Dejvid Morel Ocajnicke mere

 

nisam ni u šta bila sigurnija u svom životu."

"U čemuje onda problem?" uspeo je daupita. Kada joj je dotakao rame,

osetio je kako joj će šire nozdrve.

"Ova soba. Ovaj krevet." Njen glasutihnu. "Rekoh ti, ne želim da te

zadirkujem."

" Aha. Počinjem da shvatam. To je, da li će biti seksa ili ne?"

Džil usredsredi svoj pogled u njega. "Umorna si," reče Pitman.

"Razumem." Pitman je nije nikada gledao tako direktno. "Sve se desilo

prebrzo," poče Džil. "U redu je, stvarno." odgovori Pitman. "Nema

žur-be. To he ce desiti kada bude trebalo da se desi." "Stvrno tako

misliš?"

Kada je Pitman potvrdno klimnuo, ona se vidno opu-sti.

"Vođenje ljubavi ne treba da bude obaveza," poče Pitman. "To nije

nešto što osećaš da treba da ura-diš, jer su uslovi takvi. Čekaćemo.

Kada oboje budemo opušteni, kada osetimo da je pravo vreme..."

326

"Da li znaš, koliko sam zbunjena?"

Pitman nije razumeo.

Ona ga uhvati za ruku i on odmah shvati. Približio joj ce, kada se

podigla ka njemu. Njegov peškir pade istovremeno kada i čaršav koji ju

 je pokrivao. Usne su im se dotakle, tela se pripila jedno uz drugo.

Osećajući njene nežne grudi na svojoj koži, Pitman pomisli da mu srce

nikada nije tako brzo lupalo. U tom trenutku je samo mislio koliko je

voli.

Mnogo kasnije, kada je vreme ponovo počelo da pos-toji, Pitman je

postao svestan da leži pored nje, da su njegove ruke oko nje i njene oko

njega, da mu je ljubav dala povod za život.

Njegovo sanjarenje se prekide, kada začu muški glas.

"Televizor."

"Da," promrmlja Džil. "Zaboravili smo da ga

isključimo."

"Nisam to mislio." Pitman brzo ustade. "Slušaj. Govore o Viktoru

Stendišu." Njegovo srce ponovo za-lupa, ali ovog puta od šoka, dok je

gledao u kola hitne pomoći i policijska kola ispred kuće, rotirajuća sve-

tla su blještala, dok su policajci iznosili telo na nosilima.

Spiker je objavio: "... potvrdili su da je otmeni di-plomata Viktor

Stendiš umro od metka koji je sam ispalio." č/

327

SEDMI DEO

Bez obzira koliko je Pitman želeo da zaspi, nije mogao. I on i Džil su

 

ostali budni od šoka zbog Sten-dišovog samoubistva. Gledali su Si-en-en
do dva sata noću. Sledila je priča o Stendišovom životnom toku,
propraćena odgovarajućim fotografijama, prvo ambi-ciozni mladići,
kasnije dostojanstveni diplomata, os-tareli, ali i dalje c ambicijom u
očima.
Kada je postalo jasno da se taj izveštaj neće završiti do ujutru, Pitman c
olakšanjem ugasi televi-zor. Ležao je u tami, otvorenih očiju. Džil je
disala lagano i ujednačeno, što je ukazivalo da je konačno isključila
svoje misli i uspela da zaspi. Ali, Pitman nije mogao da zaboravi reči
spikera: "... umro od metka koji je sam ispalio."
Pitman nije očekivao samoubistvo. Naprezao se da shvati šta je do toga
dovelo. Visoki savetaici su sami ubili svog druga, Džonatana Milgejta,
kako bi ga spečili da oda tajnu o njima. Priča koju su lansirali, koristeći
Pitmana kao žrtvenog jarca toliko se izma-kla kontroli da je drugi
visoki savetnik Entoni Lojd umro od srčanog udara. Sada se treći visoki
savetnik, Viktor Stendiš, ubio, verovatno zbog straha. Ranije je Dening
rekao sa zadovol>stom, "Trojica mrtvi, još dvo-jica." Ali, Pitman nije
delio Deningovo mišljenje. Pitman je bio ohrabren što se među njima
pojavila slabost. Ali, ako ih je tenzija tako ekstremno po-gađala,
postojala je opasnost da i preostala dvojica visokih savetnika, Justis
Gejbl i Vinston Sloun, pod-legnu ili godinama ili depresiji.
Prokletstvo, pomisli Pitman. Moram nešto da URadim, i to brzo.
331
One večeri kada je stigao sa Džil u Vašington, ocehao je bes i potrebu da
se razračuna sa visokim sa-vetnicima, zbog svega što su mu uradili. Ali,
susretsa Bredfordom Deningom je doprineo da shvati posledice besa.
Osećanja su toliko deformisla njegov pristup životu, da je traćio svoj
život. U stari, večeras ga je taj bes skoro ubio.
Pitmanu se u mračnoj hotelskoj sobi učinilo da se Dening i visoki
savetnici sami uništvaju, prvi zbog besa, drugi zbog straha, a pravi
razlog je opsednutost prošlošću.
Ali, to neće biti sa mnom, pomisli Pntamn. Ja ne želim njihovu smrt. To
nije ni verzija samoubistva, koje sam pokušao prošše srede. U stvari, bio
 je izne-nađen jer samoubistvo, koje mu se činilo razumnim rešenjem,
sada ga je dovodilo u stanje šoka. Želim da živim! Gospode, kako želim
da živim! Nisam verovas da ću se ikada više ovako osećati.
Pitmanove misli se prenuše kada se Džil pomeri. Na njegovo
iznenađenje, ona se uspravi. Video je njenu siluetu u mraku.
"Šta si rekao?" upita ona.
"Ništa."

 

"Ma, jesi. Mrmljao si."
"Mrmljao?... Mislio sam da spavaš."
"Mislila sam da ti spavaš."
"Nemogu."
"Ni ja. Šta si mrmljao? Nešto kao da hoćeš da živiš."
"Mora da sam razmišljao na glas."
"Pa, pozdravljam tvoj motiv. Za nedelju dana si nrešao dug put, od
stavl>anja pištolja u svoja usta do žel>e daživiš."
"Mislio sam o Deningu."
"Da. Treba da pozovemo bolnicu i pitamo kako je."
"Mislio sam koliko je bio srećan kada je saznar da su trojica visokih
savetnika mrtvi."
"To ga je odvelo u bolnicu."
"Tačno. A nema garanicije da preostala dva savet-nika neće završiti u
bolnici, ili još gore. Mislio sam da bih i ja bio mrtav, ako Justis Gejbl i
Vinston Sloun ne prežive. Jer, u tom slučaju, neće biti načina da
dokažem da sam nevin. Sve se dešava tako brzo. He znam da li imama
dovoljno vremena. Moram da..."
•Šta?"
"Bio sam novinar. To najbolje radim - intervjuišem ljude. Mislim da je
to jedini način da se spasemo."
Nešto pre Zore, osećajući svežinu u vazduhu Pit-man se parkirao pored
telefonske govornice. Saob-raćajna buka je dopirala do njega kada je
izašao sa Džil iz kola i uputio se ka govornici. Posle studiranja
telefonskog imenika, on stavi novčiće u aparat i pri-tisvu brojeve.
Muški glas koji je podsećao na poslužitelja neke bogate osobe se javi
posle dva zvonjenja. "Rezidencija gospodina Gejbla."
"Dajte miga."
"Mogu li da mu prnesem ko ga zove, gospodine?
"Trebalo je da kažete da je prerano ga da uznemiri-te."
"Izvinite, gospodine?"
332
333
" Još nije ni šest sati ujutru, ali vama nije trebalo dugo da odgovorite na
telefon. Izgleda kao da ste već neko vreme dežurni. Da li su stvari malo
izmakle kon-troli?"
"He znam na šta ciljate, gospodine. Ako želite da govorite sa
gospodinom Gejblom, moraćete da mi kažete ko ste."
"Čovek koga je pokušao da ubije." Nastalo je ćutanje.
"Slobodno mu to prenesite," reče Pitman. "Ako tako želite, gospodine."

 

Pitman je čekao, gledajući u Džil, čije lepo lice je sada odavalo zamor i
stes.
Pola minuta kasnije se javio muški glas, koji je podsećao na šuštanje
lišća. "Justis Gejbl." "Metju Pitman." Ponovo je zavladala tišina.
"Da?" Gejbl je zvučao, kao da ima teškoće sa disa-njem. "Čitao sam o
vama u novinama."
"Niste iznenađeni što vas zovem."
"U mojim godinama, ništa ne bd trebalo više da me iznenadi," reče
Gejbl. "Ipak, ne razumem zašto ste se onako predstavili mom
pomoćniku."
"Shvatam šta je moglo da izazove konfuziju, a TO zavisi od vaše
namere, koliko još ljudi želite da ubijete."
Gejbl se nakašlja. "He znam o čemu govorite." "Bar ne preko telefona.
To razumem. To i očeku-jem od diplomate, poznatog po organizovanju
tajnih sastanaka. Ipak mislnm da treba da razgovaramo, a vi?"
334
PUP
I
"Možda. Ali kako, ako ne preko telefona?"
"Lično."
"Oh? Uzimajući u obzir kako ste se predstavili mom kolegi i prijatelju,
nisam siguran da ću se osećati si-gurno u vašem prisustvu."
"Osećanje je obostrano. Ali, kao što znate, ja ga nisam ubio. Vi ste."
"Iskreno, gospodine Pitman, prvo fantazirate ka-ko sam pokušao da vas
ubijem. A sada sanjate kaka sam ubio svog prijatelja."
"Niko više nije na liniji, pa možete da izostavite te dezinforamcije."
"Ja uvek pretpostavljam da je još neko na liniji." "Da li vas to sprečava
da pregovarate?" Gejbl se još jednom nakašlja. "Ponosam sam što
mogu da kažem, da tokom cele svoje karijere nikada nisam odbio
zahtev za pregovare."
"Onda slušajte. Očigledno su stvari izmakle kon-troli. Niste očekivali da
ću ovako dugo ostati živ. Niste očekivali ni da će se toliko drugih ljudi
umešati."
Čulo se samo Gejblovo teško disanje. "Uništili ste mi život," nastavi
Pitman. " Ali ja znam dovoljno da mogu da uništim vaš. Hajde da prog-
lasimo pat-poziciju. Mislim da je u vašem interesu da nestanem. Sa
penzijskim fondom. Milion dolara i pa-soš sa novim imenom."
"To je pozamašan penzijski fond." "Ali, to je moja cena. A takođe i
pasoš za Džil Voren."
"Nije lako doći do pasoša."

