ljudi, uputio se prema Bunginim kolibama. Sultanovi ratnici sedeli su pored jaraka, pomireni sa željama njihovog vođe. Hong je odabrao desetoricu najuglednijih ratnika i poslao ih zajedno sa prvim ministrom u jednu, kolibu, obezbedivši im dobru pratnju. – A sada, – reče on, okrenuvši se prema vladaru, – ti možeš da odeš zajedno sa tvojim ratnicima. Ali dobro zapamti, ako pokušaš da napadneš Bungu, ja ću ubiti taoce, a zatim ću poslati žuti narod u tvoju prestonicu da unište tvoj narod. – Održaće dato obećanje, – odgovori sultan, postavši ponizan kao neka ovca. On spusti turban na lice kao da je želeo da sakrije sopstvenu sramotu i brzo se uputi prema obali, pošto možda još uvek nije verovao da se tako jeftino izvukao. Njegovi ljudi već su se bili ukrcali. – Pozdrav sultanu iz Butuana!... – povika ironično Hong. Sultan nešto promrmlja i uskoči u veliku kanou. Jedan trenutak kasnije brodovi su brzo zaplovili, izgubivši se iza jednog rta. – Je li tako? – upita Hong, gledajući Bungu. – Hvala, odgovori poglavica Igorota. – Žuti narod je hrabar i lukav. – A sada nas odvedi kod belih ljudi. – Sledite me. Oni su vaši.
ROMERO I TEREZITA Pola sata kasnije, Hong, Tan-Kju i Bunga stigli su u prašumu, u kojoj su se skrivali žene, starci i deca i gde su bili skriveni Romero i Terezita. Na jednom malom proplanku prepunom ogromnih biljki, nalazilo se staro naselje, koje su nekada naseljavali Bungini podanici. Bilo je sastavljeno od pedesetak koliba, koje su uglavnom bile porušene. Po neka, koja je bila solidnije građena, odolela je zubu vremena. Bunga se odmah raspitao za Romera i rečeno mu je da je Španac otišao u lov zajedno sa mornarom sa Konke i nekoliko urođenika, pošto su u naselju ponestale namirnice. Tan-Kju je bila vrlo nezadovoljna ovim odgovorom. Ona je sa nestrpljenjem čekala da se nađe pored čoveka koga je nekada toliko volela i koga nije videla posle one sudbonosne noći. – Kada će se vratiti? – upita, brišući hladan znoj koji je oblio njeno lepo čelo. – Možda tek večeras, – odgovori Bunga. – Osam ili deset časova iščekivanja!... Čitava večnost!... – prošaputa devojka prigušenim glasom. – Ali ovde je bela žena, – reče Bunga. U očima Cveta bisera prođe bljesak. – Terezita! – promrmlja ona. – Idi da je vidiš pre nego što on dođe, – reče Hong. Poštedećeš je izliva ljubomore koji bi mogao da bude sudbonosan za njen bolesni organizam. – Ah!... Da, istina je, ona je bolesna, – prošaputa Tan-Kju, kao da
je razgovarala sama sa sobom. – Neka bude. Nestrpljiva sam i nju da vidim. – Hoćeš li da te otpratim? – Ne, Hong. Hoću da budem sama. – Imaš zbog mnogo stvari da je prekoriš pa je možda bolje da ja to ne znam. – Ne, prijatelju moj. Cvet bisera ume da bude plemenita. Sada više nemam šta da oplakujem, jer si mi ti dao svoje srce. Gde je Terezita? – Idi te za mnom, – reče poglavica Igorota. Tan-Kju steže Hongovu ruku, i jednim osmehom ga uveri u svoju ljubav, ali zatim krene za poglavicom odlučnim korakom, prilično bleda. Stigavši ispred jedne od poslednjih koliba koja je nekada pripadala poglavici, lepo urađene od bambusovih trski, sa uzdignutim krovom prekrivenim lišćem i pod senkom dve palme, Igorot se zaustavi i pokazavši na vrata, reče joj: – Uđite. Tan-Kju se zaustavila, kao da je želela da se smiri i da zaustavi drhtanje koje ju je bilo obuzelo. Jednom rukom ona popravi nervozno kosu, prebaci preko ramena svileni mantil prekrivši i deo lica, i zatim uđe na vrhovima prstiju, zaustavivši se na sredini kolibe. I u ovoj kolibi, tako