, kćeri su im još i gore, i svi su počeli da odbrojavaju dane. Lord Roven je proglasio valjanost zaveštanja, tako da je gospi ostalo samo do sledećeg mladog meseca." "Zašto je toliko čekala?" upita se Dank naglas. Obrednik slegnu ramenima. "Ako ćemo iskreno, bila je oskudica prosaca. Moju snahu nije gadno videti, i sam si primetio, a jak zamak i prostrane zemlje samo krepe njenu privlačnost. Čovek bi pomislio da će mlađi sinovi i vitezovi bezemljaši pohrliti na moju gospu kao muve. Pogrešno. Oprezni su zbog četiri pokojna muža, a poneki 120

govore da je i jalova... mada nikad u njenoj blizini, ako ne žele da iznutra vide kavez za vrane. Dvoje dece je rodila, dečaka i devojčicu, al' nijedno nije doživelo imendan. Ono malo njih koje ne odbiju priče o trovanju i čarobnjaštvu, neće da se zameraju Inčfildu. Lord Vimen ga je na samrti zakleo da mu štiti kćer od nedostojnih prosaca, a ovaj je shvatio da to znači od svih prosaca. Svaki čovek koji namerava da uzme njenu ruku moraće najpre da se suoči s njegovim mačem." Dokrajčio je vino i odložio pehar u stranu. "Mada to ne znači da nije bilo nikoga. Klejton Kazvei i Sajmon Lejgud bili su najuporniji, mada je njih izgleda više zanimala njena zemlja nego ona sama. Da sam sklon klađenju, zlato bih stavio na Džerolda Lanistera. On se još nije pojavio, ali ljudi kažu da je zlatokos i britkog uma, i više od šest stopa visok..." "...a gospi Veber vrlo su draga njegova pisma." Gospa okojoj se vodila reč stajala je na vratima, kraj neuglednog mladog meštra velikog kukastog nosa. "Izgubio bi opkladu, deveru. Džerold se nikad neće svojevoljno odreći zadovoljstava Lanisgrada i raskoši Livačke stene zarad kakvog sitnog lordovskog zvanja. Mnogo je uticajniji kao brat i savetnik lorda Tibolta nego Što bi to ikada bio kao moj muž. Što se ostalih tiče, ser Sajmon bi morao da proda pola mojih zemalja da otplati svoje dugove, a ser Klejton drhti kao prut kad god se ser Lukas udostoji da pogleda u njegovom pravcu. Sem toga, lepši je od mene. A ti, obredniče, imaš najduži jezik u Vesterosu." "Velika trbušina, pa dugačka i jezičina", reče obrednik Sefton, bez trunke srama. "Ako skratim jezičinu, splasnuće itrbušina." "Ti si Crvena Udovica?" upita Jaje zapanjeno. "Pa ja sam visok skoro kao ti!" "Jedan drugi momak je izneo sličnu primedbu, nema tome ni pola godine. Poslala sam ga u tamnicu da ga malo rastegnu." Kada se gospa Rohana smestila na visoko sedište na podijumu, prebacila je pletenicu preko levog ramena. Bila je tako dugačka da joj je kraj ležao sklupčan u krilu, kao usnula mačka. "Ser Dankane, nije trebalo da te zadirkujem u dvorištu, kada si se toliko trudio da budeš učtiv. Samo, toliko si bio pocrveneo... zar nije bilo curica da te zadirkuju u selu gde si toliko narastao?" "Selo je bilo Kraljeva Luka." Nije spomenuo Buvlju rupu. "Bilo je devojaka, ali..." U zadirkivanjima po Buvljoj rupi često se ostajalo bez prstiju. "Pa, slutim da su se bojale da tebe zadirkuju." Gospa Rohana pogladi pletenicu. "Da su zazirale zbog tvog stasa. Ne misli ružno o gospi Helisent, molim te. Moja zaova je priprosto stvorenje, ali u njoj nema ničeg zlog. Koliko god da je pobožna, 121

ne bi umela ni da se obuče bez pomoći obrednica." "Nije to bilo njeno delo. Sam sam pogrešio." "Veoma viteški lažeš. Znam da je bio ser Lukas. On je čovek okrutne naravi, a ti si ga uvredio već na prvi pogled." "Kako?", upita Dank zbunjeno. "Ničim mu nisam naudio." Osmehnula mu se tako da je zaželeo da ona izgleda običnije. "Videla sam te kako stojiš s njim. Viši si za šaku, ili gotovo toliko. Dugo je prošlo otkako je ser Lukas upoznao nekoga na koga ne može da gleda s visine. Koliko ti je godina, ser?" "Sad će dvadeset, ako je po volji mojoj gospi." Danku se sviđalo kako zvuči dvadeset, mada je najverovatnije bio godinu dana mlađi, možda i dve. Niko nije tačno znao, on ponajmanje. Sigurno je imao majku i oca kao i svako drugi, ali ih nikada nije upoznao, nije im ni imena znao, a u Buvljoj rupi nikoga nije briga za to kada je neko rođen niti ko ga je rodio. "Jesi li snažan kao što izgledaš?" "Koliko snažno izgledam, moja gospo?" "O, dovoljno snažno da ljutiš ser Lukasa. On je moj kaštelan, ali ga nisam ja birala. Kao i Studeni šanac, i njega sam nasledila od oca. Jesi li ti viteško zvanje stekao na nekom bojištu, ser Dankane? Po tvom govoru da se naslutiti kako nisi plemenitog roda, ako ćeš mi oprostiti što to kažem." Ja sam uličarskog roda. "Vitez lutalica po imenu ser Arlan od Grošdrva uzeo me je da mu budem štitonoša dok sam još bio dečak. Naučio me je viteštvu i ratnim veštinama." "A taj isti ser Arian te je proizveo u viteza? Dank se promeškolji. Vide da mu je jedna čizma još malo pa razvezana. "Nije bilo nikog drugog." "Gde je sada ser Arlan?" "Umro je." Dank podiže pogled. Čizmu može da zašnira i kasnije. "Sahranio sam ga na jednom brdu." "Pao je junački, u bici?" "Padale su kiše. Prehladio se." "Starci su slabi, znam. To sam naučila od drugog muža. Bilo mi je trinaest kada smo se uzeli. On bi napunio pet i pedeset sledećeg imendana da je dotle poživeo. Kada je proveo pola godine pod zemljom, rodila sam mu malog sina, ali je Stranac i 122

po njega došao. Obrednici su rekli da ga je otac želeo uza se. Šta ti misliš, ser?" "Pa", reče Dank oklevajući, "to može tako biti, moja gospo." "Gluposti" reče ona, "Dečak se rodio preslab. Bio je sićušno stvorenje. Jedva da je imao dovoljno snage da sisa. Svejedno. Bogovi su njegovom ocu dali pet i pedeset godina. Sinu su mogli da daju više od tri dana." "Mogli su." Dank o bogovima nije znao gotovo ništa. Ponekad je išao u obredište i molio se Ratniku da podari snage njegovim rukama, ali sem toga je ostavljao Sedmoro na miru. "Žao mi je što je tvoj ser Arlan umro", rekla je, "a još i više što si stupio u službu ser Justasa. Nisu svi starci isti, ser Dankane. Bolje bi ti bilo da se vratiš kući u Grošdrvo." "Ja nemam doma do onoga kome sam zakleo mač na vernost." Dank nikada nije video Grošdrvo; ne bi umeo ni da kaže je li ono uopšte u Hvatu. "Zakuni ga onda ovde. Vremena su nesigurna. Trebaju mi vitezovi. Izgledaš mi kao da imaš zdrav apetit, ser Dankane. Koliko pilića možeš da pojedeš? U Studenom šancu ima vrućeg rumenog mesa i slatkih kolača koliko poželiš. I tvoj štitonoša izgleda kao da ga treba prihraniti. Toliko je mršav da mu je kosa opala. Daćemo mu da deli ćeliju s vršnjacima. To će mu se dopasti. Moj zapovednik posade može da ga obuči svim ratničkim veštinama." "Obučavam ga već ja", reče Dank kao da se brani. "I ko još? Benis? Stari Ozgrej? Kokoške?" Bilo je dana kada je Dank terao Jaje da juri kokoške. Od toga se postaje brži, mislio je, ali je znao da će se ona nasmejati ako joj to kaže. Odvlačila mu je pažnju, s tim njenim prćastim nosom i pegicama. Dank je morao da se podseti zašto ga je ser Justas uopšte poslao ovamo. "Moj mač je zaklet mom lordu od Ozgreja, moja gospo", reče on, "i tako je to." "Onda neka tako i bude, ser. Da popričamo o manje prijatnim temama." Gospa Rohana povuče pletenicu. "Mi ne trpimo napade na Studeni šanac ili njegove ljude. Zato mi sad reci zašto da te ne zašijem u džak." "Došao sam na pregovore", podsetio ju je, "i pio sam tvoje vino." Ukus mu je i dalje bio u ustima, bogat i sladak. Zasad se nije otrovao. Možda se to od vina osmelio. "A i nemate dovoljno velik džak za mene." Na njegovo olakšanje, osmehnula se na tu doskočicu koju je on čuo od Jajeta. 123

