Emilio Salgari - Cvet bisera

Tan-Kju klimnula je potvrdno glavom i nekoliko trenutaka je ćutala, kao da je nešto razmišljala, zatim pogledavši ponovo Malajca ispitivačkim očima, reče mu: – Šta nameravaš da učiniš sa mnom, sada kada sam u tvojim rukama?... – Ono što se čini sa jednom ženom kada se nekom dopada. – A šta? – upita Tan-Kju, podigavši se iznenada na noge drhteći. – Bićeš žena poglavice gusara sultana Bakata. – Ah!... Ti veruješ da ću ja to prihvatiti?... – Prihvatićeš, jer ću ja od tebe napraviti pravu kraljicu sultanije. Ja sam isto tako moćan a možda i moćniji od moga gospodara, čija se vlast pruža od obala Butuana i Bakata, sve do planina Dikalungan, i zapovedam svim njegovim prahosima i njegovim kanoama i dve hiljade ljudi koji čine posadu. Bogat sam kao on a možda i više, i od moga imena plaši se čak i moćni sultan Selangana, jer kao što si videla, ja idem da gusarim i na njegovim rekama i on se ne usuđuje da mi zabrani prolaz. Koja će žena odbiti da postane supruga vođe Pandarasa?... Sve žene sultana Bakata bile bi ponosne da prihvate moju ruku, naročito kćerke moga gospodara. – Ako je istina da me ti voliš, – reče, – ti ćeš mi pre svega reći šta si učinio sa ljudima koji su bili na topovnjači. – Opet? – upita gusar, naboravši čelo. – Rekla sam ti da se među ovim ljudima nalazio moj brat. – Ah!... Istina je, zaboravio sam. – Ti si ih zarobio, je li tako Pandaras?... Izgledalo je da Malajac okleva. Tan-Kju to primeti i reče: – Ti ćeš mi dati dokaz tvoje ljubavi?... – U pravu si, – odgovori Malajac, koga je mučio njen podrugljivi ton. – Da moji gusari su napali topovnjaču. – Šta su učinili sa ljudima koji su se nalazili na topovnjači?... – Većina njih, koji su uzeli puške da se brane, bili su ubijeni, ali vođe, koje su spavale u svojim kabinama kada su moji ljudi napali brod, zarobljeni su. – Koliko ih je bilo?... – Dvanaestak. – Da li je među njima bila i jedna žena? – upita znatiželjno TanKju. – Da, jedna bela devojka.

– Ah!... – povika mlada Kineskinja. – Bela žena je još živa!... Njena zvezda je dakle još uvek nije napustila!... Zatim, posle nekoliko trenutaka tišine, nastavi: – Da li je bio ijedan čovek tamne puti, crne i kovrdžave kose, jedan jak i hrabar čovek kao Hong. Da li si ga ti video?... – Da, stalno je bio pored devojke bele kože. Zatim pogledavši Malajca pogledom koji je gore, upita ga isprekidanim glasom: – Onaj čovek i ona žena su se voleli, je li tako?... – Čini mi se da su se mnogo voleli i da je on sve činio da bi je zaštitio. Stalno su međusobno razgovarali i nežno su se gledali. Posle sam saznao da su verenici, ali... – Nastavi, – reče Tan-Kju, koja je postajala sve bleđa. – Nastavi!... – Sigurno je da im sultan Bakata nije dozvolio da se venčaju, – dodade Malajac smejući se. – Jedna tako lepa robinja ne prepušta se drugom robu. – Šta veruješ da je sa njom učinio sultan?... – To ne znam, ali kad stignemo na jezero saznaćemo. – Da li će u to vreme već stići u Butuan? – Nadam se da su moje kanoe mogle da pobegnu od zamki Igorota, a zatim i da su ih zarobili ne bi se desilo najgore ljudima bele kože sa topovnjače, jer ih se plaše ili ih poštuju. Da li sada tražiš neki drugi dokaz od mene?... – Da, još jedan. – Govori. – Oslobodi moje drugove. Malajac, čuvši ovaj predlog, napravi grimasu, i reče: – To ću učiniti, ali kada stignemo u Butuan. Nemam poverenja u onog Honga. Suviše je jak i hrabar i mogao bi mi namestiti neku gadnu igru. – Dopusti mi bar da ih vidim. – Ne sprečavam te u tome. Moći ćeš da razgovaraš sa njima koliko ti se sviđa. Je li ti to dovoljno?... – Da, – reče Tan-Kju. – Hoćeš li biti moja žena?... – Da, i boriću se zajedno sa tobom, ali neću biti tvoja dok ne stignemo u Butuan. – Sačekaću taj dan, – reče Malajac, ozaren radošću, i načiniću od

tebe ženu kojoj će svi zavideti u sultaniji Bakat. – Sada ispuni tvoja obećanja. – Govori. Ti si moja gospodarica. – Odvešćeš me kod zarobljenika, jer želim da ih vidim. – Sledi me. Izašli su iz kabine, uspeli se uz tri stepenika i našli su se na mostu. Ovaj mali brod koji ih je vozio bistrim vodama Talajana, bio je jedan od jedrenjaka koji je pokušavao da preseče put Tou-Mengu prema ušću. Pandara je preveo Tan-Kju preko palube i doveo je do pramca, pokazavši joj prolaz koji je sigurno vodio u neku odaju. – Tamo su, – reče. – Čuješ li?... – Da, čujem Hongov ljutiti glas, odgovori devojka. Sigurno je vrlo ljut što je zarobljen. – To verujem. Idi a ja ću ostati sa svojim ljudima. – Hvala, vođa. Ona siđe, hitro kao veverica, niz uzane stepenice, i nađe se u jednoj još manjoj sobici nego što je njena i tako niskoj da nije mogla uspravno da stoji. Pri slaboj svetlosti koja je dolazila iz male rupe, primeti tri nesrećnika koja su ležala jedan pored drugog sa čvrsto vezanim nogama sa užadima od rotang vlakna. Pošto su je Hong i njegovi drugovi videli uzviknuli su začuđeno: – Tan-Kju!.... – Da, ja sam prijatelji, – reče devojka. – Za ime Fua i Konfučija... – povika Hong. – Da li mi to sanjamo?... – Ne sanjate. – Vidim da si slobodna. – I skoro gospodarica ovog praho. – Šališ se?... Kakvo se čudo desilo?... – Nikakvo, jednostavno sam postala verenica vođe. – Smrt Fu-u i Konfučiju!... zaurla Hong, pokušavajući naporom punim besa da pokida užad i da se podigne. – Ti si verenica onog psa!... Ah!... Tan-Kju!... Ne, nije moguće da će Tan-Kju tako brzo rešiti Honga, nade!...

Devojka gledajući ga mirno pustila je da iskali svoj bes, a zatim mu se približila sa osmehom na licu, i reče: – I Hong je mogao u ovo da poveruje?... Cvet bisera nema dva srca, i ne zaboravlja prijatelje koji su u dvadeset četiri časa dva puta stavili na kocku svoj život da bi je spasli. Ne, moj dobri prijatelju, moje srce ne pripada vođi gusara. Ja sam njegova verenica, ali koliko još dana?... Morala sam da mislim na to da spasem tebe i moja dva verna prijatelja. – Ah!... hvala Tan-Kju... povika Hong, ozaren radošću. – Ti se dakle nadaš da ćeš nas jednog dana osloboditi? – Da, Hong, i možda vrlo brzo. – A možda i... srce?... Reci mi, Tan-Kju. – Nadaj se, – odgovori ona uzdišući. Zatim klimnuvši ljupkom glavom, dodade tužno: – On... je zauvek izgubljen za mene... on je voli.., Bela žena morala je biti kobna za jadni Cvet bisera... još... uvek!... Prahos je nastavljao svoj put, prelazeći vode velike reke. Već je prošao, bez zaustavljanja, pored Tavirana, malog mesta koje se nalazilo na obali ove reke, na ušću Sura i nastavljao svoju brzu plovidbu da bi stigao u Bakat, da bi odande izašao na daleko i prostrano jezero Butuan. Tan-Kju, koja je odlično izigravala gusarovu buduću ženu, nije propuštala da koristi žarku strast vođe gusara. Dva dana kasnije dobila je njegovu saglasnost da oslobodi užadi njene prijatelje i da im da malo duvana i lule kako bi se manje dosađivali. Ali nije uspela da ga ubedi da ih pusti malo na palubu. Zadržao je izvesno nepoverenje. Možda je predosećao da je stvarna opasnost mogla da dođe od strane Honga, čiju je smelost i neobičnu snagu već poznavao. Ipak je obećao da će im dati veću slobodu čim stignu na jezero, i rekao je devojci da ih neće niti prodati kao robove, niti predati sultanu. Prahos je najzad stigao u Bakat, veliku reku koja izlazi iz Butuana i koja se posle vrlo dugog toka izliva u dva kraka, jedan u Talajan a drugi u Rio Grande, u blizini Kabata, kad Tan-Kju, koja je sišla u tovarni prostor, iznenadi vođu, koji je, ispružen na nekoliko prostirki, držao u ustima veliku cev, zatvorenu na kraju koja je na sredini imala jednu malu posudu i završavala se u vidu neke kupe. Devojka je odmah shvatila da je ova lula bila yeu-tsciang, odnosno lula iz koje se pušio opijum, koja je bila slična onim koje su

upotrebljavali njeni zemljaci i skoro odmah joj sinu u glavi jedan smeo i novi plan za koji do tada nije mogla da se nada da će moći da se izvrši. – Ah!... Ti pušiš opijum kao i moji zemljaci, – reče ona Pandarasu, koji je izgledao da se stidi što ga je iznenadila buduća žena. – Da, – odgovori on, – ali samo ponekad. Znam da je to porok koji uništava i najjače ljude. Ne sviđa ti se?... – Ne, – odgovori Tan-Kju. – U mome kraju skoro svi puše opijum i stoga nisam iznenađena da i tebe vidim kako ga pušiš. – Kinezi ga zaista mnogo troše i opijum koji ja pušim uzeo sam s jednog broda koji ga je prevozio u velikim količinama u Kanton. – To verujem Pandaras, ali zaboravio si moje drugove i niši mi dao opijum za njih. – Daću ti koliko god želiš. Svaka tvoja želja biće za mene zapovest. Vođa gusara teško se podiže, pošto su mu noge još drhtale zbog dejstva opijuma, odvede Tan-Kju u jedan ugao i iz skrivenog mesta izvuče jednu veliku loptu nalik na holandski sir, već delom načet, uze jedan komad veličine oraha i pruži joj govoreći: – To je za tvoje prijatelje i to je najbolji opijum koji se proizvodi u Indiji. Zatim uze dve lule i dade joj. – Hvala, odgovori Tan-Kju. Ona se pope na palubu i uputi se svojim prijateljima. Pre nego što je stigla kod njih veći deo ovog opijuma stavila je u džep, pošto je imala svoju čvrstu ideju. Isto veče; kada se Prahos usidrio na sred reke, Tan-Kju umesto da siđe u malu kabinu da bi večerala sa Pandarasom sela je na krmu malog broda i bila je tako usamljena da je odmah privukla pažnju budućeg muža. – Nije ti dobro? – upita zabrinuto Pandaras. – Večera nas čeka a ti si ostala ovde. – Nisam gladna, – odgovori Tan-Kju. – Neka mi pevaju tvoji ljudi. Pandaras za koga su svaka zapovest ili kapric devojke bili naređenje odmah ode da joj ispuni želju. Veslači, obradovani obećanjem o dodeli brama, takmičili su se ko će biti glasniji, urlajući gore od gomile crvenih majmuna, dok su

svirači pretili da razbiju u stotine komada gong ili da izbiju dno bubnjevima. Postojala je opasnost da ova đavolska buka, koja se širila u velikoj šumi, uplaši životinje i ptice i privuče neko pleme onih divljaka kojih se vođa toliko plašio, ali sada je izgledalo da se zbog ovoga niko nije brinuo. Pandaras je čak, videvši da se Tan-Kju smeje i da izgleda zadovoljan ovim koncertom, bodrio svoje ljude da povise svoje glasove. Može se zamisliti koliko se ovo dopadalo Hongu i njegovim prijateljima koji nisu mogli da spavaju. Tan-Kju nije zaboravila posadu i šoljice sa napitkom ponudila je ne štedeći i levo i desno, tako da je postojala opasnost da se potroši vrlo brzo sva zaliha. Pandaras se nije radi ovoga bunio, mada mu je bilo veoma stalo do njegovog izvrsnog brama, čak je postao veseo, pio je kao smuk; prihvatajući i prazneći sve šolje koje mu je nudila ljupka verenica. Pevači i svirači, koji su ponovo dobili snagu od ove obilne porcije pića ponovo su započinjali sa novom snagom da urlaju punim plućima i da besno sviraju, dok je Pandaras, zajedno sa svojim stražarima, skakao između svoje posade. Bilo je to čudno: mada su svi popili po malo pića, izgledalo je kao da su svi poludeli ili kao da su žrtve neodoljivog raspoloženja. Besomučno su se tresli i zastajali da bi se bučno smejali, kao da su sišli s uma, i svako je pevao za svoj račun ne obazirući se više ni na gong ni na doboše ni na flautu. Odjednom Pandaras i njegovi stražari, koji su popili više od drugih, prekidoše ples klonuvši a zatim se ispružiše na palubu kao da su bili obuzeti iznenadnim snom. Niko se nije obazirao na njih. Tan-Kju je nastavljala da deli šolju sa bramom i veslačima, pohlepnim kao što su svi divljaci koji se nisu brinuli ni za šta drugo sem da piju i da urlaju. Ali iznenadni san koji je obuzeo Pandarasa i njegove stražare, ubrzo je savladao i njih. Po dva i po tri padali su sa leve i sa desne strane gomilajući se jedni na druge. Neki su izgledali uplašeni od ovog iznenadnog sna i gledali su ljutito u mladu Kineskinju koja se stalno osmehivala nudeći im neprestano da piju. Možda su nešto posumnjali ali im je nedostajalo vremena da to shvate, pošto su nekoliko minuta kasnije svi ovi ljudi ležali na palubi prahoa, kao da su obamrli ali ne i mrtvi. Hrkali su kao da se ovde okupio orkestar od samih kontrabasova koji je imao zadatak da završi ovaj đavolski koncert. Tan-Kju, videvši da je pao i poslednji gusar, odjednom se podiže blještavih očiju i ozarenog lica. Ona baci jedan ironičan pogled na

