Emilio Salgari - Cvet bisera

Emilio Salgari CVET BISERA Naslov originala IL FIORE DELLE PERLE ©Dečje novine, Gornji Milanovac 1982. Prevod sa italijanskog Dragoslav Nikolić Micki

Emilio Salgari CVET BISERA DEČJE NOVINE GORNJI MILANOVAC, 1982.

BRODOLOM TOPOVNJAČE – Da li je istina?... – U Binondu svi govore o tome. – A španske vlasti?... – Potvrđuju vest. – Jesu li svi poginuli?... – Ko to zna?... – Ali... Romero... najstariji... Biser?... – Ne zna se da li su mrtvi ili su se spasli. – Govori tiho. – Da li je budna sirota Tan-Kju?... – Pre par minuta nije još spavala. – Šta će reći kada sazna strašnu vest? – Ne treba joj reći, Pram-Li. Mogla bi da umre. Još uvek je slaba pošto je izgubila toliko krvi. Kakav udarac!... Hang-Tu i Romero odjednom!... Bilo bi bolje, za jadnu devojčicu, da je izdahnula na iskrvavljenim grudima ponosnog Kineza. – E, možda... ko zna... najjača ljubav se ponekad pretvara u najveću mržnju!... Možda je more izvršilo njenu osvetu beloj ženi?... – Tan-Kju ne zna da mrzi i... suviše je volela Romera i verujem dok u sebi bude imala delić života, oplakivaće lepi iščezli san koji joj je slomio dušu i mladost. – Uvek govori o Romeru? – Uvek, Pram-Li. I noću ga sanja i doziva plačnim glasom, tako da mi se duša čepa. – I ne proklinje belu ženu?...

– Nikada iz usta jadne Tan-Kju nije izašla jedna reč mržnje protiv Bisera Manile. Ona veruje samo u zlu sudbinu i okrivljuje je zbog strašne nesreće koja je zadesila. – Sudbina ju je osvetila, Šu-Kin. More je možda progutalo Terezitu i njenog oca. – Da, možda i Romera. – Da li je bio lekar?... – Jeste, Pram-Li. – I šta je rekao?... – Da je Tan-Kju ozdravila i da može da napusti svoju postelju tuge. Ožiljak od pre nekoliko dana potpuno je zarastao. – Šta će sada da radi?... – To ne znam. – Vratiće, se u svoj rodni kraj ili te se pridružiti ustanku? – Ustanku?... Ja verujem da je sada sve završeno, Pram-Li. – Varaš se, Šu-Kin. General Polavieja veoma je žurio da se ukrca na Pio IX da bi se vratio u Španiju, a i general Rivera je suviše žurio da pošalje u otadžbinu artiljeriju i da otpusti dobrovoljce. Tajne vlasti započele su rad i pobunjeničke čete ponovo su se sastale u provinciji Kavite i u centralnim delovima ostrva. – Plemeniti napori, ali bez uspeha, – reče Šu-Kin. Hang-Tu je mrtav, Romero je otišao, najmoćnije vođe su ili nestale ili prognane, ko će sada preuzeti komandu nad četama? – Agvinaldo. – On!... Verujem da je raspustio svoje čete i zatim... ne verujem da će se Tan-Kju vratiti u redove pobunjenika ili ako to učini to će Pobuna koju nagoveštava Šu-Kin čini osnovu romana POBUNA NA FILIPINIMA. Izbila je u avgustu 1896. godine, i ugušena je u toku jula sledeće godine, i definitivno je završena kada je sklopljen ugovor u Biacnabato 15. decembra 1897. godine. Čamilo Garda iz Polavieja bio je generalni guverner Filipina od 13. decembra 1896. do 13. aprila 1897. Vrlo čvrst, i veoma aktivan upravljao je uz mnogo energije vojnim akcijama protiv pobunjenika. Zbog lošeg zdravlja morao je da se povuče, i svoje mesto je ostavio Ferdinandu Prvom de Rivera. Cavite se nalazi na obali zaliva u Manili, južno od grada. Emilio Agvinaldo bio je jedan od vođa pobuna iz 1896. godine. Kada je otišao u Hong-Kong, kao dobrovoljni izgnanik, vratio se na Filipine pošto je izbio rat između Španije i Sjedinjenih Država i pošto je razorena španska flota od strane američke u Caviteu (1. maja 1897.). Došao je na čelo gerile čijom zaslugom je slomljena Španija i odlučen poraz Kasnije, posle sklopljenog mira u Parizu koji je decembra meseca 1898. bio kraj tek proglašene nezavisnosti Filipina pošto je Sjedinjenim Državama pripao suverenitet nad arhipelagom, Agvinaldo je nastavio sa borbom protiv novog neprijatelja, ali je imao malo sreće pošto je 1901. bio zarobljen, i nakon tog se povukao u privatan život. 1 1

značiti da traži smrt. Ne, pokušaću da ga ubedim da se vrati na obalu Žute Reke i ko zna da ga rodni kraj i ljubav prema zemljacima neće izlečiti strašnu ranu koja mu je povredila srce, i... – Nastavi, – reče Pram-Li, pošto je primetio da je Šu-Kin zastao, oklevajući. – Ako je Španci ostave na slobodi. – Šta bi oni hteli?... upita Pram-Li, dok mu je tup bljesak izbijao iz pogleda. – Zar im nije dosta što su joj ubili brata i nju samo teško ranili?... Možda bi hteli da je ubiju?... – Ćuti!... Ona ne zna da Španci motre na nju. – I mi bdimo ali... Pram-Li je iznenada prestao da govori. Iz susedne sobe, jedan glas koji je u sebi imao nečeg bolnog, izgovorio je dva imena: – Hang... Romero!... Pram-Li i Šu-Kin se podigoše izmenivši tužan pogled. Oni su bili još mladi ljudi, drugi čak veoma mlad, mogao je imati oko dvadeset godina. Prvi je bio mladić od dvadeset pet ili dvadeset šest godina i na prvi pogled videlo se da je poticao od jedne ponosne malezijske rase koja je do sada već osvojila sva ostrva u Žutom moru. Imao je široka ramena, razvijen grudni koš, prilično duge i mišićave ruke, bio je nešto niži od srednjeg rasta i tako kako je izgledao snažan morao je posedovati neobičnu energiju kojom su obdareni ljudi iz njegovog kraja, energiju koja je učinila da postanu poznati kao najveštiji mornari na svetu. Njegova koža bila je prilično tamna, sa izvesnim odsjajem boje izbledele cigle. Kosa mu je bila crna i kovrdžava, oči male i žive, goruće, nos malo ravan a usne mesnate. Cela njegova odeća sastojala se od jedne košulje od crvenog pamučnog platna i belih pantalona, a za pasom je nosio kriss, nerazdvojni bodež sa krivudavim sečivom, od koga se nijedan Malezijac ne razdvaja, ni kada spava. Drugi, međutim, bio je Kinez, krhkog tela, nervozan, tamnožute kože, prilično kosih očiju a na glavi, na delu koji se brije i okolo, nosio je dugačku pletenicu umotanu oko glave. Od kako se više nije nalazio u božanskoj imperiji, nije prestao da nosi odeću svoje nacije i još uvek je imao široku košulju od plavog pamuka sa cvetovima, sa bogatim rukavima, zvanu pusais, i široke pantalone koje na sredini imaju duple falte, na nogama cipele sa visokim đonom i širokim i uzdignutim vrhovima.

Obojica, pošto su se dugo gledali, približiše se vratima, pažljivo slušajući, ali nisu čuli ni jedno drugo ime. Pošto su tako pažljivo osluškivali, uspeli su da čuju jedan dugi uzdah. – Jadna Cvet bisera – promrmlja Šu-Kin čije se lice rastužilo. – Sanja o njima. – I možda ih nikada neće zaboraviti, – reče Malezijac. – Da li ti je ikada pričala o toj strašnoj noći?... – Nikada, Pram-Li. Ona još ne zna šta se desilo nakon što je Hang-Tu pao na zemlju, od kuršuma Španaca, ali sam je čuo često kako u delirijumu ponavlja strašnim glasom rečenicu koju je izgovorio njen brat pre nego što su ga vojnici streljali »ja sam HangTu, vođa žutog naroda i tajnih društava!... Pucajte u moje grudi!... Živela sloboda.« Svaki put kada je čujem da ponavlja ove reči krv mi se sledi u žilama i čini mi se da vidim sebe ispred tog divnog čoveka u momentu kada je upao u četu vojnika stisnuvši na grudi ljupku Cvet bisera. Oh, ovu strašnu scenu nikada neću zaboraviti Pram-Li iako... Jedan tužan uzvik, koji para srce, koji se čuo iz susedne sobe, na vratima koja su malopre prisluškivali, prekide mu iznenada reči. Malezijac i Šu-Kin uplašeni brzo su se digli i pošto su otvorili vrata uđoše u sobicu koja je bila svetište jedne mlade devojke iz Božanske imperije. Na malom krevetu pokrivenom prekrivačem od plave svile sedela je jedna žena, ili bolje rečeno jedna devojka, bele puti kao ljiljan, ili slonova Kost, crnih očiju okruženih dugim trepavicama koje su izgledale da su od svile, obučena u široku crvenu platnenu haljinu, držala je ruke oko glave a duga crna kosa padala joj je na ramena kao plišani mantil. Na njenom licu video se neizrecivi strah. Pogled joj je bio izgubljen, s očima uprtim u prazno, raširenih ženica. Kinez i Malezijac brzo se približiše krevetu, povikavši: Gospodarice?... Tan-Kju!... Izgledalo je kao da ih devojka ne čuje, niti vidi, jer je njen pogled ostao uprt u jednu tačku. Izgledalo je da sledi nekakav strašan prizor koji se dešava vrlo daleko. Šu-Kin joj se približi i blago je prodrma, rekavši joj: – Šta ti je, Tan-Kju?... Zašto taj ukočen pogled?... Zašto se plašiš?... Zar ne vidiš da smo mi ovde, devojčice!... Kakav to strašan prizor uznemirava tvoju glavicu?...

– Devojka se sagla i pošto je zgrabila mladog Kineza za ruku, promrmljala je drhtavim glasom: – Oh!... Strašnog li sna!... Izgledalo je kao da je došla k sebi, ali to je bilo samo za jedan tren. Njen pogled je i dalje gledao u prazno, dok je njeno lepo lice ponovo dobilo uplašen izraz kao ranije. Da li je još sanjala ili je bila u bunilu?... – Slušaj!... odjednom je uzviknula, savivši se još više napred, kao da je htela da čuje šumove koji su dolazili iz daleka. – Čuješ li!... To je more koje riče oko broda!... Vidi je!.., Penje se na grebene prekrivene penušavim morem i spušta se u ambise koji se zatvaraju da je progutaju!... Vidim ga... Vidim ga... tamo, na pramcu, između talasa koji nasrću na njega. Vidim i belu ženu... tamo je... na mostu,... u rukama njenog oca. Gledaj kako brod odskače iz jednog ponora u drugi… a nebo je crno kao noć... gromovi riču na nebu... vetar huče i čisti Okean... gde idu?... Ne, zvezda bele žene više ne sija, ne sija više ni zvezda devojke iz sunčanog kraja... Gde idu?... Gledaj ih!... Talasi ih prekrivaju... odvlače ih... i tamo dole uzdižu se, kao strašni giganti, stena... Ne... nemojte bežati tamo... Izgubljeni su – more sve briše... ne vidim više ništa... I Hang-Tu je mrtav... i neće vas više spasti!.... Devojka je bolno uzviknula i ponovo je pala na krevet, skrivajući lice rukama, kao da se plašila one vizije. Između prstiju curile su joj suze, dok su joj se grudi uzdizale od jecaja. Kinez i Pram-Li uplašeni gledali su jedan u drugoga ne znajući šta da učine. Na njihovim licima videla se velika muka. – Ćuti, gospodarice, – reče Šu-Kin. – Zašto dozivati te tužne događaje koji ti cepaju srce?... – Tan-Kju nije odgovorila, ali malo posle je nastavila, sa prizvukom straha: – Oh!... strašnog li sna!... – Ti ne treba da veruješ u sne, Tan-Kju. To nije ništa drugo nego slike koje stvara mašta. – Oh!... Tan-Kju je verovala i u zvezde... i nije se prevarila. Videla je kako zvezda bele žene postaje svake večeri sve svetlija, dok je moja izgledala sve bleđa, i videla sam je one kobne noći kako jako svetli, dok je zvezda Cveta bisera nalazila u more. Da li si video, ŠuKin, da je predskazanje bilo pogrešno? Ove noći izgubljena su obojica: on i Hang!... Kakva pustoš vlada sada oko mene!... Neću više nikada videti ni jednog ni drugog!... Bilo bi bolje da su španski meci uništili i Cvet bisera... Izdahnula bih srećna, na grudima moga brata, dala bih krv zajedno sa herojima za slobodu i moj duh bi sada lebdeo na obali moje Žute reke... – Ćuti, Tan-Kju... reče Šu-Kin, sa glasom isprekidanim jecajima.

