Filip Vandenberg-Gladijator

poče da se guši bez vazduha. Smejali su se i Mariamna,Tertula, robovi i Vitelije.Uistinu nije znao zašto,ali Ferorijev smeh je bio zarazan i on ništa nije mogao. »Nek dođe onaj«,pućio se Ferorije i od zadovoljstva se pljesnu po butinama, »neka dođe onaj,ko ima petlju,da postane najveći gladijator u Rimu, a prosi pet stotina sestercija.Pet stotina!«Kad se malo smirio,namesti se pored Vitelija,položi mu ruku na rame i progovori: »Sinko moj,oprosti mi za glupo smejanje,ali kad neko dođe kod Ferorija i kaže treba mu novac,onda ne razmišljam toliko,da li je dobar za kredit od sto hiIjada sestercija,nego da li će kamata od deset hiljada sestercija pokriti sve troškove uprave.Brut,opaki ubica Cezara,uzeo je četrdeset procenata,da bi živeo,ali po zakonu dvanaest tabli dozvoljeno je samo osam procenta a drugi zakonik sasvim zabranjuje kamatu.« »Ti si jevrejin?«,obazrivo se raspitivao Vitelije. »Rođen sam u jednom Ajin Gediju na Mrtvom moru,učili su me po jevrejskom verovanju,ali danas sam rimski građanin.Veruj mi,ovo građansko pravo sam skupo platio.I neki rimski velikodostojnici su se time usrećili.« Vitelije sa puno razumevanja klimnu glavom.Marijamna,koja nije skidala oči sa galadijatora najzad reče: »Ne opterećuj našeg gosta sa tvojim monetnim poslovima.Treba mu pet stotina sestercija,ti ćeš mu pokloniti.Nama je zadovoljstvo,da ti pomognemo u delikatnoj situaciji.« Najrađe bi se obesio ovoj ženi o vrat,ali Vitelije je bio suzdržan i čekao Ferorijev odgovor.Ovaj je izgleda još uvek razmišljao,a onda reče: »Ja ću Viteliju da predložim nešto drugo.Zaključićemo savez.Gladijator Vitelije stupa u moju službu.Ja ću organzovati i pripremati njegove borbe i uzimati polovinu svih premija.Za to ćeš od mene dobijati hiljadu sestercija mesečno.Osim toga stavljam ti na raspolaganje jednu od mojih kuća u gradu zajedno sa četiri služinčadi«. Sve oči počivahu na Viteliju.On pomisli da je to šala.Onda pogleda ozbiljna lica svojih domaćina,koji su čekali odgovor.Nema

sumnje,Ferorijeva ponuda je ozbiljna.Hiljadu sestercija mesečno i sopstvena kuća. »Ti ništa ne rizikuješ.«,reče. »Sav rizik ja snosim.Ako padneš u sledećoj borbi, onda je investicija pogrešna ...« »Molim te«,upade u reč Marijamna,»da ne govoriš takve besede!«Ferorije umirivaše svoju ženu. »Ja sam za čiste poslove.Sve je neki posao.Ako se Vitelije bude borio ovako hrabro i odvažno,zaradiće bogatstvo.I ja ću dobiti deo.Najzad, moje investicije će uroditi plodom.Doduše,moja pomoć ti nije neophodna,ali bez moje pomoći tvoj uspeh će biti mnogo manje unosan.Seti se samo Pugnaksa,godinama je vojevao pobede jednu za drugom,a živeo kao pas u gladijatorskoj kasarni.« »Slažem se«,požuri Vitelije,kao da se plaši, da bi Ferorije mogao još jednom o svemu da razmisli.Marijamna i Tertula skočiše,zagrliše mladog gladijatora,Ferorije priđe i stisnu gostu ruku. »Za uspešan posao.Tvoj uspeh biće i moj uspeh.« Kao besan pas vrteo se Manlije,zapovednik centurije kroz arkade ispod tribina Velikog cirkusa.Bezbroj malih dućana,vitrine,bordeli čekaju mušterije, jeftin kraj.Za jedan sestercij sve se moglo dobiti,žensku,pehar vina i poklončić za suprugu.Kurve ispred vrata zamahivale su u vis haljinama,čim je prolazio neki muškarac.»Mala uslužna zadovoljstva,Manlije?Izgleda da se znamo gospodine. «Manlije zahvalno odbi i dobi pakosnu primedbu:»Više nismo dovoljno dobre, ti razmetljivče? Ili te zveknula kugla na igrama u Cirkusu?« »Ko zna«, smejao se Manlije i krenu ka Eskvilinu,otmenom kraju sa kućama rimskih poslovnih ljudi.Jedna od tih kuća nosila je natpis »Aureum« i važila je za posebnu adresu.»Aureum« je nazvana zato što se moglo ući samo uz zlatan novčić(jedan aurej vrednost od sto sestercija).»Aureum« je bio jedna od najskupljih i najotmenijih od 45 javnih kuća u Rimu,san svakog muškarca,za većinu nedostižan. Nadmeno kao paun pope se Manlije belim mermernim stepenicama do ulaza, okruženog stubovima.U sobici atrijuma sedela je tamnoputa

robinja,koja je na sebi imala samo belo perje.Ona pruži pridošlici staklenu školjku, koja se prelivala bojama duge, Manlije je razu-meo i spusti aurej.Kao da je ruka duha otvorila dvokrilna vrata atrijuma i odmah zatim zapahnuše ga mirisna isparenja i tiha muzika.U belom, omamljujućem dimu razabra Manlije ružičasta tela dveju devojaka koje su vodile ljubav na podu,kao na ogledalu.Njihova duga lepršava kosa bila je obojena u srebrno.Jezik jedne sa apetitom je klizio preko ispupčenih bradavica one druge.I pre no što se spusti na jedno od jastučića pored zida odvukoše ga u stranu dve robinje,skidoše, okupaše i namazaše.Onda se pojavi žena sa crnim kovrdžama,koja je padala u oči prvenstveno sa dugim, lepršavim haljinama.Ona postavi Manliju nekoliko pitanja.Koji tip žena više voli plave ili crnke,vrlo mršave ili debeljuškaste,sa malim ili bujnim grudima,gole ili poluobučene,tamnopute ili bele,jednu ili dve, koje vino pije,crno ili belo,slatko ili oporo,koju boju sobe hoće gde će odvesti radosnice ljubavi. Svih mu bogova,Manliju se skoro zavezao jezik,bespomoćno je mucao brze odgovore i onda ga drage volje odvedoše na gornji sprat.Crveni,po želji, zidovi sobe sa naslikanim ornamentima.Teške štofane trake koje su se spuštale sa tavanice pravile su baldahin oko kreveta.Pored,u zidu ostavljen lavor od žutog alabastera.Manlije se opruži na krevet i zatvori oči. Kad ih ponovo otvori ,vide nage grudi dve tanano namirisane devojke,koje se nadvile nad njim kao zlatne, zrele breskve. »Ja se zovem Licinija«, prošaputa jedna, druga »a moje ime je Sancija.Kako se ti zoveš?« »Ja sam Manlije,centurion.Nadgledam raspodelu žita u ambare Ostije. »Važan čovek u ova teška vremena,smejala se Sancija, koja se od Licinije razlikova dugom tamnom kosom.Licinija je imala negovane kovrdže.Ona pruži gostu pehar crnog vina,koji Manlije hitro ispi.Dok je jedna od njih nalivala pehar,druga se pozabavila Manlijevim udom,koji je intenzivno narastao. »O,šta ste vi prema raskalašnim devojčurama!«,jadikovao je centurijon i posegnu za peharom sa vinom. »Hoćemo da to dobro dobiješ«,reče jedna smejući se, a Sancija nevino

upita: »Ti nikada nisi bio kod nas, Manlije?« »Ne«,odvrati,»za jednog centuriona vi ste malo skupe!«Malo pomalo oseti delovanje čistog vina. »Pomešajte mi vino sa vodom«, reče,ali Sancija odbi: »Ti si ovde u Aureumu,ovde se pije samo čisto vino!« »Čovek, koji upravlja tolikom žitnicom,može svaki dan da dođe u Aureum«, smejala se Licinija. »Žitnica ne pripada meni,već caru i same znate,da car besplatno deli ljudima bez posla,a da neko ne bi dva puta došao,tu sam ja i beležim svako ime, razumete vas dve?Oh,šta ste vi prema onim raskalašnim devojčurama!« »Kako si ti jak Manlije!«,cvrkutala je Licinija,koja mu je sedela na leđima,a Sancija, čije su se zrele breskve njihale preko njegovih usana šaputaše: »Ako hoćeš, možemo te posetiti i kod kuće.Već ćemo se dogovoriti o ceni.« »Stvarno?«,nalakti se Manlije.Devojke, soba,lampe na zidovima počeše da mu se okreću pred očima. »Treba da znate, da ja nisam baš siromašan«, poče isprekidano pripiti neženja. »Od moje plate ... centuriona ovakve radosti ... ne bih mogao da platim,ali…»,zaplitao mu je jezik »ima...dodatna zarada...« »A,razumem.U ovim teškim vremenima,kad svuda vlada nestašica žita, ti si jedini našao pravi posao.«,trepćući očima,reče Sancija. »O ne«, branio se Manlije, »grešite.Zaklinjem se svim bo ... bogovima.Nikada ne bih tako žito... da otimam ono što je zajedničko.« Videlo se da mu govor teško pada. »Za to sledi smrtna kazna!« »Smiri se!«, reče Licinija,a pokreti njenih karlica bila su sve ubrzaniji -»nas uopšte ne interesuje odakle ti novac.« To pogodi Manlijevu časnost. »Hoću vama ... hoću vama ... da otkrijem jednu tajnu«,saopšti zaplićući i radosno zaključi da su obe zainteresovane.Licinija promeni položaj i posadi se na Manliju tako da je mogla da mu gleda lice.Sancija,koja je

klečala raširenih nogu iznad njegove glave,priđe Manliju sasvim blizu . »Znam tajnu ...,znam jednu tajnu,koja blaga vredi«,poče on. »O, ti si pronašao Didonino*. (utemeljivačica i kraljica Kartage ) blago!« »Gluposti.Slu... slučajno sam bio svedok jednog... jednog nedozvoljenog ... parenja ...«Devojke su se tresle od smeha. »U našem društvu tako nešto se mora platiti,nisam znala da se novac može zaraditi i gledanjem!« »Od gledanja nema ništa!«,padao je Manlije u vatru,vređalo ga je izrugivanje. »Ali ćutanje!« Kirnja i Sancija se začuđeno pogledaše. »Kad se bludno pari devičansko biće,onda mu preti ...smrtna kazna,ako taj muškarac dozvoli.Strašna, teška smrtna kazna!«,ponavljao je Manlije, koji oseti da su obe tronute i očigledno je uživao. »Vestina sveštenica!«,uplašeno će Sancija. »Tako je!«,ponosno reče neženja. Glasina procuri.Vibidija,najstarija vestalka skupi sveštenice u predvorju kuće.Vriskale su uzbuđeno. »U regiji se pronosi vest,da je jedna od vestalki prekršila devičansku zakletvu. Sigurna sam,da se opet radi o jednoj od mnogobrojnih glasina,koje kolaju gradom. Rimljani će je sa apetitom prepričavati,kao specijalitet na svečanoj gozbi.Ovaj put ta glasina je stigla do ušiju vrhovnog sveštenika,on traži objašnjenje, kako je moglo doći do ovakve glasine!« Pogođene Vestine sveštenice oboriše poglede.Moćni pontifeks je upravljao tekućim poslovima vrhovnog sveštenstva i u nadležnosti mu je bila i briga o vestalkama.Jer car Klaudije,koji je od početka carevanja bio pokrovitelj vrhovnog sveštenstva,malo je brinuo o službi vestalki. »Koja je od nas poslednjih dana svojim ponašanjem mogla dati povoda ovakvim špekulacijama?«,pitala je Vibidija.Nijedna od sveštenica nije se usuđivala da pogleda Vibidiju u oči.

»Veste mi, naše svete majke«,jadikovala je jedna,»Pontifeks maximus treba svaku,koja je samo požudno pogledala nekog muškarca,da zatrpa tarpejskim stenama!« Druga,Amata je ridala. »Neka me Pontifeks kazni bičem ako sam samo i pomislila na zemaljske radosti.« Vibidija je ispred sveštenica nervozno koračala gore dole. »Svaki naš korak«,govorila je,»izvan ove kuće prate dva Hktora,štite nas od svakog izazova. U katastrofi na Fucinskom jezeru odvojile smo se od naših čuvara. Svaka je pokušala,da se odatle izvuče i sačuva svetost kože,ništa drugačije od liktora.« »Mene je liktor Pontije doveo kući!«,reče jedna od vestalki.»On će potvrditi, da nije bilo povoda za bilo kakvu sumnju.« »Proverićemo«,odgovori Vibidija i nastavi:»Ja sam se vratila sa Lidijom i Helijom. Trgovac Marcelije nas je dovezao svojim kolima u grad.U kolima je bila njegova žena i njen rob čuvar.Mada smo svi bili uzbuđeni i srećni,što smo umakli katastrofi,niko ne može to da pripisuje nepristojnom ponašanju.« Sad sve oči behu uprte u Valeriju.Ona je već bila predmet ogovaranja,kad je mesecima proganjao istaknuti učitelj govorništva i nudio naklonost.Taj čevek, koji se umetničkim izražavanjem odbranio,da ne bude kažnjen,pokušao je čak da potkupi jednog od dvojice liktora.Valerija je imala oko 30 godina i bila baš na polovini svešteničkog staža.Pošto je bez sumnje bila najlepša od vestalki,ostale su bile prema njoj nepoverljive i uzdržane,samo se Tulija prijateljski odnosila prema njoj. »Liktori su me obavestili,da si ti zadnja stigla sa Fucinskog jezera«,obrati se Vibidija Valeriji.Valerija odgvori: »Evo, gledajte ogrebotine na mojim rukama i nogaama.Gotovo da su me na smrt izgazili.Ja nisam imala sreće da me doveze kočija.Došla sam pešice.« Ostale su gledale sa podozrenjem na Valerijine povrede. Vibidija napravi kiselo lice. »Kad se neko kreće kao kurva nije čudo, ako muškarci tako postupe ...«

