Dejvid Morel Ocajnicke mere

 

uputi niz ulicu, proveravajući u nekoliko taverni, da li imaju televizor.
Pošto "Hro-nikl" i sve ostale Njujorške novine izlaze ujutru, nisu mogle
da imaju vremena da objave priču o tome, šta se Džonatanu Milgejtu
desilo prethodne noći.
Jedini izvor novosti je mogao da bude kanal kao što je Si-En-En. Ceo je
u senovit, zadimnjen ugao taverne i nervozno gledao već četvrtu rundu
boksa. Uvideo je da nije bio toliko oduševl>en nokautom kao ostali.
Hajde, pomisli. Neka neko uključi vesti,
Rizikovao je da privuče pažnju na sebe, približava-jući se šanku u želji
da zamoli da se pusti Si-En-En. Ali, kada se približio, počele su vesti i
Pitmac se sledio kada je video svoju fotografiju na ekranu, iza
reportera. Slika je bila stara nekoliko godina, kada je Pitman nosio
brkove. Njegove crte su sada bile jače, usled tuge koju je preživeo. Ipak,
odmah se povukao u senku.
"Samoubilački pisac umrlica ubio bolesnog diplo-matu," objavio je
reporter, očigledno zadovoljan naja-vom.
90
Osećajući da mu se hlade ekstremiteti, jer mu je krv jurnula u stomak,
Pitman je slušao bez daha. Izveštač je u priči često koristio reči
"navodni" i "mogući", ali njegov ton nije doveo u sumnju da je Pitman
kriv. Prema policiji iz Skarsdejla, a y saradnji sa menheten-skim
odel>enjem za ubistva, Pitman je doživeo nervni slom posle smrti svog
sina, nameravao je da počini samoubistvo i otišao je tako daleko, da je
napisao svo-ju sopstvenu umrlicu. Kolege su Pitmana okarakteri-sale
kao depresivnog i rastrojenog. Rekli su da je bio opsednut Džonatanom
Milgejtom. To je počelo pre sedam godina, kada je Pitman iracionalno
bio ubeđen da je Milgejt bio umešan u skandal sa oružjem. Pitman je
progonio Milgejta za intervju. Sada se, u trenutku sla-bosti, ponovo
usredsredio na Milgejta, u nameri da ga ubije, pre nego što izvrši
samoubistvo. Upozoreni na opasnost, Milgejtovi pomoćnici su preduzeli
mere bezbednosti i premestili ga iz Njujorške bolnice, gde se oporavljao
od srčanog udara. Pitman je pratio Mil-gejta do imanja u Skarsdejlu,
provalio^u njegovu sobu i isključio mašine koje su ga održavale u
životu, što je prouzrokovalo smrt. Otisci prstiju na spoljnim vra-tima
Milgejtove sobe, kao i na medicinskoj opremi, dokazuju da je Pitman
bio u sobi. Bolničarka ga je vi-Dela kako beži iz sobe. Ček koji je dao
Njujorškom taksisti, koji ra je dovezao do imanja, omogućio je po-liciji
da Pitmana proglasi za glavnog osumnjičenog.
Pitman je zurio u televizor i naprezao se da ne zadrhti. Osetio je da mu
 je duševno zdravl^e ugroženo. Uprkos razlikama, svako u taverni je

 

mogao da zna, da je upravo prikazana, njegova fotografija. Mora da
izađe na ulicu, pre nego što neko pozove policiju.
Policija. Pitman je izašao rastrojen iz taverne, pognute glave, srećan što
niko nije pokušao da ga za-
91
ustavi. Možda grešim. Možda treba da odem u polici-ju. Da im kažem
da greše. Pokušao sam da pomogaem Milgejtu a ne da ga ubijem.
Naravno. A šta je sa čovekom koga si ubio u svom stanu? Šta ako je još
uvek tamo, ako ga njegovi drugari nisu sklonili? Da li očekuješ da će ti
policija vero-vati kada im kažeš šta se desilo? Čim te se dokopaju,
strpaće te u zatvor.
Je li to tako loše? Bar ću biti na sigurnom. Ljudi koji su bili u mom
stanu neće moći da me uhvate.
A kako možeš da budeš siguran? Pre sedam godina, ti je slomljena
vilica u pritvoru u Bostonu. To bi moglo ponovo da se desi. Ali ovog
puta bi moglo da ti se desi i nešto gore.
"Ti si uvek imao za toliko."
"A za ekstra dvadeset dolara?"
"He verujem da toliko ceniš moje kuvanje, žao mi
 je.
13
"Deset dolara?"
Kuvar odmahnu glavom.
"Ma hajde."
"Stvarno si švorc?"
"I gore od toga."
"Paraš mi srce. Dobro. Za tebe ću napraviti izuze-tak. Ali nemoj ovo da
pričaš okolo."
"Naša tajna. Poštujem ovo Toni. Umirem od gladi. Daj mi salatu, meso,
krompir-pire preliven sosom, bo-raniju i šargarepu, čašu mleka, i puno
kafe. Onda ćemo da popričamo o dezertu."
"Da, povratićeš ti kilažu. Siguran si da je to sve?"
"Još jedna stvar."
"Štajeto?"
"Kutija koju sam ti dao sinoć."
Kada je ušao u restoran, Pitman se osvrnuo, pita-jući se da li ga neko
gleda sumnjivo. Činilo se da niko o njemu nije vodio računa. Oni ili nisu
videli priču o njemu na televiziji, ili to nisu povezivali c njim. Po-sle
svega, niko ga ovde nije znao po imenu, osim kuvara, koji je obično u to
vreme radio, a on ga je poznavao sam kao Meta.

 

"Kako si Mete?" upita kuvar. "Nije te bilo dve ne-delje a sada si dve

noći za redom ovde. Brzo ćeš povra-titi težinu. Šta želiš večeras?"

Još uvek pod utiskom da je policija uspela da orga-nizuje da automat

obeleži njegovu kreditnu karticu, Pitman reče: "Nemam gotovinu. Da li

bi uzeo ček?"

14

Izlazeći iz restorana Pitman je tražio neki zak-lon. Ušao je u mračni

haustor, otvorio kutiju, izvadio kolt 45 i kutiju sa municijom i stavio ih

u svoju gumenu torbu.

Iza sebe je čuo preteći glas: "Tipe, šta imaš TO y torbi?"

92

93

Osvrnuvši se preko ramena, Pitman ugleda visokog \

mangupa, širokih ramena, hladnih očiju. \

" Jednu stvarčicu." (|

"Kakvu staarčicu?" U ruci mladića je zasvetlucao j

nož. 1

"Ovu stvar." Pitman uperi u njega kolt 45. j

Mladić ukloni nož. "Strava! Đavolski dobra \

stvar." Ustuknuo je i pohitao niz ulicu.

Pitman vrati svoj pištolj u torbu.

15

Kod Medison Skver parka Brodvej seče Petu aveniju ' i taj prizor je

ovekovečio Pitmanov omiljen fotograf Strečen. Pitman je stao na mesto

odakle je Strečen nekada slikao. Iako je saobraćaj stvarao buku, Pitman

 je sklopio oči na trenutak i pokušao da zamisli Nju-jork u vreme kada

 je su njime prolazili konji i kada je Strečen fotografisao unaokolo.

Stigao je u park pola sata ranije. Nije imao inače kuda da ode. Iako se

malo oporavio od obroka u resto-ranu, još uvek je bio umoran od prošle

noći, a i ceo dan je šetao. Uprkos strahu, njegovo telo se osećalo bolje

nego cele protekle godine. Upala mišića je pričinjavala zadovoljstvo.

Čak i tako je iskoristio telo do krajnjih granica. Želeo je da sedne.

>

Ali ne na vidiku. Pošao je ka drveću, stazom uz koju f su stajale klupe.

U ovoj noći je postao jedan od mnogo- | brojnih posetilaca parka, koji

su uglavnom bili bez " krova nad glavom, pa su spavali na klupama.

I

Tačno u jedanaest sati je Bert Forsajt izašao iz taksija na Petoj aveniji.

Odmah je zapalio cigaru, kako bi nekako privukao Pitmanovu pažnju.

Onda je ušao u park, prolazeći pored nacionalne zastave. Pitman po-

 

misli da treba da krene ka Bertu, jer on ne može da zna gde sam.
Konstatujući da Berta niko ne prati, Pitman ustade i pođe za njim. Ali,
kako se približavao, tako je Bert ubrzavao korak.
Pitman se trudio da ne pozove Berta. Bol>e da ga pratim. Moramo da
budemo izuzetno oprezni. Šta ako dobijemo društvo?
Pitman izabra stazu, koja je bila paralelna sa onom koju je Bert
izabrao. Bert prođe kroz park, uđe u Dva-desetšestu ulicu i produži
njome. Pitman ga je sledio. Odjednom Bert zamače kod nadstrešnice
koja je bila postavljena oko građevine. Pitman požuri za njim i ugleda
Berta kako čeka između dva stuba i gomile me-talnog otpada.
Pitman mu se približi.
"He znam šta da radim, Bert. Na televiziji su me predstavili kao
manijaka."
"Rekao sam ti da je opasno. Šta se desilo? Kako si se uvalio u ove
neprilike?"
"Nisam ubio Milgejta."
" A zašto si onda bežao iz njegove sobe?"
"To je smešno objašnjenje."
"Smešno? Tvoji otisci prstiju su nađeni na apara-tima koji su ga
održavali u životu. Šta si radio u..?"
"Bert, moraš da mi veruješ. Ovo je sve velika zabu-na. Šta god da je
izazvalo Milgejtovu smrt, ja sa tam nemam apsolutno ništa."
" Ma, ja ti verujem. Ali ne treba mene u to da ubediš. Kako ćeš to
objasniti policiji?"
94
95
Iznenada, Bert ugleda nečiju senku na pločniku. Začu se buka, pa se i
Pitman okrete u tom pravcu, gde je ugledao čoveka. Nije mogao da mu
vidi lice, jer je ulično svetlo bilo iza njega, ali je prepoznao crni mantil.
Čovek izvuče nešto iz mantila.
He! Pitman ustuknu.Nalete na kantu za smeće i sa-plete se.
Ugledavši pištolj koji je čovek uperio, Pitmam nije imao drugog izbora,
osim da se zaštiti svojom gu-menom torbom.
Kada je čovek opalio, prigušivač je sprečio prola-manje zvuka od
pucnja. Metak pogodi gumenu torbu, pro-lete kroz nju, ali promaši
Pitmana koji je u tom trenutku izgubio ravnotežu i pao na beton, među
kante za smeće.
Čovek uđe u prolaz. Pitman je panično buljio u nje-ga, očekujući da će
ga sledeći metak pogoditi među oči. Ali, metalna šipka tresnu čoveka
koji je držao pištolj i on posrnu ka Bertu, koji je bio na skeli. Čovek ga

 

pogodi u grudi. Uzdišući, Bert ustuknu.
Tada Pitman izbezumljeno poče da otkopčava gumenu torbu.
Kada se čovek okrete ka Pitmanu, Bert se podigao i zgrabio ga.
Skidajući Bertove ruke sa sebe, čovek po-novo uperi pištolj u njega, ali,
ovog puta ga pogodi u lice.
Pitman je konačno otvorio torbu. Čovek se osvrte i uperi pištolj u njega.
Pitman grozničavo steže pištolj i povuče obarač. C obzirom da nije imao
pri-gušivač, kroz noć se prolomi strašan zvuk. Pitmanu se činilo; kao da
ga neko udara po ušima, u kojima je odzvanjalo od drugog i trećeg
pucnja.
Onda je prestao da puca, jer više nije imao metu. Čovek više nije bio tu.
Ležao je na leđima, a krv je kuljala iz njegovih grudi, grla i levog oka.
Pitman se povratio. Ali, nije mogao sebi da doz-voli da se preda. Morao
 je da pomogne Bertu. Dopuzao je do njega, opipao mu puls, ne osetivši
ništa. HE! Bert!
Uprkos zvonjavi u njegovim ušima, on začu sirenu u daljini. Od šoka je
bio potpuno paralisan. Posled-nji put pogleda svog prijatelja. Ali, pošto
se sirena približavala, on se osvesti. Zgrabio je gumenu tor-bu, gurnuo
pištolj u nju i napustio skele.
Kada je na drugoj strani ulice žena vrisnula, Pit-man skrenu iz
Dvadesetšeste ulice ka Park aveniji. Bože, pomozi mi, mislio je.
Ali, on baš i nije bio u najboljim odnosima sa bogom, jer je on dozvolio
da Džeremi umre. Tako se Pitman okrenuo jedinoj osobi iz onostranog
života U koji je verovao.
Džeremi, slušaj pažljivo, Molim te. Sine, molim te. Moraš da pomogneš
tvom tati.
16
Kada li će me policija uhvatiti, mislio je Pitman. Neki unutrašnji glas
mu je govorio da trči, i nikada se ne zaustavi. Ali onaj drugi unutrašnji
glas, koji ga je Podsećao na Džeremija upozoravao ga je da trčanje priv-
lači pažnju. Uspori, pravi se kao da je sve u redu.
96
97
Ha pristojnoj udaljenosti od sebe je čuo sirene. Po-licija će naći tela.
Popričaće sa ženom koja je vrisnu-la kada je čula pucnje i videla
Pitmana kako istrčava, Počeće da traže čoveka sa gumenom torbom koji
 je trčao prema Park Aveniji.
Oslobodi se gumene torbe, upozoravao ga je glas i Pitman ponovo
pomisli kako je glas isti kao Džeremijev.
Da se oslobodim torbe? Ali unutra je moja odeća, pištolj.

