Dejvid Morel Ocajnicke mere

 

"Tako mora da bude." Mičam se izgleda borio sam sa sobom, da li da
nastavi. " Dankan Klajn je bio pedofil."
Pitman je zurio u njega.
Oklevajući, Mičam nastavi. "Srednja škola za dečake je bila savršena
okolina za njega. Iz onoga što je moj otac rekao, mislim da je bio
odličan instruktor, brz, zabavan, ohrabrivao je svoje đake, neka vrsta
kariz-matične osobe, koja je privlačila većinu studenata. Bio je i atleta,
a naročito je bio dobar veslač. Njegov način rada je bio da proceni sve
dečake u generaciji, odabere najperspektivnije, samo nekoliko njih i
onda ih je usmeravao sve četiri godine u Grolieru. Pretpo-stavljam da je
 jedan od kriterijuma bio koliko su bili bliski sa roditeljima, koliko im je
bila potrebna za-mena za oca. Dankan Klajn im je držao privatne
časove. Učio ih je veslanju. Posteieno su postajali sve bliski-ji, do
poslednje godine... Kao što rekoh, po jedna grupa u svakoj generaciji.
Kako je koja generacija maturirala i odlazila na koledž, druga bi
zauzimaLa njeno mesto. *
Pitman je osetio mučninu. Mičamovo lice prepla-više osećanja i on otpi
poveliki gutljaj iz svoje čaše.
"Moj otac je odbio Klajnovo udvaranje. Klajn je odu-stao na kratko, ali
 je potom insistirao. Kada ga je i tog
nuta moj otac odbio, Klajn je bio ili ogorčen ili up-lašen da he biti
otkriven, na je dalji život mog oca u toj školi učinio nenodnošljivim.
Ismevao ga je na svakom koraku, davao mu zadatke koje je bilo
nemoguće izvršiti. Ocene mog oca su počele da padaju na dole, ali i
njegov moral i zdravlje. Doživeo je neku vrstu kolapsa, kod kuće, tokom
uskršnjeg raspusta. Nikada se nije vratio u Grolier."
Pitman je jedva progovorio. "Ali, zar roditelji vašeg oca ningga nisu
učinili u vezi Dankana Klajna?"
"Šta da urade?" Mičan odmahnu glavom. "Šta su mogli da urade?"
"Trebalo je da prijave Klajna nadležnim vlastama. Trebalo je to sve da
ispričaju direktoru škole."
Mičan je pogledao u Pitmana za koga je skoro pomi-slio da je izgubio
zdrav razum. ^
"Da ga prijave...? Vi očigledno ne shvatate situaci-ju. To će desilo
početkom tridesetih. Vreme je bilo renresivio. U to vreme definitivno
nije ni postojao termin - zlostavljanje dece. O tome se nije govorilo ni U
najvišem društvu. Ali, svi su izgleda, znali za to. • Ali, nije se dešavalo
često, a i kada se dešavalo, dešavalo se drugima, onima koji su klasno i
ekonomski bili ispod njih."
"Blagi bože," izusti Pitman.

 

Mičam je izgledao uzbuđen, kada je otpio još jedan Dobar gutljaj
martinija. "Tako se razmišljalo u to vre-me. Grolier je davao
guvernere, senatore, kongresmene, čak i predsednike. Bilo je
nezamislivo da neki učenik izjavi da je bio seksualno zlostavljan u toj
školi. To-like reputacije bi bile ugrožene, da vlasti ne bi doz-»olile da se
takva optužba uzme za ozbiljno. Morali
da zaključe da je učenik pogrešio, da je takvu op-izgovorio jer je imao
loše ocene. U stvari, kada
248
249
 je moj otac rekao svome ocu, šta se u Grolieru dešava-lo, on ga je
ošamario, nazvao ga lažljivdem i zepretio mu da tako nešto više nikada
ne izgovori."
Pitman je bio zapanjen.
"Tako je moj otac o tome ćutao dok ja nisam pred-ložio da pošaljem
svoje sinove u Grolier."
"Ali, zar drugi učenici ne bi podržali optužbu vašeg oca?" zapita se
Pitman.
"Da li bi? Zar bi njihovi roditelji ikada dozvoli-li da ih isštuju o tako
delikatnoj steari? Sumnjam. Takve stvari su bile tabu. O tome se
nikada nije ras-pravljalo."
Džil se nagnu unapred i njene plave oči zatamneše. "Znači, Dankan
Klajn se približavao i visokim savet-nicima. Da li su oni to prihvatali?"
Mičam je gledao u čašu martinija. "Oni su bili Klajnovi izabranici i
nastavili da pohađaju nastavu kod njega. Kada je meni moj otac to
rekao, sedamdesetih godina, bilo je prekasno da se bilo šta uradi oko
Klaj-na. Umro je početkom pedesetih. Bio je u penziji i živeo je ovde u
Bostonu. Moj otac je rekao da je jedan od najsrećnijih dana u njegovom
životu bio, kada je vi-deo Klajnovu umrlicu. A verujte, moj otac je imao
 jako malo srećnih dana u životu.".
Mičam vspi svoje piće i pogleda u šejker, kao da je želeo još jedno. "He
znam šta bi želeli da dokažete, ali, ako je u Grolieru bilo još nastavnika
kao Klajn i ako njihovi naslednici još uvek predaju tamo, a vi ukažete
na njih, onda smo oboje postigli nešto dobro."
Pitman upita sumnjičavo. "Da li dozvoljavate da vas citnram?"
Mičam oppro odreagova. "Naravno da ne. Zar mis-lite da bih želeo da
se moje ime u tom kontekstu pojavi u javnostn? Već sam vam rekao da
 je ovo sve nezvanično.
Džil nrife Pitmanu. "PGga mi radimo ovde?"
Poče da shvata, kada je Pitman prišao prozoru, koji je bio iznad krova

 

garaže. Pitman ga otvori. "Hajde."
Džil odjednom stade, kao sle^ena.
"Žta je bilo?"
Džil je buljšga u vrata, potom u Pitmana.
"Polazi/" reče Pitaman.
Džil poče da skida cipele. "Muka mi je od suknje,"
Kada je podigla nogu da preskoči prozor, suknja se raspara. Udaranje
po vratima postade glasnije. Vrata su se tresla, kao da je ramenima
neko udarao o njih,
Pitman se zgrči od bola u rebrima i izađe kroz lrozor. Krov garaže se
ulubi i on u trku pokuša da održi ravnotežu. Nešto je puklo u spavaćoj
sobi. Džil stiže do kraja krova i skoči u nešto senovito. Zamak-la je za
ćošak susedne kuće.
Čuvši pucnje iza sebe, on skoči za njom, teško dišući. Uskoro je i on
nestao sa vidika. Džil je trčala bosonoga, noseći cipele i tašnu. Popela se
preko zida na susednu garažu, skočila i pala na rame, kotrljajući ^e.
Pitman je uhvatao za ruku. Ona ispusti cipele, i jtođoše zajedno dalje i
zaustaviše se. Isired garaže je bio parkirancrvenijaguar. Njegov vlasiik
 je izgleda nameravao da uskoro ode nekuda. Kapija koja je vodila na
ulicu je bila*)tvorena. Trčeći ulicom, stigln su do mesta gde su parkirali
kola.
"Vozi." Džil mu baci ključeve v sede na zadnje se-dište.
Kada je Šggaan izašao iz te ulice, čuo je njeno Uzdisanje pozadi. "Šta
radiš to?"
Nestala je c vadika, tražeći nešto.
"Džil, šta to-?"
"Preoblačim se u farmerke. Pocepala mi se suknja. Ako me uhapse,
neću da mi se vidi veš.'"
250
Pitman je ćutao. Bio je unlašen, jedva je disao, ali? je nočeo da se smeje.
"Dosta mi je suknje i cipela sa potpeticama," reče Džil. "He zanima me
više da li na nekoga treba daj ostavim utisak. Svo ovo trčanje! Od sada
nosim samo patike, bluzu i farmerke. I kako je, do đavola, poli-cija
znala da smo kod Mičama? Ko je mogao...?"
Pitman je gledao ispred sebe. "I mene to zanima.'
"Čekaj! Mislim da... Samo jedna osoba je to znala. Čovek koga sam
nazvala."
"Iz fondacije univerziteta?"
"Da. Sigurno je pozvao mog oca da mu kaže kako mi je učinio uslugu."
"Mora da je to. Tvoj otac zna da te policija traži. Čim je čuo od njega,

 

nazvao je policiju i poslao ih na adresu koju smo mi dobili."
"Moramo da budemo pažljiviji."
Pitman skrete u levo, pokušavajući da uspori, kako ne bi bio upadljiv.
"Tačno," složi se Pitman. "Pažljiviji. Šta si ra-dila tamo?"
"Rekla sam ti, oblačila sam farmerke."
"He, mislim u kući, u spavaćoj sobi. Izgledalo je kao da nećeš da ideš sa
mnom dal>e."
Džil nije odgovorila.
"Nemoj mi reći da je to istina," poče Pitman. "Raz-mišljala si da
ostaneš?"
"Za trenutak...* oklevajući reče Džil. "Rekla sam sebi, ne mogu da
bežim za uvek. Policija ne traži mene. Ali Milgejtovi ljudi hoće da me
ubiju. Pomislila sam da to okončam. Mogla sam da se predam i
objasnim im da nisam ni za šta kriva."
"Da, naravno. To bi'bilo dovoljno za nekoliko osme-ha." Iako je Pitman
mogao da razume njene motive, od
254
pomisli da ga je skoro ostavila, zgrči mu se želudac. "I zbog čega si
pošla? Zašto nisi ostala?"
"Zbog onoga što ti se desilo kada si bio uhapšen, zbog pbkušaja da
intervjuišeš Milgejta pre sedam go-
dina."
" A, y pravu si. Dva zatvorenika koja su me prebila
su verovatno radili za Milgejta."
"Policija nije bila dovoljno brza da ti pomogne,"
primeti Džil,
"Ili je čuvaru možda bilo rečeno da ode na dužu
pauzu."
Pitman je i dalje bio ogorčen što je pomislila da ga ostavi. "Vlasti
nikako ne mogu da ti garantuju bez-bednost. I zato si pošla sa mnom?
Tvoj zdravi razum je prevladao. Slušala si svoje instikte?"
"He," reče Džil.
"Samoočuvanje."
"He. Nisam zato pošla za tobom. Nema veze sa bri-gom, da li policija
može da me zaštiti."
"Hero?"
"Brinula sam za tebe. He mogu da zamislim kakav bi
bio, da ostaneš sam." .
"Hej, valjda bih uspeo!"
"Ti ne shvataš koliko si ranjiv."

 

"Šališ se, svaki put kada neko na mene puca, padne mi neka dobra ideja
na pamet."
"Emotivno ranjiv. Prošle srede si hteo da se ubi-
 ješ."
"He moraš da me podsećaš na TO. Taito bih mnoge
ljUDe poštedeo neprilika."
Cil pređe na prednje sedište. "Samo si sada potvr-Dio ono šgo sam
rekla. Mislim da si ovo do sada uspeo samo što je neko bio pored tebe da
te bodri. Nisam nikog usaml>enijeg od tebe. Zašto bi nastavio da
255
nisi imao nekoga zbog krga bi živeo i brinuo će o njemu?"
Pitman se osećao kao da mu je stavljen led na grudi. Nesposoban da
govori, vozio je kroz Boston.
"Razlog zbog koga sam ostala c tobom," poče Džil, "je što ne želim da
se razdvojimo."
Pitman je još uvek imao problema sa govorom. "O svemu tome si
razmislila za samo nekoliko sekundi?"
"O tome sam razmišljala neko vreme. Želim da vi-dim kako ćemo se
slagati kada se život vrati u norma-lu."
"Ako, uopšte.," primeti Pitman. "Ako se ikad vra-ta u normalu. Ako
uspemo da se izvučemo iz ovoga."
"Ovoje novo osećanje za mene," konstatova Džil. "Ka-da si me
predstavio kao svoju suprugu..."
"Šta?"
"Svidelo mi se."
Pitman je bio toliko zapanjen da za trenutak nije uopšte odreagovao.
Okrenuo se prema njoj i uhvatio je za ruku.
Začuo je sirenu iza sebe, kad je iznenada skrenuo i zaustavio se. Grlo
mu se steglo, Gledao je Džil, njeno ovalno lice, dugu svilenu kosu,
safirne oči iz kojih se reflektovalo svetlo kola koja su prolazila.
Nagnuo se i nežno je poljubio. Kada ga je zagrlila, osetao je talase
zadovoljstva. Poljubac je trajao i tra-jao. Onda je odvojila svoje usne.
Harao će unazad, dok ga je zadovoljstvo osvajalo. Uzdahnuo je srećno,
posmatra-jući je. "Mislio sam da se nikada više ovako neću j osećati."
"Treba da nadoknadiš mnogo lepih osećanja." zak-ljuči Džil.
Pitman je opet poljubi, ovog puta c požudom koja ga je obuzela.
256
Pošto je zadrhtao, morao je da se zaustavi. "Srce mi lupatakobrzo da..."
"Znam," reče Džil. "Ja osećam vrtoglavicu."
Začuše sirenu auta koji je prošao. Pitman pogleda kroz prozor. Stajali

 

su u zoni gde je zabranjeno parki-ranje. "Poslednje što nam je potrebno
 je saobraćajni prekršaj."
Krenuo je. Tor trenutka je primetio policijska kola koja su se
približavala. Pokušao je da vozi ravnomer-no. Izgledalo mu je kao
večnost. U retrovizoru je video policijska kola koja su skretala u
drugom pravcu.
Pritisak ruku na volan malo oslabi. Bojao se više nego obično.
"Kudaidemo?"
Pitman slegnu ramenima. Nekoliko minuta je ćutao, pokušavajući da
shvati ogrmonu promenu u njihovom odnosu. "Izlazimo iz Bostona. Ali
ne znam kuda idemo. He znam šta ćemo dalje. Mnogo smo saznali, ali u
stva-ri to nije ništa. He mogu da verujem da bi Milgejtovi ljudi hteli da
nas ubiju, zato što smo saznali šta mu se desilo u srednjoj školi."
"Pretpostavimo da nije bio zlostavljan."
"Dosadašnji dokazi ukazuju."
"He, hoću da kažem, šta ako je to dobrovoljno radio. Možda veruju da
bi njegov ugled bio uništen ako se..."
"Misliš da su se toga bojali?"
257
"Pa, poverio1™ se u vezi Groliera i oni su ga zbog toga ubili. Onda su
morali i tebe da zaustave. A i mene, jer su verovali da si mi rekao ono
što znaš." "Ubili su ga da bi zaštitili njegov ugled? He mo-gu... Nešto
veće je u pitanju," zaključi Pitman. "Mis-lim da još nismo saznali celu
istinu. Možda ostali visoki savetnici pokušavaju da sačuvaju svoj ugled.
He žele da iko sazna, šta se desilo u Grolieru."
"Ali šta je to? I kako to da dokažemo?" upita Džil. Ona protrlja čelo.
"He mogu više da raz-mišljam. Moram nešto da pojedem."
Pokazala je na stanicu gde se zadržavaju kamioni. "I moj stomak
zavija," primeti Pitman, izlazeći sa autoputa, prateći natpis 'benzinska
stanica/res-toran'. Pošto su izašli iz kola, Pitman je zagrli. "Šta ćemo da
radimo?" upita ona, oslanjajući svo-je lice na njegovo rame. "Kuda da
idemo po odgovor?" "Umorni smo." Pitman je pogladi po kosi i potom
 je poljubi. "Kada nešto pojedemo i odmorimo se..."
C rukom u ruci su pošli u restoran. Pitman je posmatrao kombi koji se
zaustavio. Vozačev prozor je bio otvoren. Čuo se radio. Spiker je čitao
vesti.
"Osećam se neprijatno. Svi me posMatraju," reče Pitman. On se
zakloni iza Džil, dok su prolazili pored kombija. Vozač je razgovarao sa
nekim, ali ra-dio je bio jači.
Pitman se okrete ka kombiju. Tospode!" "Šta se desilo?" "Vesti. Da li si

 

čula?" . "He."
tav."
Entoni Lojd, jedan od visokih savetnika je mr-
n
258
Pitman otrča sa Džil natrag u kola. Upalio je radio, ali nikako nije
mogao da nađe vesti. "Pa zar ni jedna stanica ne emituje vesta?"
Upalio je auto. Deset minuta kasnije su usledile vesti.
"Entoni Lojd, bivši ambasador u Ujedinjenim Naci-jama, u bivšem
Sovjetskom Savezu, Britaniji, jedan od državnih sekretara, i sekretara
odbrane je umro večeras, u svojoj kući blizu Vašingtona," čitao je spi-
ker. "Jedan od pet legendarnih diplomata, čije karijere su pratile svi
značajni događaji od Drugog svetskog rata do danas, Lojd je često
nazivan, zajedno sa svojim kolegama, visoki savetnik. Sadašnji državni
sekre-tar, Harold Fisk je rekao ' Entoni Lojd je imao nemer-ljiv uticaj
na američku spoljnu politiku u proteklih pedeset godina. Njegova
mudrost he nam nedostajati.' Pošto uzrok smrti još nije utvrđen, priča
se da je Lojd, star osamdeset godina, umro od srčanog udara, koji je
usledio zbog nedavnog ubistva njegovog kolege, Džona-tana Milgejta.
Vlasti i dal>e tragaju za Metju Pitma-_ nom, bivšim novinarom koji je
verovatno odgovoran za Milgejtovu smrt."
Potom su druge novosti došle na red i Pitman isključi radco, ali je
nastavio da gleda u njega.
"Umro od srčanog udara?" upita Džil.
"Ili je i on ubijen? Čudo da mene nisu okrivili i za njegovu smrt."
NanekinačinJesu," primetiDžil. "Napomenulisu Da je Milgejtova smrt
prouzrokovala ovu."
Umro od napora." Pitman se ugrize za usnu, raz-
ŠljaJUći. Okrenuo se ka Džil. "Ili zbog krivice, ili
259
brige? Možda im se svima nešto dešava. Možda i nis\ tako jaki, kao što
su mislili."
"Na šta ciljaš?"
"Treba da jedemo i po jedan će da spava, dok drup vozi.Treba da
pređemo dosta kilometara."
Nešto pre sedam sati ujutru, Pitman parkira auto pored zfade u Pakr
Sloupu u Bruklinu. Saobraćaj se pojačavao. Ljudi su odlazili na posao.
"Nadam se da još nije otišla. Ako jeste, mogli bis-mo da presedimo ovde
ceo dan, misleći da je još uvek u stanu." Pitman je uzeo aparat za
brijanje.