»Šta mogu kad me Vesta obdarila svim atributima jedne žene«, branila se Valerija. »Da li sam zbog toga grešna?« »Znaš,da prema Vestinom svetom zakonu nemaš nikakvu zaštitu,ako si dobrovoljno podala bludu.Možda si bila primorana.Ali ako si se zaboravila,onda bi tvom ugledu koristilo, da sama sebe optužiš.« »Ja nemam nikakve krivice na duši«,vikala je Valerija,»nijedan muškarac me nije nepošteno taknuo,zaklinjem se Vesti,mojoj svetoj majci!« »Ne zaklinji se Valerija,jer krivokletstvo vestalke je isto tako zločin kao i razvrat. Priznaj! Priznaj i skini sramotnu sa svih nas!« Valerija je vriskala dok su joj suze kidale glas.»Nikada, nikada neću priznati ono što nisam uradila!« »Onda ćemo te predati biču pontifeksa«,reče Vibidija neumoljivim tonom, »možda će britki kožni švigar izvući iz tebe,šta se desilo one noći!« »Ne!«,krik Tulije odjeknu atrijumom.Ona je skočila obujmila Valerijinu ruku i jecala, naslonivši glavu na njeno rame:. »Valerija nije kriva. Ja sam zgrešila.« »Tulija!«Uzvik zapanjenosti razleže se kao iz jednih usta.Neverujući zurile su vestalke u najmlađu. »Ostavite Valeriju na miru«,viknu ona »Meni uputite gnev.Ja sam se zaboravila u vrtlogu nesrećne katastrofe.Podala sam se jednom muškarcu i uhvatili su me na delu.Nije moglo da ostane tajna!« Prva je došla k sebi Vibidija. »Tulija«, reče, »nadam se da ti je jasno, šta to znači!« Tulija pokri rukama lice.Klimala je glavom,a tanano telo šesnaestogodišnjakinje podrhtavaše od grčevitog plača. »Ko je to bio?«,upita osorno Vibidija,ali Tulija je samo vrtela glavom. »Ko se nasilnički poneo prema tebi?« »Niko me nije silovao«, jecala je Tulija,»ja sam mu se dala,htela sam.Htela sam jednom da osetim telesnu ljubav, jednom da osetim muškarca u sebi ...«

»O, sveta Vesto!«Sveštenica Elija uzdiže ruke za molitvu,sa pogledom na tavanicu. »Ja nikada ne bih bila besprekorna vestalka«,nastavi Tulija, »jer to nije bila moja volja,da čuvam večiti oganj,već mojih roditelja.Oni su hteli da mojim 30. godišnjim jarmom steknu slavu i ugled. Sad nek se susretnu s mojom smrću.« Dok je Vibidija još uvek pokušavala da sazna ime muškarca koji je bio kriv za ovu nesreću,a ostale vestalke ruku podignutih ka nebu molile,uđe jedai liktor. Vibidija ga upita šta hoće. »Poruka za Vestinu sveštenicu Tuliju«,reče kratko vojnički. Sve su napeto gledale liktora. »Izveštavaj!«,reče Vibidija. »Vitelije,gladijator,poručuje,Tulija ne treba da se brine,platio je zahtevanu sumu.« »O,ne!«, vrisnu mlada sveštenica, onda se tupo srušila na pod. Ferorije,ruku prekrštenih na leđima išao je gore dole po svojoj radnoj sobi.Sekretar Fabije beležio je na rolni papirusa sve naloge svog gospodara. Ferorije uperi prst na Fabija i reče: »Treba mi tri hiIjade ljudi za aplaudiranje. Najbolje je da ih dovedeš iz skladišta žita.Prekosutra se daju porcije za nezaposlene,tu ćeš naći dovoljno ljudi koji su spremni,da idu u Cirkus i skandiraju Viteliju.Deset sestercija po predstavi,ali samo ako je aplauz revnostan.» Sve to Fabije revnosno i brzo pribeleži.Fabije je znao, »Notae Tironiae«, jednu vrstu skraćenog pisma koje je napravio Ciceronov prijatelj i sekretar Tironijeu ,to vreme, pošto većina nije vladala drugim pismom stenograf je bio nešto izuzetno i samo vrlo bogati ili važni ljudi su ih mogli imati. »Najbolje« nastavi Feronje, »da angažuješ tri vrste aplauza, jednog za pljuskanje dlan o dlan ,dva…« »Gospodine«, prekide ga Fabije, »zar nisu dovoljni obični aplauzeri i bukači? Njima nije potreban trening,kreću sa klicanjem kad prozovu Vitelijevo ime i mislim da koštaju duplo manje.«Ferorije pogleda sekretara i nasmeši se:

»Fabije«,reče i stavi mu ruku na rame,»da li sam ikada bacio i jedan sestercij? Novac nije briga bogatih ljudi,novac je stvar štedljivih i škrtica.Znam šta činim, kad vrbujem iskusne huškače.Svaki rimljanin voli drugu vrstu skandiranja.Ako se zapeva u njegovoj omiljenoj disciplini,on je lično dirnut, priključuje se, čak i ako su, možda njegova ubeđenja suprotna.I sada možeš manipulisati aplaudiranjem masa.Ove mase su neke već poslale u smrt, od nekih stvorile bogate ljude.Ako ti uspe,da utičeš na mase,onda možeš odlučivati o smrti i propasti,o sreći i bogatstvu.« Fabije klimnu glavom sa puno razumevanja. »Sutra se izvršavaju vaše ideje!«, reče on. »Biće,Fabije, biće.« Ferorije razmisli još jedan trenutak i dodade: »Ali hoću samo huškače, koji su čisti i obrijani!« »Zabeleženo!«,reče Fabije. »Onda hajde da pošaljemo obaveštenje kvestoru Fla-miniju.« Dok je Ferorije koračao gore dole,diktirao je. »Ferorije,bankar i zajmodavac, pozdravlja kvestora Flaminija.Ti znaš, da sam se do sada bavio time, da onima koji su u delikatnoj situaciji pozajmim novac,da steknu kuće,imanja,brodove i transportna sredstva za opšte dobro.Moje kamate su uvek u okviru zakona,tako da je moje učešće veliko, a dobit isplativa. Iz provincije Ahaja potiče jedna rečenica,da je sve u nogama i stalno se menja.Isto tako i bankar i zajmodavac Ferorije.Uprkos svojih 55 godina,ne oseća se star,da još jednom otpočne nešto novo.Zato vam dajem na znanje,da sam mentor gladijatoru Viteliju. Vitelije je stupio u službu kod mene,imaće platu I posredovaću u novim borbama. U poslednjoj borbi na Fucinskom jezeru osvojio je palicu slobode i time je gospodar sopstvenih odluka.Pobedivši Pugnaksa,borbom koja nije mogala biti spektakularnija,a tome je predhodilo pomilovanje na putu pogubljenja,Viteliju je porasla popularnost,koja uprkos mladosti nalaže da se svrsta u listu velikih imena arene.Zato ti nudim Vitelija za glavne borbe u školi Ludi,Apollinares ili Megalenses.Moj štićenik će,međutim nastupati samo protiv prvoklasnih protivnika.Za borbu tražim 100.000 sestercija,u slučaju pobede duplu sumu.Pošto sam često

posmatrao i znam da cenim tvoje kvalitete organizatora igara,siguran sam da ćeš prihvatiti moj predlog i stupiti sa mnom u kontakt u vezi bližih pojedinosti.Salve!Post scriptum:Što se tiče tvojih dugova kod mene,koji dospevaju za plaćanje početkom nove godine,nemoj se mnogo brinuti.« »Sunce je već izašlo, gospodaru,ustanite!«Rob koji je došao do Vitelijevog kreveta,napravio je učtiv naklon.Zanet snom Vitelije je trljao oči i vide raskošnu činiju sa voćem,koju rob stavi ispred njega. Šta je rekao, gospodaru? Prvi put u njegovom životu, da mu neko kaže »Gospodaru «. Spavanje mu je proletelo. »Kako se zoveš?«, raspitivao se Vitelije. »Ja sam Piktor i zadužen sam za vaše lične potrebe.Bio sam u Ferorijevoj kući i moj gospodar je uvek bio zadovoljan samnom « »Dobro« reče Vitelije i pokuša, da malo samouvereno prihvati da je novi čovek, kao što mu priliči po rangu, »I ja ću onda biti zadovoljan sa tobom«. Piktor se ljubazno nakloni. »Osim toga imate na raspolaganju i Minucija, Genu i Glafiru.Da li ste spremni da ih primite?« Vitelijevo ćutanje,Piktoru je značilo odobravanje.Udari dlanom o dlan i smesta se pojavi ostala posluga sa naklonom.Piktor završi predstavljanje odlučnim pokretom ruke,a Vitelije zahvalno klimnu glavom.Minucije pronese neku činiju sa vodom i Piktor poče da tapka vlažim sunđerom lice i podpazuh svog mladog gospodara. »Pre podne je na programu trening u Poliklitijevoj školi,u podne se sastajete sa Ferorijem u njegovoj kući u gradu, statak dana je po vašem slobodnom izboru. Tek sad se dozva Vitelije u stvarnost.Ferorije je angažovao privatnog učitelja Poliklitija, Poliklitija nekadašnjeg, slavnog gladijatora,koji je, kad je iz jedne borbe izašao sa oduzetom levom rukom,radio kao učitelj mačevanja Međutim, Ferorije je ocenio, da su njegove sposobnosti kao trenera veće od njegove umešnosti kao posrednika gladijatora.»Poklonjeno« govorio je Ferorije,»ništa se ne poklanja«i svom štićeniku je odredio po tri sata svakodnevnog treninga. Kuća u kojoj je Vitelije živeo,nalazila se malo iza Cirkus maximusa u via Appia, nedaleko od mesta,gde se via Latina račva ka istoku.Okružena pinijama i čempresima u cvetnom vrtu,davala je utisak negovane

prigradske idile,ne kao gradska palata,a ne ni kao seoski letnjikovac.Rimljani nisu mnogo cenili ovakve kuće,nisu se oduševljavali nekom vilom u zelenilu,daleko izvan grada,a nisu podizali ni luksuzne kuće što bliže centru.Kuće u predgrađu,kao ova, na ravnom zemljištu,opremljene velikom sobom za prijem,kupatilom i malim prostorijama za personal,na gornjem spratu sa dve spavaće sobe,ovakve kuće su bile omiljene, pre svega, skorojevićima, oslobođenicima, koji su na neki način došli do para.Vitelije se u ovom prebivalištu osećao kao car. Nije još mogao da shvati realnost. Samo pre nekoliko meseci trebalo je,kao zaverenik,da bude pogubljen. Dag a Tulija nije pomilovala, nijedan petao ne bi više za kukurikao.A sad je mračnu ćeliju u Velikoj školi zamenio svojom kućom i svojim poslugom. Po završetku jutarnje toalete,Piktor nestade, da bi se ubrzo vratio i najavio: »Marijamna,Ferorijeva supruga je stigla.Čeka u predvorju.« »Isporuči moj pozdrav« reče Vitelije,»odmah dolazim.« Brzo navuče tuniku i siđe. »Srdačan jutarnji pozdrav Marijamna«, blistavo priđe, »Ovaj dan mora biti srećan, kad se već jutrom sretne ružičasta Aurora.« »Uzvraćam ti jutarnji pozdrav.Ti nisi samo veliki borac,kao što verujem,nego i laskavac.« Vitelije spusti pogled na pod. »Ferorije mi reče,da propisno pogledam i pitam,da li imaš kakvu želju.« Ozbiljnog lica, Vitelije priđe Marijamni,koja je sela u jednu od ležaljki, brzo čučnu, uze njenu ruku i poljubi: »Tebi i tvom mužu dugujem veliku zahvalnost!« Marijamna mu je rado dala ruku. »Ne moraš, da se brineš« reče ona »Ferorije nikada nikome nije ništa poklonio. Sve što radi, za njega je posao.I ako ti danas pomaže,onda već prilično pouzdano zna,da će sutra mnogostruko izvući od tebe.Takav je on.« Mladić neverujući pogleda ženu. »Da« reče Marijamna »Novac je njegova strast.A kad ne bi imao novca,on bi ga pronašao, on je drugi Krez.« »Svaka borba« odvrati Vitelije »za njega je rizik,uvek pedeset prema pedeset.« »Ne verujem, da se Ferorija tiču stvari,čije su šanse pedeset

prema pedeset.Sasvim sam sigurna, i on pruža takvu obuku i bira protivnike, da borba postaje sigurna dobit« »Ali škole osniva car ili edil, a određuju i pojedine parove ili ih određuje sudbina.« »Ferorije ima čvrsto ubeđenje. Ono glasim svaki čovek je potkupljiv.Čak tvrdi, da je car podmitljiv treba mu samo ponuditi odgovarajuću sumu.Zacelo,Ferorije će biti prvi,koji će kupiti jednog cara.U to sam sigurna.Otkupio je pravo rimskog građanina, iako svi u gradu znaju, da smo poreklom jevreji.A da nisi dobrovoljno prihvatio njegov poziv,kupio bi celi Ludus magnus i sve gladijatore.« Marijamna se smejala. »Ferorije reče, da je bila tvoja želja, da me vidiš ...« »Da, tako je.To jest,moja kći Tertula je pričala o tvojoj sudbini i mislila je,ovaj čovek mora da je izuzetan, trebalo bi da ga upoznamo. Ja sam rekla, zašto da ne, i našu želju predložila Feroriju.Narednog dana ti si se pojavio u Tiburu.« »... Jer mi je bio potreban novac.« »To nije greh. Kad bi svi imali dugove,morali bi da idu bez odeće, u Rimu bi bili samo nagi, jedino bi robovi hodali obučeni.Čak i božanstveni Cezar je na kraju preture dugovao 72 miliona sestercija.« »Ali meni je bio potreban novac za jednu sramnu stvar.« Marijamna upitno pogleda momka.On je tresao glavom i očajnički gledao u pod.Jedva se prelomi u njemu i on ispriča o sudbonosnom spašavanju Vestine sveštenice,kako je u ekstazi pobede uzvratio na osećanja šesnaestogodišnjakinje,sa njom se prepustio ljubavi, otkriven od Manlija i gadno pritisnut.Jedan trenutak Marijamna ne reče ni reč, onda ustade,priđe visokom prozoru,odakle se pružao pogled na mirisni vrt,i upita: »Zašto si to uradio?« »Zaboravio sam se«, tvrdio je Vitelije, »to nikako nije smelo da se desi,znam, to je bio zanos.Ali sveštenica me jako podsećala na jednu devojku,koju sam mnogo voleo ...« »Šta je bilo sa tom devojkom?«, prekide Marijamna. »Jevrejka.Proterana je. «

»Svakako je bila jedna od onih koji nisu našli utočište.» »Video sam je.Bio sam u Ostiji, kad je brod odlazio.« »Gde su je odveli?« »Sami bogovi znaju.To su bili brodovi za žito i njima su odvodili jevreje iz zemlje.Priča se,da je polovina flote potonula.Po svemu sudeći,udavila se,a njeno mrtvo telo je isplivalo na neku obalu.« Marijamna se okrenu i pogleda Vitelija u oči. »Ti mnogo voliš tu devojku?« »Naravno za nju bih život dao.« »A znaš da ćutiš?« »Nek mi odseku jezik,ako odam samo jednu tajnu,koju mi poveriš.« »Dobro« reče Marijamna i poče tiho da govori.»Treba da znaš,da rimska flota za žito nije potonula.Neptun nikada nije tako blagorodno obasjao Merkura kao ove godine.Brodovi, koji se nisu vratili ne leže na dnu mora,njih su jevreji zaustavili i preusmerili,svaki u drugu luku.Jevrejski trgovci su čekali,pobrinuli se za svakog pojedinog putnika,tako da je mogao stići do Cezarea u Palestini,od tada su brodovi prepravljeni i novom bojom obojeni sto puta.« Vitelije je sa čuđenjem pratio Marijamninu ispovest. »Kaži dalje. « »Ne smem« »Da?«, upita nepoverljivo Vitelije.Marijamna je ćutala. »Govori« »Ferorne je podmitio lučke čuvare,da se prognanima da oružje na brodu.« »A raži ? « »Nema.Carevi brodovi su uzeli ljude.Sad neće više.Niko nije Feroriju ni za crno ispod nokta.« Marijamna se gorko osmehnu,i Vitelije ponovo oseti uzbudljivu senzualnost njenih lepih usana.