 

Šta ti vrede odeća i pištolj ako te strpaju u zatvor?
Pešačeći i pokušavajući da smiri svoj puls i ne pokaže uzbućenje,
Pitman je prešao preko Park Aveni-je. Na drugoj strani su počela da se
skupljaju kola i pro-laznici. Došao je do nekog drugog gradilišta. Čuvši
sirene, osvrnuo se oko sebe i pošto ga niko nije gledao, bacio je gumenu
torbu u kontejner.
Skrenuo je u Leksington aveniju. Znojeći se, prisilja-vao je sebe da ide
polako. Idući dalje, nadao se da nije privukao pažnju. Stigao je do
Junion Skver parka, zap-repašćen koliko se njegov život promenio u
poslednjih šest sati, od kako je izašao iz metroa i ušao u svoj stan.
Ali, tamo sada zasigurno nije mogao da ide, a nije znao kuda bi inače
otišao. Policija he verovatno pratiti prijatel>e kojima bi mogao da se
obrati za pomoć. Po hotelima su upozoreni da paze na one koji koriste
kre-ditnu karticu. Šta, do ćavola, da radim?
17
"Hej, zbog čega su sve ove sirene?" upita ga bradati čovek. Sedeo je na
metalnoj gredi držeći u ruci papir-nu kesu u kojoj je verovatno bila
flaša nekog alkohola.
Njegov kaput nije imao rukave. Koca mu je bila neured-na. Nije imao
dva prednja zuba. Pitman je osećao, da taj čovek koji izgleda kao da
ima šezdeset, verovatno nije imao više od trideset godina.
"Nemam pojma." Odgovori Pitman i sede pored njega.
Čovek za trenutak ništa ne reče. "Šta?" - "Sirene."
"Aha?"
"Pitao si zašto se čuje toliko sirena."
"Remete moj red i tišinu."
"Imoj."
"Ej bre, ja nisam rekao da možeš da sedneš tu."
Sirene su zavijale, svetla su rotirala, policijska kola su jurila oko parka,
i ka Brodveju.
"Još jedna, ...uznemirava me...pa ti još sediš ov-de." Čovek promućka
flašu. "Ovo je moja klupa. Ni-sam rekao ..."
Još jedan policijska kola projuriše.
"Smiri se," reče mu Pitman.
"Hoćeš da ukradeš moju klupu," povika čovek.
"Rekoh ti da se smiriš."
" Gde je policija?"
"Platiću ti stanarinu."
"Šta ti je to?"
" Platiću ti stanarinu. U pravu si. Ovo jeste tvoja klupa. Ali ja ću da

 

platim, da bih mogao da je delim c tobom. Šta kažeš na deset dolara?"
"Deset...?"
"I da zamenimo kapute."
Žena koja je vrisnula kada je Pitman istrčao he reći policiji da je čovek
sa gumenom torbom nosio
98
99
smeđi kaput. Kaput koji je Pitman hteo da uzme bio je tamnoplave
boje.
"Da zamenimo?"
"Hoću da delimo klupu."
Čovek ga je posmatrao sumnjičavo. "Da vidim pare."
Pitman mu dade deset dolara, koje mu je kuvar vra-tio. To je bilo sve
što je imao, osim nekoliko novčića.
"I kaput."
Pitman se zamenio c njim. Njegov kaput je smrdeo na znoj. Pitman ga
stavi pored sebe.
Premeštajući bocu iz ruke u ruku, čovek izjavi: "Lepje."
"Naravno."
"Topao."
"Da."
"Danas mi je srećan dan." Čovek podignu flašu ispi što je ostalo u njoj i
baci je iza sebe na travu. "Idem po drugu flašu. Čuvaj klupu."
"Biće ovde kada se vratiš."
"I bolje da bude."
Čovek se uputi ka Brodveju. Kada su još jedna poli-cijska kola naišla,
Pitman leže na klupu.
Hladna noć u kombinaciji sa adrenalinom je dopri-nela da Pitman
počne da se trese. Odjednom mu kroz glavu prođe misao. Bert je u
restoranu rekao da ga pos-matra detektiv sa susednog stola. Možda to i
nije bio detektiv, pomisli Pitman. Možda je to bio onaj čovek sa
pištoljem, koji je pratio Berta od restorana, nada-jući se da ćemo se
videti.
Ali on nije morao da ubije Berta. Bert ga nije ug-rožavao. Bert ne bi
mogao da ga identifikuje.
Pitman oseti još veću hladnoću. U senovitom par-ku se skupi još više.
Kurvin sin, nije morao da ubije Berta!
Dve prilike sa Pitmanove desne strane su privu-kle njegovu pažnju.
Nisu nosile uniforme, znači nisu policajci, osim ako nisu u civilu. Ali,
nisu se ni kretale samouvereno kao policajci. Izgleda da su se šunjale.

 

Kradljivci. Mora da su videli da sam tipu dao pare, pa sad i oni hoće
novac.
Pitman se uspravi. Prilike se približiše. Ako bude neprilika, privućiću
policiju. On ustade i pripremi se za napad. "Proklet bio," začu glas.
"Beži od njega. On je moj. Ja sam ga našao. Iznajmljujem mu svoju
klupu."
Pitman uoči priliku u svom kaputu, koja nosi u ruci papirnatu kesu.
"Zar me ne čuješ, briši!" Čovek zavuče ruku u prljave pantalone i
izvuče otvarač za flaše. "Gubi-te se sa moje klupe. Ona je moja, moja i
njegova."
Prilike na kratko oklevaše a potom se izgubiše U tami.
"Đubrad." Izgovori čovek, sedajući na klupu. "Oteli bi mi klupu za
sekund. Moraš da paziš." "Tačno."
Čovek popi gutljaj iz boce. "Lezi." "Šta?" Upita Pitman sumnjičavo.
"Odmori se malo. Izgledaš grozno." Pitman se nije pokrenuo.
"Neću dozvoliti onim banditima da ti se prib-liže. I onako sam uvek
budan. Čuvam svoju klupu."
100
101
18
Pitamn se probudi sa bolom. Senke su nestale. Sun-ce se još nije
pojavilo iza zgrada. Saobraćaj je bio redak.
Kada se potpuno rasanio, setio se događaja od prošle noći. Uspravio se.
Čovek kome je dao svoj kaput, više nije bio na klupi.
Ali, tu je bio neko drugi. Lepo obučen gospodin, sede kose sa
naočarima, pedesetih godina.
" Je si li dobro spavao?"
Naježivši se, Pitman nije imao pojma da li je to bio policajac ili neki
perverznjak. Ipak je odgovorio: "Nebaš."
"Razumljivo. Kada sam ja spavao na takvim klupama, uvek sam se
budio sa bolom u leđima."
"Vi ste spavali po klupama?"
"Pre nego što sam se promenio. Izgledaš kao da te je nedavno napustila
sreća. Imaš pristojnu odeću. Ali odakle ti samo taj kaput?"
t Pitman primeti da je tamno plavi kaput bio poce-pan. Čovek kome je
dao svoj kaput, ga je pokrio ovim starim, kada je on zaspao. To mora
da je bilo noćas oko tri sata.
"Dobio sam ga od prijatelja."
"Naravno. Pa, nema sumnje, pitaš se šta radim ov-de."
Pitman nije odgovorio.

 

" Ja sam sveštenik Tomas Votli. Dolazim ovde svako jutro da vidim, da
li ima novih stanovnika u parku. Ostali su mi već prilično poznati. U
stvari, sada su u mojoj crkvi. Svakog jutra u šest, tamo se služi skroman
doručak. Može da se istušira, obrije i odmori. Da li bi nam se
pridružio?"
102
Pitman je i dalje ćutao.
" Drži se i božja služba, ali ti nisi obavezan da joj prisustvuješ, ako te to
brine."
Pitman nastavi da bulji u njega.
"Pa, dobro." Čovek slegnu ramenima. "Moram da se vratim svojim
gostima." Izvukao je ruku iz džepa.
Pitman je prvo pomislio da želi da se rukuje, ali onda je shvatio da je
čovek hteo nešto da mu da.
" Ako odlučiš da nam se ne pridružiš, evo pet do-lara. Znam da to nije
mnogo, ali nekada je dovoljno i tako malo da vrati osobu tamo, gde je
ranije bila. Za-pamti, šta god da je prouzrokovalo tvoj pad, nije nep-
remostivo. Svaki se problem može rešiti."
"Sumnjam, svešteniče," reče Pitman ogorčeno.
"Jel'?"
"Osim ako ne možeš da vrataš mrtve u život."
"Izgubio si...?1
"Sina."
" A, da." Sveštenik odmahnu glavom. " Moje iskreno saučešće. To je
veliki gubitak."
" Šta vas onda navodi da mislite da je moj problem rešiv?"
Ovog puta je sveštenik ćutao.
"Hvala za novac, svešteniče. Koristiće mi."
19
Pitman je išao Leksington avenijom, u plavom ka-pUtu, trudeći se da
izgleda potišteno, kao što se i osećao. Sunce se pojavilo, saobraćaj se
povećavao.
103
Želeo je da izgleda kao predmet na ulici. Skrenu iz Leksington avenije u
dvadesetšestu ulicu. Zastade pretvarajući se da podiže nepostojeći
novčić i sa za-dovoljstvom pogleda u prljavi dlan.
Rizikujući, pogleda unapred i ugleda gužvu u blizi-ni, između Park
Avenije i Medison Skver parka. Roti-rala su svetla na policijskim
kolima. Tela su verovatno već uklonjena. Istražni postupak je u toku.
Bert. Slomljen zbog sinoćnjih događaja, Pitman na-stavi polako kroz

 

Dvadesetšestu ulicu. Naišavši na kante sa smećem, sagao se i pogledao
šta ima, igno-rišući miris. Onda je došao do one kante u koju je bacio
svoju gumenu torbu. On razgrnu malo đubre, ugle-da je, uze torbu i
produži ka Leksingtonu. Bio je dovolj-no daleko da ga policija ne
primeti, pogotovo ne u tom kaputu. Na kraju, pomisli, beskućnici su
nevidljivi.
cu, ali kod ličnog susreta postoji više šansi da osoba pristane na
razgovor.
Pitman se sa Brajanom sreo samo nekoliko puta, uglavnom povodom
Brajanovog hapšenja jep je koris-tio svoj kompjuter da bi došao do
najvećih tajni mi-nistarstva odbrane. Poslednji put su se videli pre
sedam godina kada je Brajan pomogao Pitmanu da dođe do telefonskog
broja Džonatana Milgejta. Sada je Pitmanu trebala još jedna usluga, ali
postojala je mogućnost da se Brajan ne seti tog njihovog susreta ili da
ga ne bude briga, ako se javi telefonom. Kon-takt licem u lice je nešto
drugo.
Pitman baci stari kaput u kantu. Od onih pet do-lara što mu je sveštenik
dao, kupio je sok od pomo-randže i zemičku, što ga je malo okrepilo.
Potom je ušao u toalet, uzeo električni aparat iz svoje gume-ne torbe,
upristojio se koliko je to bilo moguće i krenuo vozom za Bruklin.
20
Jedina stvar koja je bila u njegovu korist, je to, što je bila subota. Čovek
koga je trebalo da kontaktira je verovatno bio kod kuće. Ali, broj
njegovog telefona nije bio u telefonskom imeniku Menhetna. To je bio
Brajan Botulfson. Pozvao je informacije i rečeno mu je da on živi u
Bruklinu. Telefonistkinja nije htela da kaže Pitmanu adresu, na je on
morao da ode do Nju-jorške biblioteke i tamo je pronađe. Morao je da
ga pozove, ali je u svojoj novinarskoj karijeri naučio da je lični kontakt
uvek delotvorniji. Telefonom je lakše osloboditi će, jep je dovoljno
spustiti slušali-
21
Poslednji put kada ga je Pitman video, Brajan »otulfson je živeo u
podrumu na Ist Sajdu. Ok-RUŽen skupom kompjuterskom opremom,
po kojoj su šetale bube, Brajan je uživao u svom dokazivanju. ALI,
sadašnji stan je bio u veoma lepoj zgradi, nap-ravljenoj od cigli, čistoj, u
dobrom okruženju, kod ^oup parka u Bruklinu.
II
104
105
Pitman klimnu čoveku koji je izlazio iz zgrade. On-da se popeo,

 

pogledao u interfon i pritasnuo dugme na kome je stajalo 4 V.
Pošto se niko nije javio, ponovo je pritisnuo.
Lični kontakt? Odlično. A šta ako niko nije kod kuće? Prokletstvo, zar
sam sav ovaj put prešao ni zbog čega?
Hteo je da pritisne i treći put, kada se javi muški glas: "Ko je?"
"Brajane, da li si to ti?" upita Pitman. • "Sa kime govorim?"
"Met Pitman. Sećaš li me se Brajane? Kada si imao one probleme oko
kompjutera, pre nekoliko godina, ja sam napisao nekoliko priča o tebi u
"Hroniklu".
Nastala je pauza.
"Brajane?"
"Šta hoćeš?"
"Da porazgovaramo, Brajane." Pitman je koristio lično ime toliko često,
koliko mu se činilo prirod-nim. Uspostavio je vezu. "Prošlo je prilično
vremena kako se nismo videli. Pomislio sam da svratim i vidim šta
radiš."
Odgovora nije bilo.
"Treba c tobom da porazgovaram u vezi nečega, Spajane."
"U vezi čega?"
"Malo mi je neprijatno ovde, sa licem prema inter-fonu. Hoćeš li da
otključaš vrata, Brajane? Voleo bih da dođem gore."
Ponovo je usledilo ćutanje.
"Brajane?"
Na njegovu radost, Pitman začu električno otključavanje vrata.
Brzo je gurnuo staklena vrata i ušao u zgradu, u kojoj se osećala boja,
 jer je bila sveže okrečena. U odnosu na zgradu gde je bio Pitmanov stan,
ova je bila sjajna. Pit-man je zaključio da je Brajan imao dobro plaćen
posao.
Liftom je stigao do četvrtog sprata, začu dete kojee plače i on zakuca.
Iako ga je Brajan očekivao, vrata su se otvorila tek posle desetak
sekundi.
Pitman je bio iznenađen Brajanovim izgledom. Pre sedam godina
Brajan je nosio patike, farmerke i majice a u uvu je nosio minđušu sa
ajkulinim zubom. Koca mu je visila do ramena. U stvari, izgledao je kao
kandidat za hevi-metal rok-grupu a ne kao kompjuterski fanatik.
Sada je nosio crne koledžice, sive pantalone i plavu košulju. Minđuše
više nije bilo. Njegova smeđa kosa je bila tako kratko podšišana da nije
dosezala ni do ušiju. Nosio je bifokalne naočari. Njegov konvencio-nalan
izgled je privlačio pažnju.
"Šta hoćeš?" Brajan je blokirao ulazna vrata.

 

Pitman baci pogled preko njegovih ramena i vide Dete u predsoblju.
"Je li to tvoje dete, Brajane? Stvari su se promeni-le. Došao sam da bi
me primio."
Pitman je napravio pokret da uđe, ali ga Brajan nije iustio.
"Šta hoćeš?" ponovi Brajan. Brajane, to baš i nije mnogo druželjubivo.
Preva-sam ovoliki put da te vidim, a ti ne želiš ni da
prisetiš starih vremena."
Pored dečjeg plača, Pitman začu spikera.
"Gledaš televizor, dok hraniš svoju bebu?"
"Vesti." Brajanovo lice se skameni. "Si-En-En."
"A,da."
Brajanov izraz lica postade još rezervisaniji.
106
107
Znači, zna, pomisli Pitamn. "Ima li nešto zanim-ljivo? Čini mi se da
sam čuo nešto o Džonatanu Mil-gejtu. To me vraća sedam godina u
nazad, kada si mi pomogao da dođem do njegovog broja telefona."
Brajanove oči se suziše. U sebi je verovatno već kipeo. "Šta hoćeš? Upita
po treći put.
"Uslugu."
"Zašto?"
*3ar nije očigledno? Zašto ljudi mole za uslugu? Potrebna mi je pomoć.
*
"Nisam to mislio. Zašto treba da ti pomognem?"
"Ovo ti je dobro, Brajane. Pretpostavljam zato, što si ljudsko biće.
Slučajno, tvoje dete počinje da izlazi iz one visoke stolice.
Brajan se okrete, vide da je dete u opasnosti i požuri da ga uhvati. Dete
zaplače još glasnije.
Pitman uđe i zatvori vrata. "Dečak ili devojčica?"
"Hej, nisam rekao da smeš..."
"Šta imaš tu? Posudu sa dečjom hranom od kajsije? Daj da ti
pomognem... Dečak ili devojčica?"
"Dečak. Ali nisam rekao da možeš da ..."
"Koliko je star?"
"Skoro godinu. Ali..."
"Negovan dečak. Kako se zove?"
"Danijel. Gledaj, sada...
"Brajane, u nevolji sam. Po izrazu u tvojim očima, mislim da znaš da
sam u neprilici. Mislim da si up-ravo čuo nešto o tome na Si-En-En-u.
Kladim se da si pomislio 'He TO ne može biti onaj tip koji me je in-

 

tervjuisao. To ne može biti isti čovek kome sam učinio uslugu i pronašao
mu broj Milgejtovog telefo-na. Metju Pitman. Da, tako se zvao'. I onda,
iznenada, evo me, kucam na tvoja vrata. Na mnogo toga se odjednom
treba navići, zar ne?"
108
I
Brajan je nervozno držao dete.
"Je si li oženjen Brajane? Gde je tvoja...?"
"Otišla je u prodavnicu."
"Dobro, znači upoznaću je". Pitman spusti svoju gu-. menu torbu.
"Nisam se šalio. Daj da ti pomognem da nahranišsina."
Držeći dete, Brajan ustuknu unazad.
"Brajane, mislim da me nisi razumeo. Nisam došao da ti pravim
neprilike. Sve što mi treba je mala us-luga, i otići ću odavde. "
"Šta hoćeš?" upita Brajan c nevericom.
"Lep stan. Voliš biljke. Čisto je, sređeno." Pit-man otvori vrata i shvati
da je to očigledno Brajanova radna soba. "Još uvek se interesuješ za
kompjutere."
"Programer sam u Nintendu."
"A šta je sa hakerisanjem, Brajane? Da li to još uvek radiš?"
"To je bilo pre sedam godina. Od kako sam sreo Gle-dis, ja... Čekaj
malo. Ti hoćeš da..."
"I onda idem."
Brajanovi obrazi se stegoše. "Otpustili bi me iz "Nintenda" kada bi
saznali da sam to radio. Gledis bi poludela."
"Neće saznati. Treba mi samo jedna informacija, Brajane. I obećavam
da ću odmah otići. Ako nas sreća posluži i pre nego što se Gledis vrati."
Dete se promeškolji i Brajan ga spusti u stolicu. Kada je probao da mu
stavi u usta malo ispasirane kaj-sije, dete tresnu po kašici i umaza
Brajanovu čistu košul>u.
"Čekaj, ja sam to uvek dobro radio." Pitman pogleda U Dete i odmah
privuče njegovu pažnju. Nagnuo se unap-ReD i dodirnu nosom detetov
HOC. Izmakao se i otvorio
109
usta. To isto je uradilo i dete. Stavio mu je kašiku pasiranih kajsija u
usta.
"Kako si, do đavola, to uspeo?" upita Brajan. On .obično plače kada je
tu neko koga ne poznaje, ali te-be..."
"Imam puno iskustva." Dete je podsećalo Pitmana na Džeremija, dok je
bio mali. Odjednom je osetio melan-holiju.

