kalau-zom. Osetio je olakšanje kada je otvorio vrata. Vodila su u
hodnik susedne zgrade. Kada su ušli, zatvorio je vrata i ponovo ih
zaključao. Dok policija uspe da ih otvori, on će sa Džil već da ode.
Žureći ka Osamde-setšestoj ulici, Pitman je zamišljao kako policajci
ulaze i Džilinu zgradu u Osamdesetpetoj ulici.
Dva bloka odatle je bio ulaz u Central park. Džil je na sebi imala patike
i farmerke, na je mogla da trči. Pitman je još u bolnici osetio po njenim
gracioznim pokretima da je atletičarka. Njeni brzi trčeći koraci su
potvrdili, da je bio u pravu.
Malo su usporili, da ne bi privukli pažnju i ubr-zali ponovo, ušavši u
Central park. Kada su stigli do Belvedere jezera i zamka, skrenuli su na
usku stazu, koja je vodila do mesta u parku, poznato pod imenom
"Rembl".
Bilo je skoro dva popodne. Sunce je bilo prejako za april, na je
Pitmanovo čelo bilo obliveno znojem, dok je trčao sa Džil kroz pusti
park.
U daljini su čuli sirene. Naslonivši se na'drvo, Pitman je pokušavao da
dođe do vazduha. " Ja, mislim da nas nisu pratili."
"He. Ovo je sve pogrešno."
"Šta?"
Džil je imala strog izraz na licu. "Predomislila sam se. He bi trebalo da
sam ovde. U stanu sam bila uplašena."
"A sada nisi uplašena?" upita je Pitman.
"Ti ljudi su provalili u ...Kada si ubio jednog od njih... Nikada nisam
videla... Način na koji si govo-
1U rio... Zbunio si me. Mislim da je trebalo da sečakam da
<'• policija dođe." Džil provuče ruke kroz svoju dugu kosu.
"Trebalo je da sačekamo. Policija može da ti pomog-
ne."
"Strpali bi me u zatvor. Nikada se ne bih živ izvu-
kao."
"Ti si paranoičan."
" A ti, inače, smatraš da je normalno da ti revolve-raši upadaju u stan.
Nisam ja paranoičan. Samo sam praktičan. Od utorka veče, kada god
sam otašao, po-kušavali su da me ubiju. Neću dozvoliti policiji da me
strpa u ćeliju, gde ću biti sigurna meta."
"Ali, policija će misliti da sam.i ja umešana u ovo."
"Ti jesi umešana. Ti ljudi bi te ubili. He možeš računati da ćete policija
zaštita od njih." Džil odmah-nu glavom.
"Slušaj," poče Pitman, "pokušavam da ti spasem život."
"Moj život ne bi bio u opasnosti da nisi došao u moj stan."
Ova izjava je Pitmana pogodila kao grom.
"U pravu si," priznao je. "Pogrešio sam."
"Nije trebalo to da kažem. Žao mi je."
Pitman klimnu glavom. "I meni." Odšetao je. Pre-ko ruke je prebacio
sako, koji je bio težak zbog kolta 45 u jednom džepu i pištolja sa
kutijom municije, jednog °D provalnika.
"Čekaj, kuda ćeš?"
Pitman nije odgovorio.
"Stani."
Ali, on se nije zaustavio.
"Čekaj." Džil ga sustiže. "Rekla sam da mi je žao."
168
169
"Sve što si rekla je tačno. Činjenica je, da bi te ti ljudi ostavili na miru
da se ja nisam pojavio. Zasigurno bi i otac Dendridž sada bio živ, da se
nisam sreo c njim. Milgejt bi možda još uvek bio živ, i moj prijatelj Bert
bi bio živ i ..."
"He. Slušaj šta ti govorim." Džil ga zgrabi za rame i okrete ga. "Ništa
od svega toga nije tvoja krivica. Izvinjavam se, što sam te optužila za
ono što se de-silo u mom stanu. Nisi imao nameru da me povrediš.
Došao si zato, što ti je bila potrebna pomoć."
Pitman iznenada začu glasove i užurbane korake. On skrenu u stranu, u
žbunje, i stavi ruku na pištolj. Cil se došunjala do njega. Tri džogera,
dva muškarca i žena, u šljaštećoj opremi su protrčali pored njih,
pričajući.
"Bila bi sigurnija, kada ne bi ostala sa mnom," reče Pitman. "Možda si
u pravu. Pozovi policiju. Kaži im da-sam te prisilio da pođeš sa mnom.
Kaži im da se clašiš, jer izgleda da ljudi koji su provalili u tvoj stan hoće
da te ubiju. Možeš čak i da im kažeš da sam nevin, pa makar ti i ne
poverovali."
"Neću."
"Nećeš da im kažeš da sam nevin?-
"Neću ništa da im kažem. Što više razmišljam o ovome, sve više
shvatam da si u lravu. Policija he me ispitati i pustiti da idem. A ja bi i
dalje bila u opasnosti. Možda bih ih ubedila da me stave pod zaštitu. Ali,
koliko dugo? Onda bi opet bila u opas-nosti."
"I šta ćeš da radiš?"
"Ostaću sa tobom."
"Samnom?"
"Kaži mi, kako mogu da ti pomognem."
15
Siti banka, u kojoj je Džil imala račun je imala ekspozituru sa
bankomatom u blizini Central parka, na uglu Pete avenije i Pedesetprve
ulice. Nedeljom nije bilo gužve na Petoj aveniji. Uverivši se da niko ne
prolazi blizu njih, Pitman joj objasni kako je poli-cija uredila da
bankomat obeleži njegovu karticu. "Ali, do sada nisu imali vremena da
nešto urade sa tvojom karticom. Koliko maksimalno možeš da podig-
neš u kešu?"
"Nisam sigurna. Možda mogu da podignem i hiljadu dolara."
"Toliko? Pitman je odmahivao glavom. "To baš i ne bi bilo dobro.
Sumnjam da imaš uopšte toliko na računu."
Džil se malo zamisli, lice joj poprimi izraz nela-godnosti i reče: "Možda
i imam."
"Dobro, znam da je to mnogo, ali ovo je izuzetna situacija. Molim te,
podigni koliko god možeš."
Prišli su bankomatu i Džil ubaci u njega svoju kar-ticu, pogleda u ekran
i istipka šifru. Posle minut i po, ona je u novčanik stavljala gomilu
novčanica od po deset i dvadeset dolara.
"He zaboravi karticu," opomenu je Pitman. "Evo i potvrde o dizanju
novca."
On pogleda u nju, pomisušvši kakve bi sve korisne informacije mogao
da izvuče neko, ko bi je našao. Na priznanici je pisala i suma koja je
ostala na računu. Pitman je pogleda i shvati malopređašnji izraz nela-
godnosti na njenom licu.
"Osamdesetsedam hiljada dolara i četrdesettri cen-ta?"
Džil se osećala neprijatno.
170
171
"Imaš čitavo bogatstvo na ovom računu."
"Ta priznanica je poverljiv dokument." Njene plave oči sevnuše.
"Nisam mogao da se uzdržim."
"Kako ti nije palo na pamet, da kao obična bol-ničarka ne bih mogla da
živim u ropjffceM delu Zapadne strane Menhetna?"
Pitman je ćutao.
"Hoćeš da kažeš, da nisi imao predstavu da imam ušteđevinu?"
"He. Kakosi...?"
"To je od babe i dede. Dividenda. Neke uplate su stigle pre kratkog
vremena. Ja odlučujem kako će dalje biti investirane. Zato sada ima
toliko para na računu."
Pitman je posmatrao začuđeno.
"Da li to predstavlja problem?"
"Ma, kakvi! Ako imaš toliko novca, kako bi bilo da izvedeš na večeru
čoveka, koji umire od gladi?"
16
Otišli su u restoran u istočnom delu Sedamdeset-devete ulice. Jelo koje
je Pitman naručio je bilo izva-nredno, vino još bol>e.
Nekoliko stolova je bilo ispred restorana. Tu su sedeli Pitman i Džil i
uživali u hrani.
"To ti je druga porcija. Mislila sam da se nikada nećeš najesti,"primeti
Džil.
"Rekao sam ti da sam bio gladan. Ovo je prvi pris-tojan obrok koji sam
imao u poslednje vreme. Uslavnom sam jeo trčeći. Tebi nije prijala
hrana?"
"Jeste, odlična je. Ali, kako si samo pronašao ovaj
restoran?"
Pitman zagrize poslednje parče hleba sa belim lu-
kom.
"Živeo sam nekada u blizini." Uspomene ga malo
rastužiše.
"Dok sam bio oženjen."
"Prošlo vreme?" Džil spusti čašu c vinom.
"Tuga i bračno blaženstvo ne idu zajedno."
"Sada sam izgleda ja ona koja njuška."
"Tu nema mnogo šta da se kaže. Moja žena je bila čvršća. To ne znači
da je volela Džeremija manje od mene, ali kada je umro, ja sam bio
slomljen. Elen nije. Mislim da se plašila da ću ostati takav do kraja živo-
ta. Izgubila je sina i potom je gubila... Plašio sam je. Stvari su se ređale
jedna za drugom. Razveli smo se i ona se udala ponovo."
Džil je skoro dotakla njegovu ruku. "Žao mi je."
Pitman slegnu ramenima. "Bila je pametna i izvu-kla se. Izgledalo je da
ću biti takav do kraja života. Prošle srede, sam držao pištolj u ruci,
spreman da ... I onda je zazvonio telefon i sledeća stvar..."
U Džilinim očima se videla briga. "Hoćeš da kažeš, da je ono u
novinama tačno? Osećao si se sui-
CIDNO?"
"To je kulturan opis."
Džil podiže obrve, iskazujući tako još veću zabri-nutost.
"Nadam se da nećeš pokušati da izigravaš psihoa-nalitičara," primeti
Pitman. "Čuo sam sve argumente. 'Samoubistvom nećeš povratiti
Džeremija'. Gluposti.
172
173
Ali to bi zasigurno okončalo bol. A tu je i moja omi-ljena rsčenica: Ako
se ubijem, upronastiću život, za koji bi Džeremi sve dao. Ali, problem je
što to ne bi bio gubitak. Moj život ništa ne vredi. Znam da sam
idealizovao Džeremija. Znam da sam posle njegove smrti mislio da je
bio pametniji i talentovaniji nego što jeste. Ali, on je ipak bio pametan,
talentovan i vedar. Bio je vukovac. Njegov smisao za humor me je uvek
oduševljavao. Na neobičan način je posmatrao stvari. Morao je da me
nasmeje, kad god je želeo. I imao je samo petnaest godina. Ceo svet je
mogao da bude njegov. Ume-sto toga, oboleo je od raka i bez obzira
koliko su se doktori i on borili, umro je. Neki mafijaš sada, c pištoljem u
ruci pljačka radnju. I to đubre je živo, a moj sin je mrtav. He mogu da
podnesem život u svetu, gde je sve poremećeno. He mogu da živim u
svetu u kojem sve što vidim, Džeremi nikada više neće videti. He mogu
da podnesem kada se setim bola na Džeremijevom licu, dok ga je rak
sve više mučio. He mogu da podnesem..."
Pitmanov glas utihnu. Shvatio je da je pričao brže i glasnije i da su ga
neki od gostiju gledali zabrinuto i da se Džil naslonila unazad, jer su je
preplavila osećanja.
Izvinio se, šireći ruke.
"He, neću pokušavati da budem psihoanalitičar amater," dobaci ona.
"Ponekad se sve uzburka u meni i kažem više nego što sam mislio."
"Razumem te potauno."
"To je vrlo ljupko od tebe. Ali nije u redu da te toliko opteretim."
"Nije u pitanju ljubaznost, a tebi je očigledno pot-rebno da to nekome
ispričaš."
"Nije samo to."
"Šta?"
"Da ispričam. Mislim ..." Pitman obori pogled. "Bol^e da promenimo
temu."
Džil uze salvetu i poče da je sklapa. "U redu. Kaži mi iirra se desilo u
četvrtak uveče, kako si upao u ovo."
"Da," reče Pitman i njegov bes se pretvori u zbunje-nost.
g"I ostatak toga."
Potrajalo je skoro čitav sat. Ovog puta, Pitman je govorio diskretno,
pazeći da ne povisi glas i praveći pauzu, kad god je neko prolazio blizu
njih. Razgovor se nastavio i pošto je Džil platila konobaru posle čega su
pošli kroz Sedamdesetdevetu ulicu.
"Noćna mora."
" Ali, kunem ti se da je sve istina," izjavi Pitman.
"Mora da postoji način da se sve to razjasni."
"Dajem sve od sebe da to uradim."
"Možda si suviše blizu. Možda ti treba neko dru-gi, ko će posmatrati iz
drugog ugla. Hajde da razmisli-mo," reče Džil.
" Znamo da su kolege Milgejta odvele iz bolnice, jer se novinar dokopao
dela tajnog izveštaja iz Ministar-stva pravde, koji implicira da je
Milgejt nameravao da kupi nuklearno oružje iz bivšeg Sovjetskog
Saveza. Milgejtovi ljudi su se bojali da se neki novinar ne pojavi u
bolnici i uspe da govori sa njim."
"Plašili su se i oca Dendridža," nadoveza se Pit-man.
"Šta više, plašili su se i nečega, šgo je on rekao prilikom ispovestn ocu
Dendridžu. Ili nečega, što je mogao da mu kaže, da je on došao u
četvrtak uveče."
"Onda si ti pratio Milgejta do imanja u Skarsdejlu. Ušao si u sobu, da
bi mu pomogao, ali bolničarka je UŠla i videla te."
174
175
"Čula je i da mi je Milgejt nešto govorio. Dankan. Nešto o snegu. Potom
Grolier." Pitman je odmahivao glavom. "Ali, otac Dendridž mi je rekao
da Grolier nije ničije prezime, već privatna srednja škola koju je
Milgejt pohađao."
"Zašto bi to bilo toliko važno da bi nekoga ubio?"
Stigli su do Pete avenije i Pitman zastade.
"Šta je bilo?" upita Džil.
Pitman je gledao u gomilu ljudi koji su ulazili i izlazili iz muzeja
Metropoliten. Nekoliko policaja-ca su zavodili red.
"Pretpostavljam," poče Pitman, "osećam se ug-roženo." Pogledao je u
sako koji je nosio preko ruke i poveo je natrag, prema
Sedamdesetdevetoj ulici. "Mo-ram da saznam nešto više o privatnoj
srednjoj školi Grolier."
"A kako ćeš? Jedino mesto na kojem možeš da do-biješ sada takve
informacije je biblioteka. Ili od nekoga na koledžu. Ali, nedelja je. Sve
je zatvoreno."
"He, mora da postoji i neki drugi način."
17
Lepa zgrada boje peska, koja se nalazila na kraju istočnog dela
Osamdesetdruge ulice, gledala je na Ist River. Pitman i Džil uđoše u
senovit prolaz, poznat pod imenom "Grejsi Teras". Bilo je skoro pet
popodne. Temperatura je naglo pala.
Džil pogleda u visoku zgradu od cigala. "Znaš neko-gakoživiovde?"
"Da, nekoga, koga sam jednom intervjuisao," reče Pitman. "Kada je
sve ovo počelo, pokušao sam da raz-mišljam ko može da mi pomogne i
shvatio sam, da sam tokom ovih godina intervjuisao ljude raznih
zanimanja, koji bi mogli da mi pomognu. Siguran sam da policija
nadgleda moje prijatelje i bivšu ženu, ali se neće se-titi ljudi koje sam
upoznab kao novinar."
I pored toga, Pitman je osetio nervozu. Pokušavao je da savlada
emocije, ulazeći u zgradu. U čistom i ras-košnom holu zgrade ga je
pozdravio uniformisani vra-tar. "Mogu li da vam pomognem?"
"Da. Znate li, da li je profesor Folsom tu?"
"Upravo se vratio sa popodnevne šetnje. Da li vas očekuje?"
