Dejvid Morel Ocajnicke mere

 

Biblioteka DžEPNA KNjIGA
Kolo4, knjiga!
dE)VID MOREL
OČAJNIČKE
MERE
G
DERETA
Naslov originala
David Morrell
DESPERATE MEASURES
Copyright © by David Morrell, 1994.
Prevela sa engleskog JASMINA JOVANOVIĆ
PRVI DEO
l
f RADA
U burence poluautomatskog pištolja, kolt 45, mog-lo je da stane sedam
metaka. Ali u tom trenutku se nalazio samo jedan metak, koji je Pitman
stavio u cev. Čulo se resko škljocanje dobro podmazanog metala. Pr-va
priča koju je Pitman napisao za novine pre četrna-est godina bila je o
penzionisanom policajcu koji je izvršio samoubistvo. Pitman nikada nije
zaboravio razgovor koji je čuo u glavnoj stanici kada su dva poli-cajca c
dozom poštovanja govorili o smrti svog kolege.
"Jadnik, nije mogao da podnese odlazak u penziju."
"Problem c pićem."
"Žena ga je napustila."
"Otišao je sa stilom. Upotrebio je svoj poluauto-matski kolt 45. Samo
 jedan metak."
Pitman je proučio uputsvto za kolt i pronašao da prilikom opaljivanja,
poluautomatski pištolj sam iz-bacuje čauru upotrebljenog metka i
ubacuje novi metak u cev. Na taj način oružje je spremno za ponovnu
upo-trebu. Ali, penzionisani policajac koji se ubio, sma-trao je
nemoralnim da ostavi napunjeno oružje pored mrtvog tela, jer nije
mogao unapred da predvidi ko će prvi pronaći njegovo telo. Možda he
TO biti njegova gazdarica ili pak njen desetogodišnji sin, koji bi mo-gao
da uzme pištolj. Da bi izbegao opasnost neke nove povrede, penzionisani
policajac je stavio samo jedan metak. Dobro je znao da bi nakon
opaljivanja magacin ostao prazan a oružje potpuno bezopasno.
"Otišao je sa stilom."
Zato je i Pitman stavio samo jedan metak u pištolj. Nekoliko nedelja
ranije je tražio dozvolu za posedo-vanje vatrenog oružja u stanu. Tor

 

prepodneva, pošto su vlasti utvrdile da Pitman nije ni zločinac niti je
lečen zbog neuravnoteženog i nasilničkog ponašanja, dozvoljeno mu je
da ode do radnje sa sportskom opremom i kupi kolt 45, isti kao i
penzionisani policajac. Pro davac je upitao koliko kutija municije želi i
Pitmak je odgovorio da je jedna sasvim dovoljna.
"Pretpostavljam da želite da je imate kod kuće, radi zaštite."
"Da, radi zaštite", odgovorio je Pitman. U sebi je mislio na noćne more.
Ušao je u mali stan na trećem spratu, zaključao vrata i ceo za kuhinjski
sgo. Proučavao je pištolj, dok je spolja dopirala večernja saobraćajna
buka. Sat je pokazao 8:12. Čuo je neljudski smeh sa televizora. Ose-tio
 je miris prženog luka koji je dolazio iz susednog stana. Uzeo je oružje.
Iako nikada nije učio kako se rukuje vatrešš oružjem, obavio je
potrebna ispitivanja. Čitao je i o anatomiji ljudske glave i slabim
tačkama. Slepoočii-ce, udubljenja iza ušiju i usta su najranjiviji. Pitman
 je čitao i o neuspelim samoubistvima, kod kojih su lju-di sebi pucali u
glavu, više radi samoranjavanja a ne u nameri da sebe liše života. Iako
ne tako često, uglav-nom do toga dolazi kada je cev usmerena ka
slepoočnici, Povlačenjem oroza dolazi do laganog pomeranja cevi od
slepoočnice. Ispaljeni metak skreće sa putanje i po-gađa debelu kost
iznad slepoočnice. He nastupa očeki-vana smrt, već stanje dugotrajnog
vegetiranja.
Ali, ja to neću, mislio je Pitman. Nameravao je da to obavi u potpunosti.
Penzionisani policajac, čiji je primer sledio, je izabrao da cev stavi u
usta. Tada nema nikakvog pomeranja od mete. Za svoju nameru
izabrao je ubojito oružje, kolt 45.
Pitman je popio piće u baru, na putu iz radnje ka kući. Imao je bocu
dobrog viskija u plakaru pored
ali, niježeeo
bude bi(Lre gla
se
Haos koji će napraviti lučio da smrt H3a30 Zamislio je svo]U krv i
kapata u stan ispo
ovde, u kihšš? ideru.moždaće glavom, ustao kupatilu. Ušao je i ose^o da
 je
miris ulja. Razmakao je vratnost, onda je stavio masnu
CTa. Činilo mu se U isgegne ug.
ka predNjIm
zubima i zadrhtao.
siu. od kako je podneo Vreme koje je ™*°» ta njegova odluka čvrsta.
okončanjem bola.

 

idi koliko e argument za agoNiJI da je
 je bio
pritisne.
Zazvonio je telefon.
Namrštio se.
Telefon je opet zazvonio.
Pokušaojedasekoncentriše.
8
Telefon je zazvonio i no treći put. Pitman je očajnički želeo da ga
ignoriše, ali pošto se zvonjava nastavila, c olakšanjem je shvatio da će
morati da odgovori. Ova odluka nema veze sa pre-mišljanjem, da sebi
ostavi vremena da odluči dru-gačije. To je bila potreba da ostane
temeljit. On je čovek od principa, obećao je sebi da neće ostaviti ništa
nedovršeno, neplaćene dugove, neuzvraćene uo luge, izvinjenja. Napisao
 je testament, zaostavština će pripasti njegovoj bivšoj ženi, zajedno sa
objašnjenjem. Njegove radne obaveze su prestale juče, zahtev je dao
svom poslodavcu još pre dve nedelje. Čak je uredio sve i za svoju
sahranu.
Ko bi sada mogao da ga zove? Pitao se. Pogrešan broj? Prodavac? Šta
ako ima neki detalj na koji nije obratio pažnju? Dao je sve od sebe da
zaokruži svoj žitvot.
Telefon je i dalje zvonio. Izašao je iz kade, otišao u dnevnu sobu i
mrzovoljno podigao slušalicu.
"Halo?" Bilo je naporno progovoriti.
"Met, ovde Bert." Nije bilo potrebe da se Bert predstavlja. Njegovo grlo
uništeno od cigara je davalo karakterističan, hrapav glas.
"Trebalo ti je dugo. Nisam bio siguran da li si kod kuće."
"Zašto si onda pustio da telefon ovoliko zvoni?" "Nije ti bila uključena
automatska sekretarica," odgovorio je Bert.
"Čak i kada je ponekad uključena, ja sam kod kuće."
"Pa kako bih ja to mogao da znam, da nisi odgovo-rio?"
Pitman je osetio ravnodušnost kao da je drogiran. "Šta hoćeš, Bert?"
"Uslugu."
10
"Žao mi je, ne mogu."
- "Nemoj da me odbijaš, dok ne čuješ šta mi treba." "To nema veze...
Mi smo kvit, Bert. Ništa ne dugu-jemo jedan drugome. Ostavimo to
tako."
Tovoriš kao da se nikada više nećemo videti. Hej, mi ćemo dugovati

 

 jedan drugome još mnogo toga. Juče ti je bio poslednji radni dan, tako

da verovatno nisi čuo. Dali su nam jutros reč. "Hronikl" će biti

zatvoren za devetdana."

Izgledalo je kao da Bertov glas dolazi iz daleka. Pitman se osećao

iscrpljen. "Šta?"

"Shvatili smo da su novine u lošem stanju. He baš tako lošem. Bankrot.

Nisu mogli da pronađu kupca. Po pričama ne mogu da se takmiče sa

"TV novostima" i "JU-ES-EJ Tudej". Zato ga vlasnici likvidiraju za

de-vet dana, i to posle 138 godina. Konačan domet će zavi-siti od

konkretnog stanja." "Ja jošuvek ne..."

"Hoću da se vratiš na posao, Met. Ovde radimo od samog početka.

Sada... Vidi, 30 godina svog života sam proveo u "Hroniklu". He želim

da završi kao đubre. Molim te vrati se i pruži mi ruku. To je samo devet

dana, Met. Odeljenje za čitul>e je važno koliko i sva ostala. Odmah

pored crtaća i sporta, to su strane koje većina čitalaca prvo otvara.

Nemam vremena da se pre-orijentišem na novog čoveka, a ne bih mogao

ni da nađem nekoga, pogotovo ako uskoro prestajemo sa po-slom. Neki

skotovi već odlaze, traže drugi posao. Bu-di drug, Met. Ako ne zbog

mene, onda zbog novina. Do đavola, radio si ovde četrnaest godina.

Mora da osećaš nešto prema ovom listu." Pitman je buljio u pod.

"Met?" Pitmanovi mišići su se grčili od emocija.

11

"Met, je si li još tu?"

Pitman je proučavao svoj pištolj. "Loše tipuješ, Bert." .

 j.

"Hoćeš li da radiš?" ]

"He znaš šta od mene tražiš."

"Naravno da znam. Da budeš moj prijatelj."

"Proklet bio, Bert."

Pitman je spustio slušalicu. Mučno je očekivao da telefon ponovo

zazvoni, ali je ostao tih. Položio je pipggolj, otišao po bocu viskija i nalio

sebi piće. Bez leda, bez vode. Brzo ga je ispio i sipao još jedno.

Pod ovim uslovima Pitmanu je izgledalo ironično što radi u odeljenju za

čitulje u novinama koje zamiru. Njegova kancelarija je bila na četvrtom

spratu, nas-pram lifta i muškog toaleta. Iako "Hronikl" nije imao

mnogo zaposlenih, bilo je jako bučno. Čuli su se ljudski koraci, tipkanje

tastatura zvonjava telefona, reporteri su razgovarali. Odeljenje za

umetnost i za-bavu je bilo iza Pitmana, saveti za kuću levo od njega a

desno odel>enje za usluge. Osećao je maglovito sivilo i distanciranost od

svega.

 

"Izgledaš grozno, MenjAto sivilo

Pitman je slegnuo ramenima.

"Bio si bolestan?"

"Malo."

"Ovo što se dešava sa "Hroniklom" he te učiniti još bolesnijim."

"Da, tako sam i ja čuo."

\ Puniji čovek iz odeljenja za biznis se naslonio obe-|ma rukama na

Pitmanov sto i nagnuo dole. "Možda si gakođe čuo da će i sa penzijama

biti problema. I... Ali, kako si mogao da čuješ? Zaboravio sam da si pre

dva dana dao otkaz.Osetio si šta dolazi? Dobio si-kredit. 1adam se da si

dogovorio ekstra plaćanje za nekoliko

Nedelja, ili..."

"He." Pitman se nakašljao. "U stvari, nisam znao

aišta o tome."

"Zašto si onda...?"

"Samo sam bio umoran." '

Čovek je prazno gledao. "Umoran. Zašto si se onda

vratio?"

Pitman je imao problema sa koncentracijom. "Vra-tio sam se da

pomognem. Samo na osam dana. Posle toga je sve gotovo. Već sada

izgleda kao da će to biti

večnost."

"Pa, da sam ti, i da imam novac u banci, jer inače ne bi dao otkaz, ne

bih ovde gubio vreme. Tražio bih drugi

posao."

Pitman nije znao šta da kaže na to.

Punačak čovek se toliko nagnuo da je njegov blejzer prekrio telefon,

koji je iznenada zazvonio. Izne-nađeni čovek se uspravio.

Pitman je podigao slušalicu.

Glas sredovečne žene, ispunjen emocijama je govo-rio o

sedamdesetpetogodišnjem čoveku koji je premi-

nuo kod kuće.

Pitman je uzeo formular i napisao puno ime premi-

nulog.

"Želite li da precizirate uzrok smrti?" "Izvinite?" Žena je zvučala

zadihano kao da plače.

"Ovo je takav napor. Kako mislite da preciziram?"

12

13

"Da li želite da tačno navedete kada je umro i od čega, gospođo? Možda

 

hoćete da kažete 'posle duže bolesti'. Ili ne želite da navedete uzrok

smrti uopšte?"

"Imaojerak"

Ova izjava je pogodila Pitmana kao ledenica i iz-bacila ga iz ravnoteže.

Nepripremljen, odjednom se setio Džeremija. Robustan, sa dugom,

lepršavom, riđom kosom, kako igra fudbal. Potom skrhan, bez kose,

mrtav u bolničkoj sobi intenzivne nege. t

"Žaomije."

"Šta?" ;

Pitmanovo grlo se steglo. "Ja sam izgubio sina kojc je bolovao od raka.

Izvššte.*

Neprijatna pauza je delovala kao da se veza preki-nula.

"Posle duge bolesti," rekla je žena. "Nemojte napi-sati da je imao rak."

Ostali detalji: preživeli rođaci, profesija kojom se bavio, vreme i mesto

sahrane.

"Donacija?" upitao je Pitman.

"Za šta? He razumem."

"Ponekad bliski rođaci preminulog radcje daju do-nacije omiljenom

dobrotvornom društvu umesto cveća. U ovom slučaju, možda društvu

za borbu protiv raka?"

"Ali, zar to ne bi bilo isto kao i reći da je imao rak?"

"Da, pretpostavljam da bi."

"Duga bolest. Moj otac je preminuo posle duge bole-sti. He želim da

budem umešana u nešto drugo. Ako pomenem društvo za borbu protiv

raka, sva druga društva će me zvati. Je li to sve što treba? He zabo-

ravite da pomenete da je bio član seniorskog građan-skog kuglaškog

kluba, na Istočnoj strani Menhetna."

14

"U redu," odgovorio je Pitman.

"U tom slučaju..."

"Potrebna mi je vaša adresa."

"Ali već sam vam rekla gde je moj otac živeo." , "He, treba mi vaša

adresa, kako bi "Hronikl" mogao j da vam pošalje obračun radi

štampanja umrlice."

"Obračun?"

"Da, gospođo."

"Mislite račun?"

"Dagospođo."

"Novine ne štampaju umrlice besplatno?"

"He, gospođo."

 

"Do đavola."

Bila je to greška, konstatovao je Pitman. Nije imao u vidu izuzetan

napor koji je trebalo da uloži, da bi savladao osećanja, pretvarajući se

da je stvoren za taj posao. Čak i najjednostavniji gestovi, kao što su

podi-zanje slušalice ili hvatanje beleški su zahtevali izu-zetnu snagu

volje, bez koje je on iscrpljen kao posle maratona, koje je upražnjavao

pre Džeremijeve bolesti.

Preuzeo je još četiri poziva. Za svaki mu je trebao ogroman napor. Smrt

u automobilskoj nesreći, utapa-nje, vešanje, starost. Vešanje je metod

koji je Pitman razmatrao. Dok je radio kao izveštač, u istraživanju za

 jednu svoju priču saznao je da se pri davljenju kod muškaraca javljaju

erotski efekti, propraćeni erek-cijom. Vešanje ima i tu prednost, jer

stvara manje đub-

15

reta nego ubistvo vatrenim oružjem. Ali problem je što smrt nije

momentalna i ne garantuje uspeh. Uže može da se prekine ili neko može

da naiđe na vreme i spase te. Onda bi morao da prođeš ponovo kroz sav

taj bol.

Neko se nakašljao. ;

Podižući pogled, Pitman je video zdepastog čove-' ka, pedesetih godina,

sa žbunastim obrvama. Čovek je prebacio svoj mornarski blejzer preko

ramena i mogle su se videti mišićave ruke, jer su rukavi košulje bilI

zavrnuti. Njegova kravata je bila razvezana, gornje dug-me košulje

otkopčano, otkrivajući čvrsti vrat. Oda-vao je utisak da je upravo

svukao uniformu, da je pripadao vojsci. Ali, kao i Pitman, Bert Forsajt

ni-kada nije bio u vojsci. Bert je radio za "Hronikl" od kako je završio

koledž. U međuvremenu je postao i ured-nik.

"Drago mi je što si uspeo." Bertov glas je bio još hrapaviji nego što je

zvučao sinoć.

Pitman je slegao ramenima.

"Izgledaš utučeno."

"To mi svi ljudi tovore," rekao je Pitman.

"Mislio sam da će slobodan dan doprineti da izgle- , daš odmornije."

"Pa, imam puno stvari da obavim."