"Mada, imam ih nekoliko dovoljno velikih za Benisa. Meštar Serik kaže da je Volmeru lice rasečeno skoro do kosti." "Ser Benis je na tren izgubio prisebnost s tim čovekom, moja gospo. Ser Justas me je poslao ovamo da platim krvarinu." "Krvarinu?" Ona se nasmeja. "Znala sam da je star čovek, ali nisam shvatala da je baš toliko star. Zar on misli da živimo u Doba junaka, kada se smatralo da čovečji život ne vredi više od džaka srebra?" "Kopač nije ubijen, moja gospo", podseti je Dank. "Koliko sam ja video, nije ubijen niko. Samo mu je lice posečeno, to je Prsti su joj dokono igrali po pletenici. "Koliko ser Justas procenjuje vrednost Volmerovog obraza, moliću?" "Jedan srebrni jelen. I tri za tebe, moja gospo." "Ser Justas je odredio cicijašku cenu za moju čast, mada su tri srebra bolja od tri kokoške, to ti priznajem. Bilo bi mu bolje da mi preda Benisa da ga kaznim." "Da li bi to kažnjavanje imalo neke veze s džakom koji si spomenula?" "Možda." Umotala je pletenicu oko šake. "Ozgrej može da zadrži svoje srebro. Krv se samo krvlju plaća." "Može biti da je i tako kao što kažeš, moja gospo", reče Dank, "ali zašto da ne pozoveš tog čoveka koga je Benis isekao i da ga pitaš šta mu je draže, srebrni jelen ili Benis u džaku." "O, odabrao bi on srebro, ako ne bi mogao da dobije oboje. U to ne sumnjam, ser. Nije međutim njegovo da odlučuje. Ovde je sada reč o lavu i pauku, a ne o obrazu nekog kmeta. Benisa ja hoću i Benisa ću da dobijem. Niko neće ujahati na moju zemlju, nauditi nekom mom i pobeći da se tome smeje." "Gospa je ujahala na zemlje Postojana, i naudila nekom ser Justasovom", reče Dank pre nego što je stigao da razmisli. "Zar?" Ponovo je čupnula pletenicu. "Ako misliš na kradljivca ovaca, on je bio zloglasan. Dvaput sam se žalila Ozgreju, a on svejedno ništa nije preduzeo. Treći put nisam pitala. Kraljevi zakoni mi daju pravo jame i vešala." Odgovorio joj je Jaje. "Na svojoj zemlji", reče dečak. "Kraljev zakon daje lordovima pravo jame i vešala na sopstvenoj zemlji." "Pametan mali", reče ona. "Ako znaš toliko, takođe znaš da vitezovi s posedom 124

nemaju prava da kažnjavaju bez dozvole svog sizerena. Ser Justas drži Postojan za lorda Rovena. Benis je prekršio kraljev mir kada je pustio krv i za to mora da odgovara." Pogledala je Danka. "Ako mi ser Justas preda Benisa, raseći ću mu nos i to će biti kraj. Budem li morala da dođem i sama da ga uzmem, ne obećavam ništa slično." Dank iznenada oseti mučninu duboko u želucu. "Preneću mu to, ali on neće predati ser Benisa." Oklevao je. "Brana je bila uzrok sve nevolje. Ako bi gospa pristala da je sruši..." "Nemoguće", izjavi mladi meštar pored gospe Rohane. "Studeni šanac izdržava dvadeset puta više kmetova od Postojana. Gospa ima polja pšenice i ječma, sva umiru od suše. Ima pola tuceta voćnjaka, jabuke, kajsije i tri vrste krušaka. Ima krave koje treba da se otele, petsto glava crnogubih ovaca, a odgaja i najbolje konje u Hvatu. Imamo desetinu kobila koje treba da se oždrebe." "Ser Justas takođe ima ovce", reče Dank. "Ima tikve na poljima, pasulj i ječam i..." "Vi ste odveli vodu za šanac!", reče Jaje glasno. Šanac sam čuvao za kraj, pomisli Dank. "Šanac je neophodan za odbranu zamka" bio je uporan meštar. "Predlažeš li to da se gospa Rohana izloži opasnosti od napada, u ovako nesigurna vremena?" "Pa", reče Dank, "suv šanac je svejedno šanac. A moja gospa ima snažne zidove i brojne ljude da ih brane." "Ser Dankane", reče gospa Rohana, "meni je bilo deset godina kada se digao crni zmaj. Preklinjala sam oca da se ne izlaže opasnosti, ili bar da ostavi mog muža. Ko će me štititi ako oba moja čoveka odu? Zato me je on odveo na zidine i pokazao snažne tačke Studenog šanca. 'Samo pazi da uvek ostanu jake', rekao je, 'i one će te čuvati. Ako se staraš o našoj odbrani, niko neće moći da ti naudi.' Prvo što mi je pokazao bio je šanac." Pogladila je obraz krajem pletenice. "Moj prvi muž stradao je na Rujnotravnom polju. Otac mi je nalazio i druge, ali je Stranac i njih odnosio. Više nemam poverenja u ljude, ma koliko veliki izgledali. Imam poverenja u kamen, čelik i vodu. Imam poverenja u šančeve, i moj šanac neće biti suv." "To što ti je otac rekao, to je sve lepo i tačno" reče Dank, "ali to ti ne daje pravo da uzmeš vodu Ozgreja." Cimnula je pletenicu. "Izgleda da ti je ser Justas rekao da je potok njegov." 125

"Već hiljadu godina" reče Dank. "Zove se Zelen-zlatna voda. To je očigledno." "Jeste." Ponovo je cimnula; jednom, dvaput, triput. "Kao što se zamak zove Krajoluj, mada olujnih kraljeva više nema. Visoki Sad je i dalje Visoki Sad, mada je poslednji kralj Baštovan poginuo na Vatrenom polju. Svet se menja, ser. Ta Zelenzlatna voda izvire u brdima zvanim Potkovica, koja su u potpunosti moja ako se odskora nešto nije promenilo bez mog znanja. Voda je takođe moja. Meštre Seriče, pokaži mu." Meštar siđe s podijuma. Nije mogao biti mnogo stariji od Danka, ali je u sivoj odori i s okovratnikom od karika zračio dostojanstvenom mudrošću mnogo starijeg čoveka. U rukama je imao stari pergament. "Uveri se i sam, ser", rekao je dok ga je odmotavao i pružao Danku. Budalina Dank, tup kao topuz. Osetio je kako mu obrazi ponovo gore. Oprezno je uzeo pergament od meštra pa je namršteno osmotrio slova. Ni reč mu nije bila razumljiva, ali je poznavao voštani pečat ispod kitnjastog potpisa; troglavi zmaj kuće Targarjena. Kraljev pečat. Gledao je nekakvu kraljevsku odluku. Dank pomeri glavu sleva udesno kako bi pomislili da čita. "Ima jedna reč koju ne mogu da razaberem", reče tren kasnije. "Jaje, dođi da pogledaš, ti imaš bolji vid od mene." Dečak dolete do njega. "Koja reč, ser?" Dank pokaza. "Ta? Oh." Jaje brzo pročita, onda pogleda Danka u oči i sitno klimnu glavom. Potok je njen. Ima povelju. Dank se oseti kao da su ga udarili u stomak. Kraljev lični pečat. "Ovo... mora biti greška. Starčevi sinovi izginuli su u službi kralju, zašto bi mu veličanstvo oduzelo potok?" "Da je kralj Deron bio manje milostiv čovek, Ozgrej je trebalo i bez glave da ostane." Na delić trena Dank beše potpuno zbunjen. "Šta ti to znači?" "Znači" reče meštar Serik, "da je ser Justas Ozgrej buntovnik i izdajnik." "Ser Justas je izabrao crnog zmaja, a ne crvenog, u nadi da će kralj Crna Vatra vratiti zemlje i zamkove koje su Ozgreji izgubili pod Targarjenima" reče gospa Rohana. "Najviše su priželjkivali Studeni šanac. Njegovi sinovi su za izdajstvo platili krvlju. Kada je doneo kući njihove kosti, a kćerku predao kraljevim ljudima za taoca, žena mu se bacila s kule. Je li ti ser Justas to ispričao?" Osmeh joj je bio žalostan. "Ne, pretpostavljam da nije." "Crni zmaj." Zakleo si mač izdajniku, budalino. Jeo si izdajnikov hleb i spavao pod buntovnikovim krovom. "Moja gospo", reče on, pokušavajući da se snađe, "crni zmaj... to je bilo pre petnaest godina. Ovo je sada, vlada suša. Čak i da je nekada bio 126

buntovnik, ser Justasu i dalje treba voda." Crvena Udovica ustade i popravi haljinu. "Onda mu je bolje da se moli za kišu." Tada se Dank priseti Ozgrejevih reči na rastanku u šumi. "Ako nećeš da mu daš njegov deo vode njega samog radi, učini to zarad njegovog sina." "Njegovog sina?" "Adama. On je služio ovde kao paž i štitonoša tvog oca." Lice gospe Rohane beše kamen. "Dođi ovamo." Nije znao šta drugo da učini nego da posluša. Podijum je dodao još dobru stopu njenoj visini, ali se svejedno Dank i dalje nadnosio nad njom. "Klekni", reče ona. On kleknu. U šamar je unela svu svoju snagu, a bila je snažnija nego što je izgledala. Obraz mu zabride i osetio je krv u ustima od napukle usne, ali ga nije zaista povredila. Na tren je Dank mogao samo da misli kako će je zgrabiti za tu dugačku riđu pletenicu i prebaciti je preko kolena, da je izdeveta po turu kao razmaženo derište. Uradim li to, ona će vrisnuti i dvadeset vitezova će uleteti da me ubije. "Usuđuješ se da mi se obraćaš u Adamovo ime?" Nozdrve su joj se besno širile. "Ukloni se iz Studenog šanca, ser. Smesta." "Nisam hteo..." "Odlazi, ili ću naći dovoljno veliki džak za tebe, makar morala sama da ga sašijem. Reci ser Justasu da mi dovede Benisa od Mrkog štita koliko sutra, inače ja dolazim po njega s ognjem i mačem. Razumeš li me? S ognjem i mačem!" Obrednik Sefton uze Danka za ruku pa ga hitro izvede iz odaje. Jaje ih je pratio u stopu. "To baš nije bilo mudro, ser", šaputao je debeli obrednik dok ih je vodio do stepeništa. "Baš nije. Spomenuti Adama Ozgreja..." "Ser Justas mi je rekao da joj je momak bio drag." "Drag?" Obrednik je teško huktao. "Ona ga je volela, a on je voleo nju. Nikad to nije otišlo dalje od poljupca ili dva, ali... za Adamom je plakala posle Rujnotravnog polja, a ne za mužem koga jedva da je znala. Ona ser Justasa krivi za njegovu smrt, i to s pravom. Momčiću je bilo tek dvanaest." Dank je znao šta znači nositi ranu. Kada god bi neko spomenuo Pepelgaz, pomislio bi na tri dobra čoveka koja su tamo poginula da bi spasla njegovu nogu, i to bi svaki put zabolelo. "Reci mojoj gospi da mi nije bila namera da je povredim. 127