Pitman je lakše disao. Bojao se da profesor možda nije tu, ili da je čak
možda umro. "Molim vas, recite mu, da ga traži novinar. Želeo bih da
popričam c njim o rukopisu Volta Vitmana, koji je on otkrio."
"Naravno, gospodine."
Sačekali su dok je vratar otišao do telefona u uglu hola.
"Vitmanov rukopis?" prošapta Džil. "Kakve, pobo-gu veze ima Vitman
sa...?"
Vratar se vratio. "Profesor Folsam je rekao da bi mu bilo drago da vas
vidi." Potom im je vratar rekao broj stana.
"Zahvaljujem."
"Vitman?" ponovila je upitno Džil u liftu.
"Profesor Folsam je stručnjak za njega. Nekada je predavao američku
književnost na Kolumbijskom uni-verzitetu. U penziji je skoro petnaest
godina. Ali, go-dine ga nisu naterale da napusti istraživački rad.
176
177
Pre pet godina je naišao na Vitmanov rukopis, ili bar on veruje da je to
Vitmanovo. Bilo je dosta polemike oko toga, da li je rukopis autentičan,
da li su to stvar-no nove Vitmanove pesme... Neki stručnjaci su to pori-
cali. Zvučalo je kao zanimljiva priča i ja sam napisao članak o tome.
Folsom je dobar čovek."
"Ali, šta ako te se seti? Da li he pozvati polici-JU?"
"Zašto bi uopšte povezao novinara koji ga interv-juisao pre pet godina
sa.čovekom iz ovonedeljnih novi-na? Osim toga, on uopšte nema
televizor i bilo mu je zabavno što sam ja radio za novine."
"Zašto?"
"Retko čita novine."
"Ali, kako onda saznaje šta se dešava?"
"He zanima ga. Interesuje ga samo istorija a ne te-kući događaji. On je i
stručnjak.za američko školstvo. Sumnjam da postoji koledž ili srednja
škola za koju on ne zna.>"
Lift se zaustavio na petnaestom spratu i Pitman pokuca na Folsomova
vrata.
Pojavio se visoki, vitak stariji čovek. Na sebi je imao smeđu jaknu, belu
košulju i kravatu sa žutim džru-gama. Imao je nežan ten. I duga kosa i
negovana brada su bili skoro potpuno sedi. Nosio je naočari sa širo-kim
metalnim okvirom, koje su samo delimično skriva-le duboke bore oko
očiju.
"Profesore, ja sam Piter Logan. Ovo je moja prija-teljica Džil."
"Da, vratar mi je preneo da ste novinar," nrogovori profesor Folsom,
tankim ali prijatnim glasom.
"Radim priču o Vitmanovom rukopisu koji ste ot-krili. Bilo je nekih
oprečnih mišl>en>a. Zanima me kako je to rešeno."
"Stvarno mislite da bi to vaše čitaoce zanimalo?"
"Zanima mene."
"Izvolte, uđite. Volim da govorim o Vitmanu." Profesor ih je proveo
kroz hodnik u kome je bio sto od orahovog drveta. I u ostalim
prostorijama su se mogle videti dobro očuvani stari predmeti.
"Lepa kolekcija," primeti Pitman.
"Hvala."
Ušli su u dnevnu sobu, gde je bilo još više starih predmeta.
"Oni su isključivo iz Amerike," objasnio je profe-sor sa zadovoljstvom.
"Napravl>eni su sredinom i kra-jem devetnaestog veka. Taj
sekretarijski sto je bio vlasništvo Natanela Hovtorna a ta škrinja je bila
Emersonova. Stolica za ljuljanje je pripadala Melvi-lu. Dok je još moja
žena bila živa, on baci pogled na fotografiju starije žene, koje je bila na
zidu, skupljali smo te stvari iz hobija."
"Nemate ništa što je bilo Vitmanovo?"
" Stari lisac, ali j a sam uspeo da pronaćem nekoliko stvari. Čuvam ih u
spavaćoj sobi. U stvari, i krevet u kome spavam je pripadao njemu
lično." Profesor Fol-som je izgledao vrlo zadovoljan, samim sobom.
"Sedite. Hoćete li čaj?"
"Da, čaj bi nam prijao," odgovori Džil.
Sledećih pola sata su raspravljali o poeziji i ru-kopisima. Stari čovek je
bio izuzetno smiren. Pitman mu je zavideo na tome. Sećajući se
Folsomove žene koja je umrla, on se pitao kako je bilo moguće doživeti
takvu starost a ne zapasti u očaj.
Na kraju je bio spreman da postavi svoje ključno pitanje. Kada su on i
Džil ustali i spremili se da pođu, °n reče:
178
179
"Zahvaljujem, profesore. Vrlo ste ljubazni. Cenim što ste utrošili svoje
vreme."
"Nema na čemu. Retko ko me uopšte posećuje, poseb-no od kada je
moja žena umrla. Ona je bila zadužena za društveni život. A i studenti
više ne dolaze u posetu kao nekada."
"Pitam se da li bi mogli još nešto da mi kažete. Imam prijatelja, koji
traži dobru privatnu srednju školu za sina. Želeo bi da ga pripremi za
Harvard ili Jeil. Razmišlja o Grolieru."
"Akademiji Grolier? U državi Vermont? Pa, ako nije bogat i nema
pedigre, biće razočaran."
"Je li ta škola toliko ekskluzivna?" upita Džil.
"U njoj nema više od tri stotane đaka. Svake godine upisuju samo
sedamdeset novih učenika i ta mesta se obično rezervišu još kada se dete
rodi. Smeštaj, nas-tava i knjige koštaju oko pedeset hiljada dolara go-
dišnje, i naravno, od roditelja se očekuju i obilati prilozi za aktivnosti na
akademiji."
"To je preskupo za mog prijatelja," zaključi Pitman.
I profesor Folsom klimnu potvrdno. "He odobra-vam obrazovanje koje
se zasniva na bogatstvu i privile-gijama. Ipak, na toj akademiji se stiče
izuzetno obrazovanje. Doduše, uslovi su strogi i konzervativni za moj
ukus, ali ipak sjajni."
"Strogi i konzervativni?"
"Način života u školi ne dozvoljava razvijanje in-dividualnog
temperamenta. Umesto da se studentima omogući da rastu onako, kako
stiču znanje, obrazovanje im se nzmeće. Latinski, staro-grčki, istorija
civili-zacije sa posebnim osvrtom na britansku, filozofija, naročito
antička, političke nauke, evropska književ-nost sa posebnim osvrtom na
britansku, vrlo malo ame-ričke književnosti... Možda sam i zato protiv
te
škole. Onda ekonomija, algebra, račun, i naravno sport. Dečak koji
pohađa akademiju Grolier i ne tre-nira fudbal ili veslanje, znači timske
sportove, biće odbačen i izolovan."
"Od ostalih studenata?"
" A i od škole," doda profesor Folsom, odajući umor. "Svrha akademije
Grolier je da stvori tim igrača koji će biti na najvišim mestima u
društvu. Posle svega, patricije ne ubrajaju nekomformističko po-
našanje u vrline. Elita je obično oprezna i složna. Intelektualno i fizički,
studenti na akademiji Gro-lier su podređeni disciplinama koje ih uče da
o sebi misle i ponašaju se kao članovi posebnog društva, koje će
predstavljati."
"To zvuči kao programiranje," primeti Pitman. "Na neki način,
školovanje uopšte i jeste vrsta programiranja. A osnova koja se stiče u
Grolieru je solidna. Mnogi njeni učenici su bili poznate ličnos-ti."
Profesor je nabrojao neke ambasadore, senatore i guvernere ali i
predsednika Sjedinjeni Američkih Država. " A da ne pominjem brojne
važne finansijere." "Čini mi se da je Džonatan Milgejt pohađao tu ško-
lu," reče Pitman.
"Da, Grolier je dao brojne diplomate, kao što su Justis Gejbl i Entoni
Lojd."
Pitman nije očekivao da čuje ova imena, pa se našao U čudu. "Justis
Gejbl? Entoni Lojd?"
"Da, savetnici brojnim Predsednicima. Tokom svo-jih karijera, doživeli
su toliko diplomatskog uspeha Da su postali poznati kao visoki
savetnici."
Pitman je pokušavao da se savlada. "Izuzetna ško-la!"
"Da, ali za posebne tipove studenata, patricija."
180
181
i
18
Izašavši iz zgrade videli su tamne senke i prime-tili da je zahladnelo.
Drhteći, ali ne od hladnoće, Pitman se peo ka promenadi koja je gledala
na Ist River.
"Akademija Grolier... Znači, ne samo Džonatan Mil-gejt, tamo su išli i
Justis Gejbl i Entoni Lojd."
"Visoki savetnici," reče Džil.
"Nisam imao pojma. Šta misliš, da li su i Vinston Sloan i Viktor Standiš
išli tamo?"
"Čak i da jesu, šta bi time dokazali?"
"Da," Pitman protrlja čelo. "Šta je to tako važno u vezi akademije
Grolier, zbog čega su ostali savetnici bšš spremni da ubiju Milgejta i za
to okrive mene i ubiju oca Dendridža i...? Sve, samo da spreče svakoga
ko je čuo da je Milgejt bio vezan za tu privatnu školu."
"A možda i grešimo. Možda je Milgejt samo bun-cao."
"He," reče Pitman odlučno. "To ne mogu da verujem. Jer, ako bih
poverovao, bio bih izgubljen. Odustao bih. He bih znao Kako da
nastavim dalje." Ponovo je zadrh-tao, pa je obukao sako, osećajući
težinu pištolja iz oba džepa, na čije nošenje su ga prisilile životne
okolnosti. "Čak i da je tako... šta sada? Šta ćemo c tobom? Uskoro će
noć. He smeš da se vratiš natrag u stan, a ne smeš ni da upotrebiš
kreditnu karticu da platiš hotelsku sobu. Ime na kartici he pomoći lju-
dima koji te traže, da vide gde si."
"Gde si ti nameravao da prenoćiš?"
Pitman nije odgovorio.
"Gde si bio prethodnih noći?" upita Džil.
"U parku na klupi i na podu čekaonice odeljenja za intenzivnu negu."
182
"Blagibože!"
"Možda policija i nvje tako loša ideja. Pozovi ih, možda mogu da te
zaštite."
"Ali, koliko dugo? Rekla sam ti da bih bila pres-travljena ako bi
povuklistražu. He, osgajem sa tobom," reče Džil odlučno.
"Nisam siguran da je to pametna ideja, za duže vre-
me."
" Ali, u ovom trenutku, to je opcija KOJZ me naJmanje plaši. Osim
toga, ima stvari koje o meni ne znaš," reče Džil.
" Misliš, osim činjenice da imaš novac?"
"Novac je deo toga. Ja ne moram da zarađujem za život. Suština je,
štosam ja bolničarka zato što to volim. Jer mi je to potrebno. A sada..."
"Štasada?"
"Imala bih nečistu savest ako bi se tebi nešto desilo, jer u ovom
trenugku ti je potrebna pomoć."
Pitmanove grudi su se stegle zbog naleta osećanja. Dotakao je njenu
ruku. "Hvala ti."
" Ako ne ostanem c tobom, ko će ti previti ruku?"
Pitman se nasmešio.
"Trebalo bi to čeiLje da radiš," primeti Džil zado-voljno.
Pitman je osećao da se njegov osmeh gubi. Džil je pogledala ka kraju
ulice. "Treba mi telefon. Moram Da se javim u bolnicu ikažem im da
neću doći. Imaće Dovoljno vremena da pronađu zamenu."
Pošto je obavila razgovor i vratila se, izgledala je zbunjeno.
"Šta se desilo?"
"Glavna sestra na iitenzivnoj nezi mi je rekla da me je policija tražila."
183
"Mora da su pretresli tvoj stan i povezali te sa bolnicom."
"Ali, rekla je još da je neko zvao, neki moj prija-telj, i rekao joj da sam
dobro, ali da neću doći na po-sao/
"Koji prijatelj?"
"Neki muškarac."
Pitmanovi mišići se zgrčiše. "Milgejtovi ljudi. Pokušavaju sve da
zabašure. Da si se večeras pojavila u bolnici, nikada ne bi stigla do
šestog sprata. Ali, glavna sestra ne bi bila zabrinuta, niti bi pozvala
policiju, jer je tvoj "prijatelj" već javio da je sve u redu."
"Sada se stvarno plašim."
"A problem nismo rešili. Gde ćemo biti noćas?"
"Imam bolji predlog."
"Atoje?"
"Kretaćemo se," reče ona.
"Cele noći? Kolabiraćemo."
"He baš. Treba da ideš u biblioteku, koja će tek sutra biti otvorena."
"Tačno," Pitman još ništa nije shvatao.
"Pa, ima biblioteka i u drupš gradovima. Umesto da čekamo do sutra,
hajde da iskoristimo vreme. Spa-vaćemo u vozu."
"U vozu?"
"Ja uvek putujem noću, kada idem na skijanje."
Pitman je i dalje izgledao zbunjeno.
"Idemo u Vermont."
Tada je Pitman shvatio. Naježio se. "Da, Profesor Folsom nam je rekao
da je akademija Grolier tamo, u državi Vermont."
ČETVRTI DEO
184
l
Kola za spavanje su bila rasprodata. Ali, Pitman je bio toliko iscrpljen
da je mogao da spava bilo gde. Ubrzo, pošto je voz napustio glavnu
stanicu, pojeli su po sendvič i popili kafu, koje je ona kupila na termi-
nalu. Ona je kupila i karte, jer on nije želeo da se izlaže pogledima.
Njegova fotografija koja je objav-ljena u novinama i na televiziji, nije
mnogo podsećala sada na njega, ali je ipak morao da bude oprezan.
Ujednačeno kloparanje točkova voza je delovalo hip-notično. Pogledavši
ostale putnike u polupraznim kolima, Pitman se uverio da se nisu
interesovali za njega. Onda je pogledao u svetla zgrada, pored kojih je
voz prolazio. Njegovi kapci su bili sve teži. Naslonio se na gumenu
torbu, koju je uzeo iz Šonovog skrovišta. Upitao je Džil koliko dugo će
put da traje, ali odgovor nije čuo.
I
"Probudise!"
Osetio je da ga neko drma.
"Vreme je da ustaneš."
Polako je otearao oči.
Pored njega je sedela Džil i ruka joj je bila na njego-m ramenu: Lice joj
je bilo umiveno, kosa očešljana. Izgledala je izuzetno živo i privlačno c
obzirom na Dobadana. "Znaššta?" reče. "Hrčeš."
187
"Izvini."
"Nema problema. Mora da si bio iscrpljen. Nikada, nikoga nisam videla
da tako duboko spava i TO y ovako neudobnim uslovima."
"U poređenju sa klupom u parku,ovo je hotel "Ric"."
"Sećaš li se da smo presedali u drugi voz?"
Pitman odmahnu glavom. Vagon je bio skoro prazan. Niko nije bio
dovoljno blizu, da bi mogao da ih čuje.
"Znači, spavaš i dok hodaš," zaključi Džil. "Da nis-mo morali da
prelazimo u drugi voz, kladim se da ne bi ustao ni da odeš u toalet."
Pitman je pokušao da ustane, ali je osetio bol u leđima. Tdesmo?"
"Nekoliko milja od Monpel>ea, u Vermontu." Džil ukloni zavesu sa
prozora. Iako se sunce tek pojavilo, Pitman bolno stisnu oči, ugledavši
red borova, pored koga su prolazili. Iza uzane doline, na planini obra-
sloj šumom još po negde je ležao sneg.
"Koliko je sati?"
"Šest i petnaest."
"Izgleda da od sinoć nije ostalo više ni malo ka-fe."
"Ti sanjaš."
"U tom slučaju, probudi me kad stignemo."
"Ma, hajde," reče Džil. "Moraš da dođeš sebi. Kada se voz zaustavi,
hoću da istrčimo."
"Da li si uvek tako puna energije, ovako rano ujut-ru?"
