Filip Vandenberg-Gladijator

4. POGLAVLJE Bučno su truckala kola sa visokim točkovima kroz Trijumfalnu ulicu, uzbrdo ka Cirkus maximusu. Ulica prava kao strela, inače paradna za vojskovođe i imperatore pobednike, a danas bi joj najbolje pristajalo ulica smrti. Ka areni, u dugoj koloni kretala su se kola sa gladijatorima. Na svakima su stajala po četiri gladijatora. Robovi su upravljali, upregnute mazge vukle. Umesto klicanja i pozdrava, gladijatori su slušali grdnje i psovke. Samo mali broj ljudi ih je bodrio. Iz stisnute gomile koja nije mogla da ude u Cirkus, baci poneko pogled sa ivičnjaka ulice na posvećene smrti. Vitelije je stajao na jednim kolima zajedno sa Pugnaksom, Feliksom i Valensom. Rimljanima je Pugnaks bio poznat iz mnogih borbi, te je odpozdravljao na upućena hrabrenja. Valens je neprestano povraćao. Šaljivdžije su to propratile sa podrugljivim smehom. Viteliju se vratio mir, delovao je opuštenije nego prethodnog dana i samo su mu oči neprestano lutale po narodu. Tražio je Rebeku. Upravo su prošli pored novoizgrađenog akvadukta cara Klaudija kad se prolomi neko potmulo, jezivo cvilenje. Jedan trzaj i kola se ukopaše u mestu. Gomila poče da vrišti. Muškarci su buljili u točak. Tek sad shvati Vitelije šta se desilo.Valens je u očaju nabio glavu u palac točka. Točak mu je slomio vrat. Vitelije je imao utisak, da mu ogroman gvozdeni obruč steže grudni koš, uzalud je pokušavao duboko da udahne, nije mu polazilo za rukom, kao da su se pluća skupila. Pogleda iskosa Pugnaksa, znao je da je njegov smešak bio samo maska. Ukočeno je gledao u daljinu, nije više primećivao nijednog poklonika. Kad su vozila stigla u Cirkus, prolomi se histeričan vrisak dvesta hiljada ljudi. Mase u celoj dužini arene upravo su se zabavljale borbom životinja, koje su bile uvod u borbe gladijatora. Pedeset lavova je bačeno na deset divljih bikova. Svaki put kad bi bik nabo lava šiknula bi krv, a životinja na umoru ispuštala samrtni krik, posmatrači bi počeli da skandiraju, aplaudiraju i nogama lupaju o tlo. »Više krvi«, drali su se, »Više krvi. Pesak u areni da pocrveni!« Vikalo je dvesta hiljada grla, strašan hor. Vitelije oseti hladan znoj po vratu. Kroz metež od zaustavljenih vozila

i nosiljki, gladijatorska vozila pronađoše put do bočnog ulaza, koji je obezbeđen za učesnike igara. Na visokom postolju prijemne prostorije ispred voštane table stajao je carev službenik za kontrolu. »Ime?«, pitao je ravnodušno. »Vitelije.« Službenik potraži ime na tabli, stavi kukicu iza imena, prisustvo je potvrđeno. Jedno ime je bilo višak. Službenik uzviknu, »Valens!« Muk. »Valens!« Definitivno istupi Pugnaks »Valens je usput zaglavio glavu u točak. Mrtav je.« »Mrtav.« Beležnik primi bez uzbuđenja i upisa iza imena suic ,samoubistvo. Ispred gladijatora micalo se nešto kao divlje zveri tamo amo u kavezima, udaralo pesnicama o kamene zidove, pritiskali glave na hladne stene ili mahali rukama po vazduhu. Duže, no što je potrebno mazali su svoje atletsko telo. Nisu mogli videti jedan drugog. Svaki je mislio samo na predstojeću borbu. Oružje je mirovalo u dobro čuvanoj susednoj prostoriji. Deljeno je tek neposredno pred nastup. Sada je sudbina određivala protivnika gladijatora, za koje prethodno nije određen par. U dve korpe su stavljene rasparene polovine polomljenih tanjirića, u jednoj leve, a u drugoj pripadajuće desne polovine. Kad se sastave oba komada, njihovi vlasnici su proglašavani za par. Arena je natkrivala portal, a crvena zavesa je skrivala drvena vrata visine čoveka. Odatle se čula rika životinja, cika posmatrača. Sulpicije Ruf pljesnu rukama: »Postrojavanje za smotru!« Gladijatori se postrojiše prema rasporedu za nastup. Robovi su delili purpurne plastove sa zlatnim gajtanima na ivicama. Svakom borcu je dodeljen nosač za oružje. Vitelije pozdravi svog kljimnuvši glavom. Nosio je trozubac, mrežu i bodež. Iz arene je prodirao razležući signal truba, grmeli su bubnjevi, prigušeno odzvanjale trube. Kao da je sam duh upravljao svime, otvoriše se teška drvena vrata, crvena zavesa je sklonjena u stranu. Tutnjava se dizala kao orkan. Tlo je podrhtavalo od ekstaze. Sulpicije Ruf na čelu daje znak. Kolona gladijatora krenu u jednom koraku. Borce, koji su stupali iz tamne prostorije, udari sunce kao munja. Vitelije se mučio sa orijentacijom. Redovi u areni dizali su se kao tornjevi do neba.

Nikada nije video toliko ljudi na jednom mestu. Sebi je izgledao sićušan. Blizina suparnika Pugnaksa delovala je neugodno, gotovo bolno. Nije ga video, osećao ga je. Pesak u areni, po kome su posute Ijuspice malahita i crveni oksidni prah, nemilosrdno su privlačili vrelinu sunca. Signal limene trube! Kolona stade. Publika je umukla. Ruf ispruži ruku u znak pozdrava. Na njegovu komandu gladijatori salutiraše, »Ave Caezar, morituri te salutant -Zdravo Cezare, pozdravljaju te predodređeni smrti!« Vitelije je gledao gore ka carevoj loži, obloženoj crvenim materijalom. Car je sedeo šćućuren, smeškao se iz zlatne fotelje. Krv u venama mu se sledi ,pored njega Mesalina, ona žena, čiju je spavaću sobu upoznao, u čijem krevetu je bio. U ovom trenutku ona je bila careva žena. Dostojanstveno obučena, podignute kose, gledala je ukočeno ispred sebe, nijednim pogledom nije udostojila gladijatore koji su pozdravljali. Ne želi da ga vidi? Posle ovog zvaničnog pozdrava publika nastavi da mahnita. Vitelije se odvaži, da pogleda okolo. Rimljani su uzvikivali, aplaudirali, bacali u uvis jastučiće za sedenje. Muškarci i žene su sedeli zajedno, a ne kao u pozorištu. U redovima su se mogle primetiti nosiljke, bez štangli i robova. Imućni su se pojavili sa čitavom svitom robova, koji su njihali perjane lepeze radi cirkulacije vazduha i služili poneta pića. Što su posmatrači bili dalje, toliko su bili bučniji. Lože senatora, konzula, službenika magistrata, sveštenstva i vestalki bile su odvojene od sedišta običnih gledalaca. Njihova mesta su rezervisana neposredno uz vodene jarke koji su okružavali celu arenu i štitili od divljih životinja. Novi signal! Gladijatori su dobili imitaciju oružja, zauzeli položaje, a onda su počele navodne borbe po taktu muzike. Prikazivali su publici pojedinačne discipline, ali i specijalne trikove, korake, zamahe i odbrambene manevre. Vitelije je vežbao sa Pugnaksom, dodirivali se tupim oružjem, nepogledavši se oči u oči. Publika posta nestrpljiva. »Ubi!« »Ubodi!« »Zari!« Mehanički, hiljadu puta vežbano, Vitelije i Pugnaks su apsorvirali ovu lekciju. »Ubiću ga. Ubiću ga«, mrmljao je Vitelije u ritmu pokreta oružja. »Ubiću ga, u suprotnom, on će ubiti mene. Ubiću ga.« Kratko i prodorno trube označiše kraj improvizovanih borbi. Gladijatori odložiše imitaciju oružja i otrčaše pod hladan svod tribina. Čitava vojska robova razmilela se po areni. Jedni skupljaju imitaciju oružja,

drugi ravnaju pesak i posipaju crveni prah olovnog oksida. Instruktor je zauzeo mesto na uzvišenoj fotelji u sredini stadiona. Njegovo je da komanduje kad gladijatori bojažljivo idu jedan na drugog i zahteva žešću borbu. »Neka osete bič!« Orilo se sa tribina. »Bičujte ih!« Ali oni što su bičevali slušali su samo komandu instruktora. Tek kad njegova podsticanja nisu imala dejstva, gladijatori su bičevani. Po taktu truba u arenu utrčaše dva pegnearija u pratnji dva vojnika u blistavim uniformama. Zlatni šlemovi sa crvenim perjanicama i sjajnim kožnim trakama, njihove raskošne uniforme bili su sušta suprotnost golim gladijatorima, kojima samo žuto ofarbana koža pokrivaše bedra. Pegneariji su nosili motku u desnoj ruci, u levoj bič. Ubijanje ovim, često je bilo dugotrajno i mučno. Na strani, gde je carska loža, stoje gladijatori i vojnici, poklone se i onda vojnik po vojnik, gladijator po gladijator odstupaju deset koraka u suprotnom pravcu. Borci se okreću, vojnici odlaze, sa carske lože skliznu belo platno do peska u areni ,to je znak za početak igara. Gledaoci su ustali, zaglušujuće viču, dižu ruke u vazduh, prete pesnicama, dobuju nogama, zabacuju glave tamo amo, žene padaju u nesvest, obrušili su se, neki su pogaženi, pale su prve žrtve. Borci se prvo okrenuše pun krug. Prikradali su se jedan drugom, neprestano vitlajući bičevima iznad glave. Cilj ove borbe nije bio da se protivniku nanese bol, već da se mentalno onesposobi. Kad se kožni konopi biča obaviju oko vrata ili nogu protivnika, izgubljen je. Onaj drugi je mogao oboriti žrtvu, privući k sebi i motkom ubiti. Do sada nijedan nije upotrebio bič. Publika poče da gubi strpljenje. »Borba!«, vikao je instruktor iz visoke fotelje. Istog trenutka udariše kaiševi po vratu starijeg borca. On ispusti bič, zatetura se i pade. Drugi zamahnu motkom i uz burne ovacije publike udari protivnika u glavu. Vitelije nije video ovu scenu. On je stajao pored Pugnaksa iza crvene zavese,spreman za borbu. Nepodnošljiva buka je rasla do kulminacije,neki gladijatori su u očaju zapušili uši .Mladić je delovao tako opušten, kao da je već znao ishod borbe. Urlici gledalaca su bili tako daleko, bar za njega

nisu postojali. Za njega je na celom svetu postojao jedino ovaj čovek,Pugnaks. Njega mora da pobedi, ako mu se živi, mora ga ubiti. A on je hteo da živi! Ovih minuta, dok je čekao nastup, odlučio je da pazi na svaku priliku, pobegne od ovog ozloglašenog poziva, ukoliko živ izađe iz predstojeće borbe. Draže mu je siromaštvo, da krpi sudove na selu, ali hteo je da živi, živi, živi! Kucanje po ramenu vrati Vitelija u stvarnost. Jedan rob, maskiran u Merkura, pratioca duša užurbano prođe sa usijanim žezlom u ruci I iskoči kroz zavesu. Aplauz, masa se odmah pretvori u strašno zavijanje. Ovaj rob je išao od jednog do drugog gladijatora, pritiskao im stomak usijanim gvozdenim žezlom.Pritisnu na stomak starijem,no on ne reaguje. U vazduhu se širio smrdljivi dim. Onda mahnu dvojici robova i oni sa kukama odvukoše leš do vrata boginje smrti. Odjednom ovlada tišina.Dok je odjekivala truba, Pugnaks i Vitelije pristupiše ogromnoj crvenoj zavesi. Neprestani aplauzi i klicanje »Živeo Pugnaks!«, ali i »Vitelije! Vitelije!« odjekivalo je iz gledališta. Sa zadovoljstvom konstatova da publika nije bila samo na strani pobednika. Osmeh mu prelete preko lica, dok je podignute glave koračao, jedan korak ispred onog drugog, ka carskoj loži. Teško je bilo utvrditi, ko je ostavio bolji utisak na publiku, vitki mladić, neobičnih pokreta za jednog sedamnaestogodišnjaka ili protivnik snagom nabijeni, mišićavi, crni kuždravko, borilačka priroda, koji je, čini se nagoveštava da je sitnica, da okonča ovu borbu. Oba gardijska vojnika stadoše. Vitelije pogleda u pravcu carske lože. Car se nezainteresovano raspilavio u fotelji, jedva da je pogledom udostojio gladijatore, koji su pošli u borbu za život. No, tada Vitelije otkri nešto, što ga zaprepasti. Mesto pored cara, gde je pre sedela Mesalina, beše prazno. U glavi mu je vrilo od pitanja, zašto je ona, koja je ovu borbu očigledno želela, odjednom nestala. Nije htela da gleda kako umire? Vitelije nije mogao da objasni Mesalinin nestanak. Onda odjeknu prodoran glas instruktora, komandovao je početak borbe. Oba gladijatora pustiše mreže da im kruže iznad glava, Vitelije nešto brže od Pugnaksa. Iskusna publika zaintersovano primeti ovo. Gladijator, koji je brže vrteo, brže je i reagovao, suprotno sporijem koji se više zadržavao.