Zaboravi ta tužna sećanja. Ispravila se ponosno, a zatim sa poslednjom snagom, približila se prozoru bez teturanja, a potom je lagano pala na laku i ljupku stolicu od bambusovog drveta, pridržavajući pri tom jednom rukom bledo lice. Naslonila se na naslon za ruke i posmatrala u tišini prostrani zaliv Manile prepun barki i jedrilica, udišući povetarac pri zalasku sunca koji ju je osvežavao, dok su Šu-Kin i Pram-Li, stojeći uspravno pored nje, tužno gledali.

VOĐA VODENOG LJILJANA Tan-Kju, sa naslonjenom glavom na ruku, gledala je u tišini zalazak sunca. Izgledalo je kao da njen pogled traži tamo dole, gde se sunce spaja sa horizontom, nešto, možda nekakav trag koji su talasi već pre toliko vremena izbrisali. Ponekad je odvajala pogled od te tačke i gledala je u krajnju tačku Binonda, kod mosta Pasig i tada ju je obuzimala drhtavica, dok su joj se u uglu očiju pojavljivale dve suze koje su malo po malo postajale sve veće kotrljajući se niz blede obraze. Da li je tražila mesto gde se one kobne noći rastala zauvek od Romera koga joj je otrgla bela žena, ili je na kamenju tražila još tragove krvi vođa pobune i hrabrog Hang-Tua? Pram-Li i Šu-Kin su ćutali i nisu odvajali oči od devojke. Možda su pogađali tužne misli koje su mučile srce i glavu jadne Tan-Kju. Šu-Kin se nagnu prema Tan-Kju govoreći: Bolje da legneš, gospodarice. Mlada Kineskinja nije odgovorila. Više nije gledala ni more ni nasip Binondo, ni most Pasig, ni grad. Gledala je u horizont, kao da je očekivala izlazak neke nove zvezde ili svetiljke koja je označavala da se približava nekakav brod. – Dođi gospodarice. – Reče Šu-Kin. – Je li istina da je mrtav?... – Ko?... – upita začuđeno Šu-Kin. – Moj brat. – Da, Tan-Kju. Pogođen je sa tri metka u grudi. – Govori, hoću sve da znam. – Dobro, Tan-Kju, – odgovori Kinez. – Stigao sam nekoliko dana ranije iz Kavite, u čijim rovovima sam našao sklonište posle pada Salitrana koji me je odvojio od tebe, Romera i Hanga. Usred velikog meteža u pobuni uspeo sam da se izvučem zajedno sa Hongom,

vođom Belog ljiljana, koga ti dobro poznaješ, prelazeći španske linije i ubrzanim maršom ušli smo u Manilu da bi preneli komitetu tajnih društava vest o našim nesrećama. Tek ovde, u Binondu, saznali smo da je pao i Malabon i da je uništena družina koju su predvodili tvoj brat Hang i Romero Ruis, ali nismo mogli da saznamo šta se desilo sa njima i sa tobom. Dugo smo vas tražili verujući da ste mogli da se sakrijete u Kjudadu ili u predgrađima, ali uzalud, ni društvo Beli lotos nije znalo ništa da nam kaže o vama. Pošto smo jedne večeri saznali da u zoru treba da budu streljane vođe pobunjenika zarobljene u Kavite-u i Noveletu, vođeni nekim čudnim predosećanjem, pre nego što se mrak podigao, ja i Hong uputili smo se u predgrađe Tonda da bi prisustvovali streljanju. Plašili smo se da ćemo videti i vas među zarobljenicima i sakupili smo jednu grupu članova Vodenog ljiljana, ljudi koji su bili odlučni i odani Hongu, da bi smo pokušali ako je moguće da vas otrgnemo od smrti. Umirili smo se kada vas nismo videli među onim nesrećnicima, ali naš uzdah olakšanja je odmah prekinut. Vojnici su upravo streljali poslednji odred vođa, kada smo čuli kako odjekuje jedan gromki glas koji smo odmah prepoznali. Hang, tvoj hrabri brat, nasrnuo je neodoljivom žestinom na vojnike i probivši kordon pojavio se pred osuđenicima. Bio je lep, ponosan, strašan kao bog rata, i držao je tebe svojim snažnim mišicama. Iz njegovih očiju sevale su varnice dok je njegovo lice, ispunjeno snažnim osećanjem, izgledalo kao da više nije njegovo. Tek što je izgovorio one ponosne reči, koje si ti toliko puta ponavljala u bunilu, plotun je ispaljen. Da je to bilo samo jedan trenutak kasnije on bi možda još bio živ, ali sudbina je htela drugačije. Heroj žute nacije pao je zajedno sa vođama pobunjenika prostreljen sa tri kuršuma koji su ga pogodili u grudi, a sa sobom je povukao i tebe čvrsto te držeći u rukama. Video sam te kroz maglu koja mi je odjednom pala na oči kako podižeš glavu i između ovih jadnih pokojnika pokazuješ tvoje smrtno bledo lice i kako ponovo padaš na iskrvavljene Hangove grudi. Šta se posle desilo, ni danas ne znam sigurno. Pričali su mi da smo se ja i Hong bacili na tebe kao izbezumljeni i da smo te otrgli od tih leševa koji su te uprljali krvlju i da smo pobegli, dok su prijatelji Vodenog ljiljana uz pomoć naroda zadržavali vojnike. Hong te je odveo svojoj kući, pošto se u tom momentu nije usudio da izađe iz predgrađa Binonda, gde smo previli tvoju ranu. Jedan

kuršum ti je prošao kroz grudi, malo iznad srca, zbog čega si izgubila mnogo krvi, ali nije ti povređen ni jedan vitalni organ. Bila je to teška rana koja je mogla zauvek da odnese Cvet bisera. Deset dana borila si se između života i smrti, stalno u strašnom bunilu, zatim si počela da se oporavljaš zahvaljujući brižnoj nezi lekara, našeg zemljaka. Četrnaestog dana, jedne tamne noći, uz pomoć Pram-Lija, stavili smo te na jednu nosiljku i doveli ovamo, u tvoju kuću, pošto smo videli da su Španci počeli da obilaze oko ulice mog prijatelja. Dvadeset i dva dana odmaraš se u svom krevetu i vrlo sam srećan što vidim da si sada potpuno ozdravila. Tan-Kju koja ga je do tada slušala ne prekidajući ga, tiho plačući, pruži svoju desnu ruku Šu-Kinu a levu Pram-Liju i stegnuvši njihove ruke, prošaputa: – Hvala, prijatelji. Zatim uzdahnuvši, upita: – A telo Hanga?... – Počiva u rodnom kraju, na obali Žute reke. Komitet tajnih društava pobrinuo se da ga odnese u rodni kraj. – Pustite me da plačem, prijatelji, – odgovori ona. Zašto zaustavljate plač kada je srce ranjeno i traži suze da bi ublažile bol?... – Da, i Romero je tako govorio svaki put kad sam mu pokazivala zvezdu njegove žene, – odgovori devojka, uzdahnuvši, – ali je posle video da se Tan-Kju nije prevarila. Svako veče videla sam zvezdu kako postaje sve svetlija, dok je moja bledela sve više kako se približavao dan nesreće. Ah!... Tri lagana udarca na vratima susedne sobe otrgli su Tan-Kju od njenih žalosnih misli. – Neko dolazi da mi potvrdi moje slutnje?... – reče, pretrnuvši. – Čini mi se da pogađam budućnost. Pram-Li se pomerio uverivši se da za pojasom ima svoj verni bodež, dok je Šu-Kin, koji se plašio iznenadne pojave nekog algvacila u pratnji policije, žurio da spusti plavu zavesu i da tako sakrije Tan-Kju. Malo kasnije, Malezijac je ušao u pratnji jednog čoveka oholog izgleda, koji je na prvi pogled ličio na nekog Evropejca, iz južnih krajeva, da njegove blago kose oči nisu odavale njegovo mongolsko-tatarsko poreklo. Nije imao više od trideset godina i mada je bio Kinez bio je ono što se kaže lep čovek. Bio je visokog rasta i elegantan, širokih ramena i snažne muskulature koja je odavala veoma snažnog čoveka. Njegova koža nije bila sasvim bela već je imala blago tamnu boju koju imaju Španci

i Italijani iz južnih krajeva, oči su mu bile vrlo crne, žive, prodorne, brkovi crni i neopušteni, i umesto pletenice i obrijane glave, ponižavajuće obeležje koje su nametnuli mandžurski pobednici mongolskoj rasi, imao je dugu kosu, koja mu je padala na ramena. Odelo koje je nosio takođe je malo podsećalo na kinesko, jer je nosio evropske čizme, bele uzane vojničke pantalone, i samo jedan ogrtač od bele svile sa žutim cvetovima i crvenom vrpcom oko struka ispod kog su se primećivala dva revolvera, i široki šešir od rotang vlakna i uz sve to moglo se posumnjati da je on zemljak Tang-Kjua i Šu-Kina. Ovaj čovek bio je Hong, jedan od najhrabrijih vođa Vodenog ljiljana, onaj koji je istrgao kinesku devojku od žrtava pobune i koji ju je doneo u svoju kuću i negovao. Kapetan tatarske konjice, već je uzeo aktivno učešće u ratu protiv Japanaca i valjano se borio kao Mandžurac, ali je bio zarobljen u Port Arturu za vreme jednog napada, kada je prebačen u Nagasaki. Kako je bio lukav i hrabar čovek, posle petnaest dana uspeo je da pobegne i da se domogne jednog broda đunsa koji je išao za Filipine, iskrcao se u Manili gde je upoznao ne samo Hang-Tua već i Tan-Kju. Pošto je imenovan, kada je izbila pobuna, za jednog od vođa Vodenog ljiljana, hrabro se borio u Novelatu, Rozariju i Kavitu, sve dok ovaj poslednji nije pao, a onda se vratio u Manilu da bi od Španaca otrgao Tan-Kju. Mlada Kineskinja ugledavši ga razgrnula je zavese i ustala da mu pođe u susret, ali Hong je požurio prema njoj dajući joj znak da ne ustaje, stegao joj je ruku i rekao: – Srećan sam Tan-Kju što vidim da si najzad ozdravila. – Hvala, Hong, na ovim tvojim recima i na onome što si učinio za mene. Ti si jedan od odanih prijatelja koji ne može nikada da se zaboravi. Kinez se nasmeši i dok mu je jedan dubok uzdah izašao iz grudi iz njegovih očiju blistala je radost. – Da, odan prijatelj, – reče zatim, – odan do smrti i kome neće biti ništa nemoguće da učini za tebe, moja jadna devojčice. – Očekivala sam te, – odgovori Tan-Kju, – ali ne tako kasno. – Opreznost nije nikad suvišna, – odgovori Kinez. Na sve vođe tajnog društva se motri. Zatim, pošto je nekoliko trenutaka gledao devojku u oči, reče: – Došao sam ovde po nalogu društva. – Šta žele od mene vođe Vodenog ljiljana?... – Žele zagrljaj hrabre Tan-Kju, sestre herojskog vođe žutog naroda.

– Moj zagrljaj, – reče mlada Kineskinja tužno se osmehujući, – moj zagrljaj je sada tako slab!.. – A zatim, za mene je sve završeno. – Šta hoćeš da kažeš?... Ona Tan-Kju koja je vodila pobunu zajedno sa Hangom, koja se borila kao tigrica na bojnim poljima Salitrana, San Nikola i Malabona, koja je na čelu neustrašivo prkosila smrti, koja je plašljive činila hrabrim a hrabre herojima, veruje da je sada njena misija završena?... – Da, Hong. Za Tan-Kju sve je završeno. – Dođi da se boriš za slobodu otadžbine. – Moja otadžbina nije ovde. Ona je tamo dole, s one strane mora, tamo gde počiva Hang-Tu. – I Hang-Tu se borio za slobodu ovih ostrva a i ti si se borila protiv ovih nasilnika bele kože. – Sledila sam svoga brata i... – A Romero, da li je istina Tan-Kju?... – reče on sa gorčinom. Mlada Kineskinja obori pogled i ne odgovori. – Onaj Romero koga ti još oplakuješ, – nastavi Hong s prikrivenom srdžbom. – Možda. – Ali sudbina se osvetila njemu i beloj ženi, – reče on, sa žestinom. – Šta si hteo da kažeš?... – upita Tan-Kju drhtavim glasom. O kakvoj osveti sudbine govoriš?... Hong je mislio da devojka još ništa ne zna i ostao je nem, gledajući svog zemljaka čas Malezijca. – Govori!... – reče Tan-Kju – Molim te!... – Ali, ja sam verovao da ti to znaš... – odgovori Hong, oklevajući. – Šta?... Reci mi sve, veliki Budo!... – reče mlada Kineskinja sa očajanjem. – Pošto ti to želiš, gospodarice, ja ću ti reći. – Govori. – To je vest koja će ti raniti srce. – Izdržaću. – Radi se o čoveku koga si ti neizmerno volela. – Nastavi. – Dakle, brod kojim je on upravljao i na kome su se nalazili bela žena i major Alkazar, na svom putu za Ternate, nasukao se na obali Mindanao i govori se da su ga kasnije napali gusari.