Zamoli je za oproštaj." "Uradiću sve što mogu, ser" reče obrednik Sefton, "ali ti reci ser Justasu da joj dovede Benisa i to brzo, inače će biti zlo po njega. Veliko zlo." * Tek kada su zidovi i kule Studenog šanca nestali na zapadu iza njih, Dank se okrenuo ka Jajetu i rekao: "Šta je pisalo na onoj povelji?" "To je darovnica, ser. Lordu Vimenu Veberu, od kralja. Zbog njegove verne službe u nedavnoj buni, lord Vimen i njegovi potomci dobijaju sva prava na Zelenzlatnu vodu, od izvora u Potkovicama do obala Senovitog jezera. Takođe kaže da lord Vimen i njegovi potomci imaju prava da love crvenog jelena, vepra i zečeve u Votovoj šumi kada god im se prohte, i da svake godine poseku dvadeset stabala." Dečak se nakašlja. "Darovnica je međutim samo privremena. Na hartiji je pisalo da ako ser Justas umre bez muškog naslednika svoje krvi. Postojan će se vratiti kruni, a privilegije lorda Vebera će se okončati." Oni su bili maršali Severne krajine hiljadu godina. "Nisu starcu ostavili ništa sem kule u kojoj će umreti." "I glave na ramenima" reče Jaje. "Veličanstvo mu jeste ostavilo glavu, ser. Premda je bio buntovnik." Dank pogleda dečaka. "Ti bi mu je skinuo?" Jaje je morao o tome da razmisli. "Ponekad sam na dvoru služio u kraljevom Malom veću. Oko toga su se često prepirali. Stric Belor je govorio da je, kada se ima posla s časnim dušmaninom, milosrđe najbolje. Ako poraženi veruje da će biti pomilovan, možda će položiti mač i kleknuti. Inače će se tući do smrti i pobiti još vernih ljudi i nedužnih. Ali lord Krvavi Gavran je rekao da kada pomiluješ buntovnike samo seješ novu bunu." Zvučao je veoma nesigurno. "Zašto bi ser Justas ustao protiv kralja Derona? On je bio dobar kralj, to svi kažu. Prisajedinio je Domu kraljevstvu i Dornjane pretvorio u naše prijatelje." "To bi trebalo da pitaš ser Justasa." Dank je mislio da zna odgovor, ali njega dečak ne bi želeo da čuje. Želeo je zamak sa lavom na kapiji, ali je dobio samo grobove među kupinama. Kada čoveku zakuneš mač, obećavaš da ćeš slušati i izvršavati, da ćeš se boriti za njega ako zatreba, da nećeš gurati nos u njegova posla ili sumnjati u to kome je odan... ali ser Justas je od Danka napravio budalu. Rekao je da su mu sinovi izginuli boreći se za kralja, i pustio me je da verujem da je potok 128

njegov. Veče ih je zateklo u Votovoj šumi. Za to je bio kriv Dank. Trebalo je da pođu pravo kući, istim putem kojim su došli, ali je on umesto toga poveo na sever, da još jednom osmotre branu. Pomišljao je čak da pokuša sam da je rasturi rukama, međutim Sedmoro i ser Lukas Dugi nisu bili tako predusretljivi. Kada su stigli do brane, videše da je čuvaju dvojica samostrelaca s paukovim grbom na prsluku. Jedan je sedeo s bosim stopalima u otetoj vodi. Dank bi ga samo zbog toga rado zadavio, ali ih je čovek čuo kako dolaze i brzo je napeo oružje. Njegov drug, još i brži, već je i naciljao. Najbolje što je Dank mogao bilo je da ih mrko i preteći gleda. Posle toga više nisu mogli ništa sem da se vrate otkud su i došli. Dank nije poznavao te zemlje dobro kao ser Benis; bilo bi pravo poniženje izgubiti se u šumici kao što je Votova. Kada su pregazili potok, sunce se spustilo nisko na obzorju i izlazile su prve zvezde, zajedno s rojevima mušica. Među visokim crnim drvećem. Jaje ponovo postade pričljiv. "Ser? Onaj debeli obrednik kaže da se moj otac duri u Letnjim dvorima." "Reči su vetar." "Moj otac se ne duri." "Možda se i duri", reče Dank. "Ti se duriš." "Ne durim se, ser." Namrštio se. "Je li tako?" "Ponekad. Mada ne često. Inače bi češće pio šljage." "Na kapiji si mi lupio šljagu." "To ti je u najboljem slučaju bila šljaga-šala. Kad bih ti drmnuo pravu šljagu, znao bi šta je." "Crvena Udovica je tebi odvalila pravu šljagu." Dank opipa natečenu usnu. "Ne moraš da se toliko raduješ." Tvom ocu niko nikad nije odvalio šljagu. Možda je zato princ Mekar takav kakav je. "Kada je kralj proglasio lorda Krvavog Gavrana za svoju desnicu, tvoj otac je odbio da učestvuje u Veću i otišao je iz Kraljeve Luke u svoje sedište", podsetio je Jaje. "Proveo je u Letnjim dvorima godinu, i još pola druge. Kako bi ti to nazvao ako ne durenjem?" "Ja to zovem srdžbom", izjavi Jaje uzvišeno. "Veličanstvo je za desnicu trebalo da postavi mog oca. On mu je brat i najbolji vojskovođa u kraljevstvu otkako strica 129

Belora više nema. Lord Krvavi Gavran nije čak ni pravi lord, tako ga samo zovu zbog neke glupave učtivosti. On je čarobnjak i uz to i niskog roda." "Kopile, a ne niskog roda." Krvavi Gavran možda nije istinski lord, ali jeste plemić s obe strane. Majka mu je bila jedna od mnogih milosnica kralja Egona Bezvrednog. Kraljeva kopilad bila su muka Sedam kraljevstava od dana kada je stari kralj umro. Na samrti ih je sve pozakonio; ne samo Veliku kopilad kao što su Krvavi Gavran, Ljuti Čelik i Demon Crna Vatra, čije su majke bile gospe, već i one manje, koje su mu rodile kurve i krčmarice, trgovačke kćeri, lakrdijašice i sve zgodne seljanke koje su mu zapale za oko. Vatra i krv su reći kuće Targarjena, ali je Dank jednom čuo ser Arlana kako kaže da bi Egonove trebalo da glase: Operi je i dovedi mi je u krevet. "Kralj Egon je sprao ljagu kopilanstva sa Krvavog Gavrana", podsetio je Jaje, "isto kao i sa svih ostalih." "Stari prvoobrednik je rekao mom ocu da su kraljevi zakoni jedno, a božji zakoni nešto drugo", reče dečak tvrdoglavo. "Zakonita deca začinju se u bračnoj postelji i s blagoslovom Majke i Oca, ali kopilad se začinju iz požude i slabosti, tako je kazao. Kralj Egon je proglasio da kopilad nisu kopilad, ali nije mogao da promeni njihovu prirodu. Prvoobrednik je rekao da su sva kopilad stvorena za izdaju... Demon Crna Vatra, Ljuti Čelik, čak i Krvavi Gavran. Lord Rečni je lukaviji od ove druge dvojice, rekao je, ali će se i on na kraju pokazati kao izdajnik. Prvoobrednik je savetovao mog oca da u ovoga nikada nema poverenja, niti u bilo koje drugo kopile, veliko ili malo." Rođeni za izdaju, pomisli Dank. Rođeni iz požude i slabosti. Nikada im se ne sme verovati, bili veliki ili mali. "Jaje", reče on, "zar nikad nisi pomislio da bih ja mogao biti kopile?" "Ti, ser?" Momčić je izgledao zatečen tim pitanjem. "Nisi." "Možda jesam. Majku nikada nisam upoznao, niti znam šta se s njom zbilo. Možda sam se prekrupan rodio, pa ju je to ubilo. Verovatnije je bila neka kurva ili cura iz krčme. Dole u Buvljoj rupi nećeš naći visokorođene gospe. A ako se ipak udala za mog oca... pa, šta je onda bilo s njim?"Dank nije voleo da ga podsećaju na život pre nego što ga je našao ser Arlan. "U Kraljevoj Luci bila je jedna sirotinjska kuhinja gde sam prodavao pacove, mačke i golubove u zamenu za klin-čorbu. Kuvar je uvek tvrdio kako mi je otac neki lopov ili secikesa. 'Najverovatnije sam ga video na vešalima', govorio mi je, ali su ga možda samo poslali na Zid.' Kada sam bio štitonoša ser Arlanu, pitao sam ga možemo li jednog dana da odemo tamo gore, da 130

služimo u Zimovrelu ili nekom drugom severnjačkom zamku. Pomišljao sam da kada bih samo mogao da stignem do Zida, možda bih naišao na nekog starca, veoma visokog starca koji liči na mene. Ipak, nikada nismo otišli. Ser Arlan je rekao da je sever prehladan za lutanje, a šume prepune vukova." Odmahnuo je glavom. "Da skratim priču, ti si najverovatnije štitonoša jednog kopileta." Jaje jednom za promenu nije imao šta da kaže. Tama se zgušnjavala oko njih. Svici su sporo proletali između drveća, njihova svetalca kao mnoštvo lelujavih zvezda. Zvezda je bilo i na nebu, više zvezda nego što živ čovek može da nabroji, čak i da poživi koliko kralj Džeheris. Dank je trebalo samo da digne pogled pa da vidi stare prijatelje: Pastuva i Krmaču, Kraljevu krunu i Staričin fenjer, Galiju, Duha i Mesečevu devicu. Sever je međutim bio oblačan i plavo oko Ledenog zmaja bilo je skriveno, plavo oko koje pokazuje na sever. Kada su stigli u Postojan, mračan i visok na vrhu svoga brda, mesec se već digao. Bleda žuta svetlost lila je iz gornjih prozora kule. Ser Justas je najčešće legao odmah posle večere, ali činilo se da je noćas drugačije. Čeka nas, znao je Dank. Benis od Mrkog štita takođe je čekao. Našli su ga kako sedi na stepeništu zamka, žvaće kiselišće i oštri mač na mesečini. Sporo struganje kamena po čeliku nadaleko se čulo. Koliko god da je ser Benis zapustio svoju odeću i telo, oružje je održavao dobro. "Budalina se vratio", reče Benis. "A ja oštrim čelik da te spasem od te Crvene Udovice." "Gde su ljudi?" "Treb i Mokri Vot na krovu drže stražu, za slučaj da Udovica svrati u posetu. Ostali su cvileći otpuzali u krevet. Sve ih boli. Žestoko sam ih izmuštrao. Onoj gluperdi sam i malo krvi pustio, da se razbesni. Bolje se tuče kad je besan." Osmehnuo se smeđim i crvenim osmehom. "Lepo si sredio njušku. Sledeći put nemoj svugde da je guraš. Šta je žena rekla?" "Namerava da zadrži vodu, a traži i tebe, što si posekao onog seljaka pored brane." "Znao sam da hoće." Benis pijunu. "Mnogo gužve oko običnog kmeta. Trebalo bi da mi bude zahvalan. Žene vole čoveka s ožiljcima." "Onda ti neće smetati da ti raseče nos, je li." "To zajebi. Da hoću rasečen nos, sam bih ga sebi rasekao." Cimnuo je palcem nagore. "Ser Ništariju ćeš naći u njegovoj odaji, kako mašta o tome kakva je nekada 131