 

"Pa, sa vašim vezama u Stejt Departmentu to nije problem. Razmislite
o tome. Nestaću. Vaša priča će uspeti. Nećete više imati probleme."
335
"Ako pristanem da se sretnemo, želim da vam bude jasno, da neću
priznati nikakvu umeštnost u te op-tužbe o ubistvima i pričama za
 javnost. Raspravljamo o hipotetičnim stvarima."
"Kako god vam odgovara, da se dobro osećate," gospo-dine Gejbl.
"Treba mi vreme da razmotrim uslove."
" A ja sam na liniji predugo. Pozvaću ponovo u deset sati."
Gospođa Pejdž je otvorila vrata čim je Pitmai zaku-cao. Njena
skupocena haljina je bila izgužvana i nije priličila tom dobu dana.
Inače, izgledala je odlučno. "Da li ste gledali jutarnje vesti?"
"O Stendišovom samoubistvu?" Pitman potvrdno klimnu.
"On je bi najslabiji od njih petorice. Moj otac je bio najjači. Moramo
da nastavimo da vršimo pritisak na njega."
"Jutros sam ponovo počeo."
"Kako?" upita gospođa Pejdž.
Pitman joj objasni.
"Budite pažljivi. Moj otac je majstor manipulaci-je."
"I arogantan zbog toga. Računam c tim," nastavi Pntman. "Nadam se
da je za njega nezamislivo da neko može da ga izmanipuliše."
33«
"Ali, da li vi to stvarno možete? To je ogroman
rizik."
"Kad bih mogao da smislim neki drugi način, uradio bih tako. He
možemo samo da se krijemo. Moramo da vršimo pritisak na njih.
Moramo da se vratimo u Vašington. Treba da obiđem nekoliko mesta.
U stvari, moram da vidim još dva čoveka, c kojima mogu da poraz-
govaram."
"Koga?"
"Stručnjaka za bezbednost i eksperta za oružje. Ob-jasniću vam u
kolima."
"Ali, šta ako vas se sete?" upita gospođa Pejdž. "Ako vas povežu sa
iričom iz novina i televizijskim izveštajima..."
"Intervjuisao sam ih bar pre pet godina. Bio sam deblji. Imao sam
brkove. Velike su šanse da me ne prepoznaju. Ali, i da je rizik veći,
moram da se upustim u to. Ovaj plan ne može da uspe bez njihove
pomoći."
Dok su pričali, Pitman je otišao do sledećih vrata i pokucao. Kad je
Džordž izašao, sišli su niz betonske stepenice do kola.

 

" Dajte mi ključeve od soba. Ostaviću ih na recepciji i ispitaću teren,"
reče Džordž.
"Odlično. Srešćemo se u restoranu, dole u ulici," reče Džil.
"U restoranu?" gospođa Pejdž se zaprepastila. "Pa to nije restoran."
"Dobro, to je Mek Donalds. Smatrajte to novim is-kustvom. Imamo
tako malo vremena, da moramo da jede-mo u kolima."
"Da, vreme. Moramo da uštedimo vreme za nešto Drugo," zaključila je
gospođa Pejdž. "Moramo da vidimo Kako je Bredford. Moramo da
odemo do bolnice."
337
Čekali su u fluorescentno osvetljenoj prostoriji, kojom se širio miris
antiseptika, dok je Džil otišla do odeljenja za srčane bolesnike.
"Štaje?" Pitmanove ruke odjednom postaše hladne. "Nemoj reći da je
mrtav."
"Otišao je."
Gospođa Pejdž istupi napred. "Mrtav je?"
"Mislim bukvalno, nije ovde. Otišao je," reče Džil. "Sestra ga je obišla
oko pet. Njegov krevet je bio pra-zan. Izvukao je igle iz ruke, isključio
monitor za srce kako ga ne bi alarmirao kada je skinuo senzore sa
grudi. Odeća mu je bila u ormanu. Presvukao se i išunjao iz bolnice."
"Čudo je da je imao snage," primeti Pitman. "Šta je do đavola mislio
daradi?"
Džordž odmahnu glavom. "Prošle noći je bio iscrp-ljen. Ali, ako ne
bude oprezan, doživeće srčani udar."
"Očigledno veruje da je vredno rizika, to što radi," konstatova Džil.
"Da se vrati preostalim visokim sa-vetnicima. He vidim ništa drugo,
zbog čega bi biO tako opsednut."
" Do đavola, sada imamo jednog bez kontrole," ljuti-to reče Pitman.
"On je toliko van sebe, da me plaši. Bog zna, šta sve može da uradi i
pokvari naš plan."
" Ali, ne smemo da dozvolimo da brinemo zbog toga," primeti gospođa
Pejdž. "Moramo da nastavimo. Zašto me gledate tako?"
Pitman istupi. Tospođo Pejdž, imate li veze u "Vašington Postu"? Da li
možete da kontaktirate nekoga u odel>enju za čitulje, ko bi mogao da
nam učini uslugu?"
338
Osam sati kasnije, Pitman je brzo prolazio kroz Feirfeks u Virdžiniji,
vozeći 29. zapadnim i 15. sever-nim putem ka rezidenciji Justisa Gejbla.
Tokom drugog telefonskog razgovora sa Gejblom, u deset sati, iz te-
lefonske govornice u Vašinggonu, Pitmanu su date instrukcije kako da

 

stigne do imanja. Celim putem on je pratio u retrovizoru da li je sivi
fordov kombi u njegovoj blizini, za čijim volanom je sedela Džil. I
kombi i oprema koja se unutra nalazi su bili iznajmlje-ni, zahvaljujuću
Džordžovoj kreditnoj kartici. Pitman je prolazio pred šuma i pašnjaka,
gledajući u sunce i moleći se da ga ponovo vidi i da ponovo vidi Džil.
Pomislivši na Džeremija osetio je kao da je tu, uz njega i da mu pomaže.
Daj mi snage, sine!
Pitman stiže do znaka "Evergrin kantri klab", po-tom skrenu nalevo i
dva kilometra kasnije je išao po uzanom putu. Video je kako Džil
zaustavlja kombi, par-kirajući se u žbunje pored puta. Radila je sve
kako su se dogovorili, iako je želeo da to ne mora da radi. Tek sada se
osetio usamljen.
Ušao je u krivinu i nastavio kroz tiha aprilska polja i nije mogao da
zaustavi rastući strah, Za razliku od proteklog vikenda kada se ušunjao
na imanje u Skars-dejlu, sada se plašio za svoju sigurnost.
Tada je Pitmanov jedini motiv bio da dođe do priče za Berta Forsajta, i
oslobodi se obaveze prema prija-telju. Opsednut potrebom da se ubije,
osećao se oslo-bođen od svih strahova, dok se prikradao kući u
Skarsdejlu i dok je stajao na terasi, iznad garaže, pos-matrajući
Milgejta, lekara, bolničarku i visoke sa-vetnike. To mu nije
predstavljalo napor, osećaj za opasnost nije postojao, jer ga nije bilo
briga za ono
339
iirro je moglo da će desi. Zbog spremnosti na samoubi-stvo, osećao se
imunim na sve rizike. Ali, sada više ne.
6
Sama kuća je bila prilično udaljena 6d puta. Bela drvena ograda je
okruživala konje. Malo napred, Pit-man je video visoki kameni zid.
Stigao je do metalne kapije i izložio se bezbednosnoj kameri, kao što su
se dogovorili. Kapija se odmah otvorila. Pogledavši u retrovizor on uoči
da se kapija odmah zatvarala, čim je prošao. Put je vodio ka brdu, i
spuštajući će c njega, on ugleda zdanje koje ga je podsetilo na dela koja
 je projektovao Frenk Lojd Rajt. Najjači utisak su ostav-ljale terase i
zraci, ali i harmoničnost sa mnoštvom drveća i žbunja, od koga se kuća
nije mogla ni videta sa golfskog terena koji je bio nešto niže.
Od kako je ušao na posed, Pitman je primetio da nigde nije bilo čuvara.
Ko god da je gledao sa strane, ne bi primetio ništa neobično, i za
Pitmana bi svi po-mislili da se odlično poznaje sa Justisom Gejblom. Što
se više približavao kući, to je bio iznenađeniji mirom na imanju.
Imajući u vidu veličinu poseda, očekivao je da vidi stražare, ili bar

 

nekoga ko nad-gleda konje. Ali mesto je delovalo potpuno pusto. Nije

bilo nikakvih kola, koja su verovatno bila u garažama iza kuće.

Možda su stražari namerio sklonjeni, kako bi se on osećao sigurnije,

pomisli Pitman. Da se ne predo-

misli, pa izbegne da upadne u klopku. Ali, ovim su samo postigli

suprotan efekat. Umesto da se opusti, Pit-man je postajao sve napetiji,

od čega su mu se ^grčili mišići.

Stigao je do kruga ispred kuće, parkirao se, izašao i posmatrao opusteli

predeo. Čuo je žubor vode odne-kuda, verovatno iz fontane. Vetar je

donosio njištanje konja. č

Vrata je otvorio stariji muškarac, uzanog lica, se-de kose, izboranog

lica, sa naočarima. Izašao je na uglačanu terasu. Visok i mršav, nosio je

trodelno ode-lo, koje je naglašavalo njegovu strogost. Pitman ra je

prepoznao sa fotografija i događaja u Skarsdejlu. Jus-tis Gejbl.

"Četiri po podne, okruglo. Cenim tačnost." Čak i na razdaljini, bilo je

očigledno da su Justisova leđa bila povijena. "Imamo o mnogo čemu da

popričamo. Uđite, gospodine Pitman."

Pitman baci još jedan pogled na okolinu i ne ugle-davši nikakvu

pretnju, none se uz stepenice. Namrštio se kada mu je Gejbl pružio

ruku.

"To vam neće pomoći, gospodine Pitman. Nepristoj-nost je loš način da

se započnu pregovori."

"Nisam navikao na učtivost onch, koji žele da me ubiju."

"To je formalna stvar," reče Gejbl. "Čak i kada pregovrate sa

najogorčenijim neprijatel>em, osnovno je da iskažete poštovanje i

ljubaznost."

"Naravno, u pravu ste. Ali, meni to zvuči licemer-!no."

- Gejbl se nakašlja, nodižući maramicu ka ustima. j Sena bola koje je

prešla njegovim licem, ukaza Pitma-\ nu, koliko je napora trebalo

starom čoveku da stoji

340

341

pravo i zadrži diplomatsko držanje, koje ra je y mla-dosti učinilo tako

poznatim.

Kompromitujući se nonovo, Gejbl je i dalje držao ispruženu ruku.

"Ritual kontroliše osećanja. To održava red i zakon."

"Da li ste to rekli sebi, kada ste udesili da Džo-natan Milgejt bude

ubijen?"

Gejblov izraz lica očvrsnu, njegove bore se pret-voriše u udubljenja

poput onih na ispucaloj drvenoj kori.