Tan-Kju nije ispustila ni uzvik ni uzdah već je zatvorila oči i strašno prebledela, a zatim se spustila na stolicu kao da ju je iznenada napustila snaga. San se obistinio.

BEKSTVO – Dakle, ispričajte mi sve što znate, – reče devojka uzbuđeno. – Ono što se do sada zna, – otpoče Šu-Kin, – je da se lađa nasukala na zapadnu obalu velikog ostrva Mindanao, i kako izgleda u blizini jedne reke. Jedan brod koji je dolazio iz Salu i koji je pre tri dana stigao u Manilu, doneo je vest da je pronašao, na otprilike dvadeset milja od obale, skoro nasuprot vrha Tapijan, na 7° 05’ severne geografske širine i na 130° 2’ zapadne geografske dužine deo olupine broda na kome su pisale ove reči: Konča Manila. Nije i se tako zvao brod na koji se ukrcao, li bolje, na kome je bio ukrcan Romero?... – Da, – odgovori Tan-Kju, prigušenim glasom. – Dodaću još da je guverner Manile telefonirao u Dapitao da bi dobio podrobnije vesti i uspeo je da sazna da je brod, pošto se nasukao, napadnut od strane gusara. – Jesu li svi pobijeni? – upita Tan-Kju, drhćući. – Možda se gusari nisu usudili, – reče Hong, – pošto se oni plaše belih ljudi, iako su okrutni i poznati po krvoločnosti. – Ah!... kada bi to bila istina!... – povika devojka. – Šta bi učinila?... – upita Hong prebledevši. – Otišla bih da ih spasem. – Koga, Romera i belu ženu!... – Da, odgovori Tan-Kju, odlučno. – To je velikodušnost koja se može nazvati ludošću. – Tan-Kju ne zaboravlja da ju je Romero spasao, reče devojka s plemenitim ponosom. – Romero je bio Hangov prijatelj, i ja neću dopustiti da bude u opasnosti čovek koga je moj brat voleo kao da mu

je bio sin. – Da, čovek koji je napustio pobunu zbog bele žene, – reče Hong sa ironijom. – Ne, Hong, čovek koji se borio do poslednjeg trenutka za slobodu ostrva i koji se, da bi spasao moj život, predao u ruke neprijatelju, žrtvujući svoj opstanak. Ne, ti ne znaš koliko je bio velikodušan Romero Ruiz i koliko bi voleo devojku iz sunčanog kraja, da nije dao svoju reč Biseru Manile. On je spasao mene i ja ću spasiti njega pa makar umrla u tom poduhvatu. – Spasićeš i belu ženu, tvoju suparnicu. – Zar nije Romero, da bi me otrgao iz ruku španskog poručnika koji me je zarobio na obali kanala Malabon, sem svog života žrtvovao i svoju ljubav prema Biseru Manile. On je zbog mene išao u susret smrti mada je znao da ga voli kćerka majora Alkazara. – Pomisli Tan-Kju da ćeš jednoga dana videti srećnu Biser Manile, pored čoveka koga voliš. – Toga dana biću jaka i spremna na strašno iskušenje. – Kada ćeš krenuti? – Čim Šu-Kin i Pram-Li pronađu brod koji ide za Mindanao. – I ti veruješ da će ti Španci dopustiti da napustiš mirno Manilu?... – Španci!... – povika mlada Kineskinja, prebledevši. – Ja ću pobeći pre nego što me uhapse. – Sprečiće te. – Šta mi savetuješ da učinim?... – Da pustiš da te uhapse. – A zatim?... – Vodeni ljiljan će se pobrinuti da te spase. – Kako?... – To ćeš saznati kasnije, ali ja ću postaviti jedan uslov. – Koji?... – Da se ti odrekneš Romera i da ponovo uzmeš oružje zajedno sa pobunjenicima. – Ne, Hong, nikada mi nećeš iznuditi to obećanje. – Hteo sam da te iskušam do kraja, – reče joj, – ali vidim da si ti nepokolebljiva i uvek plemenita. Ne, Tan-Kju, Vodeni ljiljan ne napušta svoje članove u momentima opasnosti i Hong uvek ima puno prijatelja. Hrabra Tan-Kju uživa još zaštitu društva i može mirno da

živi. Španci motre na tebe, ali i članovi Vodenog ljiljana i Belog lotosa sad bdiju nad tobom, i ako oni iskoriste povoljnu priliku da te uhapse, mi ćemo sačekati zgodan trenutak da te spasemo. Hoćeš li da te u to uverim?... Pogledaj!... Ugasio je veliku lampu koja je sijala u sobi i koju je Pram-Li pre par minuta upalio, uzeo je sa zida jedno od onih prekrasnih ogledala čija izrada je i danas tajna za koju znaju samo Kinezi i Japanci, i koje u sebi ima neku vrstu vrlo svetlog metala koji izgleda ima neopisivo svojstvo kristalne prozračnosti, jer, ukoliko je osvetljeno, projektuje na zidu reljefne figure koje se vide pozadi, i približio se prozoru. Hong pogleda zaliv i pokaza Tan-Kju, koja je stajala iza njega, čamac koji je lagano plovio po srebrnim talasima na trista ili četiri stotine metara od mola. – Gledaj pažljivo, – prošaputa. Izložio je ogledalo mesečevim zracima tako da je tri puta bacilo odsjaj, šaljući visoko jedan zrak svetlosti koji je bio tako jasan i tako živ da je izgledao kao snop električne svetlosti. Trenutak kasnije videlo se kako se sa čamca podižu male rakete koje su stvarale tako oštar prasak da se čulo do nasipa pa čak i s druge strane. Ljudi na barkama su ispaljivali pao-ču, ili ove praskajuće rakete, koje su tako drage Kinezima, jer ih podsećaju na pucketanje zelenih bambusa, koje su njihovi preci imali običaj da pale kada su želeli da rasteraju zle duhove. – Jesi li videla? – upita Hong. – Da, – odgovori Tan-Kju začuđeno. – Ti si dao znak i ljudi iz čamca su ti odgovorili. – A Španci koji motre oko tvoje kuće nisu mogli ništa da primete. – Šta će učiniti tvoji ljudi? – upita Tan-Kju. – To ćeš videti, – odgovori Hong, osmehujući se. – Došao sam ovde da ti pomognem da pobegneš, jer je Vodeni ljiljan saznao da su španske vlasti odlučile da te uhapse. Ovo je bio glavni razlog moje iznenadne posete u tako neuobičajeno vreme. Ponovo se približio prozoru s ogledalom u ruci i ponovo je bacio odsjaj. Skoro odmah videlo se kako se čamac približava nasipu, a zatim se čula uzrujana vika izmešana sa kineskim psovkama i izgledalo je da je između ljudi koji su se nalazili u čamcu izbila strašna prepirka. – Što to znači? – upita Tan-Kju uznemireno. – To znači da se naši ljudi pripremaju da pomognu tvoje bekstvo,

– odgovori Hong, s tajanstvenim držanjem. – Evo me, – odgovori devojka, prebacivši preko ramena mantil od debele bele svile, ukrašen šljokicama. – Moji ljudi počinju igru. Ako ne dotrči ni jedan drugi vojnik za četvrt sata svi ćemo biti na sigurnom mestu. – Verni Kinezovi prijatelji iskrcali su se na mol i vikali su punim grlom. Bilo ih je osmorica, neki su bili Kinezi a neki Tagali. Izgledalo je da su spremni da se potuku a možda i da se late oružja koje im je svetlucalo za pasom. – Nama da kažete lopovi! – vikali su Kinezi dižući pesnice. – Bacimo u vodu ove pse, – vikali su Tagali. – Ići ćete vi u vodu, – odgovarali su prvi. – Evo ti! – povika odjednom jedan Kinez. Brzim pokretom zgrabio je za gušu jednog Tagala i tresnuo ga o zemlju. Prijatelji ovoga koji je pao izvukoše bodeže i nasrnuše na sinove božanske imperije, koji su takođe izvadili noževe. Dva stražara, pošto su videli kako svetluca oružje brzo su prešli nasip bacivši se među kavgadžije. Ali scena se iznenada promenila. Četiri Kineza i četiri Tagala koji su se pre jednog trenutka spremali da prerežu grlo jedni drugima, zadivljujućom slogom napadoše predstavnike zakona i pre nego što su ovi, iznenađeni zbog ovakvog napada, mogli da izvade oružje, našli su se na zemlji, čvrsto vezani i začepljenih usta. Kada su ih savladali, osam članova Vodenog ljiljana su ih zgrabili, podigli i stavili u čamac, rekavši im ironičnim glasom: – Srećan put!... Zatim snažno odgurnuše široku barku koja se, povučena osekom, udalji od nasipa ploveći prema izlazu iz zaliva. Hong, koji je do tada stajao na prozoru, uze Tan-Kju za ruku i brzo je povuče prema vratima govoreći: – Požurimo pre nego što stignu drugi vojnici. Dva stražara za sada nas neće sprečiti da izađemo. Hong, Tan-Kju i njihova dva verna prijatelja izašli su najbrže što su mogli na ulicu, gde su ih Čekali sa revolverima u rukama osam članova Vodenog ljiljana koji su se još kidali od smeha zbog prevare kojom su savladali stražare. Ubrzo su se ukrcali na jedan mali jedrenjak kojim je upravljao neki stari Kinez i zaplovili prema otvorenom moru. Međutim Španci su ih primetili.

– Dolaze od dole, – reče Pram-Li; koji je stalno stajao na kormilu. – Pogledaj prema molu. – Hong, stari Kinez i Tan-Kju pogledali su u ovom pravcu i videli su kako klize po moru, koje je mesec obasjavao kao da je bilo protkano srebrom, dve crne i izdužene mase koje su upadale u oči na belom nasipu Binonda. Mada je brod bio udaljen pola milje, dva Kineza i Tan-Kju videli su da su to dva čamca, na kojima se nalazio priličan broj veslača i nekoliko vojnika naoružanih puškama. Pošto su se izdvojili od mnoštva barki, brodića, prahosa padevakana i brodova koji su bili nagomilani na obali, brzo su krenuli prema otvorenom moru ciljajući na Tou-Meng. – Ne treba da se zavaravamo, – reče Hong. – Spremaju se da nas napadnu da bi nas sprečili da napustimo zaliv. Da li tvoj brod ide brzo? – To je brz jedrenjak, – odgovori stari Kinez. – Veruješ li da ćemo izaći iz zaliva pre nego što nas stignu?.... Rešio sam da prihvatimo bitku sa dva čamca, ali van domašaja topova iz tvrđave Koregidor. Ne plašim ih se na otvorenom moru. – Vetar je dobar i neće nas stići najmanje za tri časa. – Pozovi onda tvoje ljude i otvori sanduke sa oružjem. – Zatim, okrenuvši se prema Tan-Kju: – Jedna bitka na moru neće te uznemiriti, je li tako, hrabra moja? – Prisustvovala sam jednoj ispred Malabona koja je bila strašnija, jer smo ispred sebe imali jednu celu flotilu topovnjača, – odgovori devojka. – Nemoj se plašiti za mene, Hong. – Dobra krv ne vara, a u tvojim venama teče krv heroja. Ah!... Oni idu na nas?... Videćemo još, gospodo stražari. Umesto da vam poklonim ribu daću vam olovo i granate.

