Vitez Sedam Kraljevstava - George R. R. Martin

prikrivenim napadom na kuću Targarjena, pozivom na ustanak. Mekar će se verovatno složiti. Moj brat je osetljive i uvredljive prirode, i svu nadu je polagao u Eriona, pošto je Deron za njega toliko strašno razočaranje." Princ otpi gutljaj vina, a onda odloži pehar u stranu. "Šta god moj brat verovao ili ne verovao, jedna istina je nesporna. Digao si ruku na krv zmaja. Za taj prestup mora da ti se sudi, presudi i izrekne kazna." "Kazna?" Danku se nije dopalo kako to zvuči. "Erion hoće tvoju glavu, sa zubima ili bez njih. Obećavam ti da je neće dobiti, ali suđenje ne mogu da mu uskratim. Pošto je moj kraljevski otac stotinama liga daleko, moj brat i ja moramo da ti sudimo, zajedno s lordom Ešfordom, čiji je ovo posed, i lordom Tirelom od Visokog Sada, njegovim sizerenom. Kada je poslednji put suđeno čoveku koji je udario izdanka kraljevske loze, odlučeno je da zbog toga izgubi ruku kojom je udarac zadao." "Ruku?" izusti Dank, preneražen. "I nogu. I njom si ga udario, zar ne?" Dank zaneme. "Naravno, ja ću savetovati ostale sudije da budu milostivi. Ja sam kraljeva desna ruka i prestolonaslednik, moja reč ima izvesnu težinu. Ali ima je i reč moga brata. Biće opasno." "Ja", poče Dank. "Ja... veličanstvo, ja..." Nije im izdaja bila na umu, bio je to samo drveni zmaj, nije predstavljao princa kraljevske krvi, požele da kaže, ali ga reći napokon trajno napustiše. Ionako nikada nije s njima bio vešt. "Imaš, međutim, još jednu mogućnost", reče princ Belor tiho. "Je li ona bolja ili gora, to ne znam, ali te podsećam da svaki vitez optužen za neki zločin ima prava da traži suđenje borbom. Zato te ponovo pitam, ser Dankane Visoki - koliko si dobar vitez? Iskreno?" * "Suđenje sedmoro", reče princ Erion smešeći se. "To je moje pravo, rekao bih." Princ Belor je namršten dobovao prstima po stolu. Levo od njega, lord Ešford sporo zaklima glavom. "Zašto?", upita princ Mekar, nagnuvši se napred ka svom sinu, "Strah te je da se sam suočiš sa tim vitezom lutalicom, i pustiš bogovima da odluče jesu li tvoje optužbe tačne?" 51

"Strah?", reče Erion. "Od nekoga takvog? Ne budi smešan, oče. Samo mislim na svog voljenog brata, I Deronu je naneo zlo taj ser Dankan, pa i on ima prvo pravo na njegovu krv. Suđenje sedmoro nam obojici omogućava da se suočimo s njim." "Ne trebaju mi tvoje usluge, brate", promrmlja Deron Targarjen. Najstariji sin princa Mekara izgledao je još i gore nego kada ga je Dank sreo u krčmi. Ovog puta je, čini se, bio trezan, crveno-crni dublet nije bio umrljan vinom, ali su mu oči bile krvave, a čelo blistalo od znoja. "Ja ću biti sasvim zadovoljan da ti kličem dok budeš ubijao tog zlikovca." "Previše si ljubazan, mili brate", reče princ Erion, sav u osmesima, "ali bilo bi sebično s moje strane da ti uskratim pravo da dokažeš istinitost svojih tvrdnji tako što ćeš sopstvenu glavu staviti na kocku. Ipak ću morati da zahtevam suđenje sedmoro." Dank je bio potpuno zbunjen. "Veličanstvo, moji gospodari", obrati se on podijumu. "Ne shvatam. Šta je to suđenje sedmoro?" Princ Belor se nelagodno promeškolji. "To je drugačija vrsta suđenja borbom. Drevna je i retko se zahteva. Stiglo je ovamo preko Uskog mora sa Andalima i njihovih sedmoro bogova. U svakom suđenju borbom, tužilac i optuženi traže od bogova da presude u njihovoj razmirici. Andali su verovali da će, ako se na obe strane bore sedmorica megdandžija, bogovi biti dodatno počastvovani i da će tako izgledi za pravedan ishod biti veći." "Ili su možda prosto voleli mačevanje", reče lord Leo Tirel, a ciničan osmeh mu prelete licem. "Pa ipak, ser Erion ima prava da to traži. Moramo imati suđenje sedmoro." "Znači, moram da se borim protiv sedmorice?" upita Dank očajno. "Ne sam, ser" reče princ Mekar nestrpljivo. "Ne glumi budalu, to te neće spasti. Boriće se sedmorica protiv sedmorice. Moraš naći još šestoricu vitezova koji će stati uz tebe." Šestoricu vitezova, pomisli Dank. Isto su tako mogli da mu kažu da ih nađe šest hiljada. Nije imao braće, rođaka, starih drugova koji su se tukli uz njega u bici. Zašto bi šestorica stranaca stavila na kocku vlastite živote da brane viteza lutalicu protiv dva princa kraljevske krvi? "Veličanstva, moji gospodari", reče on, "šta ako niko ne bude želeo da se bori na mojoj strani?" Mekar Targarjen ga ledeno pogleda s visine. "Ako je cilj pošten, dobri ljudi će se za njega boriti. Ne budeš li mogao da nađeš megdandžije, to će biti zato što si 52

kriv. Je li to dovoljno jasno?" * Dank se nikada nije osećao tako usamljeno kao kada je izašao kroz kapije zamka Pepelgaz i čuo kako se iza njega spuštaju rešetke. Sipila je kišica, lagana kao rosa, a ipak je od njenog dodira zadrhtao. Na suprotnoj obali reke, raznobojni oreoli dizali su se iznad ono malo šatora kod kojih su još gorele vatre. Pretpostavljao je da je prošlo pola noći. Zora će ga sustići za koji sat. A sa zorom stiže i smrt. Vratili su mu mač i srebro, ali su mu misli ipak bile mračne dok je gazio reku. Pitao se očekuju li da osedla konja i pobegne. Mogao bi to da uradi, ako poželi. Tako bi, naravno, okončao priču o svom viteštvu; nadalje bi bio samo odmetnik, sve dok ga neki lord ne bi zarobio i odsekao mu glavu. Bolje poginuti kao vitez nego živeti tako, rekao je sebi tvrdoglavo. Mokar do kolena, teškim je korakom prošao pored turnirskog polja. Većina šatora behu mračni, njihovi vlasnici odavno usnuli, ali tu i tamo još je gorela pokoja sveća. Dank začu kako tiho stenjanje i jecanje od zadovoljstva dopire iz jednog šatora. Na to se zapita hoće li poginuti a da nikada ne legne sa nekom devojkom. Onda začu njisku, i nekako je znao da je to Grom. Okrenuo se i potrčao, i ovaj je stvarno tamo bio, vezan sa Kestenom pred okruglim šatorom iznutra osvetljenim mutnim zlatastim sjajem. Sa njegove središnje motke visio je mokar barjak, ali Dank ipak razabra tamnu oblinu jabuke Fosoveja. Izgledala je kao nada. * "Suđenje borbom", reče Rejmun mračno. "Smilujte se bogovi, Dankane, to znači ratna koplja, buzdovani, bojne sekire... mačevi neće biti zatupljeni, svestan si toga? "Rejmun Neodlučni", izrugivao se njegov rođak ser Stefon. Jabuka od zlata i ahata držala mu je plašt od žute vune. "Ne boj se, braco, to je viteški boj. A pošto ti nisi vitez, tvoja glava nije u torbi. Ser Dankane, sa tobom će biti bar jedan Fosovej. Onaj zreli. Video sam šta je Erion uradio onim lutkarima. Uz tebe sam." "I ja sam", reče Rejmun besno. "Samo sam mislio..." Rođak ga prekide. "Ko se još bori uz nas, ser Dankane?" Dank beznadežno raširi ruke. "Ne znam nikoga drugog. Pa, osim ser Manfreda Donderiona. On čak nije hteo ni da jamči da sam vitez. Nikada zbog mene neće staviti život na kocku." 53

Ser Stefona to kao da uopšte nije uznemirilo. "Onda nam trebaju još petorica dobrih ljudi. Srećom, ja imam više od petorice prijatelja. Leo Dugotrn, Nasmejana Oluja, lord Keron, Lanisteri, ser Oto Breken... jeste, a i Blekvudi, mada nikada nećeš videti Brekene i Blekvude na istoj strani. Ići ću da porazgovaram sa nekima od njih." ,Neće ih radovati što ih budiš", primeti njegov rođak. "Odlično", objavi ser Stefon. "Budu li besni, još će se žešće tući. Osloni se na mene, ser Dankane. Rođače, ako se ne vratim pre zore, donesi moj oklop i postaraj se da mi Utvara bude osedlana i opremljena. Naći ćemo se kod padoka za izazivače." Onda se nasmeja. "Rekao bih da će se ovaj dan dugo pamtiti." Kada je izašao iz šatora, skoro da je delovao srećno. Rejmun nije. "Petorica vitezova", reče on sumorno nakon što mu rođak ode. "Dankane, neću da ti kvarim nade, ali..." "Ako tvoj rođak može da dovede ljude o kojima je pričao..." "Lea Dugotrna? Zver od Brekena? Nasmejanu Oluju?" Rejmun ustade. "Zna on sve njih, u to ne sumnjam, ali je pitanje znaju li oni njega. Stefon ovo vidi kao priliku da se ovenča slavom, a tebi je život u pitanju. Trebalo bi da nađeš sopstvene ljude. Ja ću ti pomoći. Bolje da imaš previše saboraca nego premalo." Rejmun okrenu glavu na neku buku napolju. "Ko ide? , upita on, a na to dečak šmugnu kroz ulaz, u pratnji mršavog čoveka u kišom natopljenom crnom plastu. "Jaje?" Dank ustade. "Šta ti radiš ovde?" "Ja sam tvoj štitonoša, odgovori dečak. "Trebaće ti neko da te naoruža, ser." "Zna li tvoj gospodar otac da si otišao iz zamka?" "Smilujte se bogovi, nadam se da ne zna." Deron Targarjen otkopča plašt i pusti ga da mu klizne sa mršavih ramena. "Ti? Jesi li poludeo, da dođeš ovamo?" Dank isuka nož iz korica. "Trebalo bi da ti rasporim stomak." "Verovatno" prizna princ Deron. "Mada bih radije da mi naspeš čašu vina. Gledaj mi šake." On pruži jednu, da svi vide kako se trese. Dank namrgođen zakorači ka njemu. "Nije me briga za tvoje šake. Lagao si o meni." "Morao sam nešto da kažem kada me je otac pitao gde mi je nestao mali bata", odgovori princ, pa sede, ne obraćajući pažnju na Danka i njegov nož. "Ako ćemo pravo, nisam čak ni shvatio da je Jaje nestao. Nije bio na dnu moje vinske čaše, a drugde nisam ni tražio, pa..." Onda uzdahnu. 54

"Ser, moj otac će se pridružiti sedmorici optužitelja" ubaci se Jaje. "Preklinjao sam ga da to ne čini, ali on neće da me sluša. Kaže da je to jedini način da se spere ljaga sa Erionove časti, a i s Deronove." "Mada ja nikada nisam tražio da mi se spira ljaga s časti", reče princ Deron kiselo. "Može ovakva i da ostane, što se mene tiče. Ipak, tu smo gde smo. Ako je to od neke pomoći, ser Dankane, mene ne treba da se bojiš. Jedino što manje volim od konja jesu mačevi. Teške stvarčice, i mnogo, brate, oštre. Daću sve od sebe da izgledam junački u prvom jurišu, ali posle toga... pa, možda možeš da me lepo pljoštimice udariš po kacigi. Nek zazvoni ali ne preglasno, ako shvataš šta hoću da kažem. Moja braća su bolja od mene u borbi, plesu, razmišljanju i čitanju knjiga, ali sam u beslovesnom ležanju u blatu ja neprevaziđen." Dank je mogao samo da zuri u njega, i da se pita pokušava li to princ da ga namagarči. "Zašto si došao?" "Da te upozorim na ono što te čeka", reče Deron. "Moj otac je naredio Kraljevoj gardi da se bori uz njega." "Kraljevoj gardi?", ponovi Dank, preneražen. "Pa, bar onoj trojici koji su ovde. Hvala bogovima što je stric Belor ostalu četvoricu ostavio u Kraljevoj Luci s našim kraljevskim dedom." Jaje ispovrte imena. "Ser Roland Krejkhol, ser Donel od Senodola i ser Vilem Vild." "Nemaju mnogo izbora", reče Deron. "Zakleti su da štite živote kralja i kraljevske porodice, a moja braća i ja smo krv zmaja, bogovi nam pomogli." Dank nabroja na prste. "To je šest. Ko je sedmi?" Princ Deron slegnu ramenima. "Erion će već nekoga naći. Ako zatreba, kupice megdandžiju. Bar mu zlata ne manjka." "Koga ti imaš?" upita Jaje. "Rejmunovog rođaka ser Stefona." Deron se namršti. "Samo jednog?" "Ser Stefon je otišao kod nekih svojih prijatelja." "Ja mogu da dovedem ljude", reče Jaje. "Vitezove. Stvarno mogu." "Jaje", reče Dank, "boriću se protiv tvoje rođene braće." 55

"Derona, međutim, nećeš povrediti", reče dečak. "On ti je rekao da će pasti. A Erion... sećam se kada sam bio mali, on bi mi noću dolazio u krevet i stavljao mi nož među noge. Govorio bi da ima previše braće, i da će me možda jedne noći pretvoriti u sestru, pa će se mnome oženiti. A bacio je i moju mačku u bunar. Kaže da nije, ali on uvek laže." Princ Deron umorno slegnu ramenima. "Jaje pravo zbori. Erion je poprilično čudovište. Znaš, misli da je zmaj u ljudskom obličju. Zato ga je toliko razbesnela ona lutkarska predstava. Šteta što se nije rodio kao Fosovej, jer bi onda mislio da je jabuka, i svi bismo bili mnogo mirniji, ali šta da se radi." Sagnuo se, uzeo pali plašt pa otresao kišne kapi s njega. "Moram da se odšunjam nazad u zamak pre nego što moj otac počne da se pita zašto mi toliko treba da naoštrim mač, ali pre nego što krenem, želeo bih reč-dve nasamo, ser Dankane. Hoćeš li da me otpratiš?" Dank na tren sumnjičavo odmeri princa. "Biće tvoja volja, veličanstvo." Vratio je bodež u korice. "Moram da uzmem i štit." "Jaje i ja ćemo tražiti vitezove", obeća Rejmun. Princ Deron veza plašt oko vrata i navuče kukuljicu. Dank izađe za njim na retku kišu. Pošli su ka trgovačkim taljigama. "Sanjao sam te" reče princ. "To si mi i rekao u onoj krčmi." "Stvarno? Pa, tako je. Moji snovi nisu kao tvoji, ser Dankane. Moji su istiniti. Plaše me. Ti me plašiš. Vidiš, sanjao sam tebe i mrtvog zmaja. Ogromnu zver, čudovišnu, s krilima koja bi prekrila ovu livadu. Pao je na tebe, ali si ti bio živ, a zmaj mrtav." "Ja sam ga ubio?" "To ne mogu da kažem, ali bio si tamo, isto kao i zmaj. Mi snio nekada bili gospodari zmajeva, mi Targarjeni. Sada njih nema više, ali smo mi ostali. Ne bih danas da poginem. Samo bogovi znaju zašto, ali ne bih. Zato budi ljubazan, molim te, i postaraj se da ubiješ mog brata Eriona, a ne mene. "Ni ja ne bih da poginem" reče Dank. "Pa, ja te sigurno neću ubiti, ser. Povući ću i optužbu, ali od toga slaba vajda ako i Erion ne povuče svoju." Uzdahnuo je. "Možda ću te ubiti svojom laži. Bude li tako, oprosti. Znam da sam osuđen na neki pakao. Verovatno onaj u kome nema vina." On zadrhta, i tu se rastale, pod hladnom, sitnom kišom. * 56