"Znam." Bertov pogled je bio prostrelan.

Pitman se pitao da li on nešto pretpostavlja.

"Uzimajući u obzir tvoju zauzetost, cenim što si odvojio vreme za

"Hronikl."

"Za tebe", uzvratio je Pitman.

"Istastvar."

 

Kada se Džeremi razboleo i umro, kada je Pitman kolabirao, Bert
Forsajt je uvek bio tu da pruži podršku. 'Treba da ideš u bolnicu i vidiš
svog
dečaka? Uzmi vremena koliko ti treba. Voleo bi da ostaneš c njim na
intenzivnoj nezi? Koliko god želiš. Tvoj posao? He brini za to. Tvoj sto
he te čekati.' Bert je posećivao Džeremija u bolnici. Bert je organizovao
da najbolji igrači Nacionalne fudbalske lige telefo-f nom pozovu
Džeremija. Bert je pratio Pitmana na sah-rani i sa nje, Bert se napio sa
Pitmanom. Iako je Pitman pokušao da ubedi sebe da je otplatio sve
dugo-ve, činjenica je da Bertu nikada neće moći da vrati. Od svih onih
koji su mogli da pozovu sinoć, Bert je bio jedina osoba koju Pitman nije
mogao da odbije.
Bert ga je studirao. "Imaš li minut vremena?"
"Moje vreme ti stoji na raspolaganju."
"Dođi u moju kancelariju."
Zašto baš sada? Pomisli Pitman. Da li će mi tamo očitati lekciju.
U "Hroniklu" je bilo zabranjeno pušenje. Pitman nikako nije mogao da
shvati kako je Bertu uspevalo da se uvek oseća na cigare. I u njegovoj
kancelariji se osećao dim, ali nigde nije bilo ni pepeljare niti opušaka u
korpi. Osim toga, zidovi Bertove kancela-rije su od stakla. Kada bi
zapalio cigaru i prekršio pravilo, novinari bi ga videli sa svojih radnih
mesta.
Bert se spustio u svoju udobnu stolicu, iza stola. Drvo je zaškripalo.
Pitman je ceo na stolicu preko puta stola.
"
Bert ga je proučavao. "Pio si previše?"
- _ /~\ t /
16
Pitman je odmahnuo.
"Postavio sam ti pitanje," izjavio je Bert. __ 
"Da si neko drugi..."
"Rekao bi mi da me se ne tiče. Ali pošto sam taj koji pita... Jesi li pio
previše? "Zavisi", odgovorio je Pitman. "Od čega?" "Šta je za tebe
previše."
Bert je uzdahnuo. "Čini mi se da ovo neće biti produktivan razgovor."
"Vidi, tražio si devet dana. Dajem ti ih. Ali to ne znači da možeš da
upravljaš mojim životom."
"Šta je ostalo od toga? Nastavljaš da piješ kao i ranije i ubićeš se."
"To je samo ideja," rekao je Pitman. "Pićem nećeš vratiti Džeremija."
"To je druga pomisao." "Ali nećeš ga vratiti ni ako se ubiješ." Pitman

 

 je pogledao u stranu. "Osim toga, ja ne pokušavam da upravljam
tvojim životom," nastavio je Bert. To je tvoj posao a ja no-kušavam da
ga vodim. Imam nešto drugo za tebe. Po-sebnu vrstu čitulja i hoću da se
uverim da si u stanju da to radiš. Ako nisi, samo reci. Zadržaću te da
odgovaraš na pozive i popunjavaš formulare." "Kakohoćeš." "Nisam te
čuo."
"Vratio sam se na posao, jer si me ti zamolio. Ako ti nešto treba,
uradiću. Kakve su to posebne čitulje? "Predmet još nije mrtav."
18
Pitman je menjao poze u stolici. Naravno, za njega nije bilo
iznenađenje, iako se reč "predmet" odnosilo na ono što Pitman naziva
građanima. Neke umrlice su se pisale pre smrti, na primer filmskih
zvezda, javnih ličnosti svih profila, koji su u poznim godinama. C •
obzirom da su se bližili smrti, zdrav razum je govorio „ da je bolje
pripremiti ranije umrlicu i životnu priču, nego kada se to desi. U nekim
slučajevima su one bile vrlo relativne. Pitman je znao za slučaj u kojem
 je umrlica sa pričom, za izvesnog starijeg komedijaša, napisana
dvadeset godina ranije, a komedijaš se i u svojim devedesetim dobro
držao.
Ali Pitman je na osnovu Bertovih mračnih izjava prosudio da se nisu
sastali samo da bi pisali umrlicu i priču za poznate koji su još u životu.
Bertove guste obrve su mu skrivale oči i činile ih tamnim i za-
mišljenim.
"Dobro*,saglasiose Pitman. "Predmetjošnijemr-
tav."
Bert je klimnuo potvrdno.
"Očigledno si ubeđen da će za devet dana biti mr-
tav."
Bertov izgled lica se nije promenio.
"Da nije tako, čitulje nam ne bi valjale," primetio je Bert, "jer he
"Hronikl" biti mrtav za osam dana a nikada nisam čuo da druge novine
kupuju proizvoljne
umrlice."
"To ti je poklon od mene."
"Gospode! He znam šta da kažem. Baš veliko-
dušno."
"He možeš ti nikog zavarati," rekao je Bert. "Zar
misliš da nisam shvatio šta planiraš?"
19
f.

 

Pitman nije odreagovao. fe

"Elen me je nazvala juče," nastavio je Bert. |

Pitman je iznenada osetio vrelinu u stomaku, aljn

nije mogao da dozvoli sebi da pokaže bilo kakvu reak-

ciju, čak i na pominjanje svoje bivše žene.

"Rekla je da se čudno ponašaš," izjavio je Bert. "Imam i ja oči, nije

trebalo ona da mi to kaže. U stvari, svi koji su ti prijatelji, primetili su.

Išao si okolo, uzvraćao usluge, izmirivao dugove i ostalo. Izvinjavao si se

za bilo kakvu štetu koju si izazvao, a ja znam da to nije zato što

raščišćavaš dugove, već nameravaš da se priključiš klubu, a i način na

koji piješ. Ona saobraćajna nesreća pre tri godine. U tri sata ujutru si

 jurcao po putu u Džersiju. Zašto si, do đavola, vozio u to doba noći?

Iako si bio tako pijan, nije mi jasno kako nisi mogao da izbegneš toliku

pre-preku. Hteo si u nju da udariš i jedini razlog što nisi umro, je što je

tvoje telo, zbog alkohola, toliko osla-bilo da si poleteo kao krpena lutaa,

kada si izleteo iz kola."

Pitman je dodirnuo još nezaraslu ranu na nadlani-ci, ali nije ništa

rekao.

"Zar ne želiš da čuješ šta je Elen htela?" upitao je Bert.

Pitman je buljio u pod.

"Ma, hajde, prestani da se ponašaš kao da si već mrtav.

"Napravio sam grešku."

"Šta?"

"Vraćanje na posao. To je greška." Pitman ustade.

"Nemoj," poče Bert, "dozvoli mi da završim."

Jedan novinar se pojavio na vratima.

"Samo minut," reče mu Bert.

20

Novinar je osmotrio dva čoveka, klimnuo i otišao. čJ/sgali novinari-

izveštači su sedeli za svojim stolo-vima, gledajući u pravcu staklenih

zidova Bertove kan-celarije. Telefon je zazvonio.

"Elen je htela da ti kaže da joj je žao," nastavio je Bert. "Hoće da joj će

 javiš."

"Kaži šta imaš u vezi tih umrlica."

"Pruži joj šansu."

"Naš sin je umro. Onda je umro i naš brak. Ima mnogo toga za žaljenje.

Završio sam razgovor o tome. Još devet, ne, ispravka: pošto sam sinoć

obećao bro-jeći i današnji dan, to je još osam dana, Berte. To je svo

vreme koje sam spreman da ti dam. Onda smo kvit. Reci mi o

umrlicama."

 

Posmatrajući Pitmana, Bert dugo nije ni trepnuo. Onda je slegnuo
ramenima i uzeo fasciklu sa stola. "Conatan Milgejt."
Pitman je osetio varnicu u svojim nervima.
"To ime bi trebalo da ti zvuči poznato, iz dana kada si radio na
nacionalnim aferama, pre..." Bert je na-merno ostavio rečenicu
nedorečenu.
"Hoćeš da kažeš, pre nego što sam propao? Ili se raspao u delove, ili ...
Kakav je to eufemizam ovih dana?"
"Treba ti odmor."
"Nisam toliko zaboravan, da ne mogu da se setim imena jednog od
visokih savetnika."
21
Bert je podigao svoje guste obrve. Od četrdesetih godina ovog veka, od
početka hladnog rata, njih petorica sa istočne obale su vršili stalan
utacaj na politiku američke vlade, kao glavni savetnici različitim
predsednicima. Na početku su bili članovi kabineta i ambasadori,
kasnije privatni konsultanti, uglavnomrepublikanskim predsednicima,
ali ne eksklu-zivno. Za vreme vladavine demokrata, tokom kasnih se-
damdesetih, pretpostavlja se da se Karter konsultovao sa njima u vezi
afere talaca u Iraiu. Priča se, da je po njihovom savetu odobrio
neuspešno spašavanje talaca, i u afektu otvorio put Ronaldu Reganu do
Bele kuće. Kako su godine prolazile, zahtevali su status legendi i nostali
poznate kao visoki savetnici.
"Džonatan Milgejt sada ima oko osamdeset," rekao je Šgtan. "Majka
mu je proklamovala drušgvo u Bostonu. Otac je zaradio milijarde
investirajući u pruge i sis-tem komunikacija. Milgejt je diplomirao kao
 jedan od najboljih u klasi na Jeilu, 1938. godine. Specijalnost:
međunarodio pravo, koje je postalo popularno tokom Drugog svetskog
rata. Zaposlio se u Stejt departmešu. Brzo je napredovao. Naimenovan
 je za ambasadora u SSSR-u. Naimenovan je za ambasadora u
Ujedinjenim na-cijama, potom za državnog sekretara. Naimenovan je
za savetnika za nacionalnu bezbednost. Blizak je sa Truma-nom.
Menjao je partije, postao je republikanac i neza-menljiv
Ajzenhauerov savetnik. Nije bio blizak sa Kenedijem. Ali uprkos
partijskim razlikama , Džonson se oslanjao na Milgejta kod
formulisanja politake pre-ma Vijetnamu. Kada su republikanci ponovo
dobili iz-bore, Nikson je zavisio od njega još više. Onda je Mnlgejt iaglo
nestao iz javnosti. Povukao se na svoje imanje u Masačusetsu. Iako se
povukao, nastavio je da ugače na visoko rangirane službenike." "Jutros
 je imao srčani udar."

 

Pitman je čekao.
"Ovde je, u gradu," reče Bert.
" Ali, očigledno nije pogubljen, jer sArekao da pred-met još nije
mrtav."
"Pošto "Hronikl" umire, možemo sebi da dozvoli-mo eksperimente.
Želim dug i iscrpan članak o njemu. Sa podacima, inteligentno, sa
stilom. Preko cele naslovne i ured-ničke strane. To je bila tvoja
specijalnost."
"Kladiš se da neće izdržati duže od nedelju dana i da će umreti pre
"Hronikla".
"Ja se kladim da ćeš ti naći dovoljno intresantnu preokupaciju, da te
podstakne da poželiš još takvih zadataka, koji ćete obavezati na još
nešto osim na patnju, kako ti i "Hronikl" ne bi umrli zajedno."
"Kockanje je za budale."
"A predug rad u odeljenju za čitulje može čoveka da učini morbidnim."
"Tačno," složio se Pitman usiljeno. "Kao da iz-veštavanje o
nacionalnim aferama ne može da učini morbidnim." Okrenuo se da
izađe.
"Čekaj, Met. Ima još jedna stvar."
Pitman se osvrnuo unazad i ugledao koverat koji je Bert držao. Osetio
 je hladnoću u grudima.
"Mladić koji je pospremio tvoju kancelariju, našao je ovo u stolu." Bert
 je otvorio koverat. "Adresovano je na mene i on mi ga je uručio." Bert
 je izvadio papir
22
23
I
i stavio ga na sto. "Izgleda da sam ga dobio ranije nego što si ti zamislio.
Vrlo impresivno, slažeš se, tu je sve kroz šta smo prošli."
Pitman nije morao ni da čita, jer je dobro znao šta je otkucao na tom
papiru.
Metju Pitman, 38, umro u sredu uveče od lično ispa l>enog metka.
Memorijalna svečanost će početi u subotu u podne Donovanovoj
taverni, Deseta ulica na zapadnoj straš Umesto cveća, memorijalne
donacije mogu biti namenje ne društvu za borbu protiv raka kod dece i
TO y HMI Džeremi Pitmana.
"To je bilo sve što mi je palo na pamet." "Vrlina je biti kratak." Bert je
pocepao papir. "Kakva temeljitost. A nisi ni spomenuo da si radio za
"Hronikl"."
"Nisam želeo da sramotim novine."

 

"Nisi pomenuo ni da ti je bivša žena Elen spasla život."
Pitman sleže ramenima.
"Ni nju nisi želeo da osramotiš?" upita Bert.
Pitman ponovo sleže ramenima. "Imam blokadu u pisanju kada treba
da naznačim njeno novo prezime. Za-to sam odlučio da raščistim c tim."
"Bilo bi mi drago da možeš i ostale svoje proble-me tako lako da
ignorišeš. Samo još osam dana, Met. Obećao si mi još osam dana."
"Tačno."
"To mi duguješ," reče Bert.
"Znam," primeti Pitman usiljeno. "Nisam zabora-vio šta si uradio za
-." Da bi izbegao konfrontacije, pogledao je na sat. "Skoro je podne.
Počinjem sa član-kom o Milgejtu posle ručka."
24
Posle duge pauze, muškarac je odgovorio, "He, ne |mogu."
"Nisam dobro čuo vaše ime, kad sam podigao slušalicu. Sa kime
govorim?"
Veza je bila prekinuta.
Pitman je otišao kod kompjuterskog hakera, o ko-me je već pisao,
navodeća ko su oni, koji su im motivi za pristup fajlovima sa državnim
tajnama. "Želeo sam da nokažem kako je to lako i koliko su ti fajlo-vi
nezaštićeni," izjavio je haker. Ali, uprkos izjavi da je bio motivisan
lojalnošću prema svojoj vladi, poslat je na izdržavanje trogodišnje
kazne. Nedavno pušten iz zatvora, ogorčen zbog načina na koji ga je
vlada tretirala, ali oduševljen što vidi jednog od svog branilaca,
Pitmana, haker je prihvatio da mu pomogne. Koristeći modem,
pristupio je fajlovima u telefonske, kompjuterske kompanije u
Masačusecu.
"Broj nije u registru? Nema problema. U stvari, proveri ovo, ja ih imam
četiri."
Pitman je gledao u sjajan ekran kompjutera i pre-pisivao brojeve.
"Zaboravi papir i olovku, odštampaću ti ceo fajl."
Tako je Pitman saznao ne samo Milgejtov priva-tan broj telefona, već i
adresu njegovog poseda u Bo-stonu, kao i kompanije za promet
nekretninama. Odlučno je pozvao svaki od ovih brojeva. Svaka osoba je
razgovarala sa Pitmanom ljubazno, dok nisu shva-tili šta je on u stvari
hteo.
"Zahtevam da čujem kako ste došli do ovih tele-fonskih brojeva."
"Sada ću odmah da obavestim gospodina Milgejta!"
27
"Za koje vi novine radite?"