Zadnje može biti presudno u borbi jednakih protivnika. U areni je bilo primetno tiše. Raspoloženje je raslo:»Borite se!«, čuo je iz daljine glas instruktora, ali on pusti mrežu dalje da kruži, kao da ništa nije čuo. Važno je bilo sačuvati mir. Prevremeno zabacivanje mreže, koje nije obećavalo siguran uspeh, moglo je značiti kraj.Čekaj. Oprez. Lukavo. Odmah je palo naređenje za bičevanje. Izdržati opominjao je Vitelije sebe. Polako, skoro neprimetno se prikradao Pugnaks. Vitelije je oprezno išao nogu pred nogu , više ulevo. Razdražen Pugnaks uzmaknu za korak. Navikao je da Vitelije uzmiče udesno. Mladić, odmah krenu korak ka njemu, onda stade, seti se saveta trenera, da uspeh traži u odbrani toliko koliko mu prilika dozvoljava. Onda …prasak. Mreže gladijatora se dodirnuše u letu. Obojica ustuknuše za korak, nastaviše okretanje. Pugnaks odskoči, polete desnicom i trozupcem na protivnika.Vitelije vide kako mu iskaču žile na vratu, kao na treningu, napravi bočni korak napred i tako izjalovi udarni pokret protivnika. Ipak, dok je Viteliju bilo potrebno kratko vreme da se pribere i krene u novi napad, Pugnaks je već leteo ka njemu.Vitalije krenu napred i zabi mu trozubac u levo rame. Ovaj kriknu od bola i okrete se. Vitelije vide kako je njegovo oružje zaseklo duboku ranu. Krv poteče niz Pugnaksove grudi. Klicanje u redovima arene: »Habet! Pogodio si ga!« Mora da je okretanje mreže Pugnaksu pričinjavalo bol. Ići će na brzo rešenje, mislio je Vitelije »Neće dugo izdržati. Vreme sad radi za mene. Hoću da pobedim, danas ću ga ubiti!« Činilo se, da Pugnaks sporije okreće.neprimetno se približio. Vitelije ponovo uzmiče ulevo ali ovog puta Pugnaks je shvatio. U istom ritmu kako je Vitelije stavio desnu nogu ispred leve, Pugnaks stavi levu ispred desne. »Ubodi ga niže, Vitelije!«, orilo se iz gornjih redova. »Izbaci mu trozubac iz ruke!«, horovi su prvo bili bojažljivi, a onda sve jači: »Vitelije! Vitelije!« »Oni su uzvikivali njegovo, a ne ime Pugnaksa« prođe mu kroz glavu.«Blizu si pobede. Možeš da pobediš Pugnaksa. On je usporio. Mora da ima strašne bolove. Koliko će još izdržati? Hrabrost. Moraš biti hrabar. Ti nikada nisi ubio čoveka. Ali danas moraš to da uradiš. Ako to ne uradiš, on će tebe ubiti. Hoćeš da počneš novi život. Počni ga danas. Koliko će još izdržati? Napadaj? Ne. Oteži. Kruži. Krv, već dosta krvi je izgubio. Zašto ne

klone? Ipak, napadni? Ne. Čekaj. Budi oprezan. Kruži. Izmakni se. Sad, tu, on popušta. Spušta mrežu. Jupitera mu, mreža se opustila. Sad. Moraš to da uradiš! Hajde već. Hajde! Baci mu mrežu na glavu! Zabodi! Zašto nećeš? On je gotov. Ne može više. Uradi već ...« Vitelije se zalete sa trozupcem. Mreža mu još uvek kružiše iznad glave.Delić sekunde gledali su se oči u oči, kratak trenutak, koji je gladijatorima izgledao neopisivo dug. Vitelije oseti šta Pugnaks misli: »Ti si dobio. Probadaj. Ubi me. Evo čekam. Šta oklevaš?« I Pugnaks je verovao da čita iz očiju protivnika: »Vidi, dokle sam te doterao. Protiv tebe uvek sam gubio, a danas, gde smo danas, danas sam pobedio. Ali ja se plašim da ti zabijem trozubac u vrat. Mrzim te, prezirem te, ali ne mogu da te ubijem.« Vitelije pusti da mreža kruži u širokom luku iznad protivnika. Ovaj se kao munja savi, zavitla sopstvenu mrežu mladiću oko nogu, povuče je nazad, Vitelije posrnu, u letu mu ispade trozubac i uz tup udarac pade na leđa. Ovaj šok za trenutak je onemogućio svaku reakciju. Pugnaks je već bio nad njim, pritisnuo mu nogom stomak i potegao trozubac. Samo jedan krik publike ... Savijen od bola, širom otvorenih usta na pesku u areni, čekao je trenutak iskupljenja, kada će Pugnaks zabosti »Mrtav. Ti si mratv!« bubnjalo mu je u slepočnicama, »Da li si već mrtav? Šta čeka?« Vitelije podiže drhtave očne kapke, žmirkao je u veliku senku i prepoznao podignuti trozubac »Sad, sad će zabosti. Zašto ne zabode? Završi s tim!« Najrađe bi urlao suparniku u lice, ali samrtni šok je zaustavio svaku reakciju. Vitelije je zurio i čekao svirepu, bednu smrt. Publika na tribinama je besnela »Ubi ga!« - »Zašto ga ne probode?« Uzvici ohrabrenja mešali su se sa aplauzom. »Skandal!«, vikali su drugi. Tek malo pomalo, stiša se haos. Oni, koji nisu primetili šta se dešava ukazaše im susedi . Prstom su upirali na carsku ložu. Tamo je na grudobranu stajala Mesalina ispružene ruke. Palac je podigla na gore. Ledeno i uverljivo, carica je izgledala kao grčka statua. Položaj ruke je značio: Oboreni je pomilovan, život mu je poklonjen. Prva negodovanja nadjačaše sve više rastuće radosno klicanje. Sasvim nepoznati padali su

jedni drugima u zagrljaj, igrali podignutog palca, čestitali. Samo su se kladioničari dali u beg, jer pomilovanje završene borbe ne postoji, novac je izgubljen. Potraja malo dok Vitelije ne shvati šta se desilo. Ali kad se Pugnaks odvoji od njega, pogled mu pade na carsku ložu. Mesalina je još uvek držala ispruženu ruku. »Zašto to radi? Svi rimski bogovi zašto ona to radi?« Nije bilo razumnog opravdanja, sa teškom mukom pokuša da stane na noge, posrćući uhvati se za bolni stomak. Pugnaks pored njega pritisnu desnom rukom ranu na levom ramenu. Oboje su gledali carsku ložu. Mesalina spusti ruku, okrete se i nestade sa tribine. Limena truba objavi kraj borbe. Jedan rob uruči Pugnaksu palminu grančicu, znak pobede. Borci krenuše, zajedno se vratiše u portal, kroz koji su ušli u arenu. Pugnaks, ukočeno gledaše ispred sebe. »Sledeći put«, šištao je kroz zube, »poslacu te u Plutonovo carstvo. Budi siguran.« Kontrolor u zasvođenoj prostoriji priđe tabli i upisa kod imena Pugnaksu jedno V za vicit - pobednik. Iza Vitelije napisa jedno M za missus - pomilovan.

5. POGLAVLJE Glasnici, praćeni dobošarima, objavljuju po celom gradu najnoviju carevu naredbu: »Ja, Tiberije Klaudije Cezar Avgust Germanik podsećam rimski narod da u pogledu očekivane naredne berbe grožđa svu burad dobro podmažu smolom. Dalje, treba da se zaštite od uboda otrovnice, kojih ovog leta ima posebno mnogo. Najbolji je sok drveta tisa.« Rimljani, koji su na javnim mestima čuli objavu glasnika, slatko su se smejali. Dok su Avgustove objave uvek imale visok politički značaj, dotle su Klaudijeve bile toliko narodske i beznačajne, da ih više niko nije ozbiljno primao. Na trgu ispred caričine gradske palate jedan mlad čovek popeo se na ispust od zida i ismejava carskog glasnika: »Ja, Tiberije Klaudije Cezar Avgust Germanik, podsećam moj narod, kad curi nos, najbolje se leči, ako se rukom obriše!« Rimljani su se kikotali i aplaudirali. »To je, Boga mi skandal, kako puko ismejava cara«, vrteo je glavom Kalpurnijan, koji je sa Sulpicijem Rufom tuda prolazio. »Pa šta je to čudno?«, reče svečano obučeni Ruf. »Za vreme Kaligule nije bilo ovakvih lakrdija.« »Danas«, poče vatrogasni kapetan, »je mnogo opasnije ismejavati ovakvog slobodnjaka u krugu cara nego samog cara. Narcis svuda ima doušnike ...« Učitelj gladijatora napravi zlovoljan pokret rukom. »Možda će se problem rešiti sam od sebe. Mesalina, ipak nešto smera, kad se udaje za ovog Silijena. Izgleda da je lep kao Bog. Čak mnogi kažu, da je najlepši rimljanin, ali Mesalina može imati svakog muškarca koga poželi, a da ne mora da se uda, tim pre što se uopšte nije razvela od Klaudija. Siguran sam, da ona ima određenu nameru.«

»Ti nimalo ne veruješ, da Gaj Silije ne želi da bude car?« Ruf odmahnu glavom. »Ne mogu da zamislim, da se jedna žena kao Mesalina zaljubi u muškarca, zaboravi svoj položaj supruge cara i uđe u brak sa nekim beznačajnim konzulom.« »Gde je uopšte car?« »Navodno bi trebalo da bude u Ostiji i blagosilja novoizgrađenu luku.« »Ruf, Ruf imam loš predosećaj po tom pitanju. Izgleda da su nas preduhitrili?« »I ako jesu«, odgovori Ruf, »onda smo bar na pravoj stani.« »A ako zavera propadne?« Ruf slegnu ramenima, onda se nasmeja. »Koliko gostiju očekuje?« »Navodno, Mesalina je pozvala, samo svoje obožavaoce, i to bi mogao biti pravi razlog, što obojica imamo isti cilj.« Kalpurnijan i Ruf prsnuše u grohotan smeh. Vratari, robovi na ulazu u Mesalininu palatu duboko se nakloniše i poželeše dobrodošlicu svakom gostu po imenu. Bio je septembar. Kao na svakom vinskom slavlju na zidovima atrijuma je visilo blistavo crno grožđe obavijeno vinovim lišćem. Tu su bili robovi sa posudama za pranje ruku i parfemima u staklenim flašicama. Dolazak je bio veliki. Poznavali su se i prijateljski klimali glavom jedni drugima, pomislivši, »Tako, tako i ovaj!« »Šta misliš«, šapnu vatrogasni kapetan Kalpurnijan Rufu, »šta misliš, koliko je gostiju pozvano?« »Misliš koliko obožavalaca?« Kalpurnijan se smeškao, dok je odpozdravljao. »Sto, možda dve stotine«, reče Ruf dok su ulazili u tablinum, gde je Mesalina obično u krevetu primala goste. Gosti su se gurali, samo muškarci. Među njima i senator i zaverenik Vergilijan. »Ovde je uzano kao u trećem redu u pozorišta«, zajedljivo će Vergiilijan, »jedva da se možemo i pomeriti.«

»Kad se pomisli da je svaki prisutni već iskusio Mesalininu naklonost ...«, prebirao je Kalpurnijan. »Da li ste već bacili pogled u vrt okružen stubovima?«, upita Vergilijan. Obojica odrečno odmahnuše. »Trebalo bi to da uradite! Sva trojica se proguraše kroz salon za prijem ka vrtu, okruženom stubovima. »Amora mu i Psihe«, prošapta Kalpurnijan, Ruf zabezeknuto zinu i tako osta. U vrtu caričine palate sedelo je, ležalo je, tiskalo se još više caričinih obožavalaca. To izmami, čak i Rufu samo jedno zapanjeno »...Neverovatno ...« U uzanom delu vrta okruženog stubovima u polukružno ozidanoj dvorani orkestar je internirao uzbudljive zvuke. Svi pogledi bili su uprti na bočni ulaz u predvorje, gde se pojavilo šest afričkih robova. Na uzdignutim rukama su nosili snežne puti golu ženu, Mesalinu. Istovremeno sa suprotne strane Mesalini u susret je dolazio, takođe neodeven čovek, Gaj Silije. Mesalina je imala zlatne niti upletene u visoko podignute viseće lokne. Sastali su se u sredini vrta sa stubovima. Ovaj vrt za zabavu mirisao je omamljujuće na svemoguće egzotično bilje. Robovi spustiše među bele ljiljane i žuti egipatski hibiskus u cvatu golu caricu na travu. Priđe joj Silije. Mesalina raširi butine i počeše da vode ljubav naočigled svih. Istovremeno jurnuše iza stubova uzbuđene odevene i neodevene žene, nudile sebe i svoje usluge zablenutim muškarcima. Neki su zahvaljujući se odbili, drugi, međutim nisu dugo oklevali, a poneki bi uzeo odmah dve dame i prigrabio sebi duplo uživanje. Nekoliko mladih robova, koji su služili vino, jedva su se branili od otvorenih ponuda. Senatore, trgovce i državne službenike nije moglo omesti nuđenje naklonosti dražesnih azaleja i stenjanje nekoliko muških parova, da politiziraju ili prave poslove. »Ona je«, reče Vergilijan jednom kolegi, »jednostavno izuzetna žena. Čak i na venčanju ona s nama delu svoju radost.« Pošto je ovaj je bio zauzet porcelanskim grudima jedne predivne

gazele, odgovori nepogledavši ga:»Verujem da ćemo uskoro imati lepšeg i mlađeg cara od Klaudija.« »To znaju samo bogovi«, odgovori Vergilijan osvrćući se, da li neko prisluškuje njihov razgovor. I bolećivim glasom upita,»Koliko su privrženi caru u senatu?« Drugi senator se uplaši. »Ti znaš više, Vergilijanu?«, ali pošto ovaj ne odgovori, on nastavi, »Verujem, manje od sto, koji su mu još verni. U carstvu je sve jača želja za čvrstom rukom.Ali ne pričajmo o odvratnim starcima, bolje se pozabavimo mladim, lepim ženama ...« Cezonije sa peharom vina u levoj i jednim mladim robom u desnoj tražio je prolaz preko tela koja su se valjala na podu. »O Rimu i Venero«, neprestano je uzvikivao, »zašto dozovljavaš, da ovako dostojni ljudi padnu u zaborav.« Pa okrenuvši se robu, »Obećaj mi da nikada nećeš sa ženama raditi ovako ružne stvari!«, a onda ga poljubi u golo rame. »Ti slatka mala ptičice.« Čovek po imenu Valens probijao se kroz pohotni metež, popeo se na mermerni basamak dvorišta, lupi rukama i viknu: »Prijatelji, iz Ostije dolazi ovamo strašna nepogoda!« Skoro svi su bili toliko zauzeti uživanjem, da skoro niko nije čuo upozorenje. A oni koji su ga čuli, nisu razumeli. Oluja, o kojoj je Valens govorio, bila je u obličju cara i njegovih savetnika. Jedna pretorijanska legija krenula je u izvidnicu. Ne obećava ništa dobro. Valens uvide beskorisnost svog skromnog truda, skoči sa mermernog basamka i požuri ka zahuktalom orkestru. Samo jedan mig i orkestar prekide, gosti se uplašeno prenuše. Koliko god je jako mogao viknu Valens namestivši šake na usta kao megafon, »Prijatelji, car se približava sa legijom telesne garde!« Za trenutak tajac. A kad većina gostiju postade svesna značenja ove vesti, mir se pretvori u neopisiv haos. Grozničavo su tražili svoja odela učesnici svadbenih orgija, neki su poluodeveni hitali ka izlazu. Devojke za zabavu neprimetno nestadoše, kao što su i došle. Silije je dozivao roba, tražio svoju odeću. Mesalina, smrtno preplašena sedela je gola u travi. Mišljenja prisutnih bila su podeljena šta da se radi u ovoj situaciji. Jedni su navrat nanos bežali, drugi nisu videli razlog za beg. Njima je pripadao