»On je oženjen sa novcem,voli samo novac i ništa više.Ako drugi poslovi ne bi bili unosni,sigurna sam, da bi i mene prodao.«Tuga i rezigniranost prekriše Marijamnino skladno lice.Neispunjenost života usadila je prve bore oko čulnih usana.Koliko je morala,pomisli Vitelije,ova žena biti lepa kad je bila mlada.Ne, ona je lepa.Gusta,visoko podignuta tamna kosa, uzana okrugla ramena,široke ispupčene grudi,uz to struk kao u ose i široki okrugli kukovi.Ova žena je jedna lepota,koja treba samo da se rascveta.Kad je prvi put video,osetio je Vitelije,da ga je pridobila.Drugačije nego sa Rebekom,prema kojoj je osećao da mora da je zaštiti,ova žena je probudila osećaj rađanja.Uživao je u blizini njenog tela i čudna vrsta radosti prostruja njime. »O, Vitelije«,progovori Marijamna,dok je mladića privlačila na grudi,»sve žene u Rimu mi zavide,jer četiri stotine robova se trudi,da mi svaku želju pročitaju iz očiju,jer kao ždral mogu u zavisnosti od godišnjeg doba da provodim dane u nekoj od provincija,gde imamo velike posede i svaki dan nosim nov nakit i druge haljine. Ali sve je to samo varka,jer sam sama i živim bez ljubavi.Dajem čitavo bogatstvo za malo nežnosti,pritom nisam srećna.« Kroz žutu svilu njene haljine oseti Vitelije uzbudljivo mreškanje grudi.Hotimice pusti svoje usne da klize preko hladne tkanine i na mestu,gde su se naslućivale bradavice,poče kružiti vlažnim jezikom preko podrhtavajućih oblina.Marijamna je duboko disala. »O, Vitelije!«Mladić se nevoljno predade njenim sve jačim zagrljajima.»Znam«, šaputala je,»da bi mogla da ti budem majka i da možeš imati mnogo mlađe žene, ali primi ovu moju molbu nezadovoljene žene i pokloni mi malo nežnosti.Neće ti štetiti!«Vitelije stavi kažiprst leve ruke na njene usne,kao da hteo da je ućutka. Na vrhu prsta oseti put njene kože kao žeravicu. »Ti si lepa, uzbudljiva žena, ne treba da moliš muškarca za ljubav.« »Ali ja sam baš to uradila«,odvrati Marijamna,»po tome vidiš koliko mi je potrebna.«U atrijum uđe rob Piktor. »Mladi gospodine,vreme je,čeka trening!«Marijamna brzo,ali prisno zagrli Vitelija. »Zdravo, gladijatoru sutra ću ponovo da vidim situaciju.A

zbog ucene ne brini.Mi ćemo ga ućutkati!« Pre no što je u vrtu ušla u nosiljku,mahnu još jednom»Zdravo,lepi moj gladijatoru!« Po ko zna koji put Vitelije nije mogao odoleti znatiželji i po ko zna koji put udovolji svojoj želji,»Gde da traži spiskove sa imenima brodova i putnika,koji su progonom jevreja napustili Rim?«Iako je Ostija imala visoku lučku kapetaniju, koja je verovatno kontrolisala sva kretanja brodova,niko od kvestora nije znao odgovor.Organizacija rimske uprave bila je do perfekcije.Ništa nije moglo da se uradi ako baš za to nije postojao službenik,koji je celu godinu radio za pet stotina sestercija.Ali progon deset hiljada ljudi iz Rima očigledno nije išao preko uprave utoliko pre što su kvestori to osporavali.Najzad,kad je izgubio svaku nadu,otkri Vitelije,da je onaj pismeni,koga je Piktor doveo imao i dokumenta sluzbenika zaduženih za izvoz žita sa naznakom »Prazna ambalaža.« »Merkura mu,setio sam se«,reče kvestor,»jevreji su otišli iz zemlje pre no što su se brodovi ispraznili ... Ali polovina flote je potonula.Car mora danas da iznajmi tuđe brodove.« »A da li je,poče Vitelije,»baš svako,ko se popeo,evidentiran na listi.« »Tako je«,odgovori kvestor,»nije nam umakao ma i jedan jevrejin.O čemu se radi?« »Tražim devojku po imenu Rebeka i želim da znam ime broda sa kojim je otišla.« Kvestor je drsko mrmljao.»Tako,devojka.Trebalo je da se odmah posvetiš drugim stvarima,jer ovo nema smisla.Pa rekao sam ti da je polovina flote potonula.A odredište ostalih brodova nije niko živi znao,u svakom slušaju nemamo nikakvu dokumentaciju o tome.« »Dovoljno mi je samo ime broda«, ponovi Vitelije.Kvestor je nerado brundao. »Da nisi Vitelije,gladijator,sad bih te izbacio napolje.Praviš zbrku od snabdevanja žitom za ceo Rim.« Desnom rukom pokaza kroz prozor.»Vidiš li onu flotu crvenih brodova.Svi pripadaju bogatom Feroriju.Car mora za svaki da plati pet stotina sestercija na dan.Valjda možeš sad da shvatiš koliko je vredno

moje vreme.« »Uopšte ne želim da ti oduzimam vreme«,odvrati Vitelije,»Reci mi samo, gde da nađemo dokumenta,sami ćemo tražiti Rebeku.« Kad shvati,da ne može da se otrese ovog tvrdoglavog gladijatora,ustade i povede Vitelija i njegovog roba Piktora u zagušljivu arhivu. »Ovde«,reče i pokaza na hrpu smotanog papirusa,onda se izgubi.Piktor poče redom da istražuje krte papire,sa napetim Vitelijem iznad glave.Na kraju desete liste u prvoj koloni nađe. »Ovde piše neka Rebeka,kćerka gladijatora Verita.« »To je ona!«,uzviknu Vitelije.»Kako se zove brod?« »Eudore«,odgovori Piktor,a Vitelije zagrli svog roba. Na povratku iz Ostije u Rim u jurišu su prolazili pretorijanci na konjima, horde sa teškim naoružanjem su marširale u pravcu luke.Na raskrsnicama puteva teško naoružani pretorijanci. »Čemu ova uzrujanost u gradu«,upita Vitelije. »Car je mrtav«,dobi odgovor.Vitelije i Piktor su se uplašeno zgledali.»Nek mu se smiluju bogovi!« Mnogo više od smrti senilnog cara Klaudija,koga ionako nisu više viđali,Rim je uzdrmao skandal sa Vestinom sveštenicom Tulijom.Pošto je sama sebe optužila, pontifex pro magistre je izrekao presudu, Smrt ,živa pokopana,incesti causa - zbog bluda. U Rimu, uvek gladnom senzacije,niko se nije mogao setiti,da je prisustvovao ovakvoj ceremoniji.Zadnja optužba protiv vestalke bila je pre više od 125 godina. Tada je,navodno,Vestinu svešteinicu Fabiju zaveo Katilina.Međutim, oboje su lagali i postupak je obustavljen.Nasuprot tome pre tačno 168 godina pontifex maximus je istovremeno osudio na smrt tri vestalke,rimljani su jedva dočekali ovu groznu predstavu. U crvenoj togi i pratnji dva liktora, za njima četiri centuriona izađe

pontifeks iz kuće vestalki.Centurioni su nosili beli odar,na njemu je ležala upertlana Tulija. Vibidija,velika Vestalka,je prema protokolu ceremonije Tulhas vita,ukras za glavu, stavila na platno odra.Radoznalo su rimljani izvijali vratove sedeći,po stepenicama podesta,hramova i foruma,kao prilikom inače običnog povoda.Bilo je avetinjinsko. Jednostavna mešavina zbunjenosti i radoznalosti,pitali su se da li će na odru pričvršćena devojka jauknuti? Ali oni koji su bili najbliži nisu čuli glasa. »Sigurno se onesvestila od straha.«,šaputala je jedna dama svojoj robinji.Ova je potvrdno klimala glavom.Glasno su odjekivali koraci centuriona po sjajnim,mermernim stepenicama Vestinog hrama.Tu su pristiglа kola sa upregnutim konjima,koja su koristila vestalkama za poslove čak i u centru grada Neobična privilegija u jednom gradu,gde je svaki saobraćaj bio zabranjen. Centurioni položiše odar između dva susedna sedišta,onda preostalih pet Vestinih sveštenica zauzeše mesto i kola kloparajući krenuše.Tulijini roditelji su ukočenog lica koračali iza kočije koja je jedan deo išla Svetom ulicom ka bazilici Emilija, skrenula pored Julijevog trga na svom putu ka sev-ru. misao neme procesije, kojoj se pridruživalo sve više ljudi,bio je oganj kome je služila Tulija u blizini Porta Kolina,gde se nalazio i pretorijanski logor.Tu, na ravnoj zemlji je iskopan dubok grob i od kamenih kocki napravljena sobica.Iz rupe na poklopcu virile su merdevine.Unutra su se nalazile drvena klupa,uljana lampa i hleb i voda za tri dana.Trećeg dana već bi se ugušila Vestina sveštenica. Stigavši na mesto izvršenja kazne,centurioni podigoše odar sa kola i položiše pored otvora rake.Pristupi krvnik,ali ovog puta u ruci mu nije bila sablja.Jednim trzajem skide platno sa odra,krik nekoliko hiljada prođe kroz masu.Naga i drhtava, grub štrik oko grudi,stomaka i nogu,ležala je Tulija širom otvorenih očiju na drvenim nosilima.Nebo se zacrnilo i pretilo nevremenom.Trnom rastavi krvnik veze.Priđe pontifeks, podiže ruke ka nebu,dok su prve munje parale,izgovaraše glasnu molitvu Vesti.On je molio boginju da oprosti svojoj službenici.Mnogim posmatračima tekle su suze niz obraze,kad su krvnik i pontifeks uzeli Tuliju za ruke i poveli je ka merdevinama koje su spuštale u dubinu. Neprimećen od hiljada dokoličara,stajao je jedan mlad čovek na

obodu gradskih zidina i posmatrao scenu iz daljine.Nije video bespomoćne lutajuće poglede devojke pred smrću,koja prezrivo odbija ispružene ruke roditelja,oči joj traže samo ljubljenog.Da li je stvarno verovala da neće biti pored groba? Vitelije se okrete,pritisnu čelo o gole cigle zidina.Nije mogao i nije hteo da gleda, kako se divna devojka grčevito stegla za najvišu prečku merdevina, prepustivši lice prvim udarima krupnih kapi kiše,pre no što je lako prečku po prečku nestala u zjapećem otvoru.Oluja, koja je kovitlala,rastera dokoličare za samo nekoliko trenutaka.Krvnik hitro izvuče merdevine,četiri centuriona navukoše teški poklopac preko svoda i udaljiše se. Vitelije poče stisnutih pesnica da udara o zid dok mu krv ne obli prste.Dok su mračne mase oblaka plovile iznad grada i zeleni blesak munja sumoran dan na deliće sekundi kupao grad blještavom svetlošću,skoči gladijator sa zidina, ispruženih ruku i uputi se kroz vodenu stihiju grmećih oblaka ka mestu gde je u zemlju nestala Tulija.Koliko ga grlo nosi urlao je Vitelije na nebo koje se otvorilo, u huk sručenih vodenih masa. »O,Jupiteru,ti koji šalješ grom i munju kao znak gneva.Pošalji mi jednu munju da me vodi do izbavljenja ove vestalke od smrti.Čuj me, Jupiteru!« Klizao se Vitelije po poplavljenoj zemlji.Prljavo,smeđe blato lepilo se po celom telu.Dizao se,ponovo teturao,puzio na sve strane preko nanesene zemlje oko groba. »Jupiteru!« uzvikivao je u zaglušujuće elemente.»Jupiteru!Pogledaj me. Nemoj me uništiti! Život mi ne vredi više!Neću više da živim.Čuješ li, ... Jupiteru!« Potoci vode otkidali su zemlju,punili mesto koje je bilo pokriveno kamenom pločom i pravili vir.Vitelije kliznu niz nanos,uhvati se u koštac za bujicom i očajno pokušavaše da uhvati ivicu ploče.Prsti su zaroninili u blato,jagodice bolele, nije smeo da stane. »Tulija! «vikao je u krajnjem očaju u virovitu vodu, » Tulija, čuješ li me.Ja sam Vitelije!«Stade na jedan trenutak,jer je poverovao da je čuo ponovo njen glas,ali mu bi jasno da je to nemoguće,i poče da pipa po ivici ploče.Sa strahom shvati da su se pojavil još tri vira,kroz koje je kuljala voda u podzemnu prostorijicu.Bi mu jasno da ništa više ne može da učini.

»Tulija«,jecao je i brisao blato sa lica,»Tulija,sve ovo nisam hteo!« Ukočen kao kip čučao je na nanosu,prekrštenih ruku na kolenima i posmatrao prljavu vodu kako grgoće.Prvo su utihnuli mali virovi,onda se završiše pretećim zamasima velikog vira.Voda se smirila.Dva velika mehura vazduha kao duh isplivaše na površinu.Kiša je počela da jenjava,na površini muljevite vode plivahu dva mlečna mehura vazduha.Vitelije zaroni glavu u ruke,gledao je klizavu kaljugu i plakao kao nikad u životu.