Pandarasa koji je spavao u sred gomile svojih vernih slugu, sa nogama naslonjenim na lice svirača flaute, i prešavši most siđe tiho u malu kabinu na pramcu, gde je Hong psovao na sva usta, upitavši je da li su ljudi na prahou poludeli. – Evo me prijatelji, – reče devojka. – Za ime Fua i Konfučija!... – povika Kinez. – Šta se to dešava?... Šta znači ovaj urnebes? – To su gusari proslavljali naš odlazak. – Ti hoćeš da nam se rugaš, Tan-Kju. – Hoćeš li dokaz da sam ti rekla istinu?... Evo ti nož da odsečeš užad kojima su ti vezane noge. – A gusari?... – povikaše dva Kineza i Pram-Li. – Svi spavaju tako čvrsto da ih ni veliko pekingško zvono ne bi probudilo. – A onaj nitkov Pandaras?... – Još čvršće od ostalih i verujem da neće moći da otvori oči najmanje dvadeset četiri časa. – Ali šta se desilo?... – upita Hong vrlo začuđeno. – Vrlo jednostavna stvar. Pili su onaj izvrsni bram koji su Šu-Kin i Pram-Li probali u ribarevoj kolibi, – odgovori Tan-Kju smejući se. – U onom je bilo opijuma, – reče Šu-Kin. – I ovaj koji su gusari pili imao je opijuma, možda i više od onoga. Pandaras je uspavao vas a ja sam uspavala njega i sve one hulje koje su ga pratile. – Ah!... hrabra devojčice!... – povika Hong, koji se brzo oslobodio užadi kojima je bio zarobljen. – Tebi dugujemo našu slobodu a možda i život. – A ja svoj život dugujem vama, – odgovori Tan-Kju. – Hajdemo prijatelji, gusari se neće probuditi pre sutra veče, ali je bolje da odmah krenemo i da se udaljimo da nas kasnije ne bi zarobili. – Da nas zarobe!... povika Hong. – Kada mi budemo u šumi, krokodili će već oglodati kosti Pandarasa i njegovih prijatelja. – Ne misliš li da nas mogu pronaći u Butuanu?... Oni, kao i mi, nameravaju tu da dođu. – Istina je, ali ne podnosim da ubijam ljude koji ne mogu da se brane. Mi smo velikodušni, prijatelji. – Ali pokušajmo bar da ih zaustavimo na ovoj reci.

– Kako? – Tako što ćemo potopiti njihov praho. Kada više ne budu mogli da plove, biće prisiljeni da se vrate prema ušću Talajana da bi uzeli kanoe ili neki drugi prahoa mi ćemo za to vreme već stići na jezero. – Lepa ideja!... – povikaše Šu-Kin i Pram-Li. – Da, – reče Tan-Kju. – Humanija je od one prve. – Onda pođimo da vidimo prizor koji pružaju svi oni pospanci, – reče Hong. On se naoruža krissom koji mu je dala devojka, plašeći se da bi možda neki gusar, koga nije potpuno obuzeo san, mogao da mu se ispreči na put i pope se na palubu uz pratnju ostalih. – Za ime Fua i Konfučija!... – povika on, pogledavši ovu grupu ljudi. – Da se ne čuje kako hrču, izgledalo bi kao da su svi mrtvi!... – Opijum je bio najbolje vrste, – reče Tan-Kju. – Prava patna, – odgovori Hong. – Ja se u to razumem. – Biće dug posao iskrcati sve ove pse, – reče Pram-Li. – Imamo vremena, – odgovori Hong. – Svi spavaju tako čvrsto da se neće probuditi ni u vodi. Pomozite mi da gurnem prahos prema obali. Iščupali su sa dna reke sidro, zatim su uzeli vesla i počeli da veslaju svom snagom pustivši da se brod nasuče na desnu obalu usred ogromnog korenja i mango drveća. Pram-Li i Hong, naoružali su se puškama koje su pripadale vođinim stražarima; sa dva odlična karabina sa prilično dugom ukrašenom cevi i kundakom ukrašenim sedefom, skočili su na zemlju da bi prvo ispitali ovaj deo šume. Oni su se tu kratko zadržali, jer nisu nikoga videli niti su čuli bilo kakve šumove. – Onaj strašan koncert uplašio je sve životinje, – reče Hong. – Ovi nitkovi koji zaslužuju da ih prožderu panteri, još su i srećni. Hajde, istovarimo brod a ti za to vreme, devojčice moja, potraži druge dve puške, municiju i prikupi namirnice. Dva Kineza i Malajac bacili su se na posao. Hong je uzimao dva po dva čoveka i grubo ih je bacao na obalu, dok ovi jadni đavoli nisu davali nikakve znake života, jer je njihov san bio veoma dubok. Za pola sata trideset gusara i njihov vođa ležali su na gomili u žbunju, u neopisivoj pometnji. Zatvorenici se naravno nisu potrudili da ih lepo polože.

Kada su završili posao, Hong se pope na praho, pokupi sve bolose, kampilange i kriss, izabra četiri najbolje sablje za sebe i svoje drugove, a zatim baci u reku sve preostalo oružje. – Tako ćemo ih lišiti svake nade da bi mogli da nas slede, – reče. – Ali izlažeš ih opasnosti da umru od gladi, – primeti Tan-Kju. – Kako će ubiti divljač, ako nemaju nikakvo oružje?... – Neka o tome oni razmišljaju. – Šuma ne oskudeva sa plodovima, – reče Pram-Li. Oslabiće ali neće umreti. – Sada potopimo praho, – reče Hong. – Da li su izvađeni iz broda oružje i namirnice?... – Da, – odgovori Tan-Kju. – Pomozite mi, drugovi. On uze jednu sekiru i jakim udarcima poče da izbija bočne strane broda, u čemu su mu pomagali Šu-Kin i Pram-Li. Prahos koji je bio već vrlo star, ubrzo se nakrivi na levu stranu pod težinom vode koja je ulazila kroz pukotine. Hong i njegovi drugovi požurili su da ga napuste i da se dočepaju obale. Brod koji se sve više naginjao odgurnut snažnim udarcem jakog Kineza odnela je struja. Ubrzo posle toga videlo se kako plovi a zatim se odjednom okrenuo i nestao pod vodom. – Srećan put, – reče Hong. Upravo se okrenuo prema drugovima koji su podelili namirnice i municiju, kada odjeknu pucanj iz puške koji je došao sa donjeg toka reke, na razdaljini od nekoliko kilometara. – Za ime Fua i Konfučija... – povika on. – Pucanj!... – Vrlo je blizu, – reče Tan-Kju. – Koje to mogao da puca?... Divljaci iz ovih krajeva, koliko ja znam, nemaju puške. – Ćuti!... Slušaj!... Ovaj prvi pucanj pratilo je još pet ili šest pucnjeva koji su dolazili sa vrlo male razdaljine i bili su praćeni razjarenim povicima i zastrašujućim glasovima. – Tan-Kju, – reče Hong, koji je izgledao vrlo uznemiren. – Da li si sigurna da prahos nisu pratile kanoe?... – Pandaras mi nikada o tome nije pričao. Ali sada se prisećam da se veoma brinuo plašeći se napada divljaka iz Bakata, te je stoga moguće da je imao neku pratnju. – To i ja verujem. Samo njegovi ljudi mogu da imaju puške. Šta si

odlučio da učiniš? – Da pobegnemo u šumu bez oklevanja i da odmaknemo što dalje. – Nećemo se izgubiti?... – Imam kompas koji mi je dao Kseng-Kaj pre nekoliko dana i nadam se da ću sa njim moći da te odvedem u Butuan. – Onda hajdemo. Čujem kako pucnji postaju sve redi a uzvici se udaljuju. – Da, hajdemo, – reče Hong, prebacivši preko ramena svoj paket sa namirnicama i napunivši džepove municijom. – Ovde za nas ne duva povoljan vetar. Naoružali su se karabinima, bacili su poslednji pogled na reku da bi videli da li se pojavljuju kanoe i zašli su u šumu okrenuvši leđa Bakatu.

PANDARASOVA SMRT Tri dana kasnije, kada su begunci prevalili veliki put kroz džunglu, trgao ih je nekakav jeziv krik i oni uplašeno zastadoše. Prošla su dva minuta,mučnog iščekivanja. Onaj strašan uzvik nije se više ponovio i šumom je vladala najveća tišina. Čak su i kalaosi ogromnog kljuna, golubi sa krunom na glavi, fazani i papagaji, večne pričalice, umuknuli kao da su, kao i ljudi, bili uplašeni od ovog iznenadnog znaka ili poziva na oružje. Hong, Tan-Kju i njihovi drugovi, nepomični iza ogromnog stabla kamfore, sa prstima na obaraču karabinki pažljivo su motrili okolo ispitujući grmlje i gledajući između ogromnog lišća banana, betela i sagua. – Hajde – reče Hong – ne možemo ostati ovde, nepomični kao stabla. Šta bilo da bilo, potražimo vinovnika onog uzvika koji mi je ličio na neki signal. – Ko je dao taj signal? – upita Tan-Kju. – To ne znam. Gledam na sve strane i ne vidim ni ljude ni životinje. – Da nije neki divljak hteo da nas uplaši?... – Moguće je, i zato bih hteo da odemo pre nego što stignu ostali njegovi drugovi. – Budi na oprezu, Hong. Na ovom ostrvu nije nepoznata upotreba strela – duvaljki i otrovnog soka upasa. Jedna strela brzo se šalje na odredište naročito između toliko biljki među kojima neprijatelj može da se sakrije – reče Malajac. – Dobro ćemo otvoriti oči. – Naročito uši. Kada čujete prvi slog ležite svi na zemlju.

– Poslušaćemo tvoj savet, Pram-Li, ali hajdemo sada. – Kada bismo prvo pretražili okolinu? – reče Su-Kin. – Pretpostavljam da se onaj koji je dao signal nije sakrio u zemlju. – Možda imaš pravo – odgovori Hong. – Pre nego što izložimo Tan-Kju opasnosti da bude pogođena nekom smrtonosnom strelom, biće bolje da pretražimo grmlje. Ja ću pregledati ono grmlje s desne strane a vi pretražite ono s leve strane. A ti devojčice nemoj napuštati ovo stablo koje te štiti. – Ti hoćeš da ja ništa ne radim?... – reče Tan-Kju. – Čuvaćeš nam leđa. Tri čoveka tek što su se udaljila nekoliko koraka kada Tan-Kju, okrenuvši se ugleda ljudsku glavu kako se oprezno pojavljuje između velikog lišća divlje banane, udaljene jedva tridesetak koraka, a zatim svetlucavu cev jedne duge puške koja se podizala da bi nanišanila u nju. Toliko se začudila kada je videla i prepoznala čoveka koji se spremao da puca u nju da nije pomišljala ni da pobegne ni da se lati svog oružja. Samo joj izlete iz grudi uzvik, ali uzvik užasa: – Pandaras!... – uzviknula je prigušenim glasom. Hong, koji je bio udaljen nekoliko koraka, čuo ju je. Iznenadnim skokom, na kome bi mu pozavideo i neki tigar, odmah se stvorio pored drveta štiteći devojku. – Ah!... pseto!... – zaurla obgrlivši karabinku. Vođa gusara, jer je to upravo bio on, preduhitri ga. Začu se pucanj i odvažni Kinez pade na kolena ispustivši pušku. Šu-Kin i Pram-Li, koji su se odmah vratili jedva su imali vremena da vide kako Pandaras beži i kako Hong pada. Željni osvete nisu mislili na ranjenika, kome je Tan-Kju već priskočila u pomoć. Pojurili su za ubicom koji je bežao između lijana i grana nastojeći da se spase. – Zaustavi se bedniče!... – vikali su. – Stani ili ćemo pucati!.., – Pandaras, umesto da je poslušao udvostručio je snagu i brzinu ali odjednom su ugledali kako se spotakao, pao a zatim je lebdeo na tri metra iznad zemlje na gornjem delu nekakvog cilindra debelog kao ljudsko bedro, koji ga je obmotao kao neka ogromna spirala. Užasan krik izašao je iz usta izdajnika, koji se odmah pretvorio u ropac, Lice ovog čoveka izražavalo je u tom momentu užas koji je nemoguće opisati a oči su mu kolutale.