bio sila." Jaje progovori. "Borio se za crnog zmaja." Danku dođe da malom klepi šljagu, ali se smeđi vitez samo nasmeja. "Naravno da jeste. Pa pogledaj ga samo. Zar ti deluje kao neko ko će izabrati pobedničku stranu?" "Ništa više od tebe. Inače ti ne bi bio ovde sa nama." Dank se okrenu ka Jajetu. "Pobrini se za Groma i Meštra pa onda dođi gore kod nas." Kada je Dank ušao kroz podna vrata, stari vitez je u spavaćici sedeo blizu ognjišta, mada vatra nije bila upaljena. U ruci mu je bio očev pehar, težak srebrni pehar izrađen za nekog lorda Ozgreja još pre Osvajanja. Krasio ga je zeleno-zlatni lav, izveden krhotinama žada i zlata, mada su neki komadići žada s vremenom ispali. Na zvuk Dankovih koraka stari vitez diže pogled i zatrepta, kao čovek što se budi iz sna. "Ser Dankane. Vratio si se. Da li je Lukas Inčfild ustuknuo kad te je video, ser?" "Koliko sam video, nije, moj gospodaru. Pre bi se moglo reći da se samo dodatno rasrdio." Dank je sve ispričao najbolje što je mogao, mada je preskočio ono s gospom Helisent, gde je ispao najgora budala. Izostavio bi i šamar, ali usna mu se silno nadula i ser Justas je to morao da primeti. A kada je primetio, namrštio se. "Tvoja usna..." Dank je oprezno opipa. "Gospa me je ošamarila." "Udarila te je?" Usta mu se otvoriše pa zatvoriše. "Udarila je mog izaslanika, koji joj je došao pod barjakom sa zelen-zlatnim lavom? Usudila se da digne ruku na tebe?" "Meku žensku ruku, moj gospodaru. Krvarenje je stalo i pre nego što smo izašli iz zamka." Stegnuo je pesnicu. "Ona hoće ser Benisa, a ne tvoje srebro, i neće da sruši branu. Pokazala mi je pergament s nekim recima i kraljev lični pečat. Piše da je potok njen. Oklevao je. "Rekla je da si ti... da si..." "...ustao sa crnim zmajem?" Ser Justas kao da se skupio. "Bojao sam se da će ti reći. Ako želiš da odeš iz moje službe, neću te sprečavati." Stari vitez se zagleda u svoj pehar, mada šta je u njemu mogao da traži. Dank nije umeo reći. "Rekao si mi da su ti sinovi izginuli boreći se za kralja." "Tako i jeste bilo. Za istinskog kralja,, Demona Crnu Vatru, Kralja što nosi mač." Starčev brk zaigra. "Ljudi crvenog zmaja zovu sebe lojalisti, ali mi što odabrasmo crnog bili smo nekada jednako lojalni. Mada sada... svi ljudi što su 132

stupali kraj mene da ustoliče princa Demona na Gvozdenom prestolu nestali su kao rosa na suncu. Može biti da sam ih samo sanjao. Ili će pre biti, lord Krvavi Gavran i njegovi Gavranovi zubi uterali su im strah u kosti. Ne mogu svi biti mrtvi." Dank nije mogao to da porekne. Do tog trenutka nikada nije sreo čoveka koji se borio za Samozvanca. A sigurno jesam. Bilo ih je na hiljade. Pola kraljevstva bilo je za crvenog zmaja, a pola za crnog. "Obe strane hrabro su se borile, uvek je govorio ser Arlan." Mislio je da će starom vitezu biti milo da to da čuje. Ser Justas obema rukama stegnu vinski pehar. "Da je Demon pregazio Gvejna Korbreja... Da Vatrena Munja nije ubijen pred samu bitku... da su Hajtauer, Tarbek, Oukhart i Batervel pomogli svom svojom snagom, umesto da sede na dve stolice... da se Manfred Lotston pokazao kao vera a ne kao nevera... da oluje nisu zadržale lorda Brekena koji je plovio s mirskim samostrelcima... Da Hitroprstić nije uhvaćen s ukradenim zmajevim jajima... toliko mnogo tih da, ser... da se bilo šta od toga drugačije zbilo, sve je moglo drugačije da se okonča. Onda bi nas zvali lojalistima, a crvene zmajeve bi pamtili kao ljude koji su se neuspešno borili da na otetom prestolu zadrže samozvanca Demona Krivorođenog." "Možda jeste tako, moj gospodaru", reče Dank, "ali sve se desilo kako se desilo. I to pre mnogo godina, a ti si pomilovan." "Da, pomilovani smo. Pod uslovom da kleknemo i damo im taoca koji će obezbediti našu buduću vernost, Deron je oprostio izdajnicima i buntovnicima." Glas mu je bio pun jeda. "Ja sam svoju glavu otkupio kćerkinim životom. Alisani je bilo sedam kada su je odveli u Kraljevu Luku, a dvadeset kada je umrla, kao tiha sestra. Jednom sam otišao u Kraljevu Luku da je vidim, i nije htela čak ni sa mnom da razgovara, sa svojim rođenim ocem. Kraljeva milost je otrovan dar. Deron Targarjen mi je ostavio život, ali mi je oduzeo ponos, snove i čast." Ruka mu zadrhta i vino se prosu, crveno, u njegovo krilo, ali starac to kao da ne primeti. "Trebalo je da odem s Ljutim Čelikom u izgnanstvo, ili da poginem pored svojih sinova i svoga dobrog kralja. To bi bila smrt dostojna zelen-zlatnih lavova, potomaka tolikih gordih lordova i silnih ratnika. Deronova milost me je unizila." U njegovom srcu crni zmaj nikada nije umro, shvati Dank. "Moj gospodaru?" Bese to Jajetov glas. Dečak je ušao dok je ser Justas govorio o svojoj smrti. Stari vitez ga trepćući pogleda kao da ga prvi put vidi. "Da, momče? Šta je?" "Ako vam je po volji... Crvena Udovica je rekla da si se ti pobunio da bi dobio njen zamak. To nije istina, je li?" "Zamak?" Delovao je pometeno. "Studeni šanac... Studeni šanac je Demon 133

obećao meni, jeste, ali... nije to bilo zarad dobiti, ne..." "Pa zašto onda?", upita Jaje. "Zašto?" Ser Justas se namršti. "Zašto si postao izdajnik? Ako ne zbog zamka." Ser Justas je dugo gledao dečaka pre nego što je odgovorio. "Dete si, ne bi ti to razumeo." "Znaš", odgovori Jaje, "možda i bih." "Izdaja je... samo reč. Kada se dva princa tuku oko stolice na kojoj samo jedan može da sedi, i velika gospoda i prost svet moraju da se opredele. A pošto se bitka okonča, pobednike će slaviti kao odane i verne ljude, a poraženi će zanavek biti prokaženi kao buntovnici i izdajnici. To je moja sudbina." Jaje porazmisli malo o tome. "Da, moj gospodaru. Samo... kralj Deron je bio dobar čovek. Zašto si ti izabrao Demona?" "Deron..." Ser Justas zaplete jezikom dok je izgovarao to ime i Dank shvati da je ovaj pripit. "Deron je bio suvonjav i pogrbljen, s trbuščićem koji mu je u hodu poskakivao. Demon je stajao pravo i gordo, a stomak mu je bio ravan i čvrst kao hrastov štit. A umeo je i da se bori. Sekirom, kopljem i mlatom, mogao je da se meri sa svakim vitezom koga sam u životu video, ali je s mačem bio Ratnik lično. Kada je princ Demon imao Crnu vatru u ruci, nije bilo čoveka koji je mogao da se s njim nosi... ni Alrik Dejn sa Zorom, ne, čak ni Zmajvitez sa Tamnom sestrom. Znaš, Jaje, čoveka možeš proceniti po njegovim prijateljima. Deron se okružio meštrima, obrednicima i pevačima. Uvek je bilo žena što mu šapuću na uho, a dvor mu je bio pun Dornjana. Kako i ne bi, kada je Dornjanku doveo u postelju, a svoju milu sestru prodao princu Dorne, mada je ona Demona volela, Deron je nosio isto ime kao Mladi Zmaj, ali kada mu je Dornjanka rodila sina, nadenuo mu je ime Belor, po najslabijem kralju što je ikada sedeo na Gvozdenom prestolu. Dok Demon, međutim... Demon nije bio bogobojažljiv više nego što kralj mora da bude, a svi veliki vitezovi kraljevstva jatili su se oko njega. Lordu Krvavom Gavranu odgovaralo bi da se sva njihova imena zaborave, tako da nam je zabranio da o njima pevamo, ali ja svejedno pamtim. Rob Rejn, Garet Sivi, ser Obri Ambrouz, lord Gormon Pik, Crni Biren Cvetni, Crveni Očnjak, Vatrena Munja... Ljuti Čelik! Pitam vas, je li ikada bilo tako plemenite družine, takvog zbora junaka? Zašto, momče? Pitaš me zašto? Zato što je Demon bio bolji čovek. I starom 134

kralju je to bilo jasno. Demonu je dao mač. Crni oganj, mač Egona Osvajača, oružje koje je držao svaki targarjenski kralj još od Osvajanja... on je taj mač stavio Demonu u ruke na dan kada ga je proizveo u viteza, dečaka od dvanaest leta." "Moj otac kaže da je to bilo zato što je Demon bio mačevalac, a Deron nikada nije", reče Jaje. "Zašto dati konja čoveku koji ne ume da jaše? Mač nije kraljevstvo, kaže on." Ruka starog viteza trznu se tako snažno da se vino prosu iz srebrnog pehara. "Tvoj otac je budala." "Nije" reče dečak. Ozgrejevo lice iskrivi se od besa. "Pitao si me nešto i ja sam ti odgovorio, ali drskost neću da trpim. Ser Dankane, češće treba da mlatiš ovog malog. Mnogo mu učtivosti manjka. Ako ja moram to da uradim, i hoću..." "Ne" prekide ga Dank. "Nećeš. Ser." Doneo je odluku. "Mrak je. Odlazimo u zoru." Ser Justas je pogođen zurio u njega. "Odlaziš?" "Iz Postojana. Iz tvoje službe." Lagao si nas. Nazovi to kako hoćeš, ali bilo je nečasno. Otkopčao je plašt, smotao ga i spustio starcu u krilo. Ozgrej usitni očima. "Da li ti je ona žena ponudila da stupiš u njenu službu? Ostavljaš me zarad postelje te kurve?" "Ne znam je li ona kurva", reče Dank, "veštica, trovačica ili nešto peto. Svejedno je, šta god da je. Odlazimo na drum, a ne u Studeni šanac." "U jarak, hoćeš da kažeš. Ostavljaš me da bi vrebao poput vuka, da zaskačeš pošten svet na drumu." Ruka mu se tresla. Pehar mu ispade iz šake i rasu vino zakotrljavši se po pođu. "Idi onda. Idi. Ne trebaš mi. Nikad nije ni trebalo da te primim. Odlazi!" "Razumem, ser." Dank mahnu i Jaje pođe za njim. * Te poslednje noći Dank je želeo da bude što je dalje moguće od Justasa Ozgreja, tako da su spavali dole u podrumu, s ostatkom skromne vojske Postojana. Beše to nemirna noć. Lim i crvenooki Pejt su hrkali, jedan glasno a drugi neprekidno. Vlažna isparenja ispunjavala su podrum, dizala se kroz podna vrata odozdo iz još nižih 135