 

Petnaest minuta posle poziva, Pitman je bio poz-van u kancelariju Berta
Forsajta.
"He radiš više na priči o Milgejtu."
"Ovo mora da je šala, je l' da?"
"I ja bih voleo da jeste. Upravo su me zvali vlas-k nici "Hronikla", koje
 je zvao neko ko ima đavolski jak uticaj. Izričito mi je naređeno da ti
naredim da radiš nešto drugo."
"I ti ćeš mi to narediti?"
Bert je ćledao u dim cigare koji je izbacio. U to vreme, pušenje još nije
bilo zabranjeno u zgradi "Hronikla". "Moraš da znaš, kada možeš
da.istra-ješ i kada moraš da se poviješ. A sada moraš da se poviješ. Ti
 još uvek nemaš ništa u rukama. Nadao si se da ćeš se dokopati dobre
priče. Kaži mi pravo, zvao si više puta, nego što bih sam ja očekivao. A
ima još nešto što treba uzeti u obzir. Napomenuto je da si prekršio
zakon, tražeći Milgejtov broj te-lefona. Je l' da?"
Pitman nije odgovorio.
"Radi umesto toga na ovoj priči."
Pitman se složio sa Bertom, adi njegov bes je bio neizmeran kada se
ispostavilo koliko je povezana politička brutalnost sa onim što se njemu
posle do-godilo. Prvog slobodnog vikenda Pitman je otišao za Boston u
nadi da će videti Milgejta kada napusti svoj posed. Planirao je da prati
njegovu limuzinu dok ne iaiđe na mesto gde može da mu se približi i
pos-tavi mu nekoliko pitanja. Minut pošto se Pitman parkirao u blizini
poseda, policijska kola su se za-ustavila iza njega. Sat vremena kasnije
bio je ispiti-
van u policijskoj stanici, kao osumnjičeni proval-nik. Dva sata kasnije
se našao u zatvorskoj ćeliji, gde su ga dva zatvorenika tako pretukla, da
mu je tre-balo hiljadu dolara da plati zubara.
Posetivši Pitmana u bolnici, Bert je odmahivao glavom. "Tvrdoglavost."
Žice koje su bile isprepletane oko Pitmanove polomljene vilice, sprečile
su ga da odgovori.
9
Pitman je ispio i drugi viski i bacio pogled kroz skoro prazan lokal.
Razmišljao je o još jednom piću, ali kada je pogledao na sat, shvatio je
da je pola dva. Zadržao se mnogo duže nego što je mislio. O Milgejtu
nije mislio već godinama, još od Džeremijeve bolesti. Pitmanova vilica je
zarasla, Milgejt je ponovo uspeo da postane nedodirljiv. Daleko od očiju
 javnosti, dale-ko od odgovornosti. Jedino što ra je na Milgejta pod-
sećalo je bilo povremeno sevanje u vilici, posebno pri promeni vremena.
Tada bi se prisetio kako je po-kušavao da ispita ko su ona dva

 

zatvorenika koji su ga pretukli. Dovedeni su u ćeliju pola sata posle
njega. Optužba protiv njih je bila pijanstvo na javnom mestu, mada on
nije osetio prisustvo alkohola u njihovom dahu. Potom su oni greškom
pušteni iz zatvora. Njihova imena su bila uobičajena, privremene adrese
i Pitman nikada nije uspeo da stupi c šima u vezu i otkrije da li je iza
toga stajao Milgejt.
Na izlazu iz taverne ga je dočekalo jako sunce i Pitman je osetio u sebi
bes i očaj. Uvek je prezirao
28
29
aristokrate koji su stekli kraljevski status u društvu, zahvaljujući
novcu. Vređala ga je njihova oholost koja im je omogućavala da ne
odgovaraju za svoje postupke. Dok je radio u odeljenju za nacionalne
afere, najbolje priče su mu bile ekspozei u vezi kri-minalnih aktivnosti
važnih ličnosti, a Džonatan Milgejt je bio najbolja meta koju je Pitman
imao. Trebalo je da budem istrajniji. Pitmanov bes je odjednom
uminuo. Ispred sebe je ugledao mladića sa dugom kosom, nežnih
ramena, u izlizanoj teksas jakni i farmerkama, sa išaranim patikama.
Imao je oko netnaest godina. C leđa ga je tako podsećao na Džeremija,
da je osetio kao da mu neko gnječi srce. Onda se dečak okrenuo da
nešto kaže svom drugu i naravno, nije ni malo ličio na njega.
Džeremijeva vilica nije bila tako jaka, i nije imao tako nežan ten. Fizički
nesavršen, ali per-fektan sin. He samo zato što Džeremi nikada nije
pravio probleme, ili što je ,bio odličan đak, ili mro su ga svi voleli.
Pitmanu je najviše nedostajala Džeremijeva dobrota. Imao je sjajan
smisao za humor. Jednostavno, život je bio lepši c njim.
Ali sada više nije tako, pomisli Pitman. Bes koji je osećao dok je mislio
na Milgejta, više nije imao nikakav značaj. To je za neka druga
vremena, pre Džeremijeve bolesti. Pitman je shvatio šta je Bert
pokušavao da uradi. To je vređanje uspomene na Džeremija, ako je
mislio da Milgejt može da odagna sećanje na njega.
Treba da mu kažem da prekine c tim. He. Održaću svoju reč. Kada ovo
završim, biće sve čisto. He smeš da duguješ bilo kome.
10
U stara dobra vreme^ Pitman bi otišao do podru-ma gde se čuvaju stari
^rimerci novina na mikrofil-movima. Našao bi <fajl o Milgejtu i
visokim savetnicima i video ko^i broj novina treba da pročita. To
odeljenje gde su nov^ne čuvane na mikrofilmovima, tradicionalno se
zove ^rtvačnica. Pa, iako su kompju-teri zamenili mikrof%lmove>
pojam smrt je toliko bi-la Pitmanu na pamett^ da je imao osećaj da

 

ulazi u mrtvačnicu, dok je kucao dozinku na svom kompjuters-kom
terminalu, da bi ^ristupio fajlovima sa starim člancima.
Imajući u vidu da j«č Milgejtov život bio obavijen velom tajni, nije se
i^penadio ne pronašavši mnogo informacija: samo nek^liko nevažnih
podataka, za po-slednjih sedam godina, ^oliko on ne radi na tom
slučaju. Milgejt i ostala četvorIca visokih savetnika još uvek imaju
veliku politič^u MOfc, iako više nemaju di-rektnih veza u vladi. J^š
uvek ih POZivaju na prijeme u Beloj kući, Milgejt je đd Predsednika
dobio medalju za slobodu, što je najvic(e odlikovanje za civile u Ame-
rici. Milgejt je pratco Predsednika na međunarodnoj ekonomskoj
konferen%ji u Ženevi. Milgejt je osnovao Institut za post-kom>nistički
razvoj u Rusiji. Mil-gejt je svedočio pred Senatom u vezi nominacije za
vr-hovnog sudiju, za koga Sc ispostavilo da je sin jednog od visokih
savetnika.
Telefon je zazvoni0
Pitman se javio. "Odeljenje za čitulje."
Pedesetdvogodišn^ žena je nastradala u požaru. Nije bila udata, nit^
zaposlena, jedini preživeli rođak je brat, koji nij^ želeo da se njegovo
ime pomene
30
31
u novinama, da ga ne bi proganjali ljudi kojima je njego-va sestra
dugovala novac.
Pitman je odmahivao glavom, dok je pisao podatke. Potom je pogledao
na sat. Bilo je skoro tri sata. Sivi-lo koje ga je okruživalo mu se učinilo
 još gušće.
Telefon je opet zazvonio.
Ovog puta je hrapavi glas Berta Forsajta zahtevao da čuje, "Kako
napreduje priča o Milgejtu?"
"Da li je...?
"Još uvek je na intenzivnoj nezi."
"Pa, nema baš mnogo. Završiću priču pre nego što pođem kuNi."
"Nemoj mi pričati kako nema ničega", reče Bert. "Znamo da možeš ti i
bolje. Hoću da to bude nabijeno podacima. Pre sedam godina se ne bi
tako brzo predao. Kopaj malo. Onda si se žalio da ne možeš da dođeš do
Milgejta. Ovo mu može biti poslednji intervju. Nemoj da ti pričam da su
tamo rođaci koji se brinu kako mu je. Porazgovaraj c njima.MTobogu,
nađi-načina da uđeš u njegovu sobu i razgovaraj c njim."
11
Pitman je stajao neko vreme ispred sive bolničke zgrade. Bio je prijatan

 

aprilski dan, dok sunce nije zašlo za solitere.
U ovoj bolnici je i Džeremi umro. Pitman je prola-zio kroz ulaz za hitne
slučajeve kada je posećivao Dže-remija. Tu se često zadržavao posle
posete, jer je odatle mogao da vidi njegovu sobu na desetom spratu.
Iz ovih misli ga je trgao zvuk sirene. Kola hitne pomoći su stigla do
ulaza. Osoblje je brzo iznelo telo na nosilima. Prolaznici su i dalje mirno
hodali.
Pitman je shvatio da još uvek gleda u prozor Džere-mijeve sobe, pa je
okrenuo glavu. Džonatan Milgejt je bio na šestom spratu, gde je
intenzivna nega za odrasle. Pitman je odmahivao glavom. Nije mogao
da podnese ulazak u tu bolnicu, nije mogao da se popne gore, do tog
sprata, nije mogao da posmatra zabrinuta lica koja čekaju da čuju šta
 je sa njihovim bližnjima. Nije želeo da se podseća da je i on bio jedan od
njih, dok je čekao da čuje vesti o 1Jeremiju. To bi bilo previše.
Zato se vratio kući i to pešice. Morao je nekako da provede vreme.
Pošto je bilo prohladno veče, zaus-tavio se da popije nekoliko pića, kako
bi ubio vreme. Lift je brujao i škripao na putu do trećeg sprata.
Otključao je ulazna vrata stana, ušao zaključao ih za sobom i uzeo još
 jedno piće.
Morao je nekako da ispuni vreme. Sedeo je u tami. Zamišljao je kako bi
bilo da je Džeremi živ. Pošto se bližio plej-of, išao bi c njim da igra
košarku. Posle bi otišli na picu i da pogle-daju neki film ili bilo šta
drugo. Budućnost bi pri-padala njima.
Pitman je uzdahnuo.
Upalio je svetlo u kuhinji i izvadio kolt 45 iz fi-
oke.
Kao kroz maglu je shvatao da je osam sati uveče, jer je do njega
dopirao zvuk špice, emisije koja je upravo počinjala u to vreme. I dalje
 je buljio u pištolj. Nje-gove oči su se pretvorile u mikroskopska sočiva,
koja su se usredsredila na sjajni plavi metal, oroz, cev iz koje bi metak...
32
33
Sledeće čega je bio svestan je glas muškarca koji je dopirao iz susednog
stana. Pitman je skrenuo pogled sa pištolja i pogledao na sat, koji je
pokazivao 10:03. Namrštio se kada je shvatio koliko dugo je bio za-
mišljen. Drhtavom rukom je ostavio pištolj. Televi-zijski voditelj je
rekao nešto o Džonatanu Milgejtu.
12
"Nisam te dugo video, Met," konstatovao je puniji Italijan sede kose
koja se videla ispod kačketa za bej-zbol. Na sebi je imao trenerku a y

 

ruci je držao varjaču kojom je mešao pileću supu. Pitman se osećao kao
da je došao u vreme večere.
Ušao je u skučenu prostoriju. Svetleća reklama je podsećala Pitmana da
 je napolju noć. Bilo je skoro jeda-naest sati. Kada je ceo za šank,
primetio je samo još jednog posetioca, crnca, koji je pio kafu za
susednim stolom.
"Bio si bolestan?" upitao je kuvar. "Zato nisi dola-zio?"
"Svi to govore.... Je l' stvarno izgledam bolesno?"
"Ili izgladnelo. Pogledaj kako visi odelo na tebi. Koliko si smršao? Pet,
sedam kilograma? I sudeći po tvojim podočnjacima, rekao bih da nisi
mnogo ni spavao."
Pitman nije odgovorio.
"Šta želiš večeras?"
"Da počnemo sa uslugom."
Kuvar. kao da ovo nije čuo, dok je mešao supu.
" Da li bi mogao da mi pričuvaš ovo?"
"Šta?" Kuvar je pogledao u kutiju ispred Pitmana. "Tu kutiju?" upita
sa olakšanjem u glasu.
Pitman je klimnuo glavom. U kutiji je nekada bio papir za kompjuter.
Sada je u njoj bio kolt 45 i municija. Da se pištolj ne bi pomerao i
pravio neprijatan zvuk, kutiju je napunio starim novinama i čvrsto
oblepio se-
lotejpom.
"Samo da ovo negde ostavim," reče Pitman. "Platiću
ti za to..."
"Nema potrebe," uzvrati kuvar. "Šta je unutra? Zar ne možeš to kod
sebe da držiš? To nije šala, zar ne?"
"He, TO je samo pištolj."
"Pištolj?"
Pitman se nasmejao kao da je to bila šala. "Radim na knjizi. Tu je
kopija i kompjuterska disketa. Paranoično se bojim vatre. Pitao sam
devojku da mi pomogne, ali smo se upravo posvađali.
Želim da ostavim kopiju, negde van svog stana."
" A, knjiga? O čemu je?"
"Samoubistvo. Daj mi malo te supe, je l' može?"
Ovo je prvo što je uzeo da jede posle tridesetšest sati.
13
Spakovao je pištolj i odneo ga kod kuvara jer je mnogo vremena
provodio buljeći u njega, što je po-većavalo mogućnost da se ubije pre
nego što ispuni obećanje dato Bertu Forsajtu da će raditi u "Hronik-lu"

 

dok ga ne zatvore. Gorčina i praznina koju je osećao
34
35
tog dana su bili tako intenzivni da mu je trebao izuze-ta,r napor da ss
savlada a treba da ostane živ narednih osam dana. Ovako postoji šansa
da će savladata nado-lazeći očaj za ono vreme koje mu treba da ode do
resto-rana, uzme kutiju i vrati se u stan.
Za sada mora da izvrši ono što je Bert Forsajt namerio, da odvrati
pažnju od crnih misli. Pitmanu u tom trenutku ništa nije značio ni
"Hronikl", ni njegova karijera, ni Džoiatan Milgejt. Ali Bert For-sajt
 jeste. Zbog Džeremija, Pitman je osećao da mora da ispuni dato
obećanje.
Otišao je opet u bolnicu, uprkos odvratnosti ko-ju je osećao. Ovog puta
 je uzeo taksi, ne zato što mu se žurilo, već zato što su neki delovi grada
na putu do bolnice, postali opasni u te sate. Morao je da odloži smrt za
osam dana i sada mu se učinilo iro-ničnim što mora da pazi da mu se u
međuvremenu nešto ne desi.
Vratio se u bolnicu, jer je kroz zidove čuo da je na televiziji nešto rečeno
u vezi Milgejta. Napinjao se da razume da li je umro i da li je čitana
njegova kratka biografija. Bert Forsajt bi poludeo da je Milgejt umro
pre nego što je Pitman završio priču za sutrašnje izdanje novina. Ali, na
televiziji nisu pričali o Milgejtovoj smrti, on je još uvek bio na
intenzivnoj nezi.
Umesto toga, govorili su o mogućem skandalu u koji je Milgejt bio
umešan. U javnost je dospela ko-pija izveštaja iz ministarstva pravde. U
njemu se nagoveštava da je Milgejt bio pregovarač u prikri-venom
pokušaju, koji je ostao nekažnjen od Kongresa, da kupi nuklearno
oružje od Sovjetskog Saveza u vre-me kada je tamo vladao haos, zbog
raspada.
36
 j Neosnovana optužba protiv njega Samo bi direk-i tan pristup
dokumentima ministarstva pravde doveo do rezultata. Ali, glas spikera
 je zvučao, kao da je to već dokazano. Kriv je, dok se ne dokaže da je
nevin. Ovo je drugi put za sedam godina, da je Džonatan Mil-gejt
optužen za umešanost u dva najveća skandala sa oružjem i Pitman je
znao da ako ne sprovede istragu ili bar ne pokuša da nešto sazna od
Milgejtovih ljudi, Bert Forsajt će ga optužiti da nije održao obećanje da
će dati za "Hronikl" sve od sebe. Pitman je naterao sebe da pokuša,
zbog Berta i onoga što je on učinio za Džeremija.
14

 