Sulpicije Ruf. »Zašto beže«, obrati se Kalpurnijanu, »samo zato što smo delili krevet sa caricom.« »Imaš pravo«, odvrati ovaj i pokuša da skupi hrabrost »onda bi morali da beže i carevi savetnici, prvi Narcis!« Situacija je bila vrlo ozbiljna. Carevi doušnici i obaveštajci nanjušili su mnoge zavere. Klaudije, čovek, koji sporo odlučuje, dugo je oklevao, a onda je popustio pritiscima savetnika, kad je saznao za svadbu sopstvene žene. Narcis, njegov sekretar kabineta i bliski poverilac, pokušao je da mu objasni, da su njegovi dani carevanja izbrojani, ako sad ne preuzme nešto protiv Mesaline. Kao da se tek probudila iz sna, pohita Mesalina pešice u susret mužu. Okružen savetnicima, besno je tutnjao raskošnim kolima, sa penom na ustima, kao i uvek, kad je uzbuđen. Klaudije se plašio sukoba sa Mesalinom. »Kakva mizerija!« »Kakva bezbožnost!«, šaputali su mu savetnici na uvo. »Moraš da se osvetiš!« »Dokle će ona još doterati?« Klaudije je tražio opravdanje za svoju suprugu. Na kraju ona je bila majka njegove dece Oktavije i Britanika. Šta da radi? Narcis izvadi urolan spis iz odela,ovde su bila sitno zapisana sva Mesalinina brakolomstva. Baš tad, na ivici pločnika iskrsnu Mesalina, još uvek sa svadbenom, zlatom protaknom frizurom. Preklinjući pružala je ruke ka caru, ali on ne udostoji suprugu čak ni jednog pogleda, već produži pravo u svoju palatu na Palatinu. Međutim careva telesna garda opkoli Mesalininu gradsku palatu i pohvata sve zvanice. »Sulpicije Ruf je uhapšen!«, jedan glasnik dojuri u dvorište gladijatorske kasarne. Borci prekidoše jutarnji trening i opkoliše robove. »Mora da je sa Mesalinom kovao zaveru protiv cara. Kalpurnijan vatrogasni kapetan, takođe je u tome, senator Vergilijan, Mesalinin čuvar časti Prokuli i izvesni Trog iz careve telesne garde.« »Sve časni ljudi«, promrmljao je Pugnaks i pijunu u pesak. Držao se za

rame, koje je bilo uvijeno belim zavojem. Dođe do Vitelija, ščepa ga za mišicu do bola i upita zlobno se kezeći: »Da li si i ti jedan od njih?« Vitelije oseti kako svi upreše pogled na njega. »Dakako«, reče Pugnaks i pogleda okupljene »naravno on pripada izdajničkom taboru. Zašto mu verujete, zar ga Mesalina nije pomilovala? Zato što se hrabro borio? Ne! On duva u istu tikvu sa zaverenicima. Verovatno je i ovde u Ludu spremao gnusna dela zajedno sa Rufom.« Vitelije poskoči. »Nisam nikakav zaverenik.«, viknu on. »Ja sam iz Bolonje, rimske prilike su mi malo poznate.« »Lažljivče«, prekide ga Pugnaks, »ko te doveo ovde u Lud? Nisi li došao u pratnji Rufa i Mesaline?« »Da, tačno«, reče Vitelije, »ali ja sam ih oboje sreo sasvim slučajno ...« »Slučajno! Slučajno!« Okolo su se smejali, a Pugnaks podsmevao: »Priča se, čak da te carica primila, a šta to znači, zna se!« Viteliju udari krv u glavu. Proguta pljuvačku. Kako da se odbrani? Da li da ispriča, kako ga je izbacila kipteči od gneva. Niko mu ne bi verovao. Ipak je ćutao. Pugnaks je i dalje navaljivao:»Mislio si da gladijator najbolje osvaja slavu besmrtnosti u krevetu, careve žene.« Ostali su se cerekali. »Ovde«, viknu Pugnaks, »ovde u pesku arene postavljaš kamen temeljac svoje besmrtnosti, ni na jednom durgom mestu.Ili već smatraš, da si besmrtan gladijator.Ti si sanjalica, u najboljem slučaju, sposoban da igraš žensku ulogu u pozorištu.Grozničavo čekam sledeći nastup u Cirkusu, onda ću ti naplatiti ovu ranu.Pre nego bilo ko digne palac za pomilovanje, molićeš Plutona da te primi u podzemni svet.« Vitelije oseti neprijateljstvo u pogledu sviju.Otrča u ćeliju i baci se na ležaj. Plašio se šta mu se sprema.Vrele suze oblivale su mu lice. Pred očima mu se pojavi Rebeka, to ljupko, malo biće.Slušao je njene nežne zadnje reci. »Puno sreće!« Zašto je nije poslušao?Zašto nije jednostavno pobegao i sakrio se u jevrejskoj četvrti? Ako bi ga otkrili, ne bi mogli ništa više no da ga ubiju. Dok su se ove misli komešale u njegovoj glavi,

sazrevala je odluka o begu. Otvoreno neprijateljstvo ostalih gladijatora, pre svega pokušaj, da ga stave u vezu sa Mesalininom zaverom, očvrsla je nameru, da se uputi u jevrejsku četvrt sa one strane Tibra. Čovek, koga treba da nade, zove se Kata, da, tako se zove. Vitelije nabi kožnu kesicu sa svom gotovinom u tuniku. Pod zaštitom sutona iskrade se do portala, gde je stražario ćelavi vratar. »Pst! Stari! Heda!« Ćelavko se okrete. »Nosi se u ćeliju. Ili hoćeš opet, da pobegneš?« »Ćuti, stari«, promrmlja Vitelije. »Nudim ti deset sesterija ako me pustiš da prođem!« Ćelavko stade iza ispusta jednog stuba. »Šta je deset sestercija, ako mi ode glava ...« Vitelije gurnu ruku u tuniku, izvadi kožnu kesicu i tutnu je stracu u ruku. »Ovde je sva moja gotovina!« Vratar istrese zlatne novčiće, oni mu skliznuše u levu ruku, a oči iskočiše. Pokaza izlaz i najzad izgovori: »Nestani. Neka bogovi budu uz tebe!« U gradu je vrvelo od pretorijanaca. Telesne straže su zauzele sve važnije punktove. Klaudije se plašio pokušaja puča. Zbog toga je Vitelije zaobišao Veliki cirkus i Tibar prešao blizu trga Boarijum. Četrnaestu gradsku četvrt Transtiberim naseljavali su sitni ljudi, mnogobrojna i delimično siromašna četvrt. Obuhvatala je jevrejsku četvrt od deset hiljada stanovnika sa sopstvenim većem staraca na čelu sa gerusijom. Sinagoga je predstavljala verski centar. Ondašnji carevi su sa različitim nepoverenjem gledali na jevreje.Vernici samo u jednog boga sa svojstvenim verskim obredima i običajima, živeli su odvojeno od rimljana. Njihovu integraciju je otežavao jezik. Vrlo malo ih je govorili latinski, svakodnevni jezik im je bio grčki, a hebrejski su znali samo starci. Godinama su caru bili trn u oku, jer nisu hteli da prihvate njegovu božanstvenost i time stvarali nemire. Oni su se pridržavali subotnjeg mira i tog dana nisu hteli da se pojave ni u sudu. Rimljane je većinom provociralo to, što su dolazili jedan dan kasnije kad se predavala žetva, ako pada u subotu. Tog dana bi izbegli da stoje u redu za svoj prinos.

Pod zaštitom mraka stiže Vitelije neprimećen u ovu gradsku četvrt. Iako je bilo kasno, život na ulicama je bio vrlo živ. Ljudi su se tiskali ispred moćne insule. Zgrade pod kurijom bile su prepune, higijesnki uslovi katastrofalni. »Gde da nađem Kata?«, pitao je Vitelije jednog od mnogobrojnih ljudi, koji su sedeli svuda na ulici. Ovaj samo odmeri stranca od glave do pete, prezrivo pijunu na prašnjavu ulicu i okrenu se. Uspeo je tek iz trećeg pokušaja. »Šta će ti Kata?«, upita. »Devojka po imenu Rebeka, njen otac je bio gladijator, obezbedila mi je smeštaj kod Kata.« »Pođi za mnom«, reče jevrejin. Skrenuli su u bočnu ulicu i stigli do male, sklepane kuće. Iz ulaza bez vrata prodirao je oštar vonj izgorelog loja. Veselo sazvučje glasova je bio znak, da se nešto slavi. »Kata!«, viknu čovek i ubrzo se na vratima pojavi sredovečan čovek veselih, sitnih očiju. »Ja sam Kata«, reče on, »šta hoćeš?« Mladić se zbuni. »Zovem se Vitelije. Rebeka mi je dala tvoje ime. Rekla mi je da bih mogao kod tebe da se sklonim, bar za početak.« »Tako, tako«, reče Kata, »Ti si dakle gladijator Vitelije« i odmeri mladića odgore do dole. Niko više nije verovao da ćeš doći. Ponajmanje Rebeka.« »Znam«, reče Vitelije, »uopšte nisam hteo da bežim, ali mnogo toga se promenilo. Rebeka je bila protiv da se borim. Ja sam se borio.« Kata upitno pogleda Vitelija: »Zašto bi se sada krio?« »Carica me pomilovala, pošto sam pao u prvoj borbi. Sad me optužuju, da sam šurovao sa Mesalininim zaverenicima.« »Za to moraju imati svedoke ...« »U gradu su pohapsili na stotine. Da li opravdano ili ne, ne mogu reći.

Imam mnogo neprijatelja od kad me Mesalina pomilovala. Mnogi će lažno svedočiti za nekoliko sestercija.« Kata se osmehnu i okrete, »Rebeka! Vidi ko je ovde!« i odjednom ona je stajala u bledom svetlu vrata,lepa kao nikad do tada, crne oči su plamtele. Trgla sa kad ga ugleda. »Vitelije?«, šaputala je neverujući, pođe korak unazad i sakri se iza Katovog ramena. »Rebeka!«, nežno će Vitelije, hteo je da joj priđe i zagrli je, ali Kata je stajao između. »Nisam hteo da pobegnem od borbe«, zbunjeno zamuckivaše Vitelije, »borio sam se i izgubio kao što si proricala, ali pomilovan sam.« »Oplakala sam te«, odgovori Rebeka, »jer sve ti je bilo pripremljeno. Sada je prekasno.« Grčevito zaplaka i rukama pokri lice. Baci još jedan pogled na Vitelija. Suze su blistale u njenim očima. Okrete se i uđe u kuću. Kata poče ustručavajući se, »Znam, koliko te volela ...« »Volela?«, prekide Vitelije, »šta se desilo?« »Rebeka mi je pričala o tebi. Trebalo je da ti pomognem, da te sakrijem, dok se stvar ne slegne. Onda smo slušali o tvojoj borbi, o porazu i Mesalininom pomilovanju, znali smo, zašto nisi došao.« »Plašio sam se, da ne uništim život, svakog dana živeti u neizvesnosti da će me otkriti. A nadao sam se da ću pobediti i zamalo da sam uspeo!« »Da«, reče Kata, »a onda si ipak izgubio i carica te pomilovala. Svako dete u Rimu zna, šta to znači, kad Mesalina pomiluje gladijatora.« Vitelije spusti glavu, ćutao je. Kata nastavi: »Kad je to čula, Rebeka mi je došla slomljena, u suzama.Pričala je, koliko te volela, sve dala za tebe, ali ništa nije mogla protiv Mesaline.Tešio sam je i ...« Kata zastade.Vitelije podiže pogled. »Najzad«, nastavi, »poznavao sam Rebekinog oca i pošto je sam u ovom velikom gradu, pomislio sam, moram da se pobrinem za nju. I evo slavimo veridbu.«

Vitelije je stajao kao ukopan.Ne izusti ni jednu reč.Jedan trenutak je razmišljao, da li da uleti u kuću,izvuče Rebeku i odvede je, a onda posta svestan besmislenosti ove namere.Možda ga više uopšte ne voli. Sigurno oseća zaštitu kod Kata, nasuprot njemu progonjenom, beguncu.Došlo mu je da zaplače, ali šok je presušio suze. Jednu sekundu gledala su se dva čoveka koji su postali rivali. Nemo su se gledali, a onda se Vitelije okrenu i bez pozdrava ode u pravcu odakle je i došao. Mesalinina udaja i hapšenje zaverenika bacili su ceo Rim u haos.Niko nikome nije verovao. Kolale su neproverene glasine.Najneverovatnije su bile: » Sam Klaudije je potpisao bračni ugovor između Mesaline i njenog ljubavnika Silija, da bi uklonio zaverenike. « Sva ova nagađanja i neosnovane izjave moglo je okončati jedino zvanično suđenje. Zbog velikog broja optuženih i još većeg broja znatiželjnih rimljana, suđenje za izdaju se održavalo u Julijevoj bazilici.Već rano ujutru, odmah po izlasku sunca, gomile rimljana iz via Sakra preskakalo je sedam stepenika ka mermernoj dvorani.Tridesetšest stubova deli dvoranu na glavnu i dve bočne, koje su bile isključivo za publiku, među njima ne malo hvalisavaca i profesionalnih huškača.Gradski pretor, dostojanstven stariji gospodin u togi optočenoj crvenim purpurom predsedavao je,okružen dvojicom državnih slugu, levo i desno senatori. Na zvuk truba ulazio je car.Car je izricao presudu u postupku izdaje. Sam se nije se upuštao u raspravu. Pitanja je postavljao pretor, njemu je pripadalo vođenje procesa. Žamor publike pretvarao se u divljanje kad u dvoranu uvedoše optužene u lancima jedan za drugim pod stražom centuriona. »Hrabro, hrabro!« Uzvikivali su jedni.Drugi »Neka im mač presudi!« Pretor je čitao imena optuženih: »Optuženi za izdaju protiv cara su Gaj Silije, Tit Prokul, Mnester, Vetije Valens, Pomponije Urbik, Sanfej Trog, Dekrije Kalpurnijan, Sulpicije Ruf, Junk Vergilijan, Traul Montan, Silije Cezonije, Plantije Lateranije i Gaj Vitelije.« Sledila je beskrajna reka voljnih da svedoče. Za presudu su bile dovoljne dve izjave svedoka pod zakletvom. Ako optuženi nije mogao da

ih obori ili nije imao svoje svedoke, onda sudu nije ostajalo ništa drugo, do da ga osudi.Mnogi optuženi su priznali i nisu pokušavali baš ništa da bi se odbranili.Gaj Silije je priznao, hteo je uz Mesalininu pomoć da skine cara.Traul Montan, jedan lep, mlad čovek, se branio, on je jednu jedinu noć proveo sa Mesalinom, jer je na silu doveden. Jedna Mesalinina sobarica je potvrdila činjenicu.To mu je spasilo život. Manje uspeha u odbrani je imao glumac Mnester.On pocepa odeću i pokaza modrice, koje su pokrivale gornji deo tela. Uzbuđeno je uzviknuo, »Mesalina me bičem naterala da vodimo ljubav, sa zaverenicima nemam ništa!« Prvo je ganuo Klaudija, ali savetnici su ga odvratili objasnivši, da je čin sa bičem samo izuzetna ljubavna predigra. Homoseksualca Cezonja sudije su saslušale. Branio se time, što je, doduše učestvovao u svim caričnim orgijama, ali ga niko nije ozbiljno shvatao. Morao je da bude samo homoseksualac drugim homoseksualcima. Zadnji je bio Vitelije. »Zašto si pobegao iz Luda magnuma?«, upita pretor. Vitelije je očajnički tražio odgovor.Gde da gleda,sa svih strana hladni, neprijateljski pogledi.Proguta pljuvačku i pre no što progovori ču reski glas pretora, »Ćutiš, Vitelije, dakle imaš razloga, da nam uskratiš odgovor.Samo to ti ne ide u korist.« »Nemam ništa sa zaverom«, brzo će Vitelije, »čak i ako ima nešto protiv mene. Ja sam običan čovek iz Bolonje ...« »Onda si ti jedan od onih zagovornika, koji svuda u provincijama carstva huškaju protiv cara, od rođenja prisvajaju prava velikodostojnika., jedan od onih, koji misle da su svi ljudi jednaki.« »Ne«,odgovori Vitelije, »uvek sam poštovao zakon,što je moja dužnost kao rimskog građanina,nikada do sada nisam bio u sukobu sa zakonom i braniću se protiv optužbi. Savest mi je čista.« »Onda nam reci zašto si pobegao!« »To je ustvari jedino delo,zbog čega sam kriv.Pobegao sam zbog toga, što je među gladijatorima ovladalo toliko veliko neprijateljstvo prema meni,tako da sam mogao očekivati ovu optužbu.«