Trgovci su doterali svoja kola na zapadni deo livade, ispod nekolikih breza i jasena. Dank je stajao ispod krošanja i beznadežno gledao prazan prostor gde su do sinoć bila lutkarska kola. Nema ih više. Bojao se da će tako biti. Trebalo bi i ja da pobegnem, da nisam tup kao topuz. Pitao se kako sada da nabavi štit. Imao je srebra da kupi novi, ako bude mogao da nađe neki na prodaju... "Ser Dankane", zovnu glas iz tame. Dank se okrenu i vide pred sobom Čeličnog Pejta kako drži gvozdeni fenjer. Ispod kratkog kožnog plašta, oružar je bio go do pojasa. Široke grudi i debele mišice prekrivale su guste crne malje. "Ako si došao po svoj štit, ostavila ga je meni." Odmerio je Danka od glave od pete. "Vidim dve šake i dva stopala. Znači, biće suđenje borbom?" "Suđenje sedmoro. Kako si znao?" "Pa, mogli su da te izljube i proglase za lorda, ali je to bilo malo verovatno, a da su odlučili suprotno, ne bi bio čitav. Ajde sad za mnom." Njegova pokrivena kola lako su se prepoznavala po maču i nakovnju naslikanim na boku. Dank uđe u njih za Pejtom. Oružar okači fenjer na kuku, zbaci vlažni plašt i prebaci tuniku od grubog platna preko glave. Onda spusti dasku na šarkama koja je služila kao sto. "Sedi" reče, pokazavši na nizak tronožac. Dank sede. "Kuda je otišla?" "Za Dornu. Njen stric, to ti je pametan čovek. Daleko od očiju, daleko od srca. Muvaj mu se oko nogu, pa se zmaj možda priseti. Osim toga, mislio je da ona ne treba da vidi kako gineš." Pejt ode do stražnjeg dela kola, za tren potraži nešto po senkama, i vrati se sa štitom. "Tvoj ram je bio od starog jeftinog čelika, krt i zarđao", reče on. "Napravio sam ti novi, dvaput deblji, a i dodatno sam ga okovao. Sada će biti teži, ali i jači. Devojka ga je oslikala." Obavila je mnogo bolji posao nego što se nadao. Čak i pod svetlošću fenjera, boje zalaska sunca behu raskošne i jarke, drvo visoko, snažno i plemenito. Zvezda padalica bese blistava posekotina preko neba boje hrastovine. A opet, sada kada ga je držao u rukama, Danku se sve činilo pogrešno. Zvezda pada, kakav je to grb? Hoće li i on pasti jednako brzo? A zalazak sunca najavljuje noć. "Trebalo je da se držim pehara", reče on nesrećno. "Bar je imao krila, da odleti, a ser Arlan je govorio da je pehar pun vere i drugarstva i dobrog pića. Ovaj štit je sav oslikan kao smrt." "Brest je živ", primeti Pejt. "Vidiš kako je zeleno lišće? Letnje lišće, sasvim sigurno. A ja sam video štitove oslikane lobanjama i vukovima i gavranovima, čak i 57

obešenim ljudima i krvavim glavama. Služili su dovoljno dobro, poslužiće i ovaj. Znaš li staru pesmicu o štitu? Hrastu i gvožđe, čuvajte mi grudi.. " "da me ne proguta pakao hudi" završi Dank. Godinama nije pomislio na tu pesmicu. Stari ga je njoj naučio, odavno. "Koliko tražiš za novi ram?", upita on Pejta. "Od tebe?" Pejt se počeša po bradi. "Bakrenjak." Kiša gotovo da je stala kada prvo slabašno svetio prože istočno nebo, ali je ipak obavila svoj posao. Ljudi lorda Ešforda sklonili su pregrade, i turnirsko polje je bilo jedna velika kaljuga sivosmeđeg blata i raskopane trave. Pramenovi magle uvijali su se uz tlo kao blede zmije dok se Dank vraćao prema polju. Čelični Pejt je hodao sa njim. Tribina je već počela da se puni, gospodari i gospe čvrsto su se uvijali u plastove da se zaštite od jutarnje studeni. I kmetovi su išli ka polju, a stotine su se već načičkale ispred ograde. Toliki su došli da me vide kako ginem, pomisli Dank jetko, ali je bio nepravedan. Nekoliko koraka dalje, jedna žena viknu: "Srećno!" Neki starac iskorači da mu stegne ruku i reče: "Nek ti bogovi daju snage, ser." Onda mu brat prosjak u otrcanoj smeđoj mantiji blagosilja mač, a jedna devica ga poljubi u obraz. Biće uz mene. "Zašto?", upita on Pejta. "Šta sam ja njima?" "Vitez koji pamti svoj zavet", odgovori kovač. Rejmuna su zatekli pred izazivačkim padokom na južnom kraju polja, kako čeka sa rođakovim i Dankovim konjima. Grom je nemirno kopao zemlju pod težinom svoje opreme i teškog žičanog pokrovca. Pejt je pregledao oklop i ocenio da je dobar, bez obzira na to što ga je iskovao neko drugi. Odakle god da je taj oklop poticao, Dank je bio srećan što ga ima. Onda ugleda ostale; jednookog čoveka brade prošarane sedima, mladog viteza u prugastom žuto-crnom ogrtaču sa košnicama na štitu. Rabin Risling i Hamfri Bizberi, pomisli on zaprepašćeno. A takođe i ser Hamfri Harding. Harding je sedeo na Erionovom jurišniku-riđanu, koji je sada imao njegov pokrovac sa crveno-belim rombovima. On im priđe. "Gospodo, vaš sam dužnik." "Dug je Erionov", odgovori ser Hamfri Harding, "a mi nameravamo da ga naplatimo." 58

"Čuo sam da ti je noga slomljena." "Istinu si čuo" reče Harding. "Ne mogu da hodam. Ali dokle god mogu da jašem konja, mogu i da se borim." Rejmun povrede Danka u stranu. "Nadao sam se da će Harding želeti da izravna račune s Erionom, i bio sam u pravu. Igrom slučaja, drugi Hamfri mu je rođak po tazbini. Jaje je odgovoran za ser Robina, koga zna sa drugih turnira. Znači, ima vas petorica, "Šestorica", reče Dank začuđeno, upirući prstom. U padok je ulazio jedan vitez, a štitonoša mu je vodio besnog ata. Nasmejana Oluja. Za glavu viši od ser Rajmuna i skoro jednako visok kao Dank, ser Lionel je na sebi imao zlatotkani ogrtač sa krunisanim jelenom kuće Barateona, a pod miškom je nosio rogatu kacigu. Dank mu pruži ruku. "Ser Lionele, ne mogu dovoljno da ti zahvalim što si došao, a ni ser Stefonu što te je doveo." "Ser Stefon?" Ser Lionel ga zbunjeno pogleda. "Tvoj štitonoša je došao po mene. Dečak, Egon. Moj momak je pokušao da ga otera, ali mu se ovaj provukao kroz noge i prolio mi vrč vina na glavu." Na to se nasmeja. "Više od stotinu godina nije bilo suđenja sedmoro, znaš li to? Ne pada mi na pamet da propustim priliku da se borim protiv vitezova iz Kraljeve garde, a usput i da natrljam nos princu Mekaru." "Šestorica" reče Dank Rejmunu Fosoveju pun nade kada ser Lionel ode da se pridruži ostalima. "Tvoj rođak će dovesti poslednjeg, sigurno." Iz gomile se razleže huk. Na severnom kraju livade, povorka vitezova kasom izroni iz rečne magle. Prva su išla tri viteza iz Kraljeve garde, poput duhova u sjajnim belim oklopima, sa dugačkim, zavijorenim belim plaštovima. Čak im i štitovi behu beli, prazni i čisti kao polje prekriveno snegom celcem. Iza je jahao princ Mekar sa svojim sinovima. Erion je bio na šarcu, koji je sa svakim korakom prikazivao narandžaste i crvene proseve postave u pokrovcu. Njegov brat bio je u sedlu nešto manjeg riđana, zaštićenog preklopljenim crnim i zlatnim oklopom. Pero od zelene svile dizalo se sa Deronove kacige. Ipak je njihov otac izgledao najstrašnije. Crni zakrivljeni zmajevi zubi spuštali su mu se niz ramena, uz perjanicu kacige i niz leđa, a Dank u životu nije video jezivije oružje od ogromnog buzdovana koji mu je visio sa sedla. "Šestorica", iznenada viknu Rejmun. "Samo su šestorica. Dank vide da je to istina. Tri crna viteza i tri bela. I njima jedan nedostaje. Je li moguće da Erion nije mogao da sebi nađe sedmog čoveka? Šta to znači? Hoće li se boriti šestorica protiv šestorice, ako ne nađu sedmog? Jaje mu nečujno priđe dok je pokušavao da to razabere. "Ser, vreme je da 59

navučeš oklop." "Hvala ti, štitonošo. Hoćeš li biti tako ljubazan?" Čelični Pejt je pomogao momčiću. Staviše mu verižnjaču i ogrlicu, oklopne rukavice i štitnike za potkolenice, žičanu kapuljaču i oklop za prepone, i tako ga pretvoriše u čelik, po tri puta proveravajući svaku kopču i vezu. Ser Lionel je sedeo i oštrio svoj mač na brusu, dok su Hamfriji tiho razgovarali, ser Robin se molio a Rejmun Fosovej šetkao tamo-amo, pitajući se gde li mu se rođak deo. Dank je bio sasvim oklopljen kada se ser Stefon konačno pojavio. "Rejmune", viknu on, "moj oklop, ako ti je po volji." Presvukao se u postavljeni dublet, koji će nositi ispod čelika. "Ser Stefone , reče Dank, "šta je sa tvojim prijateljima? Treba nam još jedan vitez da bi nas bilo sedmorica." "Bojim se da vam trebaju dvojica", reče ser Stefon. Rejmun poče da mu vezuje leđa verižnjače. "Moj gospodaru?" Dank nije shvatao. "Dvojica?" Ser Stefon uze rukavicu od tankih preklopljenih komada čelika i gurnu levu šaku unutra, pa nape prste. "Ovde vidim petoricu", reče dok mu je Rejmun pričvršćivao pojas za mač. "Bizberi, Risling, Harding, Barateon i ti." "I ti", reče Dank. "Ti si šesti." "Ja sam sedmi", reče ser Stefon, osmehnut, "ali za protivničku stranu. Boriću se sa princem Erionom i optužiteljima." Rejmun se spremao da rođaku pruži kacigu. Zastao je kao ošinut. "Ne." "Da." Ser Stefon slegnu ramenima. "Ser Dankan shvata, siguran sam. Moram ispuniti dužnost prema svom princu." "Rekao si mu da se osloni na tebe." Rejmun je prebledeo. "Stvarno?" On uze kacigu iz rođakovih ruku. "Bez sumnje sam u tom trenutku bio iskren. Dovedi mi konja." "Dovedi ga sam", reče Rejmun besno. "Ako misliš da ću učestvovati u svemu ovome, jednako si glup kao što si podao." "Podao?" Ser Stefon coknu. "Pazi na jezik, Rejmune. Obojica smo jabuke sa istog drveta. A ti si mi štitonoša. Ili si zaboravio svoje zavete?" "Nisam. A jesi li ti zaboravio svoje? Zakleo si se da ćeš biti vitez." 60

"Biću i više od viteza pre nego što se ovaj dan okonča. Lord Fosovej. Baš mi se dopada kako to zvuči." Osmehnut, on navuče i drugu čeličnu rukavicu, okrenu se i ode do svog konja. Mada su ga ostali branioci prezrivo gledali, niko nije pokušao da ga zaustavi. Dank je gledao ser Stefona kako vodi svog paripa preko polja. Stegnuo je pesnice, ali mu je i grlo bilo suviše stisnuto da bi progovorio. Nikakve reči ne bi dotakle čoveka kao što Je on. "Proglasi me vitezom." Rejmun položi šaku na Dankovo rame pa ga okrenu. "Zauzeću mesto svog rođaka. Ser Dan-kane, proglasi me vitezom." Pao je na jedno koleno. Namršten, Dank krenu rukom ka balčaku svog mača, pa onda zastade. "Rejmune, mislim... mislim da ne bi trebalo. "Moraš. Bez mene, samo ste petorica. "Momak je u pravu" reče ser Lionel Barateon. "Hajde, ser Dankane. Svaki vitez može da proglasi drugog viteza, "Sumnjaš li u moju hrabrost?", upita Rejmun. "Ne", odgovori Dank, "Nije to, već..." I dalje je oklevao. Fanfare prosekoše magloviti jutarnji vazduh. Jaje dojuri do njih. "Ser, lord Ešford te zove." Nasmejana Oluja nestrpljivo odmahnu glavom. "Idi, ser Dankane, ja ću od štitonoše Rejmuna načiniti viteza." Isukao je mač iz korica i gurnuo ramenom Danka u stranu. "Rejmune od kuće Fosoveja" poče svečano, dodirujući sečivom štitonošino desno rame, "u ime Ratnika stavljam ti u dužnost da budeš hrabar." Mač pređe s desnog na levo rame. "U ime Oca stavljam ti u dužnost da budeš pravičan." Opet na desno. "U ime Majke stavljam ti u dužnost da braniš mlade i nevine." Levo. "U ime Device stavljam ti u dužnost da štitiš sve žene..." Dank ih tu ostavi, s olakšanjem ali i osećajem krivice. I dalje nam jedan nedostaje, mislio je dok mu je Jaje pridržavao Groma. Gde da nađem još jednog čoveka? Okrenuo je konja i sporo odjahao prema tribini, gde ga je lord Ešford stojeći čekao. Sa severne strane borilišta, princ Erion mu krenu u susret. "Ser Dankane", reče on veselo, "čini mi se da imaš samo petoricu megdandžija." "Šestoricu", reče Dank. "Ser Lionel upravo proglašava Rejmuna Fosoveja za viteza. Borićemo se šestorica protiv sedmorice." Znao je da su bitke dobijane i sa nepovoljnijim odnosima snaga. Lord Ešford, međutim, odmahnu glavom. "To nije dozvoljeno, ser. Ako ne možeš naći još jednog viteza da te brani, znače se da si kriv za zločine za koje si optužen." 61

Kriv, pomisli Dank. Kriv zato što sam rasklimao jedan zub i moram da umrem. "Moj gospodaru, molim te samo za tren." "Naravno." Dank sporo projaha pored ograde. Tribina je bila prepuna vitezova. "Moji gospodari" , viknu im on, "zar se niko ne seća ser Arlana od Grošdrva? Ja sam bio njegov štitonoša. Služili smo mnoge od vas. Jeli smo za vašim trpezama i spavali u vašim dvorima." Video je Manfreda Donderiona kako sedi u najvišem redu. "Ser Arlan je ranjen u službi tvog gospodara oca." Vitez reče nešto gospi pored sebe, ne obraćajući pažnju. Dank bi primoran da nastavi. "Lorde Lanisteru, ser Arlan te je jednom zbacio iz sedla na turniru." Sedi Lav je razgledao ruke u rukavicama, pomno pazeći da ne digne pogled. "Bio je dobar čovek, i naučio me je kako da budem vitez. Nije me naučio samo maču i koplju, već i časti. Vitez štiti nevine, rekao je. A ja nisam uradio ništa drugo. Treba mi još jedan vitez da se bori pored mene. Jedan, to je sve. Lorde Kerone? Lorde Svone?" Lord Svon se tiho nasmeja kada mu lord Keron nešto šapnu na uho. Dank zauzda ispred ser Ota Brekena, pa spusti glas. "Ser Oto, svi znaju da si veliki megdandžija. Pridruži nam se, preklinjem te. U ime starih bogova i novih. Pravda je na mojoj strani." "To je možda tako", reče Zver od Brekena, koji se bar udostojio da odgovori, "ali to je tvoja strana, a ne moja. Ne poznajem te, dečače." Potišten, Dank okrenu Groma i poče da juri gore-dole ispred redova bledih i hladnih ljudi. Očaj ga natera da vikne. "Zar među vama nema nijednog istinskog viteza?" Odgovori mu samo tišina. Na drugom kraju borilišta, princ Erion se nasmeja. "Zmaju se ne ruga" doviknu on. Onda se začu glas. "Ja ću slati na ser Dankanovu stranu." Crni pastuv izroni iz rečnih magli, sa crnim vitezom u sedlu. Dank vide štit sa zmajem i crveni lakirani grb na kacigi sa tri besne glave. Mladi Princ. Smilujte se bogovi, da li je to stvarno on? Lord Ešford načini istu grešku. "Prinče Valare?" "Ne." Crni vitez diže vizir svoje kacige. "Nisam nameravao da učestvujem u borbama kod Pepelgaza, moj gospodaru, tako da nisam poneo oklop. Moj sin je bio ljubazan pa mi je pozajmio svoj." Princ Belor se osmehnu gotovo tužno. 62