 

"Kažu da si ga ubio," reče Brajan.
"Milgejta? He TO nije tačno."
"I čoveka u stanu i svog šefa."
"Čovek u mom stanu je u mene uperio pištolj. Pobi-ln smo se. Pao je na
ivicu stola i slomio vrat. A što se mog šefa tiče-..." Pitman je oklevao,
grlo mu se osušilo. "He, Bertu nisam ništa nažao uradio. To je bio neko
drugi."
"Kažu još da si histeričan i da gubiš kontrolu. Da planiraš da se ubiješ i
da te nije briga, koga ćeš još povesti sa sobom."
"He. Ni to nije tačno, Brajane." On pade u depresiju. "He želim nikoga
da povredim."
"Onda nisi suicidan."
Pitman pogleda u dete.
"I?" upita Brajan.
"To je jedino tačno."
U kuhinji zavlada tišina. Čak je i dete ućutalo.
"Kažu da ti je sin mrtav."
Pitmanovo grlo se steže i on pokuša da izbegne tu temu. "Stvarno mi je
potrebna ova usluga, Brajane. U velikoj sam nevolji, a nisam to
zaslužio, i želim pra-vilno da postavim stvari."
"Zašto? He vidim zašto je to važno, kada plani-raš da se ubiješ."
110
"Da. I ja sam se to pitao... Mislim..." ponovo mu se stegnu flo, " zato što
planiram da odem čist. Ali, odjednom, sve se promenilo."
Osećajući napetost u grlu, Pitman stavi još propa-siranih kajsija u
detetova usta.
Brajan je buljio u njega. "Pa šta se desilo?"
Pitman pogleda u pod. Onda je sve ispričao Brajanu.
I
22
Brajan je odmahivao glavom, potpuno zbunjen i užas-nut. "Toje ..."
"Kunem ti se, da je to istina."
"Vidi, ti sam ništa tu ne možeš da uradiš. Moraš da ideš u policiju.
Ispričaj im sve što si i meni sada."
"Ti si mi teško poverovao. Kako će tek oni?
"Ali nemaš izbora."
"He. Nisam siguran da bih kod njih bio bezbedan."
"Čoveče, da li znaš šta pričaš?"
"Ko je ono beše rekao da je paranoja jedini zdrav Duševni osećaj koji
danas postoji?"

 

Brajan je bio bled. "A ti od mene očekuješ da..."

"Uvedi me u neke fajlove do kojih inače ne bih mo-gao^da dođem."

"A koji su to?"

"U mojim novinama. Treba da pokažem ličnu kartu i potpišem kada

ulazim u zgradu. Čuvar ili neko drugi bi me prepoznali. Pozvali bi

policiju. Ali znam lo-zinku koja omogućuje ulaz preko telefona."

111

Brajan je izgledao malo opuštenije. "To nije teško da se uradi. U stvari,

skoro je zakonit zahtev. Pod dru-gim okolnostima, bilo bi legalno."

"Da." Pitman je i dalje hranio dete.

"I to je sve?"

"Pa.."

"Imaš još nešto?"

Trebao bi mi pristup u gradski kompjuter gde su podaci o

kriminalcima."

Tospode!"

"Zar ne postoji način da se zabašuri poziv preko međugradske veze,

dok ja ne nađem informaciju koja mi treba?"

"Da, ali..."

Pitman se okrete, kad neko otvori vrata.

Crvenokosa žena, vitka, nežnih crta lica izgleda-la je uzbuđeno kada je

videla da Pitaman hrani dete. "Štavi.!?"

"Gledis, ovo je moj prijatelj," reče Brajan.

"Ed Garner," reče Pitman, nadajući se da ako upot-rebi drugo ime,

neće biti doveden u vezu sa slikom koja je objavljena na Si-En-En-u a

možda i u novinama.

Gledis spusti kese sa namirnicama na kuhinjski sto i uze svoju bebu.

Izraz njenog lica je odavao da nije smatrala da je Pitman dostojan da

drži njeno dete. "Ed Garner?" Okrete se prema Brajanu. "Nisi ga

nikada ranije pomenuo." t

"Pa,ja..."

"Bili smo ortaci na koledžu," reče Pitman. "Voleli smo da se ludiramo

na kompjuterima."

"Kompjuteri? Nadam se da niste bili haker?" njen glas je bio oštar kao

sečivo.

"Nisam imao nerve za to."

"Brajan je imao previše nerava. Bio je zbog toga i u zatvoru." Njene oči

su odavale bes.

"Kako bilo," poče Pitman pokušavajući da promeni temu, "čuo sam da

Brajan živi ovde. Imam rođake neda-leko odavde, pa sam svratio.

 

Brajan je upravo hteo da mi pokaže neke stvari koje radi za
"Nintendo."
Između njenih očiju se pojaviše bore.
"Zar ne Brajane?" upita Pitman.
"Ako ti nemaš ništa protiv, Gledis. Vidiš, dete je nahranjeno i čisto."
Gledis primeti hladno: "Samo ne zaboravi da treba | da smo kod moje
majke za pola sata."
"Kako bih tako nešto zaboravio?"
Brajan i Pitman se uputiše u sobu gde je bio kompju-ter. Brajan zatvori
vrata. Ljutito je pogledao u Pitma-na.
Pitman se zabrinuo što je zbog njega besan, ali onda shvati ko je
zapravo pravi uzrok.
Imao je alibi.
23
Brajan munjevito uključi kompjuter i priključi te-lefon na modem.
Obrazi su mu se zarumeneli. "U koji sistem hoćeš prvo da uđeš? U
novine?"
"U kriminalne dosijee."
Brajan nije odreagovao na promenu prioriteta. Ume-sto toga je istipkao
brojeve na telefonu.
"Znaš broj kriminalnog dosijea napamet?" upita Pitman iznenađeno.
112
113
"He. To je prijateljev broj. Ja više ne hakujem, ali sam u kontaktu sa
onima koji to rade. Ovaj tip je opsed-\nut policijom. I nikada ne govori
telefonom. Uvek moram da idem preko kompjutera."
Na Brajanovom ekranu se pojaviše reči.
DOBILI STEPREDUZEĆE "ZVEZDANI BROD"
"Lud je i za zvezdanim putovanjem." Brajan je uku-cavao slova na
tastaturi.
GOSPODIN SPOK KAPETANU KIRKU.
"Spok je moje šifrovano ime," reče Brajan.
Pojavio se odgovor na ekranu.
KIRK OVDE. KOJA JE VAŠA LOZINKA?
Brajan ukuca još slova.
TRIBUNAL
Na ekranu se pojavi novi tekst.
NASTAVITE, GOSPODINE SPOK.
Brajan odgovori:
SGROGO POVERLjIVA PORUKA OD KO-MANDE ZVEZDANOG

 

BRODA. PLAŠIM SE DA HAM KOMUNIKACIJA HE BUDE
PREKINUTA.
Odgovor je brzo usledio.
AKTIVIRAJ SKREMBLER.
Brajan uključi aparat pored telefona.
SKREMBLER AKTIVIRAN.
Sledećih pet minuta, Pitman je fascinirano gle-dao Brajana koji je
kucao, čitao i odgovarao na poru-ke sa ekrana, i konačno napisao seriju
brojeva.
"Imam ga!"
ŽELIM TI USPEH. SPOK KIRKU. IZLAZIM.
Brajan istipka druge brojeve na telefonu. "Idem preko Ferbanksa na
Aljasci i Ki Vesta na Floridi.
Čak i tada se poziv može otkriti. Ako kompjuter oseti upad, moraću
odmah da prekinem."
"Kako ćeš to da znaš?"
"Ovo he mi reći." Brajan pokaza na aparat pored telefona.
Utipkao je još brojeva i okrenuo se prema ekranu. "Dobro, ušli smo.
Šta hoćeš da znaš?"
"Uđi u dosije Šona OTelija." Pitman je izdikti-rao ime.
OTeli je bio vrhunski lopov, koga je Pitman in-tervjuisao pre nekoliko
godina. Spravu koju je kori-stio da bi ušao u Milgejtovu sobu je dobio
na poklon od OTelija.
"Evo", reče Brajan.
Pitman je čitao sa ekrana. Dok je tražio Brajanov broj telefona, tražio
 je i OTelijev, ali ga nije našao. Ili je O'Reli bio ponovo u zatvoru, ili se
preselio, ili...
" Da." Pitman uze olovku i prepisa.
Prema dosijeu, O'Reli je pušten pre tri meseca iz zatvora i obavezan je
da obaveštava vlasti gde stanuje.
Adresa je bila na Ist Sajdu. Pitman je brzo pre-pisa i stavi parče papira
u džep.
"Čiji još dosije želiš?" upita Brajan.
"Tako sam i mislila," začu se ledeni glas iza njih.
Pitman i Brajan se okrenuše.
Gledis mora da je slušala ispred vrata. Uletela je unutra. "He smem ni
na minut da te ostavim samog. He možeš a da se ne uvališ u nevolje."
"Nevolje?"
114
115

 

"Hakuješ? Šta je sa tobom? Da li ti se u zatvoru toliko svidelo da hoćeš
ponovo da ideš tamo?"
Trešiš," reče Pitman. "Pokazivao sam Brajanu nešto što sam radio."
"Izlazi iz moje kuće!"
"Ulazimo u moje fajlove u ..."
"He lažite me. Vi se ne zovete Ed Garner. Vi ste Metju Pitman. Si-En-
En je upravo objavio priču o vama. Prepoznala sam sliku." Gledis
isključi tele-fon iz modema. "Zvaću policiju."
Kada su slova nestala sa ekrana, ona okrenu broj policije.
Tledis," pobuni se Brajan.
Iz druge sobe je dopirao dečji plač.
"Molim vas," reče Pitman.
Gledis je govorila: "Moje ime je Gledis Botulf-son. Živim u..."
Pitman je prekinuo vezu. "Radite nešto glupo, Gle-dis."
"He želim ubicu pored svog deteta."
"Vi ne razumete."
Buljili su jedno u drugo.
Telefon zazvoni. .
Gledis se trgnu.
"To je policija," reče Pitman. "Automatski se sni-maju svi pozivi i
brojevi sa kojih ih zovu."
Gledis je pokušala da ukloni njegovu ruku sa tele-fona. Pitman je zgrabi
za članak drugom rukom. "He činite to. Razmislite. Kako bi bilo da
otac vašeg deteta ponovo ode u zatvor?"
"Šta?"
Telefon je i dalje zvonio.
"Pomaganje beguncu," izjavi Pitman. "Pomaganje da nelegalno
pristupi kompjuterskim dosijeima. Brajan bi mogao da ostane u
zatvoru dok tvoje dete ne završi gimnaziju."
Sevala je očima.
Telefon je opet zazvonio.
Pitman joj uze slušalicu i oslobodi vezu. "Halo? ... Da, Gledis Botulfson
živi ovde. ... Znam da je zva-la. Malo smo se svađali. Ona ... Ovde. Evo,
 javiće se."
Pitman je pogledao u nju i dao joj slušalicu.
Gledis pogleda u dete, potom u Brajana i konačno u Pitmana. Njene
usne su bile tako stegnute, da je koža oko njih bila potpuno bela.
"Ovde Gledis Botulfson," reče preko telefona. "Žao mi je što sam vas
uznemirila. Tačno je ono što je moj muž rekao. Svađali smo se.
Pomislila sam da ću ga uplašiti, ako pozovem policiju.... Da, razumem

 

da je ozbiljan prestup zloupotrebiti broj za'hitne slučaje-ve. Neće se više
desiti. ... Sada je sve u redu. He, nije mi potrebna pomoć. Hvala vam."
Gledis spusti slušalicu. Protrljala je članak za KOJI JU je Pitman
uhvatio. Njen glas je bio smiren. "Iz-lazi!"
»
Pitman uze svoju gumenu torbu. "Brajane, hvala što si ušao u
kompjuter mojih novina." Njegov pogled je bio direktan i značio je:
Nemoj joj reći u koje smo dokumen-te stvarno ušli.
"Naravno."
"Neću više da ponavljam," progovori Gledis.
"Zadovoljstvo mi je što sam vas upoznao."
Pitman napusti stan i zatvori vrata. I kada je ušao u lift, mogao je da
čuje glasne optužbe koje je Gledis ucućivala Brajanu.
116
117
24
Pitman se nadao da he pozajmiti novac od Brajana, ali to sad nije
dolazilo u obzir. Sa jednim dolarom u džepu i nekoliko novčića pošao je
ka metrou, kako bi se vratao na Menheten, iako nije imao dovoljno
novca da kupi žeton. Što je više hodao to je bio umorniji i gladniji.
Osetio se izdanim.
Videvši mrtvačka kola, setio se Džeremijeve sahra-ne, njegove slike na
kovčegu, njegovih školskih drugo-va. Bert je stajao iored Pitmana, a
sada je i on mrtav. Pitman se svađao sa svojom bivšom ženom. ("To je
tvoja krivica," prebacivala mu je. "Trebalo je ranije da ga odvedeš kod
lekara."). Setio se i prijema posle sahra-ne, ali on nije tada imao snage
ni da primi saučešća. Uzeo je sendvič koji mu je neko dao, ali zalogaj
mu je zastao u grlu. Osećao je da je okružen sivom depresijom.
Sličnu sivu depresiju je osetio i sada. Instinkti-van strah ga je naterao
na pokret. Adrenalin je kružio. Snaga i izdržljivost koju adrenalin
stvara su konačno nestali. Na njihovo mesto su stupili letargija i očaj.
Pitman nije znao, da li može uopšte da nastavi dalje.
Rekao je sebi da je bio budala, kada je poverovao da može da se izvuče
iz neprilika u koje je upao.
Možda treba da odem u policiju. Da im dozvolim da pokušaju da sklope
mozaik.
A ako neko dođe preko njih da te ubije?
Kakve to veze ima. Suviše sam umoran da bih brinuo o tome.
He misliš tako.
Zar ne? Smrt bi ti dobro došla.