"Samo kada sam preplašena. Osim toga, kada si na-viknut da radiš
noću, ovo ti dođe kao popodne, a ne jutro."
" Ali ne i meni." Pitmana je grebalo nešto u očima, kao da mu je neko
bacio pesak u njih.
"Da ti šapnem nešto, što bi te moglo razdrmati?"
188
"Onda mora da je nešto dobro." "Plaćam doručak."
"Pa i moraćeš, pošto ja nemam novac kod sebe. Ali, moram da priznam,
da znaš da ubediš čoveka."
"Monpel>e? Zvuči francuski."
"Prvi naseljenici u ovom području su bili Francu-
zi.
I
"To je glavni grad Vermonta?" Pitman je sedeo sa Džil u restoranu, za
stolom pored prozora. "Čini mi se da ovde ne živi baš mnogo ljudi."
"Manje od deset hiljada. A cela država ima oko šest stotina hiljada
stanovnika."
"Dobro mesto za sakrivanje."
"Ili za slanje studenta u školu, koja je dovoljno izolovana, da neće biti
izloženi lošim uticajima iz spoljnog sveta, dok se uče da postanu dobre
aristokra-te."
Pitman je srkao svoju kafu. "Da li ja to osećam malo ljutnje u tvom
glasu?"
"Malo više. Moji roditelji su pokušali da me vas-pitaju tako, da o sebi
mislim da sam nešto bol>e od ostalih ljudi. Još uvek se zgražavaju što
sam bol-ničarka. Svi ti bolesni ljudi i krv..."
"Imam osećaj da tvoje poreklo sa sobom povlači ma-lo više novca nego
što...?
"Pristojni ljudi o tome ne govore."
"Lepi maniri mi nisu jaka strana."
189
"Milioni."
Pitman je pogleda i spusti šolju sa kafom. "He znam tačno koliko," poče
Džil. "Moji roditelji ne pričaju o tome. Imamo različite poglede na moju
budućnost. Oni pokušavaju da me kazne, preteći da he me isključita iz
nasledstva."
"Na to si mislila, kada si govorila o berzanskim akcijama babe i dede."
"Oni su sve i zaradili. Raspolažu novcem, ne izig-ravajući budale. Ali,
moji roditelji misle da im novac daje blaženo pravo da gledaju na ostale
ljude c visine." "Da, stvarno si besna."
"Rekla sam ti, želim da pomažem ljudima, a ne da ih ignorišem ili
iskorišćavam. Kako bilo, roditelji mojih roditelja su to prihvatili i
dopustili mi da budem nezavisna, otvorivši mi poseban račun,"
"Imamo slične poglede na svet. Kada sam bio novi-nar...?"
"Bio? Pa ti si to još uvek."
"He. Sada pišem samo umrlice. Ali, pre nego što je Džeremi umro, i pre
nego što sam otkačio... Najviše sam voleo da radim priče u kojima je
bilo reči o korup-ciji i odvažnosti članova političkog sveta, posebno iz
vlade. Bilo mi je naročito zadovoljstvo, da ih srozam i prisilim da osete
kako žive svi ostali, obični ljudi na ovom svetu."
"Da srozaš aristokrate kao što je Džonatan Mil-gejt?"
" Daću sve od s^be."
"Budi oprezan. Ako tako budeš govorio sa pog-rešnom osobom, mogao
bi obezbediti eventualni MOTHS, zašto sn možda želeo da..."
Sledila je reč "ubiješ", ali ona ja nije izgovorila. Prestala je da govori,
kada je konobarica donela jela
190
koja su naručili: grejpfrut, lepinjice i jogurt za Džil; prženi krompir,
jaja i slaninu za Pitmana.
"Nikada se nećeš vratiti u formu, ako se ovako budeš hranio," reče Džil.
"Bar sam naručio ražani tost. Osim toga, trošim mnogo energije u
poslednje vreme."
"Tačno. Nije ti dovoljna opasnosg u kojoj se nala-ziš, nego moraš da
naručiš i smrtonosan obrok."
"Hej, pokušavam da jedem."
Džil se osvrnu unaokolo, ustade i reče: "Odmah se vraćam."
"Štaje?"
"Neko je upravo ostavio novine, "Ju-Es-Ej tudej"." Izgledalo je da želi
da ih pročita, ali kada je okrenu-la prvu stranu, promrmljala je:
"Nisam više gladna."
"Pročitala si nešgo loše?"
Kada se konobarica udaljila, Džil mu je dala novine. "Neke stvari je
bol>e ne izgovoriti."
Pitman baci pogled na priču, pri čemu je postajao sve obeshrabreniji.
Suludi pisac umrlica nastavl>a sa ubistvima, stajalo je masnim slovima.
Pitman je op-tužen za ubistvo oca Dendridža. Takođe je optužen i za
ubistvo jednog od trojice muškaraca, koje je kod Džil ćoslao Milgejtov
si;n, da joj zahvali za pažnju koju je ukazivala njegovom ocu, dok je bio
na intenzivnoj nezi. Pored svega toga, sumnja se da je Pitman oteo Džil.
"Sve više se pogoršava," reče Pitmać. "Možda je najbolje da se obesim i
završim sa svim tim."
"Tako nešto da vlše nisi izgovorio, ni u šali!"
Pitman razmisln malo. "To i jeste bila šala - o samoubistvu. Prosto sam
zapanjen. Do pre neki dan, ni-S*M bio u stanju ni da se našalim."
Džil ga pogleda pažljivije. "Možda he nešto dobro ispasti od svega
ovoga."
191
Pitman pokaza na novine. "U ovom trenutku ne iz-gleda tako. Bolje da
odemo. Treba mnogo toga da obavi- j
MO. "
!
"Da nađemo biblioteku?" '
"Da." Pitman ustade. "U svim bibliotekama postoji "Rečnik američkih
biografija." U njima se navodi i vrsta stečenog obrazovanja za skoro
svakog poznatog intelektualca u Americi. Tamo ću pronaći, da li su svi
visoki savetnici išli u Grolier. Možda će mi bibliotekarka pomoći da
nađem još po nešto."
"Šta, na primer?" .
"Kako da stignem do akademije Grolier."
Četiri stotine dolara? Džil je skeptično odmahiva-la glavom.
"Znam. Nisam ni ja lud, ali mislim da je to najbolja pogodba koju
možemo da dobijemo," reče Pitman. "Sva ostala polovna kola koštaju
više nego što mi imamo u kešu."
Prodavac kola, koji je nosio leptir-mašnu, sa inte-resovanjem je
posmatrao Pitmana i Džil koji su merkali plimut daster iz 1975. godine.
Njegova linija je pod-sećala na ono što se zove sportski auto, ali brojna
udubljenja i zarđale ivice su ukazivale na opterećenja koja je auto
podnosio.
"Onda ne možemo da platimo u kešu," reče Džil. "Napisaću ček i
kupićemo nešto pristojno."
"He može." Pitman je na umu imao intervju koji je obavio sa jednim
privatnim detektivom, koji je bio stručnjak za pronalaženje ljudi. "Ček
ne dolazi u ob-zir. Prodavac he verovatno pozvati tvoju banku da pro-
veri da li je ček ispravan. Policija je već obavestila banku na
pripravnost u slučaju da se podiže novac sa tvog računa.
Pretpostavljam da će visoki savetnici iskoristiti svoj uticaj da bi došli do
iste informa-cije. Znaće odmah gde da nas traže. Zbog toga ne možemo
ni da iznajmimo kola. Da bismo to uradili morali bi da upotrebimo
tvoju ili moju kreditnu kar-ticu. Onog trenutka kad se ime nađe u
kompjuteru, pro-valjeni smo. Visoki savetnici bi odmah znali zašto smo
u Vermontu. Njihovi ljudi bi nas već čekali u aka-demiji Grolier."
"Četiri stotine dolara." Džil je obeshrabreno pog-ledala zarđali auto.
"Znam, to je bogatstvo kada raspolažemo samo sa hiljadu dolara. Ali,
nemamo izbora. Bar smo spustili cenu za pedeset dolara."
"Ali, ta kola će stati čim izađemo odavde."
"Pa, najlepša stvar koju mogu da ti kažem je da ovaj auto ima
Krajslerov motor. On je skoro neuništiv."
"Nisam znala da se razumeš u mašine."
"Ja,ne."
"Kako onda?"
" Jednom sam pisao priču o starim automobilima i kako proveriti da li
je kupac prevaren."
"Sjajno. Počinjem da shvatam da si ti živa zbirka svih intervjua koje si
obavio."
"Pa, tako nekako."
"I ti misliš da je kupovina ove krntije dobar po-sao?"
192
193
"Samo ako nam prodavac uz njega da i pun rezervoar benzina."
Dok su napredovali severozapadno od Monpeljea, pu-tem 89, daster je
radio bolje nego što je Pitman očeki-vao.
Džil je vozila, jer je njemu bilo naporno, zbog pov-ređene ruke. Otvorila
je prozor. "Ko god da je vozio ova kola, voleo je duvan."
"S druge strane, sedišta i ne izgledaju tako loše. A što se mene tiče, bolje
bi bilo da se malo upristo-jim, pre nego što stignemo do Groliera."
Izvadio je brijač na baterije iz gumene torbe i dok se brijao, posmatrao
je vrhove drveća. "Na ovoj staroj mapi koju nam je prodavac kola dao,
stoji da se ovaj vrh zove Zelena planina. Glupo ime za mesto, koje je
pozna-to kao skijaški centar."
"Već sam ti rekla da su Francuzi bili prvi naselje-nici ovde. Izanaliziraj
ime države. Vermont ili "mont vert" znači zelena planina."
"Ovde je tako mirno. Šta ima tako zastrašujuće u akademiji Grolier,
čega se visoki savetnici plaše?" "U biblioteci, onaj "Rečnik američkih
biografi-ja" nam nije mnogo pomogao," reče Džil. "Profesor Folsman je
bio u pravu. Justis Gejbl i Entoni Lojd su išli u Grolier, kao i Džonatan
Milgejt. Ali, ostala dvojica visokih savetnika nisu navedena kao đaci
Gro-liera."
"To još uvek ništa ne dokazuje. Pitanje je da li oni stvarno nisu
pohađali tu školu ili nisu želeli da se to zna?"
"Možda misle da nije u njihovom interesu da se zna, da su svi išli u istu
srednju školu," reče Pitman.
"Što bi im to škodilo?"
"Previše prisno i upadljivo. Javnost bi mogla da sazna jednu od ružnih
tajni savezne vlade: kako je to samo prirodno. Određena privatna
srednja škola za elitu, priprema krem budućeg državnog uređenja koji
he pohađati najbolje univerzitete. Ti budući nosioci državnog uređenja
koji su diplomirali na najboljim koledžima streme ka Vašingtonu. Tamo
dominiraju u svim vladinim resorima. CIA je povezana sa Jeilom, na
primer. U Stejt Departmentu dominiraju ljudi sa Harvarda. Klintonova
administracija ima tesne veze sa Pravnom školom Jeila.
"To postaje sve specifičnije. Najbolji koledži imaju svoja tajna društva,
a najprestižnije je "Skal end bo-uns", koje je rezervisano skoro
isključivo za pripadni-ke društvenog uređenja. Predsednik naimenuje
svoje drugare, koji su istovremeno i ugledni članovi društva. Oni
postaju ambasadori ili šefovi kabineta ili njihovi savetnici. Znaš priču,
kada Predsedniku istekne mandat, njegovi savetnici odlaze u privatni
sektor, gde kao članovi odbora različitih korporacija koriste svoj uticaj
u Vašingtonu da bi izmanipulisali vladine propise. Ili osnivaju svoj
vlastiti savet-nički posao ili se preorijentišu na strane klijeate, koji ih
odlično plaćaju da koriste svoje moćne veze. Zbog toga hoću Milgejta da
spustim na moj nivo. Jer je bio povezan sa proizvođačima oružja.
Podržavao je vojnu umešanost u Koreji, Vijetnamu, Panami i Iraku.
Ali, pitanje je, da li je to bilo za dobro ove zemlje i
194
195
sveta, ili je to bilo dobro za proizvođače oružja i Milgejtov tajni račun u
Švajcarskoj? Jedan od razloga za toliku korumpiranost u vladi je što
niko od poli-tičara i diplomata nemaju hrabrosti da ispitaju po-našanje
bivših drugova iz razreda i članova kluba. Stari, dobri taj i taj je
pogrešio, kada je prihvatio mito. Ali, on nije toliko loš tip. Zašto ga
odati i praviti mu probleme? Neka društvena pravila su važnija od
naroda Amerike. Da li si čula za "Bohemian Grouv"?"
"He," odgovori Džil zbunjeno.
"To je još jedno tajno udruženje: muški klub, glavni događaj je tokom
svakog leta, u kampu koji je u šumama severne Kalifornije. Njegovi
članovi su najuticajniji ljudi u Americi: senatori, članovi kabineta,
glavni finansijeri i izvršni direktori korporacija. Svaki republikanski
predsednik od Niksona na ovamo je bio član tog kluba. Njima je
dozvoljeno da dovedu isto tako uticajne goste iz inostranstva. I šta svi ti
uticajni i daoćni ljudi rade? Napijaju se, pevaju kamperske pes-me,
izvode skečeve i nadmeću se u mokrenju." "Dečački kamp za odrasle,"
zaključi Džil. "Tačno. I kada se svečanosti završe, oni se vraćaju svojim
moćnim profesijama, i teško da će iko od njih optužiti nekog za
neprofesionalno po-našanje, jer oni su zajedno piškili u kampu. Najveći
značaj "Bohemijan Grouv-a" je učvdšti nemogućim da jedni druge
optuže za neetičnost. A to je samo jedan primer da su pravila kluba
važnija od pravila u društvu. Sve,to smrdi."
Izuzimajući zvuk motora, u kolima je zavladala tišina. Džil je ušla u
novu krivinu i prošla pored krda krava u dolini.
Konačno je progovorila. "Da li se sada osećaš bolje, pošto si sve to
izgovorio?"
"He."
"Moj otac je diplomirao na Jeilu. Bio je član "Skal end bouns-a".
"Nisam imao nameru da te uvredim." "Ali, to je tačno. Moj otac radi u
međunarodnoj trgovini. Zatr što je pripadao "Skal end bouns-ima"
izgleda ima veći uticaj nego njegovi konkurenti. Us-pešnije posluje."
"Onda, zamisli koliki uticaj imaju visoki savet-nici," reče Pitman. "Bili
su savetnici još od pred-sednika Trumana. Ambasadori, članovi
kabineta. Trojica od njih su bili državni sekretari. Dvojica su bili
sekretari za odbranu. Neki su bili i savet-nici za nacionalnu odbranu, da
ne pominjem titule kao što su ambasador u Ujedinjenim nacijama,
NATO-U, Velikoj Britaniji, Sovjetskom Savezu, Saudijskoj Arabiji,
Zapadnoj Nemačkoj i ostalo. Nikada nisu bili izabrani, uvek
naimenovani. Utiču na politiku od Drugog svetskog rata. Oni su bili
vlada u vladi. Kada im moć nije bila zvanično dodeljena od Bele kuće,
tokom vladavine Kenedija i Kartera, na pri-mer, oni su uspevali da
indirektno utiču na kreira-n>e politike prema inostranstvu, kao članovi
odbora Za odnose sa inostranstvom, "Rend" korporacije i Rokfelerove
fondacije. Trojica visokih savetnika SU bili na Harvardu. Dvojica na
Jeilu. I najmanje trojica, a možda i svi, su išli u istu srednju školu. Ali,
jednog od njih je ta škola toliko opteretila, da Je Želeo da se ispovedi na
samrti a ostali su bili spremni da učine sve kako bi ga u tome sprečili."
196
197
Kod gradića Boltona su skrenuli sa puta 89, ka se-veru, na uzan vijugav
put, koji je nrolazio kroz doline i borove šume.
"Ako je bibliotekarka u Monpeljeu znala o čemu govori," poče Cil,
"ispred nas bi trebalo da bude se-lo."