 

"A Bert Forsajt? upita Pitman. "I otac Den-dridž? Ja njihove ubice ne
bih nazvao kontrolisanjem osećanja i održavanjem reda."
Gejbl je teško disao. "Potreba određuje red. Ja još uvek čekam."
Pitman mu konačno pruži ruku sa neskrivenom odbojnošću, ali
pritajeni sjaj u Gejblovim očima je Pitmanu govorio da starac misli da
 je zadobio pred-nost. Gejbl pokaza Pitmanu da uđe u kuću.
Pitman se polako okrenu. Pomislio je da se vrati u kola i odveze sa
imanja što je brže moguće. Ali je sebi rekao , da je Gejbl hteo da ga tu
ubije, to je stručnjak sa snajperom već mogao da uradi, dok se peo uz
stepenice.
Plan, pomisli on. Moram da ga sprovedem. He mogu više da bežim.
Iskoristio sam skoro sve svoje izvo-re. Ovo je možda jedina šansa koju
imam.
"Znate moje uslove," izgovori Pitman.
"Da, ali niste čuli moje." Gejblove tanke usne.na-pravigae grimasu koja
 je mogla da bude i osmeh. "Pos-le vas."
Pitman uđe u kuću, natečenih vena od pritiska.
342
7
Čuvši da je Gejbl zatvorio vrata za sobom, Pitman primeti da su
unutrašnji zidovi bili obloženi trop-skim drvećem, između ostalog
mahagonijem i tikovi-nom. Osvetljenje je bilo na pravim mestima, ali
malo prejako. Prolazeći pored termometra u predsoblju, Pitman vide da
pokazuje dvadesetosam stepeni. Zak-ljučio je da Gejbl greje prostorije
zbog svoje bolesti. Uzevši u obzir i jako svetlo, Pitman pomisli da Gejbl
možda gubi vid. Na trenutak mu ga bi žao, ali se pri-bra, setivši se da bi
Gejbl iskoristio svaku prednost. Pitman je znao i da su jaka svetla i
visoka temperatura pažljivo smišljeni, jer to pomaže Gejblu da lakše
manipuliše.
Idući dalje hodnikom, u pravcu koji je Gejbl poka-zao, Pitman je slušao
njegove odmerene korake za so-bom. Otvorena vrata su vodila u
prostranu sobu, koja je imala spoljni zid od stakla, što je omogućavalo
prek-rasan pogled na teren za golf.
Ali, Pitman je svoju pažnju uglavnom usmerio na dva čoveka koji su
čekali u prostoriji. Jednog od njih je prepoznao. Stariji muškarac sa
negovanim belim br-kovima je nervozno sedeo na sofi. Na sebi je imao
tam-no trodelno odelo, skoro identično sa Gejblovim, lica
prepoznatljivog sa slika, uprkos godinama. Drugi pre-ostali visoki
savetnik, Vinston Sloun.
Drugi čovek je bio tridesetih godina, visok, dobro građen, strogog izraza

 

lica i kratke kose. Njegovo sivo odelo je izgledalo lošije skrojeno od
Gejblovog i Slo-unovog. Pitmanu se učini da poznaje i tog čoveka, ili Da
ga je bar video ranije. Sinoć, taj čovek je bio u grupi koja je napala
kuću gospođePejdž.
343
Pitman se okrete ka Gejblu. "Nisam znao da nećete biti sami."
"Pravi pregovori su samo onda ako u njima učestvuju sve
zainteresovane strane. Mogu li da vam predstavim svog kolegu -
Vinston Sloun."
Sloun pokuša c naporom da ustane.
"Nema potrebe," reče Pitman.
Gejbl pokaza na drugog čoveka. "A ovo je moj po-moćnik, gospodin
Vebli."
Pitman klimnu, ne odavajući da ga je prepoznao.
"Siguran sam da ne biste imali ništa protiv, ako gospodin Vebli obavi
rutinski pretres, radi bezbedno-sti," nastavi Gejbl.
Pitman podiže svoje ruke.
Vebli uze neki predmet koji je stajao na stolici i vrati se sa detektorom
za metal, kojim je pratio liniju Pitmanovog tela.
Detektor je zapištao kada se približio dnu Pit-manove kičme. Vebli uze i
skloni kolt 45„
"Kako možemo da pregovaramo na bazi poverenja, kada donosite
oružje na sastanak?" upita Gejbl.
"Prisilna navika. Tokom poslednje sedmice mi je trebala zaštita."
"Možda vam posle ovog popodneva više neće treba-ti."
"Iskreno se nadam."
Vebli je nastavio da istražuje detektorom oko Pit-manovog tela.
Zapištao je još nekoliko puta. "Ključevi i novčići, šnala kaiša i olovka,"
reče Ve-bli Gejblu.
"Pregledajte olovku. Proverite ga temeljito. Usta-novite da li ima
mikrofon."
Vebli to i učini. "Ništa neobično."
"Odlično. Sedite gospodine Pitman. Da porazgova-ramo o vašem
zahtevu."
"Zašto?" upita Vinston Sloun. "He vidim koja je svrha ovog
takozvanog pregovaranja. Najbolje je da po-zovemo policiju koja će
uhapsiti ovog čoveka, zbog ubi-stva Džonatana Milgejta."
"Pre nedelju dana bih se složio c tobom," poče Gejbl. "U sgvari, slažili
smo se. Svi." On pročisti svoje grlo i okrenu se ka Pitmanu. "Kao što
mora da ste do sada zaključili, naša prvobitna namera je bila da

 

optužimo vas, za ono što smo morali da uradimo Džonatanu. Vaša
ranija opsednutost Džonatanom i vaš suicidni impuls vas je učinio
odličnim kandidatom. Niko ne bi verovao vašim negiranjima, za koje ne
bi ni imali dokaze. A nismo ni želeli da vam pružimo šansu da bilo šta
negirate. Dogovorili smo se da vas ubijemo, pre nego što vas policija
privede."
"Čovek u mom stanu," priseti se Pitman.
Gejbl klimnu potvrdno. "Potplatili smo policajca ca pusti našeg čoveka
u vaš stan i sačeka vas tamo."
Slounovi obrazi postadoše alarmantno crveni. |*Govoriš mu previše."
"He, nikako," reče Gejbl. "Ako želimo išta da po-dgnemo, moramo da
budemo iskreni. Je l' tako, gospo-[ine Pitmane?"
"Zato sam ovde. Da bih bio iskren. Da pronađemo gšenje."
"Tačnotako."
"Ali ne razumem," poče Pitman, "zašto ste morali Da otpužite bilo koga
za smrt Džonatana Milgejta. Bio je star i bolestan. Primao je kiseonik.
Da ste isključili mašiie koje su ga održavale u životu i pustili ga da
umre, i ponovo ga priključili na aparate,
344
345
njegova smrt bi izgledala prirodno. Niko ne bi morao da mudruje."
"To sam ja hteo," priznao je Sloun, još crvenijih obraza.
"I na početku si bio u pravu," reče Gejbl strpljivo. "Pokušaj da se setiš
detalja. Što se Conatanovo zdravlje pogoršavalo, to se sve više plašio
smrti. Postao je religiozan u poslednjih nekoliko godina. Taj sveštenik,
taj prokleti sveštenik. Nikada neću razu-meti Džonatanov stav prema
ocu Dendridžu. Sveštenik nas je optuživao tokom Vijetnamskog rata.
Organizo-vao je demonstracije i pozivao novinare da kritikuju politaku
koju smo vodili u Vijetnamu. Džonatan se zbog njega povukao iz javnog
života. Sveštenikovo mešanje je onemogućilo Džonatanu da radi u vladi.
I sada, dve decenije kasnije, Džonatan moli tog sveštenika da mu se
ispovedi."
"Otac Dendridž je osećao da je Džonatanu Milgejtu bio potreban neko
kome he ce ispovediti, sa kojim nije blizak, ali koji bi ga duhovno
podržao da ispovedi i najdelikatnije stvari," izjavi Pitman.
Gejblov pogled postade hladniji. "I najdelikatnije stvari. Zaboravio sam
da ste na kratko govorili sa sveštenikom."
"Bio sam tamo kada ste ga ubili."
"Nije trebalo da se meša. Nije trebalo da stvara neprilike."
"Nikada ne bi odao ono što je čuo kao ispovest," naglasi Pitman.

 

"To vi tvrdite. Ali u mojoj karijeri, upoznao sam diplomate koji su
prenosili sve vrste poverljivih podataka prijateljima od poverenja, samo
da bi im tu istu informaciju opet preneli, ali od treće strane. Samo bog
zna, šta je sve Džonatan rekao tom svešte-
346
niku, ali znam zasigurno, da ono što je hteo da mu kaže na samrti, nas
bi uništilo. Posećivao sam ga u bolnici, i sve što mi je govorio, bilo je da
želi da vidi oca Dendridža. Morao je da umiri svoju savest. Morao je da
spase svoju dušu." Gejbl izgovori posled-nju reč sa porugom. "Onda je
Ministarstvo pravde objavilo svoj izveštaj da ispituju glasine o tajnom
planu za kupovinu nuklearnog oružja iz bivšeg Sov-jetskog Saveza.
Džonatanu je pripisana n^vodna umešanost, kao posrednika."
"Posrednik? Prestanite da se krijete iza reči. Ono što mislite je da je
Milgejt bio trgovac oružjem," reče Pitman c gaćenjem. "I to najgorom
vrstom oružja. Koji bi mogući razlog mogao da oprav-da-?"
"Bezbednost sveta," izjavi Gejbl.
"Kako da ne. To je izgovor koji ste vi i vaši dru-, gari uvek koristili.
Bezbednost sveta. Nema veze ko-liko je ideja upotrebljiva, vi uvek
pravdate sebe govoreći kako je dobro za sve."
"Da li ste toliko naivni da mislite da je padom komunizma i raspadom
Sovjetskog Saveza nestalo pretnji u tom regionu?"
"Naravno da nije," odgovori Pitman. "Krvopro-Diće u Bosnk pokazuje
da tamo može da se desi isto to. Posle decenija represije, provincije
bivšeg Sov-1jetsnog Saveza mogu sve da se okrenu drugom ekstremu.
 jjUskoro bi sve mfgle da izmaknu kontroli."
"Sa pristupom nuklearnom oružju, za koje nije od-jgovorno ni bivša
vlada ni razuzdana vojska, Ako po-Jnovo dođu "crveni" na vlast,
postoji realna opasnost [Da to nuklearno oružje bude iskorišćeno da
omogući
347
novoj vladi da učvrsti svoju vladavinu. Šta ima ne skrupulozno u
pokušaju da se to zaustavi?"
"U načinu na koji ste vi to predstavili, nem; iičega. Ali, ja sam predugo
bio novinar, pa umem d, čitam između redova."
"O čemu to govorite?"
"Optužbe iz Ministarstva pravde su bile određene Džonatan"Milgejt je
bio umešan u kupovinu nuklearno) oružja. Nije ga plaćao, da bi ga
uništio u Rusiji, v tome nema ničeg lošeg, ali ga je kupovao. Šta bi, on d(
đavola, mogao da radi sa njim kada postane vlasnik? D; ga donese do
Amerike i uništi ga? Zvuči mi mnogs skuplje nego što može da bude, a

 

da ne pominjem opas nost pri transportu svih tih bojevih glava. I ko
uopšte, plaća to nuklearno oružje? Američka vlada': Ni u ludilu. To bi
bilo politačko samoubistvo za bils koga u vladi da se umeša u takve
kombinacije. Znači imate dva problema: kako da platite to oružje i šta
da uradite c njim kada pređe u vaše vlasništvo. Ti problemi su me
mučili od kada sam čuo da je Milgejt osumnjičen. I onda sam uvideo
rešenje. Naravno, načiv na koji se oslobađate oružja vam omogućava da
ga prvo platite - potom ga prodajete nekom drugom."
Gejbl se namrštio. "Impresioniran sam, gospodi-ne Pitman."
"He zvuči mi iskreno taj kompliment."
"Ali, ja jesam impresioniran. Otkrili ste srž stvari. Shvatate briljantnost
operacije."
"Briljantnost?" upita Pitman c nevericom.
"Pretnja nuklearnim oružjem iz bivšeg Sovjets-kog Saveza se
eliminiše," konstatova Gejbl. "U isto vreme, postiže se balans snaga u
ostalim problema-tičnim regionima. Na primer, više nije tajna da Se-
348
verna Koreja marljivo radi na razvoju nuklearnog oružja. Šta mislite,
da će se desiti, kada njihovo nuklearno oružje postane upotrebljivo?
Kontrolisa-li bi celu jugoistočnu Aziju. Ali, ako i Južna Koreja dobije
nuklearno oružje, biće pat-pozicija. Snage će biti izblansirane."
"Greška. Uništiće jedni druge. I možda će uvući i ostali deo sveta u
sukob," usprotivi se Pitman.
"To ne mora da se desi." Emocionalni napor ovog razgovora je
očigledno uticao na Gejbla. Disao je teže, snizio je glas. "Nekada se
mora rizikovati, da bi se svet spasao."
"A računi u banci se uvećavaju? Licemeru! Vi i vaši prijatelji ste se
pretvarali da ste nesebični državni činovnici, i slično, i to od četrdesetih
na ovamo, od posleratne antisovjetske politike do skan-dala sa oružjem
u Iranu vi ste zarađivali nezamis-live sume od ratne industrije. Koliko
novca ste zaradili kada ste uredili da se koriste američki fondovi za
naoružavanje Iraka, kako bi on bio pro-tivteža Iranu? Onda smo poveli
rat protiv Iraka i vi ste dobili procenat od vojne industrije, jer ste
preporučili taj rat."
Gejbl se razbesne. "Odbijam da gorovim o spoljnoj politici sa običnim
novinarom. Vi niste dovoljno upućeni da bi donosili sud o tim
informacijama. Niste u poziciji da procenite delikatnost raznih
pregovora koje sam ja uspešno okončao za dobro Sje-dinjenih
Američkih Država i celog sveta."
"Naravno. Stari izgovor. Uvek postoji tajna in-formacija koja pravda