 

He. Moraš i dal>e da pokušavaš, reče mu unut-rašnji glas. Ličio je na
Džeremijev.
Kako? Ja čak nemam ni novac da se vratim natrag do Menhetna.
Ma, hajde tata. Sve te godine koje si trčao. Nemoj reći da ne možeš do
tamo da stigneš pešice.
25
Trebalo mu je tri sata. Iako je Pitman uzeo patike iz svoje gumene
torbe, osećao je bol u nogama. Iznemo-gao od umora i gladi, stigao je do
Grend ulice na Ist Sajdu, tražeći adresu Šona O'Relija.
Možda, posle svega, Gledis Botulfson iiak prome-ni mišljenje. Ako
Brajan kaže nešto što bi je još više razljutilo, možda će ipak pozvati
policiju da bi mužu održala lekciju. Naravno, policija ne bi znala kuda
 je Pitman otišao, osim ako Brajan ne prizna koje dosijee je otvorio. Ali,
da li bi on to učinio? Ili je Brajanov bes prema Gledis toliki da će joj
prkositi.
To nije bila jedina stvar koja ga je mučila. Šta ako je OTelijeva adresa
već zastarela? Ili ako nije tu?
Kada je Pitman pronašao adresu, ustanovio je, da je to restoran po
imenu "Pedis", a ne zgrada sa stanovima.
Sranje! Šta sada da radim?
Osećajući potrebu da se skloni sa ulice, jer nije mogao da sakrije svoju
nervozu i razmisli šta dalje da radi, Pitman uđe u restoran.
Jedva da je primetio irski enterijer - zelene stol-njake, veliku mapu
Irske na zidu, detelinu... Primetio je nekoliko posetilaca, koji su
uglavnom stajali za ba-
118
119
rom. Neki od njih su pogledali u njega a potom se vra-tili svom piću.
Pitman priđe mišićavom barmenu, koji je nosio ze-leni prsluk i stade iza
kase.
"Šta želite da popijete?"
"Tražim prijatelja, Šona OTelija."
Barmen je brisao šank.
"Čuo sam da je na ovoj adresi," nastavi Pitman, "ali ovo je restoran. He
shvatam..."
"Kako?"
"Šta?"
"Kako ste došli do ove adrese?"
"Javljam se istom inspektoru kao i on. Je li Šon tu?"
Barmen je i dalje brisao šank.

 

"Šon i ja se znamo još dok je pričao za javnost kako da ljudi zaštite svoj

stan od provala.," reče Pitman.

"A tako? Što vam treba?"

" Zbog starih vremena. Imam nešto da mu ispričam." Pitman izvadi

privezak iz džepa, sa nožem. "O ovome."

Kada barmen vide da Pitman vadi kalauz iz seta nožića, oraspoloži se.

"I ti si dobio jedan takav?" nasmeši se i izvadi svoj, isti takav privezak.

"Šon ovo daje samo onima koje stvarno voli. Da, Šon je gore. U sobi na

spratu. Noću čisti ovde" '

"A, jeli sada tu?"

"Trebalo bi da se probudio. Sigurno se napio si-noć."

Gomila ljudi uđe u restoran.

"Izgleda da ćemo biti zaposleni." Barmen nasu sok od paradajza u

čašu, doda malo tabasko-sosa i celo, živo jaje. "Idi do stepenica pored

vrata. Drugi sprat, soba na kraju hodnika. Trebaće mu ovo."

120

I

26

Na stepenicama se osećao kupus. Pitman pokuca na vrata. Pošto nije

dobio odgovor on pokuca opet. Ovog puta je čuo negodovanje. Njegovo

treće kucanje izazva -. još glasnije negodovanje. On pokuša da uđe, ali

 je bilo zaključano. Ušavši u sobu, primetio je da su roletne spuštene i da

 je Šon spavao na podu.

"Svetlo, svetlo," promumla Šon.

Pitman pomisli da svetlo koje je dopiralo u sobu mora da je smetalo

Šonu. Zato brzo zatvori vrata. U mraku, Šon je ponovo govorio:

"Svetlo, svetlo".

"Nema svetla," reče Pitman.

"Oslepeo sam. He mogu ništa da vidim. Svetlo, sve-tlo."

"Hoćeš da upalim svetlo?"

"Slep sam, oslepeo sam."

Pitman potraži prekidač na zidu i osvetli sobu. Šon protrlja oči i

nastavi: "Hoćeš da oslepim."

Zaboga, pomisli Pitman. On skloni jednu Šonovu ruku sa lica i ugleda

njegovo zakrvavljeno oko. "Popij ovo."

"Šta?"

"To ti je barmen poslao."

Šon popi nekoliko gutljaja i poče da zeva. "Šta je ovo, pobogu? Pa ovde

nema votke!"

"Sedi i ispij to."

 

Posle malog ubeđivanja, Pitman natera Šona da is-pije sve. Malo se
uspravio u krevetu i opetje Pitmana podsetio na džokeja. Bio je mršav
kao i uvek. Ali, al-kohol je činio svoje. Koca mu je posedela, lice se izbo-
ralo. "Ko si ti?"
"Prijatelj."
"He sećamse."
121
"To je zato što ništa nisi jeo."
"He mogu."
Pitman uze slušalicu. "Ipak naruči nešto."
27
Sendvič sa tanko sečenim biftekom i kiselim kra-stavcima, koga je
barmen doneo je bio izvanredan. Pit-man je pokušavao da se suzdrži,
ali je od gladi izgubio kontrolu. Jutros je popio samo sok od
pomorandže i po-jeo jednu zemičku. Sendvič je prosto nestao sa
njegovog tanjira.
Šon ga je zapanjeno posmatrao iz kreveta i čudio se njegovom apetitu.
"Mislim da ću povratiti."
Dok se Šon vratio, Pitman je pojeo i njegov sendvič.
Šon sede na krevet, pogleda u Pitmana i odmahnu glavom. "Ja se još
uvek ne sećam."
"Naučio si me kako se provaljuje u kuće."
"To mi ništa ne znači."
"Rekao si da sam prirodan."
"Još mi se ne pali lampica... Čekaj, zar ti nisi novinar?"
Pitman klimnu glavom.
"Dao sam ti..."
Pitman izvadi privezak sa nožićima.
"Da, sad znam ko si."
"Ali, diplomirao sam," reče Pitman.
"Kako to misliš?"
Pitman uze svoju gumenu torbu, izvadi novine koje je kupio na putu do
restorana i pruži ih Šonu. "Priča
ispod tog naslova u boji. 'Suicidni pisac umrlica , razjareni ubica.' Tu je
i slika, ali iz ranijih vremena."
Šon pročita članak bez daha. C vremena na vreme je pravio pauze i
gledao u Pitmana, uzimao vazduh i vraćao se čitanju.
Konačno odloži novine. "Čini mi se da si vrlo zaposlen."
" Da, sva ta ubistva. To je više posla nego što jedan čovek može da
postigne."

 

"Da li treba da te se uplašim?"
"Hajde da to ovako postavimo. Da li sam išta do sada uradio da te
povredim?"
"Onda nisi uradio ono što piše u novinama?"
Pitman klimnu potvrdno.
"Zašto si ovde došao?"
"Jer, si ti jedini kriminalac kojem verujem."
"Štahoćeš?"
Telefon zazvoni.
Šon podiže slušalicu: "Halo?" Pažljivo je slušao i onda poviknuo.
"Policija dolazi gore? Gos-pode, mora da su sve provalili oko mašina za
pranje."
Pitman nije razumeo o čemu je Šon govorio.
Šon pođe ka prozoru, podiže roletne, otvori pro-zor i izađe na požarne
stepenice.
Pitman začu teške korake ispred vrata. Pošao je Da ih zaključa.
Zgrabi svoju gumenu torbu i stiže do otvorenog pro-zora. Izlazeći
napol>e, proklinjao je i tražio pogle-Dom kuda je Šon mogao da ode.
Umesto toga je video dva policajca koja su ga gledala.
Čuo je korake iznad sebe. Izvijajući svoj vrat na g°Re, on ugleda Šona
kako se brzo penje ka krovu. Pit-pođe za njim.
"Stoj!" uzviknu policajac odozdo.
122
123
Pitman nastavi da trči na gore.
"Stoj!" povika policajac.
Pitman se peo još brže.
"SGOJ!"
Gađaće, pomisli Pitman. Ali nije mario. Dođe do vrha i pođe za Šonom.
Onamo! Krovovi svih zgrada u bloku su bili povezani i Šon je
sprintovao pored iz-voda za ventilaciju, ka vratima na kraju bloka.
"Čekaj Šone!"
Pitman je jurio za njim. Iza sebe je čuo cipele po požarnim stepenicama.
Šon stiže do vrata, pokuša da ih otvori, i opsova kada shvati da su bila
zaključana.
Gurao ih je ramenom, proklinjući i dalje, kada je Pitman stigao do
njega. "Prokletstvo, ostavio sam svoj kalauz u sobi. Nemam privezak!"
"Evo." Dišući teško, Pitman izvadi privezak koji mu je Šon dao pre
sedam godina.
Šon se nasmeši i ugleda dva policajca kako se penju na krov. On

 

zapanjujućom brzinom otvori vrata.

Kada je policajac povikao, Šon i Pitman uđoše unutra. Odjednom, u

mračnom hodniku Šon zaključa vrata za njima.

"Mašine za pranje. Znaju za mašine za pranje," mrmljo je za sebe. "Ko

im je, do đavola, rekao za mašine za pranje?"

Čuli su lupanje pesnica po vratima.

Šon potrča niz stepenice. Pitman ga je sledio.

"Ko im je rekao za mašine za pranje?" mrmljao je Šon i dalje.

Ili jure mene? pitao se Pitman.

28

"He osvrći se za sobom. Samo hodaj prema ćošku." To cy i uradili. "Za

sada je dobro," reče Šon. Zaustavio je taksi.

"Nemoj da dozvoliš da vozač pomisli da ti se žuri," naglasi on Pitmanu.

Ušli su. "Do Brodveja," reče Šon vozaču i poče da pevuši.

29

"Evo ti privezak."

"Hvala. Žao mi je što nisam mogao da platim tak-si."

"Hej, nisam u zatvoru. Mogu da platim."

Bili cy y potkrovlju na Brodveju. Tu je izgleda ne-kada bio magacin, pa

skoro nije bilo nikakvog na-meštaja, osim skupe, kožne, italijanske sofe,

 jednog orijentalnog tepiha, noćnog stočića i odgovarajuće lampe. U

mraku, svuda unaokolo su se nazirali sanduci.

Šon izvadi konzervu piva "Badvajzer" iz frižide-ra koji je bio pored

 jednog sanduka.

"Kakvo je ovo mesto?" upita Pitman.

"Moje malo sklonište." Još mi nisi rekao šta hoćeš."

"Pomoć."

"Kakvu?"

"Nikada ranije nisam bežao." *

"Hoćeš dakažeš, da titrebasavet?"

124

125

"Sinoć sam spavao u parku. Nisam se dva dana okupao. Jedva se

snalazim za hranu. Sada mi je jasno kako krimi-nalci bivaju uhvaćeni.

Oni se jednostavno iscrpe."

"Pretpostavljam da si bio dovoljno pametan da ne kontaktiraš porodicu

i prijatelje."

"Moja sreća je što bivšu ženu nikada ne bih molio ni za šta," reče

Pitman. "Što se prijatelja tiče, pret-postavljam da su pod policijskim

nadzorom za slučaj da se ja pojavim."

 

"I tako si došao do mene."
"Pitao sam se koga znam a da policija to ne zna. Onda sam razmišljao o
svim ljudima koje sam intervju-isao prethodnih godina. Neki su
stručnjaci za stvari koje su mi potrebne, a policija nikada ne bi pretpos-
tavila da bih otišao kod njih."
Šon je klimao glavom, odobravajući Pitmanove ra-zloge. "Ali, ne znam
kakav savet da ti dam. Tamo je kupatilo i tuš. Ovde možeš da prenoćiš,
sigurno je. Što se ostalih stvari tiče..."
"Ima nešto što možeš da mi kažeš."
"Ako te uhvate, već imaš olakšavajuću okolnost."
"A kako to misliš?"
"Neuračunljivost," izjavi Šon.
"Šta?"
"Pa sve te stvari o suicidnosti. Pretpostavljam da su i tu preterali."
l
Pitman iije odgovorio.
"Misliš da je to tačno?" upita Šon iznenađeno.
Pitman je buljio u konzervu koka-kole.
"Tvoj sin je umro i ti si pu'ko" konstatovao je Šon.
"Tačno."
"Moja sestra je umrla kada sam imao dvadesetpet godina. Bđla je
godinu dana mlađa od mene. Saobraća|na nesreća" reče Šon.
126
•I?"
"Napio sam se do smrti. Bože, koliko sam je voleo!"
"Onda si shvatio," prozbori Pitman.
"Da, ali sada je to malo drugačije, zar ne?"
"Kako to misliš?"
"Kada si gladan, umoran i uplašen."
"Osećam se kao da sam sebičan. Moj sin je bio divan. A ja ovde mislim
o sebi."
"He usuđujem se da ti kažem kako da to preboliš. Ali, reći ću ti ovo - ne
možeš da pogrešiš ako ura-diš ono što bi tvoj sin želeo da uradiš. A sada
bi ti rekao da gledaš da se iščupaš iz ovog haosa."
30
Tuš je bio primitivan, samo za prvu pomoć, slavi-na, plastična zavesa i
slivnik na betonu. Nije bilo ni sapuna, ni šampona ni peškira. Pitman je
bio srećan što je stavio svoj neseser u gumenu torbu. Našao je neku
metalnu stolicu na koju je stavio stvari i is-tuširao se. Obukao je čist veš
i duksericu. Čistu košulju je ostavio za neki drugi put. Vratio se do

 

Šona, koji je iz jednog sanduka izvadio televizor i gledao Si-En-En.
"Mnogo te vole."
"Da, uskoro će napraviti celu seriju o meni."
"Pa," poče Šon, otvarajući drugu konzervu piva. "Njihovu stranu priče
sam čuo. Kako glasi tvoja." Sta-vio je noge na noćni stočić.
Po drugi put tog dana, Pitman je sve objasnio.
127
Šon je pažljivo slušao, povremeno postavljajući pi-tanja i aplaudirao
kada je Pitman završio. "Čestitam." "Zašto?"
"Ja sam lopov od svoje dvanaeste godine. Pola svog života sam proveo u
zatvoru. Tri puta sam morao da postajem član podzemlja zbog
nesporazuma sa ruljom. Imao sam četiri žene. Ali nikada nisam bio u
ovolikoj nevolji u kojoj si ti sada. I sve to se desilo pre dve noći?" "Da."
"Ovo treba da uđe u Ginisovu knjigu rekorda." "Bar si se zabavio.
Vidim da sam napravio grešku što sam došao kod tebe."
"He prenagljuj. Ko je poslao čoveka sa pištoljem u tvoj stan?"
"Nemampojma."
"Zašto bi neko želeo da izgleda da si ti ubio Mil-gejta?"
"He znam."
"Do đavola, bolje počni da razmišljaš malo. Ono što ja mogu da kažem,
od momenta od kad si ubio tog tipa ustanu..." "Slučajno."
"Siguran sam da mu je ta razlika jako bitna... Kako bilo, ti od tada
bežiš."
"A šta je trebalo da uradim?" "Izgubio si vreme, što si išo kod tog
stručnjaka za kompjutere. Zašto je to gubitak vremena? Jer si tamo bio
samo da bi stupio u kontakt sa mnom. Zašto? Jer ti je trebao savet,
kako da bežiš. Izvini." "Šta?"
"Prvo, tebi takav savet nije potreban. Do sada si se odlično snalazio i
sam. Drugo, ako je sve što preduzi-maš bežanje, onda ćeš se samo
umoriti. Napravićeš grešku i uhvatiće te."
128
"Ali, nemam izbor."
"Ma nemoj! Okreni malo stvari. Lovi, umesto da bu-deš ulovljen. Bog
zna, imaš puno meta."
"Da lovim? Lako je tebi da to kažeš."
"Nisam ni očekivao da ćeš c oduševljenjem prihva-titi moj savet. Iz
onoga što si mi rekao, izgleda mi da bežiš od kako ti je sin umro. Bežiš
od svega."
Napomena da je Pitman bio kukavica ga razbesne i njegovo lice obli
crvenilo.