ZAROBLJAVANJE TAN-KJU Tou-Meng na koji su se ukrcali Tan-Kju, Hong, i njihovi prijatelji, da bi pobegli od stražara koji su ih gonili, bio je jedan od onih masivnih brodova koje su koristili Kinezi, kitnjasto napravljen, sumnjive konstrukcije što se tiče solidnosti, sa širokim prednjim delom, težak, sa dva ogromna oka, koji služe kao otvori za lance od sidra, i sa prilično visokom krmom na kojoj se nalazilo kormilo ogromnih dimenzija. Takvi jedrenjaci su najmanje udobni i najmanje brzi, pošto imaju skoro primitivnu opremu, čak vrlo primitivnu jer je ostala takva kakva je od pre više od – dve hiljade godina, uprkos neprekidnim poboljšanjima koje su uvodili moderni mornari. Na uzvik starog kapetana, posada sastavljena od tri četvrtine Kineza i ostalo od Malajaca, odmah je sišla u pokriveni deo i saznavši o čemu se radi, pošto je bolje namestila jedra da bi mogla što više da koristi vetar, sišla je u prostor za tovar na brodu da bi otvorila sanduke sa oružjem, municijom i bombama. Dva čamca počela su sa žestokim gonjenjem i upotreba oružja mogla je da postane neophodna i pre nego što brod prođe špansku tvrđavu, koja se nalazi na ostrvu Koregidor. Stražari su bili još daleko, ali su mogli uzvicima i nekim znacima da privuku pažnju stražara sa tvrđave ili neke torpiljerke, i prisustvo ovih novih protivnika moglo je da zada brigu Tou-Mengu koji je imao samo jedno jedro. – Plašim se da ću vas sve izložiti opasnom riziku, reče Tan-Kju, koja je gledala u pravcu dva čamca. – Nemoj da se uznemiravaš zbog nas, – odgovori Hong. – Svi smo ratnici koji su se borili na ustaničkim bojnim poljima. – Mi smo ljudi s mora, navikli na opasnosti i na borbe sa malajskim gusarima, – reče stari Kinez. – Moji mornari se ne plaše.

– A ako vas zarobe?... – Nastojaćemo da nas ne zarobe, Tan-Kju – reče Hong. – Ako ovaj vetar ne prestane, za dva časa preći ćemo ostrvo, je li tako... kako se ti zoveš? – Tseng-Kaj – reče starac. – Na moru nas ništa ne plaši, je li tako Tseng-Kaj?... – Napašćemo čamce i potopićemo ih. Na pramcu imam jedan top koji izbacuje đulad od četiri libre, sa velikom preciznošću. Sa njim sam polomio jarbole dobrom broju malezijskih prahosa koji su verovali da će zarobiti moj Tou-Meng kao da je to neki ubogi brod. – Ali onda ne bi mogao više da se vratiš u Manilu reče Tan-Kju. – Zastoje to važno? Da li je tebi stalo da se vratiš u Binondo? – Ne, jer moram da idem na Mindanao. – Ići ćemo i mi. Na tom ostrvu mogu da nađem dobar teret – dodade starac, udaljivši se od njih. Španci koji su imali snažne veslače, počeli su da se približavaju brodu, pošto je ovaj usporio kretanje da bi prošao poluostrvo Kavite. Sada se nisu nalazili na više od pet stotina metara a možda i manje i kad bi nastavili ovom brzinom, postojala je opasnost da stignu Tou-Meng pre nego što ova izađe iz zaliva. Prošavši ispred tvrđave, čija se masa gigantski uzdizala na krajnjem delu drugog poluostrvceta, stražari su ispalili nekoliko hitaca iz puške da bi možda privukli pažnju vojnika sa tvrđave, ali nisu dobili nikakav odgovor. Pošto je par minuta ranije mesec zašao iza oblaka koji su došli s juga, vojnici sa tvrđave nisu primetili ovu poteru. – Dobro je – reče Hong, odahnuvši s olakšanjem. Jednu opasnost smo srećno izbegli. Jedan glas, koji je donosio vetar, a koji je dolazio sa bližeg čamca, povika u tom momentu: – Hej, vi sa broda!... stanite ili ću pucati iz topa. – Neka niko ne odgovara – komandovao je Hong. Ovoj pretnji sada se možemo smejati. – Otvoriće vatru iz pušaka – primeti Pram-Li. – Daleko su i kuršumi nam neće napraviti veliku štetu. – Ali će privući pažnju vojnika sa ostrva. – Nadam se da se neće usuditi da otpočnu paljbu iz topova na jedan siroti jedrenjak koji ne odgovara na izazivanje sa čamaca!... Zatim, vidim da oblaci sve više pokrivaju mesec i da postaje sve mračnije.

– U tom trenutku bljesnu jedan hitac iz puške sa bližeg čamca i Hong začu jasno i oštro fijukanje kuršuma. – Malo visoko, ali dosta tačno – reče Kinez. – Prošao je iznad naših glava. – Da li treba da odgovorimo? – upitaše njegovi ljudi, koji su već bili naoružani puškama. – Ne, neka niko ne otvara vatru. Zaklonite se iza ograde i pustite neka pucaju do mile volje. Kada izađemo na otvoreno more bogato ćemo im platiti. Kuršumi, međutim, nisu naneli štetu brodu a još manje ljudima koji su bili dobro zaklonjeni iza masivne ograde broda, ali Hong i Tseng-Kaj bili su uznemireni i gledali su sa zebnjom prema ostrvu Koregidor koje je zatvaralo prostrani zaliv, plašeći se da će videti kako se otiskuju drugi čamci ili neka topovnjača. – Tseng-Kaj – reče Hong, čija je mirnoća izgledala malo, uzdrmana, – plašim se da će ova trka za nas loše da se završi. – Da, ova tvrđava nam smeta – odgovori stari mornar. – Ne vidiš nikakvu topovnjaču usidrenu ispred ostrva? – Za sada ne, ali može biti neka na zapadnoj obali. – Šta si odlučio da učiniš?... Hoću na svaki način da spasem TanKju. – Hoćeš li jedan savet?... – Govori i požuri. – Iskrcajmo devojku a zatim ako nas čamci stignu pokušaćemo očajničku borbu. Hrabrima se sreća osmehuje. – A gde misliš da je iskrcamo?... – Na obalu ostrva. Ko će da obraća pažnju na čamac sa jednom devojkom i par ljudi na čamcu?... – Sačekajmo dok ne obiđemo rt ostrva, da nas ne bi videli gonioci, a zatim ćemo je iskrcati. Stražari, pošto su videli kako Tou-Meng nestaje iza grebena, udvostručili su hice i povike, ali Hong i Kseng-Kaj nisu se brinuli zbog toga, bar ne u tom momentu. Pošto su se uverili da na obali ostrva nema vojnika, stavili su čamac u vodu. Tan-Kju, već upoznata sa smelim planom, stegla je ruke dvojici svojih spasioca sa izvesnim uzbuđenjem, a zatim je sišla u mali čamac u pratnji Šu-Kina i Malajca. – Upamti da ćemo mi najaviti naš povratak sa dve rakete, ako

uspemo da se spasemo od juriša na brod reče joj Kseng-Kaj – to će biti sutra uveče, u ponoć. – Hvala prijatelji – odgovori Tan-Kju, uzbuđenim glasom. – Neka vas spase Buda!... Šu-Kin i Pram-Li zgrabili su vesla i zaveslali su svom snagom, dok je brod nastavljao svoj put prema dubokom moru. Posle kratkog i snažnog veslanja dva verna devojčina prijatelja stigli su na obalu i sakrili se između dva visoka grebena. – Ostanimo za sada ovde – reče Pram-Li. – Videćemo šta će se desiti sa brodom. – Dva čamca, koji su jurili sve snažnije, prošla su pored špica ostrva, i pošto nisu ništa videli, nastavili su gonjenje pucajući besno u Tou-Meng, koji je sada plovio slobodno, ne mareći za topove sa druge tvrđave. Činilo se, međutim, da su ove pucnje primetili vojnici koji su čuvali stražu na nasipu oko tvrđave, jer su Tan-Kju i njeni prijatelji čuli uzvike koji su se ponavljali: – Ko je tamo?... Dva čamca bila su već daleko i prasak pušaka sprečavao je stražare iz čamaca da čuju povike vojnika iz tvrđave. – Treba da nađemo zaklon jer zora nije daleko i čamci mogu da doplove ovde. – Dođi gospodarice. Poznajem ostrvo vrlo dobro. – I ja takođe – reče Šu-Kin. – Znam gde se nalazi jedna vrsta mornarske pećine i tamo ćemo moći da sačekamo na miru povratak broda. – A mali čamac? – Dobro je skriven između ovih grebena i niko ga neće videti – reče Pram-Li. Pošto su stavili mali čamac na jedan greben da bi sprečili da ga voda odnese, uzeli su namirnice i oružje i brzo su se popeli uz obalu da bi stigli do nekoliko grmova sa divljim bambusom koji su rasli kod bedema. Ispred Tan-Kju iznenada su se digla dva vojnika i uperili su odlučno puške prema njoj i njenim drugovima. Devojka koja je već bila naviknuta na razna iznenađenja i koja je već iskusila strašne zasede u krvoločnom ratu za slobodu ostrva, nije ispustila ni jedan uzvik od straha, niti je pokazala i jedan gest

čuđenja. Ukrstila je mirno ruke, pustivši da puška padne i pogledavši dva vojnika reče savršeno mirno: – Dakle, šta znači ova pretnja?... – Šta radite ovde?... – upitaše dva vojnika ne spuštajući puške. – Možda je zabranjen lov na morske lastavice – upita Tan-Kju. – Nisam znala da na ostrvu Koregidor postoji ovakva zabrana. – Morske lastavice?... – reče jedan od vojnika uz ironičan osmeh. – Zabrana ne postoji, ali nam recite lepa devojčice, zašto ste napustili onaj brod, i ko su bili oni koji su ga sledili pucajući iz pušaka. To je misterija koju komandant tvrđave hoće da razjasni. – Vodite me kod vašeg komandanta. Dođite, prijatelji. – Pram-Li i Šu-Kin prebacili su oko vrata puške i imajući poverenja u lukavost njihove mlade gospodarice, sledili su dva vojnika, koji nisu gubili iz vida njihove zarobljenike. Za nekoliko minuta stigli su do pokretnog mosta, koji je čuvala straža, a zatim su ušli u tvrđavu u momentu kada je horizont započinjao da se boji prvim odsjajima zore. Tan-Kju i njena dva verna druga bili su zadržani nekoliko trenutaka na stražarnici, da bi obavestili komandanta o njihovom hvataju, zatim su devojku odveli u salon u prizemlju, čiji su prozori gledali prema moru. Devojka je pogledala okolo, ali nije nikoga videla. Pri nejasnoj svetlost koja je skoro stidljivo ulazila kroz prozorčiće sa gvozdenim rešetkama, primetila je nekoliko stolova pretrpanih hartijom i nekoliko stolica, ali tu nije bila nijedna osoba. Upravo se približavala jednom, prozoru sa rešetkom u nadi da će na horizontu primetiti TouMeng, kada je začula kako se otvaraju vrata i kako neko ulazi. Brzo se okrete, i odmah pođe natrag sa izrazom čuđenja, dok su joj iz usta pobegle ove reči: – Pukovnik Malabon!... Čovek koji je ušao bio je stari pukovnik koji je već odavno morao da pređe pedesetu, sa dugom skoro belom bradom, kožom prilično pocrnelom, živa pogleda i izgleda još uvek ratničkog. Morao je tek ustati pošto još nije opasao sablju a kosa mu je bila još raščupana. – Vi!... Ovde!... – Jeste li me prepoznali, pukovniče?... upita devojka, izlažući svoje vrlo lepo lice svetlosti zore. – Da, odgovori stari vojnik. – Ne zaboravlja se tako hrabra devojka kao što ste vi, koju sam video kako se bori kao najodvažniji vojnici one noći kada sam napao poslednje pobunjenike u Marabonu i koje sam posle oslobodio. Ah!... Pobunjeničko bojno polje bilo je

užasno, ali koliko sam video plemenitih herojstava od strane obeju ratnika!... Da, prepoznajem vas: vi ste ona devojka koju je don Romero Ruis spasao od smrti, stavljajući svoj život u ruke neprijatelja. Vi ste najzad i sestra hrabrog vođe žutih ljudi, HangTua. – Niste se prevarili, pukovniče. – Hoćete da idete da vidite da li je Romero Ruis preživeo nesreću, je li istina? – Da. – Plemenita devojčice... – povika stari vojnik sa divljenjem. – Kolika smelost u tako krhkom telu. On ode da zaključa vrata, a zatim vrativši se mladoj Kineskinji, reče: – Da čujemo šta vi znate o brodolomu Konče? – Znam da se potopio na zapadnoj obali Mindanaoa, kako se pretpostavlja, između Tapiana i Tonbaka. – U stvari, nije se potopio, devojčice, nego se nasukao na stene. Poslednje informacije koje je primila uprava omogućavaju pretpostavku da se nesreća dogodila na ušću Talajana. Izgleda da je nesrećni brod tražio sklonište u Rolesu i da ga je tajfun odvukao prema obali nasukavši ga na peščane naslage reke. – Da li su mogli da se spasu ili ih je progutalo more?... – Nije ih progutalo more nego divljaci plemena Suran koji su ih sprečili da se spasu uz pomoć čamaca. Izgleda da su ih sledećeg dana pošto su se nasukali, Mindanezi, za koje znate kakvi su, manje više gusari, primetili, opkolili a zatim zaposeli brod posle krvave borbe i odveli preživele na obalu kao zarobljenike ili robove. Nekoliko mornara, koji su uspeli da pobegnu sa jednim čamcem i koje je prihvatio jedan makasareski jedrenjak, potvrdilo je ovu vest. Izgleda da se među zarobljenicima nalaze major Alkazar, njegova kćerka i Romero Ruis. – Njegova kćerka!... Terezita!.. – povika Tan-Kju, sa uzdahom. – Da, Romerova verenica. Tan-Kju se naglo podigla i naslonila na prozor, kao da je imala potrebu da udahne malo svežeg vazduha. Pukovnik, koji ju je sledio primeti da je postala vrlo bleda, dok su njene lepe oči, koje su obično bile tako melanholične i slatke, postale tamne i ukočene. – Vaše srce skriva neku tajnu, devojčice – reče stari vojnik. – Vi, u ovom trenutku, mnogo patite.