 

"Siguran si da radi van kuće?"
"Da si ikada srela Gledis, znala bi da joj će više sviđa da muž kod kuće
radi i čuva bebu."
"Da li je ostala još koja pogačica?" upita Džil, tražeći okolo. He mogu
da verujem da ovo radim. Nisam uopšte pila kafu a sada je tamanim.
Juče ujutru sam jela krofne. Sinoć pomfrit i čili. Sada pogačice... I ne
mogu da se najedem. Godinama sam se hranila normal-no, a sada se
uništavam."
Tledaj. To je Gledis." pokaza joj Pitman.
Žena sa negovanim, ali nadmenim licem je izlazila odlučno hodajući
ulicom.
"Izlgeda kao da komanduje brodom," prokomentarisa Džil.
"Dok pričaš o njoj, izgledaš mi kao pobunjenik."
"Valjda nećemo morati da govorimo c njom."
I
"Tačno." Pitman je izašao iz kola.
Došli su do zgrade. Pitman se pretvarao kao da studira sva imena koja
su ispisana na interfonu. Ali, u suštini je čekao da muškarac i žena
izađu i da uh-vati vrata na vreme, pre nego što se zatvore. Ušao je sa
Džil i otišli su do lifta.
Vrata su se otvorila pošto su prkucali. Brajan Bo-tulfson je još bio u
pižami, razbarušene kose. Izgle-dao je iscrpljeno. Obeshrabreno je
opustio ramena, kada je ugledao Pitmana. "Jao, ne! Pusti me na miru!
Poslednje što mi treba je-"
"Kako si Brajane?" upita Pitman raspoloženo. "Šta se deeilo od kada
sam te video poslednji put?"
Pitman je čuo plač deteta, ne običan plač, već plač bolesnog deteta.
Pitman se dobro sećao kada je Džeremi bio mali.
"O, izgleda da si celu noć bio budan," primeti Pit-man ulazeći.
"Ej, pa ne možeš..."
Pitman zatvori vrata i zaključa ih. "Nisi baš, mno-go srećan što me
vidiš, Brajane."
"Kada si poslednji put bio ovde, imao samo toliko problema sa ... Da je
Gledis ovde..."
"Ali, nije. Čekali smo dok ne ode."
Džil je bila zauzeta detetovim plačem. "Dečak ili Devojčica?"
"Dečak."
"He zvuči mi dobro. Da li ima temperaturu?"
"Čini mi se da ima," odgovori Brajan.
"Niste proverili da li ima temperaturu?" upita Cil.

 

"Nisam imao vremena. Prvo sam morao da ga pres-vučem i operem
pošto je povraćao."
260
261
"Izgleda da bi mogla da vam pomognem. Gde je toplo-mer? Pokažite mi
šga imate od lekov za decu."
Pitman podiže ruke. "Skoro sam zaboravio, Brajane. Ovo je moja
prijateljica Džil."
"Zdravo Brajane. Ja sam bolničarka. Radila sam na pedijatriji.
Pobrinuću se za vašeg sina. Gde je toplo-mer?"
"Na stolu, pokaza Brajan.
Kada je Džil otišla ka kuhinji, Pitman progovori. "Vidiš, danas ti je
srećan dan."
" Da osećam se srećno, kao u paklu. Moraš da presta-neš sa dolascima
ovamo. Policija te traži." "Šališse!"
"He smem da budem umešan u TO. He mogu -" "Neću više dolaziti.
Kunem ti se, Brajane. Časna izviđačkareč."
"To si rekao i prošli put." "Ali nisam dao izvićačku reč." Brajan
uzdahnu. "Ako policija sazna..." " Ja sam opasni kriminalac. Kaži im
da sam te toliko preplašio, da si morao da mi pomogneš."
"U novinama piše da si ubio sveštenika i čoveka u nečijem stanu i... He
sećam se više."
"Nije moja krivica. Sve to lako može da se objasni." "Ti još ne shvataš.
He želim da znaš šta radiš. Proglasiće me za saučesnika."
" "Onda smo se dogovorili. Ni ja ne želim da znaš šta radim. Ali, ako
odbiješ da mi pomogneš i mene uhvate, ubediću policiju da jesi
saučesnik." Pitman ga je lagao. "Nemoj tako da razmišljaš. Opet ću u
zatvor. "A zamisli šta bi Gledis rekla. C druge strane, ja nikada ne
napuštam prijatelje, Brajane. Što pre ovo završimo, to ću pre otići.
Hoću da me brzo naučiš da hakujem."
Džil izaće iz dečje sobe. "Ima temperaturu 39."
"Je li to opasno?" upita Brajan nervozno.
"Pa, nije dobro, ali mogu da je smanjim. I još nešto, Brajane, oni
aspirini nisu za decu. Mogu da prouzrokuju opasno stanje, nazvano
Rejev sindrom. Imaš li "tajle-
nol"?
"Vidiš?" zapita Pitman. "U dobrim je rukama. 'Aj-demo sada, moraš
da platiš kućne usluge. Pokaži mi malo kako se hakuje. Ili ćemo da
ostanemo dok se Gledis ne vrati."
Brajan preblede. "U koje programe želiš da ućeš?"

 

"U neobjavl>ene telefonske brojeve i adrese koje idu uz njih."
"Zakoji grad?"
"Neću da ti kažem. Moraš da mi pokažeš kako da uđem, a da ne znaš o
kome se gradu radi. Onda ćeš da sedneš u ćošak a ja ću da se igram sa
tvojim kompjute-rom."
"Bože, zaplakaću."
I
8

262
Da li će bebi biti dobro?" upita Pitman isparki-ravajući kola.
"Dok mu bude davao dečje doze "tajlenola" u propisa-no vreme, sa
puno tečnosti. Rekla sam mu da odvede dete kod lekara, ako se
tepmeratura poveća. Slatko dete. Mi-slim da he biti u redu."
"A možda he Brajan uspeti malo i da odspava noćas."
"Ukoliko Gledis ne odluči da pravi probleme. Da li ti je pokazao ono što
si hteo?"
Pitman joj pokaza parče papira. "Na greškama koje CMO napravili,
sam naučio da nikome ne kažem sledeći
263
korak. Brajan mi je pokazao kako se dolazi do neobjavl>e-nih
telefonskih brojeva i adresa. Ali, ne zna u kom gradu."
"Vašington."
Pitman klimnu potvrdno.
"Visoki savetaici."
Pitman ponovo klimnu.
"Duga vožnja je pred nama."
"He možemo da letimo. Morali bi da koristimo ček ili kreditnu karticu
da bi kupili karte. Tvoje ime bi se našlo u kompjuteru. Policija bi nas
našla. Zato moramo da vozimo."
"Stvarno umeš da me ubediš. Mislim da ću da uzmem ćebe, da se
pokrijem odspavam malo."
"Dobra zamisao. Odmori se."
"I ti. Trebaće nam, ako pokušamo da se približimo visokim
savetnicima."
"He samo za to."
"Ali, zar nisi rekao da idemo u Vašinggon?"
"Da. Ali moram da vidim još nekoga, negde drugde."
"Koga?"
"Čoveka koga sam davno intervjuisao."

 

Već je pao mrak kada su stigli do Masačusec avenije u Vašingtonu. Iako
iscrpl>en, Pitman se vešto pro-bijao kroz saobraćajnu gužvu.
"Ti se dobro snalaziš u ovom gradu," primeti Džil.
"Dok sam radio u odeljenju za unutrašnju politiku mnogo vremena sam
provodio ovde." Pitman skrete u II ulicu i nastavi ka Džordžtaunu.
"Podseća me na Bikon hil," primeti Džil.
"Pretpostavljam." Pitman je posmatrao uzanu ulicu sa kaldrmom, a
potom su naišli na crvenu ciglu. Savez-ni i viktorijanski posedi su bili
poređani jedan uz drugi. "Nikada nisi bila ovde?"
"Nisam nikada bila u Vašingtonu. Njujork je bio dovoljno daleko od
mojih roditelja."
" Džordžtaun je najstariji i najbogatiji deo Vašingto-
na."
"I ovde žive ostali visoki savetnici?" Pitman odmahnu glavom. Ovo je
suviše obično za njih. Oni žive na posedima u Virdžiniji."
"Koga ćemo onda ovde da vidimo?"
"Čoveka koji ih mrzi." Pitman je išao ka Viskonsi aveniji. Žmirkao je
od uličnog svetla i farova koji su dolazili u susret. "To je čovek koga
sam pokušavao da dobijem, svaki put kada smo se zaustavili, Bredford
Dening. Sada je već stariji, bio je profesionalni dip-lomata u Stejt
Departmentu za vreme Trumanove admi-nistracije. Kaže da je trebalo
da postane i državni sekretar."
"Pa zbog čega nije?"
"Zbog visokih savetnika. Nije im se dopalo da im on bude konkurent,
pa su ga sklonili."
"Kako su, zaboga to uradili?"
"Dening mi je rekao da je to bilo za vreme Mek Kartijevog lova na
veštice. Oni su pustili u opticaj glasinu da je on simpatizer
komunizma."
"Ranih pedesetih je tako mogao da se uništi svaki DRPlomata."
"Deninga je to zasigurno uništilo. Nije mogao da Ublaži nanesenu štetu,
dobijao je sve beznačajnije FUnkcije v Stejt Departmentu i konačno je
morao da se Povuče. On tvrdi da visoki savetnici nisu unišgili
264
265
samo njegovu karijeru proturanjem glasina o simpatija-ma prema
komunizmu. Oni su se tada uvrežili u novu Ajzenhauerovu
administraciju, zauzeli su položaje di-plomata koje su napali i preuzeli
pod svoju kontrolu najviša diplomatska mesta. To je trajalo do 1960.
kada su demokrate, sa Kenedijem, ponovo ušle u Belu kuću. Kenedi je

 

više voleo da radi sa prijateljima i rođaci-ma, nego sa diplomatama od
karijere. Tri godine su vi-soki savetnici bili posmatrači. Ali, pošto je
Kenedi ubijen, Džonson, koji Kenedija nije ni voleo, je bio pre-srećan
da izbaci Kenedijeve ljude iz Stejt Departmen-ta i Bele kuće. Visokim
savetnicima je poželeo dobrodošlicu na njihove ranije dužnosti. Po
drugi put u karijeri, oni su uspeli da ih prihvati druga po-litička partija.
U stvari, oni su samo prividno bili demokrate, jer kada je Nikson
pobedio sa republikan-cima, krajem šezdesetih, visoki savetnici nisu
imali problema da nastave sa svojim uticajem. I tako je išlo dalje. U
periodu povećanog međunarodnog pritiska, svi američki predsednici su
i dalje od njih tražili save-te."
"A šta je bilo sa Deningom?"
"Ima ono što bi većina ljudi nazvala produktivnim životom. Predavao je
na koledžu. Pisao je za političke magazine, ponekad čak i za "Njujork
Tajms" i "Vašington Post". Ali, uvek se osećao prevarenim i nikada
nije oprostio visokim savetnicima. Posvetio je mnogo svog slobodnog
vremena pišući knjigu o njima i njihovoj bezobzirnosti."
"Tako si saznao za njega? Što je pisao knjigu?"
"He. Knjiga nikada nije objavljena. Krajem njegovih istraživanja, kuća
 je izgorela u požaru. Sve njegove beleške su bile uništene. Posle toga je
postao izgub-ljen čovek. Kada sam pre sedam godina hteb* da pišem
priču o Džonatanu Milgejtu, neko mi je rekao za Denin-ga. Došao sam u
Vašington da ga vidim. Ali, on je pio i jedino što mi je rekao je da je
nekada imao dokaze koji su izgoreli i ja sam shvatio da ne mogu da ga
citiram. Nikada nisam napisao tu priču. Pošto sam bio uhapšen i pošto
mi je slomljena vilica, moj urednik me je prebacio na neke druge
poslove."
Pitman je razmišljao. Setio se kako mu je Bert Forsajt zadao da radi
nešto drugo. On nije bio samo njegov urednik, već i najbolji prijatelj.
Borba na gra-dilištu u Dvadesetšestoj ulici se brutalno vratila u
Pitmanovo sećanje. Bert se sklonio kada se pojavio revolveraš koji je
pucao u Pitmana, pa u Berta.
Osetio je kao da mu neko steže grudi čeličnim ru-kama. Nisu morali da
ubiju Berta, pomisli. Đubrad.
"Izgledašstrašno ljutito," zaključi Džil.
"Misliš da nemam razloga da izgledam tako?"
"Imaš, bez sumnje. Ali, to je iznenađujuće."
"Zašto?"
"Kada si u nedelju došao u moj stan, jedino osećanje koje si pokazivao
 je bio očaj. Bio si pasivan. Ali, bes je aktivno osećanje. To je... Da te

 

pitam nešto. Kada bi nekako policija prestala da te goni, i visoki
savetni-Ci te ostavili na miru, da li bi otišao?"
"Posle svega kroz šta sam zbog njih prošao? Nika-
KO."
Džil ga je posmatrala. "Da, definitivno si se pro-Menio."
"He možeš ni da zamisliš koliko. Danas je sreda. i se, pre nedelju dana,
sam hteo da se ubijem." Cil nije ništa rekla, samo ga je posmatrala.
"Kaži nešto." "Pokušavam da zaboravim koliko si bio neraspo-
266
267
"Još uvek sam. Ovo nije ni malo umanjilo tugu za Džeremijem,"
konstatova Pitman. "Da. Žalićeš celog života."
"Tako je."
"Ali, ako si stvarno želeo da umreš, kao što si rekao, zašto nisi dozvolio
visokim savetnicima da ti olakšaju taj posao. He. Poslednje nedelje ti se
nešto dogodilo, što te tera da ostaneš što je moguće duže u životu."
"Tositi."
Džil uzbuđeno dotače njegovo rame. "Ali, ti si bežao već nekoliko dana,
pre nego što si došao u moj stan. Imao si mnogo prilika da padneš u
očaj. Znaš na šta mislim?"
Pitman nije odgovorio.
"Strah te je naterao da se osetiš ponovo živim. Dok smo vozili, rekao si
mi da ponekad imaš osećaj da je Džeremi sa tobom i da razgovarate."
Pitman je klimnuo glavom. "Misliš da je to glu-post?"
"He, nasuprot. Reći ću ti nešto još bolje. Mislim da je Džeremi taj, ko te
 je terao da se boriš. Mislim da želi da se odlučiš da živiš zbog nečega."
Pitmanov glas je bio promukao od nadolazećih osećanja. "Bilo bi lepo
da je tako." Skrenuo je u Vis-konsi aveniju.
Džil je zvučala tajnovito. "Kakva je to gužva ispred? Nekisudar?"
Pitman joj je bio zahvalan što je promenila temu. "He, ovde je uvek
gužva. Viskonsin avenija i M ulica su srce Džogdžtauna, Tu su barovi,
restorani, radnje, sve što je skupo."
"I Dening živi ovde?"
"He. Nema novac za ovakav kraj. Živi u stanu pri univerzitetu, koji i
nije tako skup. Kada sam se ko-načno čuo c njim, rekao sam mu da sam
novinar i da želim da napišem priču o nedavno preminulom Ento-ni
Lojdu i da bi njegova saznanja možda mogla da upot-pune moju priču.
Pozvao sam ga na večeru i on je oduševljeno prihvatio. Rekao je da
planira da ode na memorijalni skup za Entoni Lojda i onda će da dođe
da proslavi uz dobru večeru." Pitman je ovo rekao c okle-vanjem.