»A zašto si otišao baš jevrejima u Transtiberijum? Svako u Rimu zna koja sumnjiva žgadija živi sa one strane Tibra.Oni su se odvojili,jer ne priznaju naše bogove i preziru cara, a istovremeno bi da uživaju u svim blagodetima Pax Romana.Ti si u istom kolu sa njima.To je izdaja.« Izdaja! Vitelije je molećivo gledao publiku očekujući pomoć, ali vide samo odbijanje i ravnodušnost, neki posmatrači su igrali piljke.Izgleda da je presuda doneta još ranije,kao da je sve ništa drugo do obavezna neprijatna vežba. Ali Vitelije se nije predavao. »Priznajem, hteo sam da se sakrijem kod jevreja, dok se ne slegne prašina oko mog bega.Druge razloge nisam imao.« »A kako je došlo do ove nedostojne veze?« Vitelije je oklevao.Da li da se iskupi Rebekinim imenom? Sigurno bi to doprinelo njegovoj odbrani, ali nije mogao u ovo da uvlači devojku. »Tvoj odgovor ćutanjem je dovoljan«, odjeknu glas pretora, »ali naše strpljenje je pri kraju.Verovatno nećeš da nam objasniš vezu sa Mesalinom.Krajnje je neverovatno, da mladić iz provincije dođe u Rim i utrči u caričin krevet.Ovo se može objasniti jedino time što si pripadao zavereničkom klanu oko Rufa, Vergilijana i ostalih. Centurijo, svedoci!« Vitelije je samo predpostavljao ko su svedoci.Jedan je bio Pugnaks, drugi Mesalinina sobarica. »Terlija«, obrati se pretor sobarici, »ti poznaješ ovog čoveka?« »Da«, ogovori sobarica, »videla sam ga kod moje gospodarice. Dopratili su ga gladijatori.I Ruf i ostali su bili u kući.Kasnije sam čula,kako sa caricom uživa u krevetu.« U publici se prolomi glasan žamor. »Na silu su me doveli Mesalini!«, viknu Vitelije. »Udarali su me i mučili ...« »Ti, dakle tvrdiš, da je Mesalina lovila ljude kao što si ti. To može biti samo fantazija mladića iz provincije.« »To je istina!« »Istina? Tvoja odbrana je jedna zbrka koještarija, laži i izmišljotina.

Meni je jasno, da si imao intimne kontakte sa Mesalinom,a ti kontakti su bili mogući jedino zato što si pripadao zaverenicima.« »Ja nisam zaverenik!«,očajno će Vitelije.Oči mu se napuniše suzama gneva. Bespomoćno pritisnu okovane ruke o stamak i poče ih kršiti. »Pugnaks«, uzviknu pretor, »šta ti imaš da kažeš u vezi ovoga?« Pugnaks pristupi, pokloni se i poče da govori unapred dobro pripremljenim recima: »Mesalina je dovela Vitelija u Magnus Ludus. Sa njim se pojavila na jednoj večeri za slobodu. Ubrzo posle toga došao je na obuku u kasarnu. Svakodnevno svi smo osećali da je pod Mesalininom zaštitom.Ruf je sa njime blaže postupao nego sa nama istovremeno,on je dobijao najbolju obuku. Iako na treningu samnom nije dobio ni jednu jedinu borbu, nastupio je protiv mene u Cirkus maximusu.Do tada sam imao dvadeset pobeda iza sebe,naravno pobedio bih i Vitelija.A kad sam se ustremio na smrtni udarac,ustala je Mesalina na carskoj tribini sa podignutim palcem i pomilovala ga.Nipošto jer se hrabro borio,ne,on je pripadao zvereničkom klanu, čiji je famozni cilj bio da skinu cara!« U publici glasno uzvikivaše: »Nek mu presudi mač!« i »Zaslužuje smrt!« Vitelije se užasno uplaši.Ravnodušne grimase sudija počeše da kruže oko njega. Tražio je neki oslonac,ali nije bilo ničeg na šta bi se spustio.Groznica mu je tresla telo.Samrtni strah, njemu gladijatoru nije nepoznat, u ovom momentu on je dobio drugu dimenziju.U borbi na život i smrt uvek je postojala još jedna šansa. Međutim, ovde je presuda o krivici značila smrt bez cenkanja.Njegov život je proćerdan.Da je pao u areni,Pugnaksov trozubac bi ga probo i sve bi bilo okončano.Delići sećanja zaokupljali su mu mozak, mučili ga, razdirali ga.Sećanja na Rebeku, koju je izgubio svojom krivicom, boli koje je zadobio na treningu u »ulici plešućih lutki«, njegov poraz u areni i grozničavo očekivanje smrti. »Jupiteru i svi bogovi, pomagajte,nek pravda pobedi!« Ali ova molba je pre zvučala kao kletva očajnika. Kao izdaleka čuo je britki glas sudije, koji je objavljivao presudu.Vitelije ču samo nekoliko odlomaka šta mu predstoji, ali i to je bilo dovoljno jasno.»... proglašava se krivim za zaveru protiv njegovog veličanstva cara ... i kažnjava smrću ... presuda će se

izvršiti mačem.« Onda mu pade mrak na oči. U beloj, dugoj odori, na glavi vita, isprepletana vunena traka, koračala je Vibidija, najstarija vestalka, svetom ulicom penjući se ka trgu.Sveštenicu svetog ognja pratila su dva liktora, državne sluge, koji su sa puno dostojanstva nosili njenu putnu bošču.Kod hrama božanstvenog Cezara skrenu sveštenica levo, otežano pređe sedam stepenika do dugačke kuće vestalki i nestade iza zelenkasto belasujićih bronzanih vrata,ispred kojih se liktori rasporediše u stražu. Unutra je Vibidiju sa strepnjom čekalo pet drugih vestalki. »Šta se desilo sa Mesalinom?«,saletele su pristiglu Vibidiju.Vibidija načini odbijajući pokret rukom . »Mesalina je mrtva.« Tulija,sa šesnaest godina najmlađa vestalka, pokri rukama lice i uzviknu »Sveta Vesto, o, vi sveti rimski bogovi zašto ste tako rano pozvali našu mati!« Šest Vestinih sveštenica je pod Proderijama,zaštite tadašnje carice uživalo izuzetan ugled. Bile su čuvarice svetog ognja malog, okruglog hrama na trgu, najlepšoj božanskoj građevini Rima. Ovaj oganj, u znak zahvalnosti boginji Vesti za plamen i moć svetlosti, nikada nije smeo da se ugasi. Dok je buktao, nije postojala opasnost za rimsku državu. Vestalka je bila u obavezi trideset godina. Za to vreme morala je devičanski da živi, ako prekrši zakletvu, živa bi bila zakopana. U kuću vestalki iza malog, okruglog hrama, nije imao pristupa nijedan muškarac, osim vrhovnog poglavara. Vibidija se branila od upornih pitanja svojih drugarica. »Raspalite našu kadionicu«, naredi osorno, »i molimo se za Mesalinu.« Vestalke poslušaše, posegoše za purpurom oivičene velove,prekriše kratko ošišane kose i baciše se na pod ispred bele mermerne statue.Jednolično su mrmljale često izgovarane molitve. Kad su ustale, navalile su na Vibidiju: »Šta se desilo?« »Našu gospodaricu«,poče zamuckujući, »su uhvatile furije.Spletovima zmija, bakljama i bičevima doveli su Mesalinu do ludila.Iskoristila je

odsustvo božanstvenog Klaudija,da bi se udala za drugog čoveka,kolovođu zavere protiv cara. Za vreme svadbene ceremonije u njenoj gradskoj palati, naredio je Klaudije da se pohvataju kolovođe zavere.Osuđeni su na smrt i narednog dana će biti izvršenje.Mesalina se sa majkom sakrila u šumi, jer i ona je očekivala smrtnu presudu.Jedan Narcisov ubica je bodežom unapred presudio našoj gospodarici.« »O, da je Domicija Lepida nikada nije ni rodila!«, jadikovahu vestalke. »grozno znamenje za našu budućnost.O božice zemljinog ognja, koju je Enej spasio iz Troje u plamenu, nemoj nas sad napustiti.« Vibidija je pokušavala da umiri svoje družice.»Premda smo izgubile našu gospodaricu, naš život se ne menja.Budite sigurne.Proderije će preuzeti druga žena istog ranga.« Ovo umiri vestalke. »Da li si videla mrtvu Mesalinu?«, plašljivo upita Tulija. »Ne«, odgovori Vibidija, »nisam je videla kad je umirala,ali sam bila svedok njenih poslednjih časova.Ležala je u travi ispred majke, lila gorke suze.Založila sam se kod cara za Mesalinu.Prvi put sam tražila da se primeni vestalsko pravo, molba caru za razgovor,ipak uzalud sam preklinjala.Imao je sluha samo za svoje savetnike. Kad sam joj prenela ovu vest, govorila je o nekom mladom čoveku, koji će nevin biti osuđen kao zaverenik.Zove se Vitelije.Mesalina je mislila, ako već ništa ne možemo da učinimo za nju,onda treba da se zauzmemo za tog Vitelija.Pogubiće ga sutra u svitanje.« Tulinijanum,donja prostorija rimskog zatvora ispod Kapitola,bilo je mesto užasa.Tu su doneli Vitelija posle izricanja presude.Tu su ga gurnuli kroz rupu na podu, jedinom ulazu u mračnu, smrdljivu jazbinu.Sada je čekao da ga pogube.Oštar smrad širio se iz jednog šahta na zidu.To je bio odvod pravo u veliku kanalizaciju, a služio je i za to, da se otpreme delikventi koje ubijaju gvoždem. Ali samo robovi i zatvorenici su ubijani gvoždem za davljenje.Kao rimski građanin, Vitelije je imao pravo kao i svi drugi osuđenici, da umre dostojanstveno od mača, slaba uteha za osuđenog na smrt.Vitelije je bio

na ivici snaga.Od procesa i nepravedne osude, u ravnomernim razmacima je izbacivao zelenu sluz iz stomaka. Ukočenih udova čekao je osvit dana. Niko od zaverenika,koji su ležali zajedno sa njim u tulijanumu, nije oka sklopio. Svakog dana,smaknuti po dva zatvorenika, tako je glasila presuda.Ova višednevna smaknuća trebalo je da služe za primer.Car je hteo, da kažnjavanje zaverenika, za opšte zastrašivanje, ostane u sećanju rimljana što je moguće duže.Vitelije i Ruf su bili prvi po redu. »Ruf«, u tami je šaputao Vitelije svom učitelju,»umreću od straha pre no što krvnik potegne mač.« »Ti si gladijator, naučio si da gledaš smrti u oči, nesmeš se plašiti!« »Zar se ti ne plašiš smrti?« »Ne«, odgovori Ruf, »neću da kažem, da se radujem, ali ne plašim se.Kad sam bio tvojih godina nebrojeno puta sam bio pred smću, pa se onda navikneš.Osim toga šta imam još.Ždrao sam, opijao se,imao žena koliko sam hteo,sad je kraj,u svakom slučaju jednom je kraj.« Vitelije je imao muke,da savlada stomak,pritisnu ruku na usta.»Ti si se naživeo«, reče, »ali moj život zapravo nije ni počeo ...« »Žao mi te«,reče Ruf,»ali trebalo je da se oslobodiš Mesaline.Za Narcisa, svako ko obožava Mesalinu,taj je carev neprijatelj.Samo je zaboravio, da je i on jednom bio u krevetu sa Mesalinom.« »Ali to je nepravedna presuda!«Ti znaš, da nisam učestvovao u zaveri. Za smrt mogu Pugnaksu da zahvalim ...« »Za smrt zahvali Mesalini.Tvoj odnos sa caricom bio je Narcisu trn u oku.On je bio taj, koji je zahtevao da se boriš sa Pugnaksom,on je hteo, da budeš ubijen pred Mesalininim očima.« »O, kad bih još jednom mogao da nastupim protiv Pugnaksa«, buncao je Vitelije, »pobedio bih ga, veruj mi, ubio bih ga.Pri prvom nastupu u Areni plašio sam se, da ga ubijem, sada bih želeo samo da ga ubijem.« Kroz rupu na plafonu čuli su se koraci. Bled zrak svetlosti spusti se na zaverenike. »Ruf, Vitelije!«, viknu neko.Eho je neverovatno odjekivao o vlažne

zidove. Odozgo spustiše konopac. »Kastora mu i Poluksa«, reče Ruf, »već smo tu!« Drugi osuđenici na smrt u Tulijanumu podigoše se sa mukom padoše obojici u zagrljaj,zaplakaše i pričaše gluposti u ovom beznadežnom trenutku.Samo Vergilijan nađe prave reči: »Neka nam se bogovi smiluju!« Na konopcu izvukoše Rufa i Vitelija.Centurijo im stavi lance, tribun još jednom pročita presudu, onda pristupiše dva liktora sa spravama za delikvente, pridružiše se i četiri roba sa bakljama.U prvo jutarnje praskozorje promače kao priviđenje vetrić svojim putem pored Avgustovog trga ka severu u pravcu Marsovog polja. Viteliju poče da se vrti u glavi od sećanja kako je ovim putem pre pola godine stigao u grad, tada su ga nosili u nosiljci, a Mesalina je sedela prekoputa njega. Oseti kako mu noge postaju sve teže i teže.Sa velikim naporom je stavljao nogu pred nogu. Strah i svaki korak još bliže smrti usporavali su mu noge.Kad je jedan od centurijona hteo da ga pogura, sruši se na pločnik. »Ustaj!«, vikao je tribun, »Ustaj!«i pokušavao da ga vrati na noge. »Krvnik ne čeka, samrtna vatra već plamti!« Vitelije pokuša da ustane i jedva da je stao, stropošta se ponovo. Tribun zapovedi, da se pratnja podeli, jedni da idu sa Rufom do Marsovog polja, a on će se pobrinuti za Vitelija.Posla jednog od robova do prvog bunara. Rob donese vodu u rukama i poprska Vitelija po licu. Polako se povraćao iz nesvesti.Čudni uzvici je bilo prvo, čega je Vitelije bio svestan. Kad je podigao glavu i otvorio oči, ugleda iznad sebe priliku mlade devojke u belom.Po uzbuđenju okruženja zaključi, da se moralo desiti nešto neobično. »Amata!« »Amata!« uzvikivali su ljudi, »Koja sreća za Vitelija!« Devojka se nasmeši i pruži ruku Viteliju.Kao da se probudio iz ružnog sna primi čestitke tribuna, koji ga oslobodi okova. »Vesta«, svečano izgovori devojka, »boginja svetog ognja preko mene ti poklanja život!« Liktor spusti sprave.Nemogavši da shvati, tribun je vrteo glavom i stalno ponavljao:»Vitelije, sin bogova!«Sad mu je bilo jasno,da je jedna vestalka prekrstila njegov put pogubljenja i po svetom