– Istina je pukovniče – odgovori Tan-Kju, slabim glasom. – Za mene će biti velika žrtva da moram jednog dana da se nađem nasuprot Terezite Alkazar, ali ću to učiniti. – Jadna devojčice!... – Razumeo sam vas i divim vam se još više nego ranije. Hoćete li da krenete? – Da pukovniče, ako me vi u tome ne sprečite. – Ne, tako mi boga! Stražari vas mogu uzaludno iščekivati što se mene tiče. Ko je trebalo da vas odvede u Mindanao? – Brod koji ste videli kako beži. – Gde ćete ga pronaći? – Večeras, u ponoć vratiće se ovde i daće mi znak sa dve rakete. – U redu, devojčice. Danas, vi i vaši drugovi bićete moji gosti a naveče ćete krenuti. Naveče, malo pre ponoći, pukovnik i Tan-Kju, naslonjeni na gornji bedem tvrđave, pored topa koji je sa crnim otvorom cevi izgledao da preti zapadnom horizontu, očekivali su znak starog Kineza. Na horizontu, upravo iznad crne tačke koja se jasno videla na srebrnastim talasima, podigle su se dve svetle linije, koje su, pošto su napravile veliki luk, eksplodirale šireći okolo mnoštvo plavih i crvenih tačkica. – Da, to je brod – reče Tan-Kju. – »U ponoć ćemo najaviti naš dolazak sa dve rakete«, rekao mi je Kseng-Kaj, pre nego što me je ostavio. – Da li treba da odgovorite? – Ne, pukovniče. – Onda siđimo i pripremimo čamac. Napustili su bedem i sišli u dvorište gde su ih čekali Šu-Kin i Pram-Li a zatim su izašli iz tvrđave uputivši se prema grebenu. Sada je crna tačka postala veća i ličila je na mali brod. Jedrila je brzo prema ostrvu ostavljajući duge tragove sa obe strane, pošto je vetar duvao u suprotnom pravcu. – Da – to je Tou-Meng, reče Pram-Li, koji je imao oštrije oči od ostalih. – Za deset minuta biće ovde. – Ukrcajte se – naredi pukovnik. – Vaš čamac nalazi se još uvek između grebena. Zatim okrenuvši se prema Tan-Kju koja je izgledala uzbuđeno, i stavivši joj ruke na ramena, reče: – Želim vam mnogo sreće, jadna devojčice, i nadam se da ću

jednog dana da vidim kako ste se vratili srećni. To zaslužujete. Čamac se brzo otisnuo od obale zahvaljujući brzom i snažnom veslanju Malajca i Šu-Kina i kretao se prema Tou-Mengu, koja je namestila jedra tako da je brod stajao na udaljenosti od osam stotina metara od obale. Jedan čovek stajao je na visokom pramcu broda i davao znak veslačima da požure. Mada je čamac bio još dosta udaljen, Tan-Kju ga je odmah prepoznala. – Hong – teče tiho. – Srećna sam što vidim da se spasao i da je još na brodu. Kada se mali čamac približio, mornari iz Tou-Menga pružili su jedno uže a zatim stepenice od kanapa, i mlada Kineskinja i njena dva druga popeli su se u brod. Hong i stari Kinez trgli su ruku Tan-Kju, dok se brod brzo okrenuo i pobegao na pučinu, okrenuvši se pramcem prema jugozapadu. – Srećna sam što ste uspeli da pobegnete od gonioca – reče devojka – i zahvaljujem vam što ste se vratili po mene. – Sa dva pucnja iz topa dobro podešena, zbunili smo one uobražene stražare – odgovori Hong, osmehujući se. Hong to primeti i blago je prodrmavši, reče joj: – Nemoj misliti ni na prošlost, ni na budućnost, Tan-Kju, mislimo na sadašnjost. Znaš, mogao sam da saznam gde se izgubila Konča. – To znam i ja – odgovori devojka. – Tajfun ju je nasukao na peščani sprud Talajana, gde su je zatim napali mindanezi. – Kako si to saznala? – upita Hong, sa čuđenjem. – Saznala sam od komandanta tvrđave. – Od komandanta tvrđave... Šališ se, Tan-Kju? – Ne, jer sam bila dvadeset četiri časa njegova zarobljenica, ili bolje njegova gošća. Zatim je devojka ispričala svoju mučnu avanturu koja se tako srećno završila, dok je za nju mogla da se kobno završi. – Tako mi Fua i Konfučija!... Prava sreća! – povika Kinez, koji još uvek nije prestajao da se čudi. – Da ti nisi srela tog pukovnika, sada bi bila u tamnici u Manili i možda bi već bila ukrcana za Karolinu ili Marijan. Taj dobri čovek dao ti je informacije koje ja još nisam znao. Za ime Fua i Konfučija!... Zarobljenici plemena Suran!... Neće biti lako iščupati ih iz ruku ovih nitkova, ali Hong je lukav i nešto će uspeti. U redu, prvo ćemo ići u Talajan, a zatim ćemo otići da ih potražimo u unutrašnjosti. Moraćemo da se otisnemo do jezera

Linguasan ili do onog udaljenijeg, Butuan i ko zna da li ćemo pronaći sve zarobljenike. Ne mogu svi da podnose okrutno robovanje kod ovih divljaka koji odrubljuju glave. – Šta hoćeš da kažeš, Hong?... – upita Tan-Kju, trgnuvši se. – Hteo sam da kažem ne mogu svi da imaju snažnu volju Cveta bisera, okaljenu u strahotama rata i surovim naporima na bojnom polju, i nisu svi imali sreću da uspeju da pobegnu kada je došlo do napada na brod. – Ti govoriš o Tereziti?... – Da, o njoj... ali možda i o drugim – dodade Hong, jednoličnim glasom. Zatim, okrenuvši se prema Tseng-Kaju, koji se nalazio na kormilu, povika: – Hej, stari moj, stalno dalje od obale, za sada. Bolje je nemati poverenje u krstarice koje nadgledaju, koje su mogle da prime naređenje da nas potope uz par hitaca iz puške. Hajdemo prema jugu, na visini Kalamina. I tridesetog aprila putovanje kroz arhipelag srećno je završeno bez nezgodnih susreta i Tou-Meng, na kojoj je vladalo uzbuđenje zbog opasnosti da se ne nasuče na neko od mnogobrojnih ostrvaca, nastavljala je slobodno putovanje prema jugo-zapadu, uputivši se prema ostrvima Gagavanes. – Za pet ili šest dana, ako se vreme ne promeni, ugledaćemo zapadne obale Mindanaa – reče Hong, Tan-Kju. – Ne mogu da dočekam taj trenutak – odgovori devojka. – Mislim, Hong, da svaki dan divljaci mogu da ga odvedu sve dalje od obale. – To je moguće – odgovori Hong, pogođen ovim razmišljanjem. – Gusari će požuriti da prodaju zarobljenike nekom od sultančića iz unutrašnjosti da bi zameli tragove njihove otmice i da bi lišili Romera i njegove prijatelje nade da pobegnu na palubu nekog jedrenjaka: – Bićemo dakle primorani da organizujemo oružani napad? – upita Tan-Kju. – Koji bi bio odmah ugušen, čim bi napustio obalu. Ne, Tan-Kju, to ne bi bilo pametno. – Onda šta nameravaš da učiniš? – To će se videti kasnije. – Ćuti. – Ti mrziš Romera.

– Romero nije Kinez i pošto je odbio najznačajniji biser Božanske Imperije ranio je celu koloniju žutih ljudi, ali... dosta ovako. – Zašto prijatelju? – Zašto želiš to da znaš?... Ali želeo bih da ti za uvek ugasiš plamen koji ti je ožario srce, i da zaboraviš onog čoveka koji nije umeo da te voli, dok bi svi tvoji zemljaci bili srećni da imaju osmeh i pogled Cveta bisera. – I ti, Hong?... – Možda više od ostalih – odgovori Kinez u čijem glasu je treperelo gorko žaljenje. – A ti ga još voliš – nastavi on sa iznenadnom žestinom – još ga voliš, dok Romero, ne samo što je razorio tvoj san, nego što je učinio da se ugasi i život najhrabrijeg čoveka kojim se ponosila nacija žutih ljudi, tvoga brata Hanga. – Ćuti, molim te, Hong – prošaputa Tan-Kju sa gorčinom. – Neka bude – reče Kinez – pronaći ćemo Romera. Ali pazi TanKju da susret sa njim za tebe ne bude koban, jer ako ti umreš, tako mi Fua i Konfučija, ubiću i njega i belu ženu!...

UŠĆE TALAJANA Dvanaestog maja jedrenjak, pošto je prešao tesnac Bazilan i ponovo ugledao svetionik Zamboanga, prešavši zaliv Ilana, ugledao je zapadne obale Mindanaoa, između vrhova Tanalizaha i Tapiana. Veliki deo ove prostrane zemlje nalazi se još pod dominacijom sultana koji više ili manje javno podržavaju gusarstvo. U južnim predelima nalazi se čak neko, tako moćan da zadaje mnogo jada i muke Špancima ukoliko pokušaju da ostvare njihove osvajačke želje, i koji može da izađe na bojno polje sa nekoliko desetina hiljada hrabrih ratnika, dok su severni krajevi većim delom u rukama. Hara, nezavisnog naroda, koji ima nekoliko poglavara koji su međusobno u čvrstom savezu. U unutrašnjosti, nalazi se narod koji je potpuno divlji, vrsta crnaca koja podseća na Igorote i na crnce sa Filipina, koji skoro stalno žive u međusobnom ratu i krvoločna plemena koja izgleda nemaju drugu strast nego da prikupljaju ljudske lobanje, ubijaju svaku osobu koja nesrećom dospe u njihove ruke. Tou-Meng, pošto se približila obali, spustila je deo svojih velikih jedara da bi nastavila put laganije, pošto je Tseng-Kaj znao da ispred ove obale postoje peščani nanosi i koralni grebeni: pošto je prema jugu prepoznao poluostrvo Tapijan, stari Kinez je okrenuo krmu prema severu da bi stigao u blizinu Rio Talajana, na čijem ušću se, prema obaveštenju dobivenom od španskog kapetana, nasukala topovnjača. Hong i Tan-Kju želeli su, pre svega, da posete mesto gde su gusari napali mali parni brod, da bi se uverili da nisu pogrešili put, pre nego što se upute u unutrašnjost. Pored toga znali su da će sresti

nekog ribara ili nekog stanovnika koji će moći da im da nekakve podatke o gusarima koji su učestvovali u napadu na brod. – Naći ćemo nekoga koji će moći nešto da nam ispriča – TsengKaj reče Tan-Kju koja ga je upitno gledala. – Na ovoj obali naselja su retka, ali pošto se Talajan ne nalazi daleko od Kotabado, grada na reci Rio Grande, sigurno ćemo sresti ribare. Ali otvorimo dobro oči, jer sultan iz Selangana naklonjen je gusarima i govori se da ih čak potajno bodri. Kada su se usudili ovde da napadnu španski brod, neće se ustručavati da napadnu i jedan siromašni jedrenjak. Srećom sam iz sanduka pobunjenika uzeo četiri tuceta granata, koje će dobro zagrejati leđa ovih opasnih zemaljskih ajkula. Hej!... Podignite sva jedra i jedan čovek neka ide na pramac sa dubinometrom. Tou-Meng, koja je malo pre toga spustila jedra, čim su joj mornari ponovo podigli jedra nastavila je put duž obale koja se pružala na razdaljini od dve milje. Obala je izgledala napuštena i pokrivena šumom, čiji su se krajevi sa korenjem kupali u moru. Videla su se samo velika jata ptica, selanganskih lastavica koja su pravile gnezda tako pohlepno tražena od strane proždrljivaca Božanske imperije i bogatih Malajaca, morskih lastavica, tropskih ptica, velikih albatrosa i teških pelargopsisa sa crvenim kljunom kao koral i ogromnih dimenzija u odnosu na telo krilatih životinja. Hong i Tseng-Kaj izvirivali su nadajući se da će otkriti neki ribarski čamac ili kolibe, ali bez ikakvog rezultata. Ove obale, nekada naseljene i posećene malezijskim prahosima, makasarezkim padevakanima i kineskim brodovima, sada su potpuno opustele. Čak je izgledalo da su i stanovnici pobegli u unutrašnjost. U 10 časova ujutro Tou-Meng, koja je nastavljala putovanje brzinom od tri čvora na jedan čas, prošla je ispred Tenuana, male reke koja protiče između peščanih sprudova a kasnije ispred Matabara blizu čijeg ušća je trebalo da se nalazi jedno malo selo, ali ni Tseng-Kaj ni njegovi ljudi nisu uspeli da vide nikakvo naselje. Izgledalo je da je sve razrušeno, ali nije se znalo da li su to učinili sami stanovnici ili gusari koji su napali topovnjaču. U podne, pošto su prešli duboke uvale koje se nalaze na obali, vrstu kanala koji po malo podsećaju na fjordove u Norveškoj, spustili su sidro u ušće Talajana. Hong, Tseng-Kaj i Tan-Kju, su bacili sumnjičave poglede na ove šume koje su mogle da posluže kao sklonište razbojnicima koji su napali topovnjaču, popeli su se na jarbol da bi bolje videli dve obale i