 

10
Restoran "Il Travatore" se kupao u svetlosti, sto-lovi su bili prilično
odvojeni, kako bi politačari i diplomate bez brige mogli da pričaju.
Kada su Pitman i Džil ušli, videli su nekoliko poznatih senatora.
Odnekud je dopirao tihi džez sa klavira. Žamor gostiju se mešao sa
zveckanjem tanjira i pribora za jelo.
"Izvolite, gosprdine." Prišao im je šef sale u belom odelu, gledajući c
neodobravanjem Džiline far-merke i patike.
" Imamo rezervaciju na ime Bredford Dening." Pit-man je telefonom
rezervisao sto.
Šef sale je pogledao na listu imena. "Da, gospodin Denang je već stigao.
Sedi za onim stolom."
"Odlično."
Šef sale je i dal>e gledao Džilinu odeću c neodo-bravanjem.
268
269
"Ako je problem oko večernje garderobe..." Pitman diskretno dade šefu
sale novčanicu od dvadeset dola-ra, što je očigledno osiromašilo njihov
keš.
"Nema problema, gospodine. Pođite sa mnom."
Šef sale ih povede ka stolu, za kojim je sedeo nizak, vitak, stariji čovek.
Njegova kosa je bila seda i činila je kontrast sa njegovim tamnim očima,
obrvama i crve-nim obrazima. Nosio je sivo odelo koje je bilo staro-
modno skrojeno. Pio je viski c ledom. Jedna prazna čaša je već stajala
ispred njega.
"Izvolite, gospodine," reče Kelner.
"Hvala."
"Uživajte."
Pitman se okrete ka čoveku za stolom. "Bredford Dening?"
"Vi ste Lester King?"
"Tako je." Pošto je policija sada znala da se Pit-man koristio
pseudonimom Piter Logan, promena je bila neophodna. Nervozno je
shvatio da rizikuje, da ga Dening prepozna, ali nije imao izbora. Sreli su
se samo jednom, pre sedam godina, i Dening je tada bio tako pijan, da
nije mogao ni te večeri da se seti. "Ovo je moja pomoćnica, Dženifer."
"Moje poštovanje." Dening ustade i nakloni se, ne ispuštajući čašu sa
viskijem.
"Molim vas, nema potreba za takve formalnosti." Džil sede pored
njega.
Pitman je ceo preko puta. "Ljubazno od vas što ste prihvatili da nam se

 

pridružite."
"Ljubazno?" Deningu se ta reč učini zabavna. "Ni-sam mogao da
priuštim sebi večeru na ovakvom mestu od... predugo."
"Drago mi je da vam se sviđa moj izbor."
"Podseća me na jedan italijanski restoran, kako se oio zvaše." Dening
odmahnu glavom. "He mogu da se setim. Bilo je to pedesetih. Elegantno
mesto. Često sam bio tamo. Svako ko je držao do sebe je odlazio tamo."
Ispio je viski. "Naravno, sada više ne radi. Dolaze i odlaze. Volim ljude,
ali.... Nadam se da ne zamerate?" On pokaza na praznu čašu. "Stigao
sam ma-lo ranije i počeo bez vas."
"Zašto bi nam smetalo? Vi ste naš gost. Kao što rekoh, drago nam je da
ste nam se pridružili."
"He pozivaju me svaki dan da proslavim smrt svog neprijatelja."
Dening je čekao da se kelner približi. "Dva neprijatelja. Još uvek nisam
završio sa prosla-vom Milgejtove smrti." Klimnuo je kelneru. "Donesite
 još dve čaše Džek Denijelsa, sa malo manje leda, ovog puta."
"Naravno, gospodine. A za vaše prijatelje?"
"Hajneken," reče Pitman.
" Ja bih čašu belog vina, koje mi preporučite," reče TJil.
"Mogu li da vam kažem šta je današnji meni, pa da razmislite o tome,
dok ne donesem piće?"
"Kasnije," reče Dening. "Ima vremena za to. Još nismo gladni."
"U redu, gospodine."
Kada se kelner odaljio, Pitman pomisli da li se Dening tako neljubazno
ponašao i dok je bio diplomata U Stejt Departmentu. Ako jeste, onda
visoki savetnici i nisu bili jedini uzrok zbog koga je morao da se povuče.
"Dvojica su mrtvi, imao još trojicu. Popiću po čašu za svakog od tih
kurvinih sinova. Tečna molitva, za što skoriju smrt preostale trojice."
Pitman je primetio da je Dening pomalo gutao slo-va. "Vaš stav prema
visokim savetnicima je dobro
270
271
poznat. Očigledno, još uvek niste prestali da ih mr-zite."
"Nikada se to neće desiti."
"Imate li nešto protiv da govorimo pre jela?"
"O njima? Zato sam i došao. Trebaju vam dokazi za one
kompromitujuće trvdnje u vezi Milgejta i Lojda. Daću vam mnogo
dokaza."
Pitman izvadi olovku i beležnicu, praveći se da piše novinski članak.
"Šta je najgore što možete da kažete u vezi njih?"

 

"Spalili su mi kuću."
"Izvinite?" Pitman je očekivao malo ozbiljnije optužbe od onih koje je
čuo pre sedaM godina. Ali, ovo je bilo novo.
Dening ga je posmatrao. "Izgledate mi poznato. Da li smo se negde sreli
ranije?"
"He, koliko se ja sećam," reče Pitman napeto.
"Podsećate me na..."
"Vašingtom može da bude mali grad, kada su poz-nanstva u pitanju.
Možda na nekom prijemu, ili ..."
"Nisam bio ni na jednom diplomatskom prijemu već tridesetpet
godina," primeti Dening gorko.
"Znači, spalili su vam kuću."
"Pisao sam knjigu o njima. Mora da su to saznali. Podmetnuli su vatru
u moju kuću i uništili moja is-traživanja."
"Ali, možete li vi to da dokažete?" upita Džil. "Naravno da ne mogu.
Oni su SJ^ŠPS pametni da bi ostavili dokaze."
"Šta možete još da nam kažete?" "Ubili su stotine hiljada ljudi."
Ovo je isto kao i prošli put, pomisli Pitman. On samo trabunja i mi
nećemo ništa saznati. "Stotine hiljada, kažete?"
Dening je upitno gledao u Pitmana. "Sigurni ste da se nismo ranije
sreli?"
"Da." Pitman je pokušavao da uveri sebe, da sada izgleda drugačije u
odnosu na prošli put, kada ga je Dening video. Nadao se da on neće
povezati.
Dening se oraspoložio, kada je kelner doneo pića. "Živeli." Svo troje
podigoše čaše.
" Za gada, Justisa Gejbla i ostale." Dening otpi ve-liki gutljaj viskija.
^
Mora da pije ovako već godinama, pomisli Pitman. Jer, čovek u
njegovim godinama inače ne bi mogao da podnese ovoliko alkohola.
"Rekli ste da su ubili sto-tine hiljada ljudi."
"U Koreji i Vijetnamu. Da bi pokazali da su uticaj-ni. Nije ih nikada
bilo briga za te zemlje. Nisu im bili važni ni obnova Evrope posle rata,
ni Maršalov plan. Samo su oni bili važni. Mek Karti."
On bunca, pomisli Pitman očajno. Prokletstvo, to-liki put smo prevalili,
ni zbog čega. Pitmana je sve bolelo, od trčanja, udara posle skokova sa
prozora, od dugog sedenja u kolima... Bio je umoran i očajan i imao je
želju da uhvati Deninga za revere i prodrma ga, dok ne počne da priča
nešto razumno.
"Šta je sa Mek Kartijem? upita Džil. "Mislite na početak pedesetih?

 

Džo Mek Karti? Anti-komunista, lovac na veštice?"
"Tako su mene ta đubrad izbacila iz Stejt Depart-menta. Svakoga su
ubedili da sam bio crven." " Da li ste zaista bili?" Deninga se nasmeja
za sebe. "Da." "Molim?"
272
273
"Nisam bio član, samo simpatizer." Pitman je pokušavao da ne pokaže
iznenađenje. Pre sedam godina Dening nije pružio ni nagoveštaj da su
možda visoki savetnici bili u pravu.
"Da sam ostao na tom pravcu, i da me nisu izbacili, da mi je pošlo za
rukom da postanem državni sekre-tar... bilo je prekasno da se bilo šta
uradi oko Koreje, ali možda sam mogao da sprečim Vijetnam. Pa šta,
ako sam mislio da su Sovjeti imali i po nešto pametno. Zar je to zločin?
-Nisam hteo da prodam našu zemlju. Ali bih uradio sve da sprečim da
skoro potpuno pro-padnemo u Vijetnamu."
Pitman je slušao pažljivije. "Imao sam starijeg brata, koji je je poganuo
u Vijetnamu." "Onda znate, o čemu govorim." "Ispričajte nam nešto o
tome," zamoli ga Pitman. "Visoki savetnici su svoje karijere gradili na
čvrstom stavu prema komunizmu. Posle Drugog svetskog rata, pomogli
su kod formulisanja Maršalovog plana za obnovu Evrope... ali su
isključili Sovjete. A učestvovali su i u formulisanju Trumanove
doktrine, da Amerika ima obavezu da brani ceo svet... od Sovjeta,
naravno. Suprotstavio sam im se u tome i izgubio. Tada su počeli o meni
da razmišljaju kao o neprijatelju. Godine 1950. je to bilo delimično zbog
njihovog urgi-ranja da se pošalju trupe u Južnu Koreju kako bi se
zaustavila invazija Severne Koreje... da bi se sprečilo širenje
komunizma. To je bilo nazivano i domino teo-rija. Nikada u to nisam
verovao. Mislio sam, da tamo nemamo šta da tražimo, a istorija je
dokazala da sam bio u pravu. Mi nismo ništa promenili. Onda sam im
se suprotstavio oko nekih stvari vezanih za Sovjete. Mislio sam da nije
pametno plašiti Sovjete našim atomskim oružjem, na primer. Bio sam
siguran da će to
274
voditi mrtvoj trci u naoružanju. I tu sam bio u pravu, ali Milgejtovi
ljudi su tada prevladali. Do 1952. su ubedili sve da sam komunista. I bio
sam izbačen. Oni su puno doprineli eskalaciji "hladnog rata", tokom
pedesetih. Zbog n>ih je umrlo stotine hiljada ljudi. A poret toga, bili su
duboko umešani u proizvodnju oružja^ Njihovi računi u banci su
određivali spoljnu politiku."
Sve ove optužbe je Pitman čuo i pre sedam godina. Ali, Dening nije bio

 

u mogućnosti da dokaže sve ovo. Možda bi to mogao sada.
"Siguran sam da ovo već znate," poče Pitman. "U noći kada je
Džonatan Milgejt tajno prebačen iz bolni-ce, iz Ministarstva za pravdu
 je procurio tajni iz-veštaj da je Milgejt osumnjičen za umešanost u
kupovinu nuklearnog oružja u bivšem Sovjetskom Sa-vezu."
"Još jedna ilegalna kupovina oružja," primeti De-ning gorko. "Stari
pas je znao sve trikove."
"Možete li da dokažete nečim ove optužbe?"
"He, posle požara."
Pitman odmahnu glavom od frustracije. U nemo-gućnosti da razmišlja
odlučio je da mu postavi di-rektna pitanja, ali se kelner približio i on
sačeka.
"Da li ste spremni da poručite nešto?" upita kel- • ner.
"Zar vam nisam rekao, da sačekate malo?" požali se Dening. "Još
nismo gladni."
"U redu, gospodine," odgovori kelner i udalji se.
Pitman primeti da je Dening podigao čašu sa vis-kijem, onda se
predomisli i spusti je, ne otpivši ni gutljaj.
"Hajde da popričamo o nečem drugom," poče Pitman. Da li ste čuli za
nekoga po imenu Dankan Klajn?"
275
Dening ga je posmatrao pri čemu mu se pojavi bol na licu. "Za koga?"
"Za Dankana Klajna?"
"Da li ste sigurni da se već nismo ranije sreli?" upita Dening
neočekivano.
Pitman je pokušavao da ne izgleda zabrinuto. "Potpuno siguran."
"Onda je možda nešto sa vesti, u vezi Milgejta i Lojda me nešto asocira
na vas..."
Proklet bio, pomisli Pitman. Pogrešio sam. He ceha me se od pre sedam
godina, ovo je još gore. Kada je Milgejt umro, Dening je verovatno
stalno pratio vesti i čitao novine. Video je moju sliku na desetine puta.
Ali, pošto sam na slici drugačiji, a nisam se ni predstavio pravim
imenom, još nije shvatio da sam to ja. Bojim se da he se uskoro setiti. I
šta onda?
"He znam kako da vam objasnim," reče Pitman.
"Dankan Klajn," reče Džil prekidajući ga želeći očigledno da omete
Deninga.
Dening još jednom pogled Pitmana zagonetno, pa se okrenu prema Džil.
"Ime mi nije poznato, ali možda, ako bih znao koitekst..."
"On je bio nastavnik na akademiji Grolier. To je privatna srednja škola

 

u koju su ipši visoki savetni-ci. On je bio njihov glavni predavač."
"A, tako," primeti Dening.
"Znači, ime vam je poznato?"
"He, ali... zvuči odvratno. Što više starim, to se bol>e sećam dogaćaja od
pre trideset i četrdeset godi-na, a istovremeno ne znam šta je bilo
prošlog meeeca."
"Pre čertdeset godina?"
"Da, sećam se, u julu 1952. jer je to bila prekretnica u mom životu.
Republikanci su tog meseca nominovali
276
Ajzenhauera za svog predsedničkog kancidata. On i Nikson su bili u
igri. Imajući u vidu raspoloženje naroda, znao sam da će Ajzenhauer
pobediti Ogavensona. Milgejtu i ostalima je to bilo još jasnije, Odmah
posle konferenicje su povećali svoje nanore da se približe važnim
republikancima. To je odlika njihovih Karak-ter, manipulacijom do
uspeha, stalno između demokrata
i recublikanaca."
Pitman primeti da se Dening još više zajapurio i
da mu je lice oblio znoj.
Dening uze čašu, ne onu sa viskijem, već onu sa vo-dom. Otpi gutljaj i
nastavi."Jula 1952. oni su započeli i evoju kampanju protiv mene.
Predstavili su me kao strasnog simpatizera komunizma i moja
diplomatska karijera je bila gotova. Zbog samoodbrane sam proveo
mnogo vremena u prikupljanju podataka o savetnicima. Morao sam da
budem srpeman. Tada sam primetio da ih je nešto uspaničilo. Krajem
 jula je stigao neki muška-rac u Stej Department. Nisam ga video, ali
sam čuo da je bio atletski graćen, širokih ramena, ali sede kose. Imao je
oko šezdeset godina. Prefnjenih manire sa skoro britanskim
akcenatom. Tražio je da vidi Džona-tana Milgejta. A pošggo ne možete
samo tako da ušeta-te u Stejt Department bez prethodnog zakazivanja,
sekretarica je stavila njegovo ime na kraj liste. Is-frustriran, tražio je da
vidi Entoni Lojda. Ista re-akcija. Potom je pitao za Justisa Gejbla,
Vinstona Slouna, Viktora Stendiša." » "Sve visoke savetnike?" upita
Pimtan.
"Svuda ista reakcija. Njegovo ime su stavljali na dno liste. Onda je on
izgubio strpljenje, prestao da pita i počeo da zahteva da ih vidi. Na
trenutak je iz-gledalo da he ga radnik iz obezbeđenja izbaciti, ali kada
 je Milgejt čuo galamu, izašao je iz kancelarije i...
•__________________^
277

 