Pitman je stajao na ćošku preko puta ulaza za hitne slučajeve. Padala je
kiša i on je osećao vlagu čak u svojim cipelama. Sva svetla su bila
prigušena zbog isparenja i to ga je činilo još usamljenijim. Prozor sobe
u kojoj je nekada bio Džeremi je bio mračan.
Tokom Džeremijeve bolesti Pitman je dobro proučio raspored svih
odeljenja u bolnici, gde ima naj-mirnijih mesta, gde su mašine za kafu,
sendviči... Kako je bolest uzimala maha Džeremi je izgledao sve slabiji,
kosa mu je opala i imao je svuda rane od stalnih hemo-terapija.
Uzimajući u obzir osećanja petnaestogo-dišnjeg dečaka, zbog načina na
koji su ga ljudi posmatrali, Pitman ga je uvodio na sporedni ulaz, za
hitne slučajeve, jer je tu uvek bila manja gužva.
37
Ispred ulaza za hitne slučajeve je stajao kruian čovek u tamnom
mantalu, sa cigarom u ruci. Pitman mu je klimnuo, ali on nije uzvratio.
Ulazeći u bolnicu primetio je još jednog krupnog čoveka u tamnom
manti-lu, naslonjenog na gelender stepenica koje su vodile na sprat.
Lice čoveka je bilo grubo, oči proračunate.
Pitman je pošao širokim bolničkim hodnikom. Osetio je ljutkasto-
gorku, dobro poznatu mešavinu mi-risa hrane, antiseptika i lekova.
Nekada, dok je dola-zio Džeremiju u posets, iz njegove odeće se
konstantno širio isti ovaj miris. On se zadržao u njegovim jakna-ma i
odelima, nekoliko nedelja posle Džeremijeve smr-ti.
Oživl>ene uspomepe su Pitmana dovele u stanje kon-fuzcje. Da li je
stvarno želeo da prođe kroz sve ovo? Ovo je prvi put da je ušao u
bolnicu. Da li je vredno preživeti ovakvu torturu, samo da bi Bertu
izašao u susret?
Dok je Pitman razmišl>ao da li da uđe u lift i na koji sprat da ode, do
njega je došao krupan čovek u crnom mantilu, čiji je glas zvučao kao da
 je progutao slomljeno staklo.
"Mogu li da pomognem? Izgubili ste se?"
"He, nisam. Samo sam malo konfuzan." Agresivan glas čoveka je
doprineo da se Pitmanovo telo zgrči. Njegov instikt ga je upozoravao da
ne kaže istinu. "Moj bolestan sin je na desetom spratu. Sestra mi je
dozvo-lila da ga viđam i noću. Ali, neki put mi je teško da nateram sebe
da se popnem gore."
"Je li teško bolertan?"
"Odraka."
"U, to ne valja."
Čoveku očigledno nije ni bilo stalo, ali je Pitman postao zabrinut,
osećajući nervozu u stomaku. On na-

 

ravno, nije nameravao da kaže pravi razlog dolaska u bolnicu čoveku,
čija je snaga izazivala nelagodan osećaj.
Nečiji koraci su privukli Pitmanovu pažnju i on se okrenuo. Još jedan
krupan čovek u crnom mantilu se približavao. Ni jedan od njih nije na
mantilu imao tragove kiše, koja je počela pre petnaest minu-ta. Znači,
obojica su bar toliko dugo u bolnici. Zašto? Pomisli Pitman. Setivši se
onog ispred ulaza i čoveka na stepenicama, Pitman se namrštio.
"Onda je bolje da se popneš i vidiš svog dečka," reče drugi čovek.
"Tačno," Pitman je pritisnuo dug-me lifta, onda se čulo zvonce i vrata
su se otvorila. Odjednom se čula gomila glasova.
"He želim da budem odgovoran za ovo!"
"Niko od tebe to ni ne traži. On je od sada moj pacijent."
U liftu je bilo mnogo ljudi. Jedan je držao boce sa kiseonikom, sestra je
revnosno bdela nad pacijen-tom. Mršavi mladi čovek se svađao sa
krupnim muškarcem koji je oko vrata imao stetoskop, a y ruci je držao
fasciklu.
"Ali rizik od-"
Tekoh, on je sada u mojoj nadležnosti."
U tom trenutku je Pitman osetio snažne ruke koje su ga povukle u
stranu. Osim bolničkog osoblja i pa-cijenta, iz lifta su izašla i dva dobro
građena muškarca u crnim mantilima koja su zaustavila dok-tora da
krene dalje.
"Prokleti bili, sklonite mi će c puta -"
"Opusti se doktore. Sve he biti u redu."
38
39
Pitman se izvio od bola koji je osećao, ali je us-peo da vidi u staklenim
vratima da pacijenta voze napolje i da je ulazna vrata otvorio čovek koji
 je pušio pred izlazom.
Osoblje je zajedno sa pacijentom nestalo u noći. Čovek sa stetoskopom
se bunio. "Zvaću policiju, ne mogu oni tako..."
Pitman nije čekao da čuje kraj rečenice. Umesto toga je čuo otvaranje i
zatvaranje vrata privatnih kola hitne pomoći. Sjurio se niz stepenice.
Video je kola hitne pomoći da kreću i da ih sledi tamna li-muzina.
Istrčao je na kišu i prešao na drugu stranu ulice. Znao je od ranije da je
to mesto gde se najbrže može doći do taksija.
Prazan taksi je izleteo iz krivine i skoro ga uda-rio.
"Gledaj malo, ortak!"
Pitman je utrčao unutra. "Moj otac je u tim koli-ma hitne pomoći."
Pokazao je u kola hitne pomoći i crnu limuzinu koji su se zaustavili na

 

semaforu. "Vode ga sa intenzivne nege u drugu bolnicu. Pratite ih."
"A šta fali ovoj bolnici?"
"Nemaju aparate koji su mu neophodni. Požurite molim vas!" Pitman
dade vozaču dvadeset dolara.
Taksista nagazi gas.
Pitman se skupio na poslednjem sedištu, brišući kapi kiše sa čela i
pokušavajući da dođe do vazduha. Šta li se dešava, pitao se. Iako je lice
pacijenta bilo prekriveno maskom za kiseonik Pitman je uočio
smežurane ruke i sedu kosu. Očigledno je bio star. To i nije bio razlog
da ih sledi, ali Pitman je bio ubeđen da je taj čovek na nosilima
Džonatan Milgejt.
15
"Čini mi se da ste rekli da vašeg oca voze u drugu bolnicu," primeti
taksista.
" Pa voze ga."
"Ali ne u Njujorku. Upravo smo izašli na put ka NjuRočelu."
Pitman je slušao ritmičko škripanje brisača. Po-kušao je da se
koncentriše i nađe objašnjenje. "Kola imaju radio. Možda su pozvali
bolnicu i dobili odgo-vor da ni oni nemaju te aparate."
"Tamo, na Long Ajlendu, gde ja živim, ima mnogo dobrih bolnica. He
znam zašto ne idu tamo. Šta je uopšte, c vašim ocem?"
"Srčani bolesnik."
"Da, moj brat je imao lošu srčku. Trideset godina je pušio. Nije mogao
ni da izaće iz sobe. Nadam se da tvoj otac ima jako srce, jer oni neće
stati ni u Nju Ročelu. Gospode, uskoro he stići u Konektikat."
Svetla su se caklila na kiši.
"Bolje da obavestim svog dispečera šta se dešava," reče vozač. "Žao mi
 je zbog tvog oca i svega ali oko ovog dugog puta mora da se
dogovorimo. Ako završimo u Stamfordu ili tako nekom mestu, neće mi
se ispla-titi put natrag u grad. Moraću da ti naplatim za oba pravca."
"Platiću."
"Kako?"
Kiša je dobovala po krovu.
"Molim? Izvinite, nisam čuo."
"Kako ćeš platiti? Imaš keš? Ovo he biti pre-ko sto dolara."
40
41
"He brini.Biće ti plaćeno."
"Ali, brinem se. Moram da znam da li imaš keš. Sačekaj. Izgleda kao da
su odlučili kuda idu."

 

Na tabli koja je pokazivala smer skretanja je pi-salo Skarsdejl/Vajt
Pleins.
16
"Kakvo je ovo drveće c desne strane?"
"Izgleda kao da je park," odgovori Pitman.
"Ili šuma. Čoveče, mi izlazimo iz grada. Znao sam, da ovo nisam trebao
da radim. Kako ću da nađem mušte-riju koja će natrag u grad?"
"Nismo još van grada. Pogledaj u ove velike zgrade sa leve strane. Ovo
 je neko skupo naselje. Pogledaj u znak. Da, Sakson park i klub za golf.
Rekoh ti da još nismo van grada."
"Pa, momci će izgleda da vode tvog oca na golf, usporavaju."
To je uradio i taksista.
"Skreću, na desno," reče Pitman.
Vozač je nastavio da ih prati, prolazeći pored vi-sokog kamenog zida.
Kada su se svetla kola ugasila za njima se spustila čelična kapija.
"Čudno, kako danas prave bolnice koje izgledaju kao privatan posed,"
primeta vozač. "Drugar, šta se ovde dešava?"
"Nemam pojma!"
"Molim?"
opreme, na primer prislušnih uređaja, poznatijih pod imenom
"mušice", po kojima je i nazvan.
Pitman je znao da ovoliki posed mora da ima alarm-ne uređaje i kao što
ga je majstor za mušice naučio, nikada se ne preskače ograda ili zid dok
se ne utvrdi kakav alarmni sistem ima. Šta sada? Trebalo je da se vratiš
u Menheten sa taksistom. Šta si mislio da ćeš postići lutajući po kiši?
Iznenadno svetlo je privuklo Pitmanovu pažnju. Dve prilike, sa
lampama u rukama su se približavale. Pitman je razmišljao da potrči i
sakrije se iza ugla zida, ali je odlučio da se pribije uza zid, do kapije.
Čuo je zvuk snažne, moćne mašine i škripu guma, potom klik i kapija je
počela da se otvara. Motor se čuo sve jače, farovi su sijali kroz otvorenu
kapiju. lipe nego što je Pitman očekivao, crna limuzina koja je pratila
kola hitne pomoći je prošla kroz kapiju, skre-nula ulevo, u pravcu
kojim je i taksista otišao u graD-
Pitman je nameravao da se ne pomera dok svetla kola ne nestanu u
noći, ali je čuo onaj isti klik. Kapija se zatvarala brže nego što je
rčekivao i on je jurnuo kako bi prošao pre nego što se blokira. Zarđala
kapija mu je okrznula kaput. Brava se automatski zaključala. Po-novo
 je zavladala tišina.
18
Pitman je zadržavao dah. Uprkos otvorenom prosto-RU ispred njega,

 

osećao je klaustrofobiju. Mrak kao da Ga je gušio. Odjednom je
hladnoća izoštrila njegova
42
45
čula. Udahnuo je i osvrnuo se okolo, proveravajući da ne preti neka
opasnost iz senke.
Očekuješ li sgražare? Ili pse?
Da.
Zar ne bi trčali za kolima? Zar ih do sada ne bi video?
Možda, a možda i ne. I šta je najgore što može da se desi? I ako ima
pasa priteraće te uza zid i lajati dok neko ne dođe. Teretiće te za
povredu privatnog poseda. To i nije tako strašno za tipa koji planira da
se ubije za osam dana.
A šta ako su psi trenirani da napadnu?
Ovo nije tajna vojna baza. Ovo je posed u Skarsdejlu. Opusti se.
Pitman se zahvaljujući tamnoj noći brzo približio zgradi. Sklonjen iza
drveta pažljivo je nocMaipao. He-koliko prozora u prizemlju je bilo
osvetljeno. Iz ovog ugla je mogao da vidi pet garaža. Najveću pažnju su
mu privlačila kola hitne pomoći parkirana ispred kame-nog stepeništa
koje vodi do velikih drvenih vrata zgrade.
A šta sad, upita se Pitman i sleže ramenima. Šta je imao da izgubi, c
obzirom na preostalih osam dana koje je sebi ostavio? Osetio je neko
olakšanje. Izašao je iz skloništa i pažljivo se uputio po klizavoj travi, ka
zgradi. Koristeći fontane i skulpture kao zaklon, prišao je osvetljenom
prozoru. Vlažna trava je nakva-sila njegove cipele i čarape i on oseti
svežinu, ali je bio prezauzet posmatranjem prozora da bi to primetio.
Na trenutak je neko mogao i da ga primeti dok je pritrčao žbunu ispod
prozora.
Kani sa lišća okvasiše njegov kaput. Koristeći zaklon žbuna uspeo se da
iroviri kroz razmak na spuštenim zavesama. Video je deo otmenog
nameštaja
koji je krasio dnevnu sobu. Činilo se da je bila prazna. Polako se
prikrao sledećem prozoru, približavajući se ulaznim vratima.
Na sledećem prozoru nisu bile navučene zavese. Provirio je samo
krajičkom oka i odmah shvatio da je to deo iste dnevne sobe i odmah se
spusti u žbun, ima-jući u vidu kola hitne pomoći iza sebe. Pitao se zašto
 je samo ovde zavesa razmaknuta. Pretpostavio je da je neko nestrpljivo
čekao da kola dođu, pa je u toj gužvi zaboravio da navuče zavese. Ali,
kuda je ta osoba otišla? Pitman je na stolu od mahagonija video pos-
lužavnik sa nekoliko šolja, znači više osoba. Dobro, ali gde su sada?

 

Pitman se primakao širokom, kamenom stepeništu; Iznad masivnih
drvenih vrata je sijalo svetlo koje se odbijalo o kameru koja je bila
usmerena ka stepenicama i ulaznim vratima. Da li je bilo još takvih
kamera oko zgrade, Pitman nije znao, ali ovoj sigurno nije želeo da se
izloži. Morao je da krene u obilazak suprotnom stra-nom od planiranog.
Uputio se ka arećem prozoru, na kome su zavese bile potpuno navučene.
Oslušnuo je pažljivo i pošto ništa nije čuo, zaključio je da je i ta soba
prazna i zamakao za ugao zgrade.
Svetlosni luk je obasjao kišne kapi. Lampe su bile ugrađene na
uglovima zgrade, ispod krova koji se spuštao ka garažama. Pitman je
pršgajajući se uza zid, stigao do garaža, koje su se nastavljale na
zgradu. Tu nije bilo prozora a i sva garažna vrata su bila zatvo-rena.
Zaobigaao ih je i došao do zadnjeg dela zgrade, koji je obasjavalo svetlo.
Ono mu je omogućilo da vidi bazen, svlačionicu, potom cvećnjak koga
 je oivičavalo Drveće. C Pitmanove desne strane su bile stepenica kojima
se moglo uspeti na garaže, gde je bila terasa. Odlučio je da je bolje da se
uspne i istraži taj prostor sada.
46
47
19
Tepaca je bila u totalnom mraku. To je začudilo Pitmana. Puzeći u
tami, do vrha, pitao se zašto su ostali delovi zgrade osvetljeni spolja, a
ovaj nije.
Iza dvostrukih, dobro zaključanih vrata se pros-tirala soba. Iza
metalnog nameštaja koji se upotreb-ljavao kada su organizovani letnji
kokteli, Pitman je video široke lampe u prostranoj sobi sa šankom duž
levog zida, dok je na desnom bio ogroman ekran.
U tom trenutku, soba je bila korišćena u neke druge svrhe. Nameštaj od
kože je bio pomeren prema televizoru, ostavljajući prostor u sredini
sobe za krevet sa držačima. Iza njega je stajao dugačak sto sa
elektronskim aparatima koje je Pitman prepoznao, jer su bili u
Džeremijevoj sobi, dok je bio na inten-zivnoj nezi: monitori koji
analiziraju rad srca, krv-ni pritisak, stepen disanja, boce sa krvlju i
kiseonikom. Dve pumpe su kontrolisale brzinu kre-tanja krvi do ruke
starog čoveka, koji je ležao pok-riven u krevetu. Dva muškarca u belim
mantilima, koje je Pitman već video u bolnici su kontrolisali rezultate sa
monitora. Bolničarka se brinula o boci sa kiseonikom koji je
upumpavan u nozdrve starca.
Maska za kiseonik koja je bila na licu starog čoveka dok su ga iznosili iz
bolnice, sada je bila na monitoru, iza kreveta. Pitman nije mogao da