gornji tok reke, pre nego što započnu sa istraživanjem, pošto im mir koji je vladao na ovom mestu uopšte nije ulivao poverenje. – Videćemo – reče Hong, pošto se postavio na najviši deo jarbola. – Ako je topovnjača ovde napadnuta, morali bi ovde pronaći neki ostatak. Šta misliš, Tseng-Kaj?. – Hoćete li jedan savet? – reče Tseng-Kaj, koji se pre par trenutaka zamislio. – Krenimo u istraživanje čamcem po reci. Voda je duboka i topovnjača, da bi se spasla od razjarenog mora možda je prešla s one strane ušća. – Verujem da je tvoj savet najbolji – reče Hong. – Poći ćemo ja, Tan-Kju, Pram-Li i mladi Šu-Kin. Ti ćeš ostati sa tvojim ljudima i pazi na Tou-Meng. – U pravu si. Ne bih se usudio da je napustim. Ako ništa ne pronađete, poći ćemo u Kotabado. Nemoguće je da se tamo nešto ne zna. – Dajte mi deset minuta vremena – reče Tan-Kju. Kada čamac bude u vodi, i ja ću biti spremna. Dok je žurila da se spusti u kabinu na krmi, koju joj je galantno stavio na raspoloženje stari Kinez, mornari su spuštali u more mali čamac, pošto su ga prethodno snabdeli oružjem, municijom i životnim namirnicama, pošto ne bi bilo pametno krenuti ovim vodama nenaoružan posle izvršenog napada na topovnjaču i zagonetnog nestanka stanovništva. Hong se spremao da siđe da bi stigao Pram-Li i Šu-Kina, koji su već ščepali vesla, kada je ugledao kako iz kabine na krmi izlazi jedan mladi mornar, elegantnog izgleda koga ranije nije video. – Da li još uvek prepoznaješ u meni ženu? – upita ona, smejući se. – Ne, ali si tako lep mornar da kada bi bila kapetan broda odmah bi te oteo – odgovori Hong. – Ideja ti je odlična, devojčice moja. – Onda krenimo. Upravo su se spremali da napuste brod, kada im je Tseng-Kaj, koji ih je nekoliko trenutaka vrlo pažljivo slušao, dao znak rukom da se zaustave. – Šta hoćeš? – upita Hong, iznenađen. – Slušaj – odgovori stari Kinez. U tom trenutku na zavoju reke pojavi se barka načinjena od trupa drveta, na kojoj se nalazio čovek koji je bio skoro nag, jer nije imao ništa drugo sem jednostavnog komada kalikota (calicot) stegnutog oko bedara, i jedne marame vezane oko glave.

Bio je to omalen čovek prilično plećat, sa dosta potamnelom kožom, koja je imala primese crvenkaste boje, mišićavih ruku i nogu. Njegove crte lica bile su sve drugo a ne lepe. Imao je spljošten nos, usta prilično široka, izbočene jagodice, a male oči koje su u sebi imale nešto sumorno bile su dovoljne da bi se i na prvi pogled prepoznao Malajac. Kada je stigao ispod broda, priveza barku za čamac, zgrabi uže koje mu je bacila posada i pope se na brod sa iznenađujućom hitrinom kojom je posebno obdarena ova rasa valjanih mornara. – Evo me – reče on, bacivši brz pogled na brod i na ljude. – Daj mi čašu sam-šua i duvan koji si mi obećao. – Daću ti ne jednu čašu nego celu flašu i toliko duvana da ćeš moći da pušiš čitavu nedelju dana, kao i jedan kriss, ako želiš, ali pod jednim uslovom, – reče Kseng-Kaj. – Govori, – odgovori Malajac, čiji se nemirni pogled sada zaustavljao čas na ljudima koji su ga okruživali, čas na brod. – Da li živiš dugo vremena na ovoj reci? – Mnogo godina. – Da li si ti video topovnjaču na kojoj su se nalazili beli ljudi, koja je ušla u ovu reku?... Malajac se čuvši ove reči trgnu, dok je oči uperio prema starom Kinezu, kao da je želeo da pogodi cilj ovog pitanja, zatim upita, sa izvesnom zebnjom: – Šta hoćeš da znaš?... – Jednostavno gde se nasukala topovnjača. – Ako ti pokažem gde se nasukala, ti ćeš mi dati jedan kriss, sam-šua i duvana, zar ne? – Da. – Onda dobro. Potopila se na ovoj reci. – A gde? – Tamo dole – odgovori Malajac, pokazujući gornji tok reke. – More je bilo strašno tog dana kada se brod koji se pušio pojavio na ovim obalama tako da je i ušće Talajana bila uznemireno, te su beli ljudi, da bi se spasli, iznenada bili ponešeni strujom. – I nasukali su se?... – Na jedan veliki peščani sprud. – A zatim?... Malajac umesto da odgovori, ponovo poče da ga gleda sa dva oka koja su podsećala na dve čiode.

– Zatim – reče uz ponovno oklevanje – napali su ih gusari. – Koji?... – To ne znam, nisam učestvovao u bici. Kada sam ujutro sišao niz reku da bih otišao na obalu da pecam ribu, sve je bilo završeno i na sprudu je ostao samo poluuništeni trup broda. – Stari Kinez nameravao je da nastavi sa pitanjima kada mu je Hong dao znak da bi ga zaustavio, rekavši mu zatim na kineskom: – Dopusti da se ja za ostalo pobrinem kasnije. – Izdao je naređenje mornaru da donese Malajcu jednu flašu sam-šua, jakog pića koje piju Kinezi i koje se dobija previranjem pirinča, nekoliko paketa duvana i jedan kriss, a zatim reče: – Sada ćeš nas odvesti da vidimo trup topovnjače, zar ne valjani čoveče?... – Da, ako to želite – odgovori Malajac. – Ali vas upozoravam da na reci često ima gusara, i zato vam savetujem da me više vas sledi. – Nemoj da se plašiš – reče Tan-Kju. – Imamo puške ostraguše i četiri stotine metaka, a ti znaš da mi umemo uspešno da ih upotrebimo. Tan-Kju, njena tri prijatelja i sumnjičavi Malajac ukrcali su se u tešku kanou, koja je bila toliko velika da je mogla da primi najmanje deset osoba, i prešli su brzo rečicu u čemu im je pomogla morska plima, tako da je čamac jurio kao strela. Kanoa, zahvaljujući morskoj plimi, nastavljala je da brzo prelazi reku, koja je stalno imala zavidnu dubinu. Obe obale bile su pokrivene gustim šumama raznovrsnih palmi, koje su preplitale u neredu svoje ogromno pernato lišće, vrlo visokim durionima, bogatim odličnim plodovima naoružanim bodljama, golemim »tek« koji su se uzdizali iznad svega, ebanima, kedrovima i divnim bado, vrlo cenjenim drvećem jer se iz koštica njihovih plodova izvlačila vrlo tražena mast, koja je u trgovini poznata kao ulje iz Makasara. Čamac se kretao u naznačenom pravcu. Hong i Tan-Kju povili su se sa velikom znatiželjom iznad vode, koja je i ovde sačuvala bistrinu. Tada oni zajednički uzviknuše. Sa dna reke uzdizao se, skoro do površine reke, jedan deo jarbola na kome su se nalazila još uvek dva kotura i nekoliko užadi, koja su se zaplela za neku podvodnu stenu. – Hong – prošaputala je ona drhtavim glasom – je li to stvarno od Konče?... – Videćemo – odgovori Kinez. – Uspostavite ravnotežu i nemojte

kretati čamac. Naže se napred, zagnjuri snažne ruke u vodu, i zgrabi jedno uže koje je plovilo na površini, i skupivši svu snagu, započe snažno da ga vuče. Olupina, usled snažnog zamaha odvoji se od dna, i deo veći od polovine iziđe iznad vode da bi ponovo odmah pao u vodu, digavši pri tome snežno belu penu. – Za ime Fua i Konfučija!... – povika Kinez. – Pogledaj, TanKju!... Ponovo je brzo zgrabio jarbol pre nego što ga je struja odvukla i pokazivao je devojci široki prsten od metala na kome je bilo utisnuto jedno ime. – Konča!... – povikala je Tan-Kju, povivši se napred. – Konča!.. Hong, Pram-Li, Šu-Kin!... Jarbol Konče!... – Da – reče vođa tajnih društava. – Nisam verovao da će nam se sreća tako brzo osmehnuti. Ovo je komad jarbola španske topovnjače koju je možda uništilo topovsko tane. On pusti jarbol i dade znak Pram-Liu i Šu-Kinu da nastave sa veslanjem. Izgledalo je da Tan-Kju nije primetila da je čamac ponovo krenuo. Uspravljena na krmi, sagnute glave, sa rukama na srcu, sledila je vlažnim očima ostatak Konke, koji je išao za strujom, čas ponirući u vodu čas izbijajući naglo na površinu. Kada je iščezao na zavoju reke, Cvet bisera pade lagano na klupu, stegnuvši glavu rukama a Hong, koji ju je pažljivo promatrao, čuo je kako je ona dugo uzdisala. – Njena ljubav za tim čovekom neće nikada prestati – reče tiho Kinez. – Jadna devojka!... Jedan čudan zvuk koji je podsećao na zvuk nekog instrumenta, možda morskog puža, koji je odjekivao na levoj obali reke, prekide ga u razmišljanju: – Šta je to? – upita, gledajući Malajca koji se naglo digao. – Ne znam – odgovori ovaj, sa izvesnom zbunjenošću koju je Hong primetio. – Možda je to nekakav znak?... – Verujem da je to bio neki majmun. – Pram-Li, da li si čuo da majmuni puštaju takve glasove? – Trup topovnjače! – povika u tom trenutku Malajac. Tan-Kju i Hong skočiše na noge, gonjeni najživljom radoznalošću. Kada je kanoa prešla jedan zavoj na reci, tristo ili četiristo koraka napred, pojavila se crna masa koja je ležala poluokrenuta kod leve

obale, na rubu velikog peščanog spruda koji je većim delom bio van vode. – Konča!... – povika Tan-Kju prebledevši. Zatim se jadna devojka, savladana osećanjima, povila na stranu, oslonivši se na Honga. Izgledalo je da je odjednom izgubila svoju neobičnu snagu i da se njena čvrsta nit iznenada prekinula. – Ti, Tan-Kju, hrabra moja!... – reče Hong, sa blagim prekorom. – Topovnjača mi je oduzela hrabrost, – prošaputa devojka, uz prigušeni jauk. – Podseća me na kobnu noć koja je slomila moje srce, koja je razorila najlepši san mog života i na to da sam izgubila HangTua. – To je istina – odgovori Hong tužnim glasom. – Dođi Tan-Kju da vidimo da li ćemo naći nekakav trag od Romera.

IZDAJA MALAJCA Konča, koju je Tan-Kju odmah prepoznala, ličila je sada samo na olupinu. Ona lepa topovnjača koju je jadna Cvet bisera videla kako je zaplovila, brza kao ptica, one noći kada je izgubila Romera, bila je strašno osakaćena od Talajariskih razbojnika: Sve je nestalo: jarboli, kabine, komandni most, krmilo, topovi, sidra, lanci i užad. Ostao je samo trup sa dimnjakom, dok je sve ostalo bilo izbačeno i pokidano, sa pokidanim pramcem kroz koji je prodrla voda. Paluba je pružala još žalosniju sliku. Prečage su na više mesta bile iskidane pošto su pohlepni gusari želeli da se dočepaju svakog metalnog dela, stepenice su odneli, dok je ulaz iz gornjeg u donji deo broda bio podignut. Svuda su se videli ispražnjeni sanduci, komadi odela, ostaci hrane, izlomljene postelje, puščani i topovski meci, poneka izlomljena sablja i sekira, velike mrlje od krvi a na krmi nekoliko ljudskih skeleta koji su pripadali napadnutim ili možda napadačima. Hong i Tan-Kju, popeli su se na iskrivljenu gornju palubu topovnjače zajedno sa Šu-Kinom, i uklanjali su nestrpljivo sve pokidane predmete, u nadi da će pronaći nekakav trag od Romera, Terezi te ili majora Dalkazara, ali sve je bilo uzalud. Dva Kineza otišla su čak da pomere skelete strahujući da se tu nalazi i skelet meleza. Prema ostacima pantalona i košulja videlo se da su to bili mornari. – Veliki Budo!... Šta se desilo sa njim?... Gde li su ga odveli?... Da li ću moći jednog dana da ga vidim?... – Ćuti, Tan-Kju – reče Hong, zapovedničkim glasom. Čudan krik ili bolje ono tajanstveno urlikanje koje su čuli dok su se penjali uz reku, ponovo je odjekivalo na levoj obali, i to vrlo blizu.