Prema onome što sam čuo, prebledeo je. Nestalo je njegovo uobičajeno
dominiranje. Odmah je pozvao pose-tioca u svoju kancelariju i rekao
sekretarici da ot-kaže sve ostale sastanke. Onda je pozvao Entoni Lojda
i ostale. Krajnje neobično. Nikada nisam zaboravio taj incident. Ostao
 je prava zagonetka za mene, do danas. Uvek sam pretpostavljao, da sam
znao temu sastanka, imao bih adut u rukama za svoju odbranu."
"Da li je posetiočevo ime bilo Dankan Klajn?" upi-ta Pitman.
"Nekih stvari se sećam tako dobro, ali... Slabo pam-tim imena... Vatra
 je uništila moje spise. He sećam se."
"A zašto ste nam to onda ispričali?"
"Jer je taj čovek bio njihov nastavnik iz srednje škole."
"Onda je to bio Dankan Klajn," zaključi Džil. "Po-menuli ste široka
ramena. Klajn je bio odličan ves-lač. Tako veslači..."
"Zašto vam je Dankan Klajn tako bitan?" upita De-ning, brišući znoj sa
lica.
"Neko c kime smo razgovarali ga je pomenuo," reče Pitman. "Izgleda
da postoji neka tajna u vezi Klajna, koja je bila pretnja ugledu visokih
savetnika."
"Kakva tajna?" upita Dening uzbuđeno.
"To i mi pokušavamo da otkrijemo. Sigurni smo da su svi visoki
savetnici u akademiji Grolier bili sek-sualno zlostavljani od strane
Dankana Klajna."
Dening lupi rukom po stolu. " Da sam to znao, možda bih uspeo da se
odbranim."
"Na koji način?" upita Džil. "Kako bi to što su bili žrtve zlostavljanja,
moglo da ugrozi njihove kari-jere? Ljudi bi samo saosećali c njima."
"Pedesetih godina? Verujte, u vreme Mek Kartija nije bilo mnogo
saosećanja. Ali, šta ako oni nisu bili
278
žrtve? U političkom okruženju pedesetih, bili bi mo-mentalno otpušteni
iz Stejt Departmenta." Dening je teško disao.
"Da li ste ikada čuli i nagoveštaj da..?"
"He. ali ima neko ko - " Deningove ruke su se tresle.
"Neko?" Pitman se približi. "He razumem. Ko? O čemu govorite?"
"Ništa, mislio sam da mora da postoji neko ko to može da dokaže."
Deningje govorio c naporom.
"Da li vam je dobro?" upita Džil.
"Dobro sam. Dobro mi je." Dening je uzeo gutljaj vode.
"Možda možete još da nam pomognete," poče Pit-man. "Poslednje
Milgejtove reči su bile 'Dankan. Sneg.' Da li vam reč sneg nešto

 

kazuje?"
"He. Čak i da pretpostavim da je incident bio do-voljno traumatičan..."
Zastao je da bi došao do vazduha. "Toliko traumatičan za Milgejta, da
ga pominje pred smrt...*
"Da li ste sigurni da ste dobro, gospodine Dening?"
"Nastavnik koji je došao u Stejt Department i tražio da vidi Milgejta...
stigao je u leto, ne u zimu... Sneg. Nemam pojma, šta bi to moglo da
znači. Voleo bih da znam, samo da ih kaznim."
Kelner se ponovo pojavio. "Večerašnji meni -"
"Nemam apetit!" Dening ustade. "He osećam se dob-ro."
Džil ustade žurno za njim.
"Svo ovo uzbuđenje, Milgejt, potom Lojd. Previše uzbuđenja. Previše
pitanja."
"Da li vam treba lekar?" upita Pitman brzo.
"He."
"Da vas odvezemo kući?"
"He." Pobuni se Dening, brišući svoje lice. "Dob-RO sam. Mogu i sam."
Prošao je posrćući pored kelnera
279
koji je nosio hranu. Pitman i Džil su pokušali da ga stignu. On je prošao
pored žene u večernjoj haljini i oni ga videše kako izlazi iz lobija.
Pitman i Džil pođoše za njim.
11
Na pločniku ispred restorana, Pitman je gledao u prolaznike c leve a
Džil sa desne strane. "Šta je ovo značilo?" upita Pitman.
"Nadala sam se da ti znaš. Izgledao je kao da mu je loše..."
"A možda je tačno ono što je rekao - preterano uzbuđenje,"
"Pitanje je sad, šta će da uradi? Kuda je tako žurio?"
"Hajde da se razdvojimo i probamo da ga pronađemo." "Eno, tamo
su," začuše optužujući glas iza sebe. Kada se Pitman okrenuo, video je
kelnera i šefa sale kako jure za njima.
"Morali smo da vidimo da lL" je našem prijatelju dobro," reče Pitman.
Šef sale ih je ljutito gledao. "To ce dešava kada načiniš izuzetak oko
garderobe."
"Upravo smo se vraćali."
"Naravno. Ali, nadam se da nemate ništa protiv da platite svoja pića i
pića vašeg prijatelja."
"Džil, trči do desnog ugla," reče joj Pitman. "Možda ćeš ga videti u toj
ulici. Naći ćemo se kod kola... Koliko smo dužni?" Pitman upita brzo.
"Četiri Dž£K Denijelsa, Hajneken i - "

 

" He morate da mi nabrajate. Samo recite koliko je."
"Dvadesetosam dolara."
Pitman dade kelneru trideset dolara, što je ozbilj-no osiromašilo njihov
keš. On požuri ka suprotnoj strann od Džil. Podrobno je posmatrao
prolaznike sa leve strane restorana. Primetio je Deninga, kako ula-zi u
taksi.
Pitman potrča, pokušavajući da stigne taksi, ali shvativši da ne može,
potrča natrag ka Džil.
"Nisam ga videla. " Džil je čekala pored kola.
"Ja jesam. Požuri, ulazi."
Pitman upali motor i brzo pođe. Mašina je zavija-la, ali Pitman je to
ignorisao, jureći taksi u kojem je bioDening."
"Šta misliš, kuda ide?" upita Džil.
"He znam. Ali, ova ulica je jednosmerna. Dening je čekao taksi koji ide
u ovom pravcu. Velike su šanse da je taksi još u ulici." č
"Već si prošao dva taksija. Kako znaš u kojem je Dening?"
"Video sam registarski broj," reče Pitman vozeći dalje. "He vidim...
Zar smo ga izgubili?"
"Eno, tamo!"
"Da, to je taj taksi."
Pitman odmah uspori, držeći pristojan razmak, ka-ko taksista ne bi
primetio da ga prate. Nekoliko se-kundi pošto je usporio, policijska kola
prođoše pored njega.
"Tvoja srećna noć," reče Džil.
"Voleo bih da se tako i osećam. Kuda, on to uopšte ide?"
"Valjda tamo gde živi."
280
281
"U srcu Džordžtauna? He. On za to nema dovoljno pa-ra."
Tu su smeštene samo skupe kuće i posedi.
Pitman je sledio taksi, skrećući ulevo. Taksi se zaustavio ispred jedne od
kuća. Zgrada je bila na vrhu brda, uokviravalo je ogromno dvorište sa
metalnom ogradom.
Dening izađe iz taksija i požuri uz betonske stepe-nice, prema ulazu,
koji je Pitmana podsećao na grčke hramove.
"Pitam se ko živi ovde," reče Pitman.
"I zašto je tako žurio da stigne dovde?"
Gledali su Deninga koji je ponovo pokucao na vrata verande.
Uniformisani poslužitelj je otvorio vrata. Dening je mlatarao rukama i
pričao. Poslužitelj je primio naređenje iznutra i propustao Deninga da

 

uđe.
"Šta sad?" upita Džil.
"Umoran sam od sedenja u ovim prokletim kolima. Hajde da probamo i
mi."
ŠESTI DEO
282
Uniformisani poslužitelj otvori vrata posle Pitmanovog kucanja. "Da,
gospodine?" Bio je srednjih godina. Neočekivani gosti su ga očito
začudili.
"Pre nekoliko trenutaka, čovek po imenu Bredford Dening je ovde
ušao," reče Pitman.
" Da, gospodine?" poslužitelj je izgledao još zbunje-nije.
"Da li je pomenuo da nas očekuje?"
"He, gospodine." Poslužitel>eve obrve se izviše.
"Pa, mi smo sa njim. Važno je. Treba da se vidimo."
"Džordž? začu se ženski glas. "Ko je to?"
"Neko, ko tvrdi da je sa vašim gostom, gospođo."
Pitman je gledao ka visokoj, vitkoj ženi, pedesetih godina, kratke kose.
Na sebi je imala plavu svilenu haljinu a sa njenih ušiju je svetlucala
dijamantska minđuša.
Žena istupi napred. Potpetice su lupkale po ug-lačanom crvenom podu.
"Vi poznajete Bredforda?"
"Trebali smo c njim večeras da budemo na večeri."
"Kada smo ga poslednji put videli, nije izgledao dobro," reče Džil.
"Kako mu je sada?"
*U stvari, izgleda strašno." Lice žene se skupi. "Ali, vas nije pomenuo."
Pitman je pokušao da se seti imena kojim se preds-tavio Deningu.
"Recite da su Lester King i Dženifer ovde."
"Nemoj da ih slušaš, Vivijen." Dening se iznenada pojavi na vratima,
brišući maramicom znoj sa lica. "To cy novinari."
Ženin pogled se smrači, glas joj postade dublji, iz-ražavajući
negodovanje.
285
"Ali, nismo došli da stvaramo neprilike," izjavi Džil brzo. "Došli smo da
pomognemo."
"Kako?"
"Pretpostavljamo da je Bredford Dening došao ov-de, da vam kaže ono
što je od nas čuo. Možda bi želeli da čujete priču iz prve ruke."
Ženino lice nije pokazalo nikakve emocije.
"Ne,Đivijan," pobuni se Dening.

 

Žena ga je ignorisala. "U redu je, uđite." Umesto sumnje i zbunjenosti,
mogao se primetiti samo hladan pogled. "Uđite."
"Hvala," reče Pitman.
"Ali, ako se uspostavi da ste došli da pravite neprilike, Džordž će
pozvati policiju."
Ova pretnja je aktivirala adrenalin koji je izazi-vao grčenje Pitmanovog
stomaka. Borio se da ne po-kaže zabrinutost.
Kada je poslužitelj zatvorio vrata, žena povede za sobom Pitmana i Džil
kroz hodnik.
Pitman je očekivao antičku i kolonijalnu atmos-feru, ali soba je bila
opremljena savremenim na-meštajem od stakla i metala. Po zidovima su
bile slike apstraktnih ekspresionista:
"Mogu li da vas poslužim nečim?" upita žena.
"He, hvala."
"Meni Džek Denijels," naruči Dening.
"Bredford, već si mirisao na alkohol kada si sti-gao. Znaš šta mislim o
preterivanju. Dosta ti je."
Dening je i dalje brisao svoje lice.
"Pošto ništa ne želimo, zašto ne sednemo i pop-ričamo, zašto ste vas
troje uopšte došli ovamo?"
286
"Da," složi se Pitman. "Voleo bih da čujem Bred-fordovu verziju o
razgovoru koji smo vodidi. Ako ne-mate ništa protiv, gospođo ....?"
"Pejdž."
Pitmanu to ime ništa nije značilo. To ce izgleda videlo na njegovom licu.
Tospođa Pejdž je jedna od vodećih ličnosti visokog društva u
Vašingtonu," objasni Dening.
"Očigledno, naši gosti me još uvek ne prepoznaju," konstatov)a
gospođa Pejdž. "Ili ih poznate ličnosti ne impresioniraju." Ona se gorko
nasmeši. "Možda će im drugo prezime nešto reći. To je jedrni razlog što
Bredford dolazi kod mene, pa pretpostavljam da je i vaša poseta sa tim
povezana. Ja sam kćerka Justisa Gej-bla."
Činjenica da je ona bila kćerka jednog od visokih savetnika je izuzetno
iznenadila Pitmana. Osetio je da se i Džil ukočila.
"Nisam znao," reče Pitman.
"Očigledno. Ali sada, kada znate, imate li nameru Da nastavite?"
"To zavisi od vas, gospođo Pejdž," reče Džil. "To o čemu bi mi da
popričamo, može biti delikatno."
Pitman pogleda Deninga, čudeći se zapggo je on Došao ovamo. Da li se
Dening služio svojom mržnjom prema visokim savetnicima da zadobije

 

poverenje svo-jih neprijatelja? Da li je Dening špijunirao za visoke
287
savetnike pa je odlučio da ga prvr prijavi kćerki Jus-tisa Gejbla?
"Što se mog oca tiče," poče gospođa Pejdž, "svaka stvar je delikatna."
"Nisam siguran da vas baš razumem," reče Pitman. "Govoriću
otvoreno, ako vi budete otvoreni." Još uvek zbunjen, Pitman potvrdno
klimnu. "Mrzim svog oca."
Pitman još uvek nije povezivao stvari. "Odvratan mi je," nastavi
gospođa Pejdž. "Ako je u mojoj moći da ga povredim... istinski i
ozbiljno... da ga uništim... He bIh oklevala, ni za tren. On je grozan." Iz
njenih očiju je izbijala svirepost. "Je li to jasno? Da li vam je moj stav
 jasan?" "Savršeno."
"Pretaostavljam da bi to o čemu ste večeras pri-čali, mogla da
upotrebim kao oružje protiv mog oca, nastavi gospođa Pejdž. "Zato
sam vas i pozvala da uđete. Jesam li u pravu? Vi, ako ste novinar,
raspolažete nekim informacijama. Da li se one tiču i mog oca?" Pitman
ponovo klimnu potvrdno. "Dobro." Gospsfa Pejdž se okrete ka
Deningu. "Bred-forde, razočarao si me. Ako si mislio da mi ovi ljudi
mogu pomoći, zašto si rekao da ih oteram? Da li si svu slavu hteo za
sebe? Posle tolikih godina, ti se još uvek ponašaš kao da si u Stejt
Departmenu." Dening nije odgovorio.
Uprkos pozivu gospsfe Pejdž da sednu, svi su stajali. Sada se Pitman
spustio u neobičnu stolicu, koja ga je podsećala na futuristički nameštaj
koji je video u Muzeju savremene umetnosti u Njujorku. Ali, stolica je
bila jako udobna. I ostali sedoše.
"Kako ste...?" Pitman se osećao neprijatno. "Zašto
ste ...?"
Tovorite direktno. Otac me je uvek učio da pričam o suštini stvari,"
reče gospođa Pejdž gorko. "Zašto mrzim evog oca? Zato što je ubio
moju majku." Pitman je bio svestan svog teškog disanja. "Pošto si već
počela, reci im, Vivijen," poče De-ning. "Kaži im sve."
Oči gospođe Pejdž se skupiše i odmahnu glavom. "To nije stvar, koju
neupućeni mogu da prihvate sa simpati-jom. Vidite ovu veličanstvenu
kuću? Moja majka je bila još veličanstvenija. Pitate se kako je neko, ko
 je živeo u ovakvom luksuzu, mogao da bude nesrećan. Rad-nik iz neke
fabrike bi bio više nego srećan, da je mogao da se zameni. AlV, sve ima
svoje dobre i loše strane. Moja majka je bila lepa. Poticala je iz tradi-
cionalne južnjačke porodice, koja još pamti džentlme-ne iz doba pre
Građanskog rata. U tom svetu, žena nije trebala ništa da radi. Moja
majka je učena da je njena vrednost u tome što postoji. Bila je odgajana