 

bogaćenje ratnih huškača i prodavaca oružja."
349
"To cy stvari koje vi ne možete da shvatite," poče Gejbl. "Vi ste ovde
samo zbog jedne stvari - da po-kušate da izmirite razlike među nama,
da poništite vaše mešanja u stvari koje vas se ne tiču. Pošto je
informacije o Džonatanovoj umešanosti oko nukle-arnog oružja iz
bivšeg Sovjetskog Saveza dospela u javnost, bilo je samo pitanje sati,
možda i minuta do dolaska novinara u bolnicu, koji bi pokušali da do-
biju izjavu od Džoiatana. Morali smo da ga odvedemo iz bolnice i
sprečimo ga da kaže novinarima ono što je nameravao da kaže
svešteniku. Vi ste bili tamo, kada su ga moji ljudi odveli iz bolnice.
Prati-li ste ih do Skarsdejla. Šta ste, do đavola, tražili u njegovoj sobi?
Da bar niste ušli u njegovu sobu!"
"Cevčice za kiseonik su ispale. Imao je vrstu na-pada i bio sam siguran
da će umreti."
"Tako je bilo i isplanirano," izjavi Gejbl, malo iritiran. "Moje kolege i
 ja smo se pozdravili c njim. Svi, osim sestre i doktora su napustili sobu.
Oni su isključili mašine koje su ga održavale u životu i otišli. Trebalo je
da umre. A vi ste morali da uđete u sobu i uključite aparate ponbvo. I
konačno je imao šansu da se ispovedi. Da se sestra nije vratila u sobu na
momenat, nikada ne bi saznali da nas je Džonatan izdao."
"Da smo se bar zaustavili na tome," progovori Sloun.
"Nismo mogli," poče Gejbl. "Jer, koliko smo zna-li, ovaj čovek" - on
pokaza u Pitmana - "je prozreo našu nameru da ubijemo Džonatana. I
ovaj čovek" -ponovo je pokazao na Pitmana - je imao informaciju koja
 je mogla da nas uništi. Čovek koji je pratio kola hitne pomoći je
primetio da ih je sledio taksi. Čim
350
mi je to rekao, ja sam ga poslao da proveri taj taksi, pre nego što
nestane. Putnik je izašao. Ali, vozač je mogao da identifikuje putnika,
na osnovu čeka, kojim je platio troškove. Zamislite našu brigu,
gospodine Pitman, kada smo saznali ko ste i otkrili da ste novinar. Šta
smo mogli da uradimo? Da vam dozvolimo da napišete priču o našoj
nameri da ubi-jemo svog prijatelja i o tajnama koje vam je odao?"
Naravno da ne. Ali, imali smo drugu mogućnost. Naši istraživači su
došli do podatka da ste progo-nili Džonatana pre sedam godina i da ste
doživeli nervni slom. Nije bilo teško da se stvori utisak da ste vi ubili
Džonatana. Imali smo ček koji ste dali taksisti, Imali smo otiske vaših
prstiju na vratima sobe i aparatima za održavanje u životu. Znači, ubi-
l-i ste Conatana iz lične osvete i nastavili sa pla-nom i izvršili

 

samoubistvo."
"A da su me vaši ljudi uhvatili, pomogli bi mi u
tome."
Gejbl raširi svoje ruke. "Osim u slučaju da vas je prvo policija uhvatila.
Tada bi sredio da izvršite samoubistvo u zatvoru."
"Tako ste odvratno uvereni da možete da manipu-lišete sistemom i
uradite šta poželite."
"Ja sam diplomata. Pomogao sam u kreiranju siste-ma. Garantujem da
bi plan uspeo."
"A zašto onda, nije?"
Gejbl pogleda u pod.
"Pa?" upita Pitman.
"Čestitam vam. Daleko ste bolje obavešteni nego što sam verovao da su
ljudi vašeg profila. Da niste imali tako dobre izvore na raspolaganju, ne
bih mo-
351
pao da pristanem na ovaj razgovor, garantujem vam. Za čoveka koji je
odlučio da izvrši samoubistvo, imate izvanredan talenat za
preživljavanje."
"Vidite, predomislio sam se."
Gejbl ga pogleda upitno.
"Zbog vas, ja više ne želim da se ubijem."
"Objasnite to."
"Ono što ste mi uradili, toliko me je uplašilo i nateralo da se upitam,
ako sam želeo toliko da umrem, zašto sam bežao? Zašto da vam ne
dozvolim da taj posao obavite umesto mene? Onda sam shvatio, da sam
želeo da moja smrt bude moja zamisao, a ne vaša. Ali, vi ste me naterali
da preispitam svoj život. Voleo sam svog mrtvog sina. Očajno mi je ne-
dostajao. Ali, vi ste me toliko poremetili da mis-lim da je bolje da
prihvatim tugu nego da se borim c njom."
Gejbl ga je posmatrao, kao da ni malo ne shvata osećanja o kojima je
Pitman pričao. Na kraju zak-ljuči: "Bilo bi mnogo lakše da su moji
ljudi mogli da te ubiju, dok si bežao sa imanja u Skarsdejlu."
Sloun se promeškoljio. "Prvo Džonatan. Onda En-toni. Sada Viktor.
Dosta je. Hoću da se ovo sredi. Hoću da ovo stane."
"Zato smo ovde," konstatova Gejbl. "Da dogovori-mo stvari."
Vebli je za to vreme stajao pored zida, gledao ih i držao Pitmanov kolt
45.
"Za uspešne pregovore," reče Gejbl, "svakastrana mora nešto da
dobijeG Zato mi recite, gospodine Pitmane, šta mi dobijamo za-milion

 

dolara i dva pasoša koje vi dobijate?"
352
"Sigurnost. Miran san,"
To je lepo, priželjkujemo tako nešto. Ali, malo je nesigurno. Kako ćete
nam tačno dati sigurnost i miransan?" "Nestaću." "Budite precizniji."
"Napraviću da izgleda kao da sam sproveo svoje namere o samoubistvu.
Uradiću to na način, da moje telo ne može da bude identifikovano."
"Budite opet precizniji."
"Mislio sam da mogu da sredim da me uhvatite na jednoj vašoj jahti.
Dići ću i nju i sebe u vazduh. Moje telo nikad neće biti nađeno.
Pretpostaviće da su ajkule i ostali lešinari pojeli ono što je ostalo od
mene. Naravno, ja ne bih bio na toj jahti. Ali, vaši ljudi koji su gledali
eksploziju sa druge jahte bi pos-vedočili da su me videli na njoj."
Slounov glas je bio ispunjen entuzijazmom. "To bi moglo da prođe."
"Jedna od mojih jahti?" namršti se Gejbl. "Izab-rali ste skup način da
nestanete."
"To je činjenica, zbog koje ne bi posumnjali. Ima-jući u vidu da ste
imali materijalnih gubitaka, poli-cija neće pomisliti da ste bili
umešani." "U pravu je," reče Sloun brzo. Gejbl baci brz pogled na svog
druga, visokog savet-nika, a onda usmeri svoj proračunat pogled ka Pi-
tmanu, "Izvinite zbog izliva mog kolege. Zaboravio je jedno od
osnovnih prvila pregovora. Nikada ne doz-voli svom protivniku da
sazna, šta u stvari misliš o njegovim argumgntima."
353
"Mislio sam da smo ovde da bi bili iskreni," pri-meti Pitman.
"Zašto onda vi niste bili potpuno otvoreni? Očekujete da verujem, da
ćete nestati zauvek pošto ste počinili samoubistvo i da nećemo imati više
čega da se bojimo."
"Tako je," slaga Pitman.
"Kakve garancije mi imamo?"
"Rekao sam vam. Želim da živim. He želim više da me love. Hoću da me
ostave na miru."
"Pod lažnim imenom."
"Da."
"Sa gospođicom Voren?"
"Da."
"Možda u Meksiku. Možda i južnije. U zemljama gde je ekonomija
takva, da milion dolara mnogo više vredi."
"Da."
"I posle sinoćnih uznemirujućih telefonskih po-ziva," upita Gejbl

 

iritirano, "kako mislite da nas zaštite od ostalih ljudi koji su,
zahvaljujući vama, upoznati sa našim privatnim poslovima?"
"Od vaše kćerke, na primer?"
"Delimično."
"Ti pozivi su bili usmereni da privuku vašu pažnju," reče Pitman.
"Izvršili smo pritisak na vas, kako bi pristali na ovaj sastanaka. Želeli
smo da se ovo završi, pre nego što se još više razvije. Istini za volju, vaša
kćerka ne zna ništa precizno. Ako se složite sa mojim uslovima, otići ću
do nje."
Odnekud iz kuće je doprla zvonjava telefona.
Pitman vide da je Vebli pošao ka hodniku.
"Nije bitno," dobaci mu Gejbl. "Uključen je faks. Aktivira se posle
drugog zvonjenja."
Pitman klimnu. "Ako se složite sa mojim uslovi-ma, vratiću se do vaše
kćerke i ponašaću se neracio-nalno, pa će izgubiti veru u moj
kredibilitet. Moje navodno samoubistvo bi samo povećalo njene sumnje
o mojim pričama. Bila bi primorana da zaključi da se njene optužbe
zasnivaju na onome što sam joj ja rekao, i da su to gluposti."
"Sviđa mi se ovo," izjasni se Sloun. "Ima smisla. Može da nas izvuče iz
ovih problema u koje smo se zaglibili."
"Vinstone." Gejblove oči sevnuše. "Tvoji kons-tantni izlivi me teraju da
prekršim protokol. Ovo nikada ranije nisam uradio tokom pregovora.
Ali, ne ostavljaš mi izbor. Moram da te zamolim, da me više ne
prekidaš."
"Ali, -"
"Vinstone!" Gejblove grudi su se ubrzano podizale. Očigledno su
emocije imale loš uticaj na njega.
Sloun obori pogled.
Gejblovo disanje se približi normali. Sabrao se i gledao u Pitmana,
izjavljujući. "Znači, niste sve in-formacije ispričali mojoj kćerki?"
"Takoje."
Gejbl omahnu glavom, ne slažući se. "Odjednom počinjem da sumnjam
u vas."
"Da sumnjate?"
"Da bi dobili pomoć od moje kćerke, morali ste da joj kažete sve što
znate. Počinjem da sumnjam da
354
355
 je sve ovo bilo nepotrebno. Šta vi u stvari hoćete'. Šta mi to kupujemo?
Šta je to vredno milion dolara i dva pasoša?"