 

bude potpuno siguran, gledajući iz mraka, ali njegove pretpostavke iz
bolnice su se pokazale kao tačne: stari čovek je ličio na Džonatana
Milgejta.
Mladi čovek koji je bio zadužen za izvođenje star-ca iz bolnice, sada je
imao stetoskop oko svog vrata
i slušao je pacijentov rad srca. Krupan čovek, vero-vatno telohranitelj,
 je stajao u ćošku.
Ostali ljudi su bili takođe u prostoriji. Pitman ih nije sve video u bolnici
iako ih je zasigurno video ranije - na starim slikama i u televizijskim
emisi-jama o politici i Vijetnamskom ratu. Četiri muškarca. Nosili su
klasična crna odela iz tri de-la. Stari, ali su podsećali na lica iz mlađih
dana.
Trojica su nosila naočari. Jedan je imao sede br-kove. Dvojica su bila
ćelavi, dok su ostala dvojica imali nešto sede kose. Svima su lica i koža
vrata bili izborani. Izgledali su strogo, stajali su u redu, kao da su bili
na diplomatskom prijemu. Njihove ne-kadašnje titule su bile:
ambasador u SSSR-u, amba-sador u Ujedinjenim nacijama, ambasador
u Velikoj Britaniji, ambasador u Saudijskoj Arabiji, ambasa-dor u
Zapadnoj Nemačkoj, ambasadoru u NATO-u, državni sekretar,
ministar za odbranu, nacionalni savetnik za bezbednost. U stvari, neke
od ovih pozi-cija su zauzimali u različito vreme, kao što su svi, ali u
različito vreme, pripadali Nacionalnom save-tu za bezbednost. Nikada
nisu birani na javne funk-Cije, ali su sa onih položaja imali veći uticaj
od mnogih visoko rangiranih političara. Zovu se: Jus-tis Gejbl, Entoni
Lojd, Viktor Stendiš i Vinston Sloun. Bili su legendarns diplomate od
predsednika Trumana do Klintona, republikancima i demokrata-Ma,
redovno su od njih traženi saveti, i zbog svoje snalažljivosti su im
dodeljeni nadimci "visoki sa-vetnici". Četvorica. To je ukazivalo da je
stari čovek u krevetu u stvari, peti, visoki savetnik, Džo-natan Milgejt.
48
49
20
Mladi čovek sa stetoskopom je nešto rekao, ali Pitman to nije mogao da
čuje. Bolničarka je odgovori-la. Onda su pričala dva bolničara. Ni to
nije mogao da čuje. Čovek sa stetoskopom se okrenuo ka visokim sa-
vetnicima i objasnio im nešto. Jedan od bivših dip-lomata, čovek sa
brkovima, Vinston Soun, je klimnuo. Drugi, Justis Gejbl, je postavio
pitanje. Muškarac sa stetoskopom je odgovorio. Treći diplomata,
Entoni Lojd, je lupkao cipelom po podu, iskazujući frustraci-ju. Iako su
svi bili bledi, njihove stare oči su gorele. Rekavši nešto, Justis Gejbl

 

napusti sobu. Njegovi dru-govi su ga sledili.
Bolničarka se približila zavesi. Kada je povukla konopac sa strane,
zavese se pomeriše i stadoše. Po-vukla je jače, ali nešto ju je sprečilo da
totalno spusti zavese. Sve rastrojeniji Pitman je i dalje posmatrao sobu.
Četiri telohranitelja izađoše za savetnicima, sledili su ih bolničari,
ostavljajući pacijenta samo sa' čovekom sa stetoskopom i bolničarkom.
Oni su ugasili svetlo i tada je Pitman shvatio, zašto terasa nije bila
osvetljena. Oni nisu želeli da svetlost spolja obasjava sobu, koja treba
da bude zamračena. U takvoj atmosferi pacijent je trebalo da se
oporavi. To je bilo sve što je Pitman shvatio. Obrisao je kapi kiše c lica,
podrhta-vajući od hladnoće i pitajući se šta he dalje.
Dokazao si svoju pretpostavku. To jeste bio Džonatan Milgejt. He znaš
zašto, ali znaš odakle su ga izveli i to je sve za sada. Vreme je da se ide.
Dobićeš zapal>e-nje pluća ako ostaneš još na ovoj kiši.
Na ovu konstataciju se Pitman nasmejao c gorčinom. Večeras si se skoro
ubio i sada brineš o upali pluća. He još, imaš još osam dana vremena.
50
I nećeš umreti od upale pluća.
Gledao je kako muškarac sa stetoskopom napušta sobu. Dok je
bolničarka proveravala monitrre i boce, Pitman se okrenuo prema
stepenicama. Čuo je buku koja ga je paralisala.
21
Dopirala je pravo ispod njega. Krov terase je vib-rirao pod Pitmanovim
mokrim cipelama.
Jedna od automatskih garažnih vrata su se otvara-la. Pitmanovo srce je
lupalo. Čučnuo je, da njegova senka ne bi bila primećena. Ipak je
mogao da vidi svetlo iz garaže, čija su se vrata potpuno otvorila Buka je
prestala.
Ponovo je zavladala tišina koju je blago remeti lo dobovanje kiše. Potom
su se začuli koraci, otva ranje vrata kola i eho glasova.
"...sveštenik," izgovrio je stariji muškarac, uz buđenim glasom.
"He brini," oglasio se i drugi, šuškav glas. "Re kao sam ti da sveštenik
nikada nije dolazio. Džona tan c njim nikada nije govorio.
"Pa čak i ako je tako,..."
"O tome se vodi računa," odgovorio je glas, koji jt Pitmana podsećao na
šuštanje lišća. "Sada je sv< sigurno i bezbedno."
"A reporteri?"
51
"Oii nemaju pojma gde je Džonatan. Sve je pod kon-trolom, Najbolje
da se sada raziđemo i ponašamo se kao da je sve normalno."

 

Pitman je čuo da ulaze u auto, zatvaraju vrata i pale motor. Sinula su
svetla. Tamna limuzina je izašla iz garaže i uputila se mrkim drumom
koji vodi van poseda.
Pitman je osetio grčeve u savijenim nogama. Pošao je da se uspravi, ali
se ponovo sagao, kada je čuo glasove. "Taksi" reče stariji glas.
"Ako si u pravu, da su nas pratili..." Ovaj glas je bio iritarajući.
Pitman nije mogao da čuje kraj rečenice, jer se po-novo prolomio
zastrašujući zvuk vrata od garaže. Po-novo se videlo svetlo u kišovitoj
noći.
Kada je buka stala, Pitman je načuljio uši, kako bi što bolje čuo.
"...slučajnost. Neko se kasno vraćao c Menhetna."
"Taksijem?"
"Možda vozovi ne idu tako kasno. Uostalom, dok se stvari ne provere,
ne želim da se oko toga diže pani-ka."
" Ali videli smo svetla pored ograde dok smo vozili ka kući."
"Video si da sam poslao Harolda da ispita stvar. Harold je otišao posle
nepunog minuta za taksijem. Siguran sam da he on to dobro obaviti."
"Obavesti me."
"Naravno. Opusti se. Vidi samo kako ti se tresu ruke. Smiri se
prijatelju. Nisi ranije toliko brinuo."
"Nisam imao mnogo da izgubim."
"Ni svi mi."
"Laku noć Justise."
"Laku noć Entoni."
Uprkos brizi u njihovim glasovima, ton starijeg muškarca je bio vrlo
srdačan.
Zalupili su vratima, upalili motor i još jedna cr-na limuzina je izašla iz
garaže i uputila se ka kapiji.
22
Pitman je čučao na terasi doklimuzina nije nestala u noći. Zavladala je
savršena tišina.
On se polako uspravio. Hore su mu utrnule, listovi su brideli kada je
počela da se vraća krv u njih. Okre-nuo se ka vratima, da još jednom
vidi bespomoćnog Džo-natana Milgejta, okruženog monitorima, bocama
i kablovima.
Pitmanov puls se stišao.
Ono što je video kroz razmak na zavesama ga je mag-netski privlačilo.
Učinilo mu se da gleda besiomoćno sa velike udaljenosti. Bolničarka je
ostavila Milgej-ta samog. Zatvorila je vrata za sobom. Milgejt nije
spavao, kako se njoj činilo. On je pokušao da ustane.

 

Cevčice koje su dovodile kiseonik do nozdrva su ispale. Ispale su i igle iz
ruku, preko kojih je dobijao transfuziju. Milgejt se oslonio na ruke,
pokušavajući Da se uspravi. Ali nije uspeo. Njegovo lice je postalo
alarmantno crveno. Grudi su mu se nadimale. Pao je unazad, uzdišući.
Čak i sa te razdaljine, uprkos zatvorenim vratima, Pitman je čuo da se
Milgejt bori za vazduh. Pomislio je da bi monitor za srce trebalo da
alarmira bolničar-ku. Trebalo bi već da trči ovamo.
52
53
Ali, dok je Pitman buljio kroz prozor shvatio je da bi i on čuo alarm,
čak i kroz vrata. Da li je ton bio isključen? To mu se učini nelogično.
Studirao je lini-je na monitoru. Pošto je danima gledao monitor koji je
pokazivao rad Džeremijevog srca, Pitman je insisti-r^o da mu doktori
objasne šta ti pokazatelji znače. Na osnovu toga on je sada mogao da
zaključi da je Milgejtov rad srca bio mnogo iznad normalnog. Monitor
 je poka-zivao 150 otkucaja u minuti. Kriza se približavala, brzo.
Milgejtova boja lica se pogoršavala. Grudi su se podizale c velikom
teškoćom. Ogaskao je ćebe, kao da ga ono guši.
He može da dođe do vazduha, pomisli Pitman.
Ako ne stavi ponovo cevčice sa kiseonikom u noz-drve, doživeće još
 jedan srčani udar.
Kučkin sin će umreti.
Pitman je osetio potrebu da pobegne odatle.
Nije trebalo uopšte da dolazim ovde, pomislio je.
Pokušao je da siđe niz stepenice, ali njegove noge su otkazale poslušnost.
Osećao se kao da je zacementi-ran.
Pomeri se, proklet bio, beži odavde.
Umesto toga on je pogled skrenuo u sobu.
Milgejt se u agoniji borio za vazduh. Njegov puls je sada bio 160. Crveni
brojevi na monitoru su pokaziva-li 170/125, normalno je 120/80.
Stiskajući grudi, Milgejt je okrenuo glavu ka vra-tima i ukočeno gledao
u njih. Pitman je bio siguran da Milgejt ne može da ga vidi u mraku. I
pored toga, osećao je njegov užareni pogled na sebi.
He gledaj me tako! Šta očekuješ? Ja ništa ne mogu da uradim!
Pitman je opet pokušao da pobegne.
23
Umesto toga, i sam iznenađen, Pitman je stavio ruku u džep, izvadio je
mali švajcarski nož sa kalauzom, koji je nosio kao privezak sa
ključevima. Bio je spreman da se ubije za osam dana, ali nije mogao da
stoji i gleda dok neko drugi umire, ili da pobegne i posle ubeđuje sebe,

 

kako nije imao izbora. Milgejt je bio na ivici smrti a to je moglo da se
spreči ponovnim stavljanjem cevčica za kiseonik u njegove nozdrve.
Možda i grešim. Možda he on umreti šta god ja uradio. Ali pred bogom,
to neće biti kao da nisam pokušao. Ja neću biti odgovoran za Milgejtovu
smrt.
Setivši se kolta 45, Pitman shvatn da nema šta da izgubi.
Prišao je vratima, oklevavši za trenutak, ali je ipak stavio kalauz u
bravu. Ovu spravicu je dobio od čoveka, po imenu Šon O'Reli koga je
nekada intervjui-sao i koji je upozoravao javnost kako da spreče
provale. Sam Šon je bio provalnik i privezak je poklonio Pit-manu,
rekavši "Ovo poklanjam ljudima, koji stvarno shvataju da je umetnost
biti provalnik". A naučio ra je i kako da ga koristi.
Sada je Pitman imao šansu da ispita kako je savladao lekciju. Plašio se
da će aktivirati alarm. Ali, odah-nuo je kada je video žicu i broj
osiguranja na suprotnom zidu od sobe. Pitman je od "majstora za
mušice" čuo da vlasnici velikih kuća često instaliraju više sigurnos-nih
žica. One pospešuju i onemogućavaju rad sistema. Ali, u ovom slučaju,
kompanija je instalirala pogrešno. Bila je dostupna pogledu onih koji bi
mogli da provale. rgavljajući kalauz u prvu, potom u drugu bravu,
Pitman je primetio da se prveno svetlo nije upalilo. Zbog toli-ko
posetilaca, sistem je bio isključen.
54
55
Konačno je otključao bravu. Brzo je otvorio vrata. Pošgo su vrata sobe
bila zatvorena, niko nije mogao da čuje kada je Pitman ušao. Milgejt je
polako gubio snagu i sve je slabije pokušavao da dođe do vazduha. Pit-
man ga je uhvatio i stavio cevčice sa kiseonikom u nje-gove nozdrve.
One su skoro magačno delovale. Za nekoliko sekundi Milgejtu je počela
da se vraća boja. Polako se smirivao. Podizanje njegovih grudi je
postalo skoro normalno. Pitman je vratio i igle za transfuziju u njegove
ruke. Uočio je da je boca sa tečnošću pala na pod, dok se Milgejt grčio.
Pitao se, kako li he bolničarka to da protumači kada se vrati. Onda je
primetio da je ostavio tragove kiše po podu.
Moram da odem odavde.
Uputio je poslednji pogled na monitor i uverio se da se Milgejtov
pritisak bliži normali. Starac će još poživeti, pomisli Pitman. C
olakšanjem ali i strahom se uputio napolje.
Ali se šoklrao kada ga je staračka ruka zgrabila za članak ruke. Video
 je da Milgejtove usplahirene oči bulje u njega. Pitman je stegao starčeve
prste i pokušao da ih skine sa sebe, iznenađen čvrstinom stiska.

 

Gospode, ako vikne...
"Dankan." Izgovori starac sa velikim naporom. Glas mu je bio tanak i
piskav, kao cepanje celofana.
On je u delirijumu. He zna ni sa kime priča.
"Dankan." Starčev glas postade grublji. "Sneg".
Pitman se oslobodi starčevog stiska.
Trolier." Grlo starca se ispuni pljuvačkom i on ispusti zvuk kao da
grguće.
Do đavola c ovim, pomisli Pitman, i uputi se ka vratama terase.
Odjednom pade zrak svetla na njega. Ulazna vrata sobe su se otvorila.
Iza svetla se nazirala silueta bolničar-
56
ke. Na trenutak je stala kao paralisana. Onda je ispus-tila poslužavnik.
Čajnik i šolje padoše na pod. Ona vrisnu. f 
Pitman otrča.
24
Za kratko vreme koje je proveo u sobi, Pitman se zfejao. Istrčavši na
terasu, učini mu se da je napolju još hladnije. Strčao je niz stepenice.
Odjednom je os-lepeo od svetla jakih lampi koje su bile usmerene na
njega, sa terase. Bolničarka ili telohranitelj su ih upalili. Iza sebe
Pitman začu pucnje.
Potrča još brže. Uputio se ka žbunju i aleji dr-veća, odakle je i došao.
Ali, čuo je pucnje i ispred kuće, na je ustuknuo. Uklonio se sa svetlosti
koja je odjednom bila uperena ka bazenu i cvećnjaku. I odande su
dopirali pucnji.
Napadnut sa dve strane, Pitman skrenu ka stražnjem delu kuće, ka
ulazu u garaže, u nameri da stigne do reda tamnih debelih stabala. Neko
se sa terase sjurio niz stepenice.
"Stoj!"
"Ubij ga!"
Pitman stiže do drveta, pripijajući se uz njega tako snažno, da nije znao
da li je vlaga na njegovom obrazu od kiše ili od krvi. Odskakutao je do
sledećeg stabla.
"Kuda je otišao, do đavola?"
"Tamo, mislim da je tamo!"
Iza Pitmana puče grana. Neko je pao.
"Moj HOC! Izgleda da sam slomio prokleti -!"
"Čujem!"
57
U onom žbunju!" "Pucaj u kučkinog sina!"