Pitman pogleda napred, zažalivši u tom trenutku što nema naočari za
sunce. "Tamo, iznad onog drveća, vidiš li?"
"Crkveni toranj, dobro. Na pravom smo putu." Ušavši u selo, nrimetili
su da je svaka zgrada a ne samo crkva bila snežno bele boje. Okolno
zelenilo je bilo još upečatljivije. Pored prisustva telefonskih kablova i
sličnih dostignuća civilizacije, Pitman je ipak imao osećaj da se vratio u
neko mirnije i sporije vreme.
Kada su izašli iz sela i zamakli za proplanak, Pit-man je odjednom
osetio napetost. Iz svoje gumene torbe je izvadio kolt 45 i napunio ga.
Sećajući se priče koju je napisao o policajcu u ci-vilu, Pitman je stavio
pištolj pozadi, ispod kaiša, pored kičme. Osećao se pomalo neugodno, ali
nije mu smetalo. Bio je ubeđen da je to bol>e i sigurnije mesto za oružje
od džepa sakoa. Moraće da se navikne na dodir metala na leđima.
Prošle srede sam držao cev tog pištolja u ustima, pomisli, a sada...
Otvorio je Cilinu tašnu.
"Hej, šta zamišljaš, šta to radiš?"
"Proveravam, da li može da stane."
Zavukao je ponovo ruku u gumenu torbu i izvukao pištolj koga je uzeo
od revolveraša u Džilinom stanu.
Taj pištolj je bio skoro iste veličine kao kolt 45, ali je bio manjeg
kalibra: bereta 9 mm.
"He očekuješ valjda da ja to nosim?" pobuni se Džil. "He znam čak ni
kako se to koristi."
"Nisam ni ja znao do pre nekoliko dana. Naučićeš kada ti bude trebalo,
to je moj moto."
"Savršeno ide." primeti Pitman.
"Kažem ti, neću to da -"
"Prvo što treba da znaš o ovom pištolju ," poče Pitman, "je da je
municija ovde u magacinu - koji se ubacuje kroz dno držača."
"Ti to ozbiljno?" upita Džil koncentrišući se na vožnju. "Da li znaš
koliko ljudi sam pokušala da održim u životu, koji su bili ranjeni? He
želim išta da znam o pištoljima. I neću da ga držim u tašni. He želim da
imam bilo šta c tim."
Pitman je pogledao prvo u nju a onda napred. "Prvo skretanje na levo,
kada pređeš most".
"Znam. Bibliotekarka je to sve lepo nacrtala. A sećam se i onog što je
rekla."
"Samo sam hteo da pomognem."
"Izvini. Nisam džangrizalo. Samo... Uplašio si me c tim pištoljima."
Njen glas je podrhtavao. "Dok smo bili u vozu, na trenutak sam
zaboravila koliko je sve ovo ozbiljno. Poželela sam da ovo više ne
radim."
"Onda okreni auto," reče Pitman.
"Šta?"
"Vratićemo se u Monpelje, staviću te na voz i vra-tićeš se u Njujork. A
ja ću ići sam na akademiju."
"Stavićem me...? Da li bi to išta pomoglo? Ništa se ne bi izmenilo. Ti
ljudi me još uvek traže. He mogu Da se vratim u stan. Ubedio si me da
policija ne bi bila U stanju da me štiti zauvek. He mogu da očekujem od
svojih roditelja da me izvuku iz ovoga. Što se mojih
198
199
prijatelja tiče, ne želim da se nađu u opasnosti. Haj sigurnije mi je da
ostanem c tobom. To baš i ne govork mnogo, ali to je izbor koji imam u
ovom trenutku."
"Već sam repetirao ništolj. Tc samo treba da po vučeš obarač. Evo
kapije." Pitman pokaza ka velikom, elegantnom natpisu:
"AKADEMIJA GROLIER".
"Svifa mi se njihov moto," zaključi Pitman.
"VODITI ZNAČI SLUŽITI"
7
Skrenuli su c puta. Ispred njih je bila drvena bela ograda sa otvorenom
kapijom. Prošli su pored malog objekta, koji je Pitmana podsetio na
stražarsku kućicu, na ulazu u vojnu bazu, ali unutra nije bilo ni-koga i
Pitman je pomislio da služi za pošiljke i poštu. *
Kada su se popeli na vrh, pogled je bio tako divan da je Džil zaustavila
kola. Sa obe strane puta je bio pr red četinara a okolo je bila trava. U
dolini su pasle krave i konji, tu je bio i teren za jahanje i polo. Tu je bilo
i nekoliko terena za fudbal. U daljini se odbijala sunčeva svetlost od
površine vode malog jezera i Pit-man se seti da je profesor Folsom
istakao kako je ves-lanje jako bitno na ovoj akademiji.
Ali Pitmanovu najveću pažnju su privukle zgrade u centru doline.
Tradicionalno bela crkva, impozantna zgrada u kojoj je verovatno bio
smešten administrativ-ni školski centar, a tu je bilo i petnaest drugih
obje-kata od cigle, obraslih bršljenom.
200
"Spavaonice i zgrade sa učionicama," reče Pitman. "Solidno i
praktično. To je ono što pripadnici društvenog uređenja nazivaju
driblanjem."
Džil je izgledala zbunjeno. "Tebi definitivno sme-taju privilegije. "Osim
Vila Rodžersa, nisam sreo bo-gatu osobu koja mi se dopala."
"Ja sam bogata."
"Ali, ti se ne ponašaš kao bogataši... Imao sam starijeg brata," započe
Pitman.
Džil ga pogleda, kao da nije razumela zašto je pro-
menio temu.
" Zvao se Bobi. Naučio me je da vozim bicikl i igram bezbol. Kada sam
dolazio kući sa modricama od tuče u školi, učio me je da boksujem. Sve
je umeo. Bio je moj idol. Obožavao sam ga."
"Stalno koristiš prošlo vreme." "Umro je u Vijetnamu." "U,...žao mi
je."
"Nije želeo da ide," objašnjavao je Pitman. "Mis-lio je da je rat zlo. Ali,
moji roditelji nisu imali novac a Bobi nije imao sredstava za studije i
nije mogao Da izbegae vojnu obavezu. Sećam se kako je proklinjao
DeČU bogataša koja su mogla da izbegnu vojsku. U svim pismima je
pominjao istu stvar - da su svi u njegovoj jedinici bili sinovi običnih
ljudi. Pisao je o predo-sećaju, da se neće nikada vratiti. I, bio je u pravu.
- bila fa je prijatel>ska vatra. Išao sam svaki dan na gRobl,e, da ga
iosetim. Uvek iznova mislim kako je bo-Gatim ljudima lako da započnu
ratove, kada njihova deca Ve Moraju da idu da se bore. Kasnije, pošto
sam sakupio D°vol>no novca od rada na gradiliiggu, da upišem ko-ledž,
shvatio sam da se bogati ljudi još više bogate, Zahvaljujući ratovima
koje su započeli. Zato sam postao
201
novinar. Pošao sam u lov na te bitange. Da im se OSE, tim, za svog
brata."
"Žao mi je," ponovila je Džil.
"I meni." Pitman je gledao u zavoj na svojoj ruci. "Izvinjavam se.
Nisam mislio sve ovo da kažem."
Džil mu dotače ruku.
8
Zgrade su bile smeštene oko trga, kao za paradu. Oko trga je bio
pločnik, na koji je Džil htela da se parkira, dok nije videla mesto kod
administrativne zgrade. Tamo je bilo parkirano petnaest kola.
Pitman je izašao iz dastera, svestan pištolja za pojasom na leđima.
Dokle je stigao od srede uveče, po-misli, kada više nikuda ne ide
nenaoružan.
Džil je zaključala kola i pridružila mu se. Njena dukserica, patike i
farmerke su bile u malom koferu na zadnjem sedištu. Na sebi je imala
elegantne smeđe cipele, suknju i zeleni blejzer, a žuta bluza koju je
kupila u Monpeljeu joj je savršeno stajala. Pitman nije navikao da je
vidi tako elegantnu. Linija njenih nogu je bila toliko elegantna koliko i
linija vrata.
" Je si li spremna?"
Džil duboko udahnu, klimnu potvrdno glavom, pripi-jajući torbu uz
sebe. "Teška je."
"Nemoj da misliš da unutra imaš pištolj."
"Lako je reći. Još uvek mi nije jasno, zašto nisi mogao da ga ostaviš u
kolima.
202
"Jer se stvari obično odvijaju drugačije od mojih očekivanja."
Pošli su ka pustom trgu, koji se odjednom ispuni učenicima, posle zvbna
koje je objavilo kraj nastave u nekoliko zgrada. Dečaci su nosili sive
pantalone, tam-noplave sakoe i bele košulje, sa crvenim prugastim
kravatama. Kretali su će ča strogom odlučnošću ka zgradi iza crkve.
Džil pogleda na sat "Podne. Vreme za ručak." Petnaestogodišnji dečak
se zaustavio ispred njih. Kao i ostale i njegove crne cipele su bile
savršeno izglancane a kosa je bila kratka i uredna. Pogled mu je bio
direktan, glas poverljiv, držanje samouvereno. "Mogu li da vam
pomognem, gospodine?"
"Hteli bi da znamo gde je školska biblioteka," reče Pitman.
Dečak pokaza na zgradu sa leve strane. "U zgradi četiri, gospodine.
Želite li da vidite gospodina Be-neta?"
Tospodina Beneta? "Direktora akademije."
"He. Nema potrebe da ga uznemiravamo. Hvala na pomoći."
,
"Nema na čemu, gospodine." Dečak se okrenuo i brzo nestao prema
zgradi u koju su ulazili i ostali đaci. Iako su žurili, izgledali su kao
gospoda.
"U Vašingtonu će biti čovek od poverenja," reče Pitman.
Pošli su ka zgradi iznad čijeg ulaza je stajao broj 4 i ušli u hladan dobro
osvetljen hodnik, koji je slat-kasto mirisao na vosak. Stepenice su vodile
i nagore " i nadole.
U zgradi je vladao mir.
203
I
"Sumnjam da je biblioteka u podrumu," izjavi Džil. "Tamo je prevelika
opasnost da se vlaga uvuče u knjige." Pitman potvrdno klimnu i uputi
se ka prvom spratu. Sa obe strane hodnika je bilo nekoliko vrata. Neka
od njih su bila otvorena. Jedna prostorija je bila oprem-ljena
kompjuterima, druga je imala stolove sa slušali-cama, verovatno za
učenje jezika.
Kada se Pitman približio trećim vratima, stariji čovek izađe, držeći
ključ u nameri da zatvori vrata. Nosio je istu uniformu kao i đaci. Imao
je oko šezd set godina, sedu kosu i brkove. Pogledao ih je npei vaočara.
"Upravo sam krenuo ea ručak. Mogu li vam pomoći' "Rečeno nam je,
da je ovde biblioteka." "Tačno," reče čovek pročistivši grlo. "Da li ovde
držite godišnje knjige i slične stv-ri?" upita Pitman.
"One cy y arhivskom delu." Čovek ih pogleda pažlji vije. "Mislim da
vas nisam ranije video. Zašto kam jo ta potrebno?"
"Zovem se Piter Logan. Ja sam slobodan novinar i počeo sam da pišem
knjigu, koju sam sebi odavno obećao da ću napisati." "Knjigu?"
"Da, o akademiji Grolier. Mnoge čuvene javne ličnosti su pohađale ovu
školu."
"Možete reći da ih ima jako puno, ali mislim da bi oni želeli da sačuvaju
svoju privatnost."
"Nisam to mislio. Već na samu akademiju Grolier. Mislim da bi ona
bila izuzetan uzor i za ostale ško-le, ako budem opisao superiorne
metode koje se ovde praktikuju. Ova zemlja je u krizi. Ako se naš
sistem obrazovanja ne promeni... Zabrinut sam za našu bu-
dućnost. Potreban nam je model i ja mislim da nema boljeg od
Groliera."
Čovek podiže svoje obrve i potvrdno klimnu gla-vom. "Ni na jednom
mestu se ne stiče bolje obrazova-nje u Americi. Kakva istraživanja
nameravate da sprovedete?"
"Pa, za početak, gospodine...?" "Keradin. Ja sam šef biblioteke."
"Naravno. Pretpostavljam da Grolier ima poza-mašan broj knjiga o
teoriji obrazovanja. Ali, ja bih najradije sagledao istorijsku
perspektivu, ko i kada je osnovao akademiju, kako se razvijala, poznati
stu-denti koji su je završili... Za početnika, mislim da , bi listanje vaše
arhive" bilo od pomoći. Godišnje knjige, na primer. One pokazuju kako
se škola menja-la. A možda ću otkriti da je Grolier imao mnogo više
poznatih učenika, nego što sam znao. Želim prvo malo da zagrebem
ispod površine, pre nego što se bacim na suštinu stvari."
"Dobar metod. Arhive su..." Keradin pogleda na svoj sat. "Žao mi je.
Imam ručak sa članovima bibli-otekarskog odbora i strašno kasnim.
Plašim se da ne mogu da vas provedem kroz arhivu. Ako ponovo Dođete
za jedan sat... Siguran sam da bi vas šef sale poslužio ručkom.".
"Hvala, gospodnne Keradin, ali moj asistent i ja smo kasno doručkovali
i... Govoreći istinu, vrlo bih Rado započeo sa istraživanjem. Možda bi
mogli da nas pustite do arhive a mi bismo se upoznali sa ma-terijalima,
dok ste vi na sastanku. Nisam želeo da vam stvorim neprilike. Sigurno
imate prečih stva-RI, nego da gledate kako listamo knjige."
204
205
Keradin opet pogleda na sat. "Stvarno moram da idem... Dobro. He
vidim u tome ništa loše. Arhive su na sledećem spratu. Prva vrata sa
vaše desne strane."
"Vrlo cenim vašu predusretljivost, gospodine Ke-radin. Ako otključate
vrata, potrudićemo se da vam ne smetamo neko vreme."
"Samo se popnite." Keradin se već uputio ka stepe-nicama. "Vrata nisu
zaključana. Skoro ni jedna vrata u Grolieru nisu zaključana. Ovo je
škola za gospodu. Sve se zasniva na sistemu poštenja. U
stotridesettrogo-dišnjoj istoriji, nije bilo slučaja krađe u celom in-
ternatu."
"To je ono, o čemu sam malopre govorio. Ova škola je model. Sigurno
ću navesti u knjizi ono što ste mi upravo rekli."- ,
Keradin je to odobrio irekao: "Strašno kasnim." Požurio je niz
stePenice i napustio zgradu.
Vrata su se automatski zatovrila. Pitman je slušao eho, potom se
okrenuo ka Džil i pokazao ka stepenicama koje su vodile nagore.
"Nadam se da jede polako."
Prva vrata sa desne strane su bila delimično od mlečnog stakla. Pitman
pritisnu kvaku, zabrinut da gospodvn Keradin slučajno nije pogrešio u
vezi nezak-ljučavanja, ali vrata su se otvorila i Pitman sa olak-šanjem
uđe u prostoriju.
Našao se u prostoru koji je bio mnogo veći nego što je očekivao. Po svim
zidovima su bile police, kao i u
206
sredini sobe. Nekoliko prozora je obezbeđivalo do-voljno svetla.
Džil je zatvorila vrata i pogledala okolo. " Zašto ne proveriš knjige u toj
polici a ja hy y ovoj."
Pitman joj priđe. Pogledavši u pravcu koji je Džil pokazivala, video je
red debelih knjiga u kožnom pove-zu, po kome su bila zlatna slova i
brojevi koji su uka-zivali na godine. Bile su poređane hronološki i
počinjale su od 1900.
"Zar Keradin nije rekao da je škola stara sto tri-deset godina?" zapita
se Pitman. "Gde su ostale knji-ge?"
"Možda je škola počela sa ovakvom tradicijom
početkom veka."
Pitman slegnu ramenima. "Možda. Milgejt je imao osamdeset godina.