Među optužiteljima zavlada pometnja, Dank to jasno vide. Princ Mekar potera konja napred. "Brate, da nisi sišao s uma?" Pokaza oklopljenim prstom na Danka. "Ovaj čovek je napao mog sina." "Ovaj čovek je štitio slabe, kao što to mora da čini svaki pravi vitez", odgovori princ Belor. "Neka bogovi odluče je li bio u pravu ili ne." Onda cimnu uzde, okrenu Valarovog ogromnog crnog jurišnog konja i otkasa na južni kraj polja. Dank povede Groma za njim, a drugi branioci se okupiše oko njih; Robin Risling i ser Lionel, Hamfriji. Sve dobri ljudi, ali jesu li dovoljno dobri? "Gde je Rejmun?" "Ser Rejmun, ako ti je po volji." On dokasa, a mračan osmeh mu ozari lice ispod kacige s perom. "Oprosti, ser. Morao sam da napravim malu izmenu na svom grbu, da me ne bi pomešali sa mojim nečasnim rođakom." Svima im pokaza štit. Uglačano polje ostalo je isto, kao i jabuka Fosoveja, samo je ova jabuka bila zelena a ne crvena. "Bojim se da još nisam zreo... ali bolje zelen nego truo, a?" Ser Lionel se nasmeja, a Dank se iskezi uprkos svemu. Čak je i princ Belor izgleda to odobravao. Obrednik lorda Ešforda dođe ispred tribine i diže kristal, da pozove mnoštvo na molitvu. "Poslušajte me svi", reče Belor tiho. "Tužitelji će za prvi juriš biti naoružani teškim ratnim kopljima. Kopljima od jasena, osam stopa dugačkim, okovanim da ne pucaju i sa čeličnim vrhom što probija oklop." "I mi ćemo upotrebiti ista", reče ser Hamfri Bizberi. Iza njega, obrednik je zazivao Sedmoro da pogledaju sa nebesa i prosude u ovom sporu, i daruju pobedu ljudima na čijoj je strani pravda. "Ne", reče Belor. "Mi ćemo se naoružati turnirskim kopljima." "Turnirska koplja su napravljena da pucaju", pobuni se Rejmun. "Ujedno su i dvanaest stopa dugačka. Ako naši vrhovi pogode cilj, njihovi nas neće dodirnuti. Ciljajte u kacigu ili grudi. Na turniru je veliko delo slomiti koplje o protivnikov štit, ali ovde to može značiti smrt. Ako uspemo da ih zbacimo iz sedala, a sami na njima ostanemo, bićemo u prednosti." Onda se okrenu Danku. "Ako ser Dankan pogine, smatraće se da su ga bogovi proglasili krivim, i nadmetanje je okončano. Ako obojica tužilaca poginu ili povuku optužbe, važi isto. Inače, sva sedmorica s jedne ili druge strane moraju da stradaju ili da se predaju pre nego što se suđenje okonča." 63

"Princ Deron se neće boriti", reče Dank. "Neće dobro, u svakom slučaju", nasmeja se ser Lionel. "S druge strane, međutim, protiv sebe imamo tri Bela mača." Belor je to primio mirno, "Moj brat je pogrešio kada je zahtevao da se Kraljeva garda bori na strani njegovog sina. Njihova zakletva im zabranjuje da povrede princa kraljevske krvi. Srećom, ja sam baš to." Slabašno im se osmehnu. "Samo dovoljno dugo zadržite ostale da mi ne priđu, a ja ću se postarati za Kraljevu gardu." "Moj prinče, da li je to viteški?", upita ser Liond Barateon dok je obrednik završavao svoje zapevanje. "To će nam bogovi reći", odgovori Belor Lomikoplje. * Na Livade kod Pepelgaza spusti se duboka tišina puna iščekivanja. Osamdeset koraka daleko, Erionov sivi pastuv nestrpljivo je frktao i rio meku zemlju. Zato je Grom bio veoma miran; stariji konj, veteran iz desetina borbi, znao je šta se od njega očekuje. Jaje pruži Danku njegov štit. "Nek bogovi budu s tobom, ser", reče dečak. Obodri ga pogled na brest i zvezdu padalicu. Dank provuče levu ruku kroz gajke, i stegnu prste oko drške. Hrastu i gvozđe, čuvajte mi grudi, da me ne proguta pakao hudi. Čelični Pejt mu je doneo koplje, ali Jaje nije hteo ni da čuje da ga neko drugi stavi u Dankovu ruku. Sa obe strane, njegovi sadruzi su uzeli svoja koplja i raširili se u dugačku vrstu. Princ Belor mu je bio sleva, ser Lionel zdesna, ali je uski prorez na velikoj kacigi ograničavao Dankov vidokrug samo na njegovo najneposrednije okruženje. Tribina je nestala, baš kao i kmetovi koji su se gurali kod ograde; postojali su samo blatnjavo polje, bleda, zalelujana magla, reka, varoš i zamak severno, i princ s plamenovima na kacigi i zmajem na štitu, na svom sivom paripu. Dank je posmatrao Erionovog štitonošu kako mu pruža ratno koplje, osam stopa dugačko i crno kao noć. Probiće mi time srce, ukaže li mu se prilika. Jeknu rog. Jedan otkucaj srca Dank je sedeo mirno kao muva u ćilibaru, mada su se svi konji kretali. Probode ga nalet užasnog straha. Zaboravio sam, pomisli on mahnito, sve sam zaboravio, osramotiću se, sve ću izgubiti. Grom ga spase. Veliki smeđi pastuv znao je šta da radi, čak i ako njegov jahač 64

nije. Prešao je u spor kas. Onda se probudi Dankova obuka. Lagano mamuzom dodirnu ratnog konja i obori koplje. Istovremeno prebaci štit tako da mu pokriva veći deo leve strane. Držao ga je pod uglom, da odbije udarac u stranu. Hrastu i gvožđe, čuvajte mi grudi, da me ne proguta pakao hudi. Buka gomile ne beše ništa više do žagor dalekih talasa. Grom neosetno pređe u galop. Danku zubi zazvečaše od siline njegovog koraka. Pritisnuo je petama, stegao noge svom snagom, i pustio da mu telo postane deo pokreta konja ispod njega. Ja sam Grom a Grom je ja, mi smo jedna zver, mi smo spojem, mi smo jedno. Vazduh u kacigi već je bio toliko vreo da je jedva disao. U turnirskoj borbi, protivnik bi mu dolazio sleva, s druge strane pregrade, i on bi morao da prebaci koplje preko Gromovog vrata. Zbog ugla je bilo verovatnije da će drvo pući pri sudaru. Danas su, međutim, igrali smrtonosniju igru. Pošto ih pregrade nisu delile, konji su jurišali pravo jedni na druge. Ogromni vranac princa Belora bio je mnogo brži od Groma, i Dank ga kroz ugao proreza za oči osmotri kako odmiče napred. Više je osećao nego što je video ostale. Oni nisu bitni, bitan je samo Erion, samo on. Gledao je zmaja kako dolazi. Kopita zelenka princa Eriona prskala su blato, i Dank je video nozdrve kako se šire. Crno koplje još je ciljalo nagore. Vitez koji drži koplje previsoko, i spušta ga u poslednjem trenutku, rizikuje da ga spusti prenisko, govorio mu je Stari. On je sopstveni vrh usmerio ka središtu prinčevih grudi. Moje koplje je produžetak moje ruke, reče sebi. Ono je moj prst, drveni prst. Treba samo da ga pipnem svojim dugačkim drvenim prstom. Pokušao je da ne vidi kako oštri gvozdeni vrh na kraju Erionovog gvozdenog koplja sa svakim korakom postaje sve veći. Zmaj, gledaj zmaja, pomislio je. Velika troglava zver prekrivala je prinčev štit - crvena krila i zlatna vatra. Ne, gledaj samo tamo gde želiš da udariš, prisetio se iznenada, ali mu je koplje već počelo da klizi od cilja. Dank pokuša da se ispravi, ali beše prekasno. Vide kako njegov vrh udara Erionov štit, kako pogađa zmaja između dva glave, grebe po naslikanom plamenu. U trenutku kada se začu prigušen prasak, on oseti kako se Grom trza pod njim, drhti od jačine sudara, i delić trena kasnije nešto ga udari u bok sa užasnom silinom. Konji se žestoko sudariše, oklop zazveča i zacvile dok je Grom klecao a Danku koplje ispadalo iz ruku. Onda je prošao svog protivnika, grčevito se držeći za sedlo u očajničkom pokušaju da ne padne. Grom se zanese ulevo po blatu i Dank oseti kako mu zadnje noge proklizavaju. Klizali su se, okretali se, a onda pastuvove sapi snažno pljesnuše u blato. "Diži se! zagrme Dank, udarivši mamuzama. "Grome, diži se!" I stari ratni konj nekako uspe da se osovi na noge. 65

Osećao je oštar bol ispod rebara, a nešto mu je vuklo levu ruku nadole. Erion je zario svoje koplje kroz hrastovinu, vunu i čelik; tri stope rascepljene jasenovine i oštrog gvožđa štrčale su mu iz boka. Dank desnom uhvati koplje odmah ispod vrha, stegnu zube, pa ga iščupa iz sebe jednim žestokim trzajem. Krv nahrupi, linu kroz karike verižnjače i oboji mu ogrtač. Svet oko njega zaigra, i on umalo ne pade. Nejasno, kroz bol, čuo je glasove kako uzvikuju njegovo ime. Njegov prelepi štit sada je postao beskoristan. On ga odbaci u stranu, brest, zvezdu padalicu, slomljeno koplje i sve, pa isuka mač, ali bol beše prejak, i učini mu se da neće moći mačem da izmahne. Okrenuvši Groma u uskom krugu, pokuša da razabere šta se dešava po bojištu. Ser Hamfri Harding se grčevito držao za vrat svog konja, očigledno ranjen. Drugi ser Hamfri nepokretno je ležao u jezeru krvavog blata, a iz prepona mu je štrčalo slomljeno koplje. Vide princa Belora kako juri, koplja još netaknutog, i izbija jednog kraljevog gardistu iz sedla. Drugi beli vitez već je bio na zemlji, kao i Mekan Treći kraljev gardista odbijao je napade ser Robina Rislinga. Erion, gde li je Erion?Topot kopita iza leđa natera Danka da naglo okrene glavu. Grom njišnu pa se prope, uzaludno izmahujući kopitima kada Erionov sivi pastuv ulete u njega punim galopom. Ovog puta nije bilo nade za oporavak. Dugački mač mu izlete iz ruku, a zemlja mu polete u susret. Žestoko je tresnuo na tlo, pretresavši sve kosti, tako da mu vazduh izlete iz pluća. Bol ga probode, tako oštar da zajeca. Jedan trenutak mogao je da leži. Usta mu ispuni ukus krvi. Budalina Dank, mislio da će biti vitez. Znao je da mora ustati, inače će umreti. Stenjući, diže se na sve četiri. Nije mogao da diše, niti da vidi. Prorez na kacigi bio mu je začepljen blatom. Slepo se digavši na noge, Dank zgreba blato oklopljenim prstom. Dobro, to je... Kroz prste, ugleda letećeg zmaja, i nazubljenu kuglu buzdovana na kraju lanca. A onda kao da mu se glava razbi u paramparčad. Kada mu se oči otvoriše, ponovo je bio na zemlji, izvaljen na leđima. Sve blato mu je sletelo s kacige, ali sad mu je jedno oko zaslepila krv. Iznad ne beše ničega do tamnog, sivog neba. Lice mu je razdirao bol, i osećao je hladni, vlažni metal priljubljen uz obraz i slepoočnicu. Razbio mi je glavu, i sada umirem. A još gore je što će i drugi umreti s njim, Rejmun i princ Belor i ostali. Izneverio sam ih. Nisam veliki megdandžija. Nisam čak ni vitez lutalica. Ja sam ništa. Prisetio se princa Derona kako se hvališe da niko ne može da ga nadmaši u beslovesnom ležanju u blatu. Ali on nikada nije video budalinu Danka, zar ne? Sramota bese gora od bola. 66

Iznad njega se pojavi zmaj. Tri je glave imao, i krila jarka kao vatra, crvena, žuta i plamena. Smejao se. "Jesi li već mrtav, viteže lutalice?" upitao je. "Traži milost i priznaj krivicu, pa ćeš možda ostati samo bez šake i stopala. O, da, i bez zuba, ali šta je nekoliko zuba? Čovek poput tebe može da jede poparu do kraja života." Zmaj se ponovo nasmeja. "Nećeš? E pa, onda jedi ovo." Kugla načičkana šiljcima zaošija po nebu, pa mu polete ka glavi, hitro kao zvezda padalica. Dank se otkotrlja u stranu. Odakle mu snaga, nije znao, ali ju je smogao. Otkotrljao se Erionu u noge, zgrabio ga čelikom oklopljenom šakom za butinu, svukao ga, proklinjući, u blato, i prevalio se na njega. Nek sada vida svojim prokletim buzdovanom. Princ pokuša da nasrne ivicom štita na Dankovu glavu, ali njegova izubijana kaciga podnese veći deo udarca. Erion bese snažan, ali Dank beše snažniji, a pride i krupniji i teži. Zgrabio je štit obema rukama, a onda uvrnuo, sve dok kopče nisu popucale. Onda njime udari po prinčevoj kacigi, iznova i iznova i iznova, mrveći lakirane plamenove na kresti. Štit beše deblji od Dankovog, puna hrastovina povezana gvožđem. Plamen se odlomi. Onda još jedan. Princu ponestade plamenova davno pre no što Danku ponestade udaraca. Erion konačno pusti dršku svog beskorisnog buzdovana i pokuša da zgrabi tanki bodež s boka. Uspeo je da ga izvuče iz korica, ali kada mu Dank tresnu šaku štitom, nož odlete u blato. Uspeo je da pobedi ser Dankana Visokog, ali ne i Danka od Buvlje rupe. Stari ga je naučio turnirskoj borbi i mačevanju, ali ovakvu vrstu borbe naučio je još ranije, u mračnim uličicama iza gradskih krčmi. Dank odbaci izubijani štit pa diže vizir Erionine kacige. Vizir je slaba tačka, priseti se reči Čeličnog Pejta. Princ je skoro sasvim prestao da se opire. Oči mu behu ljubičaste i pune užasa. Dank oseti iznenadan poriv da zgrabi jedno između dva čelična prsta i zgnječi ga kao zrno grožđa, ali to ne bi bilo viteški. "PREDAJ SE!" zaurla on. "Predajem se", prošapta zmaj, bledim usnama što su se jedva pomerale. Dank zatrepta. Na tren nije mogao da poveruje šta su mu uši čule. Znači, gotovo je? Polako je okrenuo glavu, prvo levo pa desno, pokušavajući da vidi. Prorez za vid mu je delom bio zatvoren onim udarcem koji mu je ulubio levu stranu kacige. Na tren je primetio princa Mekara, s buzdovanom u ruci, kako pokušava da se probije u pomoć sinu. Belor Lomikoplje ga je zadržavao. Dank se pijano diže na noge i povuče princa Eriona za sobom. Onda nekako 67

otkopča kacigu, strgnu je s glave i baci od sebe. Zvuci i prizori ga smesta preplaviše; stenjanje i kletve, vika gomile, njištanje jednog pastuva, dok je drugi bez jahača grabio preko polja. Na sve strane čelik je odzvanjao o čelik. Rejmun i njegov rođak izmahivali su jedan na drugoga ispred tribine, obojica stojeći u blatu. Od štitova jedva šta da im je i ostalo, i zelena i crvena jabuka behu iskidane na komade. Jedan vitez Kraljeve garde nosio je ranjenog sabrata sa polja. Izgledali su istovetno u belim oklopima i belim plaštovima. Treći beli vitez bio je oboren, a Nasmejana Oluja pridružio se princu Beloru protiv princa Mekara, Buzdovan, bojna sekira i dugački mač sudarali su se i zvečali, odzvanjali o kacigu i štit. Mekar je primao tri udarca za svaki koji bi zadao, i Dank vide da će to uskoro biti gotovo. Moram sve da okončam pre nego što još neko strada. Princ Erion se iznenada baci za buzdovanom. Dank ga ritnu u leđa i obori licem na zemlju, a onda ga zgrabi za nogu i povuče preko polja. Kada je stigao do tribine gde je sedeo lord Ešford, Svetli Princ bese smeđ kao nužnička jama. Dank ga diže na noge pa ga prodrmusa, poprskavši blatom lorda Ešforda i devicu lepu. "Reci im!" Erion Svetloplamen ispljunu travu i zemlju. "Povlačim optužbu. " * Kasnije Dank nije umeo da kaže da li je sa polja otišao sam, ili mu je neko pomogao. Sve ga je bolelo, negde više a negde manje. Jesam li sada zaista vitez?, sećao se da se pitao. Jesam li se dokazao kao megdandžija? Jaje mu je pomogao da skine štitnike za cevanice i vrat, zajedno sa Rejmunom, pa čak i Čeličnim Pejtom. Bio je previše ošamućen da ih razlikuje. Bili su samo prsti, šake i glasovi. Pejt je bio onaj koji se žalio, znao je Dank. "Vidi šta mi je uradio sa oklopom" govorio je. "Sav je ulubljen, izlupan i izgreban. Pitam ja vas, zašto se uopšte trudim? Bojim se da ću morati testerom da te vadim iz njega. "Rejmune", reče Dank žustro, stežući prijateljeve šake. "Ostali. Kako su prošli?" Morao je da zna. "Je li neko poginuo?" "Bizberi", reče Rejmun. "Ubio ga je Donel od Senodola u prvom naletu. I ser Hamfri je teško ranjen. Mi ostali smo izubijani i izgrebani, ništa više. Osim tebe." "A oni? Optužitelji?" "Ser Vilem Vild od Kraljeve garde iznet je s polja bez svesti, a mislim da sam svom rođaku slomio nekoliko rebara. Bar se nadam." 68