Malajac je zaustavio Šu-Kina koji je nameravao da se baci na ubicu, govoreći mu: – Stani, ako ti je život mio!... – Naš je – odgovori Kinez. – Ščepajmo ga pre nego što nam pobegne i... Reči mu se slediše na ustima. Upravo u tom momentu primetio je da neprijatelj mnogo strašniji od njih naplaćuje izdajniku njegov zločin. Strašan piton, zmija sa šarama tigra, duga pet metara, na koga je možda begunac naleteo, iznenada se uspravio između grmlja i brzinom munje zarobio je gusara u svoje moćne spirale. Nesrećnik, koji je osetio kako mu se lome kosti i kako se guši, zaboravljajući možda da ga Kinez i Malajac prate da bi osvetili Honga, pružao je prema njima ruku koja mu je bila slobodna, vičući: – Upomoć... upomoć. Malajac, osvetoljubiv kao i svi njegovi zemljaci, ispustio je pušku na zemlju i prekrstio ruke, ali Su-Kin, koji je bio plemenitiji, dohvatio je kampilang i pojurio prema strašnoj zmiji koja je nastavljala da maše sa ljudskim plenom tri metra iznad zemlje, prekrivši ga penom. – Stići ćeš suviše kasno – povikao je Pram –Li. Hrabri Kinez, mada je znao kakvoj se opasnosti izlaže, izmakao se repu zmije kojom je ona pokušavala da ga obmota, a zatim je očajnički svom snagom udario. Gmizavac, prepolovljen na dva dela, ispruži se na zemlju piskajući od besa ali ne ispusti plen, nego ga još više stegnu svojom poslednjom snagom. Začu se tužno škriputanje polomljenih kostiju, praćeno prigušenim ropcem gusara, zatim čovek i zmija padoše na zemlju kao da se život za oboje u isto vreme ugasio. Su-Kin je gledao nekoliko trenutaka, izgubljenim očima, Pandarasa koji je sada ličio na gomilu mesa i izlomljenih kostiju prekrivenih krvlju, a zatim požuri da stigne Malajca koji je požurio prema drvetu kanfore pod kojim je ležao Hong. Na njihovo veliko iznenađenje i radost, ugledaše hrabrog Kineza kako sedi u travi i mirno se smeška na Tan-Kju koja se trudila da mu uvije desnu ruku. – Živ je!... Još je živ!... – povikaše. – Imam tvrdu kožu – odgovori Hong, smeškajući se i dalje – ali ću izvesno vreme biti invalid, je li tako Tan-Kju?... Pandaras je suviše požurio sa pucanjem.

– Ranjen si u ruku!... – Pogodio me metak one hulje, prijatelji, i to baš u desnu ruku koja je najvažnija. Ne znam kakvim je mecima napunio pušku. Mora da su bili vrlo veliki kada me je ovako udesio i odbacio na zemlju. – Zatim još dodade, podižući ramena. – Bolje što je mene pogodio nego Tan-Kju, jer je nišanio pravo u njene grudi. Šta se desilo sa tim bednikom?... Da li je uspeo da pobegne?... – Mrtav je. – Vi ste ga ubili? – Ne, Hong – reče Šu-Kin. – Smrvio ga je piton. – Jeste li baš sigurni da je mrtav?... – Pretvoren je u masu bez oblika. Hoću da pođem da ga vidim. Plašim se da će vaskrsnuti. – Kinez, uprkos rani koju je imao, pokuša da se digne. Tan-Kju ga zaustavi, govoreći mu blagim glasom: – Ti si mi spasao život, sada ja treba da lečim tvoju ranu, i zato ti zabranjujem da budeš nepromišljen. – Noge su još u redu. Radi se samo o jednoj polomljenoj ruci. – Koja ako se dobro ne leči može da dovede do gangrene i da budeš primoran da ti je odseku, a Cvet bisera ne bi nikada pristala da ima muža bez ruke. – Ah!... Tan-Kju!... – uzviknu Hong. – Ponovi mi ove reči... – Ćuti – reče ona, stavivši mu prst na usta. – Ti me najzad voliš? … Reci mi, Cvete bisera! – Ako to znaš, zašto hoćeš da ti ja kažem?... – A Romero?... – Zašto mi ga pominješ, Hong?... – reče ona tužno. Pusti da uspomene zauvek počivaju. Zatim dodade osmehnuvši se na silu: – Dosta sa tim. Ja sam bolničarka a ti bolesnik i nalažem ti da ćutiš i da miruješ. – Bolesnik koji je zdraviji nego ranije, sada kada zna da je voljen. – Prestani sa tim, Hong. Treba da te lečim. – Šta hoćeš da učiniš, kada ničega nema?... Umotaj čvrsto ruku i pusti da prezdravi sama od sebe. – Tako ćeš je izgubiti. Pusti me jer ja znam da lečim rane i na pobunjeničkim poljima izlečila sam dosta boraca, koji su bili ranjeni

od kuršuma Španaca. Ostani ovde sa Pram-Liom i sačekaj dok se ja ne vratim. Ona dade znak Šu-Kinu da je sledi i krene stazom koju su oni prešli u dolasku, zaustavivši se pored bambusa koji su bili vrlo visoki i različite debljine. Jednim udarom kampilanga odseče jedan, koji je bio nešto širi od čovečije ruke, zatim odseče jedan komad između dva čvora dužine dvadeset santimetara, a zatim ga polomi na dva dela. – Ovo će odlično odgovarati za Hongovu ruku – reče. – A sada, Šu-Kin, popni se na ono drvo i sakupi pamuka. Mladi Kinez, koji je već shvatio kako je Tan-Kju nameravala da leči ranjenika, uspeo se hitro na označeno drvo, koje je bilo vrlo lepo i sa velikim lišćem i granjem punim čaura u kojima se video blistavo beli i svetao sadržaj. To je bilo drvo svilenog pamuka, koje raste u divljim predelima velikih malezijskih ostrva, i koje kada se neguje daje znatne količine odličnog pamuka, koji se ovde mnogo koristi a naročiti na Sumatri. Ona prikupi nekoliko šaka pamuka a zatim se oboje vratiše ispod drveta kanfore. – Daj mi sada ruku, prijatelju moj – reče devojka Hongu. – Prvo da ispitamo bolje ranu a zatim ćemo primeniti moju napravu. – Kinez pruži ruku ljupkoj bolničarki, koja brzo odmota zavoj koji je ranije stavila da bi zaustavila krvarenje i pažljivo pogleda ranu. Puščano zrno, koje je bez sumnje bilo vrlo veliko, pogodilo je Honga tri ili četiri santimetra ispod lakta, ostavivši krvavu brazdu i slomivši kost. Rana je morala biti vrlo bolna, ali Hong je izgledao kao da se zbog toga mnogo ne brine, čak i da mu to ne smeta, pošto mu osmeh nije silazio sa usana. Pored toga što je bio veoma hrabar posedovao je i veliku duševnu snagu. – To je malenkost, zar ne? – upita on. – Nije tako lako kao što ti veruješ – odgovori Tan-Kju. – Ali se nadam da ćeš potpuno ozdraviti. – Ako izgubim ruku ti me više nećeš voleti, i u tom slučaju bi bilo bolje da umrem. – Ti se brineš zbog toga, Hong?... – Prilično, Tan-Kju. – Šašavko!... Ti veruješ da bi Cvet bisera odbila takvog junaka kao što si ti, koji je izložio opasnosti sopstveni život da bi spasao ženu koju voli?...

– Ti si mi uklonila veliki teret koji mi je pritiskao srce i koji je počinjao prilično da me uznemirava. – Misli samo na to da ozdraviš, Hong, i nemoj se za sada brinuti ni za šta drugo. To ti kaže Cvet bisera. – Hvala, devojčice moja. Ako tako nastaviš, učinićeš da stvarno umrem od sreće. – Budi miran i nemoj se pomerati, Hong. Šu-Kin, da li si pripremio pamuk?... – Da, Tan-Kju. – Onda počnimo. Ona sa velikom pažnjom spoji kost na podlaktici, zatim skupi meso razderano od kuršuma, i uveza ranu debelim slojem ovog finog i mekog pamuka koji je bio kao svila, a zatim stavi ruku između dve cilindrične polovine bambusa, koje su odlično prijanjale jedna uz drugu. Kada je to uradila čvrsto je obmotala ruku, upotrebivši drugi pamuk i jednu tanku lijanu. – Gotovo je – reče. Hong, koji za vreme ove operacije nije pustio nijedan jauk, mada je njegovo lice obliveno hladnim znojem pokazivalo koliko je bola pretrpelo, pogleda devojku, koja je stajala povijena nad njim i reče tiho: – Hvala, Cvete bisera. Ovo je rana zbog koje nikada neću žaliti pa i ako zbog nje izgubim ruku, jer mi je najzad dala sreću o kojoj sam toliko vremena sanjao. Ti si zaboravila Romera je li tako Cvete bisera?.. – Da, moj junače – odgovori devojka. – Verovala sam da moje srce neće moći da kuca više ni za jednog čoveka i da moja ljubav neće više nikada ponovo procvetati i da do moje duše neće više nikada dopreti ni zračak sunca, ali vidim da sam se prevarila. Prošlost, tako bolna za mene, malo po malo iščezava kao oni sni koji uznemiravaju maštu naših zemljaka posle uzimanja opijuma. Izgleda mi da se između mene i ovih uspomena lagano spušta magla, obavijajući čoveka koga sam volela i belu ženu koju sam mrzela. Još vidim kako se s vremena na vreme pojavljuje slika Romera ali ovaj čovek ne uznemirava više moju dušu i ja ga gledam vedro, možda bez mržnje, i moja duša se pri tom ni najmanje ne uznemirava. Verovala sam da neću moći nikada više da se oslobodim te sudbonosne strasti i da će ona uvek strašno buktati u grudima Cveta

bisera. Sada se ugasila ili se bar već brzo gasi. Rana koja je još pre osam dana još krvarila sada zarasta. – Ti veruješ da se više neće otvoriti, moja obožavana Tan-Kju? – Ne, Hong, nikada više. – Ni kada se nađeš pored Romera? – Ne, kunem ti se, jer će tada srce Cveta bisera kucati samo za čoveka koji pripada njenoj rasi, koji je rođen u istoj zemlji, koji ju je voleo dugo bez reči, koji ju je sledio spontano na ovom ostrvu da bi je zaštitio i koji je izložio opasnosti svoj život da bi je spasao. – Ali i Romero je izložio svoj život opasnosti na pobunjeničkim poljima da bi te spasao. – Istina je, ali on je voleo i drugu ženu, dok mi ti nudiš tvoje srce čisto od svake druge strasti. – Dobro, ti me dakle voliš, ne samo zato da bi mi se odužila za ono što je za mene bila sreća? – Hong – povika devojka, tonom punim prekorevanja. – Tan-Kju je iskrena. – Oprosti mi Cvete bisera, ja se stalno plašim njega i zadrhtim od pomisli da mi ti nudiš srce samo iz zahvalnosti ili da bi se osvetila Romeru. – Ne, ja te volim zato što si junak i što ćeš me učiniti srećnom. – Oh, da, Cvete bisera, neizmerno! – povika Kinez. – Kada ti platiš tvoj dug Romeru i kada ga spasemo, odvešću te u tvoj kraj na obale Žute reke koje si toliko puta oplakivala, u tvoju kućicu sa plavim krovom i obojenim zidovima u senci velike kupole, pored koje spava večnim snom heroj žutog naroda, i tamo ćemo živeti srećno. – Ćuti, Hong. Tebi je potreban odmor. Lezi u senku ovog drveta i mirno spavaj, dok te čuva tvoja verenica. – Poslušaću te devojčice. Ja sam sada tvoj sluga Tan-Kju i njeni drugovi utaborili su se u veliku i trnu, u očekivanju da rana hrabrog Honga zaraste. Pram-Li i Šu-Kin, pošto su pretražili okolinu da se uverili da nema divljači, napravili su jednu ljupku kolibu ispod velike senke ogromnog drveta pombo, služeći se debelim granama i velikim lišćem od banana gde su doveli ranjenika, da bi mu bilo udobnije i da bi ga zaštitili od preterane vrućine koja je vladala ispod ovih biljki i od vlažne noći. Dok je Tan-Kju pazila na njega, marljivi Malajac i mladi Kinez kružili su od jutra do večeri šumom tražeći namirnice, penjući se na

drveće da bi uzeli najbolje voće i pretražujući šipražje da bi oplenili ptičija gnezda ili da bi se dočepali divljači koje su se tu skrivale.