Ako je maturirao sa osamnaest, njego-va poslednja godina u Grolieru je
bila..."
"Proleće 1933.," reče Džil.
"Kako si samo tako brzo izračunala?"
"Uvek sam dobro baratala sa brojevima. Sav moj no-vac, znaš," reče
Džćl, kako bi savladala tenziju. "Ali, Milgejt je mogao da maturira i sa
sedamnaest."
" A ostali visoki savetnici su generacija sa Milgej-tom. Hajde da
pogledamo nekoliko godina u oba pravca, od 1929. do 1936. godine."
"Nemam ništa protiv," započe Džil. "Ja ću uzeti od '32. Ti uzmi ostalo."
"Tamo je sto."
Sedevši jedno nasuprot drugog uzeli su godišnje knjige i počeli sa
listanjem.
"Bar su studenti poređani po alfabetu. Ušte-Dećemo na vremenu,"
primeta Džil.
Pitman okrete stranu. "Znamo da su Milgejt, Justis Gejbl i Entoni Lojd
išli ovde u školu. Ostali visoki
207
savetnici su Vinston Sloun i Viktor Stendiš. Ali moramo da potražimo
još nekoga."
"Koga?"
"Dankana. Milgejt je izgovorio to ime... Naglasio ga je kao i Grolier.
Verujem da su ta dva imena povezana. Problem je što Dankan može
biti-i ime i prezime."
"Što znači da ćemo morati da proverimo svako ime
u ovim knjigama." Džil nabra obrve. "Koliko studenata
je profesor Folsom rekao da Grolier ima?" Oko tri
stotine u godini? Moraćemo da pročitamo dosta ime-
*na."
Polako su okretali stranice.
"Mrtav," mrmljao je Pitman.
Cil ga upitno pogleda.
"Ježim se od starih fotografija," reče Džil.
"Znam šta hoćeš da kažeš. Većina ovih učenika su već mrtvi. A ovde su
još bili deca."
Pitman se sećao fotografija svog mrtvog sina i usta mu se osušiše.
"Justis Gejbl," progovori Džil. "Našla sam ga, 1921. je započeo
školovanje."
"Da, našao cato ga kao maturanta u 1933. Evo ga i Entoni Lojd, i on je
iste godine bio maturant," reče Pitman.
"Bio je u prvom razredu 1929. godine. Evo i Milgejta." "Ali, to nam ne
pomaže mnogo. I ranije smo znali
da su išli zajedno u školu."
"Hej," uzviknu Džil. "Našla sam još jednog."
•Kora?'
"Vinstona Slouna, prvi razred, 1929. godine."
"Znači, bio sam u pravu. I on je išao u ovu školu,
ali kučkin sin nije želeo da se zna. Tu činjenicu je
izbacio iz svoje biografije."
208
"Našla sam još jednog," reče Džil uzbouđeno. "Vik~ torStendiš."
"Dakle, sva petorica."
"Nisu nam potrebne ostale knjige.Imvena se ponav-jbajy iz godine u
godinu. Počeli su iAolovanje 1929. i završili su 1933. godine."
" A šta ćemo sa Dankanom? Nisam Kaiš1ao ni na jed-nog studenta sa
takvim imenom ili pr^zilmenom. Šta je to Milgejt pokušavao da mi
kaže. Kakva je veza iz-među...?"
10
Pojavila se senka na staklenim vr^ti^a. Iako Pit-man nije gledao u tom
pravcu, osetio j^nečvije prisustvo i okrenuo se upravo, kada su se vrata
(>gvad>ala. Stranac koji je ušao, napravio je dug, usilje? kodrak. Nosio
je Grolierovu uniformu, sive pantalov*, tašno plavi sa-ko i crvenu
kravatu na pruge. Bio js viszdk, pedesetih godina, sa istaknutom vilicom
i iLjer»ijalističkim držanjem.
"Da li biste mi rekli šta radit^ovdce?"
Pitman je ustao. "Naravno. Plg«šr;am da pišem knjigu o vašoj školi i-"
"Niste odgovorili na moje pitan*. 1Šta radite ov-De?"
Pitman pogleda u Džil. "IstražujAgo." Trenutno gle-Damo godišnje
knjige."
"Bez dozvole."
209
Točnodin Keradin, bibliotekar, je rekao da možemo -"
"Gospodin Keradin nema pravo da vam da dozvolu."
"Možda bi nam mogli reći ko -"
Čovekove oči sevnuše. "Jedino ja. Ja sam direktor akademije."
"O, gospodin Benet." Pitman se setio imena, koje je dečak napolju
pomenuo. "Želeli smo da govorimo sa vama, ali, pošto je bilo vreme
ručka i niste bili u kancelariji, pomislili smo da u međuvremenu
budemo ovde."
"Ni to ne bi bilo dovoljno. Postoji procedura koja se mora poštovati,
šalju se pisma, popunjavaju se for-mulari."
"Pisma? Formulari? Ali, upravo ste rekli da jedi-no vi možete da
dozvolite -"
"Rekao sam da sam direktor akademije. Imam nadzor-ni odbor koji
mora biti konsultovan, zbog privatnos-ti."
"Ali, moja knjiga bi bila za dobro -"
"Bojim se da moram da vas zamolim da odete."
Ako mi upadne još jednom u sred rečenice... Pomis-li Pitman.
"Kako vi želite," poče Pitman. "Žao mi je zbog nesporazuma. Možda bi
mogli da siđemo do vaše kan-celarije i porazgovaramo o problemu."
"Da, došlo je do nesporazuma, ali ne do tog, na koji vi mislite. He
mislim samo da napustite ovu prostori-ju. Mislim da napustite ceo
internat."
Benet je pokazivao vrata, dok je gledao u Pitmana.
"Dobro." Pitman je terao sebe da se kontroliše. Odjednom je shvatio da
Džil stoji pored njega. "Napi-saću vam pismo u kome ću vam objasniti
šta želim."
"Sumnjam da bi pismo bilo šta promenilo."
210
"Videćemo." "Doviđenja." "Doviđenja."
11
"Prijateljski mir." Džil je krenula sa parkinga. "Da, izbacili su me sa
mnogih mesta, ali nikada iz
srednje škole."
Džil je sledila put, prošla pored nekoliko zgrada u kojima su bile
učionice, potom administrativnu zgra-du i pošla kroz dolinu. "Da li još
uvek gleda?"
Pitman se okrete da pogleda. " Da, stoji ispred zgra-de broj 4. Osećam
čak i ovde njegov pogled, gospode
Ličnosti."
Džil je menjala brzine, stigla je do travnatog prede-la. Put je išao
uzbrdo. "Šta ga je tako uzbudilo? Mi-sliš li da je stvarno uznemiren što
nismo tražili dozvolu od njega?"
"Nešto mi govori da ne bi bilo dobro da smo prvo otišli kod njega.
Ovako smo bar ušli u arhivu. Izgle-Da da imamo društvo."
"Vidim u retrovizoru. Smeđi kombi napušta ško-lu. Milgejtovi ljudi?"
upita Džil napeto. "Šta ako su čekali, za slučaj da dođemo ovde?"
"Mislim da bi nas pojurili još ranije."
"Osim ako nisu želeli da izazivaju neprilike u školi. Sva ta deca...
Previše svedoka. Možda će nas nekoliko milja niže uhvatiti i ..."
211
Džil je vozila uzbrdo, Put je išao ka objektu koji je Pitmana podsetio na
stražarsku kućicu. Podigao je svoju jaknu i izvadio pištolj.
"Šta to radiš?" upita Džil nervozno.
"Za svaki slučaj," odgovori Pitman.
Džil prođe kroz kapiju, pored kućice i izađe na se-oski put.
"He, nemoj da skrećeš ulevo. Idi drugim putem," opomenu je Pitman.
"Ali, ovim putem se vraćamo u Monpelje." "Oni i očekuju da pođemo
tim putem. Ako su Milgej-tovi ljudi u tom kombiju... Za sada, ne mogu
da nas vide sa druge strane brda."
Džil skreiu ulevo i gume zaškripaše. Tako je naga-zila gas, da je Pitman
sedeo prikovan za sedište. Mo-rao je da se pridrži kada je ušla u
krivinu. Pored nuta su bili četinari. "Smiri se."
"Mislim da odlično vozim."
"He mislim na to. Odlična si. Ali, hoću da skrene-mo c puta. Potraži, -
tamo. Između ona dva drveta."
Brže nego što je Pitman očekivao ona je smotala volan, skrenula i
nestala među drvećem. Našli su se u senci, kada je granje žbunja
zagrebalo po dasteru. Pit-man je gledao u retrovizor.
"He mogu da nas vide c puta. Stani." Džil je stala, Pitman je otvorio
vrata i žurno izašao napol>e. Skrivajući se, došao je do ugla između
četinara, odakle je mogao da se vrati natrag na put. Osećajući da je
blizu, usporio je, gazeći pažljivo. Le-gao je na zemlju i posmatrao put.
Preko puta njega je bila kapija kroz koju je išao put do akademije.
Kombi se brzo pojavio na vidiku. Kada je
212
sišao do kapije, Pitman vide dva krupna čoveka unut-ra. Nisu izgledali
srećno.
Ali, na njegovo iznenađenje, kombi nije sišao na put, kojk vodi ka
Monpeljeu. Umesto toga, stali su kod kapije. Muškarci su izašli napolje i
zaključali kapi-ju. Gledajući u. n>u, Pitman je irimetio znak, koji nije
bio tu ranije: ZABRANjEN PROLAZ. PREKRŠIO-CI ĆE BITI
GONjENI.
Znam da bi, pomisli Pitman, kada su ona dvojica ušla u kombi i krenuli
vatrag ka školi. Pitman sačeka dok se nije uverio da niko više ne dolazi i
potom ustade. Kada se okrenuo ka šumi, ugledao je Džil koja je ustajala
iz žbunja iza njega.
"He shvatam," poče Džil. "Da su to bili Milgejtovi ljudi, zar nas ne bi
pratili?"
"Možda im je naređeno da ne napuštaju krug inter-nata." reče Pitman
izlazeći iz zaklona.
"Ili je to možda samo Grolierovo osoblje za fi-zičkovaspitanje,"
nadoveza se Džil. "Fudbalski trener ili instruktor za veslanje. Benet im
je verovatno re-kao da se uvere da smo napustili posed, a ako to ne
UČINIMO, da nas malo fizički obrade."
"Dok ne stigne pojačanje. Benetje to morao da uradi. Neko ga je
verovatno već upozorio da bude oprezan sa strancima."
"A sada će obaviti i nekoliko telefonskih pozi-va."
"Tačno," potvrdi Pitman. "Možda misli da smo stvarno otišli."
A. zar nismo?* zapita Džil, "Ti ne planiraš da se 8RatišuMonpelje."
Kuda bi mogli da idemo odavde? Koie još smernice imamo?"
213
zasnivao na poštenju doveo do toga da vrata ne moraju da se
zaključavaju, Pitman je shvatio koliko su on i Džil unervozili direktora.
Skoro sigurno, Benet je bio upozoren da pazi na strance. Ali zašto?
zapita se Pit-1 man. Šta to Milgejtovi ljudi pokušavaju da sakriju?
Pitman nije tokom dana primetio nikakav zaštit-ni sistem u zgradi
biblioteke. Bar o tome nije morao da brine kada je izvadio svoj privezak
sa kalauzom. Na-ježio se od zvuka metala. Izgledalo je strašno, pri-vući
nečiju pažnju. Ipak, on je nastavio sa započetim poslom, oslobodivši
jednu bravu, pa drugu, stigao )\o cilindra i odjednom je osetio da se
okrenuo. Pritisš je pažljivo kvaku, zabrinut da neko ne čeka možda un
tra. Izvadio je pištolj, uperio ga u mrak i brzo zatv< rio vrata za sobom.
Osluškivao je. Eho od njegovog brzog ulaska je n< stao. Pokušavao je
da zadrži dah, naprežući se ; čuje i najtiši šum. Posle nekog vremena,
pošto je << zgradi bilo mnogo toplije nego napol>u, Pitman po^. da se
znoji.
' Pogledao je u vrata iza sebe, uspeo se uz stepenš: do drugog sprata i
približio se vratima arhiv* Kroz stakleni deo je dopirala mesečina. I ta
vrat su bila zaključana, ali on više nije bio iznenađen
Brzo je otvorio i ta vrata. Ušao je oprezno, zatvo-rio vrata i pritajio se.
Ako je revolveraš tu, moraće prvi da se pokrene. Posle trideset sekundi
je odlučio da rizikuje. Pogledao je još jednom u vrata i zaključao ih.
Onda je prišao prozoru i spustio roletne. Potom je došao do središnje
police i upalio malu lampu, proverivši da je snop svetlosti uperen u pod,
kako se ne bi moglo videti napolju i poseže za godiiivim knji-gama, koje
je tog popodneva listao sa Džil.
Praznina na nolici ga je zbunila. Nedostajale su knjige od 1929. do 1933.
godine. Mora da ih je Benet
odneo.
Gospode, šta ću sada? pitao se Pitman. Znoj se slivao niz njega.
Isključio je lampu i pripio se uz policu.
Proveri ostale godišnje knjige, govorio je sebi. Pogledaj iz 1937. godine,
Zašto? Koja je svrha? Visoki savetnici su tada bili na univerzitetu. Ali,
koji još izbor imaš? Možda nađeš neke nove podatke.
Danas su se Pitman i Džil koncentrisali na go-dišnje knjige. A nisu
obratili mnogo pažnje na kutije i almanahe. Na nekima od njih je bila
skraćenica "god. oc." i brojevi 51-52, 52-53 53-54 i zbog škripca c vre-
menom, nije uspeo da ih pregleda. Nemajući druge alter-native, ustao
je, upalio lampu i približio im se.
U kutiji koju je otvorio su bile poređ^ne male ku-tije sa
mikrofilmovima. Pitman je shvatio da skraćenica "god.oc." znači
godošnje ocene a da su se brojevi odnosili na školsku godinu. Tokom
niza godi-na je bilo teško čuvati toliku dokumentaciju, na je sve preneto
na mikrofššove, koji su iraktičniji za ško-lu, ali frustrirajući za
Pitmana.
Šta da radim, da ukradem rolne iz godina kada su visoki savetnici bili u
ovoj školi? Ni onda ne bih Moraq da ih pročitam, osim ako ih ne
odnesem u bibli-°teku koja ima čitač filmova. Ali rolne koje bih uzeo,
možda uopšte nemaju informacije koje su meni potreb-ve. He mogu da
odem odavde dok...
Čekaj malo. Kako ima mikrofilmova ako nije bilo...
Pitman se prisetio prekrivenog objekta, prepoz-
natljivog oblika, koji je video danas, desno od vrata.
Prišao mu je, otkrio ga i ponadao se da je to čitač
Filmova. Kada ga je uključio, nije znao šta ga je više
216
217
činilo nervoznim - zujanje mašine ili svetlo na ekra-nu. Vratio se do
kutije, proverio natpise i izvadio rolnu sa oznakom 31-32. Stavio je na
špulnu na mašinu, osvetlio je i studirao ono što se pojavilo na ekranu.
Video je spisak učenika i njihove zaključne ocene iz istorije civilizacije I.
nijedno od imena visokih kan-celara nije bilo na spisku. Premotao je
unapred i došao do pojedinačnih izveštaja za svakog učenika, za
klasičnu književnost I, i ponovo isfrustriran, odkrio je da nijedan visoki
savetnik nije pohađao taj predmet.
Ovako će mi trebati sati da pročitam celu rolnu. Mora da postoji neki
efikasniji način...
Istorija civilizacije I? Klasična književnost I? Brojevi su ukazivali da je
bilo više odeljenja za isti predmet, možda II, Š, IV... Vrelina se razli
kroz njegev stomak i on shvati. Grolier je bila srednja škola, koja traje
četari godine. Visoki savetnici su te godine bi-li u trećem razredu.