zakonu ga pomilovala. »Prema ovom pomilovanju«, reče lepa vestalka, »jedna želja će ti biti ispunjena.« Trajalo je nekoliko trenutaka, dok se veličanstvenost događaja ne rasplinu u Vitelijevoj svesti.Isuviše fantastično je zvučao ovaj poziv.Još samo tren pre uzviknuo bi »Hoću da živim!« Sada mu nije poklonjen samo život, već ima pravo i na želju. Dok je jutarnje praskozorje izmicalo dnevnom svetlu,udahnu Vitelije jutarnji vazduh i oseti kao da zastali krvotok počinje po novom da pulsira.Temeljno je razmišljao,šta da poželi.Ali tako iznenada suočen sa potpuno novom stvarnošnoću,nije znao pravi odgovor.Mučenja poslednjih sati su ga isuviše iscrpela.A onda poče u njemu da raste mržnja prema čoveku,kome je mogao da zahvali za ovo mučenje.Još uvek je Vestina sveštenica čekala odgovor.Primoran da se odluči,reče Vitelije »Želim još jednom da se borim kao gladijator,neka moj protivnik bude Pugnaks!«

6. POGLAVLJE Teška bronzana kapija kurija otvarala se tek kad bi rani zraci sunca pretvarali trg u blistavi spektar boja.Rimski senat, najviši gremijum države, nije zasedao pre izlaska i posle zalaska sunca. Sa svih strana vreva od senatora u purpurnim togama,oivičenim purpurom, penjali su se ka uskim,visokim prostorijama,gde je ispred svakih vrata stajao vratar i pozdravljao po imenu. Unutrašnjost kurija ogledala se u belom mermera.Sa obe strane podovi u mozaicima,a mermerne klupe za sedenje uzdizahu se u tri reda.One su obezbeđivale mesto za šest stotina učesnika. Na čeonoj strani nalazio se podijum sa sedištima visokih službenika magistrata, foteljama oba konzula i prestolom za cara.Odmah tu pozadi stajala je zlatna statua boginje pobede Viktorije.Svaki senator je, pri ulasku, bacao u plitku posudu sa žarom ćumura, zrno tamnjana.Prostor je bio ispunjen mirisom, koji se širio. Konzul Gaj Pompej otvori sednicu. »Paters conscripti«, otpoče zasedanje,»okupili smo se zato što je zemlja u opasnosti.Još jednom su zaverenički elementi pokušali,da preuzmu vlast,ali zahvaljujući budnosti umnih savetnika našeg cara,ovaj poduhvat je sasečen u korenu.« Sa senatorskih klupa se prolomi mlak aplauz. Senator Olivije ustade i uzbuđeno doviknu,»Sramota za senat i narod Rima, da otrov zaverenika nije zahvatio samo naše krugove,već i careva supruga nije pošteđena ...« »Sva svoja dela ste iskupili ovom smrću!«, prigovori ovaj konzul. Olivije uzvrati, »Mesalininom smrću se, doduše,završio zaverenički poduhvat, ali na trgu,u državnim ustanovama,svuda nas podsećaju statue na suprugu božanstvenog Klaudija.« »Uklanjajte ih!«, orilo se iz senatorskih redova. »Uništite ih! Spalite krečnjak iz mermera Mesalininih statua!«

»Stoga ulažem zahtev«, ponovo poče Olivije, »da se Mesalina proglasi za državnog neprijatelja i osudi na smrt.« Bez dvoumljenja zahtev je prihvaćen sa aplauzom i uzvicima odobravanja.On je predviđao,da se sve što podseća na mrsku carevu ženu,sve natpise sa njenim imenom,slike i statue,čak i njeni pokloni i zaveštanja,ukloni ili uništi.Presuda je zabranjivala čak,čuvanje jedne slike u četiri lična zida. Nakon jednoglasnog prihvatanja ovog zahteva,reč uze konzul Kvintije Veranije: »Najveći interes zemlje je da se caru dovede nova supruga.Car je izjavio, da će uvažiti odluku rimskog senata.To je malo neprijatno,u odonosu na tri careva nesrećna braka,ali je razumno i za pohvalu.Zbog toga postavljam pitanje časni Paters conscripti,koju rimljanku krasi plemićko poreklo,plodnost i negovanje običaja.Takva treba da je supruga Tiberija Klaudija Nerona Germanika.« Uzbuđeni povici behu odgovor. Svaki senator je uzvikivao drugo ime. Olivije je bio najglasniji: »Uzmite Klaudiju Oliviju! Ona je najplodnija i najlepša! Uzmite Klaudiju Oliviju!« »Ti predlažeš sopstvenu suprugu?«, raspitivao se Olivijev sused. »Naravno«, odgovori ovaj. Već duže vreme hoću da se razvedem od nje. Već sedam godina svakog leta me usreći jednim detetom. A pritom, ima samo dvadeset pet godina! Ona je skromna i verna, bila bi dobra kraljica.« Zatim su diskutovali u malim grupicama sve dotle, dok u užem izboru nisu ostale samo tri, Elija Petina, Lolija Paulina i Julija Agripina.Sa Elijom car je već bio u drugom braku i imao jednu ćerku. Lolija je posedovala posebno iskustvo.Kaligula je ugrabio,verio i oženio,a kad se ogrešila o zakon,naređeno je da nikad više ne sme da spava sa muškarcem.Agripina je već imala dva braka za sobom.Međutim, ona je bila Klaudijeva bratanica, u krvnom srodstvu sa njime.Sve tri su bile lepe. Konzul Kvintije Veranije pokuša da stiša skup, pa upita: »Da li neko želi reč?« Javi se Narcis.Savetnik, nekadašnji rob,nije bio član senata,ali je kao i svi mogao da govori pred gremijumom, kada bi mu senat odobrio. Narcis

je zagovarao za Eliju.: »Senatori, najviši dostojanstvenici svih rimljana.Priznali ste mi zasluge u gušenju sramne zavere protiv našeg cara,dodelili odličje kvestora.Duboko Vam se zahvaljujem!« U redovima senatora čuo se zamor i kašljucanje, jer već duže vreme je kolalo kako, arogantni Narcis nimalo ne zaslužuje ovu titulu. »Čujte sad«, nastavi, »ali i na moj savet,ako se o tome radi, da se caru nađe nova supruga.Zar nije Klaudije imao srećan brak,pre no što je u njegov život stupila ova, stidim se da izgovorim njeno ime.Zar Klaudije nije bio srećan car,kad je bio oženjen Elijom Petinom? Njegova sreća bi ga pratila do danas i ova debata bi bila bespredmetna, da ova kurva na bestidan način nije pridobila carevu naklonost.To nije bila ni naklonost,ni neka ljubav,iza toga je ostalo dvoje dece, jedino i isključivo pohlepa za vlašću je dovela dovde,gde je trebalo da stvari srca igraju najveću ulogu.« Uzvici protesta i negodujući osmesi prekidoše govor. »Da«, pokušavaše Narcis da privuče pažnju, »Elija nije za omalovažavanje.Njeno srce i danas još pripada caru.Njihova zajednička kćer Antonija, je dokaz da će Elija bila dobra mati i deci one kurve!Zato Vas molim,moja gospodo senatori, odaberite Eliju Petinu. Ona treba da bude careva supruga!« Mlak aplauz. Kad se Narcis vrati na mesto,ustade Kalisto, drugi savetnik cara.On se zalagao za Loliju, prvenstveno, zato što nije bio siguran, da li je Klaudije uopšte zaintersovan, da ponovo prihvati odnose sa Elijom.Definitivno davni razvod od nje i upravo njegovo, carevo da, je bilo zadnje da se razvedu.Bilo je opasno, da žena kao što je Elija iz uvažene loze tuberona bude supruga cara.Previše interesa je polagala na sopstvenu familiju.Nasuprot Loliji Paulini, koja je bila kći bivšeg konzula Marka Lolija,porodični interesi su bili daleki,nije imala dece,tako da nije bilo straha od ljubomore i mogla je da bude dobra maćeha za svo troje careve dece.Kalisto nije zaboravio da ukaže na Lolijinu ljupkost,koja je osvojila i Kaligulu. Ovaj govor i kandidatkinja izazvaše u senatu pozamašan odjek. Ali sada ustade treći carev savetnik. Palant se zalagao za treću kandidatkinju.

»Kad zastupam Agripinu, plemkinju izvrsnog porekla,to nije zbog toga što je njen otac legendarni Germanik.Svima, rimijanima, senatorima treba mnogo da bi se iskupili kod ove žene.Nepravedno je Agripina živela u progonstvu posvećena Kaligulinoj smrti.Zar to nije znak bogova,da su te godine prošle?Agripinina plodnost je dokazana i uprkos udarcima teške sudbine u cvetu je mladosti.Njen sin iz prvog braka Riđobradi je unuk velikog Germanika i u venama mu teče julijska i klaudijska krv.Da li ova žena treba da se uda u drugoj lozi radi dokazivanja porekla sa carevom porodicom?« »Rimski zakon je protiv ovakve bračne veze.«, prigovori konzul Gaj Pompej, »Car i Agripina su u krvnom srodstvu.« Palant, sa uglađenim smeškom odgovori. »Zašto ga ne ozvaničimo, kao što je radio Kaligula, naime, da carevi mogu da se uzimaju žene iz sopstvene porodice?« »U tome Agripina ima najveće iskustvo!«, uzviknu Olivije i napravi aluziju na njihov odnos. Palant se pravio da ništa nije čuo, te nastavi: »Brakovi sa bratovljevim kćerima su retki kod nas rimljana,ali u drugim zemljama potpuno normalni.Upravo,u davno vreme naš zakon se iz temelja promenio.Danas je dozvoljeno,što se juče zabranjiavalo,drugačije se kažnjava,dok su naši očevi izlazili na kraj bez kazni. Zašto ne sme Klaudije da oženi sinovicu Agripinu,on ne skriva,da njegova naklonost prevazilazi, onu kao strica.« Palantove reci ubediše senatore.Posle kratke diskusije doneli su odluku,kojom caru preporučuju ženidbu sa sinovicom Agripinom.Kad se otvoriše vrata kurija i senatori pohitaše napolje, vest se raširi trgom kao plamen.Palant je sve pripremio. Grupe su u gomilama napravile horove i uzvikivali »Agripina za cara! Agripina za cara!« Tako su išli ulicama do palate, gde se okupila velika masa, da caru iskaže svoju volju: »Agripina za cara!« Beskrajna je kolona u via Ostiensis.Kola,mazge i teretna kolica.Sa upakovanim,većinom siromašnim pokućstvom uputili su se jevreji ka luci, gde je spremna čekala flota od dve stotine teretnih brodova.Naredbom

cara svi jevreji se proteruju iz Rima.Oni su stalni uzrok nemira i suprotstavljaju se veličanstvu cara, glasila je naredba.Teretnjaci, koji su u Rim dovezli žito iz Egipta i Afrike, preuzeli su jevreje za povratak, na put nemilosrdnog egzodusa.Deca i mladi su jecali.Rođeni su u Rimu,tu im je bio dom,nisu hteli u daleku,stranu zemlju.Porodice su razdvojene, mnogi jevreji su nestali, pobegli iz grada, kupili lažne građanske isprave.Možda je polovina svih rimskih jevreja mogla na neki način da izbegne progon.Međutim,ostale su još hiljade.Nosili su zavežljaje preko leđa i pevali srceparajuće elegije,koje su na ulicama izazivale osećaj tuge čak i kod najtvrdokornijih rimljana. Ostija je lučki grad.Prva luka, u vreme Klaudija jedna jedina građevina, okolo sićušne kućice ribara i mornara,dućani, bordeli i skladišta.Sa svih strana se vidi novi svetionik,kopija legendarnog svetskog čuda u Farosu.U centru grada preovlađuju četvorospratne insule.Vangradske četvrti naseljavali su bogati poslovni ljudi i viđeni rimljani, vile ogromnih razmera kao u luksuznoj banji na moru.Kvestori Ostije na molu luke su napravili punkt za evidenciju.Svaki jevrejin, koji se popeo na brod, morao se odjaviti.Kolona uplakanih ili rezigniranih ljudi, koji su odsutno gledali ispred sebe protezala se od mola do ušća Tibra.Na licima im se video strah od budućnosti. Vitelije je jurio pored ljudi.»Da li neko zna devojku po imenu Rebeka?«, neprestano je pitao. Neki su odmahivali glavom,drugi odgovarali, oni su znali jednu Rebeku, ali uvek se ispostavljalo, da to nije bila ona koju on traži.Išao je dalje, zagledao bezbrojna lica, koja su mu uzvraćala poglede tuge i boli.Možda se i ona sakrila, pobegla pred carevim vojnicima.Na kraju kolone ugleda Vitelije mnogobrojne brodove, koji su se tu ukotvili, plećate mornare, pepeljaste od prašine žita, primitivna plovila bez ikakve opreme za prevoz ljudi.Do stotinu jevreja se zbijalo na jedan od ovih teretnih brodića, pokušavali su među drvenim balvanima da uglave zavežljaje i ulove mesto za sedenje ili spavanje. »Da li si ti mladić koji me ne tako davno pitao za Kata?« Vitelije se okrete i prepozna čoveka,koga je oslovio u