"A princ Deron?" izlete Danku. "Je li on preživeo?" "Kada ga je ser Robin izbacio iz sedla, nije se više ni mrdnuo. Možda je slomio stopalo. Vlastiti konj ga je zgazio dok je jurcao naokolo bez jahača." Koliko god bio zbunjen i ošamućen. Dank oseti ogromno olakšanje. "San mu je znači ipak bio pogrešan. O mrtvom zmaju. Osim ako Erion nije poginuo. Nije, je l' tako?" "Nije", reče Jaje. "Poštedeo si ga. Zar se ne sećaš?" "Valjda." Uspomene na borbu već su mu postajale nejasne i mutne. "Jednog trenutka sam se osetio pijano. Sledećeg me je tako bolelo da sam znao da umirem." Naterali su ga da legne na leđa, i razgovarali s njim dok je on zurio u oblačno sivo nebo. Danku se činilo da je još jutro. Pitao se koliko je borba trajala. "Smilujte se bogovi, vrh koplja mu je zario verige duboko u meso" čuo je Rejmuna kako govori. "Zagadiće se, ako ne..." "Napijte ga, pa mu sipajte ključalog ulja u ranu", predložio je neko. "Tako to rade meštri." "Vina." Glas je imao šupalj, metalni prizvuk. "Ne ulja, to bi ga ubilo. Ključalog vina. Poslaću meštra Jormvela da ga pogleda kada završi s mojim bratom." Iznad njega je stajao visok vitez, u crnom oklopu izgrebanom i ulubljenom od mnogih udaraca. Princ Belor. Grimizni zmaj na njegovoj kacigi izgubio je jednu glavu, oba krila i veći deo repa. "Veličanstvo", reče Dank, "ja sam tvoj čovek. Molim te. Tvoj čovek. " "Moj čovek." Crni vitez položi šaku na Rejmunovo rame da se ispravi. "Potrebni su mi dobri ljudi, ser Dankane. Kraljevstvo..." Glas mu beše čudno otežao. Možda je bio zagrizao jezik. Dank beše veoma umoran. Teško se odupirao snu. "Tvoj čovek", promrmlja on ponovo. Princ sporo okrenu glavu levo-desno. "Ser Rejmune... moju kacigu, budi ljubazan. Vizir... vizir je napukao, a moji prsti... prsti kao da su od drveta..." "Smesta, veličanstvo." Rejmun uze prinčevu kacigu obema rukama pa zastenja. "Gazda Pejte, pomoć." Čelični Pejt dovuče tronožac. "Ulubljena je na temenu, veličanstvo malo ulevo. Zarila se u štitnik za vrat. Dobar je ovo čelik, da izdrži takav udarac." 69

"Bratovljev buzdovan, najverovatnije" reče Belor muklo. "Jak je on." Stresao se. "Ovo... čudan je osećaj, ja..." "Evo ga." Pejt diže ulubljenu kacigu. "Smilujte se bogovi. "O bogovi bogovi bogovi spasite..." Dank vide kako nešto crveno i vlažno ispada iz kacige. Neko je vrištao, prodorno i užasno. Nasuprot sumornom sivom nebu njihao se visoki, visoki princ u crnom oklopu isa samo pola lobanje. Video je crvenu krv i bledu kost ispod nečega drugog, nečega plavosivog i mekanog. Čudan, uznemiren izraz prelete preko lica Belora Lomikoplja, kao kad oblak pređe preko sunca. On diže šaku i dodirnu svoje teme, lagano, lagano. A onda pade. Dank ga uhvati. "Diži se", ispričali su mu da je rekao, kao što je rekao Gromu u borbi, "diži se, diži se." Ali on to nije pamtio, a princ se nije digao. * Belor od kuće Targarjena, princ od Zmajkamena, kraljeva desna ruka, zaštitnik čitavog kraljevstva i naslednik Gvozdenog prestola Sedam kraljevstava Vesterosa, otišao je na lomaču u dvorištu zamka Pepelgaz na severnoj obali reke Školjne. Druge velike kuće svoje mrtve pokopavaju u crnoj zemlji ili ih potapaju u hladno i zeleno more, ali su Targarjeni krv zmaja i njihovo je da u ognju završe. On beše najveći vitez svoga doba, i neki su tvrdili da treba da se suoči sa tamom odeven u verižnjaču i oklop, s mačem u ruci. Na kraju je, međutim, prevladala želja njegovog kraljevskog oca, a Deron II beše miroljubive naravi. Kada je Dank prošepao pored Belorovog odra, princ je na sebi imao crnu somotsku tuniku sa izvezenim grimiznim troglavim zmajem na grudima. Oko vrata mu beše težak zlatni lanac, a mač u koricama o boku, ali je ipak imao kacigu, tanku zlatnu kacigu sa otvorenim vizirom, da mu ljudi vide lice. Valar, Mladi Princ, bdeo je podno odra. On je bio niža, vitkija, lepša prilika svog oca, bez dvaput lomljenog nosa zbog koga je Belor delovao više ljudski nego kraljevski. Valar je imao smešu kosu, ali sa svetlim, srebrnozlatnim pramenom. To podseti Danka na Eriona, ali je znao da poređenje nije pošteno. Jajetu je kosa počinjala da raste, jednako svetla kao kod brata, a Jaje je, za jednog princa, bio sasvim pristojan momak Kada je zastao da trapavo izrazi saučešće, uz mnogo zahvaljivanja, princ Valar 70

je zatreptao hladnim plavim očima i rekao: "Mom ocu bilo je samo devet i trideset. Rođen je da postane veliki kralj, najveći od Egona Zmaja. Zašto su bogovi uzeli njega, a poštedeli tebe?" Odmahnuo je glavom. "Odlazi, ser Dankane. Odlazi." Zanemeo, Dank othrama iz zamka, dole do logora pored zelenog jezerceta. Nije imao odgovor na Valarevo pitanje. A ni na pitanja koja je sam sebi postavljao. Meštri i ključalo vino obavili su svoj posao, i rana mu je čisto zarastala, mada će mu između levog pazuha i bradavice ostati dubok, naboran ožiljak. Nije mogao da pogleda ranu a da ne pomisli na Belora. Prvi put me je spasao svojim mačem a drugi put svojim rečima, mada je već bio mrtav dok ih je izgovarao. Svet je stvarno besmislen kada veliki princ gine da bi vitez lutalica ostao u životu. Dank sede pod svoj brest i mračno se zagleda u zemlju. Kada se četvorica gardista u kraljevskim livrejama pojaviše u logoru jednog kasnog popodneva, bio je siguran da su ipak došli po njegovu glavu. Preslab i preumoran da se lati mača, seo je leđima oslonjen o brest, i čekao. "Naš princ moli za razgovor u četiri oka." "Koji princ?", upita Dank oprezno. "Ovaj princ" reče otresit glas pre nego što kapetan stiže da odgovori. Mekar Targarjen izađe iza jednog bresta. Dank sporo ustade. Šta on sada hoće od mene? Mekar mahnu rukom, i gardisti nestadoše jednako nenadano kao što su se pojavili. Princ ga je jedan dugačak trenutak proučavao, a onda se okrenuo, otišao od njega i stao pored jezerceta, zagledan u svoj odraz na vodi. "Poslao sam Eriona u Lis", izjavio je iznenada. "Nekoliko godina u Slobodnim gradovima možda ga promeni nabolje." Dank nikada nije bio u Slobodnim gradovima, tako da nije znao šta na to da kaže. Bilo mu je drago što je Erion otišao iz Sedam kraljevstava, i nadao se da se više nikada neće vratiti, ali tako nešto se ne govori ocu za sina. Stajao je ćutke. Princ Mekar se okrenu da ga pogleda. "Neki će reći da sam želeo da ubijem svog brata. Bogovi znaju da je to laž, ali ću ipak do kraja života slušati šaputanja. A moj buzdovan je zadao sudbonosni udarac, u to ne sumnjam. Jedini preostali protivnici sa kojima se borio bila su trojica kraljevih gardista, kojima zaveti nisu dopuštali da urade bilo šta sem da se brane. Znači, to sam bio ja. Čudno je, ali se ne sećam udarca koji mu je razbio lobanju. Da li je to milosrđe ili prokletstvo? Pomalo od oba, rekao bih." 71

Po tome kako je pogledao Danka, činilo se da princ želi odgovor. "Ne mogu da kažem, veličanstvo." Možda bi trebalo da mrzi Mekara, ali je umesto toga prema njemu osećao nekakvo čudno saosećanje. "Ti si zamahnuo buzdovanom, moj gospodaru, ali je princ Belor zbog mene poginuo. Tako da sam ga i ja ubio, isto koliko i ti." "Da", prizna princ. "I ti ćeš ih čuti kako šapuću. Kralj je star. Kada umre, Valar će se uspeti na Gvozdeni presto da zameni oca. Posle svake izgubljene bitke ili gladne godine, budale će govoriti: 'Belor to ne bi dozvolio, da ga nije ubio vitez lutalica'" Dank je video da u tome ima istine. "Da se nisam borio, odsekao bi mi ruku. I stopalo. Ponekad sedim pod ovim drvetom ovde i gledam stopala i pitam se jesam li mogao da se odreknem jednoga? Kako moje stopalo može biti jednako vredno kao prinčev život? A i životi druge dvojice, Hamfrija, i oni su bili dobri ljudi." Ser Hamfri Harding je prošle noći podlegao ranama. "I šta ti tvoje drvo odgovara?" "Ne znam. Ali bi Stari, ser Arlan, svake večeri po zalasku sunca rekao: Ko zna šta nam donosi novo jutro? Nikada to nije znao, baš kao što to ne zna niko od nas. Pa, možda će svanuti neko jutro kada će mi zatrebati to stopalo? Kada će kraljevstvu zatrebati to stopalo, čak i više nego prinčev život?" Mekar je neko vreme o tome razmišljao, stegnutih usta iza srebrnaste brade zbog koje mu je lice delovalo tako četvrtasto. "Nije mnogo verovatno" reče grubo. "U kraljevstvu vitezova lutalica ima kao pleve, a svi imaju stopala." "Ako veličanstvo ima bolji odgovor, rado ću ga čuti." Mekar se namršti. "Može biti da bogovi vole okrutne šale. Ili možda bogova nema. Možda ništa od svega ovoga nema nikakvog smisla. Pitao bih prvoobrednika, ali kada sam ga poslednji put posetio, rekao mi je da nijedan čovek ne može istinski shvatiti dela božja. Možda bi trebalo da proba i prespava ispod drveta." Iskrivi lice. "Moj najmlađi sin te je izgleda zavoleo, ser. Vreme je da postane štitonoša, ali mi kaže kako neće da služi nijednom drugom vitezu sem tebi. On je neposlušan dečak, kao što si sigurno primetio. Hoćeš li da ga primiš?" "Ja?" Dankova usta se otvoriše, pa zatvoriše, pa ponovo otvoriše. "Jaje... Egon, htedoh reći... on je dobro momče, ali, veličanstvo, znam da mi činiš čast, ali... ja sam 72

samo vitez lutalica." "To može da se promeni", reče Mekan "Egon treba da se vrati u moj zamak u Letnjim dvorima. Tamo ima mesta za tebe, ako želiš. Kao viteza iz mog domaćinstva. Zaklećeš se svojim mačem meni na vernost, i Egon će ti biti štitonoša. Dok ga budeš obučavao, moj kastelan će završiti sa tvojom obukom." Princ ga pronicljivo pogleda. "Ne sumnjam da je tvoj ser Arlan dao sve od sebe, ali moraš još mnogo toga da naučiš." "Znam, moj gospodaru." Dank pogleda oko sebe: zelenu travu i trsku, visoki brest, namreškanu vodu suncem obasjanog jezerceta. Još jedan vilin konjic leteo je preko vode, ili je to možda bio onaj isti. Pa, šta će biti, Dank?, upita on sebe. Vilini konjici ili zmajevi? Pre nekoliko dana bi smesta odgovorio. Bilo je to sve o čemu je ikada sanjao, ali ga je sada ta pomisao plašila. "Pre nego što je princ Belor umro, zakleo sam se da ću biti njegov čovek." "Mnogo si sebi dozvolio", reče Mekar. "Šta je on odgovorio?" "Da kraljevstvu trebaju dobri ljudi." "Sasvim tačno. Šta s tim?" "Primiču tvog sina za štitonošu, veličanstvo, ali ne u Letnjim dvorima. Bar ne za još godinu ili dve. Sudim da je on video dovoljno zamkova. Primiču ga samo ako mogu da ga povedem na drum sa sobom." Pokaza ka starom Kestenu. "Jahaće moju ragu, nosiće moj stari plašt, i paziće da mi mač bude oštar, a oklop izriban. Spavaćemo po krčmama i štalama, s vremena na vreme i u dvorima nekog viteza sa imanjem ili manjeg lorda, a ponekad i pod drvećem, budemo li morali." Princ Mekar ga pogleda s nevericom. "Da ti suđenje nije poremetilo um, čoveče? Egon je princ kraljevske krvi. Krvi zmaja. Prinčevi se ne rađaju da spavaju u jarku i jedu usoljenu govedinu." Vide da Dank okleva. "Šta se to bojiš da mi kažeš? Reci šta god hoćeš, ser." "Kladim se da Deron nikada nije spavao u jarku", reče Dank, veoma tiho, "a sva govedina koju je Erion u životu okusio bila je, siguran sam, meka i sočna." Mekar Targarjen, princ od Letnjih dvora, dugo je gledao Danka iz Buvlje rupe, dok mu je vilica tiho radila ispod srebrnaste brade. Napokon se okrenuo i otišao, ne progovorivši ni reč. Dank ga začu kako jaše ka zamku sa svojim ljudima. Kada su otišli, nije ostalo nikakvog zvuka do slabašnog bruja krila vilinog konjica, koji je lebdeo nisko iznad vode. 73

* Dečak je došao sutradan ujutro, u prvi osvit. Na sebi je imao stare čizme, smeđe čakšire, smeđu vunenu tuniku i izlizani putni plašt. "Moj gospodar otac kaže da ću te služiti." "Ser", podseti ga Dank. "Počni tako što ćeš osedlati konje. Kesten je tvoj, budi dobar prema njemu. Neću da te vidim na Gromu, osim ako te ja na njega ne postavim." Jaje ode po sedla. "Kuda idemo, ser?" Dank se nakratko zamisli. "Nikada nisam bio u Crvenim planinama. Je l' bi hteo da vidiš Dornu?" Jaje se osmehnu od uva do uva. "Čuo sam da imaju mnogo dobre lutkare", odgovori on. 74

ZAKLETI MAČ 75

§ U gvozdenom kavezu na raskrsnici dva mrtvaca trulila su na letnjem suncu. Jaje zastade ispod njih da ih osmotri. "Šta misliš, ser, ko su oni?" Njegova mazga po imenu Meštar, zahvalna na tom predahu, poče da brsti suvu i smeđu đavolju travu kraj puta, kao da ne primećuje dve velike bačve vina na leđima. "Razbojnici", odgovori Dank. Pošto je sedeo u sedlu na Gromu, bio je mnogo bliži mrtvacima. "Silovatelji. Ubice." Tamni krugovi umrljali su mu staru zelenu tuniku ispod oba pazuha. Nebo bese plavo, a sunce vrelo, i on nije prestajao da se znoji otkako su jutros nastavili put. Jaje skinu slamnati šešir širokog oboda. Glava mu je bila ćelava i sjajna. Šeširom rastera muve. Na stotine muva milelo je po mrtvacima, a još više ih je lenjo jezdilo mirnim, vrelim vazduhom. "Sigurno su uradili nešto užasno kad su ih ostavili da crknu u kavezu za vrane." Jaje je ponekad umeo da bude mudar kao meštar, ali je ponekad i dalje bio desetogodišnji dečak. "Ima raznih gospodara", reče Dank. "Nekima ne treba mnogo jak razlog da pogube čoveka." Gvozdeni kavez jedva da je bio dovoljno velik za jednog čoveka, ali su u njega svejedno saterana dvojica. Stajali su licem jedan ka drugom, isprepletenih ruku i nogu, leđa priljubljenih na vrelo crno gvožđe šipki. Jedan je pokušao da proždere drugoga, izgrizao mu je vrat i ramena. Vrane su ih obojicu iskljuvale. Kada su Dank i Jaje obišli brdo, ptice su se digle poput crnog oblaka, tako gustog da se Meštar uplašio. "Ko god da su bili, deluju izgladnelo", rekao je Dank. Kosturi u koži, a koža zelena i natrula. "Možda su ukrali komad hleba ili su bili lovokradice, ulovili jelena u šumi nekog lorda." Pošto je suša potrajala već i drugu godinu, većina gospodara sve je manje trpela lovokradice, a ni pre nisu bili preterano trpeljivi. "Možda su bili u nekoj razbojničkoj družini." Kod Doska su čuli harfistu kako peva "Dan kad obesiše Crnog Robina." Od tada je Jaje viđao neustrašive odmetnike iza svakog žbuna. U vreme dok je bio štitonoša starom. Dank je upoznao ponekog odmetnika. Nije 76