 

kao or-hideja, da je poštuju. Onda je srela mog oca na posled-njem
krstarenju ka Evropi, pre Drugog svetskog rata. Okruženje je bilo
romantično, ona se zaljubila, veza je bila odobrena. Venčali su se. I na
njeno iznenađenje, otkrila je da ipak mora da radi nešto i da bude
savršena u svakom pogledu. Da priredi najbolje večere, da vodi
najsavršenije razgovore, da je savršeno obučena, da ostavi najbolji
utisak."
Gospođa Pejdž je oklevala na tren, zatim nastavi." Da pomenem opet
onog radnika, da li bi shvatio ženu koja živi u takvom sjaju, a pri tom
pati. A šta bi bilo da taj radnik ima šefa koji ga stalno vređa i omalo-
važava? I radnikovi nervi bi proradili. Njegovo dos-tojanstvo bi bilo
povređeno, duh uništen. Reći ćete da
288
289
može da da otkaz i nađe drugi posao. A šta ako je to nedoetižno? Šta
ako je morao da trpi zlostavljanja do kraja života?"
Gospođa Pejdž proguta i nastavi. "Moj otac je najsu-roviji čovek, koga
sam ikad srela. Njegova potreba za dominacijom nije izgovor što je
prebijao moju majku u svakoj prilici. Ismejavao je i ponižavao. Rasla
sam u večitom teroru koji je on zavodio. Ništa nije bilo dobro što sam
radila. Plakao sam noću dok ne zaspim, žaleći majku. Razvod? Od
diplomate od karijere sa bo-lesnim ambicijama? U to vreme?
Nezamislivo. Majka je samo jednom progovorila na tu temu i očeva
reakcija ju je tako preplašila da to više nikada nije pomenula."
Gospođa Pejdž se zamisli. Njena ramena se opustiše. "Tako'ja moja
majka počela da pije. Ni ja, ni otac nismo shvatili da je imala taj
problem, dok nije postalo pre-kasno. Na početku je to radila dok smo
bili van kuće. Pila je votku, pa nismo mogli da osetimo miris alko-hola.
Porok je uzimao maha. Njeno piće je bilo u sup-rotnosti sa savršenim
standardima koje je moj otac zahtevao. Nije više bio zadovoljan
organizacijom večera i prijema. Na diplomatskim prijemima je poka-
zivala dosadu koju je skrivala. Otac ju je naravno, kri-tikovao. Što je on
više kritikovao, to je ona više pila a TO je naravno uticalo na njeno
ponašanje, on je bio sve grublji i terao je u stvari, da još više pije. A to
 je tada bio veliki skandal.
Za čoveka strogih standarda i bolesnih ambicija, kao što je moj otac,
situacija u kojoj se našao je bila užasna. He zato što je moja majka
imala problem, već zato što mu je ona stvarala problem. Nije mogao da
 joj dozvoli da ga ponižava i ugrožava njegov ugled. Prvo je pretražio
celu kuću i pronašao svaku skrivenu bo-. cu alkohola. Onda je zaposlio

 

osobu čija je dužnost
bila da pazi da moja majka ne dođe nekako do alkohola. Taktika je
uspevala, ali nisu postigli ono što je moj otac nameravao. Moja majka se
nije vratila ranijem načinu života i savršenstvu. Osećajući sve veći pri-
tisak doživela je slom živaca.
To je bilo još strašnije za oca. Plašio se da će biti žigosan ako
diplomateki svet otkrije da mu je žena bila mentalno nestabilna. Brinuo
se da kolege ne pomisle da je bio suviše time opterećen da bi mogao da
nruži svoj makodmum u službi. Karijera bi mu bila uništena. Pošto je
majka uspela da pobegne iz kuće i napravi scenu u obližnjem restoranu,
odlučio je da je preseli iz Vašingtona.
Tih dana nije postojala institucija kao što je sada Beti Ford klinika, ali
bilo je drugih klinika, gde su problemi bogatih bili tretirani uz najveću
diskreci-ju. Oni su majčin alkoholizam i nervni slom lečili sedativima.
Mislili su da je zamor uzrok njenih prob-lema. Niko nije pretpostavljao
da tako bogata žena može biti nesrećna. Posle tromesečnog uzimanja
seda-tiva moja majka je izgledala kao mesečar. Nije mogla sama da ode
ni do kupatila. Nije me prepoznala kada sam otišla u posetu. Onda su
polako smanjivali dozu seda-tiva, smatrajući da je alkohol nadvladan.
Vratila se kući i izgledala je malo zadovoljnije.
Onda je samo nestala. Posle detaljne potrage, pos-lužitelji su je našli
pijanu u podrumu. Tada je otac zauzeo sasvim drugačiji stav, Društvu u
Vašingtonu je rekao da je majka otišla da obiđe rođake u Evropi, dok je
ona bila na klinici. Sada mu je opet trebao izgovor. To je bilo jula
meseca 1953. godine. Iznajmio je kuću u Kejp Hatersu. Otpustio je svu
poslugu. Majci je kupio nekoliko sanduka votke i rekao joj 'Hoćeš da
izbegneš odgovornosti? Hoćeš da piješ? Izvoli. Ti si na odmo-
290
291
ru.TTobrinuo se da joj čaša uvek bude puna. Kada joj će nije pilo, on je
vređao i ponižavao, tako da je opet morala da pije. Ponekad sam čula
zvuke noću, pa sam se iskradala da vidim šta mama to radi. Zatekla
sam oca kako kleči pored nje u kupatilu, naziva je odvratnim imenima i
sipa joj votku u grlo. Kada je shvatio da sam suviše videla, poslao me J£
kod svojih roditelja. Mrze-la sam da budem u njegovoj blizini, ali sam
se bojala za majku, pa sam ga molila da me ne šalje."
Gospođa Pejdž je gledala u jednu^ apstraktnu sliku, jakih boja. Ćutala
 je povijenih ramena.
"Nikada više nisam videla moju majku. Umrla je krajem leta.
Dijagnoza je bila trovanje alkoholom. Otac mi je detaljno pričao šta se

 

desilo. Pokušao je da me uveri da ono što sam videla nije to što mislim.
Tvoja majka je imala mnogo veći problem nego što 1 možeš da zamisliš.
Podržao sam je u piću, misleći da će joj se smučiti i da će prestati da
pije.' Otac je unajmio stručnjaka za alkohol, koji je navodno saveto-vao
mog oca, kakav stav da zauzme."
U sobi je zavladala tišina.
Pitman tiho progovori "Žao mi je."
Gospođa Pejdž nije odgovorila.
"Ali, ima nešto što ne razumem," reče Pitman.
"Aštajeto?"
"Ako se vaš-otac plašio skandala zbog majčinog alkoholizma i ako je to
pokušao da sakrije, zašto se promenio i izazvao na takav način njenu
smrt? To je j' moglo da privuče pažnju i prouzrokuje novi skandal."
 j
"Moj otac je vrlo oprezan i temeljit. Shvatio je da ako od sebe napravi
žrtvu, zadobiće simpatije svojih kolega. Rekao im je da je problem
postojao već duže vreme, da je za nju učinio sve moguće, da mu se život
pretvorio u noćnu moru. Pretvarao se da je neutešan i
potresen i diplomatski svet mu je verovao. I, u toj hipokriziji on je
stvorio utisak da se zbog prevelikog bola potpuno predaje profesiji.
Kolege su ga sve više poštovale, zbog njegovih napora. Njegov ugled je
rastao. Postao je ambasador u Velikoj Britaniji, potom u Sov-jetskom
Savezu i naravno, državni sekretar. Ali, ja znam kakav je. Ubio je moju
majku i ja mu to nikada neću oprostiti."
"I pošto ga oboje mrzimo, Vivijan i ja smo ud-ružili snage," izjavi
Dening. " Da bi joj pomogao, uspeo sam da dobijem kopiju medicinskog
nalaza. Njen otac je lagao. Uzrok smrti je bio trovanje alkoholom u
kombi-naciji sa sedonalom."
"Sedonalom?" zapanji se Džil. " Ali to je sedativ!" Gospođa Pejdž
klimnu glavom. "Taj sedativ su davali mojoj majci, dok je bila na
klinici."
"Čekajte," započe Pitman. "Znači, vaša majka nije umirala dovoljno
brzo, na joj je on pomogao tako što je dodao u piće tablete za spavanje."
"Tako je," odgovori gospođa Pejdž stisnutih usana. "Kako bilo, to je
ubistvo," zaključi Džil. "Ali sa prisustvom tableta za spavanje, to je
lakše dokazati." Gospođa Pejdž odmahnu glavom. "Moj otac je nekako
otkrio da sam pročitala taj medicinski izveštaj. Prihvatio je moje
optužbe i priznao da nije imao snage Da mi oda jednu tajnu. Rekao je
da je majka navodno ukrala kutiju tih lekova dok je bila na klinici.
Takva jedna kutija, sa pečatom klinike je pronađena posle njene smrti.

 

U noći, pre nego što je umrla, progutala je to-liko kapsula sedonala, da
 je samo mogao da zaključi, da je izvršila samoubistvo."
Pitmanov želudac se stegao. "Verujete da je lagao?" upita Džil.
292
293
"Ono što ja verujem, ne menja na stvari. Važni su dokazi. A nema
načina da se tatina priča diskredituje. Hoću da ga uništim, ali ne želim
da stavim na kocku svoj integritet. Dok ne budem imala neoborive
dokaze, on će se koristiti izveštajima sa klinike da poništi moje optužbe.
Svaka naredna optužba ne bi više bila uzimana za ozbiljno. Imala bih
samo jednu šansu. Većinu svog života sam provela u traženju načina da
kaznim svog oca i to bezuspešno. I sada, kada ostali visoki savetnici
umiru, shvatam, da je i moj otac do-voljno star i da he možda umreti
pre nego što uspem da ga kaznim."
Dening ustade. "Zato sam došao ovde. Možda sam pronašao način."
Gospođa Pejdž ga pažljivo pogleda. "Postoji šansa da dokažemo da su
tvoj otac i njego-vi drugovi pristali na seksualne orijentacije i tako
iskompromitujemo njihov rad." "Seksualne orijentacije?"
"Zar nisu bili homoseksualci? Nikada mi to ranije nija palo na pamet.
Da li si ti ikada posumnjala da -?" Gospođa Pejdž razrogači oči.
Pitman se naježi od zvuka koji je ispustila. Prvo je pomislio da se
zadavila ali je shvatio da je to smeh.
"Bredforde, ti si lud. Zato si požurio ovamo? Čak i da je moj otac imao
homoseksualne odnose, kakve bi ja koristi imala od toga? Ponašaš se
kao da si još uvek u Stejt Departmentu, u pedesetim godinama. To cy
bila mračna vremena za društvo, Bredforde. Danas, je samo verskim
fanaticima stalo, da li je neko homoseksua-lac. Sada u kolonama mogu
da izjavljuju da su pederi."
"Diplomate nisu nikakve zvezde," reče Bredfor ogorčeno.
294
"U poslednje vreme se neki ponašaju kao da jesu. To i nije poenta.
Privatae stvari danas nisu bitne, dok ne počne da se procenjuje nečiji
ugled. Bitao je kako se obavlja posao. Kada bi optužila oca i ostale da su
bili homoseksualci, mene bi proglasili konzervatavnom. To bi bila
besmislena optužba."
"Ali, šta ako ih tb kompromituje?" insistirao je Dening. "Pedesetih, to
bi bila ozbiljna optužba. Šta ako su bili udenjeni?"
"Od koga? Od Sovjeta? Ni jedna diplomatska grupa nije bida čvršća
prema Sovjetima od mog oca i njego-vih drugova. Na njih bi se
najmanje posumnjalo da su gajili simpatije prema Sovjetima. Ti bi to

 

trebalo da imaš na umu."
Deningovo lice se još više zacrvene.
"Čak i kada bi smatrala da bi moglo da ga uništi, ne bih za to optužila
svog oca;" reče gospođa Pejdž.
"Zašto?"
"Jer je moj otac aseksualno biće. U svojoj mladosti nije pokazivao
nikakav interes za seks. Majka mi je jednom noBepriha, da su se jedini
put upustili u bračni čin, kako je ona to nazivala, -kada sam ja bila
začeta. Ubeđena sam da je bio suviše zabrinut za svoju karije-RU, da bi
rizikovao da ima ljubavnicu a imajući u vidu represivno vreme
pedesetih, ne bi se usudio ni na vezu sa muškarcima. Jedino ga je
ambicija okupirala. To je bila njegova ljubavnica. Henri Kisindžer je
rekao jed-nom nešto u vezi ljudi koji su kao moj otac: 'Moć je najbolji
afrodizijak'. " Gospođa Pejdžje gledala u Pit-mana i Džil. "I vi
verovatno osećate da bi bilo bez-vredno napasti mog oca po toj osnovi."
"Da," složi se Pitman. "Ipak, tu ima nešto što ga čini ranjivim,
 jer^visoki savetnici kriju tajnu, zbog koje su spremni sve da učine da je
sačuvaju."
295
"Tajnu?"
"U vezi srednje škole u koju su išli. Akademija Grolier."
"To je druga stvar koju sam hteo da ti kažem, Vivg jen," poče Dening.
"Izgleda da su bili prisni sa jedni od nastavnika."
"Ali, to je ista stvar o kojoj smo malopre govorili, primeti gospođa
Pejdž oštro.
"Ima i nešto više od toga," poče Pitman. "Niš tačno sigurni šta je, ali..."
Tospođo Pejdž, da li ste ikada čuli za čoveka pč. imenu Dankan Klajn?"
upita Džil.
"Dankan Klajn?" gospođa Pejdž odmahnu glavom za-mišljeno. "He,
mislim da nisam."
"On je predavao vašem ocu i visokim savetnicima na
akademijiTrolier."
Dening ga prekide. "Čovek, verovatno Dankan Klajn se pojavio u Stejt
Departmentu u leto 1952. godine. Tvoj otac i ostali su bili šokirani
njegovim dolaskom. Sastali su se iza zatvorenih vrata, a reagovali su
kao da su na groblju." "Azbogčega?"
"He znam, mislio sam da ti to možda znaš." Gospođa Pejdž se zamislila,
i pojaviše joj će bore na licu. "He, ne znam. Moj otac je bio izuzetno
lojalan toj školi. Tokom cele karijere je obilato pomagao njihove đačke
fondove. Kada je beše taj čovek došao da vidi mog oca? U leto 1952.? To

 

 je bila važna godiia za mog oca. Sećam se dobro njegovog raspoloženja.
Pošto su republikanci tog leta NOMJŠOVZLI Ajzenhauera za
predsedničkog kandidata, moj otac je bio zabrinut da li će on pobediti
Stivensona." ^ • "To sam im već objasnio," reče Dening.
Gospođa Pejdž ga pogleda. "Pusti me da završim. Moj otac i ostali su
svu svoju energiju usmerili ka integ-raciji među Ajzenhauerove ljude. I
naravno, Ajzenhau-er je pobedio u novembu. Pošto su objavili svoju
lojalnost pre nego što je on dobio izbore, moj otac i njegovi prijatelji su
imali prednost. Od nrvembra do inauguracije u januaru, povećali su
svoje namere da os-tave utisak na.Ajzenhauera. Taktika je uspela i oni
su napredovali. Za nekoliko godina, kontrolisali su sva-ku važnu
diplomatsku funkciju u vladi. To je bio početak mita o visokim
savetnicima. Zato sam bila iznenađena, da su tokom perioda kada su
trebali da impresioniraju Ajzenhauera oni otišli na skup u Gro-lier. To
 je dokaz, koliko je na njih ta škola uticala. Jer, ako su tamo bili
seksualno zlostavljani, mislim da ne bi imali želju da se tamo vrate."
"Osim ako nisu pristali na Dankanovo približava-nje," insistirao je
Dening.
"Bredforde, neću više da čujem ništa o seksualnim optužbama," reče
gospođa Pejdž. "To bi bio gubitak vre-mena. Moj otac je vičan
diplomata i tu optužbu bi pretvorio u svoju prednost, proglasio bi se
žrtvom i samo bi zadobio simpatije, a ne optužbe."
"To smo i mi rekli Bredfordu večeras," reče Džil. "Ali, tu postoji neka
tajna, koju visoki savetnici hoće da sačuvaju po svaku cenu,"
"Po svaku cenu?" gospođa Pejdž je zvučala pesimis-tnčki. "A kako to
znate?"
Džil je oklevala.
Pitman je odgovorio umesto nje. "Pouzdani izvori, LjUDI koje smo
intervjuisali."
"Koji ljudi?"
"Nemam dozvolu da ih imenujem," reče Pitman. "Sa nama su pričali
nod uslovom da ostanu anonimni."
296
297
Gospođa Pejdž je frustrirano odmahnula. "Onda su beskorisni i vama i
meni. Kako da vam Pomognem i da kaznim svog oca, ako ne znam u
kakvoj su vezi c njim bili ti ljudi?"
"Da li vam izraz 'sneg' nešto znači?" Upita Pit-man. "Poslednje reči
koje je Džonatan Milgejt izgovo-rio su bile 'Dankan. Sneg'."
"Pre nego što je ubijen," primeti gospođa Pejdž.