prostorija. Dank se bacakao i okretao na gruboj postelji, tonuo u polusan, pa se naglo budio u tami. Ujedi iz šume žestoko su ga svrbeli, a u slami je bilo i buva. Jedva čekam da odem odavde, od starca, od ser Benisa i svih ostalih. Možda je došao čas da povede Jaje nazad u Letnje dvore, da vidi svog oca. Ujutru će pitati malog za to, kada dobro odmaknu odavde. Jutro je međutim delovalo daleko. Danku je glava bila puna zmajeva, crvenih i crnih... puna zelen-zlatnih lavova, starih štitova, razgaženih čizama... puna potoka, šančeva, brana i povelja s velikim kraljevim pečatom koje nije umeo da pročita. A tu je bila i ona. Crvena Udovica, Rohana od Studenog šanca. Video je njeno pegavo lice, njene tanke ruke, njenu dugačku riđu pletenicu. Zbog toga je osećao grižu savesti. Trebalo bi da sanjam o Tanseli. Previsoka Tansela, tako su je zvali, ali za mene nije bila previsoka. Ona mu je naslikala grb na štitu, a on ju je spasao od Svetlog Princa, ali je nestala čak i pre njegovog suđenja pred Sedmoro. Nije mogla da podnese da gleda moju smrt, često je govorio Dank sebi, ali šta je on zasigurno znao? On je tup kao buzdovan. Sama pomisao na Crvenu Udovicu bila je dovoljan dokaz za to. Tansela mi se osmehnula, ali nikada se nismo zagrlili, nikada se nismo poljubili, čak ni u obraz. Rohana ga je bar dodirnula; ima natečenu usnu kao dokaz. Ne budi glup. Nije ona za takve kao što si ti. Previše je sitna, previše pametna i previše, previše opasna. Pošto je napokon zaspao. Dank je sanjao. Trčao je proplankom u srcu Votove šume, trčao ka Rohani, a ona ga je gađala strelama. Svaka koju bi odapela letela je tačno i probadala ga kroz grudi, a ipak je bol bio čudno sladak. Trebalo je da se okrene i pobegne, ali je on umesto toga trčao ka njoj, trčao sporo kao što se uvek trči u snovima, kao da se sam vazduh u med prometnuo. Stigla je nova strela, pa još jedna. U njenom tobolcu kao da ih je bilo bezbroj. Oči su joj bile sive, zelene i pune vragolije. Haljina ti ističe boju očiju, hteo je da joj kaže, ali ona nije na sebi imala nikakvu haljinu, uopšte nikakvu odeću. Preko malih grudi širile su se blede pegice, a bradavice su joj bile crvene i tvrde kao bobice. Od strela je ličio na velikog ježa dok je padao pred njene noge, ali je svejedno nekako našao načina da zgrabi njenu pletenicu. Jednim snažnim potezom povukao ju je dole na sebe i poljubio je. Probudio se iznenada, od nečije vike. U mračnom podrumu vladao je metež. Kletve i jauci odzvanjali su na sve strane, ljudi su gazili jedni druge dok su tražili koplja ili čakšire, Niko nije znao šta se dešava. Jaje nađe lojanicu pa je upali, da bar malo osvetli odaju. Dank je prvi 136

jurnuo uz stepenice. Zamalo se sudario s Grbavim Semom, koji je jurio dole, hukćući kao meh i nepovezano brbljajući. Dank je morao da ga stegne za oba ramena da ne padne. "Seme, šta je bilo?" "Nebo", projeca starac. "Nebo!" Od njega nisu mogli da čuju više ništa smisleno, pa su svi izašli na krov da pogledaju. Ser Justas je već bio tamo, stajao je u spavaćici uz grudobran i zurio u daljinu. Sunce se rađalo na zapadu. Prođe dugačak tren pre nego što Dank shvati šta to znači. "Gori Votova šuma", reče on prigušenim glasom. Iz podnožja kule začuše se Benisove kletve, bujica tako nečuvenog poganluka da bi možda i Egon Bezvredni pocrveneo. Grbavi Sem stade da se moli. Bili su predaleko da razaberu plamenove, ali je crveni sjaj obuhvatio pola zapadnog obzorja, a iznad sveta zvezde su nestajale. Kraljeva kruna bila je već skoro nestala, zaklonjena velom dima što se diže. S ognjem i mačem, rekla je. * Požar je plamteo do jutra. Te noći niko u Postojanu nije spavao. Nije prošlo dugo pa su namirisali i dim, videli plamen kako igra u daljini poput devojaka u grimiznim suknjama. Svi su se pitali hoće li ih vatra progutati. Dank je stajao iza grudobrana, a oči su ga pekle dok je pogledom tražio jahače u noći. "Benise", reče kada se mrki vitez pope žvaćući kiselišće, "ona tebe hoće. Možda bi trebalo da odeš." "Šta, da bežim?", zanjaka on. "Na mom konju? Isto bih mogao da odletim na nekoj od ovih prokletih kokošaka." "Onda se predaj. Samo će da ti raseče nos." "Moj nos mi se sviđa ovakav kakav je, budalino. Nek pokuša da me uhvati, pa ćemo videti ko će kome šta da raseče." Sedeo je prekrštenih nogu, naslonjen na zubac kule, pa je izvadio brus iz kese da naoštri mač. Ser Justas je stajao iznad njega. Tihim glasovima pričali su kako se vodi rat. "Lukas Dugi će nas očekivati kod brane", čuo je Dank starog viteza kako govori, "tako da ćemo umesto toga da joj spalimo useve. Oganj za oganj." Ser Benis je smatrao da je to prava stvar, samo da bi možda trebalo da joj spale i mlin. "On je šest liga s druge strane zamka, Lukas Dugi 137

nas neće tamo tražiti. Da spalimo mlin, i ubijemo mlinara, to će i te kako osetiti." I Jaje je slušao. Nakašljao se i pogledao Danka razrogačenim očima. "Ser, moraš da ih sprečiš." "Kako?", upita Dank. Crvena Udovica će ih sprečiti. Ona i taj Lukas Dugi. "Oni sad samo prave buku, Jaje. Preostalo im je ili to, ili da se upišaju u gaće. Nema to sad s nama više nikakve veze." Nebo je osvanulo sivo i maglovito, a vazduh je pekao oči. Dank je nameravao da pođu što ranije, mada posle neprospavane noći nije znao koliko će daleko stići. Jaje i on su doručkovali kuvana jaja dok je Benis terao ostale napolje da ih ponovo muštra. To su Ozgrejevi ljudi, a mi nismo, rekao je sebi. Pojeo je četiri jajeta. Ser Justas im je bar toliko dugovao, po njegovom sudu. Jaje je pojeo dva. Zalili su ih pivom. "Mogli bismo na Lepo ostrvo, ser" rekao je dečak dok su sakupljali svoje stvari. "Ako ih Gvozdenorođeni muče, lord Farman možda traži nove mačeve." To nije bila loša ideja. "Jesi li nekada bio na Lepom ostrvu?" "Nisam, ser", reče Jaje, "ali pričaju da je lepo. I sedište lorda Farmana je lepo. Zove se Lepi zamak." Dank se nasmeja "Onda neka bude Lepi zamak." Osećao se kao da mu je s pleća dignuto veliko breme. "Postaraću se za konja i mazgu", rekao je kada je uvezao oklop konopljanim užetom. "Idi na krov po našu posteljinu, štitonošo." Tog jutra je najmanje od svega želeo još jedan sukob sa zelen-zlatnim lavom. "Ako vidiš ser Justasa, ostavi ga na miru." "Hoću, ser." Napolju je Benis postrojio svoje regrute s kopljima i štitovima i pokušavao je da ih nauči kako se napreduje u korak. Mrki vitez nije obratio nimalo pažnje na Danka dok je ovaj išao dvorištem. Sve će ih odvesti u smrt. Crvena Udovica može ovde biti svakog časa. Jaje prolete kroz vrata kule i začegrta niz drvene stepenice s njihovom posteljinom. Ser Justas je stajao ukočeno na balkonu iznad njih, s rukama položenim na krunište. Kada su im se pogledi sreli, brk mu je zadrhtao i brzo je okrenuo glavu. Vazduh je bio mutan od dima što ga je donosio vetar. Benis je imao štit prebačen preko leđa, visok romboidni štit od nebojenog drveta, taman od bezbrojnih slojeva laka i sav okovan gvožđem. Nije imao nikakav grb, samo pupak u sredini, koji je Danka podsećao na nekakvo veliko, čvrsto zatvoreno oko. Slepo koliko je i on. "Kako nameravaš da se boriš s njom?", upita 138