mu se žurilo da ih upozna još. Nijednog od tih koje je upoznao nije krasila posebna vrlina. Prisetio se jednog odmetnika, oko čijeg je vešanja ser Arlan pripomogao, koji je voleo da krade prstenje. Muškarcima bi sekao prste da ih se domogne, ali je žene više voleo da grize. Dank o njemu nije čuo nikakvu pesmu. Razbojnici ili lovokradice, nema neke razlike. Mrtvaci su loše društvo. Sporo je poterao Groma oko kaveza. Prazne očne duplje kao da su ga pratile. Jednom mrtvacu je glava pala a usta su mu bila širom otvorena. Nema jezik, primeti Dank. Pretpostavio je da su ga vrane pojele. Koliko je on čuo, vrane uvek prvo lešu iskljuju oči, ali je možda jezik sledeći na redu. Ili mu ga je možda iščupao lord, zbog nečega što je rekao. Dank prođe prstima kroz čupavu, od sunca posvetlelu kosu. Mrtvima nije više mogao pomoći, a morali su da isporuče te bačve vina u Postojan. "Odakle smo došli?", upitao je pogledavši jedan put pa drugi. "Nešto sam se okrenuo." "Postojan je onamo, ser." Jaje pokaza. "Onda ćemo tamo. Možemo da stignemo do predvečerja, ali samo ako ne sedimo ovde čitav dan i brojimo muve." Dodirnuo je Groma petama i okrenuo velikog jurišnog konja ka levoj stazi. Jaje vrati smešni šešir na glavu pa oštro cimnu Meštru uzde. Mazga prestade da cupka đavolju travu i jednom za promenu pođe bez protivljenja. I njemu je vruće, pomisli Dank, a te bačve s vinom sigurno su teške. Letnje sunce ispeklo je put tako da je sada bio tvrd kao cigla. Tragovi kolskih točkova bili su duboki da konj u njima nogu slomi, te je Dank dobro pazio da zadrži Groma na višem delu puta između njih. On je sam iskrenuo članak onog dana kada su pošli iz Doska, pošto je hodao noću, kada je svežije. Vitez mora naučiti da živi s bolom i mukom, imao je običaj da kaže stari. Jes', momče, a i sa slomljenim kostima i ožiljcima. Oni su ti deo viteškog života isto kol'ko mačevi i štitovi. Ali ako Grom slomi nogu... pa, vitez bez konja uopšte i nije vitez. Jaje ga je pratio pet koraka pozadi, s Meštrom i bačvama vina. Dečak je hodao s jednim bosim stopalom u kolskom tragu i jednim van njega, izdižući se i propadajući sa svakim korakom. Na jednom bedru imao je bodež u kanijama, čizme je prebacio preko ranca, a odrpanu smeđu tuniku umotao je i vezao oko struka. Ispod slamnatog šešira širokog oboda lice mu je bilo musavo, oči krupne i tamne. Bilo mu je deset godina i nije još dostigao pet stopa. U poslednje vreme je brzo rastao, mada će morati još mnogo da sačeka pre nego što dostigne Danka. Izgledao je baš kao mali konjušar, što nije bio, i nimalo kao ono što zapravo jeste. Mrtvaci su ubrzo nestali iza njih, ali je Dank shvatio da svejedno misli o njima. 77

Danas je kraljevstvo puno odmetnutih ljudi. Činilo se da suši nema kraja i na hiljade kmetova pošlo je u potragu za nekim mestom gde još pada kiša. Lord Krvavi Gavran naredio im je da se vrate na sopstvene zemlje, kod sopstvenih gospodara, ali ga je malo koji poslušao. Mnogi su za sušu krivili Krvavog Gavrana i kralja Erisa. To je božji sud, govorili su, jer je svaki rodoubica proklet. Nisu to međutim govorili glasno, ako su imali imalo pameti. Koliko očiju ima lord Krvavi Gavran?, glasila je pitalica koju je Jaje čuo u Starigradu. Hiljadu očiju, i još jedno. Pre šest godina u Kraljevoj Luci Dank ga je video svojim očima, kako jaše belog konja Čeličnom ulicom, u pratnji pedeset Gavranovih zuba. To beše pre nego što je kralj Eris zaseo na Gvozdeni presto i proglasio ga za desnicu, ali je svejedno pojavom ostavljao snažan utisak, u odeći boje dima i grimiza, s Mračnom sestrom o bedru. Zbog blede kože i kao kreč bele kose ličio je na živi leš. Preko obraza i brade širio mu se beleg boje vina koji je nosio od rođenja, i koji je navodno podsećao na crvenog gavrana, mada je Dank video samo nepravilnu mrlju crvene kože. Dank se toliko zablenuo da je Krvavi Gavran osetio njegov pogled. Kraljev čarobnjak se u prolazu okrenuo da ga osmotri. Imao je samo jedno oko, a ono je bilo crveno. Na mestu drugog bila je prazna duplja, poklon koji je dobio od Ljutog Čelika na Rujnotravnom polju. A ipak se Danku činilo da oba oka gledaju pravo kroz njega, u samu njegovu dušu. Uprkos jari, od te uspomene se stresao. "Ser?", doviknu Jaje. "Loše ti je?" "Nije" odgovori Dank. "Vruće mi je i žedan sam kao i one tamo." Pokazao je ka polju pored druma, gde su nizovi tikava venuli na vrežama. Babin zub i čuperci đavolje trave još su opstajali uz put, ali usevi nisu prošli ni izbliza tako dobro. Dank je tačno znao kako je tikvama. Ser Arlan je govorio kako nijedan vitez lutalica nikada ne mora da putuje žedan. "Sve dok ima kacigu da u nju hvata kišu. Kišnica ti je, momče, najbolje piće na svetu." Starac međutim nikada nije video leto nalik na ovo. Dank je kacigu ostavio u Postojanu. Bila je preteška i prevruća, a nije bilo kiše koju bi njom hvatao. Šta vitez lutalica da radi kada je jara preteška za lutanje? Možda će se malo zagnjuriti kada stignu do potoka. Osmehnuo se pomislivši koliko bi samo to prijalo, uskočiti pravo u vodu pa izroniti mokar i nasmejan dok mu voda lije niz obraze, umršenu kosu i tuniku slepljenu za kožu. Jaje će možda takođe hteti da se potopi, mada je dečak izgledao sveže i suvo, više prašnjav nego znojav. On se nikada nije mnogo znojio. Voleo je vrućinu. Po Dorni je išao go do pojasa i postao je mrk kao Dornjani. To je njegova zmajska krv, rekao je Dank sebi. Ko je čuo za znojavog zmaja? On bi najradije skinuo svoju tuniku, ali mu to ne bi priličilo. 78

Vitez lutalica može da jaše i go-golcat ako mu se tako prohte; on ne može da osramoti nikoga do sebe samog. Drugo je kada si zakleo svoj mač nekome na vernost. Kada prihvatiš meso i medovinu nekog gospodara, sve što uradiš odražava se na njega, govorio je nekada ser Arlan. Uvek čini više nego što se od tebe očekuje, nikada manje. Nikada ne zaziri ni od kakvog posla ili izazova. A iznad svega, nikad nemoj da osramotiš gospodara koga služiš. U Postojanu su "meso i medovina" značili piletina i pivo, ali se i sam ser Justas isto tako jednostavno hranio. Dank nije skinuo tuniku i nastavio je da se kuva. * Ser Benis od Mrkog štita čekao je na starom daščanom mostu. "Znači vratio si se!", doviknuo je. "Toliko te nije bilo da sam mislio da si zbrisao sa srebrom matorog." Benis je sedeo na svom čupavom konjčetu i žvakao gužvu kiselišća, zbog čega su mu usta izgledala kao da su puna krvi. "Morali smo da idemo sve do Doska da nađemo vino", reče mu Dank. "Sipe su poharale Mali Dosk. Odneli su blago, odveli žene i spalili pola onog što nisu odneli." "Taj Dagon Grejdžoj vapi za vešalima", reče Benis. "Samo ko će da ga obesi? Jesi video matorog Štipaljku Pejta?" "Rekli su nam da je mrtav. Gvozdenrođeni su ga ubili kada je pokucao da ih spreči da mu odvuku kćerku." "Sedam mu krvavih paklova." Benis okrenu glavu pa pijunu. "jednom sam video tu kćerku. Nije vredna da zbog nje čovek strada, ako mene pitaš. Ta gluperda Pejt mi je dugovao pola srebrnjaka." Mrki vitez je izgledao baš kao kada su pošli; još i gore, a tako je i mirisao. Svakog dana je na sebi imao istu odeću: smeđe čakšire, bezobličnu tuniku od grubog sukna, čizme od konjske kože. Kada bi obukao oklop, prebacio bi široki smeđi ogrtač preko zarđale verižnjače. Pojas za mač mu je bio traka od iskuvane kože, a njegovo lice puno bora moglo je biti sazdano od istog. Glava mu liči na jednu od onih sparušenih tikava pored kojih smo prošli. Čak su mu i zubi bili mrki, ispod desni crvenih od kiselišća koje je voleo da žvaće. Jedino su se oči isticale u svem tom smeđem moru; bile su bledozelene, škiljave i sitne, usađene nablizu, zlobno su svetlucale. "Samo dve bačve", primetio je. "Ser Ništarija je tražio četiri." "Dobro da smo i dve našli", reče Dank. "Suša je stigla i u Senicu. Čuli smo da grožđe sparušeno visi s loze, a Gvozdenrođeni haraju..." 79

"Ser?", upade Jaje. "Nema više vode." Dank je bio toliko usredsređen na Benisa da nije primetio. Pod iskrivljenim drvenim daskama mosta ostali su samo pesak i kamenje. To je čudno. Potok je bio plitak kad smo pošli, ali je svejedno tekao. Benis se nasmeja. On je imao dve vrste smeha. Ponekad je kreštao kao kokoška, a ponekad je njakao glasnije od Jajetove mazge. Ovo mu je bio kokošji smeh. "Izgleda da je presušio dok te nije bilo. 'Oće to tako kada je suša." Dank je bio pometen. Pa, sada ništa od gnjuranja. Skočio je na zemlju. Šta će se desiti s usevima? Pola bunara u Hvatu je presušilo, a sve reke su silno opale, čak i Crnobujica i silna Vijugavica. "Gadna ti je to stvar, voda", reče Benis. "Jednom sam popio malo, pa sam se izbljuvo ko lasica. Vino je bolje." "Nije za ovas. Nije za ječam. Nije za mrkvu, luk, kupus. Čak i grožđu treba voda." Dank odmahnu glavom. "Kako je mogao tako brzo da presuši? Nije nas bilo samo šest dana." "Nije u njemu uopšte bilo mnogo vode, Dank. Nekada sam mogao da ispišam dublji potok od ovoga." "Ne Dank", reče Dank. "To sam ti već rekao." Pitao se zašto se uopšte trudi. Benis je imao pogan jezik i voleo je da se ruga. "Zovem se ser Dankan Visoki." "A ko te tako zove? Ovo tvoje ćelavo štene?" Pogledao je Jaje i nasmejao se kokošjim smehom. "Viši si nego kad si služio Grošdrva, ali meni još izgledaš kao pravi pravcati Dank." Dank protrlja potiljak pa se zagleda u kamenje. "Šta da radimo?" "Odnesite vino kući i recite ser Ništariji da mu je potok presušio. Bunar u Postojanu još ima vode, neće žeđati." "Nemoj da ga zoveš Ništarija." Danku je stari vitez bio drag. "Pod njegovim krovom spavaš, pokaži malo poštovanja." "Ti ga poštuješ za nas obojicu, Dank", reče Benis. "Ja ću da ga zovem kako hoću." Srebrnastosive daske snažno zaškripaše kada Dank stupi na most, da namršteno osmotri pesak i šljunak ispod. Video je da među kamenjem sija nekoliko smeđih barica, nijedna veća od njegove šake. "Tu i tamo ima mrtvih riba, vidiš?" 80

Njihov smrad ga je podsetio na mrtve ljude s raskršća. "Vidim ih, ser", reče Jaje. Dank skoči dole u korito, čučnu i okrenu kamen. Odozgo suv i topao odozdo vlažan i blatan. "Voda je nedavno presahnula." Ustao je i bacio kamen postrance na obalu, gde je udario u okrunjeni ispust i digao oblačić suve smeđe zemlje. "Tlo je uz obale ispucalo, ali je u sredini mekano i blatno. Ove ribe su juče bile žive." "Budalina Dank, tako te je Grošdrvo nekada zvao, sad se sećam." Ser Benis ispljunu grudvu kiselišća na kamenje. Sijala je na suncu, crvena i sluzava. "Budaline ne bi smele mnogo da misle, zaboleće ih prazna glava." Budalina Dank, tup kao topuz. Kada je ser Arlan izgovarao te reci, to je bilo s naklonošću. On je bio dobar čovek, čak i kada ga je grdio. U ustima ser Benisa od Mrkog štita zvučale su drugačije. "Ser Arlan je umro pre dve godine" reče Dank, "a mene zovu ser Dankan Visoki." Osećao je silan poriv da zakuca pesnicu u lice mrkog viteza i razbije te crvene i trule zube u komadiće. Benis od Mrkog štita možda jeste bio opasan borac, ali je Dank bio stopu i po viši od njega a i mnogo teži. Neka bude budalina, ali je i krupan. Ponekad mu se činilo da je glavom udario u pola dovrataka u Vesterosu, da ne spominjemo svaku gredu u svakoj krčmi od Dorne pa do Vrata. Jajetov brat Emon ga je izmerio u Starigradu i ustanovio je da mu do sedam stopa nedostaje tek palac, ali to je bilo pre pola godine. Od tada je možda još porastao. Dank je za rast bio veoma darovit, govorio je nekada stari. Vratio se do Groma i ponovo uzjahao. "Jaje, nastavi u Postojan s vinom. Ja ću da vidim šta se desilo s potokom." "Potoci svaki čas presušuju" reče Benis. "Samo hoću malo da pogledam..." "Kao što si pogledao ispod onog kamena? Ne bi trebalo da guraš nos ispod kamenja, budalino. Nikad se ne zna šta će ispod da izgamiže. U Postojanu nas čekaju meke slamarice. Skoro svakog dana ima jaja, a nema mnogo posla sem da se sluša ser Ništarija dok pripoveda o tome kako je nekada bio silan. Pusti to, kad ti kažem. Presušio potok i gotovo." Za Danka se svašta moglo reći, ali da nije tvrdoglav - nikako. "Ser Justas čeka vino", rekao je Jajetu. "Reci mu kuda sam otišao." "Hoću, ser." Jaje cimnu Meštru uzde. Mazga mrdnu ušima, ali smesta ponovo 81

pođe. Hoće da skine bačve vina s grbače. Dank nije mogao da krivi živinče. Potok je tekao na severoistok kada je tekao, tako da je on okrenuo Groma na jugozapad. Nije prejahao ni deset koraka kada ga je Benis sustigao. "Bolje da pođem s tobom, da ne završiš na vešalima." Gurnuo je novi kiselist u usta. "Pored onog šumarka peščanih vrba čitava desna obala je zemlja pauka." "Držaću se naše obale." Dank nije želeo nevolje s Gospom od Studenog šanca. U Postojanu su se o njoj pričale ružne priče. Zvali su je Crvena Udovica, zbog muževa koje je poslala pod zemlju. Stari Sem Grba je govorio da je ona veštica, trovačica i još gore. Pre dve godine je poslala svoje vitezove preko potoka da uhvate jednog čoveka Ozgrejevih zato što je krao ovce. "Kada je moj gospodar odjahô u Studeni šanac da ga traži nazad, rekli su mu da ga potraži dole na dnu šanca" bio je rekao Sem. "Zašila je sirotog Dejka u džak s kamenjem pa ga potopila. Posle toga je ser Justas uzo ser Benisa u službu, da nam se ti pauci ne šire po zemlji." Grom je sporo, mirno koračao pod paklenim suncem. Nebo je bilo plavo i surovo, bez jednog jedinog oblačka. Korito potoka vijugalo je oko kamenitih brežuljaka i tužnih vrba, kroz gola smeđa brda i polja s mrtvim i umirućim žitom. Sat uzvodno od mosta izjahali su na rub male Šume Ozgrejevih zvane Votova šuma. Zelenilo je iz daljine delovalo primamljivo i ispunilo je Dankovu glavu mislima o senovitim dolinama i žuboru potoka, ali kada su stigli do drveća, videli su da je suvo i čvornovato, poleglog granja. S nekih velikih hrastova opadalo je lišće, a pola borova postalo je smeđe kao ser Benis, okruženo prstenovima mrtvih iglica. Sve gore od goreg, mislio je Dank. Jedna iskra, i ovo ima da bukne kao suvarak. Zasad je, međutim, umršeni cestar uz Zelen-zlatnu vodu još bio gust od bodljikavih puzavica, kopriva i umršenog belog bršljana i mladih vrba. Umesto da se probijaju kroz njega, prešli su suvo korito na stranu Studenog šanca, gde su stabla iskrčena radi pašnjaka. Među spečenom smeđom travom i izbledelim poljskim cvećem paslo je nekoliko ovaca crnih gubica. "U životu nisam vidô životinju gluplju od ovce", primeti ser Benis. "Misliš da su ti neki rod, budalino?" Pošto mu Dank ne odgovori, ovaj se ponovo nasmeja kokošjim smehom. Pola lige južnije naišli su na branu. Nije bila velika kakvih ima, ali izgledala je jaka. Preko potoka su, od obale do obale, izgrađene dve snažne drvene prepreke, od debala na kojima se još videla kora. Prostor između njih ispunjen je kamenjem i zemljom i snažno utaban. Iza brane se tok polako dizao uz obale i prelivao u jarak usečen u polje gospe Veber. Dank ustade u uzengijama da bolje osmotri. Sjaj sunca na vodi odao je desetine manjih kanala, 82