 

"Dankan Klajn je bio nastavnik na akademiji Gro-lier."
Gejbl podiže svoje guste sede obrve i gestom ukaza Pitmanu da nastavi.
"Voleo je da skuplja najbolje studente oko sebe," produži Pitman.
"Organizovao je male grupe i ga-jio ih."
"Naravno. Gajenje je nešto što dobri nastavnici rade.automatski."
" Ali, dobri nastavnci ne zlostavljaju svoje učeni-ke," dodade Pitman.
Bore na Gejblovom licu postadoše dublje.
"Dankan Klajn je pažljivo pripremao svoje izab-ranike," nastavi
Pitman. "Trebalo mu je vreme i od-lučnost, strpljenje i ljubaznost i
garancija. Na kraju je sebe činio nezamenljivim i toliko neophodnim u
njihovim životima, da nisu bili u stanju da odbiju njegovo približavanje.
Vi i svi ostali visoki savet-nici ste bili zlostavljani. To je uticalo na vas."
Gejbl je buljio u njega, a njegove bore su Pitmana ponovo podsetile na
koru drveta.
"Zlostavljani?" upita Gejbl. "Vi zaista mislite da bih ja prolazio kroz
sve ove neprilike da bih sakrio činjenicu da sam bio zlostavljan kao
student u Grolieru? Što smo i bili, kad smo već kod toga." Gejbl podiže
svoje lice i nasmeja se tako da se njego-va Adamova jabučica tresla.
Potom je bolno skupio svoje lice, izvadio maramicu i prebrisao ga.
Njegovo bledo lice je postalo crveno od napora. "Naravno da
smo bili zlostavljani." On skloni svoju maramicu. "Kada bi objavili tu
informaciju, lako bih to pret-vorio u svoju prednost, budeći simpatije
ljudi, putem medija. U današnjoj Americi, takve stvari nisu sra-mota,
one izazivaju samo žaljenje. Vi ništa ne znate, što bi me ugrožavalo,
gospodine Pitman. Samo gu-bim vreme c vama."
"Niste mi dozvolili da završim."
"O? Hoćete da kažete da imate još informacija koje bi hteli da nam
saopštite?"
Pitmanove grudi se podigoše od pritiska. Srce mu je lupalo. Nadao se da
će Gejbl nagraditi Pitmana što je otkrio tu tajnu. Pitmanova strategija
 je bila otvorena diskusija, u kojoj bi se Gejbl na glas prise-tio detalja, za
koje bi pretpostavio da ih Pitman zna. Ali, nije računao da Gejbl,
dugogodišnji prego-varač, neće otkriti ni jednu informaciju dok je prvo
ne čuje od Pitmana.
8
Znoj je klizio niz Pitmanova leđa. Paradoksalno hladan, lepio je odeću
za kožu, terajući ga da podrhta-va, iako se borio da to ne pokaže.
Dobro, reče sebi nervozno, došao si ovde jer si mislio da je tvoje najbo-
lje oružje sposobnost da intervjuišeš ljude. Pa, vreme je da pokažeš
koliko to stvarno dobro radiš. Da vi-dimo tvoj intervju sa pregovaračem

 

svetskog ranga.
356
357
Okrenuo se ka staklenom zidu, pokušavajući da se v koncentriše.
Žmirkao je od popodnevnog sunca koje je prodiralo u sobu. Video je
predivne jele i igrače gol-fa u daljini, koji su uživali u aprilskom danu.
Pitman je gledao u peskovite delove terena i nije mogao da ne primeti
ironično, da je ova mora za njega upravo počela blizu jednog takvog
terena, a sada bi mogao da završi pored sličnog.
Tospodine Pitman," javi se Gejbl. "Ako imate značajne informacije,
recite nam ih. Ako nije tako, bojim se, da će gospodin Vebli morati da
obezbedi da nam više nikada ništa ne saopštite."
Žmirkajući i dalje,Pitman se okrenu ka Gejblu. "Znojite se," primetn
visoki savetnik. "Pogledajte svoje čelo. Prosto kaplje. Naravno, niste
nervozni. U pregovorima, ne smete nikada da pokažete svoja
osećanja. Ja ih nikada ne odajem."
"To je zbog temperature u ovoj prostoriji. Pretoplo je," primeti Pitman
i obrisa čelo.
"Doktor mi je preporučio da temperatura mora da bude dvadesetosam
stepeni, kako bi ublažila moje zdravstvene probleme. Skinite tu jaknu,
ako vam je to-plo. Imate i džemper na sebi."
"U redu je." Pitman usmeri svoju pažnju ka proizo-ru. Ljudi koji su se
vozili u triciklu, po terenu su nestali iza padine. "Taj faks što je stigao
pre neko-liko minuta -"
"Šta je c njim?" upita Gejbl.
Pitman pogleda direktno u Gejblove čelično sive oči. "To je za mene."
Gejbl nije odmah odgovorio. "Za vas?"
"Šta hoće da kaže?" upita Vinston Sloun zbunjeno.
Ignorišući svog kolegu, Gejbl reče: "To je apsurd-no. Zašto bi iko
poslao vama faks ovde? Kako bi to neko uopšte mogao da uradi? Broj
faksa je tajna."
"I vaš telefonski broj je tajna," zaključi Pitman. "Ali sredio sam da vas
vaša kćerka pozove sinoć. I za Džil, da pozove vaš tajni broj telefona,
Vinstone. On-da smo okrenuli i tajni broj Viktora Stendiša. U tom
slučaju je bilo prekasno. Već je prosvirao svoj mozak. Jer nije mogao da
podnese da i dalje skriva tajnu, koju samo vi znate. Ali, ako nisam imao
problema da isko-ristim svoja poznanstva i saznam te brojeve,
uveravam vas da je bilo isto tako lako doći do vašeg broja faksa. Poruka
koja je stigla je umrlica Dankana Klajna. Sigu-ran sam da će svima biti
interesantna."

 

Gejbl ga pogleda sa sumnjon. "Gospodine Vebli, pos-rajte se da moj
posetilac ostane tačno gde je sada, dok ja proverim tu poruku sa faksa."
Vebli podiže Pitmanov kolt 45. "He brinite. Ni-gda neće otići."
Pitman je posmatrao Gejbla kako ustaje c naporom i odlazi iz sobe,
držeći leđa pravo koliko je to bilo moguće.
Pitman je bio svestan da }e znoj i dalje klizio niz njegovo čelo, što ga je
činilo nervoznim. Izbegava-jući Veblijev intenzivan pogled i SlouLov
nervozni izraz lica, Pitman se ponovo okrete ka staklenom
358
359
zidu. Trebalo mu je malo da se navikne na sunce i primeti da su jele još
lepše. U daljini su igrači golfa prolazili pored jezerca.
Nekakvo kretanje pri dnu imanja, blizu zida, pri-vuče Pitmanovu
pažnju. Čovek koji je vozio tricikl je sada bio na imanju i približavao im
se. Pitman nije znao kako je on prešao zid, ali to je bio isti čovek koji je
igrao golf, jer je nosio istu vetrovku i belu kapu. Ali nije mogao da mu
vidi lice. Čovek je vozio polako, ali odlučno. Nešto je držao u desnoj
ruci. Kada je stigao do jela, Pitman šokirano shvati da prepoznaje
grimase starijeg čoveka. Sinoć mu je platio piće. Pratio ga je do kuće
gospođe Pejdž. Od-veo ga je u bolnicu, kada je kolabirao. Bredford De-
ning. Jutros je pobegao iz bolnice i sada je izgledao totalno rastrojeno.
He manje šokiran, Pitman pre-pozna predmet koji je Dening držao u
desnoj ruci -pištolj.
He! pomisli Pitman. Ako ga Gejbl ili Vebli ug-ledaju, misliće da sam ih
prevario, da ne mogu da mi veruju i da je sve izmaklo kontroli. U
trenutku kada shvate da je Dening naoružan, ubiće ga. I onda će se
razračunati i sa mnom.
10
Odzvanjanje koraka po kamenom podu je trglo Pitma-na. Uspravio se,
okrenuo od prozora, nadajući se da ni-ko više nije video Deninga i
usmeri svoju pažnju ka
360
Justisu Gejblu, koji je ušao u sobu, vidno zabrinutiji i stariji, nego kada
 je izašao. Držao je parče faks-papi-ra koje je doneo iz kancelarije.
"Kako ste dobili ovo?" upita ga starac.
Pitman nije odgovorio.
Gejbl je pokušavao da izgleda dominantno. "Odgovo-rite mi. Kako ste
došli do ovoga?"
He znajući sadržaj poruke, osim da je gospođu Pejdž zamolio da to
nabavi posredstvom svojih veza u "Vašington Postu" i pošalje, Pitman

 

se nadao da će zvučati ubedljivo. "Nadam se da niste zaboravili da sam
u poslednje vreme radio u odeljenju za umrlice." Pitman ustade,
približi se Gejblu u nameri da mu uzme faks.
Gejbl to nije dozvolio.
Prokletstvo, ako ne uspem da to pročitam... Pomis-li Pitman skrivajući
paniku.
Neočekivano, Gejbl spusti papir.
Kao što je već mnogo puta činio, Pitman letimično pročita tekst. To je
bila umrlica iz "Boston Glouba", od 23. decembra, 1952. godine.
Objavljivala je smrt Dan-kana Klajna.
Pitmanove slepoočnice su pulsirale. "Siguran sam da nije bilo lako
odlučiti, kako da objavite smrt Dan-kana Klajna. Da li da umrlica bude
mala ili velika, što bi se očekivalo za tako sjajnog nastavnika i od tako
poznatih učenika. U prvom slučaju, kolege Danka-na Klajna bi mogle
da posumnjaju zbog uvredljivo malo reči. Možda bi došli do nekih
saznanja. Ali, u drugom slučaju, mogli su da saznaju previše, kada bi
analizi-Rali uslove njegove smrti. I kao što to biva, obazrivo ste se
odlučili za kompromis."
U sobi je zavladala smrtna tišina. Razmišljajući Munjevito, Pitman
zamisli Deninga Bredforda kako
361
se približava kući. Starac sigurno još nije dovolj-no blizu, da bi bio u
opasnosti. Pred očima mu je bila slika Deninga koji pritiska grudi levom
rukom, a y desnoj drži pištolj.
"Čitulja vam ništa ne govori," reče Gejbl. "Ona je dostupna javnosti
već više od četrdeset godina. Da je tu bilo nečeg kriminalnog, neko bi
već otkrio."
Pitman malo povisi glas. "Ali, samo ako je neko znao šta da traži." Što
 je njegovo srce brže kucalo, to mu je više kiseonika bilo potrebno.
Njegov novi-narski instinkt ga je vodio, povezujući ono što je već znao
sa činjenicama do kojih je upravo došao.
"Dankan Klajn je umro 1952.," poče Pitman." Te godine se iznenada
pojavio u Stejt Departmentu, tražeći da vas vidi. Juli mesec. Ajzenhauer
 je nomi-novan za republikanskog predsedničkog kandidata. Svi ste bili
zauzeti uništavanjem svojih konkurena-ta, pripremajući se da iz
demokratske administraci-je pređete u republikansku. Vaš
konzervativan, antisovjetski stav je odgovorao duhu vremena. Bu-
dućnost je bila vaša. Onda se pojavio Klajn i prep-lašio vas, zar ne?"
Do sada Pitman nije imao pojma, zašto su se viso-ki savetnici bojali
Klajna, ali pažnja kojom su slušali njegovo izlaganje ga ohrabri da