Dank. Ser Benis, usta crvenih od kiselišća, osmotri svoje vojnike. "S toliko malo kopalja ne može se držati brdo. Mora da bude kula. Svi ćemo se sakriti unutra." Pokazao je glavom ka vratima. "Ima samo jedan ulaz. Dići ćemo drveno stepenište, i nema kako da nam priđu." "Dok ne naprave svoje stepenište. Mogu poneti i užad i kuke, pa se stuštiti na vas s krova. Osim ako ne budu prosto stajali podalje sa samostrelima i načičkali vas strelicama kad pokušate da odbranite vrata." Tikve, Pasulji i Ječmovi pomno su slušali. Sve njihove hrabre priče razvejale su se, mada nije bilo ni daška vetra. Stajali su stežući svoje naoštreno kolje i gledali Danka i Benisa i jedni druge. "Od ovih ovde nećeš imati nikakve vajde", reče Dank pokazavši glavom na odrpanu ozgrejsku vojsku. "Ako ih ostaviš na otvorenom, vitezovi Crvene Udovice iseći će ih na rezance, a u kuli njihova koplja ničemu ne služe." "Mogu da bacaju stvari s krova", reče Benis, "Treb vešto baca kamenje." "Pa, mogao bi valjda da baci kamen ili dva, dok mu neki Udovičin samostrelac ne prosvira grlo." "Ser?" Jaje je stajao pored njega. "Ser, ako nameravamo da odemo, bolje da smesta pođemo, pre nego što Udovica stigne." Mali je bio u pravu. Ako odugovlačimo, ostaćemo zarobljeni ovde. "Pusti ih da odu, Benise." "Šta, da izgubimo svoje smele momke?" Benis je pogledao seljake pa je zanjakao od smeha. "Da niste ni mrdnuli", upozorio ih je. "Lično ću proburaziti svakog ko proba da beži." "Samo se usudi, pa ću ja da proburazim tebe." Dank poteže mač. "Odlazite kući, svi vi", reče kmetovima. "Vraćajte se u sela i vidite je li vam vatra poštedela domove i useve." Niko se nije ni pomerio. Mrki vitez je zurio u njega, a usta su mu radila. Dank se pravio da ga ne vidi. "Krenite", ponovio je kmetovima. Kao da mu je neki bog stavio tu reč u usta. Ne Ratnik. Postoji li bog za budale? "Odlazite!" ponovio je, ovog puta na sav glas. "Uzmite koplja i štitove, ali odlazite inače nećete doživeti sutrašnji dan. Hoćete li ponovo da poljubite svoju ženu? Hoćete li da zagrlite decu? Odlazite kući! Da niste svi ogluveli?" Nisu. Izbi luda trka među kokoškama. Veliki Rob zgazi kvočku dok je bežao, Pejt zamalo prosu creva Vilu Pasulju kad se sapleo o sopstveno koplje, ali se svejedno hitro razbežaše. Tikve odoše na jednu stranu, Pasulji na drugu, Ječmovi na 139

treću. Ser Justas je odozgo vikao na njih, ali se na njega niko nije osvrtao. Bar su za njega gluvi, pomisli Dank. Kada je stari vitez izašao iz kule i spustio se niz stepenište, medu kokoškama su stajali samo Dank, Jaje i Benis. "Vratite se!", viknuo je ser Justas za svojom vojskom koja je brzo odmicala. "Nemate moju dozvolu da odete. Nemate moju dozvolu!" "Džaba, moj gospodaru", reče Benis. "Odoše." Ser Justas se okomi na Danka, a brk mu je igrao od besa. "Nisi imao prava da ih otpustiš. Nisi imao prava! Rekao sam im da ne idu, zabranio sam im to. Zabranio sam tebi da ih otpustiš." "Nismo te čuli, moj gospodaru." Jaje skide šešir da rastera dim. "Kokoške su preglasno kokodakale." Starac se spusti na najniži stepenik Postojana. "Šta ti je ona žena ponudila da me izdaš?", upita Danka poraženim glasom. "Koliko ti je zlata dala da rasteraš moje momke i ostaviš me ovde samog, njoj na milost i nemilost?" "Nisi sam, moj gospodaru." Dank vrati mač u korice. "Ja sam spavao pod tvojim krovom i jutros sam jeo tvoja jaja. Još ti dugujem nekakvu službu. Neću se odvući podvijenog repa. Moj mač je još ovde." Dodirnuo je balčak. "Jedan mač." Stari vitez sporo se osovi na noge. "Šta može jedan mač protiv te žene?" "Za početak, da proba da je otera s tvoje zemlje." Dank je želeo da se oseća tako sigurno kao što je zvučao. Brk starog viteza drhtao je pri svakom njegovom udahu. "Da", reče on naposletku. "Bolje otići smelo nego se kriti iza kamenih zidova. Bolje umreti kao lav nego kao zec. Mi smo hiljadu godina bili maršali Severne krajine. Moram po oklop." Pošao je uz stepenice. Jaje je odozdo gledao Danka. "Nisam znao da imaš rep, ser" reče dečak. "Hoćeš šljagu?" "Neću, ser. Hoćeš ti svoj oklop?" "Hoću oklop", odgovori Dank, "i još nešto." * 140

Raspravljali su da li ser Benis treba da pođe s njima, ali mu je na kraju ser Justas naredio da ostane i drži kulu. Od njegovog mača neće biti mnogo koristi kod odnosa snaga koji ih čeka, a ako ga ugleda, Crvena Udovica bi mogla samo dodatno da se razjari. Mrkog viteza nije trebalo posebno ubeđivati. Dank mu je pomogao da izbije gvozdene klinove koji su držali gornje stepenice. Benis se uspentrao na njih, odvezao staro konopljano uže i povukao ga svom snagom. Škripeći i stenjući, drveno stepenište se diže, ostavivši deset stopa praznine između najvišeg kamenog stepenika i jedinog ulaza u kulu. Grbavi Sem i njegova žena ostali su unutra. Kokoške će morati same da se snađu. Ser Justas se okrenu u sedlu svog zelenka pa viknu: "Ako se ne vratimo do noći..." "...odjahaću u Visoki Sad, moj gospodaru, i ispričati lordu Tirelu kako ti je ta žena spalila šumu a tebe mučki ubila." Dank je pratio Jaje i Meštra niz brdo. Starac je išao za njima, a oklop mu je tiho čegrtao. Vetar je napokon počeo da duva i čuo je lepršanje sopstvenog plašta. Tamo gde je nekada bila Votova šuma zatekli su zadimljeno zgarište. Vatra je mahom bila zgasla kada su stigli do šume, ali je tu i tamo poneki deo još goreo, vatreno ostrvo u moru pepela i žara. Drugde su stabla izgorelog drveća štrčala u nebo kao garava koplja. Drugo drveće palo je i ležalo preko zapadnog puta, s granama crnim i slomljenim, a mutne crvene vatre tinjale su unutar njihovih šupljih srca. I na šumskom tlu bilo je vrelih mesta, i mesta gde je dim polegao po vazduhu kao vrela siva magla. Ser Justasa je obuzeo napad kašlja i Dank se nekoliko trenutaka bojao da će starac morati nazad, ali ga je na kraju to prošlo. Projahali su pored lešine crvenog jelena, a kasnije pored nečega što je mogao biti jazavac. Ništa nije živelo, sem muva. Muve izgleda mogu sve da prežive. "Polje vatre sigurno je ovako izgledalo", reče ser Justas. "Tu su naši jadi otpočeli, pre dvesta godina. Poslednji od zelenih kraljeva na tom je polju stradao, okružen cvetom Hvata. Moj otac je pričao kako im je zmajski plamen istopio mačeve u rukama. Posle su sečiva pokupili i od njih iskovali Gvozdeni presto. Visoki Sad je od kraljeva prešao kućeupraviteljima, a Ozgreji su se osipali i slabili, sve dok maršali Severne krajine nisu postali tek puki vitezovi zakleti na vernost Rovenima." Dank na to nije imao ništa da kaže, tako da su neko vreme ćutke jahali, sve dok se ser Justas nije nakašljao i rekao: "Ser Dankane, sećaš li se priče koju sam ti ispričao?" "Možda, ser" odgovori Dank. "Koje?" "O Malom Lavu." 141

"Sećam se. Bio je najmlađi od pet sinova." "Dobro." Ponovo se nakašljao. "Kada je posekao Lansela Lanistera, zapadnjaci su se okrenuli i vratili. Bez kralja nije bilo rata. Shvataš li šta govorim?" "Da", reče Dank oklevajući. Da li bih mogao da ubijem ženu? Jednom za promenu Dank je želeo da bude tup kao topuz. Do toga ne sme da dođe. Ne smem dozvoliti da do toga dođe. Nekoliko zelenih stabala još je stajalo na mestu gde je zapadni put prelazio Zelen-zlatnu vodu. Debla su im s jedne strane bila čađava i crna. Odmah iza njih, tamno se presijavala voda. Plavo i zeleno, pomisli Dank, ali zlata više uopšte nema. Dim je zakrio sunce. Ser Justas zastade kada je stigao do obale. "Svetu sam zakletvu položio. Neću preći taj potok dokle god je zemlja s druge strane njena." Stari vitez je ispod požutelog ogrtača imao oklop. O bedru mu je visio mač. "Šta ako ona uopšte ne dođe, ser?" upitao je Jaje. S ognjem i mačem, pomisli Dank. "Doći će." I došla je, za manje od sata. Prvo su im čuli konje, a onda tihi metalni zveket oklopa, sve glasnije. Zbog oblaka dima bilo je teško odrediti koliko su daleko, sve dok se njen barjaktar nije probio kroz iscepkanu sivu zavesu. Koplje mu bese okrunjeno gvozdenim paukom obojenim u belo i crveno, a crni barjak Vebera beživotno je visio ispod njega. Kada ih je video preko vode, zaustavio se na obali. Ser Lukas Inčfild se pojavio delić trena kasnije, oklopljen od glave do pete. Tek se tada pojavila i sama gospa Rohana, na vranoj kobili ukrašenoj trakama srebrnaste svile, nalik na paukovu mrežu. Udovičin plašt beše sazdan od istoga. Nadimao se na njenim ramenima i člancima, lagan kao sam vazduh. Na sebi je imala i oklop od zelenih lakiranih pločica optočen zlatom i srebrom. Savršeno je pristajao njenom stasu, izgledala je u njemu kao odevena u letnje lišće. Dugačka riđa pletenica visila joj je sa strane i poskakivala dok je jahala. Obrednik Sefton jahao je zajapuren kraj nje, na velikom zelenku. S njene druge strane bio je njen mladi meštar Serik na mazgi. Za njom je došlo još vitezova, pet-šest njih, u pratnji isto toliko štitonoša. Na kraju je stupala povorka samostrelaca u sedlima, pa se raširila s obe stane puta stigavši do Zelen-zlatne vode i ugledavši Danka kako ih čeka s druge strane. Sve u svemu, bilo je tri i trideset boraca, ne računajući obrednika, meštra i samu Udovicu. Jedan vitez zapade Danku za oko: zdepasta i ćelava bačva od čoveka u oklopu, s 142