koji su se pružali u svim pravcima kao paukova mreža. Kradu naš potok. Prizor ga je ispunio pravednim gnevom, posebno kada mu je svanulo da su stabla sigurno posećena u Votovoj šumi. "Vidiš sad šta si uradio, budalino", reče ser Benis. "Nisi mogao lepo da kažeš da je potok presušio, ne. Možbit' je ovo i počelo s vodom, al' će da završi s krvlju. I to najverovatnije tvojom i mojom." Mrki vitez potegnu mač. "Pa, sada se tu više ništa ne može. Eno ti tvojih triput prokletih kopača. Bolje da im malo uteramo stra' u kosti." Mamuznuo je konjića i odgalopirao kroz travu. Dank nije imao izbora nego da ga sledi. O boku mu je visio ser Arlanov dugački mač, dobar i prav komad čelika. Ako ti kopači imaju trun pameti, razbežaće se. Grom je kopitima razbacivao grumenje zemlje. Jedan čovek ispusti lopatu kada ugleda vitezove gde pristižu, ali to beše sve. Kopača je bilo dvadesetak, ljudi niski i visoki, mladi i stari, svi spečeni od sunca. Kada Benis uspori, već su obrazovali nepravilan stroj, stežući ašove i budake. "Ovo je zemlja Studenog šanca", viknu jedan. "A ono je potok Ozgreja." Benis pokaza dugačkim mačem. "Ko je digo tu prokletu branu?" "Meštar Serik ju je sagradio" reče jedan mladi kopač. "Ne" umeša se stariji čovek. "Sivo štene je pokazivalo i govorilo uradi ovo i uradi ono, ali smo je sagradili mi." "Onda fino možete i da je razgradite." Pogledi kopača behu mrgodni i prkosni. Jedan nadlanicom obrisa znoj sa čela. Niko nije progovarao. "Šta je, ne čujete dobro, je li?" reče Benis. "Je l' moram nekom da odsečem uvo, a? Ko će prvi?" "Ovo je zemlja Vebera." Stari kopač bio je mršav čovek, pogrbljen i tvrdoglav. "Nemate prava da ste ovde. Odseci nekom uvo pa će moja gospa da te udavi u džaku." Benis dojaha bliže. "Ovde ne vidim nikakve gospe, već samo drskog seljaka." Ubo je kopača u gole smeđe grudi vrhom mača, taman dovoljno da se pojavi kap krvi. Preteruje. "Skloni mač" upozori ga Dank. "Ovo nije njegovo delo. Taj meštar im je naredio da ovo urade." 83

"To je zbog useva, ser", reče klempavi kopač. "Žito je propadalo, rekô je meštar. A i kruške će da stradaju." "Pa, mogu da stradaju kruške il' možete da stradate vi." "Ne plašimo se mi vaših priča", reče starac. "Ma nije valjda?" Benisov dugački mač zviznu i raspori starcu obraz od uha do vilice. "Reko, stradaće kruške il' ćete da stradate vi." Kopačeva krv crveno linu niz jednu stranu lica. Nije trebalo to da uradi. Dank je morao da potisne bes. Benis je u ovome bio na njegovoj strani. "Odlazite odavde", viknu on na kopače. "Nazad u zamak svoje gospe." "Bež'te" posavetova ih ser Benis. Trojica baciše alat i tačno to i uradiše, odjuriše kroz travu. Ali jedan drugi, opečen suncem i mišićav, diže budak i reče: "Samo su dvojica." "Jorgene, samo se budala bije ašovom protiv mača", reče starac držeći se za lice. Krv mu je curila između prstiju. "Neće ovo tek tako da se završi. To dobro da upamtite." "Samo još jedna reč, pa će tebi život da se završi." "Nismo vam želeli zlo", reče Dank starčevom krvavom licu. "Hoćemo samo našu vodu. Reci to svojoj gospi." "O, reći ćemo joj, ser", obeća snažni čovek, i dalje stežući budak. "Nego šta nego ćemo joj reći." * Na putu kući probili su se kroz srce Votove šume, zahvalni na bar malo hlada pod drvećem. Svejedno su se kuvali. U šumi je navodno bilo jelena, ali su jedini živi stvorovi koje su videli bile muve. Zujale su Danku oko lica dok je jahao i milele Gromu oko očiju, beskrajno razdražujući velikog jurišnog ata. Vazduh je bio mrtav, zagušljiv. U Dorni su bar dani bili suvi a noću je bilo tako hladno da sam se tresao pod ogrtačem. U Hvatu su noći bile jedva svežije od dana, čak i ovako daleko na severu. Dok se saginjao da izbegne jednu nisku granu. Dank je ubrao list i zgužvao ga u šaci. Raspao se kao hiljadu godina star pergament. "Nije bilo potrebe da posečeš 84

onog čoveka" rekao je Benisu. "Samo sam ga malo zagolicao, da ga naučim da skrati jezik. Mogao sam i da ga prekoljem, samo bi se onda ostali razbežali kao zečevi, pa bismo morali da ih lovimo." "Ubio bi dvadeset ljudi?", reče Dank s nevericom, ,Dvadeset dvojicu. To je dva više nego što imaš prstiju na rukama i nogama. Moraš sve da ih pobiješ, inače se raziđu pa svašta pričaju." Obišli su oboreno stablo, "Trebalo je da kažemo ser Ništariji da je suša isušila njegov usrani potok." "Ser Justasu. Ti bi ga lagao." "Bih, a što da ne? Ko bi mu rekao suprotno? Muve?" Benis se naceri mokrim crvenim osmehom. "Ser Ništarija nikada ne izlazi iz kule, sem da obiđe momke dole u kupinama." "Zakleti mač duguje svom gospodaru istinu." "Ima raznih istina, budalino. A neke valja prećutati." Pljunuo je. "Suše šalju bogovi. A bogovima čovek ne može ama baš ništa. Crvenoj Udovici, međutim... ako kažemo Ništariji da mu je ta kurva otela vodu, on će misliti da ga čast obavezuje da je vrati. Samo čekaj, pa ćeš videti. Misliće kako mora nešto da preduzme." "I trebalo bi. Našim kmetovima treba voda za useve." "Našim kmetovima?" Ser Benis zanjaka od smeha. "Jesam li to otišô da serem kada te je ser Ništarija proglasio za naslednika? Koliko kmetova ti ceniš da imaš? Deset? I to ako računaš maloumnog sina Ćorave Džejn koji ne zna za koji se kraj sekira drži. Svakog da proglasiš za viteza, pa ćemo ih ipak imati upola manje od Udovice, na stranu njene štitonoše, strelci i ostali. Trebaće ti obe ruke i obe noge da ih sve nabrojiš, a i ruke i noge onog tvog malog ćelavca." "Ne trebaju mi nožni prsti da bih brojao." Danku je bilo muka od vrućine, muva i društva smeđeg viteza. On možda nekada jeste jahao sa ser Arlanom, ali je to bilo pre mnogo godina. U međuvremenu je postao zao, lažljiv i strašljiv. Mamuznuo je konja i otkasao napred, da se udalji od smrada. * Postojan je bio zamak samo po imenu. Mada je hrabro stajao na vrhu kamenitog brda i mogao se videti miljama izdaleka, nije bio ništa više od obične kule stražare. Deo se srušio pre nekoliko vekova i trebalo ga je obnoviti, tako da su severna i zapadna 85

strana do prozora bile od crnog kamena, a iznad od belog. Prilikom obnove dodati su i tornjići iznad krova, ali samo na obnovljenim stranama; na druga dva ugla čučala su prastara kamena čudovišta, toliko silno ostrugana vetrom i kišom da je bilo teško odrediti šta su nekada predstavljala. Krov od borovine bio je ravan, ali su se daske izvitoperile i često je prokišnjavalo. Vijugava staza vodila je od podnožja brda gore do kule, tako uzana da su jahači mogli proći samo jedan za drugim. Dank je vodio pri usponu, a Benis ga je izbliza pratio. Iznad njih je video Jaje s mlitavim slamnatim šeširom, gde stoji na kamenoj izbočini. Stali su pred štalicom od naboja koja se ugnezdila u podnožju kule, delimično skrivena pod nakaznom gomilom ljubičaste mahovine. Starčev sivi škopac stajao je u jednim jaslama, pored Meštra. Jaje i Grbavi Sem uneli su, izgleda, vino. Po dvorištu su šetkale kokoške. Jaje dotrčka. "Jeste li otkrili šta se desilo s potokom?" "Crvena Udovica ga je zajazila." Dank sjaha i predade Jajetu uzde. "Ne daj mu da mnogo pije odjednom." "Razumem, ser. Paziću." "Dečko!", doviknu ser Benis. "Uzmi i mog konja." Jaje ga drsko pogleda. "Nisam ja tvoj štitonoša." Jednog će dam stradati zbog jezičine, pomisli Dank. "Uzećeš i njegovog konja, inače ćeš šljagu dobiti." Jajetu se lice smrači, ali ga je svejedno poslušao. Međutim, dok je hvatao uzde, ser Benis se ishraknu i pljunu. Kugla sjajne crvene sluzi pogodi dečaka između dva nožna prsta. On ledeno pogleda smeđeg viteza. "Pljunuo si mi na nogu, ser." Benis skoči na zemlju. "Jeste. A sledeći put ću ti pljunuti u lice. Skrati jezičinu kad pričaš sa mnom." Dank je video bes u dečakovim očima. "Postaraj se za konje, Jaje", rekao je pre nego što sve postane još gore. "Moramo da razgovaramo sa ser Justasom." U Postojan se moglo ući samo na vrata od hrastovine i gvožđa, dvadeset stopa iznad njih. Donji stepenici bili su blokovi glatkog crnog kamena, po sredini udubljeni od bezbrojnih stopa. Nešto više počinjalo je strmo drveno stepenište, koje je u doba nevolja moglo da se podigne poput pokretnog mosta. Dank je rasterao kokoške pred nogama pa se popeo sve preskačući po dve stepenice. Postojan je bio prostraniji nego što je spolja izgledao. Njegovi duboki podrumi 86

zauzimali su dobar deo brda na kome je stajao. Iznad zemlje, kula je imala četiri sprata. Gornja dva imala su prozore i balkone, niža dva samo proreze za strelce. Unutra je bilo svežije, ali tako mračno da je Dank morao da zastane da mu se oči prilagode. Žena Grbavog Sema klečala je pred ognjištem i brisala pepeo. "Je li ser Justas gore ili dole?", upita je Dank. "Gore, ser." Staričina leđa behu toliko iskrivljena da joj je glava bila niža od ramena. "Upravo se vratio iz obilaska momaka, dole u kupinama." Momci su bili sinovi Justasa Ozgreja: Edvin, Harold i Adam. Edvin i Harold bili su vitezovi, Adam mladi štitonoša. Izginuli su na Rujnotravnom polju pre petnaest godina, na kraju Bune Crne Vatre. "Poginuli su kako valja, hrabro se boreći za kralja", rekao je ser Justas Danku, "i ja sam ih doneo kući i sahranio ih među kupinama." I njegova žena je tu bila sahranjena. Kada god bi starac otvorio novu bačvu vina, otišao bi u podnožje brda da naspe svakom svom sinu za pomen. "Za kralja!", viknuo bi glasno pre nego što će ispiti. Ser Justasova ložnica zauzimala je najviši sprat kule, a njegova primaća odaja bila je odmah ispod. Tu će ga naći, znao je Dank, kako nešto čeprka po kovčezima i buradima. Debeli sivi zidovi odaje bili su prekriveni zarđalim oružjem i otetim barjacima, trofejima iz bitaka vojevanih pre mnogih vekova, bitaka koje danas sem ser Justasa nije pamtio niko. Pola barjaka bilo je plesnjivo, a svi su bili veoma izbledeli i prašnjavi, njihove nekada jarke boje pretvorile su se u sivu i zelenu. Ser Justas je krpom ribao prljavštinu s jednog propalog štita kada se Dank popeo. Benis ga je mirisno pratio u stopu. Oči starog viteza kao da su se malo razvedrile kada je ugledao Danka. "Dobri moj džine", viknuo je, "i hrabri ser Benise. Dođite da vidite ovo. Našao sam ga na dnu onog tamo kovčega, Pravo blago, mada strašno zapušteno." Bio je to štit, ili ono što je od njega ostalo. A to nije bilo mnogo. Nedostajala je gotovo čitava polovina, a ostatak je bio siv i ispucao. Gvozdeni okov potpuno je izjela rđa, drvo crvotočina. Nekoliko ljuspi boje još se držalo, ali nedovoljno da se razazna grb. "Moj lorde", reče Dank. Ozgreji nisu bili lordovi već vekovima, ali je ser Justasu svejedno bilo drago da ga tako oslovljavaju, i prizivaju staru slavu njegove kuće. "Šta je to?" "Štit Malog Lava." Starac protrlja okov i nekoliko ljuspi rđe otpade. "Ser Vilbert Ozgrej nosio je ovo u bici u kojoj je poginuo. Siguran sam da znate tu priču." 87

"Ne, moj gospodaru", reče Benis. "Čini se da ne znamo. Mali Lav, reče? Šta, je l' bio kepec il' tako nešto?" "Naravno da nije." Brk starog viteza zadrhta. "Ser Vilbert je bio visok i snažan čovek, veliki vitez. Nadimak su mu nadenuli još u detinjstvu, jer je bio najmlađi od petorice braće. U to doba još je bilo sedam kraljeva u Sedam kraljevstava, a Visoki Sad i Stena često su ratovali. Tada su nama vladali zeleni kraljevi, Baštovani. Bili su krv starog Garta Zelenorukog, a zelena šaka na belom polju beše njihov kraljevski grb. Džajlz Treći je poveo vojsku na istok, u rat protiv Olujnog kralja, a Vilbertova braća sva su pošla s njim, jer je u to doba zelen-zlatni lav uvek vijorio pored zelene šake kada je kralj Hvata išao u boj. A ipak se desilo da je, dok je kralj Džajlz bio odsutan, kralj Stene ugledao priliku da odgrize komad Hvata, pa je prikupio vojsku zapadnjaka i udario na nas. Ozgreji su bili maršali Severne krajine, tako da je Malom Lavu zapalo da ih dočeka. Lanistere je predvodio četvrti kralj Lansel, čini mi se, ili može biti peti. Ser Vilbert je stao na put kralju Lanselu i rekao mu da stane. 'Ni koraka dalje', rekao je. "Ovde nisi dobrodošao. Zabranjujem ti da nogom kročiš u Hvat.' Lanister je ipak naredio svim svojim vazalima da nastave napred. Tukli su se pola dana, zlatni lav i zelen-zlatni. Lanister beše naoružan valirijskim mačem kome nikakav običan čelik nije mogao da se suprotstavi, tako da je gadno pritisnuo Malog Lava i skršio mu štit. Na kraju, krvareći iz desetine teških rana, sa slomljenim mačem u ruci, on se glavačke bacio na dušmanina. Kralj Lansel ga je presekao gotovo nadvoje, kažu pevači, ali dok je umirao, Mali Lav je našao razmak ispod miške kraljevskog oklopa, pa je zario svoj bodež. Kada im je kralj izdahnuo, zapadnjaci su se okrenuli i Hvat je spasen." Starac pogladi slomljeni štit nežno kao da je dete. "Jeste, moj gospodaru" zaškripa Benis, "danas bi nam takav čovek dobro došao. Dank i ja smo osmotrili tvoj potok, moj gospodaru. Suv kao dren, i to ne zbog suše." Starac spusti štit. "Recite mi." Seo je i pokazao im da sednu i oni. Dok je smeđi vitez počinjao priču, sedeo je i pažljivo slušao, dignute brade i leđa pravih kao koplje. U mladosti je ser Justas Ozgrej sigurno bio slika i prilika viteštva, visok, plećat i naočit. Vreme i tuga ostavili su belega na njemu, ali još se nije bio pognuo, čovek teških kostiju, širokih pleća i grudi, s licem oštrim i izražajnim kao u nekog starog orla. Njegova kratka kosa pobelela je kao kreč, ali je gusti brk što mu je zakrivao usne još bio pepeljastosiv. Obrve su mu bile iste boje, oči ispod njih bleđe nijanse 88