 

nastavi u tom smeru.
"Mislili ste da je zakopan u prošlosti," nastavi Pitman. "Ali, on je
odjednom bio tu, u javnosti, i prestravio vas je. U stvari, toliko vas je
prestravio, da ste usred odlučujućih napora da ubedite Ajzenhau-era i
njegove ljude da vas uvrste u administraciju, našli vremena, svi vi, da
odete na skup u Grolier. To je bilo u decembru. Klajn mora da je
izvršio veliki
362
pritisak na vas u julu, kada je bio u Stejt Departmen-tu. Konačno, niste
imali izbora. Svi ste otišli na skup u Grolier, jer je, zbog Klajna, bilo
prirodno da budete tamo. To ne bi bilo neobično da ste vi i Klajn
zajedno. Ali, pokušali ste da razrešite neslaganja, a da ne privučete
pažnju."
Pitmanov nervni sistem je bio preopterećen pri-metivši Slounovu
reakciju, Lice starca se zgrčilo od stresa, slušajući šta je Pitman govorio.
Ali, Justis Gejbl nije odavao nikakve indikacije, da je Pitman pravilno
nagađao.
"Dankan Klajn je već bio u penziji," nastavio je Pitman. "Živeo je u
Bostonu, ali ova umrlica kaže da je umro u svojoj kolibi u Berkšir
Hilsu. He treba da vas podsećam da je TO y zapadnom Masačusetsu,
 južno od Vermonta. U decembru. Zašto bi, do đavola, starac koji živi u
Bostonu, poželeo da bude u pla-ninskoj kolibi tokom zime? Pod tim
uslovima, jedi-no što je logično, je da se posle skupa u Grolieru dovezao
tamo. Jer, nije razjasnio sve stvari sa vama. A trebalo vam je izolovano
mesto, na kome ste mogli da govorite neometano o svojim
neslaganjima."
Pitman se zaustavio, da bi kontrolisao svoje di-sanje, nadajući se da ga
unutrašnji glas nije varao. Iako je bio uplašen, osetio je ushićenje, što ni
Gejbl ni Sloun nisu protivrečili onom što su čuli. He usuđujući se da
pogleda ka prozoru I vidi dokle je Dening stigao, on se pomeri ka polici
sa knjigama, kako bi odvukao njihovu pažnju, da slučajno ne prime-te
Deninga.
"Dapkan Klajn je bio Englez. U Ameriku je došao početkom dvadesetih
godina ovog veka. Pre toga je predavao na Kembridžu."
363
Pitmanov stomak se zgrči, kada poveza ove stvari, Britanac. Da sam
samo pre znao, da je Klajn Britanac i da je došao sa Kembridža.
"Siguran sam da je bio prestiž za anglofilsku školu kao što je Grolier,
da zaposli nastavnika sa Kembridža, kao stalnog predavača. Ironično,
zar ne? Godinama je Grolier davao učenike koji su postajali

 

kongresmeni, senatori, guverneri, čak i predsednici, a da ne pominjem
diplomate kao što ste vi. Ali, sa svim tim uticajem na američki politički
sistem, škola je filozofski uvek bila vezana za Britaniju i Evropu. Video
sam kopije semestara koje ste po-hađali kod njega. Klajn je bio
stručnjak za istoriju i političke nauke."
Lice Vinstona Slouna postade sivo.
Pitman nastavi. "Tako se politički teoretičar sa Kembridža vezao za pet
posebnih studenata, sprema-jući ih za njihove izvanredne diplomatske
karijere. Vas petorica ste kreirali filozofska shvatanja u skoro svakoj
administraciji od predsednika Truma-na, na ovamo. Teorije koji je
Dankan Klajn usadio u vas -"
"He! Možda kada smo bili mnladi," usprotivi se Vinston Sloun. "Ali mi
nikada nismo sproveli nje-gove teorije!"
"Vinstone, dosta!" Reče mu Gejbl.
"Ali, slušaj o čemu govori. Upravo smo se toga i plašili! On he uništiti
naš ugled. Mi nikada nis-mo bili komunisti!"
I to je bila suština. Desilo se ono čemu se Pit-man i nadao, da jedan od
visokih savetnika dobrovolj-no oda informaciju. Reč komunisti kao da
 je
364
odzvanjala. Najednom, u sobi postade zastrašujuće ti-ho, kao da su se
svi zaledili.
Justis Gejbl polako izvadi svoju maramicu. Na-kašljao će c bolom.
Vinston Sloun je gledao u pod, očigledno stideći se svog lapsusa,
shvatajući koliki je ovo bio pad za nekadašnjeg vrhunskog pregovarača.
Vebli nije uopšte odreagovao. I dalje je držao kolt 45 uperen u Pitmana.
Gejbl pročisti svoje grlo i ostavi maramicu. Upr-kos njegovim
zdravstvenim problemima i starosti, izgledao je tako otmeno, da je
mogao da vodi prijem u Beloj kući. "Završite svoju misao, gospodine
Pit-man."
Todine 1917. Oktobarska revolucija je naelek-trisala britanske
intelektualce koji nisu imali učešća u državnim strukturama. Slobodniji
člano-vi britanskih uiiverziteta, naročito Kembridža, za-razili su se
socijalističkom teorijom. Rezultat ove zaraze je bio britanski krug
šiijuna - bivši studen-ti koji su regrutovani od strane svojih profesora sa
Kembridža - radili su za Sovjete, kako bi potkopali Englesku i
Sjedinjene Američke Države. Gaj Berdžis, Donald Meklin, Kim Filbi. U
stvari, razmišljajući sada o tome, Berdžis i Meklin su prebegli u Rusiju
1951. Filbi je bio osumnjičen da ih je upozorio da će biti uhapšeni kao
špijuni. Sledeće godine se poja-vio Dankan Klajn u Stejt Departmentu.

 

Pretpostav-ljam da here reći da je bio napredniji od Filbija i ostalih.
Posle svega, Filbi je postao njihov pobor-nik tridesetih godina, a Klajn
simpatizer komunis-ta čitavu deceniju ranije. Mora da je bio izuzetan
zavodnik, seksualno i politički. I posle svega, vi i vaši prijatelji ste bili
tako mladi, kako impresiv-
365
no. Maturirali ste na Grolieru 1933. godine, studi-rali ste na Havardu,
neki na Jeilu. U međuvremenu, depresija se produbljivala. Klajnova
komunistička teorija vas je verovatno i dalje impresionirala, c obzirom
na haos u zemlji. Ali, ostali ste lojalni kapitalističkim tradicijama. Da
ste kojim slučajem sproveli Klajnove teorije, minirajući sistem, uništili
bi i sebe, ili bi možda bili vođe novog poretka?"
Pitman je gledao u Gejbla i Slouna, ali nijedan nije odgovorio.
"Mislim da ste oportunisti," reče Pitman. "Da je komunizam zavladao
u Sjedinjenim Državama, vi bis-te se uvukli u najviše krugove vlasti tog
sistema. Ali, kada je počeo Drugi svetski rat, komunizam je ovde
izgubio draž. Sovjeti su postali velika pretnja, kao i nacisti. I tako ste se
inkorporirali u najviše krugove Stejt Departmenta. Tamo, ne da ste
revidira-li svoje simpatije prema komunizmu, nego ste posta-jali moćni
eliminisanjem svojih konkurenata, optužujući ih da su simpatizeri
komunizma." Pitman se nervozno seti Bredforada Deninga, sa pištoljem
u rukama, kako prilazi kući. "U antikomunističkoj histeriji Mekartija,
pedesetih godina, gradili ste svoje karijere, uništvajući karijere drugih
diploma-ta. Dankan Klajn se pojavio c pretnjom da će uništiti sve. Šta
 je uradio? Ucenio vas? Ili ste ga platili da ćuti, pa je shvatio da ste
ranjivi kao i ljudi koje ste vi optuživali da su komunisti, zar ne?"
U sobi je bilo tako tiho da je Pitman mogao da čuje strujanje sopstvene
krvi.
Justis Gejbl je očajno odmahivao glavom. Njegov glas je odavao
razočarenje i obeshrabrenje. "Znate
366
mnogo više nego što sam očekivao." Stari čovek je teško disao,
"Pokazali ste zapanjujuću novinarsku dovitljivost. Zato sam vam i
dozvolio da dođete ovde - da bih mogao da procenim vaše izuzetno
znanje. Ali, grešite."
"He mislim tako."
"Dankan nas nije ucenjivao. Nije želeo novac," reče Gejbl.
"A šta je želeo?"
"Da sprovedemo principe kojima nas je naučio. Bio je užasnut
formulisanom politikom vlade, koja je bila protiv Sovjetskog Saveza.

 

Hteo je da napusti-mo tu politiku i preporučimo saradnju između dve
zemlje. To je, naravno, bila glupost. Ispostavilo se da su Sovjeti takvi
monstrumi, da nije bilo načina da se američki stav prema njima
promeni. Svaki po-litičar ili diplomata koji je to pokušao, izvršio je
profesionalno samoubistvo. He, jedini način da se sačuvaju karijere, bio
 je, biti veći antisovjet od svih ostalih."
"A vaše karijere su bile važnije od svega osta-
log," primeti Pitman.
"Naravno. He možete ništa da sprovedete, ako ste van događaja."
"Znači, balansirali ste između Dankana Klajna i vaših karijera i ..."
"Ubili ga," reče Gejbl.
Pitman se zgrči, njegovi instinkti su ga upozora-vali. Nije bilo
svojstveno Gejblu da odaje informa-cije. Zašto je to sada uradio? Da bi
sakrio iznenađenje, Pitman je gledao u čitulju koju je držao. "Ovde
stoji da je Dankan Klajn umro od promrzlina u
367
zimskoj oluji." Blagi bože, pomisli Pitman. Ko-načno je shvatio.
Nevoljno je promrmljao, "Sneg."
"Tako je, gospodine Pitman. Sneg. Dankan je bio alkoholičar. Kada
smo se sreli u kolibi, odbio je da čuje naše argumente. Insistirao je, ako
ne omekšamo svoj stav prema Sovjetskom Savezu, proglasiće nas za
bivše simpatizere komunizma. Najavljena je mećava. Bilo je kasno
popodne, ali sneg je padao već dovoljno gusto, da nismo mogli da
vidimo jezero iz Dankanove brvnare. Bio je jako pijan kada smo došli i
pokušali da mu iznesemo naše argumente. Da je bio trezan, ve-rovatno
bi imali više strpljenja c šim. I mi smo ga onda ohrabrivali da još više
pije, pretvarajući se da i mi pijemo, čekajući dok ne kolabira. Moram
da mu odam priznanje. I posle dužeg vremena, čak i tako pijan, osetio je
da nešto nije u redu. Prestao je da pije. Na kraju smo morali da ga
prisilimo da pije. A moram da odam Dankanu priznanje i za još jednu
stvar - zahvaljujući dugogodišnjem veslanju, bio je izuzetno jak. Pijan,
šezdesetih godina, ali se odlično borio. Ali, nas je bilo petorica. Ti si mu
držao ruke, zar ne Vinstone? Mi smo sipali viski u njegovo grlo. Da, to
smo radili. Povraćao je. Ali, mi smo sipali i dalje."
Pitman je slušao, zgražavajući se. Ovo ga je pod-sećalo na način na koji
 je Gejbl ubio i svoju ženu.
"Na kraju, pošto se onesvestio, odneli smo ga na-polje i ostavili u
snegu," reče Gejbl. "Njegovi bivši studenti i kolege su znali da je bio
akloholičar. Mnogi su mislili da je izašao pijan napolje i izgu-bio se u
oluji. Niko nije otkrio da smo mi Dankanu pomogli u tome. Uklonili smo