 

"Uhvati ga! Ako saznaju da smo pustili da neko Uđe..."
Još jedna grana se slomi. Pitmanovi goniči su kršili drveće.
Upravo, na vreme se Pitman zaustavi, inače bi svom snagom lupio u
visoki kameni zid. Dišući duboko, proučavao je mrak koji ga je
okruživao.
Šta sada da radim? zapita se grozničavo. Nisam si-guran da mogu da
pronađem kapiju. A ne mogu ni da se držim zida. To je očigledno. Čuće
moje kretanje. Opko-liće me.
Da se vratim?
He! Policija će uskoro stići. Na kući ima previše reflektora. Osvetliće
me.
Pa šta ćeš onda da preduzmeš?
Pitman požuri ka najbližem drvetu i poče da se penje uz njega. Njegovi
goniči su se približavali. Uh-vatio se za granu iznad sebe, cipelom
nagazio na nižu granu i uspeo se. Ogrebao je pri tom ruku na oštru
koru jelovog drveta. Miris jele je zagolicao njegove nozdrve. Peo se
naviše.
"Čujem ga!"
Pitman se uzverao do grane iznad zida i pređe pola-ko na nju. Ona se
savijala zbog njegove težine. Morao je čvršće da se uhvati za granu i
kora se ureza još dubl>e u njegove ruke.
"Blizu je!"
Tdeje?"
Kapi kiše su padale sa jelovih iglica na Pitmana. Kada se uhvatio za
drugu granu, još više kapi se sručilo na zemlju.
"Tamo je! Ha onom drvetu!"
Pitman dodirnu zid vrhom cipele. Premestio je jed-nu pa drugu nogu na
njega i osetio čvrst oslonac. Na tom mestu nije bilo ni kamenčića ni
stakla.
Uši mu zaglunuše od pucnja iz neposredne blizine. Drugi pucanj je bio
toliko zastrašujući da se Pitman bez razmišljanja sagao i pripio uz
spoljnju stranu zida, dok mu je srce lupalo kao ludo. Mantil mu se
zakačio za grub zid. Nije znao šta je ispod njega, ali je čuo da se jedan
od njegovih goniča penje uz drvo.
Drugi muškarac je uzviknuo: "Idi na kapiju!"
Idemo, Pitmane! njegov želudac se stegao, kada se stropoštao.
I
25
Pitman je dotakao zemlju pre nego što je očeki-vao. Tlo je bilo
prekriveno travom, vlažnom od kiše. Savio je svoja kolena, pripio uza

 

sebe laktove i otkotrljao se, pokušavajući da ublaži udarac. Na taj način

se i padobranci spuštaju, što mu je objas-nio jedan, koga je intervjuisao.

Skupiš se, saviješ i odkotrljaš.

Pitman se molio da mu ovo uspe. Ako bi uganuo članak ili nešto gore,

bio bi bespomoćan kada nje-govi goniči stignu do ovog dela zida. Jedino

što bi mu preostalo je da se sakrije, ali gde? Dok je bio na vrhu zida,

činilo mu se da je ispred njega ogroman otvoreni prostor.

59

Dok se kotrljao, pripio se uza svoja stopala. Ruke su mu trnule. Kolena

su mu bila izubijana. Ali, to je sve bilo nevažno. Ono što je bitno je da

su ga noge n članci dobro služili. Nije ništa ni slomio, niti uganuo.

Pitmanovi goniči su trčali. Jedan se kršio na drvetu, što je značilo da se

penje prema zidu.

Pitman udahnu vazduh i pođe. Za razliku od tla na imanju sa koga je

pobegao, ovde nije bilo šljunka Nije bilo ni drveća. ,

Kakvo je ovo mesto, pobogu?

Činilo mu se neprirodnim, veštačkim. Pod-sećalo ga je na groblje, ali u

onakvom mraku on nijs naleteo ni na jedan grob. Trčeći kroz kišu,

prime-tio je stazu i uputio se ka njoj. Odjednom nestade tla, on

propade, odkotrlja se. Zaustavio se na leđima. Du vao je vetar. Teško je

disao brišući mokar iesak sa lica. Potom ustade.

Pesak. Zato je ovaj deo tla svetliji, pa mu se učinilo da je to staza. Ali

zašto bi...?

Vratio je film unazad. Gospode, pa to je teren za golf! Dok ga je taksista

vozio, video je tablu na kojoj je pisalo "Saksonska šuma i golfski klub".

Ja sam na otvorenom! Ako ponovo počnu da pucaju, neću imati zaklon.

I zašto onda visiš ovde?

Dok je pokušao da se orijentiše i utvrdi da se ne vraća natrag ka zidu,

video je svetlo levo od sebe. Ono je dolazilo iz pravca zida. Pitman je

čuo jednog goniča da pominje kapiju. Izašli su na nju. Instink-tivno

zaključi da su negde pronašli baterijske lam-pe, verovatno u ostavi kod

kapije. Ali to svetlo je bilo nekako čudno.

Jeza koju je Pitman osetio kada je shvatio da je na terenu za golf, nije

bila ništa u poređenju sa stra-hom koji ga je preplavio, kada je čuo zvuk

motora. Svetla su bila prevelika za baterijsku lampu, a bila su i u paru,

ali je nemoguće da su Pitmanovi goniči koristili kola. Kola bi bila

preteška, ostavljala bi tragove i zaglavljivala se u mekoj travi. Osim

fora, motor je zvučao suviše slabo, da bi pripadao kolima.

Pa oni koriste tricikl za golf, zaključi Pitman, dok su mu se grudi

stezale. Ko god da je vlasnik ovog poseda, ima i tricikl za golf i može da

 

pristupi terenu za golf sa svog imanja. Ali tricikl za golf nema farove.
To mora da su ipak ručne lampe.
Trocikli se raziđoše i sistematski osvetliše različite delove terena. Jedan
muškarac je vikao, Pitman se skloni sa svetla odjurivši u kišnu noć.
26
Pre nego što je Džeremi oboleo od raka, Pitman je bio strastveni džoger.
Svakog dana je trčao bar sat vremena a preko vikenda i po nekoliko
sati, i to uglavnom na Istočnoj strani, odmah do reke. U to vreme je
živeo u Sedamdesetoj ulici na Istočnoj strani, sa Elen i Džeremijem i to
 je radio revnosno, kao što je štedeo pet procenata od svake plate i kao
što je vodio računa o Džeremijevom školovanju. Si-gurnost. Planiranje
budućnosti. To je bila tajna us-
60
61
peha. Uz pomoć svog razdraganog sina i entuzijazma svoje žene, Pitman
 je uspeo da se uvrsti u grupu sred-njih maratonaca, koji su istrčali
njujorški maraton te godine.
Onda se Džeremi razboleo i umro.
Pitman i Elen su počeli da se svađaju.
Elen je otišla i ponovo se udala. A on je počeo mnogo da pije i doživeo je
nervni slom.
Nije trčao više od godinu dana. Ali, sada je adre-nalin učinio svoje i
njegovo telo se podsetilo. Nije imalo svoju nekadašnju formu ni
potrebnu snagu. Ali je još uvek zadržalo tehniku, ritam i pokret stopala,
peta-prsti. Ostao je bez daha. Njegovi mišići su protestvovali. Ali,
nastavio je da trči preko golfskog terena, odgovarajući na pulsiranje
svojih vena i vatru u stomaku, dok su za njim vikali goniči,
osvetljavajući teren na pristojnoj udaljenos-ti.
Pitman je morao da uloži toliki napor da je pro-klinjao sebe što je
dozvolio da ispadne iz forme. A proklinjao je i sebe što je bio toliko lud
da se uopšte nađe u ovakvoj situaciji.
Šta si mislio da costigneš, prateći ona kola hitne pomoći. Bert ne bi ni
znao da nisi zabadao HOC.
He bi. Ali ja bih znao. Obećao sam Bertu da ću dati sve od sebe u
narednih osam dana.
A šta je sa provalom u kuću? To nazivaš standard-nom novinarskom
procedurom? Bert bi pobesneo, ka-da bi saznao da si to uradio. A šta je
trebalo da uradim, da dozvolim da starac umre?
Dok su Pitmanove noge činile sve kako bi opo-našale vrhunskog trkača,
što je on nekada i bio,

 

62
riskirao je da izgubi u vremenu, okrećući se ka go-ničima. Brišući znoj i
kapi kiše sa čela, video je svetla tricikla koja hitaju ka njemu kroz
mrak.
Mislio je da ima pet tricikala, ali je video samo dva iza sebe. Ostali su se
razišli, jedan ulevo, jedan udesno, vozeći po stazama na terenu. Treći je
išao dijagonalno prema mestu za koje je Pitman mislio da je
najudaljeniji teren.
Shvatio je da žele da ga okruže. Ali, kako mogu da budu sigurni kuda ja
idem? Koca mu se podigla na glavi kada je uočio kako ga gone.
Njegov londonski mantil je bio boje peska. Kao gato je on mogao da vidi
peščanu stazu u mraku, tako i goniči mogu da vide njega. Trčeći i dalje,
Pitman je grozničavo otkopčavao mantil. Nekoliko dugmadi je otkinuo.
Svlačio je jedan po jedan rukav. Prvo je hteo da baci mantil, ali je
potom odlučio da ga sak-rije u žbunje, kako bi naveo goniče da tu ulete.
Ta taktika ih neće odvući za dugo, ali ipak... ako umak-ne, trebaće mu
mantil da se ugreje.
Okrećući se u očaju video je svetla uperena u njega i čuo sve glasnije
motore tricikla. Zgužvao je svoj mantil i stavio ga pod sako, i napregnuo
noge do mak-simuma. Jedna stvar mu je išla na ruku. Na sebi je imao
tamno plavo odelo. Nadao se da će tako biti manje uočljiv u kišnoj noći.
Uočio je da teren ispred njega poprima neku sivu boju. Približavajući
se, shvatio je da je stigao do jezerca. Morao je da ga zaobvfe, što je
gubljenje u vremenu, ali nije imao izbora. Ali, klizava trava je učinila
svoje. Skrećući, okliznuo se i upao u ledenu vodu, pre nego što je uspeo
da se uhvati za ivice i zadrži se. Podižući se, nije zaboravio da je držao
kaput ispod sakoa. Video je snop svetlosti, a zvuk motora je dopirao iz
neposredne blizine. Koncen-trišući se da ne izgubi ravnotežu ponovo,
Pitman odjuri u noć.
Sledeći ivicu jezerca, nagnut na suprotnu stranu, čuo je ljutite glasove
iza sebe. Nešto je brzo prole-telo pored njegovog desnoG uva. Podsetilo
ga je na stršljena, ali Pitman je znao da je to bio metak. Još jedan je
proleteo pored njega. Nije se čuo pucanj. Nje-govi gonioci su verovatno
stavili prigušivač.
Pognuo se, da bi izbegao sledeći metak. Kroz kišu je video svetla c desne
strane. C leva je video isto to. Njegove noge su bile premorene a pluća
su protestvova-la.
He mogu više da izdržim.
Borio se da obezbedi dodatnu energiju.
Moram da nastavim.

 

Prekasno, video je osvetljenu stazu ispred sebe i prazninu. U
nemogućnosti da se zaustavi, pao je u još jedan trap sa peskom.
Pokušao je da se uspravi, osećajući težinu mokrog peska na
pantalonama.
Svetlo se približavalo. Sa poslednjim atomima snage potrčao je. Cipele
su mu upale u mokri pesak. Ostavljao je dubok, uočljiv trag. I ako ne
vide njegov kaput, uočiće tragove i znaće kojim putem sam pošao prema
travi, pomislio je.
Ivica. Pitman se naježio shvativši da bi to mo-gla da bude jedina šansa
za spas. Odredio je pravac i požurio kroz noć, uz ivicu trapa sa peskom,
ka uz-višenju sa koga je pao. Trčeći kroz kišu, ispod sakoa ja izvukao
smotani mantil.
Zvuk motora je bio zastrašujuće blizu. Došao je do dela gde je trava
prelazila u pesak. Pažljivo, da ne rasturi nešto, legao je poprečno, gde se
pesak nastavljao, skoro vertikalno, čineći pravi ugao sa tlom. Onda je
prebacio svoj mantil boje peska preko glave i sakoa. Osetio je njegovu
težina na donjem delu butina, jer je dosezao samo do kolena. Savio je
noge i pripio ih uz telo. Njegovo disanje je bilo ubrzano. Pokušao je da
ga kontroliše.
Molim te, mislio je. Molim te.
Iako prekrivene glave, čuo je dobovanje kiše po mantilu i zvuk motora
koji se bližio. Odjednom je nestalo svako brujanje, kao da se tricikl
zaustavio.
Para od disanja se skupljala pod Pitmanovim man-tilom. Kapi su se
skupljale na njegovoj bradi. Vlaga ga je naterala da zadrhti, iako je
stegao mišiće, da ne bi drhtali.
He smeju me primetiti.
Zadrhtao je opet, jer je čuo fijuk metka.
Zar nisi to želeo? Ako te ubiju, učiniće ti uslu-gu. Ali, želeo sam da to
lično ja uradim.
Tiho se molio: da je još samo njegov mantil prek-riven peskom. Kada bi
samo taj čovek gledao napred a ne dole u...
"Tamo!"
Pitmanovo srce se steže..
"Tragovi u pesku!"
"Prema onom delu, gde je trava!"
Čuo je električni signal i shvatio da je to toki-voki.
"Alfa zove betu! Krenuo je u tvom pravcu! Stići he y severo-zapadni
deo!"
64

 

Sagovornik je nešto odgovorio i ponovo se začuo električni pisak. Zvuk
motora se udaljavao, prema travi. Iako se Pitmanovo odelo natopilo
vodom iz peska, nije se usuđivao da se pomeri. Bez obzira na
koncentraciju ugljen-dioksida ispod mantila, on je još čekao.
Konačno je sklonio mantil c lica, udahnuo malo svežeg, hladnog
vazduha i polako podigao pogled, plašeći se da ne ugleda čoveka sa
uperenim pišto-ljem. Ali, video je samo uzvišenje i mrak i osetio kapi
kiše na licu. Polako se uspravio i primetio nestajanje svetla tricikla u
daljini. Ponovo je sta-vio mantil pod sako i krenuo u pravcu, iz koga su
tricikli došli. Bio je mokar i promrzao. Ali, bez obzira na sve to, njegov
um je likovao.
Ipak, trebalo je da ode sa tog područja, daleko od poseda. Tricikli bi
mogli da se vrate. Iako su mu noge bile nesigurne, uspeo je da ih ispravi
i ubrza njihovo kretanje.
Obavijen kišom i mrakom, shvatio je da mora da odredi pravac
kretanja, da ne bi išao u krug i nale-teo na svoje gonioce. U tom
trenutku je video svetla koja su se kretala, ali nisu bila od tricikla. Bila
su duža i šira. Svetlosni zraci su se bolje probija-li kroz kišu. To cy bili
farovi automobila ili kamiona. Išli su paralelno ka njemu i onda su nes-
tali.
Stigao je do puta.
DRUGI DEO
"Pokvarila su mi se kola."
"Čoveče, kako drhtiš," reče recepcionar motela.
"Pokisao sam, tražeći telefon da pozovem šlep-službu. Rekoše mi da
kola neće biti gotova do sutra u podne. Treba mi mesto gde mogu da se
osušim."
"Pretpostavljam da niste odavde," primeti recepci-onar koji je bio oko
četrdesete. Imao je gustu riđu bradu i duboke bore od noćnog rada.
Pitman odmahnu glavom. "Uglavnom sam na putu, pro-dajem
udžbenike za koledž. Sinoć sam napustiu Nju Heven i krenuo na
sastanak u Njujork."
"Izgleda da nećete uspeti."
"Tamo treba da sam u ponedeljak i hteo sam da se malo zabavim za
vikend. Kakav provod!
Pitman dade službeniku svoju kreditnu karticu i popuni formular,
pazeći da upiše adresu iz Nju Hevena. Osećao se neobično što laže, ali je
morao tako da pos-tupi. Trebalo mu je razumno objašnjenje, kako bi
ubedio recepcionara zašto tako izgleda, a istnnu, naravno, nije smeo da
kaže.