Transtiberiumu.»Da, naravno«,reče Vitelije, »da li je on ovde?« Neznanac je ćutao.Vitelije je čekao odgovor. »Da li si video Rebeku?«, ponovo upita. »Rebeku? Da«, izgovori čovek. »Ali« osvrtao se, da li ih neko prisluškuje »Kata se otkupio.« »Pustio je Rebeku, da sama putuje?« Jevrejin sleže ramenima. »Gde je Rebeka? Svuda sam je tražio.« »Tamo«, odgovori čovek. Pokaza na luku. »Mora da je u jednom od prvih jedrenjaka.« Vitelije se zahvali i otrča u pravcu koji je nepoznati označio. Brzo su pretraživale njegove oči po ljudima i prtljagu na brodićima. I tu zatrpana u teretnjaku sedela je Rebeka, oslonila glavu na ruke, gledala je kopno. »Rebeka!«, viknu i mahaše sa obe ruke. »Rebeka!«, vikao je koliko ga grlo nosi. Naređenje posadi, koja je upravo razapinjala jedra, nadglasa Vitelijevo dozivanje. On strže tuniku i skoči u more.U brodu, koji se upravo odvajao od mola, neko skrenu pažnju na plivača.Sad ga je i ona prepoznala.Očajnički je gurala ljude na brodu u stranu i probila se do ograde. »Vitelije! Vitelije!« Bespomoćno je pružala ruke ka nemu.Njene uplakane oči, njene usne pokušavahu bojažljivo da se osmehnu, mahalala je glavom levo desno. Izraz njenog, bolom prekrivenog lica postavljao je samo jedno jedino pitanje: Zašto? Praskajući napuni vetar jedra i sa mola se otisnuše teretnjaci. Iscrpljen,plivao je Vitelije natrag na obalu i gledao za brodovima,koji su se jedan za drugim otiskivali i uzimali kurs ka beskonačnom horizontu.Znao je, da je tamo negde,na tom horizontu oteta sreća njegovog života. Najveće gradilište rimskog carstva ležalo je istočno od Rima blizu grada Alba Fucens, gde je 30 000 robova radilo jedanaest godina dan i noć.Cilj ovog gigantskog projekta bio je isušivanje jezera Pucin,čiji se nivo vode

stalno menjao. Još je Cezar planirao isušivanje,koje je obećavalo pašnjak veličine 150 kvadratnih kilometara.Slavni podvig se pretvorio u prestižni objekat jer Narcis je rukovodio planiranjem i pokušavao da nadmaši svog rivala Palanta,drugog carevog savetnika.Palant je posle cara bio najuticajniji čovek u Rimu,od kada je u senatu predložio Agripinu za carevu suprugu i Klaudija oženio Agripinom.Međutim, bila je javna tajna, da brak nije bio baš srećan.Agripina je vidno prisvajala moć,a pošto je imala ljubavnu vezu sa Palantom,on je bio car u senci.Rimljani su se plašili njegovog uticaja. Narcis je predložio caru projekat vredan milijarde sa obrazloženjem,da ako on ne uzme stvar u svoje ruke, bogati rimljani će isušiti jezero i plodnom zemljom uvećati svoje privatne posede.Da bi se jezero ispraznilo,bilo je potrebno da se iskopa kanal dužine pet I po kilometara da bi se ulilo u reku.Za to se moralo probiti ogromno brdo,litice podupreti drvenim šprajcevima,a doline izravnati. Radilo se u tri smene po osam sati sa po deset hiljada ljudi,robovi, ratni zarobljenici i osuđenici,teški zločinci iz svih delova carstva koji su mogli da biraju smrtna kazna ili prinudni rad na jezeru Fucin. Jedanaest godina je ovo veliko gradilište na Fucinskom jezeru bilo poprište ubistava i premlaćivanja.Žene su se nadaleko klonile ovog kraja. Komad mesa, nekoliko voćki, mali novčić često su bili razlog za propisne obračune među grupicama.Ovi, od društva odbačeni, živeli su pod šatorima i hranili se u velikim, zajedničkim kujnama.U radno vreme kopali su zemljino blago,golim rukama ga stavljali u vrbove korpe i trčećim korakom prenosili na određena mesta.U toj masovnoj skupini muškaraca dešavale su se mnogobrojne avanture i intrige.Ko nije umro od gladi i iscrpljenosti, tome je u svađi razbijena lobanja. Kada je kanal završen,Narcis, pre uklanjanja zadnje zemljane brane i isticanja vode iz jezera,priredi za cara gozbu nezamislivih razmera,da ratni brodovi prikažu pravu pomorsku bitku.Uz to su morali sa kopna da se dovuku čamci sa dva i četiri veslača i kobilice spuste na mesto.Za posade brodova trebalo je 19 000 ljudi. Za regrutaciju posada Klaudije je otvorio zatvore i vrbovao najsnažnije. Da ne bi neki mornar ili čitava posada napustili brod i pobegli, Narcis je oko cele obale jezera postavio barke u

pripravnost.U njih je smestio hiljade čuvara, koji bi kopljima osujetili svaki pokušaj bega. Osim brodova sa amaterima radi popunjavanja, došle su i stručne brodske posade, kormilari i odredi pretorijanaca, čija su plovila bila opremljena katapultima i tako bili nadmoćniji od drugih. Doveo je Narcis i gladijatore iz Magnum luda da se bore na palubi. Vrhunac gladijatorske predstave trebalo je da pruži nova borba između Pugnaksa i Vitelija. Vitelijevo pomilovanje od strane Mesaline,osuda i spas preko Vestine sveštenice izazvali su živo interesovanje kod rimskih intriganata.Što od vestalke nije molio za novac i zlato, već za novu borbu protiv uspešnog gladijatora Pugnaksa,oduševilo je rimljane.Samo zbog toga Vitelije je zaplenio sve simpatije,jer jedva da je neko poverovao da može da uništi Pugnaksa. Nekoliko dana pred veliku predstavu stigoše rimljani i stanovnici iz okoline, razmileli se po okolnim brdima i udobno smestili u sunčane jedrenjake i šatore između bučnih trgovaca.Razmaženi rimljani za hranu su menjali kod lokalnog stanovništva garderobu, nakit i sve što nečemu služi, jer je snabdevanje glavnog grada ponovo bilo u krizi.Mnogi od brodova, kojima su jevreji odvedeni iz zemlje nisu stigli do mesta odredišta.Niko nije znao tačno, zašto zbog nevremena ili zbog preopterećenja prisilno ukrcanih putnika.U svakom slučaju, rimskoj žitnoj floti ostala je na raspolaganju jedna trećina kapaciteta.Žitarice, a time i brodovi bili su desetkovani. Da bi izbegao socijalne nemire,Klaudije je primenio opšti recept,održavanje velikog slavlja. Brda oko Fucinskog jezera, koja su ljudi okupirali davali su okolnim predelima izgled krcatog amfiteatra.Prodavci su po krčmama nudili kiselu limunadu, trgovci živine iz provincije Kampanije pečene piliće.Mastan gusti dim uzdizao se od vatri na kojima se pekla riba, a kurve iz Cirkusa maximusa zakratko promenile rejone i nudile usluge na zelenim poljima.Šumarci oko jezera nisu bili dovoljni, pa su se zabavljale,napaljene vulgarnom vrsikom, naočigled svih. Fanfare objaviše dolazak cara. Okružen sa trideset pretorijanaca sa crvenim šlemovima,koji su bezobzirno mlatili svetinu,koja nije uzmakla.Koračao je ka svečano ukrašenoj tribini na obali jezera.Klaudije je

imao na sebi prekrasan crveni plašt vojskovođe, opšiven zlatom. Njegova ćelava, glava, i hramanje nisu mogli da sakriju njegove godine. Sušta suprotnost ženi pored njega, Agripini. U providnoj, zlatom protkanoj odori, strogo skupljene i na potiljku zabačene kose,dok je publika ljubazno aplaudirala, nije bilo sumnje u čijim je rukama, od njih dvoje, moć.Agripina se osmehivala publici,iako joj niko nije uzvratio osmeh. Počasna tribina je primala oko hiljadu posmatrača, senatora, visokih službenika i plemstvo, kao u pozoristu i Cirkusu.Nikome nije promaklo da znak za početak igara nije dao car, već Agripina. Pod zaglušujućom bukom doboša, činela i truba doploviše jedan za drugim pedeset brodova sa dugim kljunovima za zabijanje.Goniči robova bičevali su veslače koji su sedeli u dva i tri reda na dva nivoa.Krvlju natopljeni šviger biča ostavljao je trajan trag na leđima okovanih robova, kad bi koža pukla. Oštro su odjekivala naređenja preko jezera. Što su brodovi bili brži, toliko je publika uzbuđenije vrištala, podstrekavala navigatore: »Citus, citus!« brže, brže!« Sa treskom ulete kljun za zabadanje jedne trojke veslača u trup prvog broda.Voda je prodirala, povuče pramac nadole.Pošto su gvozdeni kljunovi bili povezani, i drugi je bio povučen nadole.Sada su se sudarali i drugi pristigli brodovi, neki se prevrnuli.Robovi vrište, prikovani za klupe za veslanje, potonuše u dubine. Na jednom mestu najmanje dvadeset brodova je zabilo kljunove jedni u druge. Veslima, motkama i kratkim mačevima borilo se osoblje među sobom. Pokušavali su da skoče u vodu ili na jednoj strani robovima veslačima odseku ruke, kako bi moglo sa brodom da se manevriše.Njihovi krici bola nisu stizali do obale, publika je mahnitala od oduševljenja i nadjačavala buku borbenih okršaja. Odnekud dolete bukteća baklja u gomilu brodova.Za nekoliko sekundi brodovi su bili u plamenu.Dimeći se i šišteći prvi se prevrnu na stranu i ključajući nestade sa površine vode, koja postade smeđa i crvena.Leševi raširenih ruku i nogu isplivaše među odsečenim rukama, panjevima i potporama. Članove posada brodova, koji su plivanjem na obalu pokušali da se spasu onemogućavali su obalski stražari, ne dozvoljavajući da izađu iz vode .Brutalno su ih gurali nogama po glavi pod vodu ili ih pritiskali kopljima dok ne bi prestali da daju znake života.

Dok je na vodi besnela bitka ispod tribina,gde su smeštene čekaonice i svlačionice za gladijatore, srela su se dva čoveka licem u lice, a nisu se videli nekoliko meseci, Vitelije i Pugnaks. Pugnaks je završio svoje u Magnus Ludu,očigledno razočaran što posle pogubljenja Sulpicija Rufa nije postao njegov naslednik.Rapis, palicu slobode je zaslužio dvadesetjedanput sa dvadesetjednom pobedom,svakog trenutka je mogao da prekine.Zli jezici su proneli glas,da je za izjavu u procesu protiv zaverenika primio sto hiljada sestercija iz carevog okruženja.Ali ova Vitelijeva želja dirnula je Pugnaksa u čast. Ako bi odbio, bio bi ga glas, da je kukavica.Nije mogao da odbije. Vitelije se posle nenadanog pomilovanja vratio u gladijatorsku školu.Lentul,novi vođa razumeo je i spretno izgladio nesuglastice između odjednom tako populanog podmladka gladijatora i stare ekipe gladijatora.Čvrst, kao nikad do tad, apsolvirao je Vitelije sve borbene discipline,nastupao odlučnije od medveda iz Alpa i risa iz Trakije.Čak je napredovao i u borbi pesnicama i telesnu snagu istrenirao kao keltski rob. Sad stade Pugnaks ipred Vitelija,ispruži jednog obezglavljenog,petla koji se još trzao i baci Viteliju pred noge. »Životinja nesreće treba da ti donese nesreću«,škripao je kroz stisnute zube. Vitelije ustuknu jedan korak.Neshvatajući gledao je usmrćenu pernatu životinju. Kad je pogledao Pugnaksa oči mu sevnuše hladnom mržnjom.Ne reče ni reč. Međutim, neočekivano pljunu protivniku u lice.U jednom skoku skoči Pugnaks na njega. »Ti, gade!«, vikao je, »polomiću ti sve koske!« Ipak, momak je dobro znao kako da se oslobodi zagrljaja pomahnitalog. Robovi razdvojiše protivnike i odvukoše ih u odvojene uglove, da se spremaju za borbu. »Potpuno je razjaren«,reče sekundant Viteliju, »čuvaj se!« Vitelije smireno odgovori: »Njegov bes je moj najbolji saveznik, jer u areni ne pobeđuje stomak, već glava!« Sa poštovanjem ga potapša rob po ramenu. »Pobedićeš, Vitelije.Pravda će pobediti.«

»Da«,reče Vitelije,»ne kajem se što sam ga izazvao na borbu.« Konstrukcija tribina je podrhtavala od podivljale publike,podupirači su pretili da se svakog trenutka sruše.Robovi, koji su gradili tribinu,strahujući su gledali gore na grede. Vitelije se borio kao tračanin,Pugnaks kao samnićanin ,omiljena disciplina cara Klaudija.Različita borbena oprema tračana i samnićana zahtevala je i različite borbene tehnike.Samnićani se mačuju kratkim i ravnim mačem i u teškoj opremi, tračani nasuprot krivim mačem i zaštitnim šlemom.Na desnoj ruci zavoji,a na nogama kožne zaštitne šine,dok kod samnićana samo levu nogu je štitila šina. Samnićani su koristili teški dugi štit, tračani mali okrugli štit. Bolja zaštita, koju je jedan imao,a drugi ne bila je veća pokretljivost.Potrajalo je i zahtevalo više iskustva za ovakvo opremanje gladijatora. Pugnaksa i Vitelija su oblačili po proceduri, dok su oni, svaki iz svog ugla fiksirali jedan drugog.Pogledi obojice, puni mržnje kao da su isto govorili: »Ubiću te. Ja tebe.«Odveli su oba gladijatora.Robovi su nosili oružje.Kad je iz mračne podzemne prostorije stupio na dnevno svetio,Vitelije ugleda jezovit prizor.Zelena voda Fucinskog jezera obojena u crveno. Rascepani i ugljenisani delovi olupine broda plutaju po površini, između leševi naduvene odeće.Brodolomnici još uvek pokušavaju da doplivaju do obale ali nikako im nije uspevalo da prođu barikade čuvara.Svaki put kad bi neki od nesrećnika dotakao branu za brodove, čuvar bi mu zgazio prste i kopljem nemilosrdno zadao smrtni udarac. Gledaoci na obali vrištali su od zadovoljstva. Vitelije i Pugnaks se popeše sa nosačima oružja na dva broda, koji su bili ukotvljeni levo i desno od tribine.Po šesnaest veslača, kojima je naređivao kormilar zamahivanjem biča, prednja paluba omogućavala je ovim uzanim plovilima veliku brzinu i najbolju moguću sposobnost manevrisanja.Bez kljunova i oklopa, ovi brodovi su služili gladijatorima kao njišuća arena. Sad su borci stali u bojni položaj. Vitelije dobi krivi mač,Pugnaksu uručiše kratki mač. Kao po komandi obojica visoko uzdigoše oružje i uzviknuše ka tribini: »Zdravo Cezare, pozdravljaju te predodređeni za smrt!«

Videli su, kako je car sa puno naklonosti podigao ruku i odpozdravio na obe strane.Žena pored njega odsutno je gledala u nebo.Dok su oba broda sa teško naoružanim galskim figurama na palubi isplovljavala ka jezeru u širokom luku, raspali se na tribini žučna diskusija, kome od dvojice protivnika dati veće šanse.Na oglasnim tablama kladioničara stajalo je 2:1 za Pugnaksa.Pugnaks je još uvek važio za nepobedivog.Drugačije je u redovima počasnih gostiju. »On nije više početnik«,oduševila se žena jednog senatora, »vreme regruta je ostalo za njim.Od ječma su mu nabujale mišice,a struk ostao tanak kao glumcu u ulozi Helene.« Izgleda da se njenom mužu nisu svidele ove reči. »Koje lepe godine prođoše!« i stalno je ponavljao: »Lepe izgubljene godine!« Na to žena pobesne: »Vrelom Pugnaksovom krvlju možeš da izlečiš padavicu svog brata«, uzviknu uzbuđeno. »Veoma je tražena krv gladijatora na samrti, važi kao najdelotvorniji lek.« »Njegova hitrost će presuditi borbu«,obrati se konzul Kvincije Veranije gledaocu sa leve strane,»Pugnaks je odabrao pogrešno oružje.« »Izašao je iz forme«,dobaci gledalac. »Smatram da je ispravno postupio. Vitelije, koji je brži, ne može mu ništa, jer Pugnaks, kome je sve potaman, ne daje mu prostor za napad. Kao iskusniji ugrabiće priliku i zadati mu smrtni udarac.« Od ovog mišljenja, konzul se ogradi pokretom ruke. »Momak poznaje protivnika. Inteligentan je i ima više snage no u prvoj borbi. Vitelije će naći brzo rešenje. Definitivno, on zna, da vreme radi za Pugnaksa!« »Koje lepe godine prođoše!«, ponovo konstatova senator. Jedna neobično udešena rimljanka, koju su nojevim perjem hladila dva tamnoputa roba, koja privuče pogled mladog Vitelija, baci u vis jastuče za sedenje i viknu: »Kako ću zavideti Veneri Anadiomeni,ako vas potopi!« Doboši brzo objaviše početak igara i odmah nastade tišina, puna iščekivanja. Dva broda sa gladijatorima sada su stajala na rastojanju od dvadeset metara jedan naspram drugog. Dva roba uručiše borcima štitove. Svi su napeto iščekivali signal trube.