IGOROTI IZ MINDANAOA Petnaest dana posle ove avanture Kinezi i Malajac napustili su njihovu kolibu da bi pokušali da stignu na obalu jezera Butuan i da spasu Romera i belu ženu. Hong je već skoro ozdravio i mogao je da upotrebljava svoju ruku, ne osećajući pri tom ni najmanji bol, pošto ga je njegova bolničarka tako dobro izlečila. Pram-Li i Šu-Kin sakupili su namirnice koje su bile dovoljne za dve nedelje, a sastojale su se od suvog mesa od kornjače i desetak kilograma sagu brašna, od koga su mogli da prave odličan hleb. Pošto su podelili,municiju i namirnice, rano ujutro krenuli su na put kroz veliku šumu, skrećući prema istoku, pošto su želeli pre svega da stignu do Bakata, reke koja, kao što je već rečeno, utiče u jezero Butuan. Išli su tako sve do petog dana kada su odlučili, pošto su svi bili umorni, da se odmore dvadeset četiri časa, utoliko pre što su im se zbog vlažnih noći namirnice pokvarile. Napravili su što su bolje umeli nadstrešnicu, a zatim su Hong i Malajac otišli u lov, dok su Tan-Kju i Šu-Kin pripremali večeru. Lupivši šipražjem isterali su iz legla i ubili jednog matjangtjogkok, životinju koja liči na malog tigra, dugačku malo više od pola metra, finog i vrlo mekog krzna, žućkaste boje sa tamno crnim prugama, koji je veliki uništavalac ptica, kada Pram-Li, raskrčivši prolaz između šiblja, ugleda u polu tami masu, koja se nije jasno videla, kako promiče između biljki divljeg bibera. – Oh!... povika on. – Izgleda da se tamo dole nalazi neka velika divljač. – Neka opasna životinja? – upita Hong.

– To ne bih znao, ali mi više liči na velikog majmuna nego na neku četvoronogu životinju. – Ako je majmun, pustimo ga da ode. Ti znaš da se Tan-Kju ne sviđaju takva divljač. – Možda sam se prevario, Hong. Ako je babirus?... – Biće dobrodošao. Već toliko vremena priželjkujem da probam to meso, za koje kažu da je izvrsno. – Stvarno odlično, – reče Pram-Li, koji je pažljivo gledao između biljki bibera da bi otkrio divljač. – Ali... gde li se sakrila ta životinja ili taj majmun?... Gledam na sve strane i ne uspevam da ga vidim. – Ipak nije napustio šipražje. Vidim kako se pomeraju vrhovi loze. – Istina je, Hong. – Isterajmo ga iz legla, Pram-Li. Ti pucaj u ovo drveće a ja ću paziti da ga pogodim, čim odluči da izađe. – Malajac uze karabinku na nišan, i uperi je tamo gde je video da se grozdovi i lišće pomeraju ispalivši jedan hitac. Odjek pucnja se još nije izgubio, kada iz žbunja odjeknu glas koji je izgledalo da ne dolazi iz grla neke životinje, nego od nekog ljudskog bića. – Za ime Fua i Konfučija!... povika Hong, sa čuđenjem. – Da li si čuo, Pram-Li?... – Da – reče Malajac, prebledevši. – Da li sam ja ubio nekog jadnog stanovnika ove šume?... – Toga se plašim; pošto se više ništa ne čuje. – Hajdemo da vidimo, Hong. – Krenuše kroz grmlje i nađoše se između biljki bibera koje, su, nemajući nikakav oslonac, činile nerazmrsivo mnoštvo izdanaka, lišća i grozdova. Stigavši između mnoštva ove vegetacije, sa velikim zaprepašćenjem videli su ispruženog na zemlji mladog divljaka niskog rasta, čija visina nije bila veća od jednog metra, koža tamno crna, udovi prilično slabunjavi, dok mu je stomak bio naduven. Ovaj nesrećnik, koga je Pram-Li pozdravio hicem iz karabinke verujući da je babirus ili majmun, videvši da se pojavljuju dva lovca skoči na noge iznenađujućom hitrinom, pokušavajući da pobegne. Hong ga je hitro uhvatio za ruku i oborio na zemlju. – Mi nismo ljudožderi, ni lovci na ljudske glave, čovečuljče moj – reče Kinez. – Pre svega vidimo da si ranjen. Pogledaše ga spreda i pozadi, ispitaše njegove udove, ali nisu videli na njegovom telu nikakvu ozledu. – Samo je od straha pao – reče Malajac, smejući se.

– To i ja verujem – odgovori Hong. – Možda je poverovao da smo lovci na ljudske glave. Šta misliš koje on? – Crnac Eta, ili ako ti se više dopada, Igorot, reče Malajac, koji je pažljivo posmatrao divljaka, koji je postao nešto sigurniji i nije više pokušavao da beži. Crnci Eta su primitivni ljudi i možda najzaostaliji predstavnici ljudske rase. Žive na malezijskim ostrvima u plemenima koja su još uvek brojna. Ima ih na Filipinima, Mindanau, Borneu, Celebesu, na poluostrvu Malaka, i na indostanskim ostrvima, na Andamanu i naročito na Nikobaru, i što je još čudnije, i u Južnoj Africi gde se nalazi pleme Bushmen, i u centru crnog kontinenta gde se nalazi pleme Akka, ili pigmeji. Između divljaka i Malajca, ne bez muke, započe sledeći dijalog: – Je li daleko tvoje pleme?... – Ne – odgovori crnac. – Nalazi se u šumi. – Da li je brojno?... – Petnaest familija smeštenih na drveću. – Naselje u vazduhu?... – Da, da. – Šta si ovde tražio?... Divljač, možda?... – Ne, uhode Bagani Matutu. Poglavica lovaca... – Ko je taj Bagani?... – Jedan nemilosrdan lovac na glave, koji već ima nekoliko stotina lobanja iz Mandajasa, Bagobosa, Guiagosa i Bisagasa. – Jesu li to sve crnačka plemena? – Da – odgovori divljak. – Kome ti pripadaš?... – Mindajasima. Pokaži nam put do jezera i ništa drugo ne želimo. – Do kojeg jezera? – upita divljak. – Do Butuana. – Tamo treba da idete? – Da. – Možda da vidite tamošnjeg sultana?... – Da. – To je zao i vrlo okrutan čovek. – Kako ti to znaš? – Bio sam njegov rob. Nemoj da ideš kod njega, jer neće oklevati da te zarobi.

– Nemoguće. Treba da ga vidim. – Imaš neki veliki razlog?... – Idemo da oslobodimo bele ljude koje je on zarobio. – Ljude bele kože?... – upita divljak sa velikim čuđenjem koje nije promaklo ni Hongu ni Tan-Kju. – Da. – Ali, da li si siguran da su oni zarobljenici sultana iz Butuana? – Verujem da je tako. – Ili se možda varaš? – Zašto tako govoriš? – Zato što znam da su beli ljudi zarobljenici poglavice Mandaja, koji je moj rođak. – Koliko ih je?... – upita znatiželjno Tan-Kju, koja je pažljivo pratila prevod ovih reči. – Četvoro – odgovori divljak. – Da li je sa njima i jedna žena? – Da, da!... – Bele kože? – Da. – I jedan čovek tamne kože?... – Da, video sam ga i još ga se sećam. Tan-Kju se oteo uzvik i ona postade vrlo bleda kao da joj se sva krv izlila iz srca. Hong je dočeka u ruke, rekavši joj uz blagi prizvuk prekora: – Cvet bisera voli još onoga koji joj je slomio srce i ubio brata, heroja žutog naroda? – Ne, Hong, ne prijatelju moj – reče ona vrlo energično. – To ćeš videti onoga dana kada se budem našla pred njim. – Zatim zgrabivši Pram-Lija za ruku reče mu isprekidanim glasom: – Trebamo čoveka da nam ispriča sve, sve!... Hoću da znam gde se nalaze i kako su pobegli od sultana iz Butuana. – Odvešću vas našem poglavici. Ja se zovem Teguma – reče mladi divljak. – On je takođe video belce i prijatelj je poglavice Mandaja. Pola časa kasnije Tan-Kju i njeni prijatelji našli su se okupljeni oko vatre koja je bila upaljena na sredini platoa, pored starog poglavice Igorota.

Poglavica, pošto je upoznao goste, naredio je da ih ugoste i nastavio je da govori, dok je Pram-Li prevodio. – Ja sam video bele ljude – reče – video saro ih kao što sad vidim vas jer poglavica Bunga za mene nije imao tajni. Jedan je bio tamne puti, visokog rasta, crne kovrdžave kose i crne brade, dok su svi drugi bili beli, uključujući i ženu. Otišao sam kod Bunge da bih dobio oružje za odbranu od Baganija, koji je često ubijao moje ljude, i to je bilo pre četiri nedelje. Čim sam prešao Bakat, na moje veliko iznenađenje, ugledao sam jednog od belih ljudi kako peca zajedno sa nekoliko crnaca. Pošto ranije nikada nisam video ljude ove rase, niti sam znao da postoje, čim sam stigao kod Bunge odmah sam ga upitao odakle je došao ovaj stranac i da li je boja njegove kože bila zaista takva ili je bio obojen. On mi je potvrdio da je ovaj čovek stvarno beo i da bi me uverio da ne laže, Bunga mi je pokazao jednog drugog belog čoveka i jednu vrlo lepu devojku, crnih očiju, koja je kako je izgledalo prilično patila. – Da li si nekada čuo ime te žene? – upita Tan-Kju koja nije propuštala ni jednu reč. – Ne, nikada – odgovori poglavica – i ne bih mogao ni da znam njeno ime pošto je ona govorila jezikom koji mi je bio potpuno nerazumljiv, kao i čovek tamne puti. Razgovarali su stalno između sebe i nikada se nisu razdvajali. – Ah!... – uzdahnu Tan-Kju, dok su joj oči zasjale sa tugom. – Nastavi – reče Hong. – Ko su bila druga dva čoveka bele kože? – Bili su to mladići širokih ramena i mišićavih ruku koji su se sasvim različito ophodili prema ženi i čoveku tamne puti. – A nisi video čoveka sede kose?... – Ne – reče poglavica. – Jesi li siguran u to?... – Ne varam se. – Da nije umro Terezitin otac?... – reče Hong gledajući Tan-Kju, koja je postala tužna. – Može biti – odgovori ona skoro odsutno. – Nastavi, poglavico – odgovori Hong. – Znatiželjan da sazna kako je Bunga došao do ovih robova bele kože, tražio sam i ispričao mi je da ih je uzeo od gusara sultana iz Butuana dok su prelazili Bakat sa tri kanoa. – A ne znaš gde su gusari zarobili ljude bele kože? – upita Hong. – Da, zarobljeni su u blizini ušća reke koja se zove... ne sećam se

sada, ali ću ti reći kasnije. – Talajan, možda?... – Da, da, Talajan. Tan-Kju – reče Hong, sa velikim uzbuđenjem – to su oni, nemoguće je da se varamo. Devojka ništa ne odgovori. Stegnute glave između ruku i oslonjenim laktovima na kolena, izgledalo je da je zadubljena u duboke misli. Kinez ju je gledao nekoliko trenutaka u tišini i uzdahnuvši prošaputa: – Ljubav za Romera nije potpuno ugašena u srcu Cveta bisera, ali vreme će zaceliti ranu. Sudbonosna strast je učinila nesrećnom najlepšu i najhrabriju devojku Božanske Imperije. Zatim, okrenuvši se prema Pram-Liu, reče mu da upita poglavicu da li se pleme Bunga nalazi daleko. – Dva dana hoda, prema suncu koje se diže – odgovori stari Igorota. – Njegova naselja nalaze se na obali prostranog jezera koje se zove Linguasan, ali njegovi stanovnici često dolaze do Bakata da bi pecali. – Veruješ li da će nas Bunga dobro primiti? – Bunga mi mnogo duguje, pošto sam ga spasao od sigurne smrti pre šest meseci i ništa mi neće odbiti, niti će pomeriti jednu dlaku mojim prijateljima. Hoćeš li da pođeš kod njega?... – Da, želeo bih. – Hoćeš li da spaseš ljude bele kože?... – Krenuli smo na dug put zbog toga. – Imaćeš ih. Bunga će platiti svoj dug i predaće ti robove bele kože i štitiće te sve dokle mu to bude moguće. Kada bih ja bio mlađi i kada mome plemenu ne bi pretila nikakva opasnost ja bih te otpratio, ili bi ti bar dao vernog vodiča koji bi me predstavljao. – Mogu ja – reče mladi divljak koga su sreli u šumi. – Da, moj dobri Tiguma – reče poglavica. Kada su završili obed poglavica odvede Tan-Kju i njene prijatelje u najlepšu kolibu u naselju da bi se malo odmorili pošto cele noći nisu ni trenuli. Putnici, već premoreni od toliko neprespavanih noći, iskoristili su dobro ovaj odmor i nisu se probudili sve do zalaska sunca. Poglavica im ponudi za večeru veliku kornjaču koju su njegovi ljudi uhvatili tog