Pitman brzo premota rolnu unapred, ignorišući sve oznake sa II, tražeći
one sa III. Našao je predmet Britanske istorije, koji su pohađali svi
savetaici i imali vrhunske ocene. Našao je i brojne druge predme-te:
Britansku književnost, Evropsku istoriju, Grčku filozofiju i Latinski,
gde su savetnici takođe bili prisutni i imali vrhunske ocene. Ali, ni u
jednom od tih odeljenja nije našao ime Dankan.
Premotao je do predmeta Političkih nauka i nešto je odmah privuklo
njegovu pažnju: dok su druge predmete pohađali brojni učenici, ovde ih
je bilo samo šesto-rica - pet visokih savetnika i učenik po imenu Derik
Mičam.
Pitman je oklevao. Kada je danas sa Džil podelio godišnje knjige, njene
su bile od 1929. do 1932. a njegove od 1933. do 1936. godine. Kao šgo
zna, savetnici su ma-
•gurirali 1933. Ali, sada mu se činilo, kada je gledao pod M, tražeći
Milgejta, da nije video ništa o učeni-ku po imenu Mičam u knjizi iz
1933. godine.
Znao je da nije mogao oko toga da pogreši. Ali...
Premotao je unapred, ka drugom polugođu, i našao se u rebusu. Spisak
je sa šest, pao na pet učenika.
Derik Mičam više nije bio na spisku.
Zašto? Da li se Mičam razboleo? Njegove ocene iz ranijih polugođa su
bile odlične, tako da je bilo teško moguće da je poiavljao. Pitman se
počeša io vratu. Njegov pogled pade na dno ekrana gde se potpisao
nastavnik koji je predavao taj predmet i odjednom je osetio eleklrični
udar, kada je video potpis. Pitman je pokušao da kontroliše svoje
disanje, buljeći u ime.
Dankan Klajn.
Gospode, pomisli Pitman. Dankan nije bio učenik. On je bio nastavnik.
On je ipak imao veze sa Grolierom. Dankan Klajn je bio Milgejtov
nastavnik, ali i svih njih. Predavao je svim visokim savetnicima.
13
Odjednom se začuše zvukovi i Pitman pretrnu. Upr-kos zujanja
aparata, čuo je korake na stepenicama. Ljuti glasovi su se brzo
približavali.
Odmah je isključio aparat.
"... ne mogu da verujem da nikoga niste postavili da stražari."
"Ali otišli su. To sam lično video."
Glasovi su postajali sve jači.
218
219
"Da li ste ih pratili?"
"Do rgrade internata."
Tlupost..."
"Dobro je što smo doleteli ovamo."
"Spoljna vrata su još uvek zaključana. To znači da su podaci
bezbedni."
"To ništa ne znači."
Kroz staklena vrata je dopiralo svetlo iz hodnika. Seike muškaraca su
lelujale.
"Uzeo sam godišnje knjige koje su gledali."
"Ali, zbogčega bi mogli da se vrate?"
Neko je pokušao da otvori vrata.
"Zaključano je."
"Da, osigurao sam i ta vrata. Rekoh ti da niko nije ovde."
"Izvadi taj prokleti ključ i otključaj ova vrata."
Pitmanove grudi se stegoše. Nije mogao da dođe do vazduha. U očaju,
on se povuče u mrak, pokušavajući da smisli, gde bi mogao da se
sakrije, ili kako da spreči ljude da ga ne pronađu.
Setio se kakav je raspored u prostoriji bio tokom dana. Nema drug-ih
vrata, Nije imar ni iza čega da se sakrije. Ako bi pokušao da se sakrije
pod sto, bio bi odmah otkriven.
Jedina oacija je bila...
Prozor. Čuvši okretanje ključa u bravi i glas koji je govorio "Požuri,"
Pitman pritrča prozoru, po-diže roletnu i otvori ga.
"Stani," reče jedan od muškaraca. "Čuo sam nešto."
"Neko je ovde."
Pitman prepozna Benetov glas. "Šta ćete sa tim pištoljima?"
"Sklanjaj mi će c puta."
220
Pitman provuče glavu kroz prozor i pogleda na do-le. Nadao se da je
možda nešto ispod prozora, ali dole je bilo samo cveće.
"Kada gurnem vrata, ti upadaš prvi. Skreni ulevo. Šgg će poći pravo a
ja na desno."
Pitman je gledao u grane bršljena koje još Iisu olistale. Izgledale su mu
suve i krte. Ipak, morao je da pokuša. Izašao je kroz prozor,uhvatio se
za grane i počeo da se spušta na dole, nadajući se da dole nije bilo
nikoga. "Na drvo."
Pitman se brzo spuštao. Grana bršljena za koju se držao je pucketala i
poče da se odvaja od zida. Iznad sebe-je čuo prasak, otvorili su vrata. U
isto vreme grana se potpuno odvojila od zida. Kada je počeo da pada,
rukama je grčevito pokušavao da se uhvati za neku DRUgu granu.
Boleli su ga prsti leve ruke, koja je bila povređena. I ta grana za koju se
uhvatio se odvojila od zida i on pade sklupčan, savijenih kolena.
"Tamo!" uzviknu čovek sa prozora. Pitman brzo ustade i potrča ka
drugoj zgradi. Nešto je palo na travu pored njega. Čuo je zvuk sličan
pucanju u jastuk.
Adrenalin je zapalio vačru u njegovom stomaku. Da bi ih sprečio da
ponovo pucaju, izvadio je svoj kolt 45 i opalio. U tišini noći se prolomio
pucanj. Pogodio je gornji deo prozora i staklo puče. ,t
"Gospode!" "Silazite dole!"
"Izlazite napolje! He može pešice da stigne dal^-ko. Zaustavite ga!"
Pitman opali ponovo, ne da bi nekoga pogodio, već Da bi ih uplašio i
dobio na vremenu. Što veća konfu-
221
zija, to bol>e. Svetla su se već popalila u spavaonica-ma.
Protrčao je pored žbunja, zašao za zgradu i po-kušao da se orijentiše u
mraku. Kako, do đavola, da se izvučem odavde? Potrčao je ka dolini.
Pored njega je proleteo metak. Ubrzao je korak. Odjednom vide senku
iza sebe. Neko je trčao paralelno sa njim. Opalio je. Kao odgovor, još
jedan metak prolete pored njega. Začu se zvuk MO'ropa. Upalila su se
svetla i krenula ka njemu. Pitman skrete ulevo. Trčao je u cik-cak, kako
bi izbe-gao metke. U mraku se osetio dezorijentisano. Shvatio je da trči
natrag ka školi. Ivica zgrade je još bila u senci. Došao je do zadnjih
vrata, moleći se da nisu zaključana, pritisnu kvaku i oseti olakšanje
kada ih otvori. Ušao je i zaključao vrata. Čuo je da se metak zabio u
njih i potrča kroz hodnik.'
Ali, bio je zaštićen samo na kratko. Kada je izašao napolje, shvatio je da
ne može nigde da se sakrije. Tražiće dok...
Šta sada da radim?
Ta zgrada je očigledno bila spavaonica. Čuo je uzne-mirene glasove
učenika na spratu.
Svedoci. Trebaju mu svedoci. Mora da se pokrene.
Prišao je alarmu za požar i razbio staklo drškom pištolja. Zapanjujuće
lako je okrenuo dugme.
Alarm je toliko zavijao da su se zidovi tresli. Pit-man začu ubrzane
korake i uplašene glasove, mnogo *njih. Učenici u pižamama su žurili
napol>e.
Pitman sakri oružje i pridruži im se, kao da je on njihov spasilac.
"Požurite. Nešto se zapalilo."
Izašavši c njima, video je revolveraša, ali je znao da se neće usuditi da
puca. On se polako iskrade iz
222
I
gomile, i uđe ponovo u zgradu. I ovde je aktivirao alarm za požar i
vratio se među učenike.
Oni misle da ću se kriti iza zgrade. Pokušaće da preseku put i sačekaće
me u mraku. Naslonio se na zid, pored vrata i revolveraš u tom
trenutku pođe ka vra-tima. Ali, učenici su izlazili napol>e. Iskoristivši
konfuziju učenika koji su izlazili i revolveraša koji je hteo da ih
mimoiđe, Pitman se ukloni. Probijajući se pored učenika, odlučio je da
pođe ka zgradi preko puta. Alarmi su zavijali, učenici su se pospano
kreta-li a revolveraši su pokušavali da ga pogode.
Iako nije bio u kondiciji, činilo mu se da nikada brže nije trčao. Njegove
patike su se odlično odvajale od zemlje, noge su se pravilno savijale i
opružale. To-liko jutara je trčao pre posla, pre nego što se Džeremi
razboleo. Osećao je da je napor koji je ulagao bio des-tilacija svih
prethodnih trka i .maratona, Duboko udišući vazduh, napredovao je ka
mraku.
Iz tog pravca je i došao, kroz dolinu. Uspeo je da ubrza kretanje,
zahvaljujući mecima koji su proletali oko njega. I oni su se probili kroz
trg, pomisli. Vide-li su kuda sam pošao i sledili su me.
Čuo je zvuk kola. Uskoro će me stići. Nema načina Da im pobegnem...
Na vreme je promenio pravac. Svetlo mu je zaslepi-lo oči i na trenutak
zastade i shvati da je stigao do štala. I dalje su gađali. Metak pogodi zid
zgrade. On kleknu, izvadi pištolj i opali u pravcu iz koga su Dolazili
meci. Čule su se psovke i padanje na zemlju. Kola su se približavala
štali, Pitman nanišani farove, promaši ih, ali zato metak pogodi
šoferšaj-bnu. Odmah se sklonio u stranu, jer je znao da je vatra pištolja
otkrila gde je. Meci su se odbijali od kame-nih zidova. Konji su rzali
uplašeno. Pitman zađe za
223
ugao i približi im se. Otvorio je kapiju i konji poju-riše u noć. Što veća
konfuzija, to bolje. Morao je da ometa svoje gonioce.
Kola su se približavala štali. Morao je da im umakne.
Jedan konj se zaustavio i Pitman shvati da nema drugog izbora i none
se na njega. Jednom je pisao članak o štalama u Centralnom parku. Bio
je na nekoliko časova jahanja, Instruktor je uvek naglašavao: "Ako se
plašiš pada, stisni noge što više uz konja, a ruke obavij konju oko
vrata."
Pitman to uradi, ali on je bio pripremljen, a konj nije. Ipak je uspeo da
ostane na njemu. Konj je galopirao, nadavši se da će se osloboditi tereta.
Pitman se držao još čvršće, pripivši se uz vrat konja, kako revolveraši
ne bi videli da je na njemu.
Zavijanje motora i galop konja su bili preglasni da bi Pitman mogao da
čuje, da li su meci i dal^e proleta-li oko njega.
Bez upozorenja, konj promeni pravac kretanja. Nep-ripremljen, Pitman
je osetio da polako klizi udesno. Ali, toliko je jako pripio noge uz konja,
da je osetio bol. Ruke su mu bide čvrsto obavijene oko vrata živo-tinje.
Kola su se približavala, svetla su šetala gore--dole, jep je dolina bila
neravna. Konj ponovo promeni pravac, ali Pitman je ovog puta sve
imao pod kontro-lom.
Ali, prevario se. Iz dubokog mraka se odjednom upa-liše svetla. Konj se
prope, skrete u stranu i Pitman odlete u suprotnom pravcu. Nadao se
samo da se konj neće vratiti unazad. Pao je sklupčan, pišgolj koji je bio
u džeiu ga udari po rebrima.
Kotrljao se dal>e, pokušavajući da izbegne uspa-ničenog konja, koji bi
mogao da ga pregazi. Konj odgalo-
pira dalje i Pitman se srete sa svetlima, koja su mu se približavala. Stao
je na noge, pokušao da udahne vaz-duh i šmugnu u žbunje. Meci su se
odbijali od stabla. On je puzao. Kada je začuo da su se vrata otvorila,
sle-dio se. Opalio je metak u far kola koja su se prib-ližavala.
I, njegov pištolj više nije reagovao. Povukao je obarač i ništa se nije
desilo. Dok mu je srce divljalo, shvatio je. Ispucao je sve metke. Imao je
metke u džepu jakne, ali su njegovi gonioci bili tako blizu, da nije imao
vremena da napuni pištolj a nije se ni usuđivao da to radi u mraku.
He, dok su pucali u njega. He, dok je bio u bekstvu u šta se odmah dao,
kroz mračnu, gustu šumu. Nekoliko puta je udario u drvo, Saplitao se,
gubio ravnotežu, padao. Svaki put je ignorisao bol, dizao se i još brže
bežao od metaka koji su zujali oko njega. Revolveraši su vikali i
pokušavali da ga osvetle.
Pitman se naprezao da shvati gde je bio. Bio je si-guran da je došao sa
ove strane doline. Tamo je bila uzvišica obrasla drvećem a ovde je
trava. Gde je sada to brdašce? Mora da ga pronađe. Mora da stigne do
njega. Jer, tamo je čekala Džil sa kolima.
"Čujemga!"
"Ovamo!"
"Raspodelite se!"
Pitman podiže desnu ruku da bi zaštitio oči od iglica drveća. Peo se sve
sporije, noge su mu postajale teške, pluća su protestvovala. Pošao je
udesno i držao se toga pravca, nadajući se da je u pravu.
Stigao je do brisanog prostora. Požurio je. Moram da stignem do vrha,
pre nego što izađu iz šume i ugle-daju me. Jedina prednost je bila što
više nije pravio buku, kao dok se provlačio kroz žbunje i granje. Ali,
224
225
revolveraši su se mogli čuti i to daleko. Pitman je žurio, ali brdo je bilo
strmo, trava klizava a on je sve teže disao.
Čula su ga izdavala. Sledeće što je bilo je vika gonioca, snop svetla
kojim su ga osvetlili, ali on je već bio kod ograde i upravo je zalazio za
drveće.
"Ovde!" povika čovek koji je držao lampu.
Pitman se naprezao penjući se. "Džil!" njegov glas je bio grub. "Džil, to
sam ja, Met!"
"Nije daleko!" vikao je drugi čovek. "Džil, gde si? He vidim te! To sam
ja! Met!"
Snopovi svetla su se približavali i polako os-vetljavali Pitmana među
drvećem.
Metak prođe kroz njegovu jaknu, drugi kroz kosu. Pucnji su odzvanjali
kroz šumu. Pitman nije shvatao. Njegovi goniči su ksristili prigušivače.
Zašto bi ih sada skinuli? Zašto bi pravili buku?
Ali, to nisu bili oni. Pucnji su dolazili iz pravca ka kojem se on kretao.
Ljudi su polegali na tlo, upozo-ravajući jedni druge da isključe lampe,
da ne bi postali mete. Pucnji su i dal>e dopirali iz suprotnog pravca.
"Ovde sam!" povika Džil.
Pitman ugleda vatru pištolja iz koga je gađala.
"Vidim te!"
"Ostani dole!" vikala je.
Pitman se spusti na kolena, među žbunje i poče po-lako da puzi ka njoj.
*
"Požuri! Ulazi u kola!"
Kada je otvorio vrata suvozača, obasja ga svetlo. Brzo ih je zatvorio i
zapanjeno gledao u Džil, koja je već bila u kolima i pucala kroz otvoren
prozor, Ona okrete ključ, nagazi gas i izjurn na uzan, seoski put.
(f '
1C
"Hvala bogu, hvala ti bože." To je bilo sve što je
bio u stanju da izgovori. Reči su izašle u pauzama iz-među ubrzanog
disanja. Drhtao je, a znoj mu se slivao niz čelo, na odeću.
Daster je uleteo u oštru krivinu. Stručno kontro-lišući kola, Džil odmah
poveća brzinu. Farovi su obasjavali bankine oko puta.
Pitman se brzo okrenuo da vidi, da li ih prate.
"Još ne," reče Džil. "Moraće da se vrate i idu putem koji vodi od škole.
Kapija je udaljena dve milje. Dok stignu do ovog puta..."
Ona izađe na prav put i ponovo doda gas.