besnim licem i ružnom gukom na vratu. Crvena Udovica potera kobilu do obale potoka. "Ser Justase, ser Dankane" viknu ona preko vode, "videli smo požar kod vas kako gori u noći." "Videli ste?", uzvrati ser Justas uzvikom. "Jeste, videli ste... pošto ste ga podmetnuli." "To je pogana optužba." "Za pogano zlodelo." "Ja sam sinoć spavala u svojoj postelji, okružena svojim gospama. Probudila me je vika sa zidina, kao i sve ostale. Starci su se penjali strmim stepeništem kule da pogledaju, a odojčad su videla crveno svetio i plakala od straha. I to je sve što ja znam o tvom požaru, ser." "Ti si ga podmetnula, ženo", bio je uporan ser Justas. "Moje šume više nema. Nema, čuješ li!" Obrednik Sefton se nakašlja. "Ser Justase", zagrme on, "ima požara i u Kraljevoj šumi, pa čak i Kišegori. Zbog suše su sve naše šume kao suvarak." Gospa Rohana diže ruku i pokaza. "Pogledaj moja polja, Ozgreju. Kako su suva. Bila bih luda da podmetnem požar. Da je vetar promenio pravac, plamen bi lako preskočio potok i spalio mi pola useva." "Lako?" viknu ser Justus. "Moja je šuma izgorela, a ti si je spalila. Verovatno si neku veštičju čin bacila da poteraš vetar, kao što si svojim mračnim činima ubila muževe i braću!" Lice gospe Rohane otvrdnu. Dank je video taj izraz u Studenom Sancu, taman pre nego što će ga ošamariti. "Brbljarije", reče ona starcu. "Neću više da trošim reči na tebe, ser. Predaj Benisa od Mrkog štita ili ćemo doći da ga odvedemo." "To nećete" objavi ser Justas zvonkim glasom. "To nikako nećete." Brk mu zaigra. "Ni koraka dalje. Ova strana potoka je moja, i ovde niste poželjni. Moje gostoprimstvo nemate. Ni hleba i soli, čak ni hlada i vode. Dolazite kao uljezi. Zabranjujem vam da kročite na zemlju Ozgreja." Gospa Rohana povuče pletenicu preko ramena. "Ser Lukase", beše sve što je rekla. Inčfild dade znak, samostrelci sjahaše, zategnuše tetive kukom i uzengijom, pa izvadiše strelice iz tobolaca. "Dakle, ser", viknu gospa kada je svaki samostrel bio napet, dignut i spreman, "šta mi to zabranjuješ?" 143

Danku je bilo dosta. "Ako pređete potok bez dozvole, kršite kraljev mir." Obrednik Sefton potera konja napred. "Kralj neće znati niti će ga za to biti briga", viknu on. "Svi smo mi Majčina deca, ser. Nje zarad, skloni se." Dank se namršti. "Ja o bogovima ne znam mnogo, obredniče... ali zar nismo i Ratnikova deca?" Protrljao se po zatiljku. "Ako probate da pređete, zaustaviću vas." Ser Lukas Dugi se nasmeja. "Evo jednog viteza lutalice kome je lutanje dosadilo, moja gospo", reče on Crvenoj Udovici. "Samo daj znak pa ćemo ga načičkati. Na ovoj razdaljini strelice probijaju oklop kao da je od papira." "Ne. Još ne, ser." Gospa Rohana ga je proučavala preko potoka. "Vi ste dva čoveka i dečak. Nas smo troje i trideset. Kako misliš da nas zaustaviš?" "Reći ću ti", reče Dank. "Ali samo tebi." "Kako želiš." Kucnula je petama konja i ujahala u potok. Kada je voda stigla kobili do trbuha, stala je da sačeka. "Evo me. Priđi, ser. Obećavam da te neću zašiti u džak." Ser Justas uze Danka za ruku pre nego što je stigao da odgovori. "Idi tamo kod nje" reče stari vitez, "ali ne zaboravi na Malog Lava." "Kako ti kažeš, moj gospodaru." Dank hodom potera Groma dole u vodu. Zaustavio se pored nje i rekao: "Moja gospo." "Ser Dankane." Podigla je ruku i položila dva prsta na njegovu natečenu usnu. "Jesam li ja ovo uradila, ser?" "U poslednje vreme me nije ošamario niko drugi, moja gospo." "To je bilo ružno s moje strane. Kršenje zakona gostoprimstva. Dobri obrednik me je grdio." Zagledala se preko vode u ser Justasa. "Adama jedva da još pamtim. To je bilo pre više od pola mog života. Mada, pamtim da sam ga volela. Od onih posle nisam volela nijednog." "Otac ga je položio u kupine, s braćom", reče Dank. "Voleo je kupine." "Sećam se. Nekada mi ih je brao, pa smo ih jeli s pavlakom." "Kralj je pomilovao starca zbog Demona" reče Dank. "Krajnje je vreme da ga ti pomiluješ zbog Adama." "Daj mi Benisa pa ću razmisliti o tome." "Benis nije moj da ti ga dajem." 144

Ona uzdahnu. "Radije bih da te ne ubijem." "Radije bih da ne poginem." "Onda mi daj Benisa. Odseći ćemo mu nos pa ćemo ga vratiti i to će biti kraj te priče." "Ipak, neće", reče Dank. "Tu će i dalje stajati brana s kojom mora nešto da se uradi, kao i požar. Hoćeš li nam predati ljude koji su to uradili?" "U šumi je bilo svitaca", reče ona. "Možda su oni izazvali požar, sa svojim malim fenjerima." "Sada dosta zavitlavanja, moja gospo", upozori je Dank. "Ovo nije čas za to. Sruši branu i pusti ser Justasa da dobije vodu, kao nadoknadu za šumu. To je pošteno, zar ne?" "Moglo bi biti, da sam ja potpalila šumu. Ali nisam. Bila sam u Studenom šancu, na sigurnom u krevetu." Pogledala je dole u vodu. "Šta nas može sprečiti da pregazimo pravo preko potoka? Da nisi razbacao gvozdene šiljke među kamenjem? Sakrio strelce u pepelu? Reci mi šta misliš da će nas zaustaviti." "Ja." Skinuo je jednu oklopljenu rukavicu. "U Buvljoj rupi uvek sam bio krupniji i jači od ostalih dečaka, tako da sam ih mlatio do krvi i otimao im stvari. Stari me je naučio da to ne radim. To je pogrešno, rekao je, a sem toga, mali dečaci ponekad imaju stariju braću. Na, pogledaj ovo." Dank skide prsten s prsta pa joj ga pruži. Morala je da pusti pletenicu da bi ga uzela. "Zlato?", reče ona kada oseti težinu. "Šta je to, ser?" Okrenula ga je u šaci. "Pečatnjak. Zlato i oniks." Zelene oči joj usitniše dok je proučavala žig, "Gde si to našao, ser?" "U čizmi. Umotano u krpe i nabijeno u prste." Prsti gospe Rohane stegnuše se oko njega. Pogledala je Jaje i ser Justasa. "Izložio si se velikom riziku kada si mi ovo pokazao, ser. Ali kako nam to pomaže? Ako naredim svojim ljudima da pređu..." "To bi značilo da ja moram da se borim", reče Dank. "I da pogineš." "Najverovatnije", reče on, "a onda bi se Jaje vratio tamo odakle je i ispričao šta se ovde zbilo." "Ne ako pogine i on." 145

"Mislim da ti ne bi ubila desetogodišnje dete", reče on, nadajući se da ne greši. "Ili bar ne ovo dete. Tamo imaš tri i trideset ljudi, kao što si rekla. A ljudi pričaju. Posebno onaj debeli. Koliko god duboko da iskopaš grobove, priča će se pročuti. A onda, pa... ujed pegavog pauka može da ubije lava, ali je zmaj sasvim drugačija zverka." "Radije bih da budem zmajev prijatelj." Probala je prsten. Bio je prevelik čak i na njenom palcu. "Zmaj ili ne, moram dobiti Benisa od Mrkog štita." "Ne." "Ti si sedam stopa tvrdoglavosti." "Manje jedan palac." Vratila mu je prsten. "Ne mogu da se vratim u Studeni šanac praznih šaka. Reći će da Crvena Udovica više ne ubada oštro kao pre, da je preslaba da sprovodi pravdu, da ne može da zaštiti svoje kmetove. Ti to ne razumeš, ser." "Mogao bih." Bolje nego što znaš. "Sećam se kako je jednom neki neznatni lord u olujnim zemljama primio ser Arlana u službu, da mu pomogne u borbi protiv nekog drugog neznatnog lorda. Kada sam starog upitao oko čega se tuku, ovaj je odgovorio: 'Ni oko čega, momče. Kao da se u pišanju takmiče.'" Gospa Rohana uputi mu preneražen pogled, ali je uspela da ga zadrži samo delić trena pre nego što ga zameni obestan osmeh. "U životu sam čula hiljadu praznih učtivosti, ali si ti prvi vitez koji je preda mnom rekao pišanje." Pegavo lice joj se smrači. "Ta takmičenja u pišanju su ono po čemu lordovi procenjuju jedni drugima snagu i teško onome ko pokaže slabost. Žena mora da piša dvaput dalje, ako se nada da će vladati. Još ako je ta žena sitnog rasta... Lord Stekhaus priželjkuje moju Potkovicu, ser Kliford Konklin tvrdi da mu Senovito jezero pripada od davnina, oni bedni Darveli žive od krađe stoke... a pod sopstvenim krovom imam Lukasa Dugog. Svakog jutra se budim pitajući se je li to dan kada će me on na silu uzeti za ženu." Ruka joj se stegnu oko pletenice, snažno kao oko užeta o kome visi iznad provalije. "Znam da to želi. Uzdržava se samo iz straha od moje srdžbe, baš kao što Konklin, Stekhaus i Darveli pažljivo stupaju kada imaju posla s Crvenom Udovicom. Ako neko od njih makar i na tren pomisli da sam postala slaba i meka..." Dank vrati prsten na prst i poteže bodež. Udovičine oči se razrogačiše kada ugleda goli čelik. "Šta to radiš?" upita. "Da nisi s uma sišao? Tuce samostrela upereno je u tebe." 146