dana, zatim im pokloni zalihu namirnica za put, koja se sastojala od suvog mesa divlje svinje, korenja od kanoke, zatim poglavica krenu da ih uz mnogo ljubaznosti otprati nekoliko milja zajedno sa četom svojih hrabrih ratnika, mada je bio siguran da su se lovci na ljudske glave već udaljili. Tiguma, zagrlivši svoju devojku išao je na čelu čete, noseći četiri bolosa koje je uzeo od Baganijevih ljudi i koji su bili namenjeni kao poklon poglavici Bunga, vrlo cenjen poklon pošto ovi crnci nisu znali da obrađuju metal. Na dve milje od naselja, stari Igorota, pošto je pozdravio glasom svoje goste, napusti ih i mali odred nastavi put da bi stigao na obale Bakata čim svane zora. Oko ponoći, posle četiri sata prilično brzog hoda, zaustavili su se na obalama reke koja se ulivala u Bakat, da bi se malo odmorili. Tiguma, Pram-Li i Šu-Kin hteli su da iskoriste ovaj odmor da bi otišli u lov na kornjače pošto je mladi Igorot rekao da ih na ovom mestu ima puno. Tan-Kju je za to vreme sedela na obali, naslonjena na stablo velike palme kao da je htela da iskoristi ovaj odmor da bi malo zaspala. Hong, koji je stajao nekoliko koraka udaljen od nje, bdio je, naslonjen na svoju karabinku. Ali stalno je bio zamišljen i obuzet nemirom. Njegov pogled nije se odvajao ni jedan trenutak od mladog Cveta bisera, kao da je želeo da pogodi misli koje su mučile jadnu devojku, pošto je bio ubeđen da ona ne spava. Tan-Kju se trže, a zatim se naglo podiže, i videvši da se pored nje nalazi Kinez ona se odmah pribra i nasmeši mu se: – Ah!... To si ti, moj hrabri prijatelju? – reče ona. – Šta ti je, moja devojčice?... – upita Hong, sa strahom. – Ti si tužna, i to prilično tužna. Kakve ružne misli uznemiravaju malo srce Cveta bisera?... Da li je to žaljenje za onim što je davno prošlo ili ljubomora koja ti razdire srce?... Govori, devojčice. – Ne, mislila sam na moga brata. – Na Hang-Tua?... Ne, ti ne govoriš istinu, Tan-Kju. – Ona ga pogleda, izloživši svoje lepo lice sunčevim zracima, a zatim tiho reče: – Tačno je, prijatelju. Nisam rekla istinu i ogrešila sam se o tebe, pošto si ti tako odan i pošten. – Mislila si na Romera. – Više na Biser Manile nego na njega – odgovori ona zabrinutim

glasom. – Zašto ti je sada važna bela žena?... – Veruješ li ti, Hong, da ja mogu da se sretnem sa ženom koja mi je preotela čoveka koga sam toliko volela, a da ne osetim u duši veliku gorčinu?... – Znači ljubomora se nije ugasila u tvome srcu, moja jadna devojčice? – To možda nije više ljubomora, nego zlopamćenje, ili još gore, mržnja – reče Tan-Kju, sa još setnijim glasom. – Verovala sam da je sada u mome srcu sve mrtvo, ali sada osećam kako se u meni sve više razbuktava čežnja za osvetom prema ovoj ženi, koja je bila uzrok, iako nenameran, smrti Hang-Tua i svih mojih nesreća. Hong ju je gledao nekoliko trenutaka u tišini, zatim naslonivši obe ruke na njena ramena, reče joj tiho: – Hoćeš li da te osvetim?... Hong je tvoj sluga. Tan-Kju ništa ne odgovori, ali u njenim očima, koje su svetlucale na mesečini, zasija zračak koji je odavao zabrinutost. – Hoćeš li da je ubijem?... – upita Kinez. – Samo jedna tvoja reč i ona je gotova, a ti ćeš se osvetiti. – Ne – reče ona, uzdrhtavši. – Neću da on bude nesrećan. Ja znam koliko me je muka i suza koštala. Hong uzdahnu. – Bolje je tako – reče. – Više volim da si plemenita nego osvetoljubiva, Cvete bisera, Ali njega, Romera, ti više ne voliš, je li tako?... – Ne, Hong. Volim samo tebe, kunem ti se duhovima mojih predaka. – Hvala, devojčice. Ove tvoje reci spasle su život Romeru, jer bi ga ja inače ubio!...

POTERA BAGANIJEVIH RATNIKA Dva sata kasnije odred je nastavio put ne povećavši svoje namirnice, pošto lov na kornjače nije uspeo, uprkos aktivnom traženju mladog urođenika. U pet sati, kada sunce počinje da se javlja i kada se majmuni i ptice bude, Tiguma, koji je koračao ispred sviju ostalih, iznenada se zaustavi, a zatim se baci na zemlju prislonivši jedno uho na tlo pažljivo slušajući. – Da li si čuo neke sumnjive šumove? – upita ga Pram-Li, koja je već pripremila karabinku. – Da – odgovori divljak, koji je izgledao obuzet izvesnim nemirom. – A kakve?... – Čuo sam kako se grane lome. – Biće da je neki babirus. Tiguma odmahnu nekoliko puta glavom, kao da sumnja u ovo, a zatim reče: – Ljudi iz šume razlikuju zvuke koji dolaze od životinja od onih koji dolaze od neprijatelja. – Plašiš se da nas neko uhodi?... – Moguće je. Baganijevi ljudi... – Možda lovci na ljudske glave? – Možda su ostavili nekoga u šumi da motri na nas. – Još silio dobro naoružani, Tiguma. – Ali oni su brojni. – Šta nam savetuješ da učinimo?...

– Ostanite ovde a ja ću otići da izvidim šumu. – Pratiću te. – Ne, pošto vi ne umete da pužete nečujno. Pripremite oružje i čekajte me ovde. Mladi urođenik pozdravio ih je pokretom ruke, zatim se bacio između obližnjeg žbunja i udaljio se tiho, puzeći kao zmija. Hong i njegovi drugovi videli su nekoliko trenutaka kako na nekoliko grana lišće podrhtava, a zatim nisu više ništa videli niti su čuli bilo kakav šum. – Budimo spremni na sve, prijatelji – reče Pram-Li. Ako smo tako loše sreće da nas neprijatelj još čeka, imaćemo puno posla da ga skinemo s vrata. – Kada bismo mogli između njih i nas da postavimo Bakat, bilo bi lako da izbegnemo gonjenje – reče Hong. – Izgleda da je reka još daleko. – U slučaju da nas napadnu, potražićemo sklonište na nekom velikom drvetu – reče Tan-Kju. – Imaš pravo – odgovori Hong. – Pogledaj, vidim tamo ono ogromno drvo kanfore koje će nam odlično poslužiti za odbranu. Na njemu ima i lijana koje će nam poslužiti za penjanje. – Koje ćemo odmah posle odseći, da bi sprečili druge da se njima posluže. – Da, Tan-Kju. – Ćutite – reče u tom trenutku Šu-Kin. – Čini mi se da sam čuo kako se lomi neka grana. – Verovatno se Tiguma vraća. Hong tek što je izgovorio ove reči, kada se na ivici šume pojavi mladi urođenik. On dade znak svojim prijateljima da se ne pomeraju, zastade koji trenutak osluškujući, savi se prema zemlji, a zatim ih sustiže prešavši brzo otvoren prostor. – Dakle?... – upita Pram-Li. – Uhode nas – odgovori Tiguma, povišenim glasom. – Ko... – Lovci na ljudske glave! – Jesi li siguran u to?... – Uspeo sam da ih vidim. To su ljudi Baganija... – Koliko ih je?... – upita Hong, pošto je saslušao prevod ovih reči.

– Deset ili dvanaest, do sada. – Da li su daleko? – upita Pram-Li. – Možda pedesetak koraka odavde. – Trebalo bi ih iznenaditi i napasti ih pre nego što se sastanu sa glavnom grupom. – Na naše pucnjeve pridružiće se i drugi – odgovori Tan-Kju. – Ne, mislim da je pametnije da ubrzamo hod i da pređemo Bakat. Pitaj da li je daleko reka. – Možemo da stignemo kada sunce zađe – reče Tiguma. – Plašiš li se da će nas napasti na putu?... – upita Pram-Li. – Ne, odgovori mladi divljak. – Oni čekaju noć da bi nas napali, pošto znaju da vi imate oružje koje puca. Ipak ćemo biti oprezni i nadam se da ćemo osujetiti njihov napad. – Kako?... – upita Malajac. – Dovešću vas na jedno mesto odakle ćete moći lako da se branite i nećete biti suviše izloženi opasnosti. – Možda kod nekog plemena?... – Ne, već u jednu od brojnih pećina koje se nalaze na obalama Bakata. Mladi urođenik se sagao na zemlju i počeo da osluškuje. – Da, čujem – reče zatim. – Šta?... – Reku. – Hajdemo!... Prešli su, stalno trčeći, poslednji deo šume, sastavljen od vrlo visokih palmi i ogromnih banana bogatih finim i mirisavim plodovima, i stigli su za kratko vreme do obala Bakata. Reka, koja je bila jedna od glavnih u Mindanua, čak možda najvažnija od svih po bogatstvu vode, proticala je između dve vrlo visoke i strme obale, prolazeći kroz ogroman broj malih ostrva prekrivenih bambusima, vodenim biljkama i peščanim sprudovima, u kojoj su se videli uspavani krokodili. Na suprotnoj obali, udaljenoj otprilike tri stotine metara, nije se primećivalo nikakvo naselje, niti neka koliba ili kanoa. – Zar ne bi trebalo ovde da se nalazi pleme Bunga? – upita Pram-Li. – Ne, oni su više na severu – odgovori Tiguma. – Ali sutra, u pet ili šest časova, stići ćemo tamo. Za to vreme pronađimo neko sklonište da nas ne bi iznenadili Baganijevi ljudi.

– A gde misliš da ga nađeš? – Sačekajte me ovde. Brzo ću se vratiti. Mladi urođenik je potrčao, sledeći strmu obalu reke, dok su Hong i njegovi drugovi motrili na ivici šume. Nije prošlo ni pet minuta i Tiguma se već vratio. – Sledite me bez oklevanja – reče on, čim je stigao. Hong i njegovi drugovi požurili su da krenu za njim. Urođenik siđe niz obalu idući liticom koja je skoro propadala u reku, tako da je ponekad propadao u vodu do kukova, i odvede mali odred ispod jedne ispucale stene. Hong, pri poslednjoj svetlosti pre sumraka, poverova da je video na sredini strme obale taman otvor, polupokriven biljkama puzavicama. – Je li tamo gore sklonište?... – upita Pram-Li. – Da – odgovori Tiguma. – Da li ćemo moći da se uspnemo uz liticu?... – Malo pre sam se uspeo do te pećine. – Nadajmo se da ćemo i mi stići. Upravo su se pripremali da otpočnu sa penjanjem, kada iz šume začuše kako odjekuje krik koji je mogao da bude od nekog majmuna ili ptice kalao. – Evo ih, – reče urođenik. – Gore, brzo!... Uspon nije bio lak, pošto je litica bila vrlo okomita, ali hvatajući se za biljke puzavice i za korenje i stavljajući noge i ruke u pukotine, za nekoliko minuta mogli su da stignu do otvora koji je vodio u jednu jamu, ili bolje rečeno u jednu vrstu galerije. Tek što su ovde ušli, ugledali su mnoštvo šišmiša koji su se razbežali na sve strane, i koji su od ove galerije načinili svoje skrovište. – Kakva šteta što su tako brzo otišli – reče Pram-Li. – Toliko sam gladan da bih jednog pojeo. – Fuj!... – reče Šu-Kin. – Jesti šišmiše!... – Zar vi Kinezi ne jedete i gore stvari?... Usoljene gliste i miševi sigurno ne vrede više. – Tišina – reče Tiguma, koji je posmatrao stojeći blizu izlaza iz ovog podzemnog hodnika. – Dolaze?... – upita Pram-Li, koji se pružio pored njega. – Čuo sam jedan drugi signal.

– Hoće li uspeti da nas otkriju?... – Moguće je, ali odavde je lako da pružimo otpor. – Nadam se, pošto još uvek imamo veliki broj metaka. Ali i pored toga postoji opasnost da nas opkole. – Istina je, nisam na to mislio. – Nemamo ništa da stavimo u usta, a svi smo izgladneli. – Malo dalje odavde ima banana. – Ko će da ode da ih nabere?... – Ja. – Da te ubiju?... – Brz sam i oprezan. Ako neprijatelji nisu još stigli na obale reke mogu da okušam sreću. – Ti si dobar čovek, Tiguma. – Vi ste spasli mene, moju ženu i čitavo pleme, i zato sada ja treba da pokušam vas da spasem. – Hoćeš li da te pratim?... – Ne, vi niste tako brzi kao ja. Motrite odavde i nemojte se plašiti za mene. Ovo rekavši, marljivi Igorota naoruža se nožem koji mu je dao Hong i siđe nečujno niz liticu. Troje Kineza i Malajac, koji su krenuli prema otvoru, videli su ga kako je srećno stigao do obale. – Ako ga ubiju?... upita Tan-Kju. – Bilo bi mi žao kada bi ovaj odani čovek stradao od hitaca onih okrutnih ljudi. – Oprezan je i vešt – odgovori Hong. – Imam potpuno poverenje u njega. Oni počeše da osluškuju, držeći u rukama karabinke, spremni da na prvi znak uzbune krenu u pomoć. Prošlo je pet minuta mučnog očekivanja, a do njih nije dopro nikakav šum niti povik, zatim začuše, upravo ispod stene, žuborenje vode. – Šta je ovo?... – zapita se Pram-Li, krenuvši napred. – Izgleda kao da se neko pere ili kao da izlazi iz vode. On pogleda dole i poverova da je u tami video ljudsku figuru, kako stoji na obali Bakata. – Jesi li to ti, Tiguma?... – reče tihim glasom. – Da – odgovori urođenik.