 

sve dokaze, koji bi ukazali da smo bili u brvnari. Seli smo u kola i
368
odvezli se. Sneg je prekrio tragove guma. Neki rođak se zabrinuo kada
se Dankan nije vratio u Boston sa okupljanja u Grolieru. Policija je
poslata u brvnaru, gde je viđen Dankanov auto. Pretražili su okolinu i
našli ga bosonogog u snežnom smetu. Životinje su rastrgle.njegove
cipele i odgrizle mu prste."
"I skoro četrdeset godina kasnije, Conatan Mil-gejt je imao noćne more,
zbog toga," primeti Pitman. "Džonatan je skoro uvek bio najdelikatniji
od nas," objasni Gejbl. "Čudno. Tokom Vijetnamskog para, mogao je
da preporuči razaranje sela, zbog sumnje da je komunističko. Dobro je
znao, da će svako u tom selu biti ubijen i mirno je spavao. U to vreme,
njegov pas je morao da bude ubijen jer je imao bolesne bubre-ga. Žalio
 je nedeljama za tim psom. Sahranio ga je, napravio mu spomenik u
dvorištu. Jednom sam ga vi-deo kako govori spomeniku, a pas je bio već
dve godine mrtav. Mislim da bi mogao da se privikne na ono što smo
učinili Dankanu, smrt bez krvi, telo u snegu, samo da životinje nisu
odgrizle njegove prste na no-gama. To osakaćenje se usadilo u
Džonatanovu maštu. Da, imao je noćne more, iako sam pretpostavljao
da će vremenom prestati. Pre nekoliko godina sam bio iznenađen kada
 je ponovo počeo da se žali. Sovjetski Savez se raspao. Umesto da bude
ushićen, Džonatan je rekao da je pad komunizma potvrdio da je
Dankanova smrt bila nepotrebna. Njegova logika mi nije bila jasna.
Postao je pretnja. Počeo je da se ispoveda ocu Dendridžu, i ja sam se
osetio ugroženim."
"I ubili ste ga i ovde smo," poče Pitman," "da bi razotkrili vaše tajne.
Da li je stvarno ovo bilo vredno svega što ste mi uradili i ljudi koje ste
ubi-li, da biste sebe zaštitili? Već ste stari i ne-
369
moćni. Verovatno bi umrli, pre nego što bi se istra-ga završila i dovela
do suđenja."
Gejbl protrlja svoju bradu i pogleda Pitmana očima koje su izgledale
stare hiljadu godina. "Vi još uvek ne razumete. Pored svega što ste
prošli i po-red ovog razgovora, vi ne uspevate da shvatite. Narav-no da
bih bio mrtav pre nego i što bi to stiglo do sudija. Nije me briga zbog
kazne. Što se mene tiče, nisam ništa uradio za šta bi trebalo da budem
kažnjen. Ono do čega mi je stalo je moj ugled. He želim da ono što sam
celog života radio za državu bude procenjivano od običnih ljudi, jer sam
elimini-sao zlostavljača dece, pijanca i komunistu. Dankan Klajn je bio
zao. Kao mladić, ja nisam mislio tako. Poštovao sam ga. Ali, shvatio sam

 

koliko je bio vre-dan prezira. Njegova smrt nije bila" gubitak za
čovečanstvo. Moja ugled je vredan hiljade Dankana Klajna. Zbog dobra
koje sam uradio za ovu zemlju, od-bijam da dozvolim da me oklevetaju,
zbog neophodno-sti tog očajničkog čina, kojim je zaštićena moja
karijera."
"Vaše karijere." 1
"Precizno," dodao Gejbl. "Ništa drugo nije bilo bitno. Bojim se da sam
vas doveo ovde pod lažnim izgovorom. Žao mi je što moram da kažem,
ali nika-da nisam imao nameru da vam obezbedim milion dola-ra i dva
pasoša. Samo sam hteo da otkirijem jsoliko znate. Ispostavilo se da je to
prilično. Ali, bez dokaza, to je teorija. Vi niste pretnja mojoj bezbedno-
sti. Ali ste velika pretnja za moj ugled. Vinstonovo ponašanje danas mi
 je pokazalo da je i on pretnja za moj ugled. He može da drži jezik za
zubima. Na
370
žalost, za oba problema postoji prosto rešenje. Foe-no dine Vebli." "Da,
gospodine."
Vebli prođe pored Pitmana i zaustavi se iza nje-ga. Pitmanova utroba se
sledi, čuvši povlačenje oba-rača na svom koltu 45. . "He!"
Cev kolta 45 se iznenada pojavi pored njega. Pu-canj je zaglunuo
njegove uši. Preko puta, Vinston Sloun se zgrčio, iz njegovih grudi je
kuljala krv po sofi na kojoj je sedeo. Starac je pao , kao da je bio od
slamke. Izgubio je ravnotežu i završio na podu. Pitman je bio siguran da
 je čuo lomljavu kostiju,
Izraz šoka na Pitmanovom licu je odavao pitanje, koje se nije usudio da
postavi. Zašto?
"Rekoh vam, moram da eliminišem probleme," ob-rati mu se Gejbl.
"Gospodine Vebli."
Revolveraš iskorači i pođe ka vratima. Tu stade, okrete se, ostavi kolt 45
na sto i izvadi ispod sakoa drugi pištolj.
"Možda počinjete da shvatate," reče Gejbl Pitma-
nu.
Preplašen, Pitman je poželeo da pobegne, ali gospodin Vebli je blokirao
izlaz. Onogtrenutka ka-da se pomeri, znao je da će biti ubijen. Jedina
odbrana mu je bila nastavak razgovora. "Očekujete da polici-ja
poveruje da sam ušao, izvadio pištolj, ubio Slou-na i onda me ubio vaš
čuvar?"
"Naravno, Kolt 45 pripada vama. Gospodin Vebli će očistiti svoje otiske
i opaliti tako da ćete ima-ti tragove olova na svojim prstima. Fizički
dokazi he ce slagati sa našom pričom."

 

371
"Ali, to neće uspeti." "Glupost. Vaš motiv je već utvrđen." "He mislim
na to." Pitmanov glas je bio ispunjeg strahom. Buljio je u pištolj koji je
Vebli uperio \ njega. "Plan neće uspeti, jer je ovaj razgovor snim ljen."
Gejblove oči se suziše, praveći još dublje bore "Šta?"
"Bili ste u pravu kada ste sumnjali," poče Pit ' man. "Došao sam sa
mikrofonom ovde."
"Gospodine Vebli?"
"Videli ste da sam ga pregledao. Čist je. Nema mikrofon."
"Onda ga ubij!"
"Čekajte," Pitmanova kolena su se tako tresla da nije znao da li će moći
da se održi. "Saslušajte. Kada ste me pregledali, propustili ste nešto."
"Rekao sam da ga ubijete, gospodine Vebli!"
Ali Vebli je oklevao.
"Moj pištolj," pokaza Pitman. "Kolt45. Pre nego što sam došao ovamo,
bio sam kod čoveka koga sam intervjuisao pre pet godina. On je
stručnjak za bez-bednost. Nije me prepoznao, a nije ni postavljao pi-
tanja, kada sam tražio da kupim minijaturni mikrofon sa odašiljačem,
koji može da se stavi u dršku kolta. Znao sam da ćete to prvo uzeti.
Računao sam sa činjenicom da ćete biti zadovoljni što ste mi ga uzeli, da
nećete shvatiti da je on pretnja u još nekom smislu. Proverili ste moju
olovku, Vebli. Ali niste mislili da treba da proverite i pištolj."
Vebli uze pištolj i pritisnu dugme i šaržer is-kači iz ležišta.
372
Pitman je, zbog straha, nastavio da priča glupos-ti. "Prijatelj me čeka u
kombiju ispred vašeg imanja. Opremljen je električnom opremom i sve
 je snimlje-no. Ali, ovaj razgovor je emitovan i policiji u Fe-irfeksu. Taj
signal je blokirao normalan policijski signal. U poslednjih sat vremena,
 jedino što su poli-cajci u kolima mogli da čuju je bio naš razgovor.
Gospodine Gejbl, verovatno ste rekli nekolicini stotina policijskih
službenika da ste ubili Danka-na Klajna, Džonatana Milgejta, Berta
Forsajta i oca Dendridža. Kada bih imao vremena, naterao bih vas da
priznate i da ste ubili svoju suprugu."
"Vebli!" Gejblov glas je bio zapanjujuće strog.
"Gospode, u pravu je. Evo ga." Vebli je prebledeo kada je video
"mušicu" u obliku metka, koja očigled-no nije služila za pucanje.
"Proklet bio!" Gejbl je vikao na Pitmana.
"Čekam na red, hvala. Vi ste već prokleti."
"Ubij ga!" drao se Gejbl.
"Ali..."

 

"Uradi šta ti kažem!"
"Gospodine Gejbl, nema svrhe," odgovori Vebli.
"Nema svrhe? Niko mene neće da izvrgava ruglu." Pljuvačka je prštala
iz njegovih usta. "Uništio je moj ugled!" Gejblovo lice je poprimilo boju
pločni-ka.
I dok je Vebli oklevao, Gejbl mu se približi, uze pištolj iz njegove ruke i
uperi ga ka Pitmanu...
"He!" uzviknu Pitman.
... i opali.
Metak pogodi Pitmana u grudi. On uzdahnu ose-tivši udar. Istovremeno
 je ustuknuo unazad, pao na
373
pod udarivši glavom. Za trenutak je ostao bez svesti. ali se ona povrati,
dok se borio za vazduh.
Ležeći, c bolovima u grudima, gledao je Gejbla koji je kašljući, posrnuo
ka njemu.
Gejblovo smežurano lice se nađe iznad njegovog. Pištolj je bio uperen
ka Pitmanovoj slepoočnici.
Paralisan od šoka, Piman nije mogao ni da vrisne dok je Gejbl povlačio
obarač.
Prolomi se zvuk pucnja. Ali, on nije došao iz pištolja u Gejblozvoj ruci.
Dopro je iz pozadine, iz pravca staklenog zida, koji se lomio, dok su
pucnji i dal>e odzvanjali, Gejblovo lice je postajalo tamnocr-veno, grudi
su mu se trzale. Pet pucnjeva. Šesti. Gejbl se srušio preko stolice. Iz
ruke mu je ispao pištolj. Metak ga je pogodio u dušnik, krv je poku-
ljala i odjednom, Gejbl više nije imao diplomatsko držanje i njegovo
telo se stropošta na pod.
Kroz rupe na prozoru, odakle su dolazili meci, Pitman začu Deningove
triumfalne pucnje.
Deningovo groteskno lice manijaka je virilo kroz rupe u staklu. Koža na
njegovom licu se naborala.
Čuvši buku na drugom kraju sobe, Pitman se zgrči od bola i vide
Veblija koji se skrivao iza stolice. Uperio je kolt 45 ka Deningu.
Pištolj koji je iz Gejblovih ruku pao na pod, ležao je pored Pitmana,
Znojeći se od napora, Pit-man dohvati pištolj i opali u Veblija. Mutilo
mu se u glavi i nije bio u stanju da vidi da li ga je pogodio, ali je ispalio
sve metke, ispustio ništolj i kroz grudi mu prođe jezšz bol.
Čekao je da Vebli uzvrati. Nije bilo odgovora. Osluškivao je zvuke iz
njegovog pravca. Ništa. Na-
374