sive i pune tuge. Činilo se da postaju i tužnije kada je Benis spomenuo branu. "Taj potok je poznat kao Zelen-zlatna voda ima tome već hiljadu godina ili više" reče stari vitez. "Tu sam pecao kao dečak, a i moji sinovi isto. Alisana je volela da se kupa u plićaku, za vrelih letnjih dana kakvi su ovi." Alisana je bila njegova kćerka, koja je umrla u proleće. "Na obali Zelen-zlatne vode prvi sam put poljubio devojku. Bila mi je rođaka, najmlađa kći mog strica, od Ozgreja sa Senovitog jezera. Nikog više od njih nema, čak ni nje." Brk mu zadrhta. "To se ne može trpeti, gospodo. Ta žena neće imati moju vodu. Neće imati moju Zelen-zlatnu vodu." "Jaku su branu sagradili, moj gospodaru" upozorio je ser Benis. "Prejaku da je ja i ser Dank srušimo za sat vremena, čak i ako nam mali ćelavac pomogne. Trebaće nam užad, budaci, sekire i tuce ljudi. A to samo za rad, ne za borbu." Ser Justas se zagleda u Štit Malog Lava. Dank se nakašlja. "Moj gospodaru, što se toga tiče, kada smo naišli na kopače, pa..." "Dank, nemoj da gnjaviš mog gospodara sitnicama" reče Benis. "Naučio sam jednu budalu pameti i to je sve." Ser Justas naglo podiže pogled. "Kako si ga to naučio pameti?" "Mačem, eto kako. Malo sam ga secnuo po obrazu, to je sve, moj gospodaru." Stari vitez ga je dugo posmatrao. "To... to ti nije bilo razumno, ser. Ona žena ima srce pauka. Tri je muža ubila, a sva su joj braća u pelenama poumirala. Petorica su bila. Ili može biti šestorica, ne sećam se tačno. Stajali su između nje i zamka. Ona bi šibom odrala kožu svakom seljaku koji joj se zameri, u to ne sumnjam, ali da ti jednog posečeš... ne, ona takvu uvredu neće otrpeti. U to budi ubeđen. Doći će po tebe, kao što je došla po Lima." "Dejka, moj gospodaru", reče ser Benis. "Molim za lordovski oprost, ti si ga znao, a ja nisam, ali mu je ime bilo Dejk." "Ako je po volji mom gospodaru, mogao bih otići do Zlatogaja i ispričati lordu Rovenu za tu branu", reče Dank. Roven je bio sizeren starog viteza. I Crvena Udovica je svoje zemlje držala u njegovo ime. "Rovenu? Ne, kod njega nećeš naći pomoć. Sestra lorda Rovena udala se za Vendela, rođaka lorda Vimena, tako da je on sad rod Crvenoj Udovici. Sem toga, ja mu nisam drag. Ser Dankane, sutra ujutro moraš obići sva moja sela i podići sve 89

zdrave i prave muškarce, sve stasale za boj. Ja jesam star, ali nisam mrtav. Ta žena će uskoro naučiti da zelen-zlatni lav još ima kandže!" I to dve, pomisli Dank mračno, a ja sam jedna od njih. * Zemlja ser Justasa izdržavala je tri mala sela, tek po nekoliko koliba, torova i svinja. U najvećem se nalazilo prosto obredište sa slamnatim krovom i grubim slikama Sedmoro iscrtanim ugljem po zidovima. Madž, grbavi svinjar koji je jodnom bio u Starigradu, predvodio je tu obrede svakog sedmog dana. Dvaput godišnje nailazio je pravi obrednik da oprosti grebe u Majčino ime. Kmetovima je bilo drago zbog oprosta, ali su svejedno mrzeli njegove posete, pošto su morali da ga nahrane. Nisu delovali ništa srećnije kada su ugledali Danka i Jaje. Dank je bio poznat u selima, makar samo kao ser Justasov novi vitez, ali mu nisu ponudili ni čašu vode. Većina muškaraca bila je na poljima, tako da su se mahom žene i deca išunjali iz koliba, zajedno sa nekoliko staraca preslabih za rad. Jaje je nosio barjak Ozgreja, lava zelenog i zlatnog, razjarenog na belom polju. "Dolazimo iz Postojana sa pozivom ser Justasa", reče Dank seljanima. "Svim sposobnim muškarcima starijim od petnaest i mlađim od pedeset naređeno je da se sutra ujutro okupe kod kule." "Je l' rat?", upita jedna mršava žena, kojoj se dvoje dece krilo iza suknje, a beba sisala na grudima. "Je l' opet došô crni zmaj?" "Nema ovde zmajeva, ni crnih ni crvenih", odgovori joj Dank. "Ovo je između zelen-zlatnog lava i pauka. Crvena Udovica vam je otela vodu." Žena klimnu glavom, mada iskrivi lice kada Jaje skide šešir da se ohladi. "Ovaj mali nema kosu. Da nije boles'an?" "Obrijao se" reče Jaje. Vratio je šešir na glavu, okrenuo Meštrovu glavu i sporo odjahao. Mali je danas nakrivo nasađen. Jedva da je reč progovorio otkako su pošli. Dank blago mamuznu Groma i uskoro sustiže mazgu. "Besan si što juče nisam stao na tvoju stranu protiv ser Benisa?" upitao je svog namrgođenog štitonošu dok su išli ka sledećem selu. "Meni se on ne sviđa ništa više nego tebi, ali on jeste vitez. Moraš s njim učtivo da razgovaraš." "Ja sam tvoj štitonoša, a ne njegov", reče dečak. "On je prljav, ima pogan jezik i štipa me." 90

Da makar samo sluti ko si, upisao bi se na samu pomisao da digne ruku na tebe. "Nekada je i mene štipao." Dank je to bio zaboravio, ali ga sad Jajetove reči podsetiše. Ser Benis i ser Arlan bili su u družini vitezova koju je unajmio jedan dornski trgovac da ga bezbedno sprovedu od Lanisgrada do Prinčevog prevoja. Dank je tada bio mlađi od Jajeta, mada viši. Štipao me je ispod miške tako svirepo da su mi modrice ostajale. Prsti su mu bili kao klešta, ali nikada nisam ni reč rekao ser Arlanu. Blizu Kamenog Obredišta jedan vitez je nestao i pričalo se da ga je Benis u svađi izbo nožem. "Ako te još jednom uštine, reci mi, pa više neće. Dotle te neće mnogo koštati da se brineš o njegovom konju." "Neko mora", složio se Jaje. "Benis ga nikada ne timari. Nikada mu ne čisti jasle. Nije mu čak ni ime dao!" "Neki vitezovi nikada ne daju ime svojim konjima", reče mu Dank. "Tako je lakše podneti tugu kad stradaju u bici. Novog konja uvek možeš da kupiš, ali je teško izgubiti vernog prijatelja." Ili je bar Stari tako govorio, ali nije postupao po svom savetu. Nadenuo je ime svakom konju koga je u životu jahao. Isto kao i Dank. "Videćemo koliko će se ljudi okupiti kod kule... al' svejedno budu li petorica ili pedesetorica, moraćeš i za njih da se staraš." Jaje je izgledao užasnuto. "Moraću da služim kmetove?" "Ne da ih služiš. Da im pomogneš. Treba od njih da stvorimo borce." Bude li nam Udovica ostavila dovoljno vremena. "Ako su bogovi milostivi, nekoliko ih je i ranije bilo u ratu, ali će većina biti zelena kao letnja trava, sviknutija na motiku nego na koplje. Pa ipak, možda će doći dan kada će nam od njih zavisiti život. Koliki si ti bio kada si se prvi put latio mača?" "Bio sam mali, ser. Mač je bio drven." "I prosta deca se takođe bore drvenim mačevima, samo su njihovi slomljene grane i štapovi. Jaje, ti ljudi tebi mogu izgledati kao budale. Neće znati tačna imena za delove oklopa, niti grbove velikih kuća, niti koji je kralj ukinuo gospodarsko pravo prve noći... ali im svejedno ukaži poštovanje. Ti si štitonoša plemenite krvi, ali si još dečak. Većina njih biće odrasli ljudi. A čovek ima svoj ponos, svejedno koliko niskog roda bio. Ti bi u njihovim selima izgledao jednako izgubljeno i glupo. Ako u to sumnjaš, idi okopaj baštu ili ostrizi ovcu ili mi reci imena svih trava i cveća u Votovoj šumi." Dečak se načas zamisli. "Mogao bih da ih naučim grbovima velikih kuća i kako je kraljica Alisana ubedila kralja Džeherisa da ukine pravo prve noći. A oni bi mogli meni da pokažu koje su trave najbolje za spravljanje otrova i je li bezbedno jesti one 91

zelene bobice." "Mogli bi", složi se Dank, "ali pre nego što stigneš do kralja Džeherisa, bolje pomozi da ih ja naučim kako se koristi koplje. I nemoj da jedeš ništa što Meštar ne jede." * Sutradan je tuce ratnika-početnika stiglo u Postojan pa se iskupilo među kokoškama. Jedan je bio prestar, dvojica premladi, a ispostavilo se da je jedan mršavi dečak zapravo mršava devojčica. Njih je Dank poslao nazad u sela, tako da su mu ostala osmorica: tri Vota, dva Vila, Lim, Pejt i Veliki Rob, slaboumnik. Žalosna družina, morao je da pomisli. Čilih i bodrih seljačkih sinova koji u pesmi osvajaju srca plemenitih gospi nije bilo ni od korova. Bili su sve jedan prljaviji od drugog. Limu nije moglo biti manje od pedeset, a Pejt je imao suzne oči; samo su njih dvojica ranije vojnikovala. Obojica su bila pošla za ser Justasom i njegovim sinovima da se bore u Buni Crne Vatre. Ostala šestorica bila su zelena baš koliko se Dank i bojao. Sva osmorica su bili vašljivi. Dva Vota su bili braća. "Zar vaša majka ne zna nijedno drugo ime", reče Benis cerekajući se. A što se oružja tiče, poneli su kosu, tri motike, stari nož, nekoliko jakih močuga. Lim je imao naoštren kolac koji bi mogao poslužiti kao koplje, a jedan Vil je priznao da je vest u gađanju kamenicama. "E, odlično", rekao je Benis, "sad imamo i trebušet." Od tada su ovog prozvali Treb. "Ume li neko od vas da gađa kikom i strelom?", upitao ih je Dank. Ljudi su strugali stopalima po prašini, dok su oko njih kljucale kokoške. Pejt suznih očiju napokon je odgovorio: "S oproštenjem, ser, ali nama je gospodar zabranio luk i strelu. Ozgrejevi jeleni su za zelen-zlatne lavove, a ne za ovak'e kô što smo ti mi." "Hoćemo li dobili mačeve, kacige iverižnjače?", zanimalo je najmlađeg od tri Vota. "Naravno", odgovori Benis, "čim ubijete nekog Udovičinog viteza pa mu opljačkate leš, I ne zaboravi da zavučeš ruku u dupe njegovom konju, tamo kriju srebro." Uštinuo je mladog Vota ispod mišice tako da je ovaj zacvileo od bola, pa je poterao čitavu družinu u Votovu šumu da naseku koplja. Pošto su se vratili, imali su osam u vatri ojačanih kopalja krajnje nejednake dužine i grube štitove od upletenog granja. Ser Benis je napravio jedno koplje i sebi, 92

pa im je pokazao kako se ubada vrhom i parira drškom... i gde treba ubosti da se ubije. "Trbuh i grlo su vam najbolji." Udario se pesnicom po grudima. "Onda i srce, i to će da završi posao. Nevolja je što kod srca smetaju rebra. Trbuh je fin i mekan. Ako mu proburaziš creva, smrt je spora al' sigurna. Nikad nisam video čoveka da se naživeo kad mu drob visi iz trbuha. E sad, ako vam neka budala okrene leđa, ubadajte međ plećke il' u bubreg. To je tu. Ne nažive se mnogo ni kad ih bocneš u bubreg." To što su u odredu imali tri Vota izazivalo je mnogo zbrke kada je Benis pokušavao da im naredi šta da rade. "Treba da ih nazovemo po mestima odakle su, ser" predloži Jaje, "kao ser Arlan od Grošdrva, tvoj stari gospodar." To bi možda bilo korisno, samo što njihova sela nisu imala imena. "Pa", reče Jaje, "možemo da ih zovemo po njihovim usevima, ser." Jedno selo beše okruženo pasuljem, drugo je sadilo mahom ječam, a treće je gajilo kupus, mrkvu, luk, repu i tikvu, Niko nije hteo da bude Tikva ili Kupus, tako da su poslednji postali Lukovi. Imali su četiri Ječma, dva Luka i dva Pasulja. Pošto su braća Vot obojica bili Ječmovi, trebalo je naći neku dodatnu razliku. Kada je mlađi brat spomenuo da je jednom pao u seoski bunar, Benis ga je nazvao "Mokri Vot", i to je bilo to. Ljudi su se radovali što su dobili "gospodska imena" svi sem Velikog Roba, koji nije mogao da se seti je li Pasulj ili Ječam. Pošto su svi napokon dobili imena i koplja, ser Justas je izašao iz Postojana da im se obrati. Stari vitez je stao pred vratima kule, odeven u oklop ispod dugačkog vunenog ogrtača koji je od godina postao više žut nego beo. Na grudima i leđima imao je lava, sašivenog od kvadratića zelenog i zlatnog. "Momci", reče on, "svi pamtite Dejka. Crvena Udovica strpala ga je u džak i utopila. Oduzela je njegov život, a sad se namerila da nam uzme i vodu, Zelen-zlatnu vodu što hrani našu letinu... ali u tome neće uspeti!" Podigao je mač iznad glave "Za Ozgreje!", reče zvonko. "Za Postojan!" "Za Ozgreje!", ponovi Dank Jaje i regruti prihvatiše poklič, "Ozgrej! Ozgrej! Za Postojan!" Dank i Benis vežbali su mali odred medu svinjama i kokoškama, dok je ser Justas posmatrao odozgo s balkona. Grbavi Sem je napunio nešto starih džakova prljavom slamom te im oni postadoše dušmani. Regruti počeše da vežbaju rad kopljem dok je Benis urlao na njih, "Nabij pa uvrni pa istrgni. Nabij, uvrni pa istrgni, samo čupaj prokletinju napolje! Brzo će vam trebati za sledećeg. Presporo, Trebe, mnogo presporo. Ako ne možeš brže, vrati se na bacanje kamenja. Lime, navali svom snagom. Tako je. Ubodi pa čupaj, ubodi pa čupaj. Ko da njime jebeš, tako je, 93

ubodi pa čupaj, cepaj, cepaj, cepaj." Kada su stotine uboda iskidale džakove na komade, tako da se sva slama razletela po zemlji, Dank je obukao svoj oklop i uzeo drveni mač da vidi kako će se ljudi poneti protiv živahnijeg protivnika. Ne baš najbolje, glasio je odgovor. Samo je Treb bio dovoljno brz da prođe kopljem kraj Dankovog štita, a i on samo jednom. Dank je odbijao jedan trapavi napad za drugim, odgurivao im koplja u stranu pa prilazio da napadne izbliza. Da mu je mač bio od čelika umesto borovine, pobio bi ih sve bar pet-šest puta, "Mrtvi ste kad vam jednom zađem iza vrha koplja!" upozoravao ih je mlateći ih po rukama i nogama da im to što bolje utuvi u glavu. Treb, Lim i Mokri Vot uskoro su barem naučili kako se povlači. Veliki Rob je samo bacio koplje i utekao pa je Benis morao da ga juri i dovuče nazad, uplakanog. Predveče su svi bili izubijani i modri, a na njihovim žuljevitim šakama narastali su novi plikovi, od stezanja kopalja. Na Danku ne beše nikakvog belega, ali je bio gola voda kada mu je Jaje pomogao da skine oklop. Dok je sunce zalazilo, Dank povede svoj mali odred dole u podrum, pa ih sve primora da se okupaju, čak i one koji su se kupali koliko zimus. Posle je žena Grbavog Sema svima sipala po zdelu čorbe, punu mrkve, crnog luka i ječma. Ljudi behu umorni kao psi, ali ko bi ih čuo kako pričaju, pomislio bi da će uskoro biti dvaput strašniji borci od viteza Kraljeve garde. Jedva su čekali da pokažu svoju smelost. Ser Benis ih je potpaljivao, pričajući im o radostima vojničkog života; mahom o plenu i ženama. Dvojica veterana slagala su se s njim. Lim se iz Bune Crne Vatre vratio s nožem i parom dobrih čizama, bar je tako pričao; čizme su mu bile premale, ah ih je okačio na zid. A Pejt nije uspevao dovoljno da nahvali neke pratilje logora koje je upoznao dok je marširao za zmajem. Grbavi Sem im je prostro osam slamarica u podrumu, pa su pozaspali čim su utolili glad. Benis se zadrža dovoljno dugo da s gađenjem pogleda Danka. "Ser Ništarija je trebalo da pojebe još koju seljančuru dok mu muda nisu sasvim presahla", reče. "Da je tada posejao sebi kopilad, sad bi možda imao prinos vojnika." "Ne izgledaju mi ništa gore od drugih seljaka regruta." Dank je marširao s nekolicinom takvih dok je bio štitonoša ser Arlanu. "Jeste", reče ser Benis. "Za dve nedelje bi možda i mogli da se suprotstave nekom drugom čoporu kmetova. Al' vitezovima?" Na to odmahnu glavom, pa pijunu. 94