Napustio je obalu i teško se penjao, kao da je bio zbunjen usled nekog ogromnog tereta. Pram-Li i Šu-Kin na jedan Hongov znak požurili su da mu krenu u susret i ugledali su kako nosi na ramenima ogroman svežanj banana, čija je težina mogla da bude trideset ili četrdeset kilograma. – Odlično!... – reče veselo Šu-Kin. – Imaćemo ih za nekoliko dana. On uze svežanj koji je bio suviše težak za tako malog čoveka i svi troje požuriše da stignu Honga i Tan-Kju. – Neprijatelji?... – upita tada Pram-Li urođenika. – Već su stigli na obalu – odgovori Tiguma, tresući sa sebe vodu. – Odakle ti dolaziš pošto si sav mokar?... – Prešao sam reku i išao sam da uberem nekoliko banana koje rastu na jednom ostrvcetu. – Nisi mogao da dođeš do šume?... – Bilo je nemoguće. – I nisi mislio na krokodile?... Da su te opazili, mogli su da te preseku na dva dela. – Nisu se probudili, a imao sam i nož. – Da li ima mnogo neprijatelja?... – Tridesetak. – Šta su radili?... – Tražili su naše tragove. – Hoće li uspeti da ih pronađu?... – Mudri su i moći će da ih otkriju, ali kao što sam već rekao vi imate oružje koje puca. – Sačekaćemo ih. Navalili su na mirisave banane, hranu koja nije mnogo hranjiva, ali ipak dovoljna da bi umirila glad koja ih je mučila. Zatim su se Tan-Kju, Hong i Šu-Kin namestili da bi malo uživali u odmoru, dok su Pram-Li i urođenik bili na straži. Ispruženi u blizini otvora, sa oružjem na domaku ruke, Malajac i Igorot pažljivo su motrili, napregnuto osluškujući da bi čuli i najmanji šum. Tek što su se namestili, kada urođenik, koji se nalazio na najisturenijem uglu, ugleda jedan niz ljudskih senki kako tiho idu duž reke. – Evo ih – reče Pram-Li, pošto ga je Tiguma upozorio. – Pustimo ih da dođu, odgovori Hong.

Jedan od njih već je počeo da se penje uz Liticu. Čulo se kako se odronjava kamenje, koje se kotrljalo dole a zatim padalo u vodu, lagano pljuskajući. Hong je kleknuo da bi mogao lakše da se pokreće, i uperio je karabinku prema izlazu iz pećine. – Nemojte se pomerati – reče. Čovek se i dalje penjao. Čulo se pomeranje kamenja, njegovo hvatanje za korenje i zadihano disanje, a ispod njega čulo se kako se i drugi penju. Odjednom se pojavi jedan čovek ispred pećine. Hong odmah nanišani pušku i opali hitac. Pucanj je bio propraćen jakim i strašnim urlikom, i čovek nestade, otkotrljavši se preko stene da bi posle pao u vodu. Pošto je savladan prvi protivnik, Pram-Li, Šu-Kin i Tan-Kju krenuli su napred, nagnuvši se preko ivice provalije. Pošto su dole ugledali i ostale ljude ispalili su u njih vatru. Troje ili četvoro, koji su bili pogođeni, padoše na druge, koji su bili nemoćni da se o upru ovom iznenadnom udarcu, pa se otkotrljaše sve do obale, pri čemu su se ugruvali ili osakatili. Sa podnožja stene čuli su se besni povici, koji su odjekivali u isto vreme kada i puščani hici. Hong koji je ponovo napunio pušku, krenuo je napred, spreman da odgovori, ali Baganijevi razbojnici već su se udaljili niz obalu reke. – Otišli su – reče Pram-Li, okrenuvši se prema mladom urođeniku. – Izgleda da im je bilo dosta?... Tiguma klimnu sumnjičavo glavom. – Nemojte se zavaravati – reče zatim. – Vi ne poznajete osvetnički duh ovih ljudi. Malajac začuvši ove reči zatrepta. – Ti dakle veruješ da nisu pobegli? – upita, sa izvesnom zebnjom. – Ne. – Da nas opsedaju? – Toga se plašim. Oni neće otići sve dok ne budu imali naše glave. – Bednici!... – promrmlja Hong pošto je čuo prevod. On baci očajnički pogled na Tan-Kju, a zatim dodade lupim glasom: – I sve je ovo samo da bismo spasli onog čoveka!...

TAJANSTVENI PRIJATELJ Posle onih pucnjeva i urlika, na obalama Bakata zavladala je duboka tišina, koju je remetio sam šum vode koja se razbijala o stene i o peščane sprudove. Hong, obuzet tužnim mislima, seo je na ivicu pećine, sa nogama opruženim prema reci, i odsutno je posmatrao tok vode. Izgledalo je da više nije razmišljao o velikoj opasnosti koja je pretila njemu i njegovim prijateljima. Tiguma, s druge strane, stajao je uspravno na steni koja se okomito spuštala, i pažljivo je osluškivao, nastojeći da čuje i najmanji šum koji bi mogao da najavi povratak lovaca na glave. Tan-Kju, koja se skupila pored Malajca i Šu-Kina, izgledala je takođe obuzeta dubokim mislima, i nije slušala razgovor koji se vodio između njenih prijatelja. Zvižduk, koje se začuo iznad njihovih glava, otrgao je opkoljene iz razmišljanja. – Zvižduk zmije ili neke strele? – upita Hong, brzo se podigavši. – Strele – reče Pram-Li. – Odakle je izbačena? Da li si nekoga video na reci?... – Ne – odgovori Malajac. – Da se neko pojavio na vodi, odmah bi ga spazili. – Kako je onda došla ta strela? – upita Tan-Kju. – Da li se uopšte radi o streli? – reče Šu-Kin. – Volio bih da je vidim. – Potražimo je – reče Malajac.

Pram-Li upali jedno drvce, i dok je Šu-Kin stražario u pećini, nadgledajući sa one strane koja je bila okrenuta prema reci, ostali su se razišli između stena, u potrazi za strelom. Posle nekoliko trenutaka Pram-Li je pronašao strelu u jednoj pukotini. Po njenom položaju odmah je shvatio da nije izbačena iz pravca reke. – Čudno! – povika on, pogledavši znatiželjno na suprotnu stranu pećine. – Tiguma!... – Šta je?... – Gde se završava ova pećina?... – Nisam je nikada istraživao. – Ne znaš da li ima nekakvu vezu sa spoljnim delom?... – To ne znam. – Šu-Kin, budi na straži i drži pušku uperenu prema dnu pećine, a mi ćemo malo osmotriti ovu strelu. On se podiže na vrh prstiju i podiže strelu. To je bila lagana bambusova trska, sa željeznim vrhom, na čijoj drugoj strani se nalazio jedan mali čep koje je izgledalo da je napravljen od sredine drveta. Na samoj sredini Malajac je ugledao zelenu prugu, široku dva palca, koja je izgledala obavijena velikim listom. – Šta je ovo? – upita, pogledavši Tigumu. – Neki znak ili ukras? – Verujem da se radi o streli koja treba da prenese nekakvu poruku – odgovori mladi urođenik. – Šta to znači? – Da na ovom listu treba nešto da piše. – Ja sam čuo kako se priča da izvesna plemena upotrebljavaju lišće umesto papira. On pažljivo razvi ovu traku od lista, i pri svetlosti ugarka ugleda utisnute znake raspoređene u dva reda. – Jesu li to reči? – upita se on, sa čuđenjem. Tiguma se nagnuo prema ovom komadu lista, i pažljivo je posmatrao znake. – Ja poznajem ovo pismo! – povika. – Ti to nazivaš pismom? – upita Pram-Li. – To su znaci koje ja poznajem pošto se istim znacima služi i moje pleme. – Moguće!... Onda bi moralo da se pretpostavi...

– Da se među Baganijevim ljudima nalazi neki moj zemljak – reče Tiguma. – Dešifruj ove znake. – Već sam uspeo da ih razumem. – I šta kaže? – Da idemo do kraja pećine i da neko motri na nas. – Motri na nas!... povikaše Hong i Tan-Kju sa velikim čuđenjem, kada im je Pram-Li preneo ove reči. – Da li je među Baganijevim ljudima neko od naših poznanika?... – Pram-Li upita Tigumu. – Sve ukazuje na to – odgovori mladi urođenik. – Ko bi to mogao biti?... Mi nismo imali nikakve veze sa ovim okrutnim lovcima na ljudske glave. – Možda je neko ko pripada mome plemenu – reče Tiguma. Šu-Kin je ostao na izlazu pećine, da razbojnici ne bi iskoristili priliku i popeli se u pećinu, dok su drugi, predvođeni Malajcem koji je osvetljavao put, krenuli u istraživanje držeći spremne puške. Kako su išli napred tunel je postajao sve uži i niži, tako da je nagoveštavao da se spušta u utrobu zemlje. Zidovi, koji su bili vrlo neravni, sa dubokim usecima, ponekad su dozvoljavali prolaz samo jednoj osobi, dok su se ponekad naglo širili u pećine koje su imale polukružni ili čak kružni oblik. Pošto su oprezno krenuli napred, stigli su do krajnjeg dela pećine i zaustavili su se ispred malog otvora koji je bio toliko širok da je jedva mogla da se provuče noga, a bio je dugačak pola metra. Strujanje vazduha dolazilo je upravo iz tog otvora. – Prolaz od koga nećemo imati nikakve koristi – reče Hong. – Ne bi mogao ni da se proširi, pošto su zidovi ove pećine vrlo debeli. Da li nas je zbog toga nepoznati zaštitnik pozvao da dođemo ovde? Evo jedne neshvatljive tajne. – Kao što je neobjašnjivo i pitanje sa strelom – reče Tan-Kju. – Zašto? – upita Hong. – Zar možeš da pretpostaviš, Hong, da je strela prošavši kroz ovaj otvor mogla da stigne do krajnjeg suprotnog dela tunela? – Utoliko više što smo se stalno spuštali – dodade Pram-Li. – Istina je – reče Hong, pogođen ovakvim razmišljanjem. – I šta zaključuješ, Tan-Kju? – Da je morala biti izbačena sa neke druge strane.

– Možda je postojao nekakav otvor u blizini mesta na kome smo se mi nalazili? – upita se Hong. – Mora da je tako, i to ćemo u povratku istražiti. – Ali – reče Pram-Li – zašto nam je onda vlasnik ove cedulje savetovao da dođemo ovamo? – Mora da postoji nekakav razlog – primeti Hong. Hoću da vidim taj otvor. On uze iz Malajčeve ruke uže namazano katranom i provuče ga kroz otvor, nakon čega odmah uzviknu sa puno iznenađenja i radosti. – Šta ti je, Hong? – upita Tan-Kju. Kinez umesto da odgovori ispruži brzo ruku i izvuče vrlo lepu i veliku pticu koja je ličila na mladog ćurana kome je kroz vrat bila zabodena vrlo tanka strela, slična onoj koja je izbačena kroz tunel. To je bio argo, jedna od najlepših ptica iz indo-malezijskih predela. Ove ptice imale su veoma obilno perje, tako da je izgledalo kao da su nosile ogrtač i izgledale su vrlo velike. Njihovo perje je crno sa beličastim i crvenkastim prugama a oči im podsećaju na oči pauna, samo su jasnije i bez zlatnih odsjaja. – Neverovatno! – povika Hong, pokazujući prijateljima na pticu. – Sada razumem zašto nas je vlasnik one ceduljice poslao ovde – reče Tiguma. – Znajući da smo opsednuti on se pobrinuo da nam obezbedi divljač. – Onda mora da je tvoj zemljak – reče Pram-Li. – Sada više ne sumnjam u to – odgovori mladi urođenik. – Pogledajmo da li ima nešto drugo – reče Hong. Naš opskrbljivač možda nije zaboravio da nas ima petoro. On proturi ponovo ruku i izvuče dva divna goluba, nešto malo deblja od naših, sa perjem na grudima sjajno plave boje a na grudima zatvoreno zelene boje sa zlatnim odsjajem i sa po nekom žutom šarom, zatim banane, dva velika duriona i najzad nekoliko smolastih grančica koje su mogle da posluže kao baklje. – Ovaj nepoznati zaštitnik mislio je na sve – reče Hong, koji je bio vrlo zadovoljan. – Pobrinuo se čak i za sveće. – Ima li još nešto u rupi? – upita Tan-Kju. – Za sada nema ništa drugo – odgovori Hong koji je pretražio svaki deo pećine. – Nadaš se da će se opskrbljivač vratiti da nam donese još jednu divljač – reče mlada Kineskinja, smejući se.