8. POGLAVLJE Među srebrnim posudama i bocama od brušenog stakla ležale su na stolovima školjke ostriga,kućice puževa,pileće noge i juneće kosti.Grčki pevač je išao sa gitarom između postavljenih stolova i pevušio pesmu,koju je sam komponovao,o slepom pevaču koji je voleo mermernu statuu.Ferorije, posle više od dva sata gozbe,dade znak,da se raspreme stolovi i više od dvadeset robova se sjurilo u triklinijum,podizali su i iznosili teške stolove.Ostala posluga je punila vrućom,parfemisanom vodom srebrne činije i slala na ručno pranje.Umesto kuhinjskih krpa koristila se kovrdžava kosa malih dečaka robova.Na kraju su đonovi obuće,onih koji su ležali oko stolova brisani mirisnim ekstraktima,a zglobovi nogu obavijani venčićima od nane i lavande.Ferorije nazdravi Viteliju. »Za tvoju sledeću borbu!Neka ti bogovi budu naklonjeni!«Vitelije uze pehar i smeškajući se zahvali svima.Na Marijamni je,u odnosu na druge goste,malo duže zadržao pogled.Primetila je,ostalim gostima je to promaklo. »Svaka borba je vrlo teška«,reče Ferorije,»ne samo što je borba lavova do sada bila izgustirana u amfiteataru ćete prisustvovati borbi gladijatora protiv lava.Vitelije će se boriti ljuće no ikad do sada.I zato što je glavna borba posvećena novom caru,ući će u istorijske anale . « »Grandiozna arena«,oduševljavao se Vitelije,»tamo smo već imali dnevne treninge. To mi daje neprocenjivu prednost,što svoju čvrstinu mogu da vežbam na nepoznatom pesku.« »Šta to ima posebno u pesku?«,htede da zna Marijamna. »Pa,on je dosta krupnijeg zrna u odnosu na naš domaći pesak.Car je naredio da se donese iz egipatskih pustinja i da bude crvenožute boje,dodavanjem minijuma.I jedno i drugo su opasni zbog većeg klizanja.Teže je održati ravnotežu,pogotovu kad se nastupa protiv brzog lava.« »Zaista,kakav neobičan car,ovaj Neron.Klaudije je skupljao moje

brodove,da bi rimljani imali hrane,sad nam je tako dobro,da car prevozi morem pesak,kako bi se gladijatori bolje isticali na obojenom terenu!«Ferorija ponovo uhvati glasan napad smejanja.Tertula brižno upita.» Ti se još nisi borio sa životinjama?« »Ne«,odgovori Vitelije,»samo sam trenirao u Velikoj školi,ali zvanično još ne.« »I,ne plašiš se?Svaka borba može ti biti i zadnja..« »Tako je.Ali i tebi svaki dan može biti zadnji.Svakog dana ruše se kuće u Rimu, ubiju na stotine ljudi,tonu brodovi,grom pogodi osamljenog pastira,svu našu sudbinu određuju bogovi.Dakle,zašto bih se ja bojao.« »Od rizika,veliki rizik preuzimaš.« »Ja ne mislim tako.Kad nastupam u Cirkusu,onda sam čvrsto rešen,da pobedim. Pokušavam da sačuvam život i činim sve u tom pravcu.Kad ideš u pozorište,ti pomisliš,šta će mi se još desiti,a pritom uopšte ne pomisliš,da li ti je mesto osigurano.U tom slučaju tvoj rizik je čak veći od mog.Seti se samo katastrofe na Fucinskom jezeru.« »Nikada ne bi bilo procesa«, reče Ferorije, »iako je svako u Rimu znao,da je Narcis kriv.Godinama se rasipao novcem od poreza i dragocenom radnom snagom,da bi Klaudiju digao spomenik,ali u stvarnosti,to je trebalo da bude njegov spomenik. Osnovna ideja,da se isuši jezero,bila je dobra,ali to su pokušavali i mnogi drugi. Greška je u planu,izvođenje nemarno,rezultat znamo,u gornjem delu kanala vodena lava je odnela tribinu počasnih gostiju i plodnu zemlju,u donjem delu voda se nagomilala i nije dostigla nivo reke Liris,bez obzira na sve krparenje.Ali! De mortius,nil nihil bene - o mrtvima sve najbolje!« »On treba bedno da istruli od gladi u tulijanumu«reče Marijamna. »Narcis se kladio na pogrešnog konja«,odgovori Ferorije »ko je mogao da pomisli, da će Agripina ikad vladati carstvom.Doduše,Neron je car,ali konci politike su u Agripininim rukama.Car je premlad za svoja zaduženja,on je još na majičinoj sisi, u svakom slučaju on je sa majkom u odnosu.«

»Sa rođenom majkom?«,upita iznenađeni Vitelije. »Sa rođenom majkom«, potvrdi Ferorije. »Seneka i Bur,njegovi odgajivači,savetnici i poverenici sada lome ruke i traže ženu koja je što sličnija njegovoj majci,da bi ga prebacili na drugi kolosek.Jer za Oktaviju,s kojom je oženjen od svoje osamnaeste,ništa nije preostalo.« Marjiamna se podrugljivo smeškala. »Svih mu bogova,pa zar je toliko teško od sto hiljada rimljanki naći neku kao što je Agripina?« »To i jeste,jer Agripina nije ideal lepote rimljanke,koja u nežnom devojačkom dobu steže grudi,da bi ostale male i nerazvijene.Naprotiv,Agripina ima materinske obline tela i grudi kao kurva iz Lupanara.« »Izgleda da car iznad svega voli obline«,primeti Vitelije,»njegov Cirkus na Marsovom polju ukazuje baš na onim mestima obline i lukove,gde bi zidovi bili dovoljni.« »Trebalo je da mu pošaljem Marjiamnu« smejao se Ferorije,»ona bi tačno bila tip žene,koju bi naš carić znao da ceni.«Vitelije je posmatrao Marijamnu,koja je zadovoljna sobom ležala prekoputa i nije reagovala na muževljevu primedbu. Njene vatrenocrvene usne sisale su divno crno grožđe.Očima je dodirivao Vitelije ovo oblo telo,koje je već dobro znao,dodirivao tuniku od ramena i uronio lice među teške grudi,osećao se ugodno.Ferorijev glas naglo ga vrati u stvarnost. »Obavešten sam da tvoju kuću stalno opsedaju žene i devojke!« Vitelije se zbunjeno osmehivao,ispi dobar gutljaj iz pehara i ćutaše. »Sigurno sve one hoće da vide muškarca zbog koga je Vestina sveštenica Tulija otišla u smrt«,nastavi Ferorije. »Ćuti, Ferorije«,prekide ga Marijamna.»znaš koliko je Vitelije patio zbog toga. Moraš li da diraš stare rane?« »Nisam hteo da ti nanesem bol, Vitelije,ali ja sam poslovan čovek.Drama sa Vestinom sveštenicom,koliko god tužna,tebi je podigla cenu.Gladijator,na koga muškarci polažu opklade,je bez sumnje dobar gladijator,ali još bolji gladijator je onaj o kome žene sanjaju.Zbog toga

moraš svog prijatelja isto tako vešto da vodiš, kao i mač.Ako hoćeš da budeš idol masa,onda ti nisu potrebne samo pobede u areni,već su ti potrebne i u krevetu.I zapamti jedno,nikada se nemoj zaljubiti u ženu sa kojom spavaš,jer to je početak kraja.Ljubav znači zavisnost.Gladijator mora da bude slobodan.Žena bogatog senatora mora imati emocije da bi te imala, isto kao i siromašna slobodna žena.Dakle,daj ženama,šta hoće i izbaci ih napolje.« Marijamna skoči. »Nemani!«,reče besno i demonstrativno napusti prostoriju,kći Tertula je sledila majku.Ferorije pokaza palcem preko ramena: »Ima odraslu kćer,a narav kao da joj je deset godina.Za nju je Venera boginja čiste ljubavi,za mene trgovine osećanjima.Ili ti misliš drugačije?« »Sveta« najrade bi rekao Vitelije. » Da, ja drugačije gledam, voleo sam devojku,lepu kao cvet,proterali su je odavde,a samo zato što je pripadala drugom narodu. « Ali Viteliie nije imao kuraži mentoru da protivureči, pa reče: »Ne, sigurno je tako, kako Vi kažete!« »Što ti je potrebna afera sa lepom ženom«,nastavi Ferorije, »veza kojom rimljani ispiraju usta?« Vitelije se zagrcnu.Nemo je gledao Ferorija. »Posle tvog nastupa u Neronovom cirkusu prirediću veliko slavlje i pozvati najlepše žene Rima,da upoznaju čoveka koji je ubio lava,dovešćeš žene u ekstazu. Ti nećeš ništa raditi,samo ćeš se osmehivati.Sve ostalo prepusti meni. »Patres ...«Konzul Gaj Vipstanije sa naporom je pokušavao da dozove.»Patres conscript!!«,poče ponovo,ali graja u kuriji nadglasala je njegov slabašni glas.Sa trga je dopirala uzbuđena graja svetine,koja se okupila uprkos strašnoj prolećnoj oluji.Ponovo i ponovo je velelepnim mermernim pijačnim trgom,odjekivalo samo jedno ime. »Agripina.« »Patres conscript!!«,ponavljao je konzul i pljeskao rukama i vikao senatu: »Povodom smrti Agripine šalje naš car sa spisom sledeće sadržine: »Neron Klaudije Cezar Avgust senatu i narodu Rima.Ja,Neron Klaudije Cezar Avgust ovim objavljujem smrt moje majke Agripine.Agripina je svojom voljom okončala život,pošto joj propao iscenirani atentat na moj

život. Agerpinin, Agrici je,verenik i slobodnjak zatekao je sa mačem u ruci pored mene.Agripina se nadala, da lće postati regentkinja i da će joj pretorijanske kohorte položiti zakletvu na vernost.Istu sramotu je smislila,sa senatom i narodom. Ali ova njena nadanja su otkrivena i Agripina se iz jarosti okrenula protiv vojnika,senata i naroda,običnih poklonika i darodavaca i pokušala da dovede u opasnost uzvišene ljude.Koliko mi je muke zadala,da ne upadne u senat i otpusti strane izaslanike.Setite se skandala za vreme mog predhodnika Klaudija,sve je takođe,ona izazvala. Zato verujem ja, Neron da je Agripinina smrt sreća za ovu državu.« »Baš tako!«,uzvikivali su senatori,»baš tako!« »Molitve zahvalnice u svim hramovima,kad se zemlja spasla ove katastrofe.« »Dan Agripininog rođenja treba da se računa u baksuzne dane!« »Slavlje u čast Minerve,kad su otkrivene Agripinine namere,svake godine treba da se proslavi igrama!« A senator Olije, koji je u svakoj diskusiji bio mirodija, tražio je da se u kurijama postavi zlatna statua Minervi i jedna statua Neronu.Mada su Rimom kružile glasine,Agripina je stvarno doživela nervni slom,bila je pijana,a drugi su govorili, Neron je ubio majku,ali sve se slilo u saglasnost senata.Time je položaj cara čvršći no ikada i Rimljani su mogli ponovo da se vrate omiljenom zanimanju,igrama. Marsovo polje izvan grada ličilo je na mravinjak.Čitav Rim je bio na nogama,napeto su očekivali strasni rimljani,šta ima da ponudi novi car.Jer car se nije više vrednovao po svojim delima na bojnom polju,već po predstavama u areni.Cirkus,koji je Neron iz temelja izgradio za samo godinu dana sa nezamislivim brojem robova,dužine 590 metara,širine 100 metara primao je 100 000 gledalaca. Na obe uže strane,spolja zasvođenog glavnog ulaza u nebo su se izdizali tornjevi. Pet metara visoka kvadriga od čistog zlata(četvoropreg sa četiri konja u istom redu), kojom upravlja Neron postavljena je kao presto iznad glavnog ulaza.Pesak arene bio je izvrstan kontrast tamnim draperijama na galerijama,koje su odvajale prvi red od kamenih tribina.Jedan iz Egipta donet obelisk,star hiljadu petsto

odina,veliki kao sunce krasio je spinu,duguljasto središte cirkusa.On je delio arenu na dva nivoa,tako da mogle da se voze trke kolima,a služila je i kao uzdignuta pozornica za izvođenja posebne vrste igara.Sa najviših zubaca moćne građevine odjekivale su trube.Car se pojavio na počasnoj tribini.Narod u i izvan arene ,stotine hiljada je ostalo bez mesta,vrištao je u ekstazi. Igre su počele.Po ritmu muzike umarširala su šest herolda.Vatreno crveno svetlucali su na žutom pesku njihovi ogrtači i lepršajuće peruške na šlemovima. Ozbiljno,gotovo svečano nosili su ispred sebe zlatne posude,u kojima su ležale bele kugle.Rimljani su pružali ruke ka njima,kao da su hteli da ih dohvate.Tad onaj u sredini baci jednu od mislija,tako su zvali kugle,visoko u redove,a onda su to isto uradili sa svojim kuglama i ostali heroldi.Za sekundu stadion se pretvorio u veštičji lonac.Svako je hteo da se dočepa kugle,ljudi su se strmoglavljivali preko tribine, tukli se,gazili se.Ko se dočepao jedne od misilija,držao je sa obe ruke ili bi je sakrio u usta kako mu je ne bi mogli oteti.Zavidni pogledi pratili su srećnika,jer kugle su sadržale dobitnu sudbinu.»Sta je?« »Da li si sada bogat?« »Ne zaboravi da sam ti bio prijatelj i u zlu!« »Otvori tvoju kuglu sudbine!« »Hoćemo da podelimo sreću sa tobom!«Oprezno,palcem i kažiprstom srećnik izvadi kuglu iz usta,nespretno izvadi rolnicu papirusa iz kuglice i pruži ga prvom susedu.Ovaj je čitao: »Gratulatio.Tvoj je novac iz carskog poseda iza vrtova Lukula kao i rod.«I podiže ruke visoko: »Živeo Neron Klaudije Cezare,ti najmilosniji darodavče!« »Živeo Neroni«,vikali su i oni okolo.Svuda na stadionu gde su otvarane kugle sudbine,odigravale su se slične scene.Smele predstave morale su razočaranost da prenesu u zaborav,jer je svetina napuštala cirkus onoliko sirmašna,koliko i kad je ušla. Iznenada u jednom od ulaza u sredini tribine pojavi se slon.Od bučnog klicanja podrhtavao je stadion. Rimljani su voleli slonove.Naslućivali su,šta će biti.Od jedne do druge strane tribine bila su razapeta dva konopca debljine ruke.U cirkusu tajac.Sto hiljada pari očiju prikovano je na slonu u sredini tribine.Gvozdenom kukom ukrotitelj udari životinju po teškim nogama,koja se nerado pokrenu,da bi se popela na užad.Jedva da je surlaš stao sa sve četiri noge na uže,a ukrotitelj naskoči od pozadi na slona.Kroz redove se širio šapat.Sajle na ankerima su škripale, dok je