 

"Pogodio sam te, je l' da?
Pitman je udisao vazduh pokušavajući da se smiri.
"Pretpostavljam da ti se moji saveti ne sviđaju. Ali, to je jedino što
imam da ti kažem. Ja sam stručnjak. Ceo svoj život bežim.Uradi ono što
ti kažem a ne ono što jaradim."
Pitman je buljio i onda se njegove usne polako razvu-koše u osmeh.
"Šta je smešno?" upita Šon.
"Cela ova priča o bežanju. Trčao sam dvadeset godi-na, svaki dan.
Kuda sam išao?"
"Do krajnje crte, ortak. I ako još uvek razmišljaš da se ubiješ, da sam
na tvom mestu, postarao bih se da izađem kao pobednik, a ne kao
gubitnik. Možeš da se uništiš. To je tvoja stvar. Ali ne dozvoli da ti to
gadovi urade."
Pitman je ponovo osetio vrelinu na licu. Ali, ovog puta to nije bilo zato
što je ljut na Šona. Umesto na Šona, njegov bes je bio usmeren u
drugom pravcu. "Gadovi. Da."
Na trenutak je prestao i da diše, da se pomera, da govori. Snažne
emocije su prouzrokovale blokadu. Onda se okrenuo ka Šonu. "Kada je
moj sin umro..." poče okle-vajući.
Šon ga je posmatrao očigledno zainteresovan da čuje šta he mu Pitman
reći.
129
"Kada je moj sin umro, bio sam toliko ljut na dokto-re, da to ne mogu
ni da opišem. Džeremijeva smrt nije bila njihova krivica. Ali, morao
sam da optužim ne-koga. Da je neko napravio grešku, onda bi na neki
bi-zaran način Džeremijeva smrt imala smisla. Neodgovornost
medicinskog osoblja. Alternativno rešenje je bilo prihvatiti da je
Džeremijeva sudbina bila takva, da baš on oboli od raka koji se ne leči.
Takvo razmišljanje je bez osnova. To može da izludi čoveka. Kada sam
konačno prihvatio da Džeremijevi doktori nisu bili krivi, opet sam
morao nekoga da optužim. Izabrao sam Boga. Vikao sam na njega.
Mrzeo sam ga. Ali sam shvatio da ni to ne pomaže. Jer, Bog ne uzvraća
vikom. Kako bih mogao da ga povredim? Šta mi vredi da se ljutim,
kada ne mogu da ga kaznim. Moj bes je bio beskoristan. Nije mogao da
mi vrati Džeremija na-trag. Tada sam odlučio da se ubijem."
Šonove crte lica se stegnuše.
"Bes." Mišići Pitmanove vilice se zgrčiše. "Dok sam bio sa Milgejtom,
nešto mi je rekao. Jedno ime. Ili je bar zvučalo kao ime. 'Dankan'.
Nekoliko puta ga je ponovio. Onda je rekao nešto o snegu. Malo kasnije
 je pekao Trolier'. He znam šta to znači a bio sam prezauzet da ga pitam.

 

Sve što sam u tom trenutku želeo je bilo da vratim cevčicu u njegovu
bocu sa ki-seonikom. Ali čovek koji je sa gašphhljem čekao u mom
stanu, mislio je da je to nešto važno. Pitao me je da li sam još nekome
rekao to što mi je Milgejt kazao." Pitman ustade. "Da prestanem da
bežim? Da ih ulovim? DA. Kada je Džeremi umro, moj bes je bio
beskoristan. Ali ovog puta neće biti. Ovog puta imam cilj. Ovog puta ću
pronaći koga ću da okrivim."
TREĆI DEO
130
l
m
Pitman je stajao preko puta bolničkog ulaza za hit-ne slučajeve. Skoro
 je bila ponoć i kao i pre dve noći sipila je kiša. Njegov mozak je
pokušavao da se opora-vi od traume koju su prouzrokovali nemili
događaji u prethodna dva dana. Pošto mu je bilo hladno, stavio je ruke
u džepove tamno plavog kaputa koga je Šon našao u jednom od
sanduka. U desnom džepu je napipao kolt 45. To je jedino što je uzeo iz
gumene torbe, koju je ostavio kod Šona. Pogledao je u prozor na
desetom spratu, gde je nekada Džeremi bio. Odlučno je savladao umor.
To je bilo neonhodno. Bilo je toliko stvari koje je tek tre-balo da otkrije,
a jedna od njih je bila i zašto su Mil-gejtovi ljudi odveli starca iz bolnice
one noći. Tada je sve počelo. Pitman pređe preko ulice.
U ovo doba, bolnički hol je bio skoro pust. Nekoli-ko osoba koje su
sedele u kožnim stolicama, izgleda uopšte nisu obratile pažnju kada je
pošao ka liftu. Ipak je imao utisak da ga svi posmatraju.
Bio je nervozan, zbog uspomena sa kojima je trebado da izađe na kraj,
kada izađe na šestom spratu gde je odeljenje za intenzivnu negu. Pazio
 je da se ne saplete, dok je gdedao u sobe za intenzivnu negu i umorne
ljude koji su sedeli u neudobnim stolicama, boreći se sa snom i čekajući
da čuju vesti o svojim bližnjima.
C negodovanjem se prisetio da je nekad bio jedan od n>ih i prisili sebe
da se koncentriše na cilj svoje posete. Prošao je pored ulaza u odeljenje
intenzivne nege za decu, skrenuo na desno i hodnikom pođe do inten-
zivne nege za oprasle. Tu nikad nije bio, ali je pretpos-tavio da se ne
razlikuje mnogo od dečjeg odel>enja.
stvari, bilo je identično. Otvorivši vrata, ose-je opor miris u širokom
hodniku, na čijem kraju je
133
bila prijavna soba, preko puta je bila sala omeđena staklenim zidovima.
Na njima su bili nalepljeni re-zultati, unutra je bila medicinska olrema,

 

koja je sve-tlucala i davala razne signale, dok su doktori i sestre, po
potrebi, izlazili i ulazili u salu.
Pitmanu je ta procedura bila odlično poznata. Au-tomatski se okrenuo
prema lavabou, istisnuo malo tečnog sapuna, dobro protrljao ruke,
isprao ih i kada je uzeo papir da ih obriše začu iza sebe glas: "Mogu li
da vam pomogaem? Šta radite ovde?"
Pitman se okrete. Krupna žena se kretala hodni-kom prema njemu. Bila
 je oko četrdesete, kratke prose-de kose koja je naglašavala njene
skandinavske crte. Na sebi je imala bele cipele i pantalone i beli mantil.
Pitman nije mogao da kaže da li je ona doktor ili sestra. Ali je poznavao
bolnički mentalitet. Ako je sestra, ne bi joj smetalo da je oslovi sa
'doktorko'. Ispravila bi ga, ali se ne bi naljutila. Ako je doktor-ka
razbesnela bi se, kada bi joj će obratio sa 'sestro*.
"Da, doktorko. Ja sam iz tima koji istražuje Mil-gejtovu smrt." Pitman
otvori novčanik u kojem je bila lažna policijska značka sa
legitimacijom, koju je do-bio od Šona OTelija.
Žena jedva da je pogledala u legitimaciju. "Opet? Vaši ljudi su bili ovde
sinoć i postavljali pitanja i prekidali naš rad.
Pitman primeti da ga žena nije ispravila kada je oslovio sa 'doktorko'.
"^Izvinite doktorko. Ali, ima-mo neke važne nove informacije koja
treba da prove-rimo. Moram da razgovaram sa bolničarkom koje je
bila zadužena da vodi brigu o Džonatanu Milgejtu, kada je odveden."
Pitman je pokušavao da sakrije tenziju koja je nara-stala u njemu, jer
nije bio siguran da je bolničarka i
134
večeras radila. U privšipu, bolničarke imaju isti ras-pored za nekoliko
neDOelja: od sedam do tri, od tri do jedanaest i od jedanaesgt do
sedam. Zato je Pitman čekao da prođe ponoć, jer je morao da govori sa
bolničarkom koja je radila pre dve noći, kada je Milgejt odveden.
"Toje bilaDžil," r>eče doktorka.
"Da li radi večera s?"
"Da."
Pitman nije pokaz^o nikakvo olakšanje.
"Ali, sada je prezauzeta da bi razgovarala."
"Razumem doktorks^- Pacijenti su na prvom mestu. Ali, da nije važno,
rfe bih vas zadržavao. Kada bude imala pauzu, možete l:i joj preneti
da...?
"Sačekajte napolju, molim vas, gospodine..."
"Detektiv Logan."
"Zamoliću Džil da rorazgovara sa vama, kada ugrabi malo vremena."

 

Čekao je četrdeset minuta. Naslonjen na zid u hod-niku, Pitman je

prouč^vao ljude u čekaonici. Sećanja na stres koji je preždaljavao dok

 je i on tako čekao, uznemirilo ga je. Njegove obrve su bile namrštene

kada SU se vrata odel>enja za intenzivnu negu otvorila. Pri-vlačna

žena, u kasnim dvadesetim izađe, osvrnu se una-okolo i priđe PitmanU-

Bila je prilično v#soka i njena bolnička uniforma nije mogla da prikrijs

atletsku figuru. Njena kosa je

135

bila duga i plava, lice ovalno a obrazi su joj bili tako rumeni da joj

rumenilo nije bilo potrebno.

"Detektav Logan?"

"Da."

"Ja sam Džil Voren." Bolničarka mu pruži ruku. "Doktorka Bejker mi

reče da hoćete da mi postavite neka pitanja."

"Tačno. Pitam se da li bi mogli da odemo negde, gde nije gužva. Na

spratu ispod je aparat za kafu. Možda mogu da vas pozovem ...?"

"Sprat ispod? Vi izgleda dobro poznajete raspored u bolnici."

"Nekada sam često dolazio ovamo. Tada je moj sin bio na intenzivnoj

nezi." Pitman pokaza glavom na ode-ljenje gde su bila smeštena deca.

"Nadam se da je sada dobro." "He... umro je."

"O," njen glas utihnu. "Šta je ...?" "Rak kostiju."

l

"Nije trebalo da ... žao mi je..." J

"Niste mogli da znate. Niste me uvredili." f 

" Da l n još uvek hoćete da mi kupite tu šolju kafe ?" il "

Definitivno." <

Pitman pođe c njom do lifta. Njegova tenzija spade, kada su se vrata

lifta zatvorila. Najveći rizik kome se izlagao je bio, da doktor koji je te

večeri radio, bude opet ovde, prepozna ga i pozove policiju.

Kada su stigli na peti sprat koji je bio skoro pust, on se bolje osećao. U

aparat je stavio poslednje novčiće koje je imao. "Kakvu kafu volite? Sa

mlekom, šećerom ili bez kofeina?"

"U stvari ja bih radije čaj." Preduhitrila ga je pri-tiskujući dugme.

Pitman je bespomoćno primetio njen elegantan po-

kret.

Aparat zazvoni.

Džil se okrete ka njemu. "Šta morate da me pitate?"

Topla tečnost je tekla u plastičnu čašu.

"Treba da mi potvrdite neke informacije. Da li je gospodin Milgejt bio

upozoren pre nego što su se nje-govi pratioci pojavili i odveli ga iz

 

bolnice?"
"Pratioci, to je suviše blaga reč. Siledžije bi im bolje pristajalo. Čak i
doktor koji je insistirao da se prenese."
"Da li se Milgejt protivio?"
"Pretpostavljam da vam neću olakšati posao."
"Izvinite, ne shvatam."
"Izgubila sam nit. Nisam odgovorila na vaše prvo pitanje. Da, bio je
obavešten. A odgovor na vaše drugo pitanje je, nije ni bio u mogućnosti
da se protivi." Uzela je čašu iz aparata.
"Kakav je čaj?"
"Mirisna topla voda. Ove bolničke mašine, ali, navikla sam se." Imala
 je očaravajući osmeh.
"Zašto je Milgejt protestvovao? Nije želeo da ga odvedu?"
"Da i ne. Ima nešto, što mi još uvek nije jasno u vezi te noći."
"Jel'?"
"Čovek koji je došao je insistirao da on mora da se odvede, jer je o
njemu objavl>ena vest na televiziji. Re-kli su Milgejtu da moraju da ga
sklone, pre nego što se reporteri pojave."
"Da, informacija je bila poverljiva. Iz ministar-stva pravde je izveštaj
nekako ugledao svetlo dana. Milgejt je bio pod istragom radi navodne
umešanosti
136
137
u kupovinu nuklearnog oružja iz bivšeg Sovjetskog Saveza."
"Nuklearno oružje? Ali nisu tako napisali u novi nama."
Njene oči su postale tako svetlo plave da se skoro moglo videta kroz
njih.
"Šta je ko rekao?"
"Čovek koji je došao da vodi Milgejta te noći. U novinma su napisali da
su ga odveli jer su se plašili ovog novinara, kako se beše zove?
"Pitman. Metju Pitman."
" Da, u novinama je piralo da su se plašili da bi novinar mogao da ubije
Milgejta ako ostane u bolni-ci. Ali, te noći, nisu ni^rečju pomenuli
Pitmana. Samo ih je, zanimao reporter koji je objavio TO o Mil-gejtu.
Pitman ponovo oseti napetost.
"Izgleda da su promenili priču," reče*Džil.
" A Milgejt nije smatrao da je ta vest o njemu bila dovoljan razlog da ga
uklone iz bolnice?"
"He baš." Džil je polako ispijala svoj čaj. Strog izraz lica ju je činio još
krupnijo^. "On je hteo da ide,. ili drugačije rečeno, bio je pasivan,

 

Melanho-ličan. Činilo mi se da nije mario za odlazak. 'Radite iirra god
hoćete', govorio je. 'Ništa nije bitno. Ali me nemojte još odvesti.' Zbog
toga je bio uznemiren. 'He join', ponavljao je stalno. 'Sačekajte.' "
"Koga?"
"Sveštenika."
Pitmanov puls se ubrza prisetivši se razgovora dva visoka savetnika u
Skarsdejlu, dok je stajao na kro-vu garaže.
"..sveštenik," začu se glas starijeg muškarca.
"He brini," odgovori drugi glas. "Rekao sam ti da sveštenik neće stići.
Džonatan nikada c njim nije go-vorio."
" Čak i tako,"
"Vodimo računa o tome," zaključi drugi glas, koji je Pitmana podsetio
na šuštanje lišća. "Sada smo si-gurni. Bezbedni smo."
"Recite mi nešto o njemu," izgovori Pitman brzo. "O svešgeniku. Da li
znate njegovo ime?"
"Milgejt je čssto pominjao jednog sveštenika. Zvao se..." Džil se zamisli
za trenutak. "Dendridž. Otac Den-dridž. Kada su Milgejta doveli na
intenzivnu negu, bio je ubeđen da će, umreti. Nije imao mnogo snage, ali
ono malo reči što je uspeo da kaže su bile o ocu Dendridžu. Milgejt je to
rekao poslovnim prijateljima, koji su smeli da ga posete, da mu pošalju
sveštenika. Posle ih je optužio da mu nisu uslišili molbu. U stvari, op-
tužie je sina, da je lagao da je pozvao sveštenika. U bolnici je, naravno,
uvek jedan sveštenik. Došao je da govori sa Milgejtom. Ali, izgleda da
taj sveštenik nije bio dovolšo dobar. To je morao da bude otac Den-
dridž. Bila sam dežurna rano ujutru u utorak, kada je Milgejt molio
bolničkog sveštenika da pozove oca Dendridža iz Bostona.
Pretpostavljam da je to svešte-nik i uradio."
"Zašto to mislite?"
"U utorak veče, sat vremena pošto je Milgejt odve-Den iz bolnice,
sveštenik koji se predstavio kao otac Dendridž je tražio da vidi Milgejta.
Bio je jako uzne-miren što nije mogao da čuje Milgejtovu ispovest."
"Došao je iz Bostona? Da li znate iz koje je paro-hije?"
"He, to ne znam."
Pitmanov optimizam splasnu.
138
139
"Ali, ne morate da zovete u Boston da bi c njim govorili," reče Džil.
"Kako to mislite?"
"Otac Dendridž mi je rekao da se ne vraća u Boston dok ne ugrabi
priliku da govori sa Milgejtom. Svešte-nik me je zamolio da mu javim,