"Hvala bogu", mrmljao je Pitman i dalje. "Da te ni-sam video, kada
sam te zvao a ti nisi odgovorila..."
"Nisam znala šta da radim. Čula sam pucnje iz prav-ca škole, onda
nešto što je zvučalo kao alarm za požar."
"Da," Pitmanje hvatao dah, pokušavajući da objasni.
"Potom sam čula kola," reče Džil. "Zatim je bilo pucanja među
drvećem i onda si se odjednom ti pojavio, trčeći ka meni. Snopovi svetla,
ti ljudi su te gonili... Mislila sam da moram da ih ometem i zadržim
nekako. Rekao si mi da ne moram da repetiram kada pucam. Samo je
trebalo da povlačim oroz. Nisam ni pokušavala da nišanim. Naslonila
sam se na prozor kola, uperila pištolj na gore i pucala. Gospode, tu ima
mnogo meta-ka."
"Petnaest."
"Uši mi odzvanjaju od pucanja... Kada sam videla gde si, pomerila sam
pištolj ka ogradi.
Zaćutala je, menjajući brzine i dodajući gas.
226
227
Pitman je zapanjeno odmahivao glavom. Tde si samo naučila da voziš
tako...?"
"Moj otac je lud za poršeima. To je jedna od retkih stvari koju sam
naučila od njega."
Pitmanove ruke su se i dalje tresle.
"A ti krvariš," primeti Džil.
"Šta?"
"Razliva ti se krv po licu, rukama i odeći. Verovat-no si se ogrebao na
taj zid ili si trčao kroz drveće. Ili..."
"Reci."
"Nadam se da te nisu pogodili."
"He. He osećam nikakav bol."
Džil je gledala u put, ubrzavajući preko mosta.
"Rekao sam da ne osećam bol."
"To nije uvek dobar znak."
"Kako to misliš?"
"Ponekad rana traumira nerve u okolini i sprečava ih da šalju poruke
bola."
Još više se tresući, Pitman opipa noge, trup i ruke. "Čini mi se da je sve
u redu." I sam iznenađen, poče da zeva i shvati da to već duže radi. "Šta
mi je? Brinem se da li sam pogođen a sada ne mogu da prestanem da
zevam."
"Od šoka. Adrenalin luduje. Tvoje telo ti govori, da ti je potreban dug
odmor."
"Ali nisam pospan."
"Tačno." Džil je uključila grejanje u kolima.
Pitman ponovo zevnu.
"Zašto ne pređeš na zadnje sedište, ispružišse i odspavaš malo?"
"Na zadnjem sedištu? To me podseća..." Pitman se nekako prebaci na
zadnje sedište i otvori svoju gumenu torbu.
228
"Šta to radiš? upita Džil.
Punim pištolj. Dodaj mi i svoj. Imam kutiju muni-džije od revolveraša
iz tvog stana. Bolje da i tvoj napu-
nim."
Džil promrmlja nešto.
"Nisamte čuo."
"Pipggolji. Zaklela sam se da ih neću nikada dotaći. AsadaJa..."
Dasterova mašina je brujala, dok je Džil vozila.
ft
I
15
Tišina ga je probudila. Izgledao je dezorijantisa-no, Shvatio je da je na
zadnjem sedištu kola kada je video Džil za volanom. Nebo je bilo sivo.
Kola su se zaustavila.
"Gde smo?" uspravi se umorno i pogleda unaokolo.
"Motel u Grinfildu, država Masačusets. To je OKO trideset kilometara
južno od Vermonta i oko dvesta kilometara od škole. To bi trebalo da
bude dovoljno Daleko da ne mogu da nas nađu." Džil je oklevala. "Bar
zasada."
"Mora da si iscrpl>ena."
"He bi trebalo. Obično u ovo vreme završavam sa Radom u bolnici.
Kada stignem kući ja nešto pojedem, °Dgledam šta sam snimila na
videu JI idem na spavanje °ko podne."
"Ali, to nije normalno."
"Šališ se. Bol>e da ostaneš u kolima dok ja vidim, Da li će recepcionar
da prihvati da platimo sobu u
229
kešu. Ti, sa tom skorelom krvlju baš nisi reprezenta-tivan. Reći ću
recepcionaru da smo posećivali rođake u Voterfordu u Konektikatu.
Mislili smo da možemo da vozimo celu noć i stignemo kući, ali smo ipak
is-crpljeni."
Džil izađe iz kola, uđe u motel i vrati se sa ključem. Soba je bila na
spratu, u bungalovu, iza motela, jer je Džil tako tražila, da ne bi bili
uznemiravani jutar-njim saobraćajem.
Nikoga nije bilo u blizini kada je otključala vrata. Pitman uđe za njom.
Stavili su gumenu torbu i mali ^ofer na pod. Soba je bila jednostavna,
ali čista.
"Tražila sam sobu za nepušače." Džil zaključa vra-ta. "Službenik je
tvrdio da televizor radi. U sobama oko nas nema nikoga, tako da nas
niko neće uznemirava-ti."
"Spojeni kreveti," primeti Pitman.
"Sreća."
"Da." Seks je bio poslednja stvar na koju je Pitman mislio. Ipak, osetio
se samouvereno.
"Bolje da odeš u kupatilo i skineš odeću. Treba da otkrijem da li si
povređen." Džil zavuče ruku i gumenu torbu i izvuče kutiju za prvu
pomoć, koju su tog dana kupili zajedno sa lampom i Pitmanovom
jaknom.
"Kladim se da si bila rezervni hirurg."
"He misliš valjda da sam tako skromna." Džil je ovo zabavljalo. "Nisam
rekla da ću ići c tobom u kupatilo. Zatvori vrata, svuci se, isperi krv i
pošto obaviješ peškir oko sebe, ja ću te pregledati. Moram obavezno da
zamenim zavoj na tvojoj ruci."
"Kladim se da obožavaš da zarivaš velike igle u svoje pacijente."
Pitman ode u kupatilo i skide odeću.
"I nemoj da se tuširaš." Džilnn glas je dopirao do n>ega, sa suprotne
strane vrata. "Može se desiti da ti se sloši i da izgubiš ravnotežu. Bolje
sedi u kadu."
On se pregleda. "Mogu odmah da ti kažem, u meni nema nikakvih
rupa. Ali imam ružnu ogrebotinu na desnoj strani rebara."
"Sedi u kadu. Vratiću se za čas."
"Kuda ideš?"
"Preko puta ulice je radnja koja radi cele noći. Idem da vidim šta imaju
za jelo."
Pitman je ugledao sok od pomorandže, krofne i obra-no mleko kada je
izašao iz kupatila. Osećao se nepri-jatno samo sa peškirom oko struka. .
"Iznenađena sam," reče Džil. "Posle svega što si radio, spavao na klupi
u parku, izigravao policajca, nisi mi izgledao kao stidljiv tip."
Pitman ugleda ćebe na polici i uze ga.
"Pre nego što se pokriješ, moram da pogledam tu modricu na rebrima."
Džil pređe prstom preko nje.
"Jaoj!"
"Jaoj? Odrasli to ne govore. Ta pričaju samo deca. To boli?"
"Za boga miloga, nego šta, nego boli."
"E, to kažu velika deca. Udahni. Izdahni. Da li se bol povećava? He?"
Razmislila je. "Rentgendski sni-mak bi precizno pokazao, ali sumnjam
da ti je rebro SLOMLJSNO. Danas se to više ni ne previja. Samo bi te
Upozorili da se ne izlažeš naporu i da ne udariš Rebro ponovo."
"Nadulose."
"Čudo savremene medicine. Posekotina na tvojoj ru-Či i te ogrebotine,
oko toga mogu nešto da uradim." Pošto je stavila dezinfikcioni sprej i
previla mu
230
231
i
ruku, Džil poče da nanosi sprej na njegovo lice. "Jesi li
gladan?"
"Da, ali bi mi bilo draže da si donela i kafu sa
tim krofnama, mlekom i sokom."
"Da li je prošao nalet adrenalina? Zar ti nije
bilo dovoljno hemijske stimulacije?"
"Imam osećaj da ništa ne radiš a da prethodno ne
razmisliš o uticaju hemikalija na svoje telo," zak-
ljuči Pitman.
"Duže se živi sa pravilnom ishranom."
"U tom slučaju sam iznenađen da si kupila krofne."
"To je jedino iole prihvatljivo, što su imali u
radnji,"
"Mrzim obrano mleko."
"Probaj. Navići ćeš se na njega. Jer, i ova dva procenta masti su
dovoljna."
"Ako ostanemo zajedno, pretpostavljam da ću se navići."
Džil pogleda u njega.
"Šta je bilo?" upita Pitman.
"Ništa."
"Reci. Šta je bilo?"
"Govorio si, kao da ćemo ostati zajedno. U nekim boljim uslovima bih
volela," reče Džil.
Pitman oseti da je pocrveneo.
"Na mene je red za kupanje." Izgledajući samouve-reno, kao Pitman
malopre, Džil uze svoj koferčić i uđe. "Upali Si-En-En," predloži ona,
pre nego što zatvori vrata. "Vidi, ima li ičega o nama."
Pitman se za trenutak nije pomerao, razmišlja-jući o onome što je
rekla... o ostajanju zajedno. Pre šest dana, bio je spreman da umre.
232
1
Džil ispi čašu soka od pomorandže i pokaza na novin-ski izveštaj na Si-
En-En-u. "Nema ničega o događajima u školi."
"Nisam iznenađen."
"Misliš da to nisu povezali c nama?"
"He, siguran sam da jesu," odgovori Pitman.
"Onda...?"
"Siguran sam da su neki uticajni ljudi zabranili priču. He žele da se iko
zainteresuje za školu."
" Da," složi se Džil. "Shvatam šta hoćeš da kažeš. Svi roditelji koji su
članovi vladajućih struktura, ne žele da bilo šta ugrozi reputaciju
privatne srednje škole, u koju idu njihovi sinovi, Zbog toga, ne žele da
se sa Grolierom povezuju ni upadi, niti pucanje. To je previše
vulgarno."
Džil se brzo okrete ka njemu i izoštri pogled. "Da, to bi mnoge stvari
razjasnilo."
"Dankan Klajn. Jedan od ljudi, koji su predavali vi-sokim savetnicima.
I Derik Mičam, student koji je pohađao c njima tu nastavu, ali je nije
položio."
"Ili se razboleo i morao da napusti školu," doda Džil.
" Ali, nije se ni sledeće godine vratio u Grolier. Te godine je trebalo da
maturira. Pitam se, kako da sazna-mo nešto o Dankanu Klajnu ili
Deriku Mičamu. Sigu-ran sam samo, da se više ne vraćam u Grolier."
Posle male pauze Džil reče: "Imam ideju. Pre jednog minuta smo
govorili o Grolierovim odličnim učeni-Cima."
[Da,i?"
"Svi učenici Groliera idu na najbol>e univerzite-te, naročito na
Harvard, Jeil i Prinston. Ako pretpo-
233
stavimo da je Derik Mičam maturirao u nekoj školi sličnoj Grolieru,
onda bi bilo logično pretpostaviti da je otišao na neki od tih koledža,"
reče Džil. "U prijemnoj kancelariji škole se može videti da li je Mičam
bio na nekom od njih. Ali, ono što nam treba je, gde je Mičam sada."
"Saznaćemo u organizacija univerziteta koja čuva podatke o sadašnjim
adresama Svojih bivših studenata i đaka, " reče Pitman.
"Tačno. Grupe koje uvek traže materijalnu pomoć bivših uspešnih
studenata. Moj otac je diplomirao na Jeilu. On je jedan od najvećih
donatora njihovom atlet-skom profamu. Ova fondacija je u stalnom
kontaktu c njim, ulaguju mu se, šalju mu specijalne karte, pozivaju ga
na ekskluzivne atletke priredbe, sve, samo da bi dobili novac. Veruj mi,
za njegovu ćerku he učiniti sve što poželim. I ako Derik Mičam nije išao
na Jeil, pitaću ih da kontaktiraju ostale fondacije poznatih koledža."
17
"Odlično Rej, odlično," govorila je Džil preko te-lefona. Njene plave oči
su svetlucale. "Da, i moj otac je dobro. A, to. Naravno, imamo neke
nesporazume c vremena na vreme. Uvek se pomirimo. Dobro se
slažemo." Koncentrišući se, provuče ruku kroz dugu, plavu kosu. "U
stvari, možda ću otići ovog vikenda da ga vidim."
Pitman je gledao u nju. Uvijena u ćebe, sedela je na stolu, na kome je
bio telefon. Digitalni sat je pokazi-vao 11:38 pre podne. Spavali su četiri
sata. To nije
234
II
bilo dovoljno, što mu je govorilo njegovo izmučeno telo, ali nije više bilo
vremena za odmor. Morali su da telefoniraju i istražuju dalje.
"Rej, ja bih jako cenila, ako bi mi učinio uslugu," nastavi Džil. "Lako je
i neće te ništa koštati." Nas-mejala se. "Odlično. Znam da se tako
osećaš. Budi si-guran da ću reći ocu da si mi pomogao. Volela bih da
proveriš kompjuterske fajlove za studenta po imenu Derik Mičam. Koja
godina? Nisam baš sigurna. Bilo je to tridesetih godina. Da, to ide malo
unazad. Je li to problem? Jedan od mojih starijih pacijanata bi želeo da
ponovo stupi u kontakt c njim, jer želi nešto važno da mu kaže.
Pretpostavljam da se nisu videli skoro pedeset godina. Nemoj me pitati
što mu je to važno, ali mi je žao tog starog čoveka i volela bih da mu
pomognem. Da, šta ću kad sam osećajna. Uvek me zadir-kuju zbog toga
na odeljenju. Šta? Ti mora da imaš đavolski dobar kompjuter. Samo
sekund, zapisaću adre-su. Broj telefona. Odlično. Stigla sam sve. Hvala
ti, Rej. Stvarno ti ovo neću zaboraviti i sigurno ću pre-neti ocu. Pazi se i
ti."
Džil spusti slušalicu i pogleda u Pitmana. "Bos-ton."
Pitman je proučavao mapu, koju je pronašao u stolu. "To je samo
stopedeset kilometara odavde. Ako poćemo putem dva, bili bi tamo za
nekoliko sati."
"Met?"
"Štajebilo?"
"Šta ako Mičam ne može da nam pomogae?"
Pitman nije odgovorio.
"Šta ako ne može," ponovi Džil.
"Nemoj tako da razmišljaš," poče Pitman. "Mora-Mo da verujemo da
hoće da nam pomogne. U suprotnom Nećemo moći da nastavimo sa
istragom."
235
Džil ga je posmatrala. "Tvoja odlučnost me izne-nađuje."
"Zašto?"
"Čovek koji planira da se ubije, ne brine će o bu-dućnosti."
"Opstanak? To nema veze sa ovim."
"Je li? A ca čime ima veze?"
"Pre nedelju dana sam sedeo u kadi sa pištoljem u ustama."
Džil nije bila spremna za ovu temu. Ta rečenica ju je šokirala.
"Sve svoje poslove sam završio. Svaki, pa i najmanji dug sam otplatao i
uzvratio svaku uslugu. Sve je bilo sređeno. Nikome ništa nisam
dugovao. Nameravao sam da napustim ovaj svet bez ikakve obaveze.
Onda je zazvo-nio telefon i prijatelj za koga sam mislio da sam ot-platio
sve, zamolio me za uslugu. On je toliko uradio za mog sina, da nisam
mogao da ga odbijem. Sada imam jošjedan dug."
"Kome?" upita Džil.
"Tebi."
"O čemu ti to pričaš?"
" Ja sam kriv, iirro si u ovo umešana. Da nisam došao u tvoj stan...
Moram da se uverim da si bezbedna."
. Džil mu priđe držeći ćebe čvrsto oko sebe. Dodir-nula je njegovo rame.
"Hvala."
Pitman samouvereno slegnu ramenima.
"A ako uspeš?" upita Džil.
Pitman nije znao šta da odgovori.