životinja oprezno išla nogu pred nogu.Publici je zastao dah.Što se slon više približavao sredini sajle,toliko je više užad podrhtavala. Ali životinja je nepogrešivo izvela često vežbanu tačku.Samo još nekoliko metara pa da se popne na suprotnu stranu.Sada su pala prva glasna bodrenja.Još četiri,najviše pet koraka.Ukrotitelj je visoko podigao obe ruke,tapšao slona po zadnjici,uspelo je!Ovacije,koje su plamtele,pretile su da sruše tribine.Ljudi su vikali,lupali nogama,pljeskali rukama.»Živeo Cezar, živeo Neron Klaudije Cezar Avgust!« Oduševljenje nije pripadalo artisti,već caru,koji je priredio ovu predstavu. Pre no što se bučna publika umirila,u arenu je umarširala čitava vojska kepeca, smešni ali i odvratni,debeli mali ljudi sa prevelikim glavama i prekratkim donjim delom tela.Istovremeno,sa suprotne strane sa zvucima duvačkih instrumenata marširale su visoke,polugole žene,plave robinje iz Galije i Germanije,vitke kao ebonovina tamne afrikanke.Na sebi su imale štitnik oko bedara i kratki mač u ruci. Kepeci su bjii mnogobrojni i njihovi mačevi su bili veći onih,koje su nosile žene,skoro su premašili njihovu visinu. »Ave Cezar,pozdravljaju te mrtvi!«,razlegao se arenom njihov pozdrav i već sledećeg trenutka jurnuli su na žene gladijatore,kružili mačevima iznad glava, jedna neravnopravna,žestoka borba. »Goni je!«,skandirali su gledaoci,kad bi se gnom približio nekoj ženi i svom snagom,koju je smogao,pokušavao da je pogodi u noge.Već ubrzo se pokazalo,da patuljci imaju potpunu prednost u ovom okršaju,jer u odnosu na žene visokog rasta oni su bili obučavani gladijatori,navikli ne samo da rukuju oružjem,već su pre svega bili izvežbani u izdržljivosti,robinje se tome nisu mogle odupreti.Po dva patuljka bi ganjali jednu ženu, jedan spreda,drugi odpozadi.Jednu su oborili, glasno vrišteći,čekala je smrtni udarac.Patuljak zamahnu i jednim udarcem joj odrubi glavu.Krik uzrujanosti i užasa prođe Cirkusom,kad je jedna robinja iz pozadine zarila svoj kratki mač patuljku u leđa.Uzalud je pokušavala da ga izvuče, zario se vrlo duboko.Sad su nenaoružanu robinju ganjala dva patuljka po areni. Prodorno je vrištala pritiskajući leđima zid spine,sklopljenih očiju i širom otvorenih usta čekala smrtni udarac. »Agite!« Agite!« »Hajde! Hajde« navijali su gledaoci.Ubica nije mogao

ići tako brzo.Onda,udarac,šiknu krv iz utrobe robinje,polako je tonula ka tlu,ostade ležeći na leđima,gledaoci su istezali vratove,kako bi što bolje videli poniranje krvi u zlatnožuti pesak.»Živeo Cezar,tvoje igre su naša radost!« Vitelije je tada čekao na nastup u jednoj od prostorija,odvojen od drugih gladijaotra.Tinjanje uljane lampe u prostoriji bez prozora bacalo je avetinjsko svetio na atraktivnu odeću gladijatora.Nervozno je pertlao kaiseve,koji su unakrsno obavijali desnu ruku.Takođe i grudi,kao i listovi nogu behu unakrsno omotani.Kožna traka sa finim pertlama krasila je koleno.Oko stomaka,koji je obavijao ovoj bedara,nosio je Vitelije široki kajiš,čija je kopča predstavljala simbol sunca boga Sola nepobedivog.Gladijator je uznemireno šetao gore dole po tamnoj prostoriji.Uvek kad bi klicanje iz sto hiljada grla dopiralo u odvojenu prostoriju, Vitelije se trzao.Dobro je znao da se ovde kliče smrti.Čak se nije plašio.Ali neizvesnost toka borbe stvarala je u njemu skoro opsedajuću napetost.Morao je neozleđen da savlada lava.Udarac šape u ruku mogao bi gladijatora da dovede u životnu opasnost,jer kad divlja životinja prvi put okusi krv,dalje je sve nepredvidljivo.I što više borba odmiče,toliko više tonu šanse gladijatora.Lavovi za rimske igre u cirkusu hvatani su na stotine u afričkim provincijama.Oni su bili fascinantni za rimljane.I sam pogled na njih,bacao ih je u ekstazu.Pre svega opasnost,koju su ulivale ove životinje,neverovatno je privlačila narod.Onaj ko je savladao lava,bilo borbom,bilo pripitomljavanjem,uživao je u Rimu najveće uvažavanje.Još veliki je vojskovođa Pompej zato došao u Cirkus maximus vojničkim kolima u koja je bio upregnut pripitomljen lav,a i Marko Antonije je ovakvim nastupom oduševio rimljane. Vitelije je zagrevao mišiće.Njegovo žilavo telo od skočnog do ručnog zgloba,bilo je istrenirano.Od brzine i sposobnosti reagovanja,kojima se na početku odlikovao, sad su se pridružile snaga i razboritost.Osećao je da je u zenitu uspešnosti,sad kad treba da udari na svakog protivnika,ne treba da se plaši jednog lava. »Gospodine,vreme je!«,rob prenu Vitelija iz razmišljanja.On se maši kratkog mača, još jednom duboko udahnu i napusti prostoriju u pravcu arene.

»Neka Mars prati tvoju borbu«,reče rob.Potpuno koncentrisan,na borbu što je pred njim,koračao je Vitelije kroz taman prolaz,i nije video robinje sa kojih je kapao znoj,raščupane kose,koje su mu dolazile u susret,krvave,nije čuo ni ratnički zvuk truba koje su najavljivale njegov nastup,samo je koračao nogu pred nogu,ritmički sigurno,čelično,tako kao što će krenuti na lava.Životinja ili on,za Vitelija to nije bilo pitanje.»Hoc age!«,viknu sebi i poteže uvis mač kao za smrtni udarac.Sekunde napetog čekanja ispred teške crvene zavese.Koncentracija.Zadnji signal truba.Onda se zavesa podiže. Pet koraka napred u užaren pesak.U vazduhu velika vrućina. Aplauz,orkan.»Živeo Vitelije!«,bodrenje s leva,iz pozadine ritmičko tapšanje dlan o dlan.Tebi, Vitelije! Tebi, Vitelije!Jedan korak ispred ostalih,duboko u pesku sedeli su oni za lupanje u ćup Vrelina.Kajiševi na grudima su grebali.Carska loža.Aha,tamo gore,daleko, Riđobradi.Pozdravlja.Uze mač.Hoću da se borim!Borba. Odjednom se sve utiša.Kao da je duh podigao tešku rešetku na suprotnoj strani arene.Odatle je moćnim skokom iz mračne tamnice izleteo,monstrum od lava. Bukači u pesku pohrliše u publiku. »Ja ću te ubiti!«,reče Vitelije i ispruži kratki mač ka životinji.Tek sad je lav spazio svog protivnika raširenih nogu zaustavi trk i odmeri gladijatora frktanjem koje je ulivalo strah. »Dođi,dođi!«,pokušavao je Vitelije da provocira životinju,pođe sa isukanim mačem nogu pred nogu.Lav se pritajio,kao da je hteo da skoči.Ni deset koraka nije delilo jedno od drugo.Gledaocima u redovima zastajao je dah.Znali su po mnogobrojnim borbama sa lavovima,da je gladijator izgubljen kad beštija skoči.Vitelije stade,gledao je stisnute oči životinje. »Pa dođi«,šaputao je Vitelije.Ali lav je stajao napregnutih mišića.Vitelije napravi još jedan kratak,snažan korak napred.Nikada do sada nije bio ni blizu lava.Osećaj straha ga ispuni,mirovanje beštije učini ga nesigurnim.Video je kako mač podrhtava u ruci,trebalo mu je smelosti,za samo još jedan jedini korak da se približi životinji.Tada se seti jedne varijante koju je često trenirao.Vitelije poče oprezno i beskrajno polako da se bočno prikrada lavu.Desnom nogom u stranu,a levu je

povlačio. Najpre, se ništa nije desilo. Beštija je ostala spremna za skok, samo glava lava je pratila svaki korak u stranu.Ako uspe da mu priđe skokom sa strane,onda bi imao šanse da se baci na lava i zabije mu mač u stomak.Desna noga u stranu,levu povlači.Vrisak u publici.Neki gledalac je izgubio živce,urlao je i udarao oko sebe.Lav se odjednom baci na Vitelija,nije visoko skočio, nego je išao na protivnikove noge.Vitelije pade kao munja,napravi kolut unazad,beštija uplašeno uzmaknu i stade kao ukopana. Vitelije iznova poče svoju igru.Desnu nogu je vukao u stranu,levu privlačio desnoj. Ali,pre no što je stigao u povoljnu situaciju,lav se okrenu i ponovo je bio spreman za skok.Dva puta se ponavljala ova igra.Onda, Vitelije najednom spusti desno koleno,a levom rukom zahvati pesak.Mnogi gledaoci su mislili,da se sapleo i da traži oslonac,a onda se sve brzo,za sekundu odigralo. Gladijator baci beštiji,koja je frktala,punu šaku peska u oči.Levom šapom,lav je pokušavao da izbaci zažarenu prašinu iz očiju.Vitelije iskoristi ovaj trenutak nesmotrenosti,skoči sa strane na životinju,zamahnu i zabode iz sve snage, spremnom desnicom.Lav se prope,skotrlja se krkljajući na stranu,kao da je hteo ranu da pritisne peskom arene.Tu Vitelije ubode drugi put treći put.Sa tribina se razleže uzdah olakšanja.Dok je svetlocrvena krv tekla iz rane,lav je zanoseći se pokušavao da stane na noge i skoči na Vitelija.Ali Vitelije je cupkao oko životinje, stalno menjao pravac i tako potpuno onemoćao posrnulog lava.Na kraju je,umiruća beštija pala na pesak arene i dok je publika bučno skandirala,širom otvorenih čeljusti spustila glavu u stranu. »Vitelije!Vitelije!«,vikali su gledaoci iz sto hiljada grla.Podstaknut neprekidnim aplauzom,gladijator pođe ka lavu,koji je krvario.Gledao je velike,bespomoćne oči, koje su mu pre samo nekoliko trenutaka ulivale strah.Sa obe ruke Vitelije uze mač, podiže visoko iznad glave i spusti na vrat životinje.Životinja,se trzala u samrtnom ropcu,onda je ostala nepomično da leži. Arena je podrhtavala do temelja.Cveće je letelo na pesak izbrazdan borbom, šarene maramice,rolnice papirusa obavijane svetlećim trakama.Vitelije je koračao Cirkusom ruku podignutih ka nebu,tu i tamo

uzimao cvetove i bacao u publiku i time izazvao borbe u redovima na tribinama Nekoliko ispisanih rolnica prikači na kožne kajiševe na grudima,zahvalno je mahao publici.Aplauz kao da nije imao kraja.Jedva da su se gledaoci primirili,kad na scenu stupiše Ferorijevi plaćeni bukači.Uskoro poče aplauz napred,onda pozadi,disciplinovano glasovito i zarazno, tako da je i ostala publika počela ponovo da tapše.Vitelije je upijao u sebe ovacije gledalaca,kao svežinu oktobarskog jutra na planinama Kampanije.Dok su robovi kukama izvlačili lešinu životinje iz arene,ostavljajući tamnocrveni trag u žutom pesku,na tribinama žene su padale u nesvest,devojkekreštale i gušile se u suzama, »Vitelije,uzmi me!«»Ne,mene!«»Vitelije,ljubavi!« »Vitelije!« Na svečanost u Tiburu Ferorije je pozvao sve,koji su imali titulu i ime.Dobro je znao šta radi.Sa jedne strane,hteo je svog štićenika Vitelija da uvede u društvo odabranih,а sa druge strane,zvanice su mogle da iskoriste gozbu,i bogatog zajmodavca neupadljivo da mole za novi kredit. Pola Rima je živelo na pozajmici i u takozvanim boljim krugovima,skoro je bilo normalno da se ima dug od nekoliko miliona.A Ferorije je živeo od dugova drugih. Dok su raskošna kola sa gostima stizala pred Ferorijevu vilu,Vitelije i njegov mentor su sedeli jedan naspram drugog u radnoj sobi i nazdravljali. »Za tvoju pobedu,ovu i naredne!« »Hvala Vam Ferorije.Hvala i bogovima!«Vitelije uze pehar i prosu gutljaj vina na pod,onda ispi ostatak,obrisa usta laktom i odloži pehar. »Premija iznosi sto hiljada sestercija«,reče Ferorije,»tvoj deo je polovina,otvorio sam ti račun u banci.« »Zahvaljujem!« »Tvoja naredna borba«,poče Ferorije,»neće više koštati sto hiljada sestercija. Sledeći put se borimo za pola miliona!«Vitelije sa zadovoljstvom primeti,da je Ferorije rekao mi se borimo.Gladijator i mentor su se osećali kao jedna zaprega, koja vuče ista kola. »Ko će da plati pola miliona?«,upita Vitelije.»U Magnus Ludu car školuje gladijatore za male pare i oni imaju više pobeda od mene.«

»Naravno«,odgovori Ferorije,»možda su oni čak neustrašiviji,veštiji od tebe,ali oni nisu toliko omiljeni i poznati kao ti.Gledaoci u Cirkus maximusu već imaju novi lajtmotiv za gladijatore.Oni skandiraju »Vitelije!«Ustvari,pola miliona je suviše malo.« »Ne treba da izazivamo bogove.« »Vitelije,neka to bude moja briga.Ja znam tvoju cenu.« »No dobro«smejao se Vitelije.»Biće kako ti želiš.Samo, malo mi teško pada,da u to poverujem,kako me Fortuna i dalje obasipa iz svog roga izobilja.Često se setim dana kad sam krpio sudove za jedan as na dan.« »Želiš da se vrate ti dani?« »Svih mu bogova,ne.Jupiteru,kapitolijskom sam podneo žrtvu u kadionici kao zahvalnost za božanstvenu naklonost,u hramovima Venere i Rima izgovarao sam blage molitve,a u Vestin hram nedeljama sam nosio slani kolač kao žrtvu za moj greh ...« »Nisi grešan«,prekide Ferorije ovaj govor svog štićenika,»pij vodu iz Lete,reke zaborava. « »Kako mogu da zaboravim!«Vitelije pokri rukama lice,I odmahivaše glavom. »Nikada,Ferorije,nikada!Tulija mi spasla život,a kao zahvalnost oterao sam je u smrt ...« »Vitelije!«,Ferorije položi ruku gladijatoru na rame,»Život ti nije spasila vestalka Tulija ...« Vitelije je gledao Ferorija širom otvorenih očiju. »Tulija je bila samo sredstvo do cilja.Susret sa vestalkom je brižljivo pripreman.I koliko sam saznao iz poverljivih izvora,iza toga se krije jedan žena čije ime ti nije nepoznato,čak ni zato što je zvanično prokleto.« »Mesalina?«,upade Vitelije.»Da«,reče Ferorije.Posle dužeg ćutanja Vitelije progovori. »Često sam razmišljao,zašto je baš mene srela vestalka u osvitu zore,a i mnogi drugi su se isto pitali.Sad znam.Uprkos svemu,vezan sam za Tulijinu sudbinu.Ja sam bio razlog što je morala da umre,to nikada neću zaboraviti.«