 

"Izvolite karticu i ključeve."
Pitman klimnu glavom.
"Čoveče, treba da presvučeš tu mokru odeću."
"O tome samo i razmigšBam."
Pitman je izabrao jedan od nekoliko motela, koji su bili u blizini terena
za golf. Sve kuće u naselju su
69
bile zamračene, ulice puste. Kad god je video neko sve-tlo, dok je išao
putem, sklanjao se u žbunje, pre nego što bi mogli da ga vide. Nije znao
pravi put, strah ga je vodio.
Poslednjim atomom snage je zaključao vrata motels-ke sobe. Srušio se u
udobnu fotelju i uzeo šolju gorke, ali izvrsne vruće kafe, koju je uzeo iz
automata. Zavese su bile zelene, zidovi žuti, ali to ga uopšte nije za-
nimalo. Jedino mu je bilo stalo da se ugreje.
Trebala mu je toplota, zubi su mu cvokotali, prijala bi mu kada sa
toplom vodom.
Podesio je tempera!uru u sobi na dvadesetpet stepe-ni i svukao mokru
odeću. Pošto je uredno okačio stva-ri na vešalicu, stavio ju je na vrata
ormara, nadajući se da he se odelo tako osušiti. Natopljene cipele je
stavio pored radijatora, čarape i veš na stolicu i pustio toplu vodu da
puni kadu.
Na trenutak se uplašio da neće biti tople vode, ali iara poče da se širi
oko njega. Tek kada je kada bila skoro puna, on je pustio malo hladne
vode, da se ne bi opekao. Skliznuo je u vruću vodu, koja je dopirala do
ljegove brade. Kada je bila toliko puna, da se voda pre-livala.
Uzdahnuo je od zadovoljstva, osećajući kako toplota nrodire kroz
njegovu kožu, do mišića i kostiju, iste-rujući onu hladnoću koja se bila
uvukla u njega. Poste-peno su njegove noge i ruke prestajale da drhte.
Zatvorio je oči i zaključio da nije toliko fizički uživao, od kako...
Njegov um se blokirao, ali je ipak dozvolio da na to pomisli.
... od noći kada je Džeremi umro. Toliko je osećao krivicu što je živ, a
Džeremi mrtav, da nije bio u stanju da prihvati najjednostavnija,
osnov.na uživanja.- Ukus
70
dobrog jela je postao odvratan, jer Džeremi više nikada neće moći u
tome da uživa. Nežan osećaj čiste poste-ljine, jutarnji povetarac, sunčevi
zraci. Gnušao se sva-kog prijatnog dogaćaja, jer više nikada neće moći
da ga podeli sa Džeremijem.
Posebnu krivicu je osećao pri tuširanju, jer je Dže-remi neobično voleo
da se tušira. I posle njegove sahrane Pitman je morao da se kupa, ali je

 

sveo tempe-raturu vode na minimum, kako bi što manje uživao.
I sada, prvi put posle Džeremijeve smrti, Pitman je otkrio da je sebi
dozvolio da uživa u nečemu. Objasnio je sebi da je to neophodno, jer je
apsolutno morao da se utošš. Čuo je pri jednom intervjuu od
instruktora za preživljavanje u prirodi, da ako čovek pokisne, mora
odmah da se utopli. Eto, pod tim uslovima je mogao sebi da dozvoli ovo
prijatno iskustvo.
Ali, istina je da je njemu to prijalo. Izbegavajući da se priseti od kada,
ovo je bio prvi put da mu je prijalo stanje koje je njegovo telo osećalo.
Pomisao na Džeremija je uticala i on je ponovo po-tonuo u misli. Činilo
mu se ironičnim, njegov jak strah od smrti, dok je bio na tom posedu, c
obzirom da je nedavno hteo da se ubije.
Trebalo je da im dozvoliš da ti učine uslugu i ubiju te. He! Pitman
ljutito odagna ovu misao. To mora da bude moja zamisao a ne njihova.
Kada odlučim da odem, TO he biti na moj način, u vreme i na mestu
koje ja odaberem. Dao sam sebi rok, osam dana od danas, i Držaću se
toga. Neće biti ranije.
Zašto su Milgejta odveli iz bolnice? Zašto je pre-bačen na imanje u
Skarsdejlu? Zašto čuvari na imanju nisu pokušali da uhvate Pitmana,
već su hteli odmah Da ga ubiju?
71
Pitman bi razumeo da su hteli da ga uhvate i predaju policiji. Ali da ga
ubiju? Nešto tu nije bilo u redu.
U kadu je dosuo još tople vode. Tada je shvatio da je iz njega izašla sva
hladnoća. Izvukao je zapušač, izašao iz kade i uzeo peškir da se obriše.
Uhvatio je sebe, da mu i ovo prija i proverio je svoj puls. Potom se uvio
u ćebe i ugasio svetlo. Njegov prozor je gledao na parking. Video je da
suieka kola pristigla i zabri-nuo se da nije policija koju su poslali čuvari
sa poseda, da ga nađu.
Ali ova kola nisu imala nikakvo svetlo na krovu i nisu bila obeležena.
Potom se upitao da to nije neki čuvar koji je krenuo po motelima da se
raspitu-je. Tek kada je video da iz kola izlazi žena i ulazi u motel,
odahnuo je.
Prisetio se da uopšte nije čuo policijske sirene. Da li to znači da policija
nije ni obaveštena, zapi-tao se. Kako bi inače čuvari objasnili zašto su
pu-cali na onog što se ušunjao na imanje, kada je on već bio van njega?
Da li ga čuvari još traže? Mora da proveravaju lokalne motele. Zar nije
logičnije da pomisle da bi begunac želeo da ode što dalje?
Osim toga, oni ne znaju ni ko sam , ni kako izgle-dam.
Pitmanova kolena klecnuše od umora. Ušunjao se u krevet i ponovo

 

zgrejao. Rekao je sebi da će spavati nekoliko sati. Bertobično dolazi u
kancelariju oko osam. Pitman će ga nazvati, reći mu šta se desilo da bi
mu on dao dalje instrukcije.
Bolje da kažem recepcionaru da me probudi oko osam,' pomisli Pitman.
Dohvatio je telefon u mraku, ali mu je ispao iz ruke. Odustao je.
72
Pitman se budio polako, slomljen, teških kapaka. Prvo je pomislio da su
ga probudili jutarnji zraci sunca , ali onda je shvatio da je to bio živ
saobraćaj napolju. Ukočen od sinoćnog trčanja, protrljao je no-ge.
Konačno je napustio toplinu kreveta i uputio se ka kupatilu. Kada se
vratio u krevet, umotao se pono-vo u ćebe konstatujući da još nije
dovoljno budan da pozove Berta. Ali, kad je pružio ruku da dohvati
telefon, primetio je crvene cifre na satu, koji je pokazivao: 2:38.
Gospode, pomisli, ustajući. Pa nije jutro. Sada je petak po podne.
Spavao sam, skoro deset sati.
To otkriće ga je izbacilo iz ravnoteže,- kao da je izgubio nešto što je
imao, jedan od preostalih dana. Brzo je uzeo slušalicu, i okrenuo broj
"Hronikla". Telefon na drugom kraju je zazvonio i nekoliko sekundi
kasnije, osoba na centrali je prebacila po-ziv u Bertovu kancelariju.
Kao i obično, Bertov ogrubeo glas od cigara je bilo lako prepoznati. Nije
ni bilo potrebe da kaže: "Forsajt ovde."
"Ovde Met. Slušaj, žao mi je što nisam došao Danas. Nešto suludo se
desilo sinoć. Bio sam u..."
Pitman je čuo škljocanje, kao da se veza prekinu-la.
Šta je ...?
Pitman polako odloži telefon. Bert nikada ne spušta slušalicu. He menć.
Mora Da je zaista ljut. Zaključio je da sam ga izneverio, što nisam
došao.
73
Pitman ponovo uze telefon. Nije podnosio nespo-razume. Ponovo je
osoba na centrali prebacila po-ziv.
"Forsajt.ovde."
"Ovde Met. Vidi, rekoh da mi je žao. Kunem ti se da nisam kriv. Ima
nešto što treba da ti ispričam. Sinoć -"
"Nemam vremena za to. Trenutno sam sa nekim važnim ljudima."
Bert ponovo prekinu vezu.
U Pitmanovoj glavi je bio košmar. Vratio je te-lefon na stočić.
Da, besan je. Dobro. Važni ljudi. Shvatam. Zato što sam ga izneverio on
mi stavlja do znanja da više nisam važan.
Pitman je razmišljao da pozove i treći put, ali je odustao. Šta god da ga

 

muči, neće mi reći preko telefona.
Ustajući, Pitman je osetio bol u mišićima. Uzeo je odelo koje je bilo još
uvek vlažno. Pošto ga je sinoć lepo okačio na vešalicu, nije bilo
izgužvano. Blato se bilo skorelo, tako da ga^je bilo lako isčet-kati.
Mantil je bio u užasnom stanju i on ga baci u korpu za đubre. Iako je
definitivno trebalo da se obrije, u kupatilu nije našao brijač, pa će to
morati da sačeka. Iako u žurbi, setio se da je gladan i da je dalje u ulici
video jedan Mek Donalds. Nije imao stvari da pakuje. Samo je uzeo
ključeve.
Otvarajući vrata, bacio je pogled da utvrdi, da li je neko posmatrao
njegovu sobu. Nije nikoga uočio. Izlazeći iz motela osetio je da je
napolju bilo
sveže,' uprkos sunčanom vremenu. Njegove vlažne čarape i veš su mu
smetali.
Dok se vozio metroom, Pitman je razmišljao o rečima koje mu je Bert
uputio. Važni ljudi...
Moždaje Bert govorio istinu. Za nedelju dana, "Hro-nikl" će biti
zatvoren. Ima tu mnogo komplikovanih dogovora koje treba sklopiti.
Moguće je da su vlasnik, izdavač i bog zna još ko, bili u Bertovoj
kancelariji i da su govorili o uređivačkoj politici novina do njiho-vog
zatvaranja.
Ali, zar bi tako važni ljudi došli kod Berta u kan-celariju? He, zvali bi
ga da on dođe.
Pitman je ponovo zaključio da je Bert bio besan na njega.
U vreme kada se svi vraćaju kući, Pitman nije mogao da nađe prazan
taksi sa "Grend central" stanice. Od-lučio je da ide metroom. Hteo je
da ide u "Hronikl", ali njegov sat je pokazivao da je prošlo pet. Sunce je
bilo nisko, iza solitera. Postalo je hladnije i zbog svoje vlažne odeće,
Pitman je ponovo zadrhtao. Pomislio je Da Bert u ovo vreme i tako ne bi
bio u kancelariji. Verovatno se uputio u bar u koji uvek navraća posle
Posla.
Nemam nameru da sedim u baru i cvokoćem, pokušava-Jući da mu
objasnim šta se desilo. Najpotrebnija mi je suva odeća.
74
75
Pitman je izašao iz metroa kod "Union skvera" i ni tu nije mogao da
pronađe slobodan taksi. Do stana je stigao pešice. Otključao je ulazna
vrata na zgradi i pošao hodnikom prema poštanskim sandučićima. Ose-
tio je miris ručka. Kao i obično, lift je škripao i u stanu pored njega se
glasno čuo televizor. Obeshrabre-no je odmahnuo glavom, otključao

 

vrata, ušao, zaključao ih i kada se okrenuo video je da neko sedi u
dnevnoj sobi i čita novine.
Pitmanovo srce zakuca brže. "Šta vi...?
Čovek odloži novine. "Vi ste Metju Pitman?"
"Do đavola, šta zamišljate da ste?"
Čovek je imao skoro čertdeset godina. Tanak, sa kratkom smeđom
kosom, uzanog lica i oštre brade. Na sebi je imao sivo odelo i cipele sa
debelim đonom. " Ja sam iz policije." Otvorio je svoj novčanik i
pokazao mu legitimaciju. Ima je kiseo izraz na licu, kao da je ranije
radio nešto drugo. " Detektiv Mulen. Voleo bih da vam postavim
nekoliko pitanja."
"Kako ste ušli ovde?"
"Zamolio sam domara da me pusti."
Pitman je osetio pritisak u grudima. "He možete samo tako... Nemate
pravo da... Dođavola, zar nemate nalog ili nešto?"
"Zašto? Jeste li uradili nešto za šta bi mi tre-bao nalog?"
"Ne,ja..."
76
"Zašto onda ne uštedite i sebi i meni vreme. Se-dite. Da raspravimo
nekoliko stvari."
"Koje stvari? Ja još uvek ne..."
"Hladno vam je. Vaše odelo izgleda da je vlažno."
Pitman brzo smisliprihvatljiv izgovor. "Da, kono-bar je prosuo vodu na
moj sako i pantalone i..."
Detektiv klimnu. "Meni se isto desilo pre dve ne-delje. Ali nije bila
voda. Bolje da se presvučete. Osta-vite vrata od sobe malo otvorena.
Možemo da razgovaramo dok se presvlačite. A mogli bi i da se obrijete.
"Pokušavam da pustim bradu, odgovori Pitman. Slušajući detektiva
kroz otvorena vrata , nervozno je skinuo odeću i uzeo čist veš i čarape iz
fioke.
Upravo je oblačio smeđe pantalone kada je detektiv ušao u sobu.
"Pitam se, da li možete da mi kažete gde ste bili sinoć?"
Osećajući pretnju, Pitmanove nozdrve su se širile. Uzeo je košulju.
"Bio sam neko vreme kod kuće. Onda sam otišao u šetnju."
Detektiv je širom otvorio vrata, što je Pitmana učinilo nervoznim.
"Kada ste otišli u šetnju?"
" U jedanaest."
"A vratili ste se?"
"Oko jedan."
Detektiv podiže obrve. "Zar nije malo opasno šetati u to vreme?"

 

"Nikada nisam imao problema."
"Imali ste sreće. Je li vas neko video?"
Pitman umalo da pomene kuvara i večeru, ali je shvatio da bi detektiv
pričao sa njim i kuvar bi pome-nuo kutiju koju je ostavio i detektiv bi
mogao da otkri-
77
 je da je u njoj pištolj. Pitman je imao dozvolu da drži pištolj samo u
stanu. Izgledalo bi sumnjivo što krije oružje na drugom mestu.
"Niko me nije video."
"To ne valja. Otežava stvar."
"Za šta? Vidite, ne sviđa mi se što ste provalili ovde, i ne volim da me
ispitiju kada ne znam o čemu se radi." Pitman nije mogao da sakrije
uzbuđenje. "Ko je vaš nadređeni? Koji je njegov broj telefona?"
"Dobra ideja. Mislim da treba da govorimo c njim. U stvari, zašto oboje
ne siđemo do njega i porazgova-ramo?"
"Odlično, ali pošto pozovem svog advokata."
"Je l'? Mislite da vam treba advokat?"
"Kada policija počne da se ponaša kao gestapo."
"Aha." Detektiv odmahnu glavom. "Sada ste me uvre-dili. Obujte
cipele, uzmite kaput i idemo da se provo-zamo."
"He, dok mi ne kažete o čemu se radi." Pitman nije mogao da uzme
dovoljno vazduha. v
"Sinoć niste išli u šetnju. Otišli ste taksijem u Skarsdejl i upali na
privatan posed."
"Šta sam uradio? To je ludo."
Detektiv stavi ruku u džep i izvadi koverat. Piljio je u Pitmana,
otvarajući koverat i vadeći parče papira.
"Štajeto?"
"Kopija čeka," odgovori detektiv.
Pitmanov stomak se zgrčio shvativši da je to kopi-ja čeka, Kora je sinoć
ispisao taksisti. Kako je policija došla do njega?
Dok je objašnjavao, detektivov izraz lica je postao još kiseliji. "Vozač
kola hitne pomoći koja su sinoć išla sa Menhetna do Skarsdejla je
primetio da ga je taksi sledio. Zapisao je registarski broj. Pošto su nas
78
zvali zbog provale, kontaktirali smo vozača taksija. On je rekao da mu
 je čovek koji je tamo žurio, napisao ček. Ovaj ček. Sa tvojim potpisom
na dnu i tvojom adre-som odštampanom na vrhu."
Pitman je buljio u kopiju čeka.
"Pa, priznajete li ovo ili ću morati da dovedem taksistu da vas

 

identifikuje? "
Pitman se osećao napeto. Ali sećajući se šta je nameravao da uradi za
sedam dana, učini mu se beznačaj-nim. Provalio sam u kuću, da bih
spasao starca, pomis-li. Je l' to tako veliki zločin? Šta ja uopšte
pokušavam da sakrijem?
Ipak je oklevao. " Da. To sam bio ja."
"Bili ste tamo. Zar se sada ne osećate bolje?"
"To mogu da objasnim."
"Naravno."
"Ali pošto pozovem svog advokata. "
Pitman prođe pored detektiva koji je stajao na vra-tima , uđe u dnevnu
sobu i priđe telefonu.
"Nećemo valjda morati da prođemo kroz to?" Detek-tiv mu je prišao.
"Ovo je jednostavna stvar."
"Ja hoću da to i ostane jednostavno. Zato i zovem svog advokata. Da ne
bi bilo nesporazuma."
"Zamolio bih vas da to ne radite," reče detektiv. "Imam samo nekoliko
pitanja. Nema potrebe za zastup-nikom. Da li ti je starac nešto rekao,
dok si bio c njim?"
Pitman odmahnu glavom. "He razumem."
"Je li nešto rekao?"
"Kakve to veze ima sa....? Šta ako...?
Detektiv priđe bliže, njegovo lice se izobliči.
"Da ....li....je ....starac.. "Samo gluposti." "Recite mi."
. rekao....nešto
79
Pitman je još uvek držao telefon. "To nije imalo nikakvog smisla. Rekao
 je nešto kao Dankan. Onda je pomenuo sneg. Onda...Ne znam... Mislim
da je rekao Gro-lier."
Detektivovo lice se zgrči. "Da li si to rekao još nekome?"
"Još nekome? Kakva je razlika ako sam...? Čekaj ma-lo. Ovo nije u
redu. Šta se ovde dešava? Da vidim vašu legitimaciju."
"Već sam ti pokazao."
"Hoću da je vidim opet."
Detektiv sleGnu ramenima. "Ovo je legitimacija ko-ja mi je potrebna."
Pitman oseti da My se puls ubrzava, ugledavši pištolj koji je detektiv
izvukao. Burence pištolja je bilo neobično dugačko. Pitman shvati da to
nije bilo burence, već prigušivač stavljen na pištolj.
Policajci nemaju prigušivače.
"Napravio si mi nepotrebne neprilike i ja ću ti prosuti mozak. Kome si