 

ako nešto čujem. On je u parohiji Sveti Jozef u Menhetnu. Rekao je da
će tamo biti preko vikenda." Džil pogleda na sat. "Žao mi je, ali
predugo sam ostala. Imam pacijenta kome treba da odnesem lek."
"Razumem. Hvala vam. Pomogli ste mi i više nego što možete da
zamislite."
"Ako vas još nešto zanima..."
"Doći ću ponovo."
Džil ostavi čašu od čaja i brzo ode do lifta.
Prošlo je oko dvadeset sekundi dok se vrata lifta nisu otvorila. Ona je
čekala, okrenuta vratima, svesna da je Pitman posmatra. Pitman je bio
imresioniran, što se nije ponašala samouvereno. Pošto je ušla u lift,
nasmešila mu se pre nego što su se vrata zatvo-rila. Onda je nestala a
uzbućenje koje je Pitman osetio čuvši one informacije je zamenilo, novo,
zbog koga su mu poklekla kolena.
klupi u parku. Nisi dovoljno jeo. Iscrpl>en si od stra-ha i andrenalina.
Pravo je čudo da si uspeo i ovoliko da ostaneš na nogama.
Ali, ne smem da kolabiram. He ovde. He sada.
Zašto ne? upita se gorko. Bolnica je najbol>e mesto da kolabiraš.
Moram da se vratim kod Šona. Moram da se vratim u potkrovlje.
Ali, pošto se Pitman toliko koncentrisao i oda-ljio od aparata za kafu,
shvatio je da uopšte nije bio siguran. Njegove noge su se sve više tresle.
Stomak mu je zavijao. Uhvatio se za zid, uplašivši se da bi dežurni sa
kraja hodvdka mogao da pozove nekoga da mu pomogne.
Moram da izaćem odavde.
Naravno, a dokle misliš da možeš da stigneš? Vidiš samo sivilo. Ako
izaćeš napolje, kolabi-raćeš na ulici. I kada te policija pronaće, i vidi
ime na kreditnoj kartici i kolt 45...
Kuda, onda?
Njegova gorka šala mu se provlačila kroz misli. Bolnica je najbolje
mesto za kolabiranje.
Iznenadna slabost ga je uznemirila. Polako je ose-tio da he izgubitu
ravnotežu. Naslonio se na aparat za kafu.
Šta si očekivao? Reče sam sebi. Protekla dva dana si bio aktivniji nego
cele prethodne godine. Trčao si po celom Menhetnu. Spavao si samo
nekoliko sati na
140
Kada je lift pošao, Pitmanova glavobolja se po-jačala. Izašavši na
šestom spratu, naprezao se da iz-gleda prirodno dok je išao prema
odel>enju za
141

 

l
intenzivnu negu. Ako izaće Džil Voren ili doktorka sa kojoj je govorio,
sumnjao je da bi bio u stanju da objasni zašto se vratio.
Ali nije imao izbora. Čekaonica ispred inten-zivne nege je bila jedino
mesto gde je mogao da se odmori. Svetla su bila prigušena. Pošao je do
kraja hodnika, prolazeći pored ljudi u neudobnim metal-nim stolicama i
došao do ostave sa metalnim vrati-ma.
U ostavi su bili jastuci i ćebad. To je Pitman znao još dok je Džeremi bio
u bolnici. Neko od pos-luge mu je rekao za jastuke i ćebad, ali mu je
objasnio da je ta prostorija zaključana.
"Zašto držite uopšte jastuke i ćebad kada ljudi ne mogu da dođu do
njih?" žalio se Pitman. "Jer ne želimo da ljudi spavaju ovde."
"Znači, terate ih da ostanu budni cele noći u ovim neudobnim metalnim
stolicama?"
"To je pravilo bolnice. Večeras ću napraviti izu-zetak." Osoba je
otključala ostavu.
Pitman je pritisnuo kvaku, ali je ljutito shvatio da je bila zaključana.
Izvadio je privezak koji mu je Šon poklonio. Ruke su mu se tresle.
Trebalo mu je malo više vremena, ali je ipak otvorio ostavu.
Stavio je jastuk na pod, legao u najtamniji ugao čekaonice i pokrio se
ćebetom. Uprkos tvrdom podu, san ga nikada brže nije ovladao.
Dospevši u stanje nesvesti, nije mogao ni da primeti, da su i ostali sledili
njegov primer.
Samo je jednom kroz san čuo glas starijeg muškar-ca koji je budio
ženu.
"Mrtva je, Mej. Nisu ništa više mogli da urade."
Dnevno svetlo i glasovi su ga probudili. Oni koji su ostali. cele noći u
čekaonici polako su se dizali. Ostali, koji su pristigli pokušavali su da se
privik-nu na okolinu.
Pitman se uspravi, pokušavajući da razbistri mis-li, pridižući se polako i
c naporom. Kombinacija tvrdog poda i intenzivnog fizičkog napora od
prethod-nog dana su stvorili bol u njegovim mišićima. Pošto je vratio
ćebe i jastuk u ostavu, ispravi svoj kaput i napipa kolt 45 u džepu.
Dobrovoljac u bolnici je doneo šolje sa kafom, so-kom od pomorandže i
krofne. Primetnvši natpis PLA-TI KOLIKO MOŽEŠ, Pitaan potraži
nešto sitniša, ali više nije imao. Šon OTeli mu je pozaj-mio dvadeset
dolara i Pitman c osećajem krivice osta-vi jedan dolar, popi dve čaše
soka i pojede dve krofne. Odjednom se uplašio da će povratiti. U toaletu
 je ispljuskao lice hladnom vodom, pogledao se u ogledalu, lotakao bradu
i osetio se demoralisano. Kako uopšte da nastavim? Pomisli.

 

Ponovo je pomislio na samoubistvo koje je skoro počinio pre četiri noći.
Što da ne probam? U takvim sam nevol>ama, da ne mogu uopšte da se
izvučem, pomisli. Čak i ako se iz-vučem, Džeremi he i dal>e biti mrtav.
Gde je tu neki smisao? Čemu ovo, kroz šta prolazim?
He možeš dozvoliti gadovima da te unište. Seti se cgga si obećao sebi - to
mora da-bude tvoja ideja, ne njihova. Ako se ubiješ sada, oni he dobiti
ono što su i želeli. Dozvolićeš im da pobede. Nemoj da pružiš kurvinim
sinovima to zadovol>stvo.
142
143
Niži čovek, koga je Pitman već video u čekaonici, ušao je u toalet, skinuo
košulju, prišao lavabou po-red Pitmana, otvorio svoj neseser, pokvasio
lice i počeo da se brije.
"Da nemaš slučajno još jedan takav plastični bri-jač?" upita Pitman.
"Uradi isto što i ja, ortak. Siđi do hola u prizem-lju, tamo ima radnja i
kupi jedan."
Pravdao se da to radi da bi izbliza pogledao svešte-nika, jer je čuo da će
otac Dendridž da služi lično.
Približivši se, Pitman je video da je sveštenik pedesetih godina i imao je
ožiljak na bradi a leva ruka je bila smežurana, što je moglo da bude
posledica neke vatre.
Primivši pričest, Pitman je umesto praznine ose-tio blagost. Sveštenik je
završio službu. "Idite c mirom."
He baš sada, pomisli Pitman.
Kada su vernici počeli da izlaze, on se uputi ka prednjem delu crkve,
prođe kroz vrata na desnoj strani i uđe u sakristiju, koja je bila odmah
pored oltara i tu su ostavljani predmeti koji su se koristili tokom službe.
Crkva Sent Džozef i nije mnogo profitirala od renoviranja, i to zbog
činjenice da su Japiji svoje pri-loge uglavnom davali u Sohou. Iako
mala, crkva je po arhitekturi podsećala na katedralu, čiji su zidovi bi-li
tamni od gradskog smoga a i unutrašnjost je trebala da se obnovi.
Pitman je stajao iza crkve, slušao orgulje, koje su zvučale kao da im je
neophodna popravka i posmatrao ljude u tamnom koji su došli na
nedeljnu službu. Kan-dila su visila ispred oltara, sveće su gorele, visoki
sveštenik je služio bogosluženje, pričao o verovanju u Boga i da se ne
treba predavati očaju.
Tačno, pomisli Pitman. Ceo je u poslednju klupu i posmatrao službu, po
prvi put u poslednjih nekoliko godina. Nikada nije ni odlazio redovno u
crkvu, ali pošto je Džeremi umro, njegova indiferentnostse pret-vorila u
totalnu odbojnost. Na kraju službe, je kao i svi vernici, pošao ka

 

svešteniku radi pričešća.
Sveštenik je skidao svoju mantiju, kada je Pitman ušao. Odmereni
pokreti i ponašanje su ukazivali da sveštenik odlično kontroliše i svoj
duh i telo. Tiho je Lsmatrao Pitmana kako se približava.
"Mogu da vam pomognem?" upita sveštenik.
"Vi ste otac Dendridž?"
"Da, jasam."
"Moram da razgovaram c vama."
"Dobro," reče sveštenik u-iščekivanju.
Dok je Pitman oklevao, sveštenik lagano uvuče glavu. "Izgledate
nervozno. Je li to neka lična stvar... nešto za ispovest?"
144
145
"He. Da. Hoću da kažem, jeste lično, ali... Treba da razgovaramo."
Pitman se plašio reakcije koja he usle-diti, "O Džonatanu Milgejtu."
Sveštenikove tamne oči se suziše. "Da, sećam vas se sa službe, taj izraz
patnje na vašem licu, kao da se težina cele zemlje sručila na vaša pleća."
"Tako se i osećam."
"Razumljivo, ako je tačno ono što novine o vama pišu, gospodine
Pitman."
Panika! Pitman nikada ne bi pomislio da bi sve-štenik mogao da ga
prepozna. On nervozno poće ka vra-tima u nameri da pobegne.
"He," reče otac Dendridž. "Molim vas, ne idite, smi-rite se."
Nešto u sveštenikovom glasu je nateralo Pitmana na oklevanje.
"Dajem vam svoju reč," izjavi otac Dendridž. "Mene ne morate da se
bojite."
Pitman oseti grčeve u stomaku. "Kako ste znali..?"
"Ko ste? Ja sam sa Džonatanom Milgejtom imao pose-ban odnos. Zato
sam pročitao svaki novinski članak i gledao svaki izveštaj na televiziji o
njemu, kako bih shvatio šta se desilo. Mnogo puta sam studirao vašu
fotografiju. Odmah sam vas prepoznao."
Pitman nije mogao da doće do vazduha. "Važno je da znate da ga ja
nisam ubio."
"Da li je to bitno vama ili meni?"
" Ja sam pokušao da ga spasem a ne da mu nanesem zlo." Pitman je
odjednom postao svestan eha u maloj prosto-riji. Nervozno je pošao ka
oltaru. I otac Dendridž je pogledao u tom pravcu. Crkva je bila skoro
prazna. Nekoliko starijih muškaraca i žena su se molili klečeći, pognutih
glava.
"Izgleda da vas niko nije čuo," zaključi otac Den-dridž. -"Ali, sledeća

 

služba počinje za pola sata. Crk-va he uskoro biti puna." Pogledao je u
dva muškarca koji su upravo ušli u crkvu.
"Da li možemo negde da porazgovaramo?" "Ponovo vas pitam, da li
želite da se ispovedite?" "Ja želim ono što ste obećali na kraju službe
-mir."
Otac Dendridž ga pažljivo pogleda i klimnu glavom. "Poćite za mnom."
8
Sveštenik se uputi ka zadnjim vratima. Kada ih je otvorio, Pitman je bio
iznenaćen ugledavši vrt sa negovanom travom, mirisnim ljiljanima.
Otac Dendridž pokaza Pitmanu da ga pušta prvog.
Pošto Pitman ništa nije rekao, otac upita zabav-ljajući se: "Sumnjičavi
ste? He smete da mi okrenete leća? Kako bi ja mogao da vas
povredim?"
"U poslednje vreme, ljudi nalaze mnogo načina za to." Držeći ruku na
koltu ispod sakoa, Pitman se os-vrnu i primeti da se crkva brzo punila.
Pošao je za ocem u vrt i zatvorio vrata.
Sjajno jutarnje sunce je obasjalo očev ožiljak na bradi. On sede na
metalnu klupu. Zvuk gradske buke se činio dalek.
"Zašto treba da verujem da niste ubili Džonatana Milgejta?"
"Jer, da jesam, bežao bih. He bih došao kod vas."
146
147
Otac Dendridž slegau ramenima. "Možda ste rastro-jeni, kao što piše u
novinama. Možda hoćete i da me ubijete."
"He. Potrebna mi je vaša pomoć."
"A kako ja uopšte mogu da vam pomognem? I zašto bih vam
pomagao?"
"U novinskim izveštajima, Milgejtovi ljudi tvrde da su odveli iz bolnice
da bi ga zaštitali od mene. Ali to nije tačno," insistirao je Pitman.
"Pravi raz-log što su ga odveli je što nisu želeli da mu se pri-bliži ni
 jedan reporter, pošto je objavljena priča o njegovoj mogućoj
umešanosti u kupovinu nuklearnog oružja iz bivšeg Sovjetskog Saveza."
"Čak i kada bi mogao da dokažeš to što pričaš..."
"Mogu."
"...beznačajno je da li si ga ubio ili ne."
"Vrlo je značajno. Vidite, pratio sam ga iz bolnice, da. Ali ga nisam
ubio. Želeo sam da saznam, zašto ga odvode. Na imanju u Skarsdejlu,
bolničarka i doktor koji su trebali da vode računa o njemu su ga ostavili
samog. Veza sa aparatima koji su ga održavali u životu se prekinula i ja
sam uspeo da uđem u njegovu sobu i pomognem mu."