 

Pitman potvrdi. Usledilo je ćutanje.
"He," reče gospođa Pejdž. Nemam nikakvu predsta-vu, šta je Milgejt
time hteo da kaže." Gledala je u svo troje. "I to je sve? To cy bitne
stvari koje ste došli da mi kažete? Ovo veče je bilo beskorisno."
"Milgejt!" izgovori Dening neočekivano.
Pogledali su ga iznenađeno.
"Molim? upita gospođa Pejdž.
"Milgejt." ponovo Dening zureći u Pitmana. "Po-menuli ste Džonatana
Milgejta."
"Bredforde, da li si izgubio zdrav razum?" upita gospođa Pejdž.
Dening pokaza rukom na Pitmana. "Sada sam se setio, gde sam vas
video."
Pitmana obli hladan znoj.
"Vaše ime nije Laster King, ili šta ste već rek-li! Vi ste Metju Pitman!
Sreli smo se pre nekoliko godina. Video sam vašu fotogafiju na desetine
puta u novinama. Imali ste brkove i - Vas traži policija zbog ubistva
Džonatana Milgejta!"
"Bredforde, ovo je strašno! Da li si svestan šta govoriš?" Glas gospođe
Pejdž je zahtevao odgovor.
298
"Kažem ti, to je taj čovek!" ponovi Dening. "Imaš li novine? Dokazaću
ti! Pokazaću tifotog-rafije! Ovaj čovek je ubio Džonatana Milgejta!"
"He budite smešni," reče Pitman. "Da sam ga ubio, šta bih onda ovde
radio?"
Vrata su se otvorila. Ušao je uniformisani pos-lužitelj, gledajući ih
začuđeno. "Gospođo Pejdž, čuo sam glasove, da li je sve u redu?"
"Džordž, zovi policiju!" naredi mu Dening.
"Policiju, gospodine?" Džordž je izgledao zbunjeno i pogleda u gospođu
Pejdž očekujući objašnjeke.
"Bredforde, šta to radiš?" reče ljutito gospođa Pejdž.
" Požuri, pre nego što nas ubiju!"
Pitman ustade/Bredforde, da sam na tvom mestu prestao bih da pijem.
To utiče na tvoje ponašanje i rasuđivanje." Okrenuo se ka gospođi
Pejdž. "Žao mi je što se ovo desilo. Hvala, što ste pristali da razgo-
varate c nama."
I Džil ustade. "Hva"la vam na poevećenom vremenu."
Pitman se uputi ka vratima. "Sa Brdfordomu ovak-vom stanju,
besmisleno je nastaviti razgovor."
Gospođa Pejdž je izgledala zbunjeno.
"Laku noć," reče Pitman. "Hvala, još jednom."

 

"Cordž, pozovi policiju!" insistirao je Dening. "Pre nego što pobegnu!"
"He," reče gospođa Pejdž. "Ništa mi nije jasno. Bredforde, šta je,
pobogu, sa tobom?"
Pitman i Džil prođoše pored poslužitelja uđoše U hodnik sa uglačanim
drvenim podom i otvoriše vrata verande, sa koje su dopirale senke
stubova.
299
"Bolje da požurimo," reče Džil. Silazili su niz stepenice ka trotoaru,
kada se Pit-man spotače i dodirnu Džilinu ruku. "Velike nevol>e!" Džil
se ukočila, kada je primetala što i on. "Naša kola".
Bila su parkirana ispred kuće. Osvetljavalo ih je ulično svetlo, a dva
krupna čoveka u crnim vetrovkama su zagledali registarske tablice.
Pitman ustuknu. "Mora da su nadgledali kuću." "Zašto bi...?" Džil se
brzo none natrag, ka verandi. Onda je shvatila. "Justis Gejbl zna da mu
od kćerke preti potencijalna opasnost. Mora da je naredio da se njena
kuća nadgleda, za slučaj da se ovde pojavimo."
"I registarske tablice Vermonta na našim koli-ma," reče Pitman.
Izgleda da su jedine u ulici. Pove-zaće nas sa posetom akademiji
Grolier."
Dok su njih dvoje žurili ka vratima, jedan od muška-raca je uzviknuo,
"Hej!" Pitman se okrete, videvši da čovek pokazuje na njega. Pitman
primeti tamnu limuzi-nu koja je dolazila i zaustavljala se pred kućom.
Muškarci izađoše napolje.
Pitman poseže za kvakom, moleći se da poslužitelj još nije zaključao
vrata. Osetio je ogromno olakšanje kada su se vrata otvorila i oni
 jurnuše unutra, zalu-piše vrata i zaključaše ih.
Glasovi u sobi se uzburkaše zbog lupe koju su čuli. Kada je Pitman ušao
u predsoblje, poslužitelj se poja-vi na vratima sobe a za njim i Dening i
gospođa Pejdž. "Šta radite?" upita ona. "Zašto ste se vratili?" "Čini mi
se da smo vam doneli nevol>e," izjavi Pit-man. Nemamo vreme za
objašnjenje. Moramo da smislimo kako -"
300
"Šestoro ih je." Džil je gledala kroz čipkastu zave-su, koja je bila na
staklenom delu vrata.
"Šestrro?" gospođa Pejdž prođe pored Deninga. "He znam šta vito-?"
Pitman se približi gospođi Pejdž. "U opasnosti ste. Šta je tamo pozadi?
Kako još možemo da izađemo odavde?"
"U opasnosti?" začu se drhtavi glas Deninga.
"Razdvajaju se," izvesti Džil, koja je još uvek gledala kroz prozorče.
"Dvojica su napred i po dvojipd su otišli ka stranama kuće."

 

Tospođo Pejdž, TO cy ljudi vašegoca," reče Pitman. "Napraviće da
izgleda, kao da sam ja to uradio."
"Ubiće nas?" upita ona prestravljeno."3ašto?"
"Jer se vaš otac boji onoga što ste mi rekli. Mo-ramo da izađemo
nekako odavde."
"Nekiod njih će biti pozadi," reče Džil. "Okružili sukuću."
-"
"Moj otac nikada ne bi pokušao da me ubije."
"Ubio je vašu majku, zar ne? Zašto ne bi ubio i vas?"
Oči gospođe Pejdž se raširiše od šoka. Shvatila je.
"Dvojica spreda se približavaju verandi.," izvesti Džil.
«
Pitman se okrete ka poslužitelju. "Da li ste poz-vali policiju?"
"He, gospođa Pejdž nije rekla da to uradim."
"Onda ih bolje pozovite sada."
"Nema vremena!" Uzviknu Dening. "Policija neće stići pre nego -"
Staklo se rasprsnu negde u zadnjem delu kuće. Dening se okrete u
pravcu iz koga je dopirao prasak.
Pitman izvuče svoj kolt 45, od čega je Deningovo lice postalo sivo.
301
Neko je pokušavao da otvori ulazna vrata.
"Džil", upozori je Pitman "Sklanjaj se."
Požurila je ka Pitmanu, dobacivši poslužitelju, "Ugasite sva svetla."
U hodniku zavlada mrak. Dopiralo je samo slabo ulično svetlo. Ponovo
se začu razbijanje stakla.
"Džil, ako neko pokuša da uđe na ta vrata, da li misliš da bi mogla da
upotrebiš pištolj iz tvoje tašne?"
"Plašimse."
"Ali možeš li da pucaš?"
"Da, ako moram."
"Dobro." Pitman je požurio ka zadnjem delu kuće. "Sakri se negde,"
dobacio je Džil.
"Kola," progovori gospođa Pejdž.
Pitman nestade u mraku, repetirajući svoj kolt, koncentrišući se da čuje
osobu koja se penjala na pro-zor.
"Da, kola," reče Dening.
Po ulaznim vratima je neko lupao ramenima.
"Kola? Zaboravite," reče Džil. "Neki od tih ljudi su napolju, iza kuće.
Pucali bi na nas, kada bi po-kušali da stignemo do garaže."
"He razumete," dobaci gospođa Pejdž. "Ona su u pod-rumu."

 

Neko je i dalje pokušavao da razvali ulazna vrata.

"O čemu govorite? U podrumu? Džilino grlo je bilo suvo od straha.

"Šta rade kola u podrumu?"Šta bi to-?"

Iz sobe u zadnjem delu kuće, Pitman začu korake koji su gazili po

slomljenom staklu. Stegnuo je čvršće ništolj i uierio ga. "Garaža je

dole," reče gospođa Pejdž. "Garaža je ispod kuće. AK.U uđsmo u kola.

bpćemo sigurni."

302

"He!" reče Džil. "Bićemo u zamci, Ako pokušamo da vozimo, pucaće u

prozore i vrata i -"

"Zašto morate da budete tako glupi? Slušajte me! Slušajte šta vam

govorim."

Pitman je čuo lupkanje potpetica gospođe Pejdž. Ot-vorila su se vrata,

zaškripavši.

"Stanite," reče Džil.

"Silazite dole," insistirala je gospođa Pejdž.

"Idem c tobom," reče Dening. [

Muški koraci pređoše preko hodnika, prid-ružujući se zvuku

visokih potpetica na stepenicama.

"Čekajte me!" Poslužitelj požuri za njima.

"Met!" povikaDžil.

Pitman začu i druge korake po slomljenom staklu. Senka se pomerala.

PitmanG opali i njegove uši zaglu-nuše od pucnja. Trzaj ga je izbacio iz

ravnoteže, Iz 'tame, iz zadnjeg dela kuće, video je varnicu. Čuo je me-

tak koji se odbio od zida. Za trenutak se uplašio da je vatra iz pištolja

odala gde se nalazi. Shvatio je da nije čuo pucanj, jer je revolveraš

koristio pri-gušivač. Ponovo je opalio, zaklanjajući se od metaka koji su

rasprskavali zid oko njega.

"Met!" vrisnu Džil.

Nemamo nikakve šanse, pomisli Pitman. He možemo ubiti svu šestoricu.

"Cil, hajde!"

"Kuda!"

"U podrum!"

Dok je Džil žurila ka stepenicama kojima su se i drugi spustšš, Pitman

 je opalio ka zadnjem delu kuće, potom jurnu ka vratima podruma, uđe i

zatvori ih.

Shvatao je da mu zatvorena vrata ne mogu pomoći. Nisu imala bravu.

Nije čak mogao ni da spreči revol-veraše da uđu.

303

Od straha je osetio mučćinu. Slabo svetlo je osvet-ljavalo stepenice koje

 

su vodile do betonskog poda. Džil je stigla do dole. Silazeći, Pitman je
držao upe-ren pištolj ka vratima. Video je da se kvaka pomera i on
opali a moćni metak probi vrata. U ušima mu je još gore odzvanjalo
nego prošli put. Čovek sa suprotne strane vrata ispusti krik.
Dva čoveka koja su ušla na prva vrata, mora da su se razdvojila.,
pomisli Pitman. Oni su udarali u ulazna vrata, kako bi naterali ljude da
odu u zadnji deo kuće, gde su dva revolveraša ušla preko prozora. Oni
vero-vatno nisu privukli ničiju pažnju sa ulice. Pištolji sa prigušivačem
nisu mogli da se čuju izva kuće.
Niko ne zna šta se ovde dešava! pomisli Pitman. Poslužitelj je trebalo da
pozove policiju, ali ga Pit-man nije video da to radi. Niko ne shvata da
nam je potrebna pomoć! Ovde smo u klopci! Jedini način da neko
napolju sazna da smo u opasnosti je...
Pucanj iz kolta 45 se može čuti napolju. Dok je gle-dao u vrata, video je
ponovo da se kvaka pomera i ponovo opali, uši mu zaglunuše, dok se
zvuk odbijao o podrum-ske zidove.
Neko he valjda čuti ovo, pomisli Pitman. Uprkos ušima koje su bile
potpuno zapušene, on je bio spreman da ponovo opali. Ali, instinkt ga je
upozorio da je skoro bez municije. Koliko puta je do sada opalio? Pošao
 je da se priseti. Šest. Imao je samo još jedan metak. Ako pokušaju da
nas prepadnu...
Džil, pomisli. Ona nije pucala, pištolj joj je pun. Pokašao je ka njoj, da
zamene pištol>e i zaledio se ugledavši kola u podrumu. Dužina i širina
su bili potpuno neočekivani. Bio je to sivi Rols-Rojs, a boja i sjaj su
odavali svakodnevnu negu. Kabal je vodio do vra-ta garaže, koja su
mogla automatski da se otvore.
Pitmanovo iznenađenje nestade ugledavši koliko su gospođa Pejdž i
poslužitelj bili uspaničeni. Ušli su u kola, zalupili vratima i očigledno ih
zaključali. Džil je pokušavala da otvori vozačeva vrata, dok je gospođa
Pejdž pokušavala da startuje kola.
Tospoćo Pejdž, otvorite vrata! Pustite me unutra!" Džilin glas se mešao
sa zvonjavom u Pitmanovim ušima. On ponovo usmeri pažnju na vrata.
Opet se kva-ka pomerala. On opali. Deo na vrhu pištolja ostade u
zadljem položaju, ukazujući da je pištolj prazan.
"He!" Stavi pištolj u džep i potrča ka Džil. "Treba mi pištolj!"
Ona je bila preokupirana otvaranjem vrata, po-kušavajući da uđe u
Rols-Rojs i izgleda nije ni prime-tila kada joj je Pitman uzeo pištolj.
U njega je moglo da stane više metaka nego u kolt. Pitamn oseti
sIgurnost. Ali, shvatio je da su i dalje u zamci. Ako gospođa Pejdž upali
kola, otvori vrata ga-raže i izađe, biće nemoguće da se on i Džil odbrane

 

od šest revolveraša.

Vrata na stepenicama se polako otvoriše. Pitman opali. Zvuk " devetke"

 je bio tiši od koltovog. Bilo je očigledco da je revolveraš imao nameru da

se skriva Dok Pitman ne potroši svu municiju.

Njegovo srce je počelo da lupa divlje, pitajući se zašto policija još nije

stigla. Susedi su morali da ČUJU pucnje i da ih pozovu. Zašto je policiji

trebalo toliko vremena?

Džil je i dalje lupala na vrata. " Pustite me unutra!"

Gospođa Pejdž pritisnu dugme, kvaka kliknu i vrata se otključaše. Ona

otvori vrata. "He mogu da upalim kola!"

"Moj otac ima jedna takva! Pustite mene da probam! Pomerite se!"

Džil sede za volan.

304

305

Šggaan pritrča kolima i vide Deninga da sedi no- f red gospođe Pejdž.

On viknu da se Dening pomeri na l zadnje sediše, gde je sedeo

poslužitelj. !

Pitman se ugura pozadi i viknu Džil. "Bežimo odav-de!"

Džil zalupi vratima i okrenu ključ. "Neće!" "Pokušaj opet!" "Neće da

se okrene do kraja!"

"Pitman izađe iz kola i nanišani ka vrhu stepeni-ca. "Požuri!"

"Ključ!" reče Džil. "To nije pravi ključ!" Drhtećih ruku ona odabra

drugi ključ.

Iako preopterećenih ušiju, Pitman začu zvuk na stepenicama. Prvo se

pojavi senka a potom i cipele. On opali. Delići betona padoše na cipele.

Revolverašse povuče unazad.

Džil povika, "Uspela sam!" Mašina Rols-Rojsa zabruja.

"Požuri!" Pitman opali još jednom ka stepenica-ma i vrati se u kola.

Zaključajte sva vrata!"

Džil pritisnu centralno dugme za vrata, potom akti-vira još jedno

dugme, i vrata garaže počeše da se dižu. Pitman je gledao kroz

prozor. Revolveraš se spuštao niz stepenice.

Tađaće u prozore"! povika Pitman. "Sagnite se!" "Neće moći!" povika

gospođa Pejdž. Metak pogodi prednje staklo i odbi se. "Moj muž se

bojao terorista!" "Šta?"

Džil smota Rols-Rojs, i izjuri iz garaže čim se vrata podigoše. Uspevši

se, stigoše na nivo okolnog tere-na. Pitman je primetio tri muškarca

koja su se krila po senkama oko kuće. Čekali su spremni da pucaju.

Nije mogao da čuje pucnje zbog prigušivača, ali varnice iz

306

 

pištolja su ukazivale da su pucali. Meci su se odbijali od kola. '

 j

"Štado-?"

"Stakla su neprobojna!" reče gospođa Pejdž. "Cela kola su takva! To

sam sve vreme pokušavala da vam kažem!"

Džil doda gas, prođe pored revolveranga koji su pu-cali u kola. Pitman

 je osećao vibracije od metaka koji su se odbijali. Džil se borila sa

velikim volanom. "Ova mašina je kao tenk!"

"Ranije sam mislila da je moj poslednji muž bio lud kada je kupio

blindirana kola!"

Jedan revolveraš stade ispred kola, nišaneći u prednje staklo. Ustuknu u

stranu kada je Džil dodala gas. Prošli su kroz uzanu aleju drveća i stigli

do puta koji je vodio na ulicu. Nije bilo vremena da se upale faro-vi, ali

zahvaljujući uličnom svetlu Džil je videla da je tamna limuzina kojom

su revolveraši stigli, bila par-kirana tačno na pugu gde se izlazi na ulicu.

Nije mogla nikako da je izbegne. Ostala kola su bila parkirana pored

izlaza, sprečavajući da sa Rojsem izađe preko trotoara na ulicu.

"Zavežite se!"

Džil črvšće steže volan, usmerivši Rrjsa ka limu-zini koja je blokirala

prolaz. "Nadam se da ovo jeste tenk!"

Osetivši ubrzanje, Pitman se spremao na udarac. Limuzina mu se činila

sve veća. Rols je udari takvom snagom, da ona odlete u stranu.