Pugnaks je koncentrisano gledao debele daske svog broda.Vitelije baci jedan pogled preko, na obalu.Posmatrači na brdima su ustali.Car se raspilavio u svojoj fotelji i ispružio noge, iza njega video se Narcis,Pal je stajao pored Agripine. Napred, u prvom redu sedelo je sveštenstvo, u sredini vestalkeVitelije je verovao da će prepoznati Tuliju, koja mu je spasila život.Nema sumnje, iako su sve bile iste sa belim velom preko kratke kose, to mora da je Tulija.Poznavao je njeno tipično držanje glave u stranu.Vitelije nije osećao strah.Tad odjeknu truba. Veslači oba broda oprezno ustaše, zaroniše u vodu, isplivaše i ponovo se popeše. Polako su se približavali brodovi jedan drugom.Pugnaks se ogradio iza dugačkog štita, tako da se jedva mogao prepoznati.Vitelije je pritisnuo okrugli štit na levo rame, krivi mač lako je lebdeo u njegovoj ruci.Raširenih nogu niz plovni pravac klizio je u susret svom ponovnom protivniku.Još deset metara je razdvajalo smrtne neprijatelje.Veslači ukočiše.Bezšumno su se približavali jedan drugom. Dok je Pugnaks ukočeno kao kip vrebao,krivi Vitelijev mač je sve više zamahivao. Izgleda da je bilo jasno,ko je preuzeo inicijativu u ovoj borbi.Da li je to zbog novog ambijenta,povećane samouverenosti ili jednostavno neobuzdane potrebe za osvetom,Vitelije se nije plašio.Ne.On je znao da će pobediti i omraženom denuncijentu zariti železo u rebra,i da nikome neće dozvoliti da ga pomiluje.Mora samo brzo,munjevito,mora reagovati brže no što je Pugnaks mogao u teškoj opremi.Ali kako da mu se približi,kad iza štita kao da nije bilo trunke mesta za napad. Vitelije bradom dade znak kormilaru da vozi malo pored, u levo.Složno zahvatiše veslači vodu. Kao konj u galopu, prope se pramac iz jezera i ponovo spusti.Vitelije je pokušavao da u istom ritmu zamahuje mačem.Kurs oba broda je bio toliko precizno proračunat,da ako se pri susretu ne dodiruju pramcem,onda moraju širokim delom.Sada ih je razdvajalo manje od dva metra.Vitelije je jasno video kako Pugnaks sitnim korakom ispravlja svoj položaj i ne ostavlja mu ni tačku. Zamasi desnom rukom već su mu bili u visini glave. U tom trenutku kad su oba gladijatora stajala na istoj visini jedan naspram drugog, desilo se nešto potpuno neočekivano,na šta niko nije računao.Jedan jedini uzvik zapanjenosti prolomi se obalom.Vitelije je

bacio štit u vodu.Pugnaks nije shvatio,pre no što je mogao da reaguje na ovu nesmotrenost,iskoristi Vitelije zamah svog krivog mača i u jednom skoku nađe se na daskama suparnikovog broda.Pugnaks pokuša raširenim nogama da se stabilizuje od nastalog ljuljanja. Ipak ispod štita malo je virila gladijatorova noga ispod kolena,tu se spusti zamahnut krivi mač i jednim udarcem preseče nogu.Pugnaks zavapi.Šiknu krv po daskama.Vitelije skoči u stranu, ai njegov mač već beše uzdignut, udari njime srušenog sklupčanog Pugnaksa i pogodi ga pravo u vrat, poseče i pluća. Zvuk, kao da je tupom sekirom raspolućena glavica kupusa.Mač je ostao zariven.Jedan trenutak, i Vitelije se sabra,a onda smrtnika gurnu nogom u vodu. Kao iz velike daljine postepeno dopre do Vitelija skandiranje oduševljene mase. Uplašeno je zurio u telo koje je ispred njega plutalo u vodi.Osećaj poravnanja mešao se sa osećajem krivice. Gadio se samog sebe. Gušio se. Ali ovacije publike postajale su sve glasnije, vrišteće, mahnitije što se brod više približavao obali. Buketi cveća leteli su u vodu, sa počasne tribine lepršale su fine šarene maramice. Postepeno se probudi svest u njegovoj glavi,da ovaj spektakl,ovo fanatično klicanje pripada njemu,njemu,majstoru za krpljenje sudova Gaju Viteliju iz Bolonje. Teško, skoro bespomoćno pokuša da licu da trijumfalni izraz pobednika,da mahne publici.Učini to i u čudu primeti,kako svaki njegov pokret pokreće reakciju nekoliko hiljada grla.Što je više dizao ruke, utoliko glasnije se razlegalo klicanje. Što je jače mahao,žene su sve prodornije vrištale.Dopala mu se promena među masama po pitanju idola.Kukama privukoše brod do tribine i Vitelija dočekaše dva roba.Narcis siđe stepenicama,na koje beše prostrt crveni tepih i baci gladijatoru slobodarski štap i kožnu kesu,nagradu za pobedu. Vitelije klimnu glavom u znak zahvalnosti.Počasni gosti na tribini su stojeći burno aplaudirali,konzuli,senatori i sveštenstvo,uticajni ljudi Rima aplaudirali su njemu, Viteliju.On udahnu pljeskanje u sebe,kao sveži,večernji vazduh posle sparnog dana.Onda ugleda Tuliju,stajala je samo nekoliko koraka od njega, lepa kao statua, ljupka kao Rebeka.Smeškala se.Kad Vitelije pogleda lepu sveštenicu, ona krotko obori

pogled.Da, sasvim jasno je video kako joj rumenilo obli lice. Vitelije skupi svu hrabrost,stupi pred vestalku i pokloni se.Tulija se zahvali klimnuvši glavom.Mnogi na tribini su znali šta znače ovi pokreti. Konzul Kvintjie Veranije povuče svog pratioca za desnu ruku: »Mora da znaš Plinije, da je ovaj gladijator bio osuđen na smrt.Na putu do mesta pogubljenja srela ga je vestalka i tako mu je život poklonjen.« »Šta je mladić zgrešio?«,upita Plinije. »Izgleda da je učestvovao u Mesalininoj zaveri.Ali je nepouzdano.Optužbe su zasnovane samo na ličnom rivalstvu između njega i Pugnaksa ...« »Onog Pugnaksa?«, odmahujući glavom upita Plinije i pokaza na jezero. »Da«,odgovori Kvincije Veranije,»sa današnjim danom završilo se smrtno neprijateljstvo.« »Neverovatno«,reče Plinije,»za vreme svih mojih ratnih pohoda po Germaniji nisam čuo za takvu ljudsku sudbinu,gde ima dima ima i vatre.Zaista,sudbina koja zaslužuje da je prenesemo na potomstvo.Moram da ga upoznam,ovog gladijatora.« Konzul se glasno nasmeja:»Vidim već, rimljani su izgubili savršenog oficira, a dobili poletnog pisca.Ali reci mi, Gaju Plinije drugi, da nisi previše mlad, da bi te povukao starački deo života?« »Ko ovde priča o staračkom delu? Rat nije kolevka svih stvari, to je duh, koji čak dopušta ratove.Treba li književnost da se prepusti starcima? Prvi put sam se obrijao upravo u Germaniji kad sam pisao knjigu o borbenoj tehnici naših konjanika. Priznato delo, da li je loše, što sam to napisao u 23. godini?« »Naravno, da ne«, reče konzul. »Pisac ne može nikada dovoljno rano da počne da piše«,ponovo će Plinije, »za jedno tako važno delo kao što je moja nauka o prirodi,možda je čak ceo život prekratak.« Kvincije Veranije pokaza na jezero, gde su se nastavili okršaji i

gladijatorske igre. Brodovi sa kompletnim posadama,ali sposobni za pun manevar,gađani su iz katapulta dok ne potonu.Gubitci su nadmašili sve dosadašnje.Kad se sa razaranjima, pokoljima i mrtvacima konačno kasnog popodneva okončalo, očekivaše gledaoce još jedan spektakl sasvim posebne vrste. Dve hiljade robova, opremljenih sa lopatama i korpama žurili su da pored počasne tribine probiju zadnji zemljani bedem.Onda je voda iz jezera prodrla u kanal i ako su proračuni premerenog zemljišta tačni,trebalo bi da jezero isteče do zadnjeg jarka. Prvo je meandrirajući sebi prokrčio put uzani potočić, voda je nestajala, pre no je stigla do dna kanala.Ali postepeno jarak je prerastao u silovit potok,spirao i pravio sve veći žljeb u zemlji i rušio obalu.U roku od nekoliko trenutaka potok se pretvorio u bujicu,koja je u kanalu previrala crnosmeđu penu.Posmatrači su oduševljeno tapšali, jer neki robovi su potcenili brzinu vode i survali se u bujicu sa obrušenom zemljom. U međuvremenu istok je bio širok kao i korito kanala, ali voda je stalno gutala sve više zemlje sa obale.Posmatrači na tribini se uznemiriše.Bili su udaljeni još samo nekoliko metara od podivljale vodene stihije.Dok su gosti u gornjim redovima još uvek aplaudirali,sveštenstvo napusti prve redove i premesti se na suprotnu stranu.Onda se odroni još jedan komad zemlje, veliki kao kuća, a drvena počasna tribina poče da škripi i ječi.Posmatrači se skameniše. »Bežite!« Odjeknu dva puta odnekud »Bežite!« To je bio signal za masovnu paniku.Narcis odvuče cara iz lože niz crvene stepenice, za njim Pal , zagrlivši Agripinu koja je drhtala.Robovi su batinama terali masu koja je bežala, i tako caru pravili prolaz Zbog toga levi izlaz zatvorila je voda.Jecanje tribine dovelo je do popuštanja,balvani su pucali, grede podrhtavale pod nogama.Ko je u ovom kobnom metežu izgubio tlo pod nogama,sapleo se ili okliznuo, bio je izgubljen. Gazili su popadale žene.Krici na samrt uplašenih obuzeli su i one,što su u prvom trenutku sačuvali mir. Da bi se jedan jedini korak približili izlazu,pesnicom po lobanji su udarali onog ispred,koleno mu nabili u stomak, da se sruši, a onda preko njega gazili dalje.

Vitelije, kad u unurašnjosti tribine prepoznade opštu paniku,iskoči kroz neki otvor u podu, koji je vodio u gledalište.Tražio je Tuliju,ali iako je vestalka svojim belim velom morala pasti u oči,odozgo je nije mogao videti.Napred,na grudobranu mora da je devojka bila u opasnosti.Ali gde je Tulija? U nekoliko brzih koraka stiže Vitelije do napuštene carske lože.Na sredini poda već je popucalo. Oprezno se nagnu na gelender,krenu dalje,pa stiže do polovine,odakle se pružao najbolji pogled na dole.Opasno se treso gelender.Ispod ograde која je upravo visila iznad vode,prepozna Vitelije glavu ispod bela vela.Nije dugo razmišljao.Odvažno skoči iz carske lože usred meteža, vriske, guranja ljudi, koji su se međusobno tukli. Bolno ga štrecnu u grudima, oseti, da je srušio njih nekoliko, ali slepo, samo sa jednim ciljem pred očima, glavom i pesnicama leteo je na sve što mu se isprečilo na putu, dok levom rukom ne doseže do Tulije.Bila je priklještena uz gelender,skoro onesvešćena.Vitelije je povuče za haljine, izvuče devojku ka sebi i prebaci preko ramena.Levom je pridržavao Tuliju, desnom udarao, probijao kroz pomahnitalu svetinu.Bilo je sve teže, jer su gledaoci iz gornjih redova hrlili dole ka izlazu,ali Vitelije je tražio rupu na polovini tribine.Stepenik po stepenik sa devojkom na ramenu borio se uzbrdo.Sad je primetio da su Tulijine ruke beživotno visile. »Tulija!«, povika, »Tulija!« Vestalka nije odgovarala.»O, bogovi Rima«, molio je Vitelije, boreći se za svaki korak »Jupiteru Kapitolijski,Vesto i Rimu,ne dajte Vašu službenicu.Neka se desi čudo,neka živi.Kao što se meni desilo čudo i ja sam preživeo! Vi sveti bogovi Rima!« U molitvama Vitelije ostavi gungulu za sobom.Zadnje stepenice do rupe, pređe u trku.Pažljivo spusti Tuliju na daske.Posegnu za otvorom,ali poklopac, koji je malopre jednom rukom otvorio, sad se zaglavio. Ram je škripao. Iako je jako je vukao i trzao, poklopac se nije dao.Vitelije pokuša da provuče prste u uzani procep između poklopca i rama,nije bilo moguće.Strgnu Tuliji zlatne brojanice, koje je nosila na grudima,provuče skupoceni komad u procep i poklopac popusti. Skoči u otvor,sa obe ruke prihvati devojku i povuče u tribinu.Turoban prostor beše prazan.Očigledno su mnogi gladijatori opštu paniku iskoristili za beg.Škripa i jecanje podupirača greda sve više je bila preteča.