 

 još rekao?"
Kapica na prigušivaču škljocnu. Pitman je odreago-vao nerazmišljajući,
to je bio refleksan odgovor. Upr-kos njegovim samodestruktivnim
namerama, nije mogao da kontroliše telesni nagon za odbranom u
trenutku kada preti opasnost. Zamahnuo je telefonom svom snagom,
uda-rivši plastičnim delom muškarca u čelo.
On se zatetura unazad i krv obli njegove obrve. Potom izgovori neku
kletvu pokušavajući da usmeri pištolj u Pitmana. Prestravl>en, Pitman
ga udari ponovo. Ovog puta mu je smrskao HOC. Opet je pokuljala
krv. Čovek pade na leđa. Udario je u stakleni stočić, razbivši ga i zau-
stavio se kod vrata. Glavom je udario u metalnu ivicu stola.
Buljeći u pištolj koji je muškarac držao u ruci, Pitman podiže telefon da
ga udari po treći put, ali
shvati da je gajtan prekratak. Drhteći, spustio je tele-fon i ojajnički
potraži nešto čime bi mogao da ga udari. Zgrabio je lampu u nameri da
 je baci na čovekovu glavu, ali je shvatio da se on više ne pomera.
Čovekove oči su bile otvorene. Usta takođe. Glava mu je bila na
metalnoj ivici stočića. Noge savijene u kolenima visile su pored ivice.
Držeći podignutu lampu i spreman da je baci, Pit-man priđe bliže.
Čovekove grudi se nisu pomerale.
Blagi bože, on je mrtav!
Pitman se oseti, između otkucaja srca, kao da je vreme prestalo da
postoji. Nekoliko sekundi, možda i minuta, on je buljio u čoveka sa
pištoljem. Polako je vratio lampu natrag. U totalnom emotivnom haosu
on kleknu pored čoveka.
Kako sam...?Nisam ga toliko jako udario da bi...
Isuse, mora da je slomio vrat kada je razbio staklo. Glavom je udario u
metalni okvir stola.
Onda Pitman primeti mnogo krvi na podu. Plašeći se još uvek da bi
čovek mogao da skoči i uperi pištolj U njega, Pitman ga uze pod ruku i
podiže telo. Grlo mu se steglo, ugledavši zabijeno parče stakla u
njegovilJ leđima, između ramena i plećke.
Pitmanovo lice se skameni.
Imao je tridesetosam godina. Nikada nije bio u voj-sci. Osim prethodne
noći i one subote, pre sedam godi-na, kada su mu dva muškarca slomila
vilicu, jedini Dodir sa nasiljem je bio pri intervjuisanju ljudi koji su to
iskusili, kriminalci, policajci ili žrtve.
80
81
A sada je ubio čoveka. Užasnut krvlju na telefonu, on ga oprezno spusti

 

na natkasnu.
Šta ću sada?
Zabrinuo se da neko nije čuo lomljavu. Približio se zidu iza koga se čuo
komšijin televizor, ljudski smeh, voditelj koji je pričao nešto o Jamajci...
Očeki-vao je da čuje ubrzane korake i kucanje komšije na vra-tima.
Umesto toga je čuo TV-voditelja koji objavljuje glav-nu nagradu. U
poređenju c tim, u njegovom stanu je bilo tiho.
Šta ako sam se prevario i on stvarno jeste polica-jac?
Dišući c naporom, Pitman otkopča čovekov sako i izvadi policijsku
legitimaciju koja mu je bila pokaza-na. Na karti pored značke je stajalo
detektivovo ime, Vilijam Mulen. Slika je odgovarala licu mrtvog čove-
ka. Ali, pogledavši pažljivije, uočio je da je ta foto-grafija bila zalepljena
preko originala, koji nije imao nikakve sličnosti sa preminulim. Pitman
uze i čovekov novčanik i pored skoro četristo dolara, pro-nađe i vozačku
dozvolu na ime Edvard Halovej, nasta-njen u Aleksandriji, država
Virdžinija. Pitman nikada nije čuo da neki Njujorški policajac živi u toj
državi. Ovo definitivno nije bio pajkan.
Ko je onda bio, uopšte?
Ko bi mogao...?
Tele4>on pozvoni i treći put. Da li da se ...?
Telesron pozvoni i četvrti put. Možda je Bert.
Pitman podiže slušalicu. Slušajući, reče nervoz-no: "Halo." Pauza. Klik.
Gospode!
Telefon je zazvonio. Pitman je buljio. Telefon opet zazvoni.
8
Pitman žurno uđe u dnevnu sobu, zgrabi smeđu sportsku torbu i izvadi
kofer iz ormana. Potom vra-ti kofer natrag i izvadi gumenu torbu koju
 je koris-tio još dok je bio trkač. Jednom je intervjuisao stručnjaka za
obezbeđenje. Sećajući se njegovih reči, pokušavao je da pronađe nešto u
čemu može da se Drži oružje, a nije upadljivo. Kofer privlači su-više
pažnje. Kada bi bio lepo obučen akt-tašna bi izgledala prirodno, ali
gumena torba je bila ideal-na. Mnogo ljudi odlazi na rekreaciju nakon
posla i UZ obično odelo, ova gumena torba bi izgledala sas-vim
normalno. A y nju je moglo mnogo toga da stane.
Još uvek drhteći, Pitman u nju stavi čist veš i čarape, jednu košulju,
kravatu, crno odelo, patike, električni brijač.četkicu, pastu za zube i
šampon.
Šta još?
82
83

 

He ideš u letnji kamp! Moraš brzo da izađeš odavde. Malopre je
verovatno telefonirao neko ko je radio sa revolverašem.
Pitman se uputi u dnevnu sobu saginjući se kod tela. Malo je falilo da
uzme onih četristo dolara iz novčanika.
To bi za policiju bilo idealno. Pošto si ga ubio, zašto ne bi i ukrao.
A šta sa pištoljem? Da ga uzmem?
Šta misliš, ko si? Džon Vejn? Znaš dovoljno o pištoljima da ubiješ sebe,
ali ne i nekog drugog.
Kada je telefon ponovo zazvonio, Pitman zgrabi svoj kaput, otvori vrata
stana, proviri, ne ugleda ni-koga, izađe u mračan hodnik i zaključa
vrata.
Telefon je i dal>e zvonio. Požurio je prema liftu, ali kada je hteo da
pritisne dugme i pozove ga, lift se pokrenuo.
Pogledao je niz stepenice i sledio se kad je čuo korake koji su se
približavali.
Kao da su nevidljive ruke pritisle njegove grudi. Jedan čovek je bio u
liftu, drugi na stepenicama. To je bilo logično. Niko nije mogao da izađe
a da oni ne primete.
Pitman se izmakao nameravajući da bude tih. Ana-lizirao je opcije koje
mu stoje na raspolaganju. Lagano je pošao na gore, ka sledećem spratu.
Van vidokruga, Pitman je čuo da je neko izašao iz lifta. Oklevali su na
hodniku. Osoba koja je išla stepenicama stiže na treći sprat i priključi
se onima koji su izašli iz lifta. Niko ne progovori ni reč, samo su pošli
hodnikom i zaustavili se ispred Pitma-novog stana. Čuo je kucanje.
Potom se čuo zvuk metala koji je Pitman prepoznao - kalauz. Usledio je
malo drugačiji zvuk metal, pretpostavio je da je povlačenje obarača.
Otvorili su vrata.
"Do đavola," uzviknu čovek, kad je video telo u stanu.
Odmah su otišli u sobu. Vrata su se zatvorila.
He mogu da ostanem ovde, pomisli Pitman. Možda će pretražiti zgradu.
Pozvao je lift na četvrtom spratu. Drhtale su mu ruke kada je otvorio
vrata. Deo njega je hteo da pođe stepenicama. Ali šta ako muškarci
izađu i vide ga? Ovako ne mogu da ga vide, osim ako ne izađu odmah i
odluče da idu liftom. Onda će biti u klopci.
Ali, morao je da rizikuje. Pretpostavio je da su ostavili nekoga u
prizemlju. Pitman je morao da zao-biđe tu osobu, a lift je bio rešenje.
Njegovo lice obli znoj. Ušao je u lift i pritisnuo dugme za podrum.
Spuštajući se ka trećem spratu, zamišljao je da čuje škljocanje dugmeta
za poziv lifta i da dva muškarca ulaze.
Tresao se dok je gledao iglu koja se spuštala ka broju 3.

 

Igla je polako prelazila na broj 2.

Odahnuo je. Znoj je klizio po njegovim grudima.

Igla je pokazivala 1, potom "po".

Lift se zaustavio. Kada je otvorio vrata, zapahnuo ga je ustajali,

memljiv, podrumski vazduh.

Čim je zatvorio vrata, lift je pošao na gore. Pog-ledao je na iglu iznad

vrata. Pokazivala je 123- Lift se zaustavio.

84

85

Zatim su se čuli glasovi i koraci u prizemlju.

" Jesi li video nekoga?"

"He. Naš čovek je gotov."

"Niko nije sišao dole?"

"He, koliko sam ja video. Ovde sam samo pet miiuta. Neko je sišao

liftom u podrum." .-

"U podrum? Šta ima da traži dole?"

"Možda je neko išao do ostave." - "Proveri."

Pitman se uputi ka podstanici. Prošao je pored ostava. Čuo je korake na

stepenicama. Došao je do vrata za nužni izlaz. Pokušavajući da bude što

tiši, polako uvriu katanac. Koraci su stigli do dna stepenica.

Pitman otvori vrata, izađe u noć, zatvori vrata i potrča. Uzan prolaz je

vodio na dve strane, u Dvanaestu i u Jedanaestu ulicu. Izbio je u

Jedanaestu ulicu, napi-njući se da navikne svoje oči na ulično svetlo.

Uspa-ničen, disao je sve brže, skrenuo na levo i protrčao pored

prolaznika, Uputio se ka zapadu, ka Sedmoj ave-niji gde je bezbedniji

zbog gustog saobraćaja.

U ovo vreme je lako pronašao prazan taksi.

10

Bert Forsajt nije bio oženjen. Stan mu je služio samo da promeni odelo,

prespava i istušira se. Svako veče, posle rada, ista procedura: nekoliko

pića a po-

tom večera u "Benijevoj taverni". Zaposlene je smatrao skoro

članovima porodice.

Bar u Pedesetoj istočnoj ulici je bio staromodno uređen. Imao je

neonsko osvetljenje u prozorima i znak koji ukazuje da su imali veliki

televizijski ek-ran. Kada se Pitmanov taksi zaustavio, nekoliko

mušterija je ulazilo i izlazilo.

Pitmanova gumena torba nije privlačila pažnju prilaznika ni gostiju u

baru. U desnom delu bara se služio stejk. C leve strane je bio šank.

Odatle se mogao gledati veliki televizijski ekran, na kome je skoro uvek

 

bio sportski kanal. Pitman je ovde bio nekoliko puta sa Bertom i znao je
da Bert voli da sedi za šankom. Ali, sada ga tu nije bilo. Pogledao je
unaokolo, ne bi li ga video, ali ni traga od njesa. Pitman je postao
nestrpljiv. Znao je da mora da oba-vesti policiju, ali osećaj da je u
opasnosti ga je na-terao da ode iz stana, Kada je već pobegao, odlučio je
da policiju zove iz telefonske govornice. Ulazeći u taksi, umalo da kaže
da vozi u policijsku stanicu, ali je ipak rekao "Benijeva taverna". Hteo
 je da sre-Di utiske.
Morao je da govori sa Bertom. Ali, nije ga video. Pitman se tešio misleći
da je Bert ceo za sto da večera, ili je možda kasnio. Možda će tek doći.
Možda smo se mimoišli.
Požuri. Policija će se pitati zašto ih nisi ra-nije obavestio, kada si
pobegao.
Osećajući pritisak u grudima, Pitman se okrenuo ka delu za ručavanje i
ugleda na tren, krupnog čoveka poput medveda, pedeeetih godina, sa
bujnim obrvama. Na sebi je imao sportski sako. Prošao je pored kase i
otišao u zadnji deo bara.
86
87
11
Pitman se uputio za njim. Prošao je garderobu, te-lefon i vrata na
kojima je stajalo "lutke". Ušao je na vrata gde je stajalo "momci".
Odatle je izašao mršav muškarac sa sivim brkovima. Unutra je već bio
muška-rac u kožnoj jakni, sa dugom kosom. Krupan čovek, koga je
Pitman sledio je stao ispred pisoara.
"Bert."
Čovek pogleda preko ramena i iznenadi se. Cigareta mu ispade iz usta.
"Šta radiš ovde?"
Pitman mu priđe. "Vidi, hoću da ti objasnim zašto nisam mogao da
dođem na posao danas. Treba da porazgo-varamo. Veruj mi, ozbiljno
 je."
Muškarac u kožnoj jakni je pažljivo slušao.
"Zar ne shvataš da nije bezbedno," reče Bert. "Po-kušao sam danas to
da ti kažem telefonom."
"Bezbedno? Zvučao si kao da si me otkačio. Sasta-nak, Važni ljudi.
Naravno."
Bert brzo zakopča svoje pantalone i povuče vodu. "Za tvoju
informaciju, ti važni ljudi su bili..." Bert primeti dva muškarca, koji su
stajali i gledali ga. "Ajde, idemo odavde."
Pitman ga je pratio c nestrpljenjem kroz hodnik. Zaustavili su se na

 

njegovom kraju. Bert prošaputa: "Ti važni ljudi su bili iz policije."
"Šta?"
"Tražili su te."
"Molim?
"Zar nisi slušao radio? Nisi video večernje ves-ti?"
"Nisam imao vremena. U stanu me je muškarac..."
"Pazi, ne znam šta si sinoć uradio, ali policija misli da si provalio u kuću
u Skarsdejlu i ubio Džona-tana Milgejta."
"ŠTA?" upita Pitman zapanjeno.
Muškarac u kožnoj jakni izađe iz muškog toaleta, gledajući radoznalo u
Pitmana i Berta.
Isfrustriran, Bert je sačekao da muškarac prođe. "Vidi," poče tiho, "ne
možemo da razgovaramo ovde. Policija me možda prati, jer sumnjaju
da ćeš stupiti sa mnom u kontakt. U stvari, imam osećaj, da je jedan od
njih za susednim stolom."
"Kuda ćemo? Gde možemo da govorimo?"
"Sačekaj me u jedanaestsati kod Medison Skver par-ka. Ulaz sa Pete
avenije. Paziću da me niko ne prati. Proklet bio, u šta si se to uvalio?
Hoću da znam šta se dešava."
"Veruj mi Berte, nisi jedini."
12
Pitman je bio potpuno izgubljen i shvatio je tek Katfa je izašao napolje,
da je trebalo da zamoli Berta da mu pozajmi malo para. Svu gotovinu je
potrošio na metro od Skarsdejla do Menhetna i za taksi do bara. Imao
 je čekove, ali za ono što je hteo da kupi, niko ne bi prihvatio ček.
Pitman se nervozno osvrnu, ne primetivši nikoga Da ga prati i požuri ka
Petoj aveniji. Nekoliko blo-kova južnije, došao je do glavne centrale
banke u kojoj je imao račun. Automat za podizanje novca je bio levo
89
od ulaza. Stavio je svoju karticu u prorez i čekao da ukuca svoj broj
računa.
Na njegovo iznecađenje, pojavila se druga poruka: "Idite do
službenika."
Automat ispusti zastrašujući zvuk. Njegova karti-ca izađe natrag
obeležena.
Pitman ustuknu. Šta do...? Mora da je neka greška. Zašto bi...?
Dobio je negativan odgovor, jer je verovatno poli-cija tako naredila.
Zamrzli su mu račun.
Bert je bio u pravu.
"Zar nisi slušao radio? Nisi video večernje ves-ti?" Pitman se brzo