– Pošto je već započeo i nastaviće – odgovori Hong. Ove zalihe su samo za dva obroka. – Hteo bih da upoznam to tajanstveno lice koje je rešilo da nam spolja pomaže – Malajac reče Tigumi. – Sigurno ćemo ga pronaći. – Kada?... – Možda pre nego što se nadate – odgovori urođenik. On je razvio list i vrhom noža urezao nekoliko znakova koji su bili potpuno nerazumljivi za Kineze. Kada je završio, savio je list oko strele i ostavio je u jednoj pukotini. – Gotovo – reče. – Čovek koji hoće da nam pomogne obavešten je da želimo da ga upoznamo. U tom trenutku u tunelu odjeknu pucanj praćen povikom: – Na oružje!... – Šu-Kin!... povikaše Tan-Kju i Hong. Oni na brzinu upališe smolastu grančicu i svi pojuriše prema tunelu, kada je odjeknuo i drugi pucanj. Kada su stigli na kraj tunela, ugledali su Kineza kako se povio u kuku, zauzevši položaj kao kada neko motri na nešto. – Napadaju nas? – upita Hong, pojurivši prema njemu. – Video sam nekoliko ljudi koji su pokušavali da nam se približe, plivajući u vodi – odgovori Šu-Kin. – Jedan se utopio pošto je dobio metak u glavu a drugi su se sakrili među stene koje se dižu nasuprot nas. – Da li ih je bilo mnogo? – upita Hong. – Najmanje dvanaestak. – Vraćaju se?... upita Hong. – Gledajte ih!... Puze preko stena nastojeći da nam se približe. Nazad!... Možda su im strele otrovne. Naglim pokretom mladi Kinez snažno je odgurnuo Honga i TanKju. Trenutak kasnije tri strele pogodile su zidove tunela na samo nekoliko koraka udaljenosti od opsednutih. Nekoliko ljudskih prilika okupljenih na obali, videlo se odozgo kako se komešaju u tišini. – Vidiš li ih, Pram-Li? – upita Hong, tihim glasom. – Da.

– Možemo ih slobodno napasti. – Da, ali... – Šta ti je? – Hoćeš da saznaš šta rade. Izgleda mi da su zauzeti oko obavljanja nekog tajanstvenog posla. – Istina, je, Pram-Li – odgovori Hong. – Izgleda mi da nameravaju nešto da preseku. – I da izvlače iz reke nekakvo bure ili nekakav sanduk. – Koje sadrži barut?... – Ne verujem da ovi urođenici koji više upotrebljavaju strele nego vatreno oružje, mogu da imaju toliko baruta. – Šta se onda nalazi unutra?... – upita Hong, koji nije bio miran. – Pre nego što završe ovu tajanstvenu operaciju, ispalimo nekoliko hitaca. – Upravo sam to nameravao, Pram-Li. Nišani usred grupe. – Spreman sam. – Vatra!... Dva pucnja odjeknula su skoro istovremeno. Razbojnici su brzo skočili u vodu, ali dvoje od njih, koji su se nalazili na vrhu jedne stene, skotrljali su se dole i čučali su smrtno preplašeni na ivici peščanog spruda. – Lepa paljba!... – povika Šu-Kin, koji je odmah pritrčao da pomogne drugovima. Hong mu odgovori uz ljutiti povik. On je video kako se pojavljuje plamen u travi koja je rasla oko stena, koji se pretvarao u oblak dima. – Razbojnici!... – povika. – Hoće da nas spale... Skoro u istom trenutku je osetio kako mu je grlo nepodnošljivo gorelo, dok su njegovi drugovi stavljali ruke na oči. – Čini mi se kao da sam izgubio vid! – povika Šu-Kin. – Stotinu mu krokodila!... – povika Pram-Li, bacivši se brzo unazad. – Šta to gori ispod nas?... Opor dim, koji je smrdeo i gušio napadajući njihova grla i oči, penjao se sa stena, dok su biljke puzavice, već osušene, sagorevajući širile tako jaku toplotu da se nije moglo izdržati. Hong i njegovi drugovi, polu zagušeni i polu slepi, povukli su se unazad, odgurnuvši Tigumu i Tan-Kju koji su im priskočili u pomoć. – Bežite!... – povika Hong.

– Šta to gori?... – upita mlada Kineskinja koja je počinjala da kašlje. – Ne znam. Bežimo u pećinu ili će nas pogušiti. Na brzinu su pokupili smolaste grančice, golube i voće, i brže bolje su pobegli dok su prvi naleti dima, gonjeni vetrom koji je došao spolja, lagano prodrli u tunel. Kada su stigli u poslednju pećinu, zaustavili su se u blizini otvora da bi mogli lakše da dišu. – Šta se to desilo?... – upita Tan-Kju. – Ovi bednici pokušavaju da nas uguše – odgovori Hong. – Upalili su pruće, i vatra se prošarala i na biljke na stenama. – A ovaj opor miris koji nam je grizao oči, od čega je dolazio? – Pram-Li upita Tigumu. – Od lišća biljke kumakru, – odgovori urođenik. – Šta je to kumakru? – To je biljka koja raste kao grm i čije lišće kada sagoreva daje tako opor miris da ne može da se izdrži ni jedan minut. – U pakao sa tim huljama!... – Srećom se tu nalazi pećina, jer u tunelu ne bismo mogli dugo izdržati. – Zlo je u tome što će posle vatre stići one hulje – reče Pram-Li. – Sačekajte njihovu posetu – dodade Tiguma. – Biće dostojno primljeni – reče Hong, postoje saslušao urođenika. – Ti se ne plašiš Tan-Kju? – Spremna sam da pucam u njih – odgovori mu hrabra devojka odlučno. – Sestra hrabrog Hang-Tua nikada se nije plašila opasnosti. – Tišina – reče u tom momentu Šu-Kin. – Ako dođu od dole?... – upita Hong. – Ne. Čujete li?... Sa strane gde se nalazio otvor začulo se tiho šuštanje koje je izgledalo da dolazi od neke zmije. Hong se odmah okrenuo uperivši svoju pušku. – Ko je? – upita. Isti šum, nešto lakši nego ranije, začuo se, a zatim ljudski glas izgovori jednu reč. Tiguma je skočio napred, povikavši: – Evo me!...

Hong je brzo upalio baklju i približio se otvoru, držeći stalno pušku. S druge strane otvora pojavila se ljudska glava. To je bio mladić vrlo tamne kože sa crvenkastim primesama, blagih crta, malih i vrlo crnih očiju. Njegova kosa bila je duga podeljena u dve velike pletenice, koje su mu padale preko obraza, i bile su ukrašene ljušturama kornjače i ribljim kostima. Videvši Tigumu, mladićeve oči su živnule i zasjale su kao dve žeravice. – Ja sam oteti dečak – reče on Tigumi. – Vindhit!... povika prijatelj Kinere. – Vindhit!... – odgovori mladić. – Nisu te dakle ubili lovci na ljudske glave? – Kao što vidiš, pošto sam ovde i razgovaram sa tobom. – I prepoznao si me?... – Da, mada je prošlo već četiri godine. Video sam te juče ujutro, u zoru, kad si prolazio kroz šumu u društvu nekoliko ljudi žute kože. – I rešio si da mi pomogneš? – U to si se uverio. – Jesi li poznavao ovu pećinu? – Da, Tiguma. – A odakle si bacio strelu?... – Sa jednog otvora iznad pećine – tunela. – Ti si nas snabdeo namirnicama? – Plašio sam se da ih nemate i išao sam da nešto za vas ulovim. – Da li Bagani ima mnogo ljudi?... – Najmanje stotinak – odgovori Vindhit, sa prizvukom malodušnosti u glasu. – I verovatno su odlučili da nas zarobe. – Rekli su mi da ste vi ubili Baganija i da su se zakleli da će ga osvetiti. – Da li postoji način da pobegnemo od njih?... – Pokušao sam da ga nađem ali uzalud – reče mladić. – Sve što sam mogao da učinim je to što sam vas snabdeo namirnicama. Baganijevi ljudi me čekaju da bi krenuli u odlučan napad protiv vas. Budite oprezni i hrabro se suprotstavite ako ne želite da izgubite glave. Za jedan sat, ako me ne ubiju, biću ovde.

Rekavši ovo mladi urođenik nečujno je nestao, krenuvši kroz šumu koja se protezala iza pećine. Tiguma je odmah preneo svojim prijateljima staje saznao od svog mladog zemljaka. – Stotinu ljudi!...-povika Hong.-To je suviše za nas. – Šta da učinimo? – upita Tan-Kju, koju je obuzela jeza, čuvši za okrutne namere Baganijevih ljudi. – Da li ćemo moći da spasemo naše glave? Da li će se moja misija završiti ovde, u tami ove pećine?... Hong... plašim se. Kinez joj se približio gledajući je netremice. – Ti se plašiš... za njega – prošaputa joj na jedno uvo. Mlada Kineskinja odmahnu svojom lepom glavom, u znak odricanja. – Da, Tan-Kju, da, moj Cvete bisera – nastavi Kinez muklim glasom. – Ti se plašiš da nećeš moći da spaseš Romera. – Ne – reče ona odlučno. – Ne, Hong. – Hvala, Cvete bisera – reče Hong, uz uzdah. – Hvala, devojčice. Zatim, uspravivši se koliko je bio dug, povika gromkim glasom. – Borićemo se i spasićemo Cvet bisera. Šu-Kin, Pram-Li, Tiguma, sledite me!... – Gde nameravaš da ideš, Hong? – upita Tan-Kju, zadržavajući ga. – Hoću da pređem reku. – A ako te ubiju?... – Šta je to važno?... Umreću pred tvojim očima. – Ne, Hong, ja se nikada ne bih pomirila sa tvojom smrću. Ne, to ne želim. Cvet bisera te moli. Sačekajmo Tiguminog prijatelja. – Čemu se nadaš, Tan-Kju? – Ko zna?... Sačekajmo!... Skoro u istom trenutku prema suprotnoj strani tunela, začuli su se ljudski glasovi. – Dolaze!... – reče Malajac, pojurivši prema toj strani. – Da, dolaze – potvrdi Šu-Kin. – Dobro, hajdemo da ih susretnemo – reče Hong, glasom punim pretnje.

PRELAZAK PREKO BAKATA Da ih ne bi pogodila neka otrovna strela, Hong je pre svega ugasio baklju, a zatim, pošto je zamolio Tan-Kju da se ne udaljava od otvora i da se sakrije iza grupe stalagmita koji su spajali tle sa svodom pećine, krenuo je sa ostalima hrabro kroz tunel, odlučan da spreči prolaz neprijateljima. – Tišina – reče Tiguma. – Izgleda mi da su Baganijevi ljudi bliže nego što smo očekivali. – Da li si nešto video? – upita Pram-Li. – Ćutite, čujem kako razgovaraju. Sačekajte me ovde. – Mladi urođenik je stavio nož u zube koji mu je dao Hong i počeo da puže kroz tunel. Prešao je petnaestak koraka kada začu, na malom rastojanju, tiho šaputanje. On se zaustavi oslonivši se na zid i oslušnu. – Čuješ li ih? – upita jedan glas. – Ne – odgovori drugi. – Da nisu pobegli? – Nemoguće. Ovaj tunel ne bi trebalo da ima izlaz. – Nikada nismo bili do kraja. Da li si ti bio? – Ne. – Gde se završava? – To se i ja pitam. – Da li nas i ostali slede?... – Čini mi se da čujem kako pužu. – Ova tišina me uznemirava. – I mene.

– Možda je dim pogušio Kineze?... – O tome sam i ja razmišljao. – Ili su pomrli u nekoj pećini koju nismo videli?... – Onda hajdemo da uzmemo neki ugarak. – A ako su Kinezi još živi? Ti znaš da imaju vatreno oružje. – Koje znaju vrlo dobro da upotrebe. – Šta da učinimo? – Hajdemo napred. Zakleli smo se da ćemo osvetiti Baganija i nećemo otići odavde dok ne budemo imali glave Kineza. – Napred. Tiguma je slušao ovaj razgovor i nije propustio ni jedan jedini slog. Pošto je dosta saznao, spremao se da se povuče, kada oseti udara On instinktivno zgrabi nož i udari na pravo mesto. Urlik prekide duboku tišinu koja je vladala u tunelu, bolan urlik koji se završi ropcem. Tiguma se odmah podigao, ali u istom momentu osetio je kako su ga dohvatile četiri snažne mišice, podigle i brzo ponele kroz tunel On je uzviknuo: – Upomoć... Oteli su me!... Hong i njegovi drugovi odmah su prepoznali glas Tigume. Pošto su pretpostavili šta se desilo u tunelu, odmah su odlučno pojurili napred, držeći uperene puške. Oni su išli u susret ljudima koji su takođe u tunelu pojurili na njih. – Pali!... – zagrme Hong. Tri hica zabljesnuše u tami. Pri svetlosti ovih bljesaka oni ugledaše kako ispred njih beže ljudi. – Napred! – povika Hong, koji je držao pušku za cev. Baganijevi ljudi, uplašeni ovom iznenadnom paljbom i strašnim napadom njihovih protivnika, koji su strašno pogađali iz svojih pušaka, razbijajući glave i rešetajući leđa, počeli su naglo da beže ne misleći na pružanje otpora. Sada se panika proširila na sve ostale i mislili su samo na to kako da se spasu. Kada su stigli do krajnjeg dela tunela, pojurili su zbunjeno u reku, spasavajući se na grebenima. Hong, Malajac i ŠuKin ohrabrili su se. Videvši da neprijatelji beže, opalili su nekoliko hitaca i oborili još nekoliko ljudi. – Iskoristimo njihov poraz i bežimo, – reče Hong. Šu-Kin, idi

pozovi Tan-Kju. – Uzaludno je – odgovori mladi Kinez, pojavivši se sa puškom u ruci. – Dođi, Cvete bisera, – reče Kinez, zgrabivši je svojim snažnim mišicama. – Pokušaćemo da stignemo na drugu stranu reke. – A Tiguma?... – Oteli su ga. – I ostavićemo ga? – Za sada da, ali zatim... ne, nećemo ostaviti tog junaka u rukama onih hulja. Uhvati me oko vrata, a vas dvojica idite pozadi i štitite odstupnicu. Ti, prijateljice moja, drži oružje da se ne bi pokvasilo. Uskoro će nam trebati. Pošto je to rekao; odlučno je skočio u vodu i počeo snažno da pliva. Tan-Kju, držeći mu se oko vrata samo jednom rukom, drugom rukom držala je visoko dve puške i barut. Dok se Kinez borio sa Strujom, Šu-Kin i Malajac stigli su do jedne stene, i odande su započeli sa paljbom na obalu. Baganijevi ljudi, pošto su se malo povratili od straha, sakupili su se, pomišljajući da će neprijatelj iskoristiti priliku da ode. Videvši Honga na sredini reke, počeli su da izbacuju strele i da ispaljuju po neki hitac iz puške. Poneki, hrabriji, skakali su u vodu, odlučni da uhvate plivača, ali Pram-Li i Su-Kin pažljivo su motrili. – Meni prvi a tebi drugi!... – povika Malajac, skočivši na jednu stenu. Dva pucnja iz puške odjeknuše i dva čoveka, prvi koji su skočili u reku, iščezli su pod vodom, ostavljajući na površini krug obojen krvlju. Nakon ovog duplog pogotka tako dobro uspelog među banditima začuli su se krvoločni povici, ali niko se nije usudio da se suprotstavi ovoj dvojici iskusnih strelaca, čak su oni koji su bili najbliži nastojali da se sakriju iza drveća koje je raslo duž reke. Malajac se okrete i ugleda Honga koji je uspeo srećno da stigne do jednog peščanog spruda na koji je položio mladu devojku. – U vodu – povika Šu-Kin. – Drži pušku i municiju u levoj ruci i nastoj da ne pokvasiš ni jedrio ni drugo. – Ja sam dobar plivač – odgovori Kinez. Baganijevi ljudi videvši kako su ušli u vodu, izašli su iz šume da bi ih uhvatili ili da bi pokušali da ih pogode strelama.