"Htela si krv za krv." Prislonio je bodež na obraz. "Pogrešno su ti rekli. Nije Benis isekao onog kopača, nego ja." Pritisnuo je brid čelika na lice i povukao naniže. Kada je otresao krv sa sečiva, nekoliko kapljica poškropi njeno lice. Još pegica, pomisli on. "Eto, Crvena Udovica je dobila što joj pripada. Obraz za obraz." "Ti si potpuno lud." Dim joj je ispunio oči suzama. "Da si boljeg porekla, uzela bih te za muža." "Jeste, moja gospo. A da svinje imaju krila, krljušt i da bljuju vatru, bile bi isti zmajevi." Dank vrati nož u kanije. Lice je počinjalo da ga peče. Krv mu je lila niz obraz i kapala na goržet. Od tog mirisa Grom zafrkta i stade da pljuska kopitima. "Daj mi ljude koji su podmetnuli požar u šumi." "Niko nije podmetnuo požar u šumi", reče ona, "ali ako je to uradio neki moj čovek, namera mu je bila da mi udovolji. Kako mogu da ti predam takvog čoveka?" Ponovo je pogledala svoju pratnju. "Bilo bi najbolje da ser Justas samo povuče optužbu." "Pre će svinje da bljuju vatru, moja gospo." "Ako je tako, moram da objavim svoju nevinost pred bogovima i pred ljudima. Reci ser Justasu da zahtevam izvinjenje... ili suđenje. Izbor je njegov." Okrenula je konja da odjaše nazad svojim ljudima. * Potok će im biti bojište. Obrednik Sefton je zagazio i izgovorio molitvu, zazivajući Oca na nebesima da pogleda ta dva čoveka i da im pravično sudi, Ratnika da podari snage čoveku čija je strana u pravu, Majku za milost za lazova, da mu se oproste gresi. Pošto je dovršio molitve, poslednji put se okrenuo ka ser Justasu Ozgreju. "Ser", rekao je, "ponovo te preklinjem, povuci optužbu." "Neću", reče starac, zadrhtalog brka. Debeli obrednik se okrenu gospi Rohani. "Snaho, ako si to uradila, priznaj krivicu i ponudi ser Justasu neku nadoknadu za šumu. Inače mora poteći krv." "Moj megdandžija će dokazati moju nevinost pred bogovima i pred ljudima." "Suđenje borbom nije jedini način", reče obrednik, do pojasa u vodi. "Hajdemo u Zlatogaj, preklinjem vas oboje, da iznesemo stvar pred lorda Rovena, da on presudi." 147

"Nikada', reče ser Justas. Crvena Udovica odmahnu glavom. Ser Lukas Inčfild pogleda gospu Rohanu, lica potamnelog od besa. "Ima da se udaš za mene kada se jednom ova lakrdijaška farsa okonča. Kao što je tvoj gospodar otac želeo." "Moj gospodar otac te nije poznavao kao ja", uzvrati ona. Dank kleknu pored Jajeta, pa vrati pečatnjak dečaku u šaku; četiri troglava zmaja, dva i dva, grb Mekara, princa od Letnjih dvora. "Nazad u čizmu", reče, "ali ako se desi da poginem, idi najbližem prijatelju svog oca, pa mu reci da te vodi u Letnje dvore. Ne pokušavaj da sam pređeš čitav Hvat. Pazi da to ne zaboraviš, inače će moj duh doći da ti odvali šljagu." "Razumem, ser", reče Jaje, "ali pre bih da ne pogineš." "Previše je vruće da se gine." Dank stavi kacigu i Jaje mu pomože da je pričvrsti uz goržet. Krv mu je bila lepljiva na licu, mada je ser Justas otkinuo komad svog plašta da zaustavi krvarenje. Ustao je i prišao Gromu. Vetar je uglavnom razvejao dim, video je dok je skakao u sedlo, ali nebo još beše mračno. Oblaci, pomisli on, tamni oblaci. Odavno ih nije bilo. Možda je to znamenje. Samo, je li dobro za njega ili za mene? Dank se nije dobro snalazio sa znamenjima. Na drugoj strani potoka, izjahao je i ser Lukas. Konj mu je trkaći mrkov; sjajna životinja, hitra i snažna, ali ne krupna kao Grom. Međutim ono što je konju nedostajalo u veličini, nadoknađivao je oklop; na sebi je imao oklop za vrat i glavu i laki verižni pokrovac. Sam ser Lukas imao je na sebi crni lakirani oklop i srebrnastu verižnjaču. Pauk od oniksa zlokobno je čučao navrh njegove kacige, ali je na štitu imao sopstveni grb: kosa greda od crno-belih kvadrata, na svetlosivom polju. Dank je gledao ser Lukasa kako ga daje štitonoši. Ne namerava da ga koristi. Kada mu je drugi štitonoša doneo ubojnu sekiru, znao je zašto. Sekira je bila dugačka i smrtonosna, s okovanom držaljom, teškim sečivom i oštrim šiljkom pozadi, ali je bila dvoručno oružje. Lukas Dugi će morati da se pouzda u oklop da ga zaštiti. Moram ga naterati da zažali zbog te odluke. Njemu je štit bio na levoj ruci, štit na kome mu je Tansela naslikala njegov brest i zvezdu padalicu. Dečja pesmica odjeknu mu kroz glavu. Hraste i gvožđe, čuvajte mi grudi, da me ne proguta pakao hudi. Isukao je dugački mač iz korica. Njegova težina prijala mu je u ruci. Mamuznuo je Groma i polako poterao velikog jurišnog ata u vodu. Na drugoj strani potoka ser Lukas uradi isto. Dank je išao udesno, da izloži Lukasu svoj levi 148

bok, zaštićen štitom. Ser Lukas nije bio spreman da mu prepusti tu prednost. Hitro je okrenuo konja, pa su se sudarili u vrtlogu sivog čelika i zelenih kapljica. Ser Lukas udari sekirom. Dank je morao da se izvije u sedlu da je dočeka štitom. Silina udarca prostrujila mu rukom tako da mu zubi zacvokotaše. On odgovori udarcem mača, bočnim zamahom koji pogodi drugog viteza ispod dignute ruke. Čelik zaškripa o čelik i megdan otpoče. Inčfild je terao konja ukrug nastojeći da obiđe na Dankovu nezaštićenu stranu, ali se Grom okretao da ga dočeka, pokušavajući da zubima dohvati drugog konja. Ser Lukas je upućivao jedan strašni udarac za drugim, uspravljajući se u uzengijama da bi uneo u udarac svu svoju težinu i snagu. Dank je pomerao štit da dočeka udarce. Pogrbljen iza hrastovine, sekao je po Inčfildovim rukama, bedru i nogama, ali je oklop odbijao udarce. Obišli su tako krug, pa još jedan, a voda im je zapljuskivala noge. Ser Lukas je napadao a Dank se branio, tražeći neku slabost kod protivnika. Napokon je ugleda. Svaki put kada bi ser Lukas dizao sekiru za nov udarac, ispod ruke mu se pojavljivao otvor. Tu su bile verižna košulja i tvrda koža, a ispod i postava, ali ne i čelične ploče. Dank je držao štit visoko, pokušavajući da odredi pravi trenutak za napad. Još malo. Još malo. Sekira udari, iščupa se, diže. Sad! Obode Groma, natera ga bliže i ubode dugačkim mačem, da utera vrh kroz otvor. Razmak međutim nestade jednako brzo kao što se pojavio. Vrh mača mu ogreba rondel i Dank, previše istegnut, zamalo ne pade iz sedla. Sekira se uz tresak spusti, iskrivi gvozdeni okov Dankovog štita, ulubi mu kacigu sa strane i okrznu Groma po vratu. Konj prestravljeno njišnu i prope se, očiju prevrnutih od bola, a oštri bakarni miris krvi ispuni vazduh. Razmahnuo se potkovanim kopitima baš kada se ser Dugi približio. Jedno ga pogodi u lice, drugo u rame. Onda se Grom sruši na njegovog konja. Sve se desilo u treptaju oka. Dva konja padoše isprepletena, ritajući se i grizući jedan drugoga, komešajući vodu i mulj. Dank pokuša da skoči iz sedla, ali mu se jedno stopalo zaglavilo u uzengijama. Pao je potrbuške i očajnički usisao vazduh pre nego što mu voda pohrli u kacigu kroz prorez za oči. Noga mu je još bila zarobljena i osetio je zversko Gromovo cimanje, koje mu zamalo ne iščupa nogu iz bedra. Jednako brzo bio je slobodan, okretao se, tonuo. Na tren je bespomoćno mlatarao po vodi. Svet je bio plav, zelen i smeđ. Težina oklopa povukla ga je dole sve dok mu ramena ne udariše u korito. Ako je 149

tamo dole, gore je u suprotnom pravcu. Dankove oklopljene šake zagrabiše po kamenju i pesku i on nekako privuče noge pod sebe i ustade. Ljuljao se, sa njega je kapao mulj, voda je curila iz proreza za disanje u njegovoj ulubljenoj kacigi, ali je ipak stajao. Usisa vazduh. Izubijani štit još mu je bio na levoj ruci, ali su mu korice bile prazne, a mača nije bilo nigde. U kacigi je bilo i krvi, ne samo vode. Kada je pokušao da prebaci težinu na drugu nogu, iz članka mu sevnu bol do bedra. Video je da su oba konja uspela da se pridignu. Okrenuo je glavu, jednim okom škiljeći kroz veo od krvi, tražeći protivnika. Nema ga, pomislio je. Ili se udavio ili mu je Grom razbio glavu. Ser Lukas iskoči iz vode tik pred njim, s mačem u ruci. Zverski udari Danka po vratu i glava mu ostade na ramenima samo zahvaljujući debljini goržeta. Nije imao oružje kojim bi uzvratio, samo štit. Uzmaknuo je, a ser Lukas je nasrnuo, urlajući i udarajući. Dankova podignuta ruka primi iznad lakta udarac od koga je utrnula. Od udarca u bok zastenjao je od bola. Dok je uzmicao, saplete se o kamen i pade na koleno, do grudi u vodi. Digao je štit, ali ovog puta ser Lukas udari tako snažno da rascepi debelu hrastovinu tačno po sredini, a ostatke utera Danku na lice. Uši su mu odzvanjale, usta su mu bila puna krvi, ali je čuo kako odnekud iz velike daljine Jaje viče: "Sredi ga, ser, sredi ga, evo ti ga baš tu!" Dank se baci napred. Ser Lukas je oslobodio mač za nov udarac. Dank nalete u njega u visini struka i obori ga s nogu. Potok ih obojicu ponovo proguta, ali ovog puta Dank je bio spreman. Jednom rukom je držao Inčfilda na dnu. Mehurići navreše iz Inčfildovog izubijanog, iskrivljenog vizira, ali se ovaj svejedno borio. Našao je kamen u koritu i počeo da udara Danka po glavi i šakama. Dank prepipa pojas. Jesam li i bodež izgubio?, upita se. Ne, evo ga. Ruka mu se stegnu oko drške pa je iščupa i polako zari kroz uzburkanu vodu, kroz metalne alke i tvrdu kožu, pod pazuh Lukasa Dugog, uvrčući dok je gurao. Ser Lukas se cimnu i iskrivi i snaga ga napusti. Dank ga odgurnu i ostade da pluta. Grudi su mu gorele. Riba mu minu kraj lica, dugačka, bela i vitka. Šta je to?, pitao se. Šta je to? Šta je to? * Probudio se u pogrešnom zamku. Kada je otvorio oči, nije znao gde je. Bilo je blaženo sveže. U ustima je imao ukus krvi a preko očiju krpu, tešku krpu mirisnu od nekakvog melema. Miriše na karanfilić, učinilo mu se. Dank opipa lice, skloni krpu. Iznad njega je na visokoj tavanici igrala svetlost 150