Pitman je imao osećaj da ga je neko tresnuo u grudi. Glava mu odlete

unazad. Dening pade na pod. Rols je napredovao, gurajući limuzinu u

stranu. Gospođa Pejdž Je stavila ruke na vozačku tablu, da bi se

zadržala.

307

Udarac u metal i prs^anje stakala je samo povećalo zvonjavu u

Pitmanovim ušima. Kada je limuzina bila dovoljno odgurnuta, Rols

izađe na ulicu. Džil malo us-pori, aln teška kola jedva da su reagovala.

Ona smota volan, da bi izbegla sudar.sa kolima parkiranim na

suprotnoj strani ulice. Ali, tako teškim Rojsem se jedva moglo

upravljati. Jedna od parkiranih kola su izgleda bila prevelika, oni ih

udariše i ponovo se začu lomljenje stakla i gužvanje metala.

Razdrman od dva udara, Pitman je buljio u Džil koja je menjač ubacila

u rikverc. Ona je okrenula kola tako da ne blokiraju obe trake. Ali,

prekasno. Usledio je još jedan udarac. Kola koja su prolazila ulicom,

nisu mogla da se zaustave na vreme i izbegnu Rols. Iz sup-rotnog

pravca se približavalo svetlo farova. Začu se škripa kočnica, ali do

udarca nije došlo.

 

"He!" pomisli Pitman. "Blokirani smo!"
Vozači su izašli iz kola. Uzbunjeni tolikim suda-rima, ljudi su izlazili iz
svojih kuća. Prolaznici su šokirano gledali. Trotoar je postao zakrčen.
Sirene su zavijale, kola su stajala blokirajući ulicu.
"Šta ćemo sad da radimo?" prošapta Dening.
"Jedno je sigurno. Nikuda ne idemo u Rolsu," reče Džil.
"Izlazite iz kola," izjavi Pitman.
"Pucaće u nas," primeti poslužitelj.
"He možemo da ostanemo ovde. Požurite. Svi napo-l>e!" Pitman
pomože Deningu da ustane sa poda. "Da li sge dobro? Gospođo Pejdž,
kako ste vi?" Pitman otvori vrata. Tospođo Pejdž, pitao sam vas da li
ste dobro.",
Sedeći ošamućeno, ona zastenja.
Džil se približi da je pregleda.
Pitman je već otvorio njena vrata i upita "Kako je?"
Ostali vozači su se tiskali oko Pitmana.
I
"Šta ste to pobogu, radili!" vikao je jedan čovek. "Pojavili ste se
niotkuda!"
"Trese se, ali ne vidim krvaren>a." reče Džil.
"Moramo da odemo odavde," opominjao je Dening.
Pitman je analizirao situaciju. Ugledao je krupnog čoveka u vetrovci,
kako trči ka mraku i nestaje c vidi-
ka.
"Gospode," uzviknu jedan posmatrač, pokazujući u
Pitmanovu desnu ruku.
Tek kada je shvatio da u ruci još uvek drži pištolj, Pitmanu bi jasno,
zašto je čovek pokazivao u njega. Čovek ustuknu i sada je i jedan od
vozača uočio pištolj.
"Pa on ima pištolj!" uzviknu neko.
Neka žena vrisnu.
Gužva oko Pitmana se udaljavala. Svi su hteli da pobegnu od pištolja.
Pitman je i dalje gledao ka kući gospođe Pejdž. Čovek u vetrovci je
nestao. On potom pogleda u uspaničene ljude, plašeći se da bi revolve-
raš mogao da ih iskoristi kao zaklon.
"Dobro je," progovori Cil iza njega.
Pitman se okrete i ugleda Džil i gospođu Pejdž.
"Bežimo odavde!" uzviknu Dening.
"Daster." Pitman otrča ka kući, gde ga je parkirao. Izvukao je ključeve
od kola, otključao ih, otvorio vra-ta, podigao vozačevo sedište, žaleći što

 

Daster ima samo dvoja vrata.

Dening sede napred. Džil i poslužitelj su pomagali gospođi Pejdž da uđe

pozadi, spuštajući gumenu torbu i mali kofer na pod. Pitman spusti

sediše, žurno sede za volan, zatvori vrata, upali kola i krenu. U suprot-

noj traci je desetak kola bilo blokirano, vozači i pro-laznici su stajali

zbunjeno. Ali, Pitmanova traka je bila potpuno čista. Rols i ostala kola

su ostali iza njih.

308

309

"Sagnite se," povika Pitman, "za slučaj da su on revolveraši još u

okolini..."

Upalio je svetla i pažljivo upravljao kako bi izbe-gao prolaznike.

"Imali smo sreće!" izjavi Dening. "Uplašili su se od gomile ljudi."

. 'j

"Možda," progovori Pitman. \

"Šta znači to možda?" Dening ga pogleda. "He vi- j dim nikave farove.

Niko nas ne prati." I

"Slažem se. Izgleda da smo umakli," reče Pitman. I "Bar za sada. Ali

nisam cmypait da su se uplašili od s ludi."

.Zbunjeni Dening onmahnu glavom.

"Čini mi se da im nije odgovaralo," poče Pitman. "Inače bi nas ubili na

ulici. Ko bi bio u stanju da ih identifikuje u toj panici i mraku?"

"A od čega su se onda uplašili?"

Gume su škripale kada je Pitman skrenuo za ugao, vozeći ka jugu i

Tridesetčetvrtoj ulicn. Uspori, upo-zorio je sebe. He smeš da dozvoliš da

te policija zau-stavi. Znojeći se, usporio je i uklopio se u saobraćaj.

"Nisi odgovorio na moje pitanje," požali se De-ning. "Ako misliš da se

nisu uplašili od toliko lju-di, zašto-nisu pucali kada smo izašli iz Rolsa?

Šta znači to, nije im odgovaralo?"

"Nisu samo hteli da nas ubiju," odgovori Pitman. "U pravu si. Ja jesam

Metju Pitman. Policija me traži zbog ubistva Džonatana Milgejta. Ali,

kunem se, ja to nisam uradio. Ja sam samo pokušao da mu pomognem."

Pitman je objasnio šta se desilo na imanju u Skarsde-jlu. "Od tada sam

u bekstvu. Ono što mi je Milgejt rekao je dovoljno opasno za sve njih,

da očajnički po-kušavaju da me ubiju, pre nego što saznam šta to

znači."

Pitman je vozio i nervozno gledao u semafore u Pensilvanija aveniji.

"Da bi me sprečili da to saznam, oni su ubili nekoliko ljudi kod kojih

sam išao da se raspitam. Udesili su da izgleda kao da sam ja ubio te

ljude. Zato su me novine i proglasile suicidnim. Ali, ja nikoga nisam

 

ubio. He, nije tačno. Biću potpuno iskren. Neka mi je bog u pomoći,
ubio sam. Morao sam da se branim, protiv čoveka koji je uperio pištolj
u mene u mom stanu u Menhetnu i protiv čoveka koji je pretio Džil u
njenom stanu."
"To je moje pravo ime," objasni Džil gospođi Pejdž. "Ti ljudi misle da i
 ja nešto znam."
"A šta je onda c nama," progovori gospođa Pejdž. "Zašto su hteli nas
da -?"
"Ti ljudi rade za vašeg oca a verovatno i za ostale visoke savetnike,"
reče Pitman i skrenu iz Pensilva-nija avenije u M ulicu, gde je bio gust
saobraćaj. "Vaš otac zna, koliko ga mrzite. Zna i da želite da ga uništite.
Logično je da ćemo doći kod vas da zamolimo za pomoć."
"Ali ti je nisi ni poznavao," bunio se Dening. "Da nije bilo mene..."
"Ali, Justis Gejbl to nije znao," odgovori mu Pit-man. "Ono što zna je
da sam bivši novinar. Možda se plašio da ću sam iskoristiti svoja
poznanstva da Dođem do nje, a to se večeras i dogodilo. Pretpostavljam
Da je neko stalno nadgledao kuću, za slučaj da se pojavi-mo. I kada smo
došli, čovek je zvao pomoć."
Ispred njih je bio osvetljeni most Francis Skot Ki, preko koga su prešli
reku Potomak i ušli u Vir-Šgaiju, "Proglasili su da euforično ubijam i
da je to neka vrsta moje osvete visokim savetnicima. Hteli su Da izgleda
kao da sam vas ja ubio. A zašto bi ja to Uradio? Ko zna. Vlasti, posle
svega, misle da sam lud.
311
310
Možda sam usmerio svoj bes na kćer, pošto nisam uspeo da nađem
Justisa Gejbla. A on je kao bio zabrinut za svoju kćerku, na je poslao
ljude da je čuvaju. Uhvatili su me, pošto sam je ubio. Razmenili smo
pucnje. Džil i ja ne bismo preživeli. Kraj priče. Kraj pretnji visokim
savetnicima. Niko ne bi mogao da dokaže nešto sup-rotno i policija bi
prihvatila to rbjašnjenje." .
"Policija," progovori goepođa Pejdž. "Moramo da idemo u policiju.'
"Vi možete," reče Pitman. "Vas he saslušati. Sa novcem i ugledom koji
uživate, učiniće sve da vas zaštite. Ali, i vaš otac će uraditi sve što je u
njego-voj moći da vas diskredituje i ubedi ljude da ste ludi. Šta je
vlastima prihvatljivije, da sam ja manijak ili da je vaš otac bio toliko
odlučan, da je čak hteo da ubije sopstvenu kćerku da bi sačuvao
tajnu?"
"Moj otmeni otac," izgovori gospsfa Pejdž c gađenjem.
" A uvek postoji rizik da vaš otac namesti da vam se dogodi nesreća,

 

dok ste pod zaštitom," nastavi Pit-man. "Pre sedam godina je Džonatan
Milgejtnamestio da ja dobijem batine u Bostonu, kada me je policija
privela zbog sumnje da sam hteo da provalim, dok sam pokušavao da
napišem priču o Milgejtu. Dva muškarca koja su ra-dila za njega su mi
slomšga vilicu u zatvoru."
"Zato se ni mi nismo predali," doda Džil. "Da se Met predao policiji, i
pokušao da im kaže istinu, ne bi bio bezbedan. He bi mu ni poverovali."
"Dokazi su protiv mene. Imam više šansi ako sam slobodan i učinim sve
da dokažem da sam nevin."
"Kako?" upita gospođa Pejdž.
"Razmišljam o tome. Ali, ne mogu to sam. Hoćete li da mi pomognete?*
"Recite šta treba da uradim?"
312
"Još uvek nisam smislio sve detalje. Ali za sada ovako stvari stoje.
Ispred vaše kuće, ljudi su videli pištolj u mojim rukama. Skoro je
sigurno da su videli naše tablice iz Vermonta. Ono što se desilo, može
biti predstavljeno kao kidnapovanje. Policija će nas tražiti po
registarskim tablicama." Pitman je vozio ka Roslinu u Virdžiniji.
"Treba mi veliki bar sa punim
parkingom."
"Da," složi se Dening. "Morao bih da popijem
. nešto."
"Nisam na to mislio," reče Pitman. "Moram da uk-radem nečije
registarske tablice iz Virdžinije. Pošto to uradimo, idemo da
telefoniramo. Hoću da pozovete svog oca, gospođo Pejdž. Ima nekoliko
stvari, koje želim da mu kažem."
"Ali, je nemam njegov broj telefona. Nije hteo da mi
gada."
"Nema problema. Ja imam broj," izjavi Pitman.
"Vi ga imate? Kako?"
."Dobio sam od osobe, koju sam ranije intervjuisao."
i Telefonska govornica je bila izvan bogato osvet-ljene radnje. Pitman se
uparkira pored ostalih kola i Dok su ljudi izlazili i ulazili u radnju, on je
ostao u dasteru, poučavajući gospođu Pejdž šta da kaže ocu.
"Možete li sve to da zapamtite? Da li ste u stanju Datouradite?" ,
313
"Uživaću u ovome," odgovori ona, dok su joj će crte lica zatezale. "To
 je upravo ono, što bih i ja želela da mu kažem,"
"Nadam se da vas ne usmeravam pogrešno. Svesni ste, da ovo može da
vas odvede u opasnost."

 

" Ja sam već u opasnosti. Moram da se zaštitam, Ali ne shvatam zašto
moramo da koristimo javnu govorni-cu. Zašto ne iznajmimo hotelsku
sobu i telefoniramo odande? To bi bilo udobnije."
" Ako je vaš otac tako opsednut sigurnošću kao što mislim da jeste,
verovatno ima opremu pomoću koje može da utvrdi odakle zovemo. To
više nije problem. I onda bi poslao svoje ljude u hotel. A soba je kao
klopka."
"Naravno," složi se ona. "Kako se samo nisam seti-la toga."
"Ali ti si se setio," reče Dening Pitmanu, Pitman protrlja obrve
zamišljeno. "Moramo da bu-demo oprezni." Počeo je da shvata da ima
talenat za bežanje. Glava mu je pulsirala pitajući se šta još ne zna o
sebi.
Džil se vratila iz radnje, pružila Pitmanu metalni novac koji je rasitnila.
"Uskoro ćemo ostati bez goto-vine."
"Znam, Hvala za novčiće." Uperio je prst upitno. "Šta je u toj papirnoj
kesi?" "Kafa i krofne za sve." "Nikada se više nećeš pravilno hraniti."
"Nadam se da ću imati bar priliku da pokušam." Pitman joj dotače
ruku i onda se okrete ka gospođi Pejdž. "Pa, šta mislite? Jeste li
spremni? Dobro. Haj-de da to obavimo." Otpratio je do telefonske
govorni-ce koja je bila udal>ena od ulaza u radnju, tako da niko nije
mogao da ih ometa. On je izvukao parče papira na
kojem su bili brojevi telefona do kojih je došao po-moću Brajanovog
kompjutera. Pošto je ubacio novčiće u aparat, odtipkao je brojeve
Justisa Gejbla i dao slušalicu gospođi Pejdž.
Ona je stalaja u govornici i gledala kroz stakleni zid kao da vidi svog
oca. Potom progovori. "Justis Gejbl... O, u ovom slučaju, JLISLIM da
bi želeo da ga prekinete. Recite mu da ga zove njegova voljena kćer-ka."
Gospođa Pejdž je lupkala kažiprstom po stakle-nom zidu. "Zdravo,
dragi tata. Znala sam da ćeš biti zabrinut, pa sam te pozvala da ti
kažem, da sam živa, uprkos siledžijama koje* si poslao u moju kuću."
Nas-mejala se gorko. "Koje siledžije? One koje si unajmio da me
ubiju... Stani. He zanemaruj moj intelekt. Da ne očekuješ da poverujem
tvojim poricanjima? Znam da sam te u mnogo čemu razočarala i
naravno da nisam savršena. Ali možeš da budeš ponosan, jer nisi od-
gajio idiota. Znam šta se dešava, i učiniću sve, da te zaustavim. ... U
čemu je problem? Odjednom, izgleda Da nemaš više šta da kažeš. Kada
sam bila mlada, prekidao si me kad god sam htela nešto da ti kažem.
Sada, konačno ti slušaj. Da, da. Dankan Klajn, oče. Akademija Groleir.
Sneg. Ubio si Džonatana Milgej-ta da bi sačuvao tajnu. Ali, ja ću otkriti
tu tvoju taJnu. I proklet da si, nadam se da ćeš preostali deo života

 

provesti u patnji. To je za ono što si učinio m°joj majci."
Gospodža Pejdž spusti slušalicu, gledajući je, uzdah-NU i okrete se ka
Pitmanu. "Bilo mi je izuzetno zado-
314
.
"Imaćete još puno prilika. Želim da izvršim pRitisak na vašeg oca, na
sve njih," reče Pitman. " Ali saDa moramo da se vratimo u kola i
udaljimo se odavde, za slučaj da je vaš otac odredio odakle ste zvali. "
315
Dvadeset sekundi kasnije, Pitman je u retrovizoru gledao velika svetla
radnje kako ostaju iza njih, "Vo-zićemo nekoliko milja, a onda ćemo da
zovemo sa drugog telefona." ~ 
"Odlično. Sada je na mene red da zovem," reče Džil. "Vinstona Slouna.
He mogu da dočekam. Tako se -dobro osećam što se lično suočavamo sa
njima."
Na kraju je došao red i na Pitmana. Zaustavio je kola pred telefonskom
govornicom na kraju tržnog centra, na parkingu u Feirfeksu u
Virdžiniji. Stojeći u govornici, proučavao je listu c telefonima, ubacio
novčiće i pritisnuo brojeve.
Telefon je zazvonio samo jednom i javio se dubok, napregnut muški
glas. "Rezidencija Stendiš."
"Moram da razgovaram c njim."
Glas je oklevao. "Izvinite, ko zove?"
"Samo mi ga dajte. Siguran sam da je još budan, jer znam da su ga
upravo zvali Justis Gejbl ili Vinston Sloun, a možda i obojica."
"Kako to znate, gospodine?"
Pitman nije očekivao da poslužitelj postavi ovak-vo pitanje. Kao što je
glas malopre oklevao, tako je sada i Pitman. Njegov plan se zasnivao na
verovatnoći da he visoki savetnici osetiti tenziju zbog telefon-skih
poziva, pa će se čuti među sobom i da će osetiti čak veći pritisak kada
shvate da su ih zvali različiti ljudi. Upućena poruka je bila jasna. Niste
uspeli da
sačuvate tajnu i sve više ljudi zna za šta ste uradili da je sačuvate. Uz
sreću, visoki savetnici bi se uzbudi-li, napravili grešku i ...
Duboki, napregnuti, muški glas prekide Pitmanove misli. "Gospodine,
da li ste još na vezi? Pitao sam, kako znate da su gospodina Stendiša
zvali Justis Gejbl i Vinston Sloun?"
"Jer sam želeo da c njim govorim o istoj stvari, o kojoj su i oni pričali,"
odgovori Pitman.
"I šta je to?" Glas je zvučao još napregnutije.