Ferorije je pokušavao da umiri svog štićenika.»Da nisi bio ti,neko drugi bi preuzeo tvoju ulogu.Tulija je htela da umre.Njeni roditelji su je dali u vestalke protiv njene volje.I posle godinu dana devojka je znala,da nikada neće ispuniti tridesetogodišnji zavet.Zbog toga je zavela,muškarca,to je bilo samoubistvo.« »Samoubistvo«,suvo ponovi Vitelije.»Ali sve se desilo samo zbog toga,jer je toliko ličila na devojku,kojoj pripada ceo moj život.« »Ti je još uvek voliš?«,upita Ferorije i nečekajući odgovor,nastavi dalje,»To ništa nije dobro.Najgore što ti se moglo desiti u tvojoj situaciji.« Vitelije se uplaši. »Već sam ti rekao«,žestio se Ferorije,»gladijator ne sme da rasipa snagu i osećanja na žene.Njegov život je arena.Ona iziskuje celog čoveka,ne sanjara,ljubavnika,ne slabića,ne pohotnika.Žene su tu radi potrebe.Ako ti duša traži ženu,zadovolji je, ali nikad se ne rasipaj osećanjima.«Vitelije je slušao samo polovično. »Zvala se Rebeka«,poče neposredno i neodlučno,»njene tamne oči,nedokučive kao more,njeno telo vitko kao u gazele.Život bih dao,da je ponovo vidim!« »O, bogovi Rima,ne govori više.Tvoje reči nisu baš jasne.Kad je već nisi mogao zaboraviti,šta te onda sprečava da je ponovo vidiš?« »More i iznad svega neizvesnost kuda je otišla.Devojka je bila jevrejka i za vreme Klaudija je proterana.« Vitelije pade na kolena ispred Ferorija,zgrabi njegovu ruku i preklinjaše starog.»Samo ti Ferorije,možeš da mi pomogneš!Znam tvoje mahinacije sa carskom flotom za žito,znam ime broda kojim je Rebeka otplovila.Ti imaš tovarna dokumenta,ti znaš odredišta.Ti znaš zemlju gde je Rebeka otišla. Molim te Ferorije,pomozi mi!« Ferorije je čutao.Da Vitelije zna o kidnapovanim brodovima,poljulja njegovu sigurnost.Šta da radi?Neko od malobrojnih,upućenih mu je to odao.Momak ga sad drži u šaci. »Odakle sve to znaš?«,upita Ferorije i pravio se vrlo zainteresovan. »Moram da ćutim«,odgovori Vitelije,»ali budi uveren,da niko neće

saznati.« Ferorije uopšte nije računao da će saznati ime izdajnika.Nije strahovao da će ga on iskopati. »Šta si rekao, kako se devojka zove?« »Rebeka!«,odgovori Vitelije i ustade. »A ime broda?« »Eudora.Ime broda sam saznao od lučkog kapetana u Ostiji.« »Izgleda, da ti ta devojka puno znači!« »Više od života«,odgovori Vitelije i napeto je pratio,kako Ferorije sa strane otvara mermerni poklopac jedne klupe za sedenje i vadi nekoliko smotanih spisa.Tiho je mrmljao i kažiprstom prelazio pojedinačne rubrike,nepoverljivo pogledao prekoputa na Vitelija,zaustavio se i najzad reče: »Evo, Eudora.« Pored imena broda stajao je sadržaj tovara broda,njegova cena i odredište Cezarea u Palestini.Ferorije je vrteo glavom. »Eudora nije otplovila u Palestinu«, slagao je,»ona je preusmerena u Grčku i pristala je tamo.«Onda požuri da smota i ponovo sakrije papir.Vitelije je neverujući gledao svog mentora. »Zašto je, svih mu bogova, Eudora otišla u Grčku?« »Pošto si ionako upućen,ispričaću ti sve.U Palestini nije bilo potrebe za preko sto teretnih brodova.Jedrenjake sam morao da prebacim u Grčku, Malu Aziju i Egipat. Samo želim da znam ko je izdao moj poduhvat.« »Dakle,pošto ti neću odati ime«,odvrati Vitelije,»tako niko neće saznati o ovom poduhvatu.« Ferorije pruži ruku Viteliju,"Držim te za reč.Verujem ti!« Dok su jedan drugome stezali ruku,uđe Marijamna.Na sebi je imala dugu halju od sjajnog svilenkastog materijala,koji je svaki njen korak propratio šuštanjem.Levo rame je bilo obnaženo i privlačilo pogled na nemirne grudi.

»Gosti su tu«,ustručavajući se reče Marijamna.»Ne možete ih pustiti da još čekaju!« »Hajdemo onda«reče Ferorije i pođe,a Marijamna se priključi Viteliju. Oduševljeno su dočekani.Klicanja,»Vitelije!«»Vitelije!«kad se trojka pojavila u atrijumu.Gladijator se zahvaljivao ljubaznim smeškom,rukovanjem, poIjubcima u obraz. »Zdravo da si Vitelije!« Najznačajniji ljudi i najlepše žene Rima mogli su se videti na Ferorijevoj gozbi. Domaćin se oduševi kad primeti čoveka sa bradom i razbarušene kose, sastavljenih obrva iznad kukastog nosa,aljkavog i obučenog kao siromah, okruženog gomilom ljudi. »Lucije Anej Seneka«,uzviknu Ferorije,»tvoje prisustvo služi mi na čast!« Seneka, u pratnji žene Pompeje Pauline dođe do Ferorija i Vitelija,lako se pokloni i reče. »Danas se ovde okupila elita grada.Ko bi ovo mogao sebi da uskrati i ostane po strani?« Ferorije zakloni rukom usta,pa šapnu Viteliju.»Čovek mi duguje još dva miliona!« i glasno da svi čuju. »Mislio sam da ćeš odbiti moj poziv pošto si izraziti neprijatelj gladijatora. Konačno,ovo slavlje se održava u čast našeg gladijatora Vitelija!« Seneka braneći se podiže ruku.»Nije to zbog igara,koje su mi gnusne,već načina, kako ljudi na osnovu niskog roda postaju robovi i guraju ih u smrt.Vitelije je,kao što svi znaju,slobodnjak,uvek može da prekine da se bori u areni.« »Vitelije,dakle,uživa tvoje simpatije?« »To je njegovo zanimanje koje je sam izabrao.Meni,lično se ne dopada njegovo grozno oruđe,sa jedne strane,što više cenim snagu duha od mišića,a sa druge strane,zadovoljan sam kad svakog dana smanjim broj svojih greški i optužim svoju zabludu.Ali gde bismo stigli kad bi u Rimu

živeli samo filozofi.Ne,Viteliju ostavi mač,a meni pero za pisanje!« Prisutni gosti koji su čuli govor filosofa i uglednog pisca,pljeskali su sa odobravnjem.Reči iz Senekinih usta koristile su se tih dana kao medicina.Filozof, koji je odgajio cara,objavio je u određenim razmacima spise o aktuelnim problemima tog vremena i sa njima pokušao da ljudima u ovom beznađu prenese izvesno moralno obuzdavanje. »Imao je«,došapnu Ferorije svom štićeniku nastavljajući dalje,»deset miliona duga,ali od kada je Neron na vlasti,plaća redovno.Izvlači caru novac iz džepa,a da ovaj uopšte ne primećuje.Seneka je jak na rečima,u trgovanju je slab.On propoveda siromaštvo grčkih cinika,a živi kao vladar.Suum cuique - svakom svoje.« Na suprotnoj strani atrijuma stajala je jedna riđa žena neobično bele kože.Imala je oko 25 godina i bila u pratnji ružnog muškarca okruglog lica sa širokim vencem od kose.U jednom trenutku sretoše im se pogledi, Vitelije zbunjeno skrenu pogled u stranu. »Ona ti se dopada?«,upita Marijamna,koja je posmatrala scenu. »Lepa je kao Venera«,odgovori Vitelije.Ferorije se cerekao. »Imaćeš posla sa carem ako se upustiš sa njom.« »Sa carem?« »On trči za njom,iako je udata za jednog od njegovih najboljih prijatelja.To je Popeja Sabina.Njena majka,koja se isto zove,bila je najlepša žena na svetu. Neugledni čovek pored je njen suprug Oton.Pričaju se neverovatne priče...« »Mislim da je bolje da vas ostavim«,reče Marijamna.»Ne prilazite joj suviše blizu«,doviknu im u odlasku,»inače ćete danima mirisati na slatke parfeme Egipćana!« »Popeja voli mirise iznad svega«, objasni Viteliju prmedbu svoje žene, »kupa se u magarećem mleku,pažljivo se čuva od sunca i mešanjem egzotičnih voća,pojačava izluđujuće mikseve,od čijeg mirisa su se muškarci lepili kao pčele na med.« A tiho će, »potajno se priča,da je ona bila ta,koja je povukla potez za Agripininu smrt.Ko zna ...« Oboje priđoše Popeji i Otonu,Vitelije se ljubazno nakloni lepotici,a ona

ga je jedan trenutak prodorno gledala.Viteliju se učinilo,da joj je blaga rumen oblila obraze. »Oton i Popeja«,zvanično reče Ferorije»upoznajte našeg velikog gladijatora« i okrenuvši se Viteliju sa suptilnim osmehom, »Oton je čovek u dvostrukom smislu za žaljenje,prvo ima ženu lepu kao blistavo sazvežđe,drugo,on je jedini u ovoj skupini koji,na moje žaljenje,ništa ne duguje.« Oton se smešio.»Ferorije,ti si verovatno najveći zajmodavac u Rimu,sigurno ne i jedini.Dok ima onih,koji nemaju duga kod tebe,mora da još dugo neće biti krize. Ali nećemo o novcu,već o delima tvog štićenika Vitelija.« »Koliko ti je godina,lepi gladijatoru?«,upita Popeja i navodno nezainteresovano odmeri Vitelija.Prodornost njenog pogleda,zvuk njenog glasa i pogledi iz okruženja,puni iščekivanja toliko su ga zbunili,da je počeo mucati. »Ja«,reče zaplićući,»dvadeset sedam!« »Oh!«,Popeja povuče na usne vazdušasti šlajer,koji je pokrivao pozamašan dekolte,okrete se malo u stranu i oduševljeno će kroz paučinastu tkaninu, »Dvadeset sedam!« »Kakav telenat,zaista«,konstatova Oton,na koga je, očigledno delovalo koketiranje svoje žene,»trebalo bi Vitelija staviti pod okrilje cara.« Ferorije je protestvovao,»Viteliju nije potrebno ničije zalaganje,pa čak ni cara. Neron školuje u Ludu magnusu sopstvene favorite.Ako smatra da je neki dovoljno dobar,neka ga pusti u arenu protiv Vitelija.Za pola miliona sestercija Vitelije je spreman da nastupi protiv svakoga.Ako izgubi borbu, pobednik dobija od mene 500 000 sestercija. « U atrijumu je zavladala tišina.Bez daha je praćen glasan razgovor između mentora i carevog intimusa.Da li je Ferorije predaleko otišao?Da li je igrao na suviše veliku kartu i tako izazvao cara?Kad je Ferorije video zaplašena lica prisutnih,poče ponovo.»Mislim potpuno ozbiljno.Vitelije će se sledeći put boriti za sumu od 500 000 sestercija.A ista premija sledi onome ko ga pobedi.Desne mi ruke - tako će biti!« Gosti su odobravajući tapšali.»Živeo Ferorije!«, vikali su i »Živeo

Ferorije!« Samo jedan je ćutao i zlovoljno zurio ispred sebe Oni,koji su bili u njegovoj blizini, videli su kako su mu od gneva nabrekle žile.Bio je to Lentulije,vođa careve škole za gladijatore. »Ti ćutiš tako zamišljen,mili Lentulije?«,doviknu Ferorije preko glava onih oko sebe.Znam,da nemaš ravnopravnog protivnika za Vitelija.« »To prvo iziskuje ozbiljnu proveru«,odvrati Lentulije.»Svi znamo, gde je Vitelije započeo karijeru.Neki od mojih boraca još se sećaju kako je tvoj štićenik od udarca u "ulici ozloglašenih lutki" pao u nesvest!« Ferorije odmahnu,»Lentulije ne brbljaj neistinu.Vitelije je počeo kao mali, građansko pravo je stavio na kocku da bi se borio kao volonter,ali danas je najveći gladijator u Rimu.Navedi mi jednog koji bi mogao da udari na njega.Pa,Lentulije, slušam.« Lentulije je gledao u prazno.Osećao se poniženim od ovog Ferorija.Stepen obučenosti njegovih gladijatora sigurno nije bio gori nego za vreme cara Klaudija. Vitelije bilo gde da je nastupao,imao je publiku na svojoj strani.Bio je mezimče masa,jedan od njih,jedan koji je uspeo,njihov idol.Vitelijev protivnik,pre svega bi imao publiku protiv sebe.A praktično je bilo nemoguće udariti na favorita publike, jer čak i kod izgubljene borbe desetine hiljada bi podigle palac,tražeći pomilovanje, koje se ne bi usudio čak ni car,da ne prizna. »Kažeš,da se Vitelije bori u svim disciplinama i tvoja ponuda važi za sve discipline!« Bio je to Aruntije Stela,Neronov službenik zadužen za igre. »Naravno«,odgovori Ferorije. »Dakle,u obzir dolaze i borbe, u kojima se Vitelije do sada nije zvanično borio?« »On je ispekao ceo zanat jednog gladijatora!« »I borbe pesnicama?«Niko nije primetio,da je Vitelije uzdrhtao,kad je Ferorije odvratio. »I borba pesnicama!« Oštru borbu sa udarajućim prstenovima i kožnim kajiševima oko

ručnih zglobova jedva da je trenirao,ali to je bilo jednom u Velikoj školi,kad ga je Pugnaks udario i onesvestio,isuviše jaki,isuviše oštri su bili njegovi udarci.Vitelije se bojao ove borbene discipline,bojao se,pre svega zato što simpatije publike ništa ne bi značile. Jedan udarac u pravu tačku i njegov život bi se ugasio. »Onda neka tako bude!«,viknu carev službenik.Ferorije pruži ruku Aruntiju Steli. Vitelije je zatečeno posmatrao.Zračenje njegovih očiju kad je stupio u atrijum, isčilio je.Pogled je odavao nesigurnost,povlačenje.Popeja,koja je još uvek stajala pored njega,odmah primeti ovu nesigurnost. »Borba pesnicama nije tvoja najjača disciplina?«,upita tiho,da niko nije mogao čuti.Vitelije sleže ramenima i sa teškom mukom pokuša da se nasmeši.U potaji je tražila njegovu ruku. »Ne smaš da se plašiš ove borbe.Verujem da ti mogu pomoći. « Međutim,gladijator je ponovo vladao sobom,bes sevnu iz njegovih očiju.On savi levu ruku,stegnu pesnicu,podiže je Popeji ispred lica i reče malo povišenim tonom »Zahvaljujem ti za ponuđenu pomoć,Popeja,ali nije mi potrebna.Na ovu pesnicu mogu da se oslonim.Ona će presuditi borbu,samo ona!« »Oprosti mi,ako sam te povredila«,izvinjavala se Popeja.»Samo treba da znaš, da su sve moje simpatije na tvojoj strani i da se car stara,da svaku moju želju рročita sa usana.Naime,verujem da će Ferorije postaviti pravog udarača u ćup,samo zbog vrednosti tvoje borbe i time uvećati svoj dobitak.Ferorije je navikao da igra sa velikim ulogom,on igra tvojim životom.« Vitelije pogleda Popeju.Nestao je bes iz njegovih očiju.»Ti važiš za ženu,čije trgovanje vodi isključivo razum.Rimljani ti se podsmevaju,pre no što uzvratiš jutarnji pozdrav,već razmišljaš,da li će ti koristiti ...« »Šta me briga za podsmevanje svetine«,smejala se Popeja.»O tebi pričaju, da imaš snagu Herkulesa i razum hladan kao led na krateru Etne.U stvarnosti,ti si ljupki, mali mladić iz provincije,kome je Fortuna naklonjena i koji se ne boji da bi ga boginja sreće jednog dana mogla izneveriti.«

Vitelije je crveneo.Već izvesno vreme,kako ga niko nije ovoliko pogodio i bezobzirno okarakterisao. »Ili nisam u pravu?«,upita Popeja. Gladijator tiho odgovori »Ne,ne.«I posle kratkog razmišljanja,»Hvala ti, Popeja.« »Na čemu?«,upita ona. »Za istinu!«,reče Vitelije.»Ko danas još govori istinu u Rimu! Svako ima na umu samo lične interese.Govore o ljubavi,a misle na zabavu, govori se o pobožnosti, a misli se na dobit,ko ti se izdaje za prijatelja,toga se plaši.Čak i Seneka koji propoveda vrline,čini to samo za novac. Ovaj Rim stoji naglavačke. Ako žena danas kaže ne,misli da.Ako neko pravi sve više dugova,njegov ugled je sve veći. I car, koji liči na slike bogova,važi kao božanstven.Oh, kakav grad!« U društvu se već šaputalo o srdačnom razgovoru koji su vodili Popeja i Vitelije. Od Mesalinine smrti ona je važila za najuvaženiju ženu u Rimu,uvek dobra za skandal i zagonetna kao sfinga zbog nejasnih odnosa sa carem.Izgleda da je Feroriju uspelo, ono što je sa velikim lukavstvom iscenirao. »Tvoja beseda mi se svidela«reče Popeja posle kraćeg razmišljanja.»Ti govoriš sasvim drugačije od svih ostalih.« U tom trenutku priđe Marijamna i pljesnu rukama ka robovima,»Vino za Popeju i Vitelija!« Tako je htela da savlada svoju ljubomoru,sa kojom je oboje promatrala duže vreme.Ali Vitelije je neprestano gledao mladog čoveka na strani jednog senatora u purpuru.Prvo je smatrala da je taj dugi pogled slučajan,ali onda Vitelije upita, neskidajući pogled sa neznanca.»Marijamna,ko je onaj pored senatora?« »Koliko ja znam,nomenklator senatora Krispija.« »A kako se zove?« »To znaju bogovi«,smejala se Marijamna,»pa on je tu da svome gospodaru navodi imena drugih.« Vitelije odloži pehar.Rukama se probijao kroz goste,koji su se tiskali i

što je bio bliži senatoru i njegovom robu,toliko je jače i bezobzirnije gurao ljude u stranu. Ni senator,ni rob nisu primetili da se Vitelije uputio ka njima.Na nekoliko koraka od njih Vitelije se zaustavi,još jednom odmeri čoveka,onda poluglasno viknu,ali dovoljno glasno,da je svako u atrijumu,gde su razgovori utihnuli,mogao čuti: »Kata!« Polako,sa osećanjem da je uhvaćen,čovek se okrenu.On,uskih grudi, delovao je u ovom trenutku još slabiji u odnosu na mišićavog gladijatora Vitelija.On oprezno, kao da razmišlja o svakom koraku,stavi nogu pred nogu,ostade na rastojanju, još jednom prezrivo prevali preko usana »Kata!«,izbaci i zamahnu desnicom u bradu mršavka i zagrme.»Gde je Rebeka,gde?« Nomenklator polete unazad u visokom luku na jedan od stolova i ostade nepokretan da leži među zgnječenim egzotičnim voćem,porušenim bokalima i rasutim komadima mesa.Kao da se rešio neke hitne obaveze,okrete se Vitalije i napusti atrijum kroz izlaz za vrt.Marijamna je bespomoćno gledala Ferorija, koji pokaza glavom na viridarijum.Marijamna potrča za Vitelijm.Stiže ga kod jedne od žuborećih delfmskih fontana. »Vitelije!«pozva ga i pritsnu gladijatora na grudi,»smiri se Vitelije!« »Taj sin istočnjačke kurve«,padao je u vatru, »trebalo je da ga ubijem, on ima na savesti Rebeku,on joj je obećao brak,on je Rebeki pokupio svu ušteđevinu i kada je Klaudije proterao sve jevreje iz Rima,tad se otkupio,a devojku prepustio sudbini.Zašto ga nisam ubio!« Marijamna privuče Vitelijevu glavu na grudi.Dok mu je rukom prelazila preko obraza,primeti, da su vlažni. »Znao sam«,znao sam nastavi Vitelije isprekidanim,plačnim glasom,»da ću ga jednog dana sresti,znao sam.Ništa mu ne vredi, što je obrijao bradu i sad ima kratku kosu kao rimljanin,prepoznao bih njegovu prljavu njušku i u povorci Saturna među hiljadama maski.« Iz kuće su dopirali uzbuđeni glasovi.Niko od gostiju nije znao pozadinu događaja i nagađalo se kakve račune je poravnao Vitelije sa nomenklatorom.Dok su robovi odvlačili onesvešćenog,Marijamna uze Vitelijevu glavu sa obe ruke sasvim blizu svog lica i progovori uzbuđenim

glasom. »Ti znaš, Vitelije šta mi značiš,ti znaš koliko često čeznem za tobom i tvojim telom. Ja sama nikada nisam polagala pravo na tebe,uvek sam bila zadovoljna koliko sam od tebe dobijala.Ali već duže osećam da ti imaš samo jednu misao.Izgleda da ti nije važna sledeća pobeda u areni, suprotno, često sam imam utisak da tražiš smrt, jer u mislima ti si uvek bio sa tom devojkom.« »Sudbina me osudila da živim«,reče Vitelije gorko,pritom ovaj život mi ništa ne znači.« »Vidiš,to je tajna tvog uspeha.Da si se grčevito držao života,kao davljenik za slamku,ti bi ga već proigrao.« Vitelije pogleda Marijamnu. »Ja ću«,poče bojažljivo, »naći Rebeku.Tražiću je i ako moram u pustinjama Azije.« »Učini tako«,reče Marijamna tužno,»jer samo tako ćeš naći mir.« Vitelije se oslobodi Marijamninog zagrljaja.Skoči na noge. »Rebeki se gubi trag u provinciji Ahaja.Brod, koji je odveo iz zemlje, usidrio se u Kiri.« »Jedrenjaku je potrebno tri dana od Brindizija do Ahaje.Proleće u grčkoj provinciji je veoma lepo.Kreni još sutra na put,onda se možeš vratiti na vreme,da treniraš za Apolonove igre.« Vitelije bez reči zagrli Marijamnu i nestade.Kad se gospodarica kuće vratila u atrium,gosti su već zaboravili ovaj događaj.Bio je jedan od mnogobrojnih skandala,čija se pozadina znala još mnogo ranije. »Staro suparništvo«,umirivala je domaćica svoje goste,»ništa važno.« Nije joj bilo prijatno kad je videla,da su njen muž i Aruntije Stela,carev organizator svečanosti,zavukli glave iza jednog stuba i tiho razgovaraju.To nije slutilo na dobro. Marijamna mahnu služavci. »Osmotri da li možeš nešto da čuješ,šta se ta dvojica dogovaraju!« Služavka se pokloni i požuri da raspremi posuđe na susednom stolu.Kad su Ferorije i Aruntije jedan drugom stavili ruku na rame i razišli se,robinja se vrati. »Gospodarice«,reče skrušeno,»ako sam dobro razumela Ferorijeve

reči,onda on uopšte neće da Vitelije dobije sledeću borbu.U svakom slučaju,on je carevom službeniku ponudio milion sestercija,ako nađe borca pesnicama,koji može da udari na Vitelija.Ferorije je mislio,da je Vitelijevo vreme prošlo.« Marijamna je gušila suze.Rukama prekri lice,ali brzo se sabra.»O sveta mati Isusova«, tiho se molila, »ti vladarko sudbine, ti mi moraš pomoći!«

9. POGLAVLJE Kada su mornari posle tri dana plovidbe naveli jedrenjake u Korintski zaliv,preko obale se razli blagotvorna svežina sa planina Parnasa.Sunce u predvečerje pozlatilo je krševite litice i omađijalo nestvarne kulise na horizontu utihnulog mora Ćutke su stajali putnici na palubi i posmatrali predele kojima su se približavali.Lučki grad Kira ležao je okružen srebrno svetlucavim plantažama maslina i što se brod više približavao obali,toliko se prodornije čulo zrikanje miliona cikada,koji su danu poklanjali svoju noćnu pesmu. Vitelija su pratila dva njegova roba,Piktor i Minucije,od kojih je prvi za njega bio značajan,jer je govorio grčki. Na ovom tesnom lučkom molu vladalo je uzbudljivo komešanje kao i uvek, kada bi doplovio neki brod,jer ljudi iz Kire su živeli od svoje luke.Ali manje su se prehranjivali trgovinom,a mnogo više od činjenice, da je njihov gradić bio prolazna stanica za pobožne hodočasnike,koji su od,u celom svetu poznatog Orakla očekivali odgovor za svoje probleme. Vitelije je sigurno bio jedini,čiji cilj nije bio tajnoviti aditon čuvenog hrama, već sam lučki grad, gde se,Ferorije mu je odao,Rebeki izgubio trag. »Šta važno oglašavaju bukači?«,upita Vitelije svog pratioca Piktora i pokaza na grupicu ležerno obučenih muškaraca,koji su na molu vrteli i izgleda zaludni trčkali tamo-amo.Piktor se smejao. »Jedni nude jeftina prenoćišta,drugi posredovanje u kontaktu s Oraklom,uz honorar,ne može svako po redu da postvlja pitanje Pitiji.Ko ne plati, često mora da čeka i po četiri nedelje.« Vitelije je sa oba svoja roba odseo u najotmenijem konaku za strance u Kiri, prvo mu je prvo pao u oči natpis iznad ulaza na grčkom I latinskom jeziku »Dobrodošao je svaki gost,koji mi donese zaradu.« Prepustio se jednoj robinji da mu spere so morskog vazduha sa tela i prespava noć blaženim snom. Sa prvim sunčanim zracima probudi ga bučna graja koja je dopirala iz

konaka. Vodiči sa mazgama i magarcima nudili su usluge, da prebace posetioce Orakla kroz strme prolaze gore ka Delfijii i ubrzo uspavani lučki grad se pretovori u uzavrelu mešavinu nacija.Uzbuđeno su parlali na svim jezicima.Bujica rimljana,azijata, afrikanaca i domorodaca sprema se za naporan put iz pitome doline gore u klance Parnasa,koji su od jutarnje rumeni utonuli u rozikasto svetio.Tamo je negde skriven ležao Apolon,svetinja Delfija sa u svetu slavnim Oraklom.Vladarske delegacije dalekih zemalja tražile su savet, koji je odlučivao o ratu,mnogim bogatim trgovcima je Pitija u brdima odlučivala o imovinskim projektima, mladoženje sa Sicilije ili obala Male Azije postavljali su Oraklu uvek presudno pitanje: »Da li je ona prava ili ne?« Priliv pitalaca, koji su tražili pomoć, doprineo je Delfiju i njegovom lučkom gradu i Korintskom zalivu, da dođe do legendarnog bogatstva.Nezamislivo je blago, koje se ovde slivalo od novca za prilaz i žrtvenih poklona. Statue i posude od čistog zlata koje su delfljani rado pokazivali,bili su dokaz,koliko su pouzdane bile Oraklove izreke. Kad su rimljani Grčku kao provinciju degradirali i pokrali vredne žrtvene poklone, posetioci iz Rima su bili prilično nepoželjni, trpeli su ih samo kad su morali. Vitelija nije mnogo zanimao delfski Orakle, on se odmah ujutru uputio u luku i potražio lučku kapetaniju.Njegova istraživanja,pri kojima mu je Piktor bio prevodilac, pokazala su se mukotrpnim, posebno što je, pokušavali su rimljaninu da objasne,prošlo skoro deset godina.Brod po imenu »Eudora« nikada nije uplovio u luku Kira, naglasio je lučki kapetan, pošto je pregledao knjige, znao bi, a njemu uopšte ništa nije bilo poznato o brodu sa jevrejima.Tek kad mu je Vitelije pružio rimski zlatnik sa slikom cara, postao je govorljiviji. »Ustvari«, reče, »sećam se, nekada su ovde prispela dva rimska broda sa izbeglicama.Međutim, njihov dolazak nikada nije zabeležen.Brodovi su prešli u vlasništvo brodovlasnika Aristofana.Danas plove pod drugim imenom ...« »Gde da nađem brodovlasnika Aristofana?« »Tamo,bela vila na kraju grada pripada Aristofanu!« Vitelije se zahvali

i u pratnji oba roba uputi ka brodovlasniku.Čak ni on nije ništa znao o brodovima sa izbeglicama,jednostavno nije imao ništa sa tim. »Možete mi pokloniti poverenje!«,slagao je Viteleije.»Prijatelj sam Ferorija i nekada sam isplanirao celu ovu akciju.« Ferorijevo ime učini čudo. Grk odjednom poče da govori latinski,pa čak i da se seća pojedinosti »Eudora?« Ne,nijedan od dva broda,koja su tada preuzeta, nije se tako zvao.Jedan je nosio ime "Leto", drugi se zvao "Feronija". Ali zašto vas, uopšte, to interesuje? Morali biste i vi, da imate dokumenta!« »Naravno!«,reče Vitelije,»uopšte se ne radi o brodovima,tražim jednog od putnika, jednu mladu devojku po imenu Rebeka.« Aristofan nepoverljivo pogleda posetioca. »Liste putnika su umirene,begunci su ušli u zemlju i svako je morao da se snalazi kako zna.Većina se podavila u Korintu.U hramu Afrodite naći ćeš mnoge jevrejke, bludnice.« Viteliju se učini kao da mu gvožđe,koje steže i guši, oduzima vazduh.Rebeka kao bludnica! Da li je to moguće? Mada,brod na koji se ukrcala Rebeka, ipak se zvao »Eudora« »Tebi je lično stalo do devojke?«, raspitivao se Aristofan. »Da«,izgovori Vitelije, »moram da nađem Rebeku.« Grk malo razmisli, onda reče: »Ako hoćeš, možeš sa mnom do broda u Korint. Možda mogu da ti pomognem ...« »Jedan firejski fanatik po imenu Paulije opčinio je pola Korinta, objasni Aristofan, dok su prelazili preko trga, »Bio je savršen govornik i pridobio je mnoge pristalice za verovanje u jednog boga.« »Da li se radi o sekti hrišćana?«, ispitivao je Vitelije. »Znaš je? « »Da, u samom Rimu ima dosta pristalica među sitnim ljudima.« »Navodno,taj Paulije je zatvoren zbog pobune naroda u Palestni,ali pošto je rimski građanin, tražio je da mu sude u Rimu.«

»Dobar potez, kao u šahu«, zaključi Vitelije, »izgleda, da zna koliko polako melju pravosudne vodenice u Rimu.Često to traje godinama,dok se ne održi proces,onda se svedoci optužbe više ne mogu naći.« »Ovde se održavaju naši procesi«, reče Aristofan i pokaza na kraj jednog niza prostorija. Sudnica okružena belim mermernim stubovima zatvarala se u veliki plato. Stubovi i sjajne zlatne statue, raspoređene preko agora, ostavljali su utisak imućnog i važnog glavnog grada provincije. Prostorije, sale sa stubovima i javne zgrade, koje su ka jugu bile podeljene na dve terase, ostavljale su na stranca trajni utisak. Grk i njegov gost iz Rima krenuše onda ka gornjem gradu, zvanom Akrokorint, gde se uzdizao legendarni Afroditin hram. »Možda ćemo«, reče Aristofan, »je naći među hierodulama.« Grk primeti upitni izraz lica rimljanina. »Hierodule su naše robinje svetog hrama, koje su odane boginji ljubavi. To znači, da se one podaju posetiocima hrama, razume se za novac. Prilozi pripadaju hramu«. Vitelije nije želeo da poveruje u ideju, da je Rebeka,čak i sveta, postala kurva. »Isusov kult u Rimu«, reče Vitelije, samo da nešto kaže, »zna, takode za hramove prostitucije. Ali kod nas to nisu robinje, koje se podaju, već otmene žene koje to vole i kojima je svakodnevni bračni život postao isuviše dosadan. Koliko hierodula ima Afroditin hram?« »Oko hiljadu.«, odgovori Aristofan. Hram Afrodite je bio fina člankovita građevina od belog i roza mermera. Hodnici od stubova povezivali su paviljone i okružavali pravo svetilište sa božanskom slikom Afrodite od zlata i slonovače. Samo sveštenici su imali pristup. Kad je ćelavi video, da dvojica ulaze u salu, pozva ih pokretom ruke. Izgleda, da je bilo jasno, da ovamo nisu došli zbog pobožnih molitvi, zato im zatraži o obol(obulus, grčki sitan novac) i zamoli da ga prate. Put ka blaženstvu vodio je kroz lavirint podzemnih hodnika sa mnoštvom vrata u jednu ljupko osvetljenu prostoriju sa mnogobrojnim malim prozorima. Zavese, bele kao svila nagoveštavale su, da prozori nisu vodili na čist vazduh. Sveštenik pomeri jednu od zavesa u stranu i priušti pogled na scenu, kao u raju. Vitelijevo srce ubrza kad pogleda kroz otvor na zidu. Gole ili poluodevene devojke ležale su na kao

sneg belim jastucima. Neke su spavale, druge su protezale nevina tela pred znatiželjnima. Jedna devojka, jedva da je imala više od četrnaest godina, lizala je jedre obline lepe žene. Sveštenik osmotri posetioce. Oni su odmahivali glavom. Pođoše ka drugom prozoru. I ovde ista scena, devojke, jedna od druge sve lepše i poželjnije. »Pitaj ga da li ima neka Rebeka među njima«, zamoli Vitelije grka. »Rebeka?«, reče sveštenik upitno. Razmišljao je. Onda ode do drugog prozora, skloni zavesu u stranu i viknu: »Rebeka!« Jedan trenutak i ispred njih je stajala tamnokosa žena, ogrnuta svetio zelenim šlajerom, koji je stezala rukom na grudima, smeškala se. Vitelije pogleda lepoticu, nije znao da li treba da se raduje, ili da bude tužan? To nije njegova Rebeka! »Pitaj ga, da li ovde ima druga Rebeka.« Aristofan uradi, kako mu je rečeno. Sveštenik je opet razmišljao, stavi kažiprst na usta i zamoli da ga prate. Nazad kroz podzemni lavirint stigli su do onih malih ćelija, koje su privlačile pažnju rimljana. Sveštenik bojažljivo prisloni uvo na vrata. Unutra se čulo veselo stenjanje. Pomisao, da Rebeku ponovo vidi u rukama drugog, užasnu Vitelija. Rimljanin steže pesnice, ugrize se za donju usnu, dok je sveštenik oprezno otvarao vrata. Vitelije osmotri unutra.Odahnu sa olakšanjem. »Ne, to nije ona Rebeka, koju tražim. Hvala bogovima!« Kasnije, kad su Aristofan i rirmljanin krstarili jevrejskom četvrti Korinta i stalno postavljali ovo pitanje, da neko ne zna devojku po imenu Rebeka, čiji je otac bio rimski gladijator i kad su im uvek odgovarali sleganjem ramena, reče grk rezignirano. »Našte zalaganje liči na traženje zrna peska u moru. Korint ima sto hiljada stanovnika, ljudi iz svih svetih zemalja, koji često na kratko ovde borave. Kako da tu nađemio Rebeku? Možda se odavno vratila u svoju zemlju, u Palestinu«. »Zemlja juda nije njena domovina«, odvrati Vitelije, »Rebeka se rodila u Rimu , samo njeni roditelji potiču iz Judeje.« »Možda se odavno vratila u Rim i živi pod drugim imenom.« »U to ne verujem. Došla bi kod mene. Svako dete u Rimu zna moje ime

...« »A ako ima razloga, da se krijte od tebe ... Jer znaš, da se nije udala za nekog rimljanina i ima čitav čopor srećne dece? Sa druge strane postoji, takođe mogućnost, da je Rebeka izgubila život. Ko će ga znati?« »Da, ko će to znati«, ponovi Vitelije obeshrabreno. Aristofan zgrabi rimljanina za ruku. »Orakle! Zašto ne pitaš delfskog Orakla?« »Do sada sam malo pridavao značaja Pitijinim izrekama«, odgovori Vitelije. »Ali u ovoj bezizlaznoj situaciji je sigurno jedina nada.« »Još danas se vraćamo u Kiru«, reče Aristofan. »Pitija predskazuje još sutra, pre no što Orakle zatvori vrata četiri nedelje.« U Kiri su imali pune ruke posla da se probiju kroz masu ljudi. »Mesta za brodovlasnika Aristofana i Vitelija, rimskog gladijatora!« Njihove zahteve podpomagali su Piktor i Minucije udarcima pesnica, a ponekad su i gazili. Knezove, belih brada, raskošnih odora nosili su robovi u zlatnim nosiljkama. Pokušavali su da prestignu jedni druge, jer o zalasku sunca Orakle bi zanemeo. Ko do tada ne dobije izreku, morao je da čeka četiri nedelje, kad Pitija ponovo počne da proriče. Bukači sa trgova i iscelitelji hvalili su svoju umetnost, vrači i tumači snova hvalisavo su se oglašavali, kako su njihova proročanstva isto tako sigurna kao i ona Pitijina i ponekog iz mase poletnih, nesigurnih i ožalošćenih nagovorili da je neizvesno, progurati se u hram Apolona, poveravali bi se mnogobrojnim šarlatanima. Trgovci, šetači prodavali su olovo i voštane tablice, pismeni nudili svoje usluge, da pitanja Oraklu daju napismeno, na grčkom jeziku. Vitelije kupi tablicu veličine dlana, dade je Piktoru i izdiktira robu pitanja za Orakla. »Reci mi, Pitija, gde da nađem Rebeku, ženu moga srca, da li ću je ikada više videti.« Vitelije i Aristofan skrenuše u Svetu ulicu, koja je oštro i zavojito vodila ka Oraklovom hramu Apolonu. Rimljanin upre pogled na strmu planinsku padinu i zinu od čuda. u obliku terasa nizali su se spomenici jedan za drugim, riznice, zaveštanja.

»Sve skupi pokloni zahvalnosti Pitijinom Apolonu, koji im je ispravno nagovestio budućnost!« Aristofan pokaza na kućicu, nalik hramu. »To su riznice raznih naroda, pune zlata i svakojakih dragocenosti. Ovde, levo je riznica iz Tarenta, a iza Sikiona* (grad na Peloponezu ), tamo preko Sihejeva**( Sihej - Didonin muž), onamo riznica tebanaca, ovde naroda Sirije, tu atinjana i korintćana, sve do plafona pune dragocenostima!« »I to kao zahvalnost za proročanstva, koja su se ispunila?« »Naravno!«, odgovori Aristofan. »Veruj mi, ovde si u najboljem društvu. Većina klijenata je iz Rima, od najobičnijih trgovaca do članova carske kuće. Carevi i kraljevi su od davnina najčešći i najdarežljiviji Pitijini gosti. Lidijski kralj, Krez nije jedan korak napravio, dok nije pitao Orakla iz Delfija za savet. On je, čak Pitiji postavio klopku i poslao sedam delegacija sa sedam istih pitanja u sedam različitih Oraklovih mesta. Dobio je sedam različitih odgovora, ali samo jedan je bio pravi -Odgovor iz Delfija. Posle toga Krez je obasipao Oraklovo mesto zlatom i poklonima.« Začuđen Vitelije reče. »Neka Apolon bude i meni naklonjen.« Na jednom oltaru ispred hrama pucketala je vatra i širila neprijatan miris. Aristofan objasni rimljaninu. »Spaljena je žrtvena životinja, Orakle je otvoren.« Služitelj hrama je obuzdavao bučni narod. Medaljon, znak domaćina, omogućio je prednost Aristofanu i Viteliju, da stanu u prvi red. »Bez povlastice ne bi danas imao nikakve šanse za prvenstvo proricanja u prvom redu. «reče Aristofan. Jedan vrlo star Oraklov sveštenik u beloj odori išao je duž reda onih što su čekali. Nosio je srebrni poslužavnik sa medenjacima kao žrtveni dar i naplaćivao po, za njega odmerenoj ceni. Većina je davala jednu drahmu. I Vitelije stavi novčić na poslužavnik. Istog trenutka Oraklov sveštenik uze poslužavničić i upita o davaocu. Zatim su Aristofan i Vitelije stigli do najviše stepenice hrama. U belom mermeru bila su izrezbarena pola za igranje, neka vrsta mica. Grk, koji ovde nije bio prvi put, izvadi kesicu sa kamenim piljcima i ponudi rimljaninu da bira boju. »Samo bogovi znaju, koliko dugo ćemo morati da čekati«reče on, »satima može trajati.« Vitelije potvrdno klimnu glavom. Bilo mu je teško,da se skoncentriše na igru. Atmosfera prezasićena napetošću,

galama onih što su se pozadi gurali, a tog dana i tako nisu više imali šanse, sve to ga veoma uzruja. »Ti ne moraš da me čekaš«, reče Vitelije, »znam da se brinem o sebi.« Aristofan odmahnu »Ja sam tvoj proksenos. Svakog, ko posećuje Orakla, mora da ga prati jedan proksenos! Ja ću prineti žrtvu boginjama sudbine, dok ti budeš čekao Oraklovu izreku u aditonu.« Sa strahopoštovanje lutao je Vitelijev pogled po visokim dorskim stubovima u predvorju sa grčkim slovima od čistog zlata.Šta znači ovaj natpis?«, upita Rimljanin. »Upoznaj samog sebe!« odgovori grk i istovremeno pokaza strancu natpise sa obe strane portala. »Ovo«, objašnjavaše Aristofan, »su posvete sedam najpametnijih ljudi na svetu. Svi oni su izrekli značajnu misao posle posete Oraklu.« »I ko su najumniji ljudi svetske istorije?« »Tales iz Mileta, Bijant iz Preneste, Pitak iz Mitilene, Kleobul sa Lindosa, Solon iz Atine, Hilon iz Sparte i Periandros iz Korinta.« »Sve sami grci«, zaključi Vitelije. »Sve sami grci«, ponovi Aristifan. »Vi rimljani ste nas grke podjarmili, jer vi bolje od nas baratate mačem, dok u umetnostima i naukama ste bili i bićete iza nas.« Vitelije se smejao. Kad je, konačno stigao na red uveli su ga u hram zajedno sa Aristofanom. Sveštenik upozori klijenta, da prati samo čiste misli. Proksenoks pristupi oltaru, uze jedan komad mesa koje je sveštenik davao i stavi na žrtvenik u vatru. Ljut, gusti dim pokuIjao je kroz svetli otvor u začelje hrama, inače je bilo mračno i zagušljivo. Pobožne molitve su se mrmljale po ćoškovima. Ko ih je izgovarao i kome su upućene, nije se moglo razabrati. Tajanstvenošću obavijeni aditon, pijedestal za gledanje predskazanja. Nekoliko stepenika je vodilo u uzanu ćeliju, koja je bila zavesom izolovana. Sveštenik sprovede Vitelija do stepenica i dade mu znak, da stane. Vitelije je gledao unaokolo tražeći pomoć svog proksenoksa. Ali pre no što je mogao da mu mahne, ču iza zavese mučenički glas Pitije. Tupo, potmulo, neprijatno zavijajuće odzvanjao je ovaj glas. Govorila je grčki i Vitelije nije razumeo ni jednu reč.