 

prezao se da se uzdigne, ali od Veblija ni traga ni glasa.
A i koja je svrha? pomisli Pitman. Ako ga nisam ubio, gotov sam.
Ali, morao je da zna. Polako se pridigao, zaklo-nio iza stolice i ugledao
nepokretnog Veblija na krvavom podu.
Pitman je samo sekund bio uzdignut i osetivši bol on se jedva okrete
odakle je čuo nečiji uzdah. Njegove grudi su protestvovale od napora i
on ugleda Deninga koji se takođe držao za grudi. Njegov osmeh se
pretvorio u bolnu grimasu. Njegove oči, koje su domalopre srećno sjale
zbog pobede, sada su bile tam-ne, odajući bol. Ispustio je pištolj.
Pokušao je da se zadrži ali je nestao sa vidika.
Kada je Pitman pogledao u prozor, Dening je već bio mrtav. Pao je u
cvećnjak, otvorenih očiju i usta, a njegove ruke i noge su bile
nepomične.
Pitman odmahnu glavom.
U daljini je čuo sirene. Zavijanje koje se prib-ližavalo je bivalo sve
glasnije.
Držeći se za stolicu, Pitman je pokušavao da otkopča jaknu. Metak koji
ga je pogodio u grudi, virio je iz džempera. Iako je Gejbl rekao Pitmanu
da se raskomoti ako mu je toplo, on nije smeo, da Gejbl ne bi postao
sumnjičav. Zbog tog džempera, Pitman je po-setio još jednu osobu koju
 je ranije intervjuisao, pre nego što je došao kod Gejbla.
I ta osoba je bila stručnjak za bezbednost. Taj džemper je bio u stvari
pancir, ali je posebno krei-ran, da se ne vidi na prvi pogled, šta je
zapravo.
375
Ja sam zbirka svih ljudi koje sam intervjuisao, po-misli Pitman,
gledajući ka prozoru sa koga je palo Deningovo telo.
Onda se okrete. Teško je disao. Stručnjak za bez-bednost mu je
objasnio da vibracije pancira mogu da spreče projektile ali ne mogu da
zaštite od sile udarca. Modrice i ogrebotine na rebrima se nisu mogle
izbeći.
Verujem, pomisli Pitman, držeći se. Imam osećaj kao da su me konji
razvlačili.
Sirene su se čule sve glasnije.
Pitman se teturao kroz sobu. Prođe pored Gejblovog, Slounovog i
Veblijevog tela. Počeo je da se širi smrad tela i smrti. Morao je da izađe
napolje. Trebalo mu je svežeg vazduha. Kada je stigao do ulaznih vrata,
čuo je škripanje guma po šljunku. Otvorio je vrata i izašao na terasu,
udišući svež, prohladan vazduh. Policajci žurno izađoše iz patrolnih
kola. Brzo se uputiše ka Pitmanu. On podiže svoje ruke, ne želeći da

 

pomisle da im je pretnja.
Onda ugleda Džil među njima, koja je hitala ka njemu, izgovarajući
njeogovo ime a on je znao čega bar sada ne mora da se plaši. Zagrlio je i
pripio se uz nju, bez obzira na bol u grudima. Ona je srećno uzdahnula
a Pit-man je poželeo da je nikada ne pusti.
"Volim te. Tako samse bojala da ću te izgubiti," reče ona.
• "He danas," uzvrati Pitman ljubeći je. "Hvala bogu, ne danas."
EPILOG
376
Ljubav je akt vere, pomisli Pitman. Ljudi se razbo-ljevaju i umiru, ili
stradaju u saobraćajnim nesrećama, ili pojedu nešto što nije dobro
prokuvano, dobiju sal-monelu i umru, ili padnu sa merdevina i slome
vrat, ili te se zasite i ne žele više da te vide i ne odgova-raju na tvoje
telefonske pozive, ili se razvedu. Ima toliko načinana koje ljubav muči.
U stvari, sve ljubavi čak i najiskrenije i najvernije, osuđuju ljubavnika
na strašni gubitak, zbog smrti. Ljubav zahteva Toliko op-timizma,
toliko poverenja za budućnost. Praktična osoba bi mogla da kaže da
mogući dobici nisu dovoljna kompenzacija za neizbežan bolni kraj.
Oprezna osoba bi mogla da negira njegova ili njena osećanja, pretva-
rajući iskušenje u ljubav, da je uguši i nastavi sigurno kroz život, u
emocionalni vakuum. Ali ne i ja, pomisli Pitman. Ako ljubav zahteva
verovanje, ja sam vernik.
Ove misli su mu pale na pamet dok je držao Džil za ruku, idući ka
grobu svog voljenog sina. Bio je ponovo utorak, nedelju dana posle
događaja u kući Justisa Gej-bla i dve nedel>e posle Pitmanovog
pokušaja da spase Džonatana Milgejta na imanju u Skarsdejlu. Po
dolasku policije i otkrivanja tela u Gejblovoj okrvavljenoj dnevnoj sobi,
Pitman i Džil su bili zadržani u prit-voru. Ali, kao što se Pitman i nadao,
razgovor koji je bio emitovan policiji ga je spasao. Pošto su i on i Džil
ispitani, pošto je gospođa Pejdž dopunila delove njihove priče, pošto je
policija u Njujorku i Bostonu potvrdila ostale detalje (uz pomoć
državne policije iz Vermonta, koja je otišla u akademiju Grolier), Pit-
man i Džil su pušteni.
Sada su stajali u Njujorku, ispred Džeremijevog gro-ba, i toplo prolećno
sunce je doprinelo da Pitman
379
oseti bol u srcu, od ljubavi prema sinu. Strašno je što Džeremi nikada
više neće videti i osetiti ovako lepo vreme.
Pitman prebaci ruku oko Džil i privuče je, gleda-jući zelenu travu^koja
 je prekrivala Džeremijev grob. Oči mu se ovlažiše i on se seti reči, koje

 

 je napisao Volt Vitman, da je trava kosa groba. Džeremijeva kosa,
 jedina koju sada ima. A možda to i nije tačno, pomisli Pitman. Pre sto
godina, možda, kada su kovčezi prav-ljeni od drveta, a ne od betona. U
to vreme, telo i kovčeg bi se raspali, sjedinili se sa zeml>om i dali nov
život. Danas, kada se tela higijenski zapečaćuju i stav-ljaju u zemlju,
smrt je potpuno beživotna, pomisli Pit-man. Da se njegova bivša žena
složila sa željama da telo njihovog sina kremiraju, taj pepeo bi bio
razasut po livadi, gde divlje cveće može da cveta iz njega. Ali, njegova
bivša žena se ni u kom slučaju nije sa tim složila a on je bio emocionalno
rastrzan, na je Džere-mijevo telo sahranjeno na tradicionalan način, a
ta sterilnost je Pitmana skoro terala u plač.
Pomisao na smrt, koja ga je protekle godine preoku-pirala, sada je
imala drugačiji smisao. Od kada je pobe-gao sa imanja u Skarsdejlu,
video je smrt svog najboljeg prijatelja i oca Dendridža, ne uključujući
nekoliko lju-di koje je lično ubio, i naravno, ne uključujući masakr u
Gejblovoj kući. Što je Pitman više razmišljao, to se više pitao da li treba
u to da ubroji i ostale visoke savetnike - Entoni Lojd je umro od srčanog
udara, Vik-tor Stendiš se ubio. I naravno, Džonatan Milgejt. Tre-balo je
da napišem umrlicu čoveku, koji nije bio mrtav, pomisli Pitman. A ja
sam u stvari prouzrokovao njegovu smrt i smrt njegovih drugova.
Visoki savetnici su bili zli. U to, Pitman nije sumnjao. Ali, oni bi i onako
uskoro umrli, govorio je
380
sebi, i to bi možda bilo bol>e nego da odaju svoju tajnu i prouzrokuju
možda još mnogo drugih smrti. Da li bi se išta od ovog^a desilo, pitao se
Piman, da nije vero-vao da javnost ima pravo da zna o zloupotrebi
moći? Da je bio manje odlučan, nikada ne bi jurio za Džonatanom
Milgejtom, pre sedam godina. Bert ga, pre dve nedelje, ne bi poslao da
 juri opet za Milgejtom. Da li ja snosim neku odgovornost za ove
događaje?
Pitman ipak nije mogao to da veruje. He, bio sam u pravu što sam ga
proganjao, govorio je sebi usiljeno. Ti gadovi su mislili da su iznad svih,
Nije ih bilo briga da li je neko patio i umro, dokle god su pravili kari-
 jeru. Zaslužili su da budu kažnjeni - ne ubijeni, to je mala kazna,
trebalo ih je izložiti javnosti, kritiko-vati i ismejati. U nekim ranijim
vremenima bi bili stavl>eni u kavez u centar grada i ljudi bi pljuvali na
njih. I možda bi ostale diplomate bile obeshrabrene da
zloupotrebljavaju svoj položaj.
Ta vrsta mišljenja, "šta ako" i "da je", je bilo ti-pično za Pitmana, posle
Džeremijeve smrti. Stalno je zamišljao alternativnu realnost, u kojoj bi,

 

da se samo to desilo, sve završilo na najbolji mogući način. Ali, to "da"
se nije desilo. Stvarnost je bila drugačija,
bolna.
Kao posledica toga, nije bio spreman za ljubav koju je našao u Džil.
Stiskao je uz sebe. Da, ljubav je bila osuđena na bolan kraj, na tragičnu
nesavršenost živo-ta, Još uvek nije mogao da se navikne i shvati koliko
 je bio blizu da se ubije, pre dve nedel>e. Zbog bola je bio tako očajan,
da je bol postao neizdrživ. I sada je osećao tugu, koju su upotpunjavale
suze, klizeći niz nje-govo lice, dok je gledao u Ceremijev grob, ali on je
bio šokiran saznanjem da mu je draža sadašnjost i da nije želeo da se
vraća u prošlost. Želeo je da tu tugu po-
GRAD/
deli sa Džil, znao je da sada može da opstane, kao što bi srećno delio
teret svakog očaja koji bi ona osetila. Nekoliko lepih stvari se desilo.
Dan posle masakra u Gejblovoj kući, novine za koje je Pitman radio i
koje su bile predviđene da se ugase, pronašle su kupca koji je bio voljan
da nastavi sa radom. Umiruće novine su se ponovo rodile i tiraž koji je
donela Pitmanova priča je podstakao novog vlasnika da Pitmana zaposli
kao vodećeg novinara. On je trebalo da napiše feljton o događajima
koje je proživeo i šta je sve otkrio o viso-kim savetnicima. Taj novi
zavidan položaj nije mu to-liko značio, koliko prilika da nastavi da piše
o istini i zloupotrebi javnih funkcija.
Da je samo Džeremi živ, da me razvedri, pomisli
Pitman.
Da je.
Ali, "da je" je bilo tolikou prošlosti, i gledajući Džeremijev grob i
stiskajući svoju ruku oko Džil, znao je da ima obavezu prema sebi i Džil
da misli na bu-
dućnost.
Akt vere, pomisli Pitman.
Okrenuo se ka Džil, koja mu je obrisala oči i polju-
bila ga.
"Žao mi je što patiš," reče ona.
"Hej,živsam.Tisipored mene." Glasmu se prekide. "Suze ne znače uvek,
da je neko tužan."
Dejvid Morel OČAJNIČKE MERE
Za izdavača Miroslav Dereta
Urednik Jadranka Jovanović
Lekšor/korekšor Milče Grba
Likovno grafička oirema Mioljub Miša Popović

 

I izdanje, džepno
Tiraž 1.000 primeraka
U Beogradu, 1995.
Ššamia
Telefon u agpeca ilasmana tel: 011/512-221,512-461
faks: 011 /512-221
Vladimira Rolovića 30,11030 Beograd
Knjižara "Knez", Knez Mihailova 46
tel: 011 /181-345
382