"Šta onda?" upita ona. "Da li još uvek planiraš da se ubiješ?"
Pitman pogleda u stranu.
236
DEO
I
l
Trebalo im je duže nego što su očekivali. Na putu broj 2 su rađene
popravke. Morali su da skrenu na sporedni put ka Bostonu i stigli su tek
kasno popodne. Ovog puta je Pitman vozio, jer ga je ruka manje bolela,
a Džil je spavala na zadnjem sedištu.
Kada su stigli, ona ustade, protegnu se i zevnu.
"Ti si nekada ovde živela. Da li bi mogla da pro-nađeš adresu?" upita
Pitman.
"Naravno. To nije problem."
"He treba ti karta?"
"Derik Mičam izgleda ima mnogo para. Ov\> je na Bikon Hilu. To je
nekoliko blokova udaljeno do kuće mojih roditelja."
Sporo su se kretali, jer su upali u saobraćajnu gužvu. Ljudi su se vraćali
c posla. Ali, oko šest sati Džil je skrenula u stari, ekskluzivni deo grada,
Bikon
Hil.
Pitman je posmatrao drvored. C jedne strane je bila metalna ograda,
koja je ograđivala mali park, dok su c Druge strane, zgrade od cigala
pravile dobru hladovi-nu. Džil je pokušavala da se parkira. Kroz
metalnu ogradu, Pitman je video teren za igru, baštu i mon-tažne kuće
pretvorene u garaže.
"I ti si ovde odrasla?"
"Kada nisam bila u privatnim školama," reče Džil.
"Prelepo je."
"Može biti i zamka. Zato sam se preselila da vim gde je pravi život,
stvarnost." "U ovom trenutku bi voleo da pobegnem od tog pra-
vogživota."
239
Jedan mercedes se isparkira i Džil odmah zauze tt mesto. Kada je izašla
iz kola, ispravila je suknju t obukla blejzer. "Da li izgledam
reprezentativno?" "Sjajno."
"Samo nemoj da zaboraviš, ko god da otvori vrata dobro he nas
osmotriti i doneće zaključak o nama na osnovu naše garderobe."
Pitman uze svoju kravatu iz gumene torbe i stavi je. Nadao se da mu
košulja nije previše izgužvana. Pan-talone i jakna su bile prilično čiste.
"Ako shvatam tvoju logiku," poče Pitman, "bolje da se ne predstavim
kao novinar."
Džil klimnu potvrdo. "Ovako bogatsloj, c kojcm ima-mo posla, izuzetno
drži do klasne pripadnosti. Štam-pa je dbfinitivno nešto ispod njih."
"Šta onda da kažem? Ono šta sam rekao u Grolie-ru? Da pišem knjigu
o akademiji?"
"Ovog puta bi bilo bolje da si profesor istorije, koji piše knjigu o
akademiji. Akademici uživaju pri-vilegije."
Popeli su se kamenim stepenicama do velikih, sjaj-nih, drv^nih vrata.
"Verovatno su c početka devetaaestog veka," reče Džil.
Pitman uze gvozdeni kucač i njnme lupi o metalnu ploču na vratima.
Čekali su. Pitman pokuca ponovo.
"Možda nema nikoga kod kuće."
"He vidim nigde osvetl>en prozor," reče Džil.
"Možda su izašli na večeru."
Džil odmahnu glavom. "Svaki poštovani bostonski "plemić" ne izlazi na
večeru ovako rano. Osim toga, Mičam je u godinama. Sumnjam da se
udaljava od kuće."
Pitman poseže rukom da još jednom pokuca, ali je čuo okretanje ključa
u bravi. Vrata su se polako otvo-
rila. Pojavila se oniža, sedokosa žena, koja je na sebi imala elegantnu
plavu haljinu sa dugim rukavima, ogr-licu i narukvicu. Na licu je imala
pege koje su ukazi-vale na bolesnu jetru.
Samo je otškrinula vrata, gledajući u Pitmana i Džil kroz debela stakla
svojih naočara. "Izvolite? Mi se poznajemo?" glas joj je podrhtavao.
"He, goepođo," reče Pitman. "Ja sam Piter Logan, profesor istorije,
preko puta reke." Na umu je imao Harvard. "Izvinjavam se što-smo
došli u neprikladno vreme, ali pitam se da li bi mogli da govorimo sa
vašim suprugom, o knjizi koju pišem?"
"Profesor istorije, pišete knjigu? Moj muž?"
"Da, gosnođo. Istražujem nešto u vezi klasičnih američkih institucija za
obrazovanje, i nadam se da bi vaš muž mogao da odgovori na neka
pitanja, koja me zanimaju."
"Moj muž da vam odgovori na pitanja?"
Pitmanov želudac se zgrčio. Ponavlja sve što sam rekao, pretvarajući
moje rečenice u pitanja. Samo gu-bimo vreme, pomisli. Ona je
ceii,uiHa. Uopšte nema poj-ma o čemu govorim.
Žena podiže glavu.
Šokiran onim što je čuo i lucidnošću sa kojom je žena to izgovorila,
Pitman shvati da ju je pogrešno procenio.
"O." Bio je toliko iznenađen, da nije znao šta da kaže. Znao je da treba
da uzme u obzir mogućnost da je Mičam mrtav, ali činjenica da su
visoki savetnici, osim Milgejta bili još uvek živi, je u Pitmanu budila
nadu da je i njihov školski drug u životu.
"Strašno mi je žao," reče on. "U fondaciji Jeila su nam rekli da
gospodin Derik Mičam živi ovde. Pretpostavio sam da su njihovi podaci
sveži."
240
241
"I jesu." Ženin glas je još više podrhtavao.
"He razumem."
"Derik Mičam živi ovde."
"Izvinite gospođo," reče Džil. "Nije nam jasno."
"On je moj sin."
"Majko," muški glas je dopirao iz kuće. "Mislim da smo se složili da ne
treba da se izlažeš naporu. Nema potrebe da ti otvaraš vrata. To je
Frederikova dužnost. Gde je on, yomirre?"
Vrata se širom otvoriše i Pitman ugleda otmenog muškarca, pedesetih
godina. Čovek je imao široko čelo, prosedu kosu, staložene oči i odavao
je osobu koja je navikla da izdaje naređenja. Njegovo trodelno sivo
odelo na prugice je bilo savršeno sašiveno.
"Da, mogu li da vam pomognem?" čovek upita hladno.
"Ovaj čovek je profesor," reče starija žena.
"Piter Logan/ dodade Pitman. "Predajem istoriju na Harvardu. Bojim
se da sam napravio grešku. Hteo sam da govorim sa vašim ocem, ali kao
što sam upravo čuo, on je umro. Nisam želeo da vas uznemiravam."
"Da govorite sa mojim ocem? O čemu?"
"Istražujem u vezi akademije Grolier."
Čovek za trenutak nije odreagovao, nije treptao, nije disaoT Trolier?"
"Ona ima tako važan uticaj na američku vladu, pa sam mislio da je
vreme da se kaže, zašto je tako jedinstvena."
" A, da, jedinstvena je."
Kola su prolazila ulicom. Sunce je zalazilo, senke su postojale sve duže.
Čovek je i dal>e gledao u Pitmana.
Onda se pomeri u stranu. "Uđite profesore... Izvi-nite, možete li da
ponovite vaše ime?"
"Logan. Piter Logan. Ovo je moja supruga Rebeka. I ona je istoričar."
"Derik Mičam." Čovek pruži ruku, rekavši hladno, "Uđite."
Gospodin Mičam zaključa vrata i propusti svoju maj-ku kroz širok
hodnik. Ramovi slika okačenih u pred-soblju su izgledali dovoljno staro,
da su mogli da potiču iz devetnaestog veka.
Prošli su pored uglačanog, javorovog stepeništa. Na kraju hodnika su
gorela svetla u nekoliko CJJOSTO-rija, a iz jedne se pojavio čovek sa
belom jaknom.
Tde ste bili, Frederik?" upita Mičam. "Moja maj-ka je otvorila vrata."
"Mislio sam da je gore," poče čovek u beloj jakni. "Izvinjavam se
gospodine. Nisam čuo kucanje. Tražio sam u podrumu Rotšildovo vino
koje ste naručili."
Jeste li ga našli?"
"Da, gospodice."
"Iz '71. godine?"
"Da, gospodine."
"Odlično. Majko, zašto se ne odmoriš pre večere? Frederik će te odvesti
gore. Možeš da pogledaš neku emisiju na programu." Mičamov ton je
odavao da on lično uopšte ne gleda televiziju.
"Viktorija garden" samo što nije počela, gospođo Mičam," reče
Frederik.
"Da," odgovori žena sa oduševljenjem, dozvoljava-jući da je otprati do
malog lifta.
Mičam se okrete ka Pitmanu i Džil. "Izvolite, ova-mo."
Ušli su u jednu od soba. Po zidovima su bile uglav-nom pravne knjige u
kožnom povezu. Nameštaj je bio stilski i vredeo je verovatno mnogo više
nego što je Pitman mogao da zamisli.
Mičam pokaza rukom i reče: "Sedite. Može li Fre-Derik nečim da vas
posluži?"
242
243
"He, hvala," reče Pitman.
"Ja sam upravo hteo ksžgel za sebe," dodade Mičam i njegova
ljubaznost iznenadi Pitmana.
He shvatam, pomisli. Bio je spreman da nam zalupi vrata, pre dok
nisam spomenuo Grolier. Onda nas je pozvao da uđemo i sada nas još
nudi koktelom. Ili je njemu potrebno piće, što mu se nije činilo, ili misli
da bi nas dobra kapljica oraspoložila za priču.
"Može jedan koktel," reče Džil. "Isto kao za vas."
"Votka martini."
"Odgovara mi."
Mičam ode do vrata, otvorn ih, reče Frederiku nešto, zatvori vrata,
vrati se i sede u stolicu pored kamina. Pomno je posmatrao Džil i
Pitmana.
"Akademija Grolier."
"Tako je. Vaš otac je pohađao tu školu, čini mi se," reče Pitman.
"Da. Ali'ne razumem baš najbolje. Od tolikih učenika koji su išli u
Grolier, zašto ste izabrali da intervjuišete baš mog oca?"
"Jer je bio zajedno sa takozvanim visokim savetni-cima, Džonatanom
Milgejtom, Justisom Gejblom, Ento-nijem Lojdom..."
Mičamovo lice se uozbilji. "Znam ko su visoki savetnici. Moj otac c
njima nije imao nikakve veza, od kako je napustio Grolier."
"Ali, u to vreme su bili bliski.*
"Zašto tako mislite?" upita Mičam brzo. č. "Zajedno je sa njima
pohađao predmet oolitičkih iauka. Bilo je malo studenata. Samo šest.
Visoki savetnica i-"
"I moj otac."
244
Po prvi put je Mičam izrekao neku informaciju. Pitman se pravio da
nije iznenađen.
"Da," reče Džil. "Naravno u tako maloj sredini, vaš otac je možda
mogao da objasni colitiku koju su visoki savetnici sprovodili."
Mičam ih je proučavao. "Moj otac sa mnom nikada nije govorio o
tome." U sobi zavlada tišina.
"Možda je rekao nešto o samim visokim savetni-cima," poče Pitman,
"nešto što je imalo veze sa njihovim razmišljanjima u to vreme."
"Ni o tome nije nikada sa mnom govorio." "Nije nikada
prokomentarisao kada je pročitao nešggo kontraverzno u vezi njih?"
"Samo da je c njima išao u školu." Da, Mičam je definitivno prestao da
daje bilo kakve informacije. Ponovo je zavladala tišina.
Neko je zakucao na vrata. Frederik je ušao, no-eeći poslužavnik sa
čašama koktela.
"Frederik, nećemo imati vremena za koktele. Up-ravo sam se setio da
treba da me zovu iz predstav-ništva u San Francisku," reče Mičam.
Frederik zastade.
Mičam ustade, približi se Pitmanu i Džil, "He volim da govorim o poslu
uveče i verovatno sam zato zaboravio na taj poziv. Ispratiću vas do
vrata. Žao mi je što nisam mogao više da vam pomognem, ali moj otac
je bio pršgačno tajnovit. Retko je sa mnom govo-rio o ličnim stvarima.
Grolier je davno arošlo vre-me."
I Pitman je ustao. "Poslednje pitanje. Pitam se Da li imate pojma, zašto
vaš otac nije maturirao u
245
Grolieru. Odustao je od političkih nauka, koje je slušao zajedno sa
visokim savetnicima," nastavi Pitman. "Onda je prestao da ide u
Grolier/
Mičamove oči se suziše.
"Predomislio sam se, Frederik," reče Mičam. "San Francisko može i
sutra da me pozove. Kada se jave, kaži da sam zauzet."
"U redu, gospodine."
"Molim vas, poslužite martini."
"Naravno, gospodine."
Mičam ponovo sede, što uradiše i Pitman i Džil. Frederik nasu piće.i
posluži svakog od njih.
Pitman srknu, uživajući u hladnom i prijatnom ukusu, shvativši
odjednom, kako malo alkohola je po-pio od one noći u Skarsdejlu. Pre
toga je toliko pio. Nije bio u stanju da podnese dan bez alkohola, pogo-
tovo ne noć. Bio mu je potreban da se distancira od realnosti. A sada
nije mogao da dozvoli da ga bilo šta spreči da se suoči sa stvarnošću.
Situacija je postala opušteiija. Niko nije ništa rakao, svi su čekali da
Frederik ode.
Kada su se vrata konačno zatvorila Mičam progovo-ri oštrim glasom,
"Šta Vi stvarno hoćete?"
246
"Ono što smo Vam rekli - da čujemo stav vašeg oca prema akademiji
Grolier i visokim savetnicima," reče Pitman.
"Pošto znate da moj otac nije nikada maturirao na Grolieru, očigledno
je da je imao odbojan stav."
"Da li je ikada rekao nešto o nekom svom nastavni-ku? O Dankanu
Klajnu?"
Mičam ga pogleda direktno u oči. "To nema nikakve vez sa knjigom o
obrazovanju."
"Izvinite, ne razumem."
"Niste ovde zato što pišete istoriju Groliera," Mičan iznenada ustade.
"Znate sve o Grolieru. Govori-te sve vreme o njemu i to o najvažnijim
stvarima."
"I dalje ne razumem," reče Pitman
"Inače, ne bi pomenuli Dankana Klajna."
"Predavao je političke nauke, a taj predmet je vaš otac napustio."
"Taj čovek je bio izopačen."
Pitman uze gutljaj svog martinija. Iznenađen Mičamovim komentarom,
teško ga proguta. "Izo-pačen?"
"Vi to znači, ne znate?" Mičam ih pogleda preteći, kao da je izneverio
svoje principe.
"Znamo da se tamo nešto desilo," poče Pitman. "Nešto dovoljno
traumatično da je Džonatan Milgejt bio time opsednut čak i na
samrtničkoj postelji."
"He mogu da govorim u ime Milgejta. Sve što znam Je ono što mi je
otac rekao kada sam hteo da pošaljem svoje sinove u Grolier. To je bio
prvi put da je on °tvoreno pokazao svoje osećanja. On je rekao da
njegovi Unuci neće ni po koju cenu ići tamo. Upisao sam ih u * ROTON,
gde je i moj otac maturirao i odakle je otišao
247
"Ali zašto je toliko bio protiv Groliera?" upita Džil.
Mičam je gledao u pod i lupkao stopalom. "Možda je vreme." Podiže
pogled. "Možda se Grolier nije pro-menio. Neko je trebalo da nešto
uradi mnogo ranije i sprečito."
"Šta da spreči?"
Mičam je nervozno tapkao prstima po čaši. "Ovo je sve nezvanično.
Ono što sam rekao, niste čuli od me-ne."
"Ako tako želite,"
The words you are searching are inside this book. To get more targeted content, please make full-text search by clicking here.
Dejvid Morel Ocajnicke mere
Discover the best professional documents and content resources in AnyFlip Document Base.
Search