Vitelije baci brižan pogled na gredu,dok je spuštao Tuliju na drvenu klupu. Tek sad vide da je Vestina sveštenica gola. Njene bele haljine su se rastvorile kad joj je otkinuo brojanice i pružio pogled na bajno,belo devojačko telo, na čvrste pune grudi,do kojih nikada nije dopro nijedan sunčev zrak,duboki,okrugli pupak i centar obavljen tamnim stidnim dlačicama.Slika nedotaknute ženstvenosti i neokaljane lepote.Nikada nijedna muška ruka nije gladila ovo sveto telo.Vitelije oseti neodoljivu potrebu da miluje ovo plemenito, čisto telo. Drhtavom rukom pređe preko devojčinog vrata i grudi, jedan trenutak je oklevao, onda mu ruka skliznu među butine, učini mu se ,kao da prelazi preko hladne svile.Vitelije se uplaši. Tulijina ruka odjednom obuhvati njegovu ruku u zglobu.Hteo je ruku da povuče, ali devojka je čvrsto držala. »Tulija«, reče iznenađen Vitelije. Vestalka otvori usne, ali ne reče ni reč. Samo ga je gledala i ćutala. »Tulija«, ponovi gladijator, »oprosti mi. Zaboravio sam se.Oprosti!« »Nema šta da se oprosti«, šaputala je Tulija i privuče glavu mladog čoveka ka sebi. Osećaj,kakav još nikada u životu nisam doživela,baca sve u zaborav,nazovi to ljubav, nazovi žudnjom.Ne mogu protiv toga da se borim, osećanje je jače.« »Ti si se zavetovala«, odvrati Vitelije. »Ne, ja to nisam uradila«, upade mu Tulija u reč,»moji roditelji,oni su me dali u vestalke, radi slave i ugleda porodice ...« »Tiho«, reče Vitelije,»čini mi se da čujem korake.« sa strahom je zurio u mračni prostor. Tulija ga privuče sebi. Gladijator oseti kako mu telo podrhtava.Ona nežno položi ruke oko njegovog vrata.Vitelije popusti pažljivo kliznu niz njeno mermerno belo telo.Istog trenutka Tulijino koleno se zavuče među njegove butine,trljaše njegov ud, koji je pretio da će uskoro pući.Zaboravili su nestvarnu, po život opasnu sredinu,nisu čuli jecanje greda. Oboje su čuli samo sebe,teško disanje onog drugog, zatvorili su oči i pokušavali bojažljivo,samo da osete nadražaje onog drugog što divljim hvatanjem. Tribina je mogla da se sruši.U trenutku kad je Vitelije prodirao u nežnu

devojku, njemu je bilo svejedno.Tuliji se ote kratak jauk telo joj se prope, Vitelije ga pritsnu i malo teže ponovo spusti. Tako nastade ritam prepun napinjanja i prenese Vitelija i mladu sveštenicu u jednu drugu sveru svesti. Kad su se probudili, teško kao posle dubokog sna, pred njima se uzdizala široka pojava jednog centurija,koji se cerekao.U ruci je držao šlem i klatio desnom nogom. »Zar to nije«, pakosno upita, »zar to nije Tulija, najmlađa vestalka?« Devojka i mladić se preneraženo pogledaše. Vitelije se prvi pribra. »Odakle ti nju znaš?« »Svaki rimljanin poznaje šest vestalki bolje od konzula, koji se svake godine menjaju.« Tulija pokuša žustrim pokretima da uredi haljinu.Vitelije ustade. »Najbolje je da se vratiš, nestaneš i zaboraviš, šta si video!« »Ne znam, da li se tako nešto ikad može zaboraviti, jedna vestalka, koja se podala gladijatoru. Oboje znate, da je to za vestalku smrtna kazna.« »Ćuti«, viknu Vitelije.»Ništa nisi video.Tebi niko neće da bude svedok.« »Ha«, smejao se centurion,»treba samo da izađem i dovedem nekoliko gledalaca...« Vitelije skoči,zgrabi kapetana za vrat,stezao je dok mu lice ne postade tamno crveno. U zadnjem trenutku centurion izvuče mač. Poteže ga prema Vitelijevom stomaku. »Ne!« Odjeknu Tulijin vrisak kroz prostoriju. Vitelije uzmaknu dva koraka. »Nećeš me tako lako poslati u pakao«, kikotao se centurion i stavi vrh mača Viteliju pod bradu.»Sad sam mogao da te ubijem. Ali zašto bih? Koliko je vredan tvoj i vestalkin život?« Vitelije, koji je bio nenaoružan,baci centuriju kožnu kesu, nagradu za pobedu. »Ovde imaš premiju,koju sam danas zaradio, 500 sestercija.Za to bi morao da radiš celu godinu. Nadam se, da je dovoljno.«

»Za početak«,reče centurion suvo i nestade odlažući sablju ispod opreme.»Ista suma još jednom za Manlija, centuriona!«, šištao je, dok se sa isukanim mačem vraćao ka izlazu.»Dajem ti tri dana.Naćićeš me u vojnom logoru na putu za Ostiju. Ako do tada ne doneseš novac,možeš da kopaš ložu za sahranu Vestalkine sveštenice Tulije.Pa, ti znaš, da se vestalkino telo živo sahranjuje?« Kad ucenjivač nestade, Vitelije i Tulija padoše jedno drugom u zagrljaj.Tulija je plakala,a i gladijatoru se oči napuniše suzama. »Idemo«,reče,»samo dalje odavde, pre no što se tribina sruši na nas.!« i obavi rukom njen uski struk.

7. POGLAVLJE Dva vratara sačekaše Vitelija na ulazu u vilu i sprovedoše kroz aleju čempresa do glavne kuće.Sa obe strane staze stajale su blistavo beli mermerni kipovi,svetlosni kontrast prastarim smežuranim,sivim stablima drveća.Još izdaleka se čuo žubor nimfi,vodoskoka okruženog stubovima,čiji se bazen od nebesko plavih pločica utrkivao sa suncem u blistanju i svetlucanju.Tako je dakle,živeo Ferorije, veoma bogati bankar i brodovlasnik,u predgrađu vila u Tiburu,istočno od Rima.Od jedne uzvišice iznad doline Arna,zelenilom okoline isticao se korintski hram Veste.Piskavi crvčci i cikade*( cikade - veliki cvrčak) slavili su miloštu danu, odom oduševljenja u izdašnosti lepotama prirode i svim muzama umetnosti,koje je Ferorije ovde objedinio.Vitelije nije mogao da se otme divljenju.Gde god da pogleda,uvek ga iznenađuje neko novo čudo.Čaplje i flamingosi,podsečenih krila šepurili su se između svetlucajućih,porfirnih bazena,blistavih jezeraca i savršenih stubova.U ogromnim bazenima od alabastera,sa životinjama iz bajki plivali su beli rascvetani lokvanji i crvene zlatne ribice.Granitom,boje crvene šljive je obložena prostrana zgrada,iz koje mu je u susret dolazio Ferorije. »Radujem se što si prihvatio moj poziv.«Kao prijatelja prihvati ga za ramena. »Sigurno mnogi rimljani ovih dana priželjkuju tvoje društvo.« »Pozdravljam te,plemeniti Ferorije i hvala ti.Nikada u životu nisam video ovako lep letnjikovac,on odaje prefinjen ukus.Vidim, da se ne razumete samo u obične materijalne vrednosti,već i u lepe umetnosti.Primite moje divljenje.« Ferorije, gotovo ćelav sa vencem crne kose i velikom,bujnom bradom osmehivaše se: »Mnogi misle,da rad sa novcem pomuti ukus za lepe umetnosti.Suprotno je istina.Novac omogućava nezavisnu umetnost.Da mecene nisu podržale Horacija, Vergilija i Prospera,ne bismo imali »Satire« ni »Eneidu« ni »Cintiju«.Čak i Fidiji je bio potreban Perikle. Ali hajde, pođimo u kuću.Moja žena i Tertula,moja kći,hoće da te upoznaju.« Kroz galeriju se ulazilo u kuću od belog mermera.Maštovito ispunjena ravna prostorija odvlačila je pogled u visine,gde su šetale nimfe i pauni u

arkadijskom krajoliku.Zeleno i plavo su se isticali na ovim umetničkim prizorima na tavanici. Oko su razmazile jarke boje egzotičnog bilja,a šarene,nikad viđene ptice maziše uho.Tako,pomisli Vitelije,žive bogovi.Ispod širokih,lepezastih palmi u atrijumu gosta su očekivale Ferorijeva žena i kćerka,okružene sa pregršt robova,kao što se Mesalini nikad nije desilo. »Naš kućni prijatelj Vitelije«,predstavi Ferorije mladog gladijatora,»želeleste ga, evo ga!« Marijamna,bankareva žena,lepotica srednjih godina,negovana i puna suverenosti zračila je kao jedna od grčkih hetera.Tertula,kćerka,nije bila mnogo starija od Vitelija,naravno prividno je patila zbog svesti o očiglednoj majčinoj lepoti. » Nadam se,da se nećeš razočarati što si prihvatio moj poziv.« reče Ferorije dok je Vitelije upućivao umesne komplimente bankarevoj ženi I kćerci. »Oduševljen sam«,odgovori Vitelije,»samo se bojim, da neću ispuniti vaša očekivanja.Ja sam mlad gladijator,početnik vrele krvi u pravom smislu reči,to sam ja!« »Svaka čast tvojoj skromnosti, ali ti si svakodnevna tema u Rimu!«Ferorije dodade Viteliju stakleni bokal sa vinom. »Ljudi prepričavaju,da je smrtna presuda pravno bila greška.Da ti nisi bio član zaverenika protiv Klaudija.Pugnaks ti je namestio jer on ...« Tertula upade ocu u reč: »Drugi tvrde,da su te videli kako si nestao u Mesalininoj kući.« »U gradu besposličara nije nikakvo čudo ako se glasine nadovezuju jedna na drugu«,reče Vitelije. »Mase žive od intriga.U brbljanju im najlepše prolazi vreme. Ali da objasnim,koliko je tačno jedno, toliko je i drugo. Odneli su me u Mesalininu kuću.Čak su upotrebili i silu,da bi me tamo doveli.Uprkos tome,nisam bio zaverenik,ništa nisam znao o toj zaveri.Kunem se svojom desnom rukom!« »Zašto su te odveli Mesalini?«,upita Marijamna sa osmehom,koji je otkrivao da zna odgovor.Vitelije je ćutao.Ferorije jednim pokretom ruke najuri dve budale koje su pozadi stajale u pripravnosti.Ovi komičari su

služili,da lakrdijama popune pauze u razmišljanju ili razgovoru, moda koju su koristili bogati.Jer,rimljani su mogli sve da podnesu,glad,krv,sramotu,samo ne tišinu.Ferorije prekinu kratko ćutanje. »Poznato je da Mesalina sa apetitom skupljala lepe muškarce.To nije na račun našeg gosta!« Na jedan pljesak ruku domaćice,robovi postaviše stočiće ispred ležaljki domaćina i Vitelija i počeše na pozlaćenom poslužavniku da serviraju male posude.Bilo je delikatesa,o kojima Vitelije još nije čuo.Konzumeri,takozvani robovi za probu,išli su okolo i uzimali od svega pomalo da probaju,tek onda se gospodstvo prihvatalo jela. »Da li je«,ponovo će Marijamna,»stvarno bila tako uzbudljiva,kao što se svuda priča?«Pritom vrhovima prstiju stavljaše male zalogaje u usta.Vitelije je fascinirano pratio istančane pokrete.Po prvi put u životu oseti da hrana može i umno da deluje.Kako su usne ove žene obuhvatile zalogajčić i lakim povlačenjem vrhovima usana progutale,gotovo je bio izvan sebe zbog toga.Setio se Tulije, druga vrsta njenih pokreta izazvala je slične osećaje. »Da,da«,užurbano će,da bi se izvinio za odsutnost duha »Mesalina je sigurno bila jedna neobična žena.« Ferorije je primetio,da je gostu ova tema bila neprijatna,zbog toga pokuša razgovor da skrene na neku drugu temu. »Ti si iz provincije,kažu,rođen si slobodan,pa ipak praviš karijeru od borbe na život i smrt.« »Nisam imao drugog izbora«,odgovori Vitelije.»Zanat majstora za krpljenje sudova,koji sam izučio,nije se tražio u Rimu.Bio sam srećan kad su mi našli mesto u Magnus Ludu i podučavali me kao gladijatora u svim disciplinama.« »Znaš da se boriš i protiv divljih životinja?«,uzbuđeno će Tertula. »Učio sam.Lavova se ne bojim.« »A koja vrsta borbe je tvoja omiljena disciplina?« »Ako se uopšte može govoriti o omiljenoj disciplini u borbi za život ili

smrt,onda bih rekao da mi je najdraže da se borim kao ritijar sa mrežom i trozupcem.« »Iako si«,uskoči Marijamna,»prvu borbu u ovoj disciplini,koliko ja znam, izgubio.« »A ipak,dvoboj sa mrežom i trozupcem iziskuje spretnost.Manje je grozan od ostalih disciplina.Poražen se probode.Nema pokolja.« »Kada se ponovo boriš?«,upita Marijamna. »Ne znam«,ogovori Vitelije.Sad se umeša i Ferorije. »Pa ti si primio rapis,palicu slobode,slobodno možeš da odlučuješ.Da li si odlučio i dalje da se boriš?« »Od toga živim,da svoju kožu izlažem na pijaci.Svih mu bogova,tako je.« Ferorije je razmišljao jedan trenutak,a onda reče: »Ja, doduše nisam učitelj za borbe,ali bio bih voljan,da od tebe napravim najvećeg rimskog gladijatora.Ti imaš sve preduslove,pobedio si Pugnaksa, mlad si, razborit i poznat kod rimljana.Šta misliš o tome?« Vitelije sleže ramenima.Nije razmišljao o takvoj ponudi.Razlog,što je prihvatio poziv,bio je sasvim drugi.Potreban mu je novac,mnogo novca i to odmah ,nije hteo da sveštenicu vestalku Tuliju prepusti sigurnoj smrti.Ferorije je bio poznat u Rimu kao veliki zajmodavac,radio je raznorazne poslove i niko nije tačno znao gde sve ulaže novac. »Potreban mi je novac«,reče Vitelije otvoreno.Ferorije, Marijamna i Tertula iznenađeno pogledaše gosta. »Da nalazim se u jednoj delikatnoj situaciji.«I posle pauze:»Ako ću biti iskren samo zbog toga sam ovamo došao ...« Komičari su pokušali improvizovanom scenom da premoste ovo neprijatno opšte ćutanje.Ne skupljajući poene,prekide ih Ferorije i naže se ka Viteliju. »Koliko ti treba?« »Pet stotina sestercija.Do sutra.« »Pet stotina sestercija.«,Ferorije se smejao.»Pet stotina sestercija.«Smeh je rastao, dok mu se ne pojaviše suze u očima i skoro