Hong se pripremio da štiti svoje prijatelje. Sakrivši se iza jednog stabla drveta, ispalio je dva hica u rulju koja je urlala. Tan-Kju je požurila da i ona isto učini, i oborila je jednog urođenika koji je izgleda bio neka važna ličnost, sudeći po turbanu koji je nosio na glavi. Ovo je bilo i suviše za ove hulje. Uvidevši da je nemoguće da ih slede, jer su njihovi protivnici uspeli da pređu Bakat, pošto su urlali i pretili i potrošili rezervu strela, nestali su razbežavši se pod velikim drvećem koje je raslo uz reku. – Hvala Hong – reče Tan-Kju, pruživši ruku prema hrabrom Kinezu. – Tebi još dugujem život. – Pored tvoga života trebalo je spasti i naše živote odgovori Hong, smešeći se. – Ali ima još jedan život koji treba da ugrabimo od smrti, Hong. – Da, život mladog Tigume – reče Kinez – ali to će biti teže, TanKju. – Mi ne možemo da ostavimo ovog hrabrog mladića u rukama krvoločnih bandita. – I nećemo ga ostaviti, Tan-Kju, moraćemo da se izložimo opasnosti, utoliko pre što nam je taj mladić potreban da bismo izveli do kraja naš poduhvat. – Šta ćemo učiniti, Hong?... Ko od nas zna gde se nalazi naselje lovaca na ljudske glave?... – Možda su ga već ubili – reče Pram-Li. – Tigumu?... – upita Hong. – Da – odgovori Malajac. – Ako mu nisu odrubili glavu kada su ga uhvatili, pretpostavljam da ga posle nisu ubili. Ti si čuo da se priča kako lovci na ljudske glave ponekad poštede ljude koji im padnu u ruke. – Bilo kako bilo, mi ćemo imati mnogo posla da bi ga oslobodili, Hong – reče Tan-Kju. – Možda manje nego što ti veruješ, Cvete bisera! – povika Kinez, naglo se podigavši. – Vidim jednog čoveka kako prelazi reku. – Šta ti je, Hong?... – Opet oni banditi? – povika Pram-Li, uzevši pušku. – Ovog puta se radi o jednom prijatelju – odgovori Hong.

– Vraća se Tiguma?... – Ne, to je naš snabdevač, i skoro sam siguran da se ne varam. Dođite!... Napustili su drveće koje ih je štitilo i uputili su se prema obali. Upravo u tom momentu jedan mladi urođenik, skoro nag, pošto je imao samo komadić kože od pantera, dolazio je na peščani sprud. U jednoj ruci držao je mali luk i nekoliko strela, a za pasom je nosio nož sa vrlo širokom i veoma sjajnom oštricom. – Da, to je Vindhit – reče Hong. – Evo sreće kojoj se nisam nadao. Mladi urođenik se zaustavio na ivici spruda, kao da se dvoumio da li da pođe napred ili da se vrati. Hong i Pram-Li, krenuli su mu u susret, mašući mu prijateljski. – Nemoj se plašiti – reče Hong. – Mi smo Tigumini prijatelji. – Izgledalo je kao da ih mladi urođenik nije razumeo. Sigurno nije poznavao kineski jezik. – Nisi me razumeo?... – upita Hong. Vindhit je ostao nepomičan, i gledao radoznalo u dva čoveka. Zatim je podigao jednu ruku i stavio je jedan prst na grudi Malajca, izgovorivši nekoliko reči. – Da – odgovori Pram-Li, smešeći se. – Ja sam Malajac. – Urođenik se nasmejao, zatim reče na jeziku koji je samo Pram-Li mogao da razume: – Vi ste prijatelji Tigume. – Da, prijatelju. – Tiguma je u rukama lovaca na ljudske glave. – To znamo. – Prepustićete ga njegovoj tužnoj sudbini?... – Ne – reče Pram-Li. – Pokušaćemo da ga oslobodimo. – Zračak radosti zablista u njegovim vrlo crnim i izražajnim očima. – Pomoći ću vam da spasete moga prijatelja – reče. – Možda je izložen opasnosti da bude ubijen?... – Da, za tri dana Tiguma neće više biti među živima. Čim se Baganijevi ljudi vrate u selo, moj prijatelj biće žrtvovan da bi se umirila uznemirena duša njihovog vođe. – Da li je daleko selo? – Dva dana hoda, prema jezeru Linguasan – odgovori Vindhit. – Veruješ li ti da ćemo mi uspeti da stignemo lovce glava pre nego što oni tamo stignu?

Urođenik odmahnu glavom u znak odricanja. Već su daleko, – reče zatim. Pram-Li se okrete prema svojim prijateljima i prenese im ovaj razgovor. – Stvar je ozbiljna, – reče Hong. – Stići do naselja lovaca na ljudske glave izgleda mi vrlo mučan poduhvat. – Tvoji drugovi sumnjaju u ishod borbe, je li tako? – Da, – odgovori Malajac. – Nas je suviše malo da bismo napali naselje lovaca na ljudske glave. – Možda ne treba čekati da stignu do njihovog plemena. – Šta želiš da kažeš? – Da možemo da ih sustignemo ranije. – Ako su već krenuli!... – Reka se kreće brže od njih. – Ne razumem te. – Teško je proći kroz šumu, dok se rekom Bakat može lako ploviti. Ja znam gde ćete ga preći. – I hoćeš li da odeš tamo da sačekaš? – Da. – A kako ćemo stići do prelaza na reci pre njih?... Treba da imaš na umu da je sa nama jedna žena. – Napravićemo splav. – Ideja nije loša, utoliko pre što je Bakat prilično plovan. On prenese predlog mladog urođenika Hongu i Tan-Kju, i oni odmah odlučiše da naprave splav. Tako su oni mogli da izbegnu dosta pešačenja, mada su bili sigurni da se udaljavaju od naselja koje je Tiguma poznavao. – Kasnije ćemo se pobrinuti da stignemo tamo. Tiguma će nas odvesti, – reče Hong. Pošto nisu imali sekire, odlučili su da naprave splav od bambusa koji su u velikom broju rasli duž reke. – Krenimo, – reče Hong, pomogavši Cvetu bisera da se popne na splav. – Svaki izgubljeni čas smanjuje naše mogućnosti. – Spasićemo ga, Hong? – reče devojka. – Nadajmo se, Tan-Kju. Svi su se popeli, i pošto su se snabdeli velikim štapovima koji je trebalo da posluže kao vesla, otišli su se u dubinu. Struja koja je na tom mestu bila prilično jaka, povukla je splav prema suprotnoj obali,

tako da se on prvo okretao na jednom mestu a zatim ga je struja odvukla brzinom od sedam ili osam kilometara na čas. U podne, pošto su prešli još trideset kilometara, splav je stigao do jednog malog slapa, koji je potpuno zatvarao prolaz. Čamcem ne bi bilo teško da se pređe, ali sa ovakvim splavom nije moglo ni da se pomisli, pošto je prolaz bio vrlo uzan i oivičen stenama. – Treba da demontiramo splav, – reče Hong, koga je prilično sprečila ova iznenadna prepreka. – Nije potrebno, – reče Vindhit kome je Pram-Li preveo ove reči. – A zašto? – upita Malajac. – Već smo na dobrom putu. – Šta to treba da znači? – Da nije potrebno da nastavimo plovidbu. Hodajući brzo kroz šumu uspećemo da presečemo put lovcima na ljudske glave. – Plovidbom smo izbegli planine, zbog kojih bismo bili prisiljeni da mnogo zaobilazimo da bismo stigli u selo. – Jesi li siguran u ono što tvrdiš? – Poznajem ovaj kraj, – reče mladi urođenik. – Onda napustimo splav. Odgurnuli su splav prema desnoj obali, i mali odred krenu ivicom jedne ogromne šume teka. – Pripremićemo ručak i odmah ćemo krenuti dalje, reče Pram-Li. – Vindhit nas moli da požurimo, pošto inače nećemo uspeti na vreme da presečemo put lovcima na ljudske glave. – Oni su upalili vatru i stavili su da se peče jedna noga od babirusa, koju su dobro istrljali aromatičnim travama. Dok se to peklo, šireći okolo prijatan miris, mladi urođenik krenuo je prema reci da potraži voće. Kada se vratio, prepun banana i kokosovih oraha, pečenje je bilo gotovo. Ovaj ručak, na obali reke, u senci velikog drveća, bio je divan. Čak je i Cvet bisera pohvalila pečenje. Pola sata kasnije, mali odred, predvođen Vindhitom, nastavio je put kroz veliku šumu, krenuvši prema istoku. Posle dva časa napornog hoda, odred je stigao na obalu jednog prostranog zaliva, koji se pružao do jednog venca pošumljenih brežuljaka. Na ovoj obali bilo je usamljenog drveća koje je tužno izgledalo. Oko njih nije se mogla videti ni jedna travčica, niti najmanji grm. Zemljište je izgledalo potpuno isušeno ispod senke ovog drveća. Mladi

urođenik opazivši ovo dao je znak da skrenu prema severu, želeći da izbegne ove predele. Hong i Tan-Kju zaustavili su se, znatiželjno posmatrajući. Ova vegetacija nije bila ružna. Stabla su bila glatka, vitka, bez čvorova, visoka tridesetak metara, i na vrhu su imala mnogobrojne grančice sa dugim lišćem zagasito zelene boje. – Šta je to i zašto želiš da ga izbegneš? – upita Hong urođenika. Pram-Li je odgovorio. – Bohon upas, – reče on glasom koji je odavao strah. – Otrovno drveće, – promrmlja Hong. – Sada razumem zašto rastu tako usamljeno. – Kakvo je to drveće? – upita Tan-Kju. – Od njega se dobija otrov, – odgovori Hong. – Sok koji se dobija iz ovog drveća urođenici sa ovog ostrva, kao i oni sa Bornea i drugih zemalja Malezije, upotrebljavaju za svoje strele. – Da li je jak taj otrov? – Nije još pronađen protivotrov, Cvete bisera. Samo u vrlo retkim slučajevima uspeva se amonijakom izlečiti po neko pogođen strelom umočenom u ovaj otrov. – A kako se dobija otrov?... – Pram-Li, pošto je Malajac, trebalo bi da to zna. – Da, – odgovori ovaj. – Nekoliko puta prisustvovao sam prikupljanju i pripremi otrovne tečnosti. Dobija se tako što se na stablu ovog drveća prave duboki useci u koje se provlači bambusova trska, polomljena na dva dela. Posle kratkog vremena počinje da curi tečnost koja se sakuplja u posude, i koja se posle ostavlja na suncu da bi se zgusnula. Možda samo ovo ne bi bilo dovoljno da usmrti čoveka, te kada se ova tečnost zgusne u nju se dodaje još i sok od duvana, koji je čini još otrovnijom. Po nekada se dodaje i gambir i tada je otrov još jači i može da zadrži svoju otrovnu moć godinu dana. – A strele je dovoljno umočiti u ovu smesu? – upita Hong. – Da, – odgovori Malajac. – Ali s vremena na vreme ovo ponoviti, pošto vlažnost za kratko vreme razara otrovno dejstvo upasa. I ova smesa treba da se čuva na suvom mestu, i najbolje je da se drži pored ognjišta. – Mora da je opasno sakupljanje ovog soka. – Da, mada tečnost čim iscuri iz stabla nema nikakvo dejstvo na kožu, senka od ovog prokletog drveća štetno deluje na sakupljače.