* Bunar Postojana nalazio se u donjem podrumu, u vlažnoj odaji ozidanoj kamenom i glinom. Tu je žena Grbavog Sema namakala, ribala i tukla rublje pre no što će ga odneti na krov da se suši. Veliko kameno korito takođe se koristilo i za kupanje. Za kupanje se voda morala vući iz bunara kofu po kofu, grejati na ognjištu u velikom gvozdenom kotlu, iz kotla sipati u korito, pa onda sve iznova. Da se napuni kotao trebale su četiri kofe, a tri kotla da se napuni korito. Kada bi se poslednji kotao zagrejao, voda iz prvog već bi se smlačila. Ser Benis je često govorio kako je sve to prevelika gnjavaža, te je on zato bio sav vašljiv i smrdeo kao kvaran sir. Dauk je bar imao Jaje da mu pomogne kad oseti krajnju nuždu da se pošteno okupa, kao te noći. Momčić je vukao vodu natmuren i ćutljiv, i jedva da je progovarao dok se grejala. "Jaje?", upita Dank dok je poslednji kotao počinjao da vri. "Nešto ne valja?" Pošto Jaje ne odgovori, on reče: "Pomozi mi oko kotla." Zajedno ga odvukoše od ognjišta do korita, pazeći da se ne ispolivaju. "Ser", reče dečak, "šta misliš da ser Justas namerava da uradi?" "Da sruši branu i rastera Udovičine ljude ako pokušaju da nas u tome spreče." Govorio je glasno, da nadjača pljuskanje vode. Kako su sipali, para se dizala poput belog zastora, a lice mu se od nje zajapurilo, "Štitovi su im od pletenog pruća, ser. Koplje će ih probiti kô od šale, isto i strelica iz samostrela." "Možda ćemo im naći ponešto od opreme, kada budu spremni." To beše ono najbolje čemu su se mogli nadati. "Možda će izginuti, ser. Mokri Vot je još skoro pa dete. Vil Ječam treba da se ženi kad sledeći put naiđe obrednik. A Veliki Rob ne zna koja mu je lava noga a koja desna." Dank pusti prazan kotao da padne na tvrdo nabijeni zemljani pod. "Rodžer od Grošdrva bio je mlađi od Mokrog Vota kada je poginuo na Rujnotravnom polju. U vojsci tvoga oca takođe je bilo tek oženjenih ljudi i drugih koji nikada nisu ni poljubili curu. Bilo ih je na stotine koji nisu znali koja im je noga leva a koja desna, možda na hiljade." "To je bilo drugačije", beše uporan Jaje. "To je bio rat." "Isto je i ovo. Skroz isto, samo manje." "Manje i gluplje, ser." 95

"Nije na tebi i meni da o tome sudimo", reče mu Dank. "Njihova je dužnost da pođu u rat kad ih ser Justas pozove... i da ginu, ako se mora." "Onda nije trebalo da im damo imena, ser. Zato će samo tuga biti gora kad stradaju." Iskrivio je lice. "Ako upotrebimo moju čizmu..." "Ne." Dank je izuvao čizmu stojeći na jednoj nozi. "Da, ali moj otac..." "Ne." Druga čizma pođe za prvom. "Mi..." ,Ne." Dank skide znojnu tuniku preko glave pa je baci dečaku. "Zamoli ženu Grbavog Sema da mi je opere." "Hoću, ser, ali..." ,Ne, rekoh. Je l' treba šljagu da ti odvalim pa da me bolje čuješ?" Razvezao je čakšire. Ispod nije imao ništa; bilo je prevruće za rublje. "Lepo je što se brineš za Vota, Vota, Vota i ostale, ali čizma je samo za krajnju nuždu." Koliko očiju ima lord Krvavi Gavran? Hiljadu očiju, i još jedno. "Šta ti je otac rekao kada te je poslao da mi budeš štitonoša?" "Da brijem glavu ili bojim kosu i da nikom ne kažem svoje pravo ime", reče dečak, očigledno protiv volje. Jaje je služio Danka dobrih godinu i po, mada se ponekad činilo da je prošlo dvadeset. Zajedno su prošli Prinčev prevoj i prešli duboki pesak Dorne, i crveni i beli. Čamcem su plovili niz Zelenkrv do Daščara, gde su se ukrcali na galeas Bela gospa za Starigrad. Spavali su u štali, krčmi i jarku, delili hleb sa svetom braćom, kurvama i lakrdijašima i ujurili stotine lutkarskih predstava. Jaje se starao o Dankovom konju, oštrio mu mač, čistio mu oklop od rđe. Čovek boljeg saputnika nije mogao da poželi i vitez lutalica počeo je da ga doživljava skoro kao mlađeg brata. A on to ipak nije. Ovo jaje izlegli su zmajevi, a ne kokoške. Jaje možda jeste štitonoša viteza lutalice, ali Egon od kuće Targarjena bese četvrti i najmlađi sin Mekara, princa od Letnjih dvora, koji je i sam četvrti sin pokojnog kralja Derona Dobrog, drugog svog imena, što je na Gvozdenom prestolu presedeo pet i dvadeset leta, sve dok ga ne odnese velika prolećna boleština. "Zasad, što se većine ljudi tiče, Egon Targarjen vratio se u Letnje dvore s bratom Deronom posle turnira u Pepelgazu", podseti Dank dečaka. "Tvoj otac nije 96

hteo da se zna kako ti lutaš po Sedam kraljevstava s nekim vitezom lutalicom. Zato o čizmi više ni reči." Kao odgovor dobio je samo pogled. Jaje je imao krupne oči, a nekako su zbog obrijane glave delovale još i veće. U polumraku svetiljkama obasjanog podruma izgledale su crne, ali se na boljem svetlu videla njihova istinska boja: duboka, tamna ljubičasta. Valirijske oči, pomisli Dank. U Vesterosu sem krvi zmajske retko ko ima takve oči, ili kosu što sija kao žeženo zlato protkano srebrnom niti. Dok su brodili niz Zelenkrv, sirotice su se igrale tako što su trljale Jajetovu obrijanu glavu, za sreću. Zbog toga je mali crveneo kao nar. "Devojčice su mnogo glupave", govorio je. "Sledeća koja me pipne leti u reku." Dank je morao da mu kaže "Onda ću ja malo da te pipnem. Ima da ti odvalim takvu šljagu da će mesec dana da ti zvoni u glavi." To je samo izazvalo dečaka na još drskosti. "Nek i zvoni, samo da mi ne prilaze glupave devojčice", nije odustajao, ali nikoga nije bacio u reku. Dank zakorači u korito pa se polako spusti, tako da mu voda dođe do brade. Gore je još bila vrela, ali niže svežija. Stegnuo je zube da ne cikne. Mali bi mu se smejao. Jaje je voleo kad je voda kao za šurenje. "Treba ti još vrele, ser?" "Dobro je ovako." Dank protrlja ruke pa pogleda kako se prljavština širi u dugačkim sivim oblacima. "Donesi mi sapun. E da, i onu dugačku četku." Razmišljajući o Jajetovoj kosi prisetio se da je i njegova prljava. Duboko je udahnuo pa se zagnjurio da je potpuno nakvasi. Kad je izronio, pljuskajući, Jaje je stajao pored korita sa sapunom i dugačkom četkom od konjske dlake. "Imaš dlake na obrazu", primeti Dank dok je uzimao sapun. "I to dve. Tu, ispod uva. Pazi da ih ne propustiš kad sledeći put budeš brijao glavu." "Hoću, ser." Dečaku kao da je bilo drago zbog tog otkrića. Nema sumnje da misli kako je zbog tri dlake na bradi sad odrastao čovek. Dank je mislio isto kada je prvi put otkrio paperje na usni. Pokušao sam da se obrijem bodežom, pa mal' nisam nos rasekao. "Idi sada da se naspavaš", rekao je Jajetu. "Do jutra mi više nećeš trebati." Dugo je potrajalo dok je oribao svu štroku i znoj. Posle je odložio sapun pa se ispružio koliko je mogao i sklopio oči. Voda se dotle već ohladila. Posle paklene dnevne jare pružila je dobrodošlo olakšanje. Čvario se tako sve dok mu se prsti nisu sasvim smežurali, a voda posivela i ohladila se, i tek je onda, nerado, izašao. Mada su on i Jaje dobili debele slamarice dole u podrumu, Dank je više voleo 97

da spava na krovu. Tu je vazduh bio svežiji, a ponekad je bilo i povetarca. Nije da su morali mnogo da se pribojavaju kiše. Dosad još nisu pokisli tamo gore. Jaje je već spavao kada je Dank stigao na krov. Legao je na leđa, stavio ruke pod glavu i zagledao se u nebo. Na sve strane bilo je zvezda, na hiljade i hiljade zvezda. To ga je podsetilo na onu noć u Pepelgazu, pred početak turnira. Te je noći video zvezdu padalicu. Zvezde padalice bi trebalo da donose sreću, tako da je rekao Tanseli da mu baš nju naslika na štitu, ali Pepelgaz je za njega bio sve samo ne srećan. Tamo je zamalo izgubio šaku i stopalo, a tri dobra čoveka izgubila su glavu. Mada, dobio sam štitonošu. Kad sam odjahao iz Pepelaza, Jaje bio sa mnom. Bila je to jedina dobra posledica svega što se tamo zbilo. Nadao se da noćas neće biti zvezda padalica. * U daljini je bilo crvenih planina, a pod njegovim stopalima beo pesak. Dank je kopao, zarivao ašov u suvu vrelu zemlju, pa prebacivao fini pesak preko ramena. Kopao je rupu. Grob, mislio je, grob za nadu. Trojka dornskih vitezova stajala je i gledala, izrugujući mu se tihim glasovima. Nešto dalje trgovci su čekali sa svojim mazgama, zapregama i peščanim saonicama. Želeli su da nastave put, ali on nije mogao da pođe dok ne sahrani Kestena. Neće ostaviti svog starog druga zmijama, škorpijama i peščanim psima. Konj je lipsao pri dugačkom žednom prelazu između Prinčevog prevoja i Vejta, s Jajetom u sedlu. Prednje noge samo kao da su mu se savile, pa je kleknuo, okrenuo se na bok i crkao. Leš mu se pružao kraj rupe. Već se kočio. Uskoro će početi da zaudara. Dank je plakao dok je kopao, na zabavu dornskih vitezova. "Voda je u pustinji dragocenost", rekao je jedan, "ne bi trebalo da se razbacuješ, ser." Drugi se zasmejuljio pa dodao: "A zašto plačeš? Ta to je samo konj bio, i to još nikakav." Kesten, mislio je Dank i kopao, zvao se Kesten, i godinama me je nosio na leđima i nikad se nije čiftao niti je grizao. Stari konj je bio jadan stvor u poređenju s vitkim peščanim paripima otmene glave, duga vrata i razvijorene grive koje su jahali Dornjani, ali je dao sve što je mogao dati. "Plačeš za ragom krivih leđa?", upita ser Arlan svojim staračkim glasom. "Eh, momče, za mnom nikad nisi plakao, a ja sam te u njeno sedlo digao." Tiho se nasmejao, da pokaže kako tom grdnjom ne misli ništa loše. "To je budalina Dank, 98

tup kao topuz." "Nije suzu pustio ni za mnom", reče Belor Lomikoplje iz groba, "iako bejah njegov vladalac, nada svega Vesterosa. Bogovi nisu smerali da umrem tako mlad." "Mom ocu je bilo samo devet i trideset", kaza princ Valar. "Bio je od kova velikih kraljeva, najveći još od Egona Zmaja." Pogledao je Danka hladnim plavim očima. "Zašto bogovi uzeše njega, a ostaviše tebe?" Mladi princ imao je očevu svetlosmeđu kosu, ali u njoj i prosev srebra i zlata. Vi ste mrtvi, dođe Danku da vrisne, sva trojica ste mrtvi, zašto me ne ostavite na miru!? Ser Arlan je umro od nazeba, princ Belor od udarca što mu ga zadade brat na Dankovom suđenju pred Sedmoro, njegov sin Valar u Velikoj prolećnoj boleštini. Ja za to nisam kriv. Mi smo bili u Dorni, nismo to čak ni znali. "Ti si poludeo", reče mu stari. "Mi ti nećemo kopati raku kad sam sebe ubiješ tom ludošću. U dubokom pesku čovek mora strogo da čuva vodu." "Odlazi, ser Dankane", reče Valar. "Odlazi." Jaje mu je pomogao u kopanju. Mali nije imao ašov, radio je golim rukama, a pesak je bežao nazad u grob brže nego što su stizali da ga izbace. Kao da su u moru hteli rupu da iskopaju. Moram da nastavim da kopam, rekao je Dank sebi, mada su ga leđa i ramena boleli od napora. Moram da ga sahranim duboko dole, gde ga peščani psi neće naći. Moram da... "...umrem?" reče Veliki Rob sa dna groba. Ležao je tamo, tako miran i hladan, s crvenom razderotinom što mu je zjapila u trbuhu, i nije uopšte izgledao velik. Dank se sagnuo i zagledao u njega. "Ti nisi mrtav. Ti spavaš dole u podrumu." Pogledom je potražio ser Arlanovu pomoć. ..Reci mu, ser", zamolio ga je, "reci mu da ustane iz groba." Samo to ne beše ser Arlan od Grošdrva što stajaše nad njim. već ser Benis od Mrkog štita. Smeđi vitez se samo zacereka. "Budalina Dank", reče on, "ubod u trbuh je spor il' siguran. Nikad nisam video čoveka da se naživeo kad mu drob visi iz trbuha." Crvena pljuvačka zapenušala mu je na usnama. Okrenuo se i pljunuo, a beli pesak žedno ju je upio. Treb je stajao iza njega sa strelom u oku, plačući spore crvene suze. A tu je bio i Mokri Vot, glave skoro pa raspolućene, zajedno sa starim Limom, crvenookim Pejtom i svima ostalima. Svi su žvakali kiselišće s Benisom, pomisli Dank isprva, ali onda shvati da im to krv kaplje iz usta. Mrtvi, pomislio je, svi su mrtvi, a smeđi vitez je njakao. "Jeste, zato se bolje baci na posao. Moraš još grobova da iskopaš, budalino. Osam za njih, jedan za mene i jedan za matorog ser 99

Ništariju, i jedan poslednji za svog ćelavog dečka." Ašov iskliznu Danku iz šaka. "Jaje" kriknu on, "beži! Moramo da bežimo!" Ali pesak im je popuštao pod nogama. Kada je dečak pokušao da se ispentra iz rupe, njene rastresite ivice popustiše i urušiše se. Dank vide pesak kako zasipa Jaje, kako ga zatrpava taman kada je otvorio usta da vikne. On pokuša da se probije do njega, ali pesak se dizao svuda naokolo, vukao ga dole u grob, punio mu usta, nos, oči... * Kada je svanulo, ser Benis poče da uči regrute kako se obrazuje zid od štitova. Postrojio ih je svu osmoricu rame uz rame tako da im se štitovi dodiruju, a vrhovi kopalja štrče između poput dugačkih i oštrih drvenih zuba. Dank i laje su uzjahali pa su jurišali na njih. Meštar nije pristajao da priđe ni na deset stopa od kopalja, pa je naglo stao, ali je Grom za to bio dresiran. Veliki ratni konj nastavi da tutnji pravo napred, stalno ubrzavajući. Kokoške mu se razbežaše pred kopitima, mlatarajući krilima i krešteći. Njihova panika sigurno je bila zarazna. Ponovo je Veliki Rob prvi bacio koplje i utekao, ostavivši rupu usred zida. Umesto da se zbiju, ostali ratnici Postojana zaždiše za njim. Grom im izgazi odbačene štitove pre nego što Dank uspe da ga zauzda. Pleteno pruće popuca pod potkovanim kopitima. Ser Benis naređa sočan niz psovki dok su kokoške i kmetovi bežali na sve strane. Jaje se muški borio da zadrži smeh, ali je na kraju izgubio tu bitku. "Dosta s tim." Dank zaustavi Groma, otkači kacigu pa je strgnu. "Ako to urade u bici, svi će izginuti." A najverovatnije i ti i ja s njima. Jutro već beše vrelo i on se osećao prljavo i lepljivo, kao da se uopšte nije ni kupao. U glavi mu je tuklo i nije mogao da zaboravi sinoćni san. To se nije tako desilo, pokušao je da kaže samom sebi. Uopšte nije bilo tako. Kesten je lipsao na dugačkom i suvom putu za Vejt, taj deo je bio tačan. Jaje i on jahali su zajedno, sve dok im Jajetov brat nije dao Meštra. Ostalo, međutim... Nisam plakao. Možda sam želeo, ali nisam plakao. I konja je želeo da sahrani, ali Dornjani nisu hteli da čekaju. "Peščani psi moraju da jedu i hrane svoje štence", rekao mu je jedan dornski vitez dok mu je pomagao da skine uzde i sedlo sa mrcine. "Njegovo meso će nahraniti pse ili će nahraniti pesak. Za godinu dana kosti će mu biti sasvim čiste. Ovo je Dorna, druže moj." Prisećajući se, Dank je morao da se zapita ko će se hraniti Votovim, Votovim i Votovim mesom. Možda ima zelen-zlatnih riba dole u Zelen-zlatnoj vodi. 100