– To je sigurno nekakav znak – reče Kinez, koji je počinjao da biva nemiran. – Plašim se da nećemo mirno provesti noć. – Malajac, koji je do tada ostao u kanoi sa Pram-Li, uspeo se na gornju palubu topovnjače. Više nije izgledao miran, čak su njegovi pokreti i njegove oči pokazivale veliki nemir. – Jesi li čuo? – upita on Honga. – Da – odgovori Kinez. – To je znak, sada sam siguran da se ne varam. – Čiji?... – Od gusara koji su nastanjeni u gornjem delu reke Talajan. Hong uze Tan-Kju za ruku i povuče je brzo prema levom boku broda koji je skoro dodirivao peščani sprud pošto je topovnjača bila prevrnuta, zatim je spusti u čamac, govoreći: – Brzo, pođimo!... Mrak je brzo padao, pošto u predelima oko ekvatora nije bilo sumraka. Ptice i majmuni, čim je nestalo sunce, požurili su da pronađu svoja gnezda i skrovišta završavajući svoje brbljanje i neusklađene koncerte. Posle zaglušujuće buke nastupila je duboka tišina, koju je narušavao samo šum vode koja je zapljuskivala dve obale. Kanoa se brzo odvojila od trupa topovnjače koja se uzdizala kao gigant na ivici spruda, kao kit nasukan na pesak. Dva Malajca veslala su lagano, nastojeći da se što je bilo moguće manje čuju šumovi, dok su Tan-Kju, Hong i Šu-Kin držali puške uperene prema levoj obali kako bi bili spremni da odgovore na prvi napad, i sada su svi bili ubeđeni da ih gusari prate. Kanoa je već prešla pola reke, kada Hong, čiji je pogled bio uperen u drveće, usred koga je odjekivao znak, ugleda kako se lenjo podiže jedan par onih strašnih i ogromnih šišmiša zvanih tainan i koji su više ličili na mačke i na lisice nego na ptice. Pri uzletanju pustili su zastrašujući krik i umesto da se zaustave na obali, preleteli su reku. – Jesi li videla? – Hong upita Tan-Kju. – Da – odgovori devojka, – i pošto su se ovi tainani tako naglo podigli, to znači da ih je uplašio nekakav čovek. – Ili više ljudi, – dodade Hong. – Ali obala je blizu i biće stvarno mudri ako nam pronađu trag usred šume. – Plašim se za Tseng-Kaja. – Nemoj da se uznemiravaš radi njega.

Kanoa je stigla kod obale i dva veslača, poslednjim udarcem vesala, zaustavili su je usred rastinja uz obalu reke. Hong, pre nego što je izašao iz čamca, osluškivao je da li se nešto čuje, i pošto se uverio u duboku tišinu koja je vladala usred šume, skočio je na zemlju. Tan-Kju i drugi su ga sledili, jedni naoružani puškama a Malajac sa strašnim bolo u ruci. – Vodi nas – reče Hong Malajcu – ali pazi pošto ću ja ići iza tebe i na prvi znak sumnje jednim hicem iz puške razmrskaću ti glavu. – Uopšte ne žalim da budem ubijen – odgovori ribar, trudeći se da se nasmeje. – Dovešću vas zdrave i čitave u moju kolibu. – Ovaj tihi i oprezni hod kroz gustu i mračnu šumu trajao je oko dvadeset minuta, nakon čega se ribar zaustavio na obali jedne male reke koja je morala biti pritoka Talajana. – Stigli smo – reče, okrenuvši se prema Hongu, koji je stajao iza njega, stalno mu preteći puškom. – Gde je tvoja koliba? – upita Kinez. – Skrivena je iza ovog grmlja. On se spusti stazicom koja je vodila između rastinja i odvede Honga i njegove drugove usred ogromnog drveća, gde se podizala najednom malom proplanku, jedna koliba od bambusa sa kupastim krovom, napravljena od velikog lišća palim koje je bilo čvrsto vezano. Jednim udarcem nogom otvori vrata i dade Hongu komad smolaste grančice da bi je upalio, a zatim pozva i ostale da uđu. – Sada možemo biti sigurni da nas neće napasti – primeti Hong. – Noću nije lako slediti trag usred guste šume. Da li ste gladni? Mogu li vam ponuditi nešto za večeru. – Biće to dobrodošlica – odgovori Hong. Malajac ode da uzme nekoliko posuda i stavi ih ispred gostiju, pozvavši ih da se slobodno posluže. Kada su večerali, ribar je postao neobično prijatan i ljubazan, uputi se u ostavu i nekoliko minuta kasnije vrati se noseći papirnu vreću rokoka, malih vrlo dobrih cigareta, uvijenih u suve listove nipe, od plodova duriona, banane i jednu posudu punu brama, pića koje se dobijalo previranjem pirinča, šećera i soka izvesnih vrsta palmi. Šu-Kin i Pram-Li, u dobrom raspoloženju, upalili su cigarete i ispraznili nekoliko šoljica ovog pića, ali Hong, ili zato što se plašio nekog iznenadnog napada ili zato što je mrzeo piće, odbio je uprkos insistiranja ribara, koji je izgledao iskreno vrlo neraspoložen što ne može da ponudi nešto bolje.

– Ti si nam ponudio i suviše – reče Hong. Nikada ne bih pomislio da se može naći toliko toga usred šume i mi ćemo te kasnije za to nagraditi, ako nam gusari dozvole da se vratimo na Tou-Meng. – Sutra više nećemo biti u opasnosti – odgovori ribar – jer se gusari ne usuđuju da napadaju danju pošto se plaše brodova sultana Selangana koji s vremena na vreme dolaze da obiđu ušće Talajana. – Ja sam verovao da su ovi gusari sultanovi podanici. – Ne, oni dolaze iz daleka, sa jezera Butuan, pošto su podanici sultana Bakata. Zatim, promenivši oštro glas, dodade: – Kasno je, možemo da idemo na spavanje. Sutra, kada budemo na brodu, ako to želite, možemo da nastavimo ovaj razgovor. – Nudim vam moju ostavu gde se možete odmoriti i gde se možete osećati komotno i bezbedno, dok ću ja da legnem ovde. – Želim da spavam – reče Šu-Kin, koji je izvesno vreme neprestano zevao. – Ne znam da li je to zbog vlažnog vazduha u ovoj šumi ili zbog tvoga brama, ali meni se mnogo spava. – To je šumski vazduh – odgovori ribar, sa blagom ironijom u glasu. Uze baklju i odvede goste u ostavu, gde je prostro nekoliko ponjava za Tan-Kju zamolivši je, ljubaznim recima koje su bile neobične za ovog siromašnog ribara, da legne, a zatim pošto je poželeo laku noć i ostavio upaljenu grančicu u jednu rupu na podu, povukao se u kuhinju. – Za ime Fua i Konfučija!.. povika Hong. – Sumnjao sam da je ovaj čovek hulja, ali moram priznati da sam učinio veliku grešku. Nisam nikada naišao na ljubaznijeg Malajca, bez uvrede prijatelja, Pram-Li. – Počeću u to i ja da verujem – reče Tan-Kju – ali ipak će svako od nas na smenu da stražari. Opreznost nikada nije suvišna. – Ja ću prvi – reče Šu-Kin – jer osećam ako zaspim da se neću probuditi do zore. Ne znam da li je to zbog onog prokletog pića ili zbog onih odličnih cigareta, ali užasno mi se spava. Dok šećkam po ostavi, nadam se da će me proći. Prošao je jedan sat, možda i dva, kada se Hong, koji je imao lagan san, probudi od nekoliko udaraca za koje je izgledalo da dolaze sa unutrašnjih vrata. Verujući da je to ribar koji ga zove, brzo se podiže. Baklja je još uvek gorela, te je stoga mogao odmah da vidi ŠuKina ispruženog u jednom uglu kolibe, kako mirno spava. – San ga je savladao – promrmlja. – Srećom sam se probudio. –

Pogleda Tan-Kju i Pram-Lia i vide kako oboje spavaju. Odjednom se seti udaraca koje je čuo i približi se vratima da upita ribara. Škripanje koje je dolazilo iz susedne sobe, iznenada ga je zaustavilo. – Šta to znači? – prošaputa, pružajući ruke prema pušci. – Da li smo izdati?... Približio se oprezno Pram-Liju i prvo ga je lagano a zatim snažno prodrmao. Izgledalo je da je i Malajac utonuo u čvrst san pošto nije otvarao oči. Odjednom se u Kinezovoj glavi rodila sumnja. – Možda su bram i cigarete imali u sebi neko narkotično sredstvo? – upita se on. Približio se Tan-Kju i dodirnuo je. Bio je dovoljan ovaj blagi dodir ruke da bi se devojka probudila. Upravo je nameravala da upita Honga šta hoće, ali se zaustavi videvši Kineza kako stavlja prst na usta, dajući joj znak da ćuti, a zatim joj se on približi i prošaputa na uvo: – Tan-Kju izdati smo. – Od ribara? – upitao ga tihim glasom. – Da. Naš prijatelji su popili bramu i neko jako narkotično sredstvo i nemoguće ih je probuditi. – A ribar?... – Ćuti! Čuješ li?... Tan-Kju je slušala napregnuto, i čula je kako se laga no i oprezno otvaraju vrata kolibe, a zatim kako se približava neko laganim korakom.

GUSARI SA TALAJANA Svetlost od upaljene smolaste grančice, koja je prolazila kroz pregradu od bambusa i isprepletanog lišća, dovoljno je osvetljavala kuhinju da bi se videlo šta se tamo dešava. Prva stvar koju su Hong i Tan-Kju videli bio je Malajac koji je stajao uspravno, naoružan dugim pisan-lautom, jednom vrstom vrlo oštrog noža. Bio je povijen napred kao da je nešto osluškivao sa velikom pažnjom. Ostao je u ovom položaju nekoliko trenutaka a zatim se približio vratima i otvorio ih propustivši dva čoveka koji su bili kao i on polugoli i naoružani boloom i krissom. Ličili su na dva Malajca, ali slaba svetlost nije dozvoljavala da se vidi njihova boja tako da su mogli da budu i Mindanezi. Između ove tri osobe poče tiho brz razgovor. – Da li spavaju arang-kaja? – Da – odgovori ribar – dvojica od njih, kojima sam u bram stavio opijum neće se probuditi pre nego što prođu dvadeset četiri časa. – A druga dvojica? – Jedno je devojka i neće nas uznemiravati a drugi je najsnažniji, možda najhrabriji i sigurno neće napustiti svoje drugove koji ne mogu da se probude. – Onda možemo da krenemo u napad. – Potpuno smo sigurni. Brod je usidren na ušću reke i za tri časa biće u našim rukama. – Da li je brod naoružan? – Ima samo jedan top i posadu od petnaest ljudi. – Pošto je usidrena na ušću reke, može nam pobeći, arang-kaja.

– Na ušću se nalaze peščani sprudovi te ćemo stoga poslati nekoliko brzih plivača da preseku konopce sidara. Pre nego što Kinezi to opaze, struja će odneti brod i nasukaće ga na peščani sprud. – Znači ponavlja se igra sa topovnjačom? – Da – reče ribar. – Da li su se svi sakupili? – Za dva časa svi će se ukrcati. – A dva prahosa? – Obavešteni su da se sakriju na ušću reke gde će preseći put brodu. – Onda hajdemo. – A ovi ljudi? – Doći ćemo po njih sutra, ništa ne brini. Stalo mi je do devojke. Rekavši to, ribar i njegovi prijatelji izađoše zatvorivši oprezno vrata. Hong je učinio pokret kao da će pojuriti za ova tri razbojnika ali TanKju ga je zadržala. – Šta hoćeš da učiniš, Hong? – Za ime Fua i Konfučija!... – povika Kinez lupivši se po čelu. – Setio sam se!... Možemo obavestiti Kseng-Kaja o prevari i spasti ove dve spavalice. – Kako, Hong?... Govori, požuri, minuti su dragoceni. – Sakrićemo ih u neko gusto grmlje a zatim ćemo sutra doći da ih potražimo. Položio je drugove usred divljih banana, čije je ogromno lišće bilo više nego dovoljno da ga sačuva od najoštrijih pogleda, a zatim se brzo vratio u kolibu i preneo ovde i Šu-Kina. Za vreme ove šetnje dvojica uspavanih nisu učinili ni najmanji pokret što je dokazivalo da je količina opijuma koji im je stavio prepredeni ribar bila vrlo velika. Završivši to, Hong se vratio kod Tan-Kju koja je ostala na obali, i reče joj: – Sada možemo da krenemo. Budi stalno pored mene Tan-Kju i nemoj se plašiti. Ako bude potrebno neka me ubiju, ali ti nećeš pasti u ruke gusara. – Hvala, Hong – odgovori devojka. – Ti si hrabar. – U očima Kineza zablistao je ponos kada je čuo ove reči koje je izgovorila sestra heroja žutog naroda. – Da – reče on – dopustiću da me ubiju ali ćeš ti stići na TouMeng.