 

"Slušajte, umoran sam od ovoga. Recite mu Dankan Klajn, akademija
Grolier. Recite mu da o tome može da popriča sa mnom, ili sa
policijom."
"Bojim se da ne razumem. Dankan Klajn? Akademija Grolier?"
Sa druge strane linije su dopirali glasovi ljudi koji su se kretali. Šta se
tamo dešava, pomisli Pit-man.
"Sa kime govorim?" insistirao je glas.
"Imam osećaj da niste poslužitelj."
Tospodin Stendiš neće govoriti sa vama, dok ne sazna ko zove. Ako mi
se predstavite..."
U pozadini, Pitman začu muškarca koji reče "Po-ručniče."
"Vi ste iz policije," zaključi Pitman.
"Iz policije? Zbog čega tako mislite, gospodine? Samo mi je potrebno
vaše ime i ja ću zamoliti gospo-dina Stendiša ako -"
"Do ćavola, šta se dešava?"
"Ništa gospodine."
"Naravno. A kod njega u kući je policijski skup."
"Samo nekoliko gostiju."
"Prestanite sa tim glupostima! Pretpostavljam pokušavate da locirate
poziv. He mari. Spus—•
316
317
slušalicu ako ne odgovorite na moje pitanje. Šta se
desilo?"
glas.
Bojim se da je u pitanju nesrećan slučaj." odgovori
"Viktor Stendiš je mrtav?" Džil se nagnu unapred, dok je Pitman brzo
vozio, kako bi se udaljili od 1ržnog centra.
"Kako?" upita gospođa Pejdž zaprepašćeno.
"•Policajac nije hteo da kaže." Pitman se uključi na stari autoput.
"Iznenađen sam da mi je i toliko rekao. Očigledno se trudio da me
zadrži na liniji dok ne otkriju sa kog broja sam zvao i ne pošalju tamo
nekoga."
Pitman ^začu sirenu koja im se brzo približavala. Napeto je pogledao u
retrovizor i video rotirajuće svetlo policijrkih kola koja su se probijala
kroz gust saobraćaj. "Možda nisam prekinuo na vreme."
Kola su prelazila iz trake u traku, jureći. Neočeki-vano, kola skrenuše
sa autoputa.
Pitmanove zgrčene i oznojene ruke su stezale volan. "Mislim da mi je
dovoljno adrenalina za noćas."

 

"Drago mi je da čujem što nisam jedina koja je iscrp-ljena," reče
gospsfa Pejdž. "Mogla bih malo da prileg-nem."
"Zar ovo nije sjajio," uskliknu Dening.
"Šta?"
"Trojica su mrtva, imamo još dvojicu," reče Dening iikujući. "Padaju
kao muve, Vivijen. O tome sam sanjao.
318
Konačno dobijaju ono što su zaslužili. Stani," obrati se Pitmanu.
"Moramo da pronađemo još jedan tele-
fon."
Pitman nije znao kako da odgovori na Deningov zah-
tev.
"Uradi ono šti ti kažem," insistirao je Dening. "Tamo. Na stanici. Brzo.
Skreni."
Zbunjen Deningovim emocijama, Pitman posluša. Zaustavio je daster
pored pumpe za vazduh, na benzin-skoj stanici. Svi su se okupili oko
govornice dok je Dening zvao.
"Javljaš se lično na telefon ovih dana, Justise? Malo si nervozan, je l'
da? ... Stari neprijatelj. Zovem te da ti kažem, koliko mi je drago što je
Viktor Sten-diš umro večeras. Uzbuđujuće, ekstatično. Đubre je to
zaslužilo. A i ti. Dovoljno mi je da verujem u boga. Kaži, Justise, da li
Viktorova smrt ima nekakve veze sa vašom tajnom? Kada ljudi čuju Za
Dankana Klajna, bićeš uništen. Umrećeš u sramoti. Igraću ti na gro-bu,
kučkin sine!"
Dening zalupi slušalicu, oči mu zasijaše kao flu-orescentne reklame.
Radnik sa pumpe izađe, brišući mast sa svojih ruku. "Treba vam
benzin?"
Pitman je bio tako obuzet izrazom mržnje na Denin-govom licu, da mu
 je trebalo nekoliko trenutaka da odgovori. "He. Samo smo
telefonvrali."
"Vaš prijatelj ne izgleda dobro."
"U pravu ste, Nije mu dobro," reče Pitman, videvši da Dening
posustaje.
"Potreban mu je odmor." Deningova kolena pokle-koše.
Pitman ga uhvati.
"Previše događaja," reče Dening. "Moram da leg-nem."
319
"O bože, da pozovem kola hitie pomoći?" upita rad-nik.
"He," odgovori Pitman, brzo razmišljajući. Prvo je morao da se uveri
da je Deningu dobro. Istovremeno je morao da se udalji od benzinske

 

stanice, za slučaj da je Gejbl locirao poziv. "Moja prijateljica je
bolničarka. Unećemo ga u kola. Pregledaće ga. Ako bude potrebno,
odvešćemo ga u bolnicu.
Požurili su da stave Deninga na zadnje sedište. Pitman je već bio za
volanom. Zalupio je vratima, upa-lio dastera i uključio se u saobraćaj.
"Kako mu je?"
Džil ga je pregledala. "Puls mu je brz, ali slab. Ne-stabilan."
"Šta to znači? Da li je doživeo srčani udar?" "He znam. Kaže da ne
oseća jak bol u grudima. Zvuči mi kao angina. Da imam neki
instrument, merač pritis-ka, mogla bih... Mislim da ne smemo da
rizikujemo. Od-vešćemo ga u bolnicu."
Sedeli su u česaonici na urgentnom odeljenju i žmirkali zbog jakog
svetla koje se odbijalo od belih zidova. Pitman je ceo u metalnu stolicu,
osećajući bol u nogama i leđima, zbog duge vožnje. Pored njega je bila
gospođa Pejdž, koja je izgledala mnogo starije zbog brige i umora.
Pitman je gledao u ljude koji su čekali da čuju nešto o pacijentima.
Činilo mu se da će ga od čestog boravka po bolnicama preokupirati
Džeremijeva smrt. Ali, sa-
320
da se toliko toga desilo i on je imao toliko briga, da je Džeremi samo
delimično okupirao njegove misli i osećanja. Ali je shvatio da to nije
smanjilo njegovu ljubav prema Džeremiju. Nasuprot njegovim morama
od pre nedelju dana, shvatio je da je njegova najveća odgo-vornost da
ostane živ i nastavi da voli Džeremija. Mo-rao je da učini sve da preživi.
Džil je izašla iz ordinacije. Njena odeća je izgleda-la zgužvano. Njene
plave oči su bile ispunjene brigom, dok je provlačila prste kroz kosu,
prilazeći im. "Ima li novosti?" upita Pitman.
"Još uvek rade testove, ali za sada ne izgleda da je koronarno." Džil se
spusti u stolicu pored njih. "Is-crpljen je. Doktor želi da ga zadrži preko
noći."
"Ovde he biti bezbedan. Niko se neće setiti da ga traži u bolnici u
Feirfeksu." "Pod uslovom da ćuti."
"Da, mislim da se oseća dovoljno bespomoćno, da neće poželeti ponovo
da telefonira. Neće odati gde je."
Gospođa Pejdž se nakašlja. Glas joj je bio suv. "Ali, nije samo on
iscrpljen." Okrenu se ka poslužitelju. "Džordž, lepo od tebe što si ostao
sa mnom. Mislim da je vreme da se pobrineš za sebe. Potreban ti je
odmor. Tvoja porodica će se brinuti gde si. Pozovi ih i idi kući."
Džordž je oklevao. "Mislite li da je to pametno, gos-pođo? Da idem
kući? Ljudi koji su vas tražili možda nadgledaju i moju kuću. Mogli bi

 

da me preslišaju i otkriju gde ste."
" Ali, ti nećeš znati gde sam," odgovori ona. "Džordž je u pravu,"
povrdi Pitman. "Čak i da ne zna gde ste, moraće da ga muče, da bi
saznali. Bio bi u opasnosti, kao i svi mi."
321
"Voleo bih da pođem c vama, gospsfo. Kako stvari stoje, potrebna vam
 je moja pomoć, više nego ikada."
8
Holidej In je bio zapadno od Feirfeksa, na putu 29, Pitman ga je izabrao
 jer je to bilo blizu kuća visokih savetnika. Na trenutak je brinuo kako će
platiti ho-tel. On i Džil su imali samo još malo novca., a nisu smeli da
koriste kreditne kartice. Nije smela da ih koristi ni gospođa Pejdž, jer je
njeno ime poznato i privuklo bi pažnju. Policija i Justis Gejbl bi upozo-
rili kompanije koje izdaju kreditne kartice, nagla-šavajući da treba da
ih informišu ukoliko neko upotrebi njenu karticu.
Teškoće su nestale, kada je Pitman shvatio da je poslužitenj
najneupadljivija osoba. Policiji i preos-talim visokim savetnicima bi
trebalo dugo, dok otkri-ju Džordžovo ime. A odmor im je bdžo
neophodan.
Čekali su u senci, na prakingu dok je Džordž bio otišao da iznajmi sobe.
One su bile na drugom spratu. I dok su se peli Pitman se obrati gospođi
Pejdž i Džordžu.
"Nije dobro da ostanemo predugo na jednom mestu. Moramo da odemo
odavde u sedam ujutru."
Gospođa Pejdž je bila iznenađena. Očigledno nije ustajala tako rano, ali
nije rekla ni reči, samo je klim-nula.
"Zapamtite, ne smemo da telefoniramo odavds," do-dade Pitman. •
322
Ovog puta su obadvoje potvrdno klimnuli.
"Lepo spavajte," požele im Pitman.
"Čeznem za snom," reče gospođa Pejdž.
Pošto su Džordž i ona ušli u sobu, i Pitman i Džil otključaše svoju. Uneli
su gumenu torbu i mali kofer, spustili ih na pod, zaključali vrata ne
osvrnuvši se da pogledaju sobu. Okrenuli su se jedno prema drugome,
pogledali i nežno zagrlili.
Ostali su tako dugo. Iako umoran, Pitman je osećao da može tako da
stoji i da je drži celu noć. Ali, njegova kolena postaše nestabilna. Uzevši
njenu ruku, sedoše na krevet. "Najgore je šgo počinjem da mislim da ne
možemo da se izvučemo iz ovoga," reče on. "Ali nadam se. Poslednji put
kada sam se nadao celim srcem, nije uspelo."

 

Džil ga pomilova po licu. "Izvući ćemo se. Dogodiće se. Uspećemo."
" Naravno." Ali, Pitmanov glas nije zvučao optimi-stički. Nežno je
poljubi u obraz, ustade i skide jaknu. Kolt 45, koga nije ponovo
napunio, je bio u gumenoj torbi. Ali, "devetka" koju je uzeo od Džil je
bila za njegovim pojasom. C olakšanjem je izvadi i spusti pored
televizora. BOlela su ga leđa na mestu gde ga je pištolj pritiskao.
Džil pokaza u televizor. "Možda treba da pogledamo Si-en-en. Možda će
biti nešto o Viktoru Stendišu."
"Dobra ideja." Pitman uključi televizor i nađe Si-en-en. Gledao je
nekoliko sekundi priču o detetu koje je spašeno.
"Taj dečko izgleda prljavo, a ja će tako osećam," reče Džil.
"Kako bu bilo da se ti prva istuširaš?"
323
"Umeš da kažeš pravu stvar." Pošto ga potapša po leđima, ona uze
stvari uz koferčeta i uđe u kupati-lo,
Pitman je čuo pomeranje zavese i šum vode u kadi. Uzeo je svoj kolt 45 i
kutiju sa municijom, vrati se na krevet i napuni ga, slušajući televizor.
Spiker je po-navljao vesti dana. Usledile su reklame, pa priča o
sedamdesetogodišnjakinji koja je doktorirala na poli-tičkim naukama...
Bližila se ponoć. Tek tada će emitovati vesti.
On izu cipele i spusti umorna stopala na tepih, osećajući kako su počela
da se opuštaju.
Mora da je zadremao, jer sledećeg čega će ceha je da je ležao na leđima
a Džil ga je masirala.
"Uh."
"Izvini što sam te probudila." Džil stegnu peškir oko sebe. "Ali mislim
da bi bio srećniji ako se is-tuširaš pre spavanja."
"Ako se ne uspavam u kadi i udavim."
Posle dužeg vremena, njene plave oči zasijaše. "Treba ti pomoć?"
"To je iskušenje. Ali, kladim se da bi se okliznuli i razbili glave."
"Sigurno ti se priviđa strašni sud."
"Nije ni čudo." Pitman skupi energiju, ustade, uze gumenu torbu i ode
u kupatilo. Pokušavao je da se seti kada se poslednji put tuširao. Prijala
mu je topla voda. Stavio je šampon na kosu i osetio zadovoljstvo. Na
trenutak se setio kako je mrzeo da se tušira posle Džeremijeve smrti.
Uzdahnu i odbaci tu misao, opušta-jući se.
Kada se obrisao, oprao je zube, omotao peškir oko struka i izašao iz
kupatila. Grudi mu se malo stegoše, kada oseti hladniji vazduh, nego što
 je bio u kupatnlu
Neočekivano ga obuze samouverenost, shvativši da je u sobi bio samo

 

 jedan krevet. Džil je sedela na njemu, pre-krivena, ali golih ramena,
samouverena. Ona nervozno skrete pogled c njega ka televizoru.
"Ima li nešto na vestima?" upita Pitman, zvučeći
obično.
Ona odmahnu glavom.
"Ništa ni o Stendišu ni o nama?"
"He."
Pitman se približi krevetu i Džil postade vidno
napeta.
"Je si li dobro?"
"Da," odgovori ona, gledajući u televizor.
"Da li si sigurna?"
"A zašto ne bih bila dobro?"
Pitman sede na svoj deo kreveta. "Hej, što nećeš da pričaš sa mnom."
"Ja..."
"Ako ne možemo da budemo iskreni jedno prema du-gome, garantujem
da ovo nećemo preživeti."
"Napravila sam grešku, pre nego što si otišao na tuširanje," reče Džil.
"Je l'?" Pitman odmahnu glavom zbunjeno." A šta je
to?"
"Šalila sam se da ću ići c tobom na tuširanje."
"Da, sećam se. Pa šta?" "Loša šala." "Zašto?" * "He želim date
zadirkujemi požurujem."
"Zbunjen sam."
"Nisi samo ti," reče Džid.
Televizor je i dal>e radio. Pitman je jedva čuo da spiker govori o
ekonomskoj konferenciji u Ženevi, ali nije skidao pogled sa Džil.
324
325
"U Bostonu smo rekli određene stvari jedno drugo-me, Volim te."
Pitman oseti da se guši. "To ne govorim tako lako. Ove reči shvatam
vrlo ozbiljno. Za mene su one obavezujuće."
"Poptuno se slažem."
"Znači, zažalila si što si se obavezala, zar ne?" upita Pitman. "To je bila
greška? Bila si zbunjena što smo upućeni jedno na drugo i pod stresom
si pomi-slila da smo zaljubl,eni? Hoćeš da izgladiš nespora-zum? Hoćeš
da ispraviš stvari?"
"He, uopšte nije tako."
"Onda stvarno ne ..."
"He želim ni jednu reč da povučem. Volim te," iz-Javi Džil, "Nikada