 

" Ali svedok tvrdi da su se stvari drugačije odvijale i da si ti odsekao
dovod kiseonika i na taj način iza-zvao srčaniudar."
"Bolničarka je ušla kada sam ja stavljao cevčice sa kiseonikom u
Milgejtove nozdrve. Čula je da mi je Mil-gejt nešto rekao. I mislim da je
sve ovo zbog toga. Njegovi ljudi su se plašili novinara koji bi mogli da ga
propituju. Ali, ja jesam novinar i ono što mi je Milgejt rekao može da
bude baš to, što oni ne žele da iko čuje. Pokušali su da me zadrže, ali
pobegao sam i..."
148
"Zato su odlučili da odseku cevčice koje su dovodi-le Milgejtu kiseonik i
pustili ga da umre, kako ništa nikome ne bi rekao. Onda su tebe optužili
za njegovu smrt, pa i ako bi pokušao da iskoristiš to što si čuo, niko ti ne
bi verovao."
"Tačno, primeti Pitman zapanjeno. "To je teorija koju i ja pokušavam
da dokažem. Kako ste?"
"Kada čuješ toliki broj ispovesti, počneš dobro da zapažaš."
"Ovo nije ispovest!"
"Šta vam je Džonatan Milgejt rekao?"
Pitmanova energija odjednom nestade i njeno mesto zauze
obeshrabrenost. Protrljao je svoj vrat. "To je problem. Nije mi se
učinilo tako važnim. Na neki način je to čak i logično. Ali, kasnije čovek
 je po-kušao da me ubije u mom stanu, baš zbog tih reči."
"Sada ih recite meni."
"Ime nekog čoveka." Pitman odmahnu glavom zbunje-no. "I nešto u
vezi snega."
"Ime?"
"Dankan Grolier."
Otac Dendridž se pažljivo obrati Pitmanu. "Džona-tan Milgejt je bio
možda čovek koji je najmanje pričao, od svih koje sam sreo."
"Šta? Ali'rekli ste da ste bili prijatelji." * Otac Dendridž se gorko
nasmeja. "He. Rekao sam da smo imali poseban odnos. Nikada ne bih
mogao da budem n>egov prijatelj. Ali mogao sam da ga žalim, onoliko,
koliko sam se gnušao njegovih dela. Morao sam da po-kušam da spasem
njegovu dušu. Vidite, bio sam njegov ispovedač."
Pitman se uspravi od iznenađenja.
"Kada ste me videli, niste mogli da sakrijete da ste primetili moje
ožiljke."
149
"Žao mi je. Nisam hteo da..."
"U redu je. He treba da se brinete zbog mojih osećanja. Ja sam ponosan

 

na te ožiljke. Zadobio sam ih u borbi u Vijetnamskom ratu. Bio sam
sveštenik u Pr-vom korpusu. Bio sam u bazi blizu demilitarizovane
zone, koja je bila napadnuta. Loše vreme je sprečilo da iojačanje odmah
stigne. Bili smo pod konstantnom mi-nobacačkom vatrom. Nije mi bilo
dozvoljeno da koris-tim oružje, ali sam mogao da se brinem o
ranjenima. Dopremao sam im vodu, hranu i municiju. Ispovedao sam
ljude na samrti. Ožiljak na mojoj bradi je od šrapnela. Ožiljke na ruci
sam zadobio dok sam pokušao da spa-sem čoveka iz vatre. Kada kažem
da sam ponosan na njih, to mislim zato što sam bio privilegovan da
služim pored tako hrabrih ljudi. Od dve stotine, samo je pede-setoro
preživelo dok je pojačanje stiglo. Niko od tih koji su umrli nije imao više
od dvadesetjedne. A za te smrti krivim Džonatana Milgejta, kao što ga
krivim i za preostalih četrdesetsedam hiljada koji su pali u toj ofanzivi.
A zašto? Jer su Milgejt i njegova četiri druga, sveštenik stisnu usne,
takozvani visoki savet-nici, koji su ubeđivali Predsednika da je to bilo
vredno rata, jer da nismo zaustavili komunizam u Vijetnamu, ce-la
 jyro-istočna Azija bi pala. Četvrt veka kasnije, ko-munizam je srušena
filozofija a jugo-istočna Azija postaje potpuno kapitalistička, pa čak i
taj južni Vi-jetnam, koji su bili preuzeli komunisti. Rat tu ništa nije
izmenio. Ali, Džonatan Milgejt i njegove kolege, visoki savetnici su
postali basnoslovno bogati, zbog svojih veza sa ratnom industrijom,
koja je neverovatno profitirala od rata, koga su visoki savetnici progla-
sili neophodnim."
"A sada je Milgejt pod istragom zbog skandala sa nuklearnim
oružjem," reče Pitman. "Je li zato hteo
150
tako očajnički da govori sa vama pre smrti? Njegovi drugovi su bili
odlučni da to ne dozvole. U vama su videli pretnju."
Otac Dendridž potvrdi. "Kada sam se vratio iz Vi-jetnama, optuživao
sam Džonatana Milgejta u svakoj prilici. Organizovao sam
demonstracije protiv njega. Pokušao sam da ga posramim na sve
moguće načine. Iz-gleda da sam ja bio jedan od razloga što se povukao
iz diplomatskog i javnog života. Ali, i dalje je uticao na zvaničnu
politiku, ali je bar bio prinuđen da to radi iz pozadine. Onda me je, na
moje iznenađenje, pozvao pre šest meseci. Tražio je dozvolu da dođe i
vidi me. Iako sumnjičav, složio sam se, i kada je stigao, otkrio sam da ga
 je pekla savest. Nije bio katolik, ali je imao očajničku potrebu da spase
svoju dušu, Želeo je da bu-dem njegov ispovedač."
"Njegov ispovedač? Posle svih neprilika koje ste mu zadali?"
"Želeo je da se ispovedi nekome, c kim nije mogao da se sprijatelji."

 

" Ali, šta je bilo tako važno, zbog čega je morao da se ispovedi?"
Otac Dendridž odmahnu glavom. " Znate da sam zaklet da ne odajem
ono što sam čuo kao ispovest, čak i po cenu svoje duše."
Pitman je uzdahnuo c naporom. "Onda sam za badava Došao."
"Dankan Grolier. Jeste li sigurni da ste to čuli?"
Pitman klimnu potvrdno. "Osim..."
"Čega?
"Dankana je nekoliko puta pomenuo. Potom sneg. On-Da Grolier. Da li
 je možda Sneg nečije prezime?"
"He znam. Ali u ovom slučaju, Grolier nije. To je ime privatne srednje
škole u koju je Milgejt išao. To
151
 je stvar javnog statusa. Ovim objašnjenjima, ne kršim ni jednu
zakletvu. I to je sve što smem da vam kažem. Ali, to bi trebalo da bude
dovoljno."
"O čemu govorite? Dovoljno? He razumem."
Metak pogodi oca Dendridža u slepoočnicu. Pitman je bio toliko
zapanjen iznenadnom erupcijom krvi da mu je ponestalo daha. Isprva
nije ni znao šta se desilo. Ustuknuvši, ugledao je mlaz krvi pomešane sa
mozgom kako šikljaju iz slepoočnice oca Dendridža.
Pitman je poželeo da vrisne, ali mu je glas bio paralisan. Naleteo je na
statuu i čučnuo kada je metak odvalio parče kamena. Iako nije čuo
pucnje, izgledalo je da meci dolaze iz pravca vrata, na koja su on i otac
Dendridž ušli u vrt. Koristeći statuu kao zaklon, Pit-man izvuče kolt 45,
pokuša da smiri ruke koje su drh-tale i shvati da bi bilo glupo da se oda,
pucajući u vrata.
U vrtu je postalo zastrašujuće tiho. Mora da je ko-ristio prigušivač,
pomisli Pitman. Niko u crkvi ne zna šta se desilo. Niko neće pozvati
pomoć.
Ali, sledeća služba treba da počne, shvati Pitman. Kada sveštenik uđe
da se preobuče, videće čoveka sa pištoljem. Pozvaće u pomoć i biće
ustrel>en.
He mogu da dozvolim da se to desi! Moram da odem odavde!
Pitman začu škripu neke kapije. Njegove dlanove je oblio znoj. Još jače
 je stegao svoj kolt.
Pucaj!
Ali nemam metu!
Buka će dovesti nekoga u pomoć.
Ali ne na vreme.
U vrt su vodila samo jedna vrata. Dok bi Pitman stigao do zida i popeo

 

se, već bi bio pogođen. Činilo mu se da je čuo korake. Pitman ugleda
prozor u prizem-lju crkve. Prestravljen, pucao je na slepo u pravcu oda-
kle je mislio da su dopirali koraci. Zaklonio se iza statue i ponovo
opalio. Video je da se neki čovek sak-rio iza klupe na kojoj je ležao otac
Dendridž. Drugi čovek je čučao u sakristiji.
Tada je shvatio da mu je ostalo samo još četiri met-ka. Ruke su mu se
toliko tresle, da je mogao sve da ih ispuca i nikoga da ne pogodi,
Kreći!
1 Jošao je na desno, ka prizemnom prozoru, pucajući radi zaštite.
Pognuo se, tresnuo pištoljem prozor i razbio staklo. Silom je otvorio
prozor koji nije bio zaključan. Proletevši kroz okno prozora našao se
sklupčan na podu, okružen tamom. Uzdahnuo je. Parče prozorskog
stakla koje se duboko urezalo u njegovu levu ruku je izazvalo bol. Pošto
 je izvukao staklo, pokulja-la je krv i rezak bol se proširi telom. Ali, on
se uspravi i potrča. C prozora je muškarac pucao u mračnu prostoriju.
Pitmanove oči su se dovoljno privikle na mrak da je uočio vrata.
Opalivši u prozor, začuo je jauk. Otvo-RIO je vrata i ušao u prostoriju
u kojoj su sedele žene. Usta su im bila otvorena od šoka. Jedna je
ispustila kolač, nečije dete je zaplakalo. Pitman začu buku iza sebe, dva
muškarca su ilazila u sobu.
"Sklanjaj te se!" naredi im Pitaan. Podigao je pištolj, što ih je zaplašilo.
Zalupio je vratima iza
152
153
sebe, videvši da nemaju bravu. Metak je probio drvo. I Pitman ispali
metak. Ostao mu je samo još jedan. Kada su žene zavrištale, portčao je
ka stepenicama na kraju sobe. Penjući se očekivao je da he gonioc
otvoriti vra-ta, ali ona su ostala zatvorena. Previše svedoka. Neće da
rizikuju. Popeće se spolja, i ući kroz prozor.
Začuli su se brojni koraci na stepenicama i Pit-man vrata pištolj u džep.
Uspaničeni vernici su sila-zili ka njemu.
"Dole je čovek sa pištoljem!" Pitman im pokaza ruku koju je posekao
na staklo. Zgrčen od bola, po-kušavao je da zaustavi krv. "Pogodio
me!"
"Zovite policiju!"
"Zovite lekara. Potreban mi je lekar!" Preznojen, Pitman se probijao
kroz gomilu.
Ljudi su počeli da paniče.
"Šta ako pogodi još nekoga?"
"Morao bi sve da nas ubije!"

 

Ljudi su se kretali ka stepenicama. Tiskali su se oko Pitmana i on je

polako c njima izašao na ulicu. Nekoliko sekundi kasnije se odvojio od

uspaničenih vernika.

Čuvši sirene, Pitman sakri krvavu ruku pod sako i priključi se grupi

muškaraca i žena koji su žurno odlazili. Kada su prva policijska kola

stigla, oi je već zaustavio taksi na ćošku.

"Kakva je to gužva dole?" upita vozač.

"Pucnjava."

"U crkvi? Bože, pomozi nam. Kuda želite da ide-te?'

Prokleto dobro pitanje, pomisli Pitman. U očaju, on vozaču reče prvu

adresu u blizini, koje se setio. "Vašingtonskver." '

10

Pitman se nadao da izgleda kao jedan od nedeljnih šetača. Dan je bio

topao i sunčan. Video je džogere i bicikliste. Prošao je pored uličnih

muzičara i sli-kara portreta. Ni na koga od njih nije obratio pažnju.

Oko povređene ruke je omotao maramicu kako bi zaus-tavio krv.

Očigledno je bio povređen gore nego šgo je mislio. Osetio je vrtoglavicu,

ali ovog puta je bio siguran da je to zbog gubitka krvi. Morao je da ode

do bolnice. Ali, tamo ga ne bi primili dok ne pokaže isprave i popuni

formular. Ako policija obavesti bolnice da obrate pažnju na nekoga, čija

 je ruka pov-ređena, prepoznali bi ga. He. Moraće da se snađe na neki

drugi način.

I šta onda? Pitao se. Kuda ćeš posle toga? Otac Dendridž je trebalo da

odgovori na sva tvoja pitanja. Sada je mrtav a ti nisi skoro ništa saznao.

Zašto su ga ubili? Zapita se Pitman. Ako su jurili mene, zašto nisu

sačekalv da napustim crkvu?

Jer su želeli obojicu. Mora da su ga pratili. Pomno su čekali da

preduzme bilo šta, što je u vezi sa Mil-gejtovom ispovesti. I kada sam se

pojavio, zaključili SU da radimo zajedno.

Ali, šta je tako važno otac Dendridž znao?

Grolier, privatna srednja škola koju je Milgejt po-hađao.

To mora nešto da znači. Prokletstvo, neko želi da ubije sve koji znaju
makar i delić o onome što je Mil-G£jt pričao na samrti, u poslednjim 

trenucima života.

Pitman se odjednom setio kuda da ode.

154

155

11

"Detektiv Logan," progovori u interfon.

Spoljna vrata su otvorena na daljinsko upravljanje. Pitman uđe i

 

primeti "skupoceni drveni pod u zgradi koja se nalazila na Zapadnoj
strani Menhetna. Liftom je stigao do petog sprata. Kada je zakucao na
vrata, na trenutak se uplašio da neće moći da ga primi. Otvori-la je
vrata i pogledala ga sanjivim očima.
Obasjana suncem iz dnevne sobe, Džil Voren promrm-lja, "Zar ne znaš
da je pola noći?"
Pitman se i nadao da će biti kod kuće i spavati posle naporne noći
provedene u bolnici.
"Izvini," reče, "Nisam imao izbora."
Džil zevnu i podseti Pitmana na mače koje umiva svoje lice. Iako joj je
kosa bila neuredna i lice pomalo naduveno od spavanja, Pitman
konstatova da je lepa.
"Hoćeš da mi postaviš još neko pitanje?"
"Bojim se, i malo više od toga.-
"Ne shvatam."
"Potrebna mi je pomoć." Pitman izvuče svoju krvavu ruku iz džepa.
"Gospode!" Džil razrogači oči. "Požuri, uđi."
Prihvatila je njegovu ruku i zatvorila vrata. "Ku-hinja je ovamo. Pitala
sam se zašto si tako bled. Po-mislila sam da nisi uopšte spavao. Ali...
Stavi ruku usudoperu."
Ona brzo prinese stolicu, Pitman sede i stavi ruku u sudoperu, dok je
ona sklanjala njegov sako. Pištolj koji je bio u džepu lupi o stolicu i ona
se trgnu.
"Vidi, znam da ovo nije prijatno, da li sam te pre-kinuo slučajno... Ako
 je neko ovde..."
"Nema nikoga."
Pitman je još u bolnici primetio da nije nosila burmu. Ali je postojala
mogućnost da živi sa nekim.
"Živim sama," reče Džil. "Ova maramica se prile-pila za ranu. Preliću
 je hladnom vodom, kako bih je odlepila. Kako si...? Dobro, spada. Boli
li?"
"He."
"Naravno. Zato ti je lice sivo. Ovo kao da je pose-kotina."
"Slomljeno staklo."
"Duboko je. Trebalo je da odeš u bolnicu."
"Tvoj stan je bio bliži."
"Ovo treba da se zašije."
"He," reče Pitman.
Džil ga pogleda i okrenu se ponovo ka njegovoj ruci. "Zbog čega se
buniš, zbog bolnice ili kopči?"

 

Pitman ne odgovori.
Džil ispra skorelu krv sa ruke i usmeri vodu di-rektno u ranu. "Ostavi
ruku malo pod vodom, moram da donesem zavoje i nešto za
dezinfikaciju."
Kada se udalji Pitman se uplaši da bi možda mogla da pobegne iz stana.
Na sreću, začu kako otvara orman u susednoj sobi. Buljio je u krv koja
 je isticala iz njegove ruke i vodu koja je to spirala. Zgadivši se, skrete
pogled u stranu. Ugledao je čajnik u obliku mačke, koji je stajao na špo-
retu.
"Tvoje lice je sivo," zabrinuto primeti Džil. "He mogu ni da zamislim
zbog čega se smeješ. Je si li u Delirijumu?"
"Na granici."
"Za boga miloga, nemoj da padneš sa te stolice. "Džil stavi svoje ruke
oko njega, da bi ga približila sudoperi na koju može da se nasloni.
Osetio je njene ali je bio suviše slab da bi uputio bilo kakav

156
157
odgovor, osim zahvalnosti što se brine o njemu. Nežno je isprala ruku,
dezinfikovala je i počela da previja. Krv je prošla kroz prvi sloj. Džil
stegnu jače i obmota još nekoliko slojeva.
"Moli se da ovo prestane da krvari, inače ćeš mo-rati u bolnicu, sviđalo
ti se to ili ne."
Pitman je gledao u debelo jastuče na rucnj Sre-dišnji deo je postao
ružičast, ali se nije dalje širi-lo.
"Još jedan sloj, za sreću. A sada u dnevnu sobu, na sofu."
"Dobro sam, mogu i sam," pobuni se Pitman.
"Da, sigurno." Džil ga podiže i stavi ruku oko njega, kada su mu kolena
klecnula.
Suncem obasjana dnevna soba postade senovita. Pitman je bio na sofi.
"Lezi."
" Gledaj, stvarno mi je žao."
"Stavi noge na jastuče. Treba da budu na višem nivou od glave."
"He bih došao ovde da sam nekako drugačije mo-gao..."
"Prestani da govoriš. Ponestaje ti dah. Lezi mirvo. Doneću ti malo
vode."
Pitman sklopi oči. Sledeće stvari koje će ceha je Džil koja pridržava
njegovu glavu, dok pije vodu.
*Ako ti ovo ne pomogne, doneću ti malo soka od pomorandže. Možeš li
da jedeš? Hoćeš li jedan tost?"

 

"Dajedem?"
"Kao da je to nešto senzacionalno novo."
158
"Poslednji put sam... Može se reći da su mi obroci neredovni."
Džil ga detaljno pogleda. "Sako i pantalone su ti prljavi, kao da si se
valjao po zamlji. Šta se dešava? Kako si se povredio?"
"Na sloml>eno staklo."
" Izgledaš kao da si se tukao."
Pitman ne odgovori.
"Nikuda nećemo stići, ako nisi iskren. Riskiram što ti pomažem. Znam
da nisi policajac. Ti si Metju Pitman i policija te traži."
12
Pitman se uspravio od šoka.
"He," progovori Džil. "He pokušavaj da sedneš."
"Koliko dugo...?"
"Lezi natrag. Koliko dugo znam? Jedno trideset se-kundi pošto si počeo
da pričaš sa mnom u bolnici."
"Blagi bože." Kada je Pitman pokušao da ustane, Džil stavi ruku na
njegove grudi.
"Ostani tako. Nisam se šalila. Ako krvarenje ne prestane, moraćeš u
bolnicu."
Pitman je pogleda i klimnu glavom. Adrenalin je prouzrokovao laganu
vrtoglavicu. "Met."
"Molim?"
"Oslovila si me sa Metju. Prijatelji me zovu Met."
"Da li to znači da o tebi treba da razmišljam kao o prijatelju?"
159
"Pa to je bolje nego da misliš da sam ti neprija-telj."
"A jesi li?"
"Da li bi mi verovala ako kažem ne?"
"Većsi me lagao."
"Vidi, ne razumem. Ako si još u bolnici znala ko sam, zašto nisi nozvala
policiju?"
"Zašto misliš da nisam? Šta ako ti kažem da sam glumila, zato što sam
te se bojala? Morao si da me povrediš, da sam pokazala da znam ko si."
" Je si li zvala policiju?"
"Ti me se ne sećaš, zar ne?" upita Džil.
"Da li te se sećam? Gde smo se mi...?"
"Nisam iznenađena. Bio si pod ogromnim stresom. To retko ko može da
podnese."

 

"Ja jošuvek ne..."
" Ja samo poslednjih šest meseci radim na intenziv-noj nezi za odrasle."
Pitman zbunjeno odmahnu glavom.
"Pre toga sam radila na odeljenju za decu. Otišla sam jer nisam više
mogla da gledam... Ja sam bila Cere-mijeva bolničarka."
Pitman je imao osećaj da mu se stomak pretvorio u led.
"Bila sam dežurna u noći kada je Džeremi umro," pričala je Džil. "U
stvari, radila sam cele te nedelje. Tebi je dozvoljeno da sediš u ćošku i
paziš ga. Po-nekad si me pitao za značenje brojeva na aparatima koji su
ga održavali u životu, ili si me pitao za podatke sa njegovog kartona.
Ali, uopšte me nisi vi-deo. Sva tvoja pažnja je bila usmerena ka
Džeremiju. Imao si knjigu sa sobom i kada je bilo tiho, ti bi pročitao
stranu ili dve. Onda bi podigao pogled i posmatrao Džeremija, pa
monitor, pa opet njega. Ima-
la sam osećaj da svu svoju energiju i molitve usmera-vaš i prebacuješ na
Džeremija, samo da ojača i ozdra-vi."
Pitmanova usta se osušiše. "To sam i mislio. Glupo, je l' da?"
Džiline oči zasuziše. "He, TO je bila jedna od naj-dirljivijih stvari koje
sam ikada videla."
Pitman pokuša da se uspravi i uzme čašu vode sa stola.
"Evo, dozvoli da ti pomognem." Džil prinese čašu do njegovih usana.
"Zašto me gledaš tako?" upita Pitman.
"Sećam se," poče Džil, "kako si mi pomagao oko Džeremija. Sitnice,
kao što je kvašenje peškira hladnom vodom, koji si mu stavljao na čelo,
pokušava-jući da sniziš temperaturu. Tada je bio u komi, ali dok si to
radio, ti si mu pričao, kao da je mogao da čuje svaku tvoju reč."
Pitmanovo bolno sećanje se vraćalo. "Bio sam uveren da je mogao da
me čuje. Mislio sam, da ako prodrem duboko u njegove misli, on će se
povratiti i odgovoriti mi."
Džil klimnu. "Onda su njegova stopala počela da se skupljaju. Doktor ti
 je rekao da ih masiraš zajedno sa nogama, da Džeremijevi mišići ne bi
atrofirali."
"Naravno." Pitmanovo grlo se steže. "I kada su se njegova stopala i
dalje skupljala, obuvao sam mu Cipele na sat vremena, onda ih skidao i
ponovo obu-vao. Posle svega, kada bi se probudio, kada bi njegov rak
bio zalečen, ja sam želeo da može normalno da hoda."
160
161
Džiline plave oči se suziše. "Posmatrala sam te svake noći, te nedelje.
Divila sam se tvojoj odanosti i predanosti. U stvari, iako sam imala dva

 

dana slo bodno, ja sam tražila da radim. Bila sam tamo, kada je
Džeremi doživeo srčani udar."
Pitman je teško disao.
"I kada sam pročitala u novinama o svim ubistvima koje si počinio,
nisam verovala. Da, u novinama se te-oretiše kako si^Jdcdžadan, i da
želiš sa sobom da po-vedeš i druge. 'Ali, posle te nedelje na intenzivnoj
nezi, znala sam da si toliko nežan, da ne bi bio u stanju nikoga da
povrediš. He svojom voljom. Sebe bi možda povredio, ali druge ne."
"Mora da si bila iznenađena kada sam se pojavio u bolnici."
"Nisam mogla da shvatim šta se dešava. Da si bio suicidan i da si ubijao
druge, zašto bi došao na inten-zivnu negu? Zašto bi se pretvarao da si
detektiv i raspitivao se u vezi Milgejtove poslednje noći. Tako ne bi
reagovala osoba koja je počinila zločin. Ali, tako pearyje osoba koja je
uhvaćena u zamku i želi da pronađe odgovor i dokaže da nije uradio
ono za šta ga policija tereti."
"Hvala na poverenju."
"He nasedam ja tako lako. Videla sam koliko si nanio, kada je tvoj sin
umro. Nikada nisam videla da neko toliko nekoga voli. Pomislila sam da
ćeš doživeti slom."
"Znači, pustila si me da se pretvaram da sam detek-tiv."
"A šta je trebalo da uradim, da priznam da znam ko si? Uspaničio bi se.
Sada bi već bio u zatvoru."
"Ilimrtav."
13
Pitman se trgnu zbog kucanja na vratima. Tiho upita Džil. "Očekuješli
nekoga?"
Džil pogleda zbunjeno. "He."
"Je si li zaključala vrata, pošto sam ušao?"
"Naravno. Ovo je Njujork."
Opet je neko pokucao.
Pitman je skupio snagu i ustao. "Donesi mi sako. Ove zavoje stavi pod
sudoperu. Čim se sakrijem u orman, ti otvori vrata, ali nemoj odati da
sam ovde."
Treći put se začulo lupanje. "Otvorite, policija."
Džil se okrenu prema Pitmanu.
"Policija," progovori on. "Možda, ali možda i ni-je. Nemoj im reći da
sam ovde." Jedva se držeći na no-gama, on uze sako koji mu je Džil
donela. "Pretvaraj se da si spavala."
"A šta ako je policija i pronađu te?"
"Kaži im da sam te preplašio, pa si morala da lažeš."

 

Lupanje se ponovilo.
Džil progovori. "Samo trenutak." Pogledala je u Pitmana.
On nežno dotače njenu ruku. "Moraš da mi veruješ. Molim te, nemoj
im reći da sam ovde."
Pošao je prema ormanu, ali nije dozvolio da Džil vidi da je iz sakoa
izvukao pištolj. Srce mu je divljalo kZDa je ušao u orman i stao među
odeću. Zatvorio je vrata i čekao u mraku, sa osećajem da he se ugušiti.
Pošto je sklonila sve predmete koji bi ukazivali na njegovo prisustvo
Pitman je čuo kako Džil stavlja lanac i otključava vrata. Zamišljao je
kako otvara vra-ta samo dokle lanac doseže i gdeda kroz uzan otvor.
"Kako mogu da vam pomognem?"
162
163
"Zašto ste se toliko zadržali?"
"Probudili ste me. Ja radim noću..Spavala sam."
"Pustite nas da uđemo."
"He, dok ne vidim vaše isprave."
Onda je Pitman čuo tresak i pucanje drveta. Teški koraci su odzvanjali
kroz predsoblje i neko je zalupio vrata.
"Čekajte, šta to -?"
Tde je on, gospođo."
"Ko?"
"Pitman."
"Ko?"
"He pravite se tako nevini. Znamo da se popeo ova-mo. Jedan od naših
ljudi je pomno nadgledao ovo mesto i pozvao nas je kada je on došao.
Pošto je bio kod sveštenika, pomislili smo da bi mogao da obilazi sve
KOJI su govorili sa Milgejtom pre smrti. I bili smo u pravu."
"He znam o čemu govorite."
"Proverio sam spavaću sobu," progovori drugi glas. "Nema nikoga."
"Postoji li ovde neki pomoćni izlaz, gospođo?"
"Nema nikoga ni u kupatilu," primeti treći glas.
"Odgovorite mi. Postoji li ovde neki stražnji iz-laz?"
"To me boli." "Nije ni u ovom ormanu." "Proveri onaj u predsoblju."
"Gde je on, gospođo?"
Kada je Džil vrisnula, Pitman začu korake ispred ormana.
Krupan muškarac otvori vrata, ugleda Pitman i u njega uperi pištolj sa
prigušivačem i pade na leđa, pošto ga je Pitman ustrelio.
Zvuk od pucnja se prolomi i zaglunu Pitmanove uši. On izađe iz ormana
i uperi pipggolj na onu dvojicu koja su stajala u dnevnoj sobi. Jedan je

 

tako jako uvijao ruku Džil, da je od bola kleknula.
Obojica su imala pištol>e sa prigušivačem, ali kada su videli Pitmana,
sledili su se.
"Podigaite ruke!" povika Pitman.
Videvši odlučan izraz na njegovom licu i upereni kolt, poslušali su. Džil
pade u stranu.
"Polako," progovori jedan. "S obzirom koliko se treseš, pištolj bi
mogao sam da opali."
"Tačno," potvrdi drugi. "Nemoj da otežavaš svoj položaj još više. Mi
smo policajci."
"Da, u vašim snovima. Držite ruke gore. Bacite pištolje iza sebe."
Izgledalo je kao da se preračunavaju.
"Uradite to!" Pitman pripi svoj prst uz obarač pištolja.
Pištolji lupiše o pod.
Pitman prođe pored Džil i uze jedan od pištolja sa prigušivačem. Sada
su mu se ruke manje tresle, jer kada je napustio crkvu, ostao mu je bio
samo jedan metak, a njega je upotrebio za čoveka koji je otvorio orman.
Nije imao vremena da uzme njegov pištolj. Bio je prisil>en Da ovoj
dvojici preti praznim pištoljem. Morao je pr-V9 Da povuče polugu koja
zatvara kolt 45, kako ne bi primetili da je pištolj prazan.
Kada su ušli, oni su zalupili vratima i zaključali ih. Sada je neko drugi
bio na vratima i zabrinuto pi-tao, "Džil, da li si dobro?"
Pitman je pogleda: "Ko je to?"
"Stari čovek koji živi odmah pored."
"Kaži mu da nisi obučena da bi otvorila vrata i da ti je televizor bio
pušten glasnije nego obično."
164
165
Džil se uputi ka vratima, a Pitman naredi muškar-cima da otkopčaju i
podigau jakne. Pre dve godine, pi-sao je priču o tehnikama treniranja
na policijskoj akademiji. Instruktor ga je pozvao na čas, gde je demon-
striran pretres zatvorenika. Napinjao se da se seti, šta je tamo čuo i
video.
Kada su podigli jakne, Pitman je prošetao oko njih. Nije video nikakvo
drugo oružje. Ali, to nije moralo da znači da ga oni nisu imali.
"Kleknite."
"Slušaj, Pitmane."
"Pretpostavljam da ne želiš da te na isti način upucam kao što sam tvog
ortaka."
"He, Ja sam vernik."

 

"Onda, na kolena. Dobro je. Ukrstite noge i stavite ruke iza vrata. "
Kada su muškarci to uradili, Džil se vratila. "Da li ti je komšija
poverovao?" "Čini mi se," odgovori Džil. "Sjajno."
"He. Rekao je da je pozvao policiju kada je čuo pu-canj.-
Tospode!" uzviknu Pitman. "Bolje požuri. Obuci nešto. Moramo da
vežemo ovu dvojicu i nestanemo odavde."
"Mi?"
"Čula si šta su rekli. Pošto sam bio kod svešte-nika, shvatili su da bi
mogao da odem kod nekoga ko je govorio sa Milgejtom pre nego što je
umro."
"Koji sveštenik?"
"Onaj, o kome si mi pričala. Otac Dendridž. Slušaj, ne moram da ti
objšnjavam. Sveštenik je mrtav. Ubili su ga. A bojim se da misle da i ti
znaš previše. Mogla bi da budeš sledeća."
"Policija he me štititi." "Ali, ovi ljudi su rekli da su policajci." Džil je
gledala u njih, široko otvorenih očiju, koje su odavale razumevanje.
14
Dok se brzo oblačila, Pitman je uzeo zavoje i hanza-plast da veže
revolverašima noge i ruke. Čuvši poli-cijske sirene, nervozno je istrčao
sa Džil iz stana. Susedi, uplašeni od pucnja su stidljivo virili kroz
odškrinuta vrata i videli su Pitmana kako odlazi.
Stigao je do lifta, ali se predomislio. "Mogli bi da se zaglavimo."
Uhvativši Džil za ruku, pojurio je niz stepenice. Ona je oklevala na
trenutak a onda je pohi-tala za njim. Njen stan je bio na petom spratu.
Brzo su stigli do trećeg, drugog... U prizemlju su čuli sirene koje su se
približavale.
"Kuda vode ova vrata?" upita Pitman sav zadihan, pokazujući na vrata
na kraju hodnika. Jedino ona nisu imala nikakav broj. Iznad njih je bilo
crveno svetlo. "Da li je to izlaz?"
"Da, ali..."
"Hajdemo." Potapšao je Džil po ramenu i brzo sti-gao do vrata i ušao u
taman, zatvoren prolaz za venti-laciju.
"Ovo je zatvoreno."
"Pokušala sam da ti kažem." Džil se okrete da se vrati u zgradu. "He
može se nikuda..."
166
167
"A šta je ono?" Pitman pokaza na vrata preko puta njega. Brzo im je
prišao, pritisnuo kvaku i uzdahnuo kada je shvatio da su zaključana.
Trudivši se da umanji drhtanje ruku izvadio je svoj švajcarski nož sa