On stavi pušku preko ruke, pošto je promenio metak plašeći se da ga je noćna vlaga oštetila, dade znak devojci da bude uz njega i reče: – Ova rečica uliva se u Talajan blizu ušća, te stoga ako i idemo njenom obalom neće postojati opasnost da se izgubimo. – Oboje krenuše, držeći se ivice šume, gledajući na sve strane da ih neko ne bi iznenadio i trudeći se da se što manje čuju. Hong i njegova saputnica nisu se zaustavljali, čak su ubrzavali hod, da bi stigli na Tou-Meng pre nego što se gusari sakupe da bi ga napali. Tou-Meng nalazila se usidrena na istom mestu gde su je ostavili, na istoj razdaljini od obale, sa poluspuštenim jedrima, pošto je, možda, sumnjičavi Tseng-Kaj smatrao da nije pametno da budu podignuta, kako bi i pri najmanjem napadu mogao odmah da se otisne na pučinu. Mada su Hong i njegova saputnica bili udaljeni dve stotine koraka od jedrenjaka, oni su mogli da vide nekoliko ljudi koji su bili grupisani na pramcu, i koji su možda očekivali povratak kanoe. Stavili su čamac u vodu i uputili se ka brodu. Ljudi koji su stajali na pramcu i koji do tada nisu ništa primećivali, pošto su možda bili zauzeti posmatranjem gornjeg toka reke, pojurili su prema ogradi palube gledajući u vodu. – Za sto hiljada pagoda... povika jedan glas. – Neka me proždere krokodil, ako nisam čuo da je neko izgovorio moje ime. – Ćuti – povika Hong. – Baci stepenice ili uže, Tseng-Kaj. – Stari Kinez, koji se nalazio na Tou-Mengu baci stepenice od užeta i Hong i Tan-Kju, sa kojih je curila voda, popeše se na brod. – Vi... sami... na ovaj način!... povika Tseng-Kaj sa čuđenjem. – Veliki Budo!... Šta se desilo?... – Idi da se skineš i da promeniš odeću, – reče Hong Tan-Kju. – Sada sam kod tebe, stari moj. Ako hoćeš da spaseš svoj brod, nemaš ni trenutak vremena za gubljenje. – Šta kažeš?... – Kažem da smo prevareni od one hulje ribara i da će nas uskoro napasti. Zatim u par reči ispriča mu šta se desilo i kako su svi bili u velikoj opasnosti. – Ah!... Hulja malajska!... povika stari Tseng ljutito. Postoje ovo izgovorio naredi da se popne sva posada broda na palubu sastavljena od petnaest snažnih momaka koji su se dokazali u

krvavoj borbi protiv gusara iz Tonkina, i izda komandu da svi obuju velike cipele za more, a zatim izabravši četvoricu najsnažnijih, reče im da donesu sanduk koji je bio skriven u njegovoj kabini. Kada su četiri mornara, uz malo muke, donela ovaj sanduk na krmu, postoje bio vrlo težak, Tseng-Kaj mu sa dva udara sekirom izbi dno. Odmah se rasu reka metaka, velikih kao orah i oštrih vrhova, koji su se kotrljali na sve strane. Bilo ih je dve ili tri hiljade a možda i više, jer su prekrili celu palubu; od pramca do krme. Ovi meci bili su bezopasni, ili skoro bezopasni, za ljude koji su obuveni u velike čizme za more, ali strašno opasni za one koji su bosi. Upotrebljavani su na brodovima trgovaca kolijeima tj. kineskim emigrantima za rad u rudnicima šalitre. Često se dešavalo da su se ovi jadni emigranti, skoro uvek okruženi prevarom i nasiljem, bunili zbog loših postupaka koje su trpeli na palubama brodova, loših postupaka koji su bili isti, ako ne i gori, od onih koje su trpeli afrički robovi na palubama trgovaca crnačkim robljem. Vlasnici tih brodova da bi izbegli da budu masakrirani sa svojom posadom, prosuli bi na palubu jedan ili dva sanduka ovih metaka sklonivši se zatim na sigurno mesto. Pošto su napadači bili bosi iznenada bi se zaustavljali i bili su prisiljeni da se povuku na most ako nisu želeli da ih istrebi posada koja se ne bi libila da upotrebi i oružje. Kseng-Kaj koji se takođe bavio trgovinom kolijea sačuvao je jedan sanduk ovih opasnih igračaka i prosuo ih po palubi da bi sada odrao noge gusarima. Pošto je to učinio stavio je top na krmu na najisturenije mesto, pošto ga je prethodno napunio topovskim đuletom a na pramac jedan veliki bacač koji je držao skriven u prostoru za tovar. Zatim je rasporedio duž ograde na pramcu i krmi nekoliko bombi i pušaka, odličnog oružja koje je uz Hongov pristanak uzeto iz sanduka pobunjenika. Kada su se Tan-Kju, koja je ponovo obukla žensku odeću, i Hong, pojavili na mostu, Tou-Meng je bila potpuno spremna da izdrži borbu. Odjednom iz mraka se pojavi tuce kanoa punih gusara, koji opkoliše brod sa svih strana i pre nego što su kineski mornari sa svojim putnicima uspeli da se snađu, krvoločni napadači su se već popeli na brod i jurnuli, Kinezi su nišanili puškama na prve koji su stigli i pucali su na njih sasvim izbliza, dok je Tan-Kju spustivši brzo bacač, da ne bi pogodila drugove koji su stajali na najvišem delu pramca, uklonila ogradu sa levog boka broda jednim pucnjem iz mitraljeza.

Napad na centralni deo Tou-Menga, koji je trebalo da bude neodoljiv, iznenada je prekinut. Gusari, videvši loptice koje su se kotrljale po palubi postali su oprezniji a možda i uplašeni, tako da su iznenada napustili ogradu, koncentrišući svoje snage oko najvišeg dela pramca i mosta koji je vodio od pramca do najbližeg jarbola. Penjali su se kao majmuni, hvatali su se za podvodni deo broda i udarali strašnim oštricama da bi udaljili neprijatelje. Prvi padoše, ali drugi ih odmah zameniše, podigavši se do ograde sa poslednjom snagom zaletali bi se napred sa krissom u zubima i bolom ili kampilangom u rukama. Kinezi su se borili sa besom koji uliva očajanje. Oni koji su bili najudaljeniji sevali su sa puškama dok su oni najbliži kosili revolverima i sekirama, ali počinjali su već da bivaju umorni i cevi od oružja, pošto su postale usijane, pekle su im prste. Tseng-Kaj, Hong i Tan-Kju hrabrili su ih recima i delom. Bacali su se tamo gde je bila najveća opasnost i činili su čudo, izlažući neustrašivo svoj život opasnosti. Hrabra devojka ponovo je postala heroj Salitrana, San Nikole i Malabona. Njena puška neprestano je grmela, obarajući svakim hicem protivnika i ispaljujući, u intervalima, metke iz svoga revolvera. Ali odjednom, pet ili šest gusara, koji su se uspeli uz uže sidra, popeše se na pramac i napadoše Kineze kojima je zapovedao Hong. Tan-Kju je videla opasnost. Ona polete hrabro prema kosoj motki na kljunu lađe da bi ih sprečila da prođu i obori dvojicu hicima iz revolvera, ali treći, jedan visok i snažan mladić, ščepa je za ruke, grubo je stegnu i pokuša da je odvuče prema brodskom užetu. U tom momentu odjeknuo je jedan pucanj. Gusar, smrtno pogođen, izgubi ravnotežu i preturi se u reku, ali njegove ruke nisu se otvorile i on povuče za sobom i hrabru devojku. Tan-Kju se učini da čuje jedan uzvik, zatim vide Honga kako je jurnuo, ogromnim skokom, iznad ograde i kako se spušta skoro istovremeno u reku. Više ništa nije znala jer je osetila kako je voda guši a zatim se onesvestila...

VOĐA GUSARA IZ BUTUANA Kada je Tan-Kju došla k sebi, sa velikim iznenađenjem primetila je da se nalazi u jednoj kabini veličine dva kvadratna metra, čiji su zidovi bili pokriveni lepim prostiračima živih boja. Bila je položena na velikom jastuku od crvene svile koji se nalazio u sredini ove sobice. – Gde se to nalazim?... upita se ona. – Šta se to desilo?... – Ironičan smeh koji je dolazio iz najmračnijeg ugla kabine, upozori je da neko motri na nju. Ona se okrete na tu stranu i jedan bolan krik pun čuđenja izlete joj iz usta. Jedan čovek, sudeći po boji njegove kože Malajac, stajao je tamo, sa rukama ukrštenim na grudima i očima uprtim u nju. Bio je dovoljan samo jedan pogled pa da ga prepozna. – Ti!... povika. – Ribar!... Ovaj čovek bio je ribar, ili bolje rečeno izdajnik koji je pripremio gnusnu zasedu, ali više nije bio kao ranije polunag. Imao je lepu košulju od bele svile sa plavim ornamentima, pantalone takođe od svile, uzane na kukovima sa jednim crvenim pojasom na kome su se nalazila dva krissa, koji su bili znak visokog zapovednika, jer samo vođe ili ugledni Malajci imali su pravo da nose dva noža, a glava mu je bila čvrsto uvijena jednom crvenom maramom sa žutim cvetovima. On se približi Tan-Kju koja ga je gledala sa sve većim čuđenjem, verujući da se prevarila, i reče joj smejući se: – Pitaš se gde sam te pronašao, lepa devojčice?... Na palubi jednog od mojih prahosa. Hoćeš li da znaš gde idemo?... Spustićemo se niz reku da bismo stigli, što je moguće pre, u Bakat a zatim u Butuan. – I ja sam tvoj zarobljenik?... upita Tan-Kju, prebledevši. – Imao sam tu sreću, – odgovori Malajac, stalno se smejući.

– Bedniče!... Zar ti nije bilo dosta što si nas izdao!... – povika devojka, sa prezirom. – Da vas nisam izdao ti sada ne bi bila ovde. – Ah!... Ti si napao brod da bi me zarobio?... – Zapravo ne, jer sam verovao da ću moći posle da vas zarobim, ali vidim da bih učinio grešku da nisam napao Tou-Meng, jer te ne bih više našao?... – Šta se desilo sa brodom?... Na ovo pitanje na čelu Malajca pojavi se jedna duboka bora, a zatim reče pritajenim besom: – Bili su demoni a ne ljudi, oni koji su ga branili i zato su mi izmakli iz ruku kada sam ja verovao da su moji. Oni prokletnici jurnuli su preko ušća reke i prešavši preko jednog od mojih prahosa izašli su na more. Neka ih sve prožderu morski psi?... – I... – Šta hoćeš još?... – Hoću da znam šta se desilo sa čovekom koji je pošao sa mom u vodu, – upita Tan-Kju, dok joj je blago crvenilo prekrilo obraze. – Zarobljenik je na ovom prah ocu zajedno sa još dvojicom. – Koji su to?... – Ona dvojica koja su pila moj izvrsni bram. – Šu-Kin i Pram-Li?... – Da, mislim da se tako zovu. – Kako?...Pronađeni su? – Još u žbunju gde ste ih sakrili, – odgovori Malajac, smejući se. – Tako su slatko spavali da se nisu probudili ni posle nekoliko minuta i trebao im je dobar tuš da bi otvorili oči. Vidiš, lepa devojčice, da bi se napravila takva podvala bilo je potrebno da prethodno budete sigurni da vas niko nije video, dok ste vi za petama imali moje verne sluge. – Nisi im učinio nikakvo zlo?... – Iz koje namere?... – Ni Hongu?... – Ako nisam drugima ništa učinio, zašto bi rđavo postupao sa jednim tako hrabrim?... Ja poštujem valjane ljude a taj Kinez je najodvažniji čovek koga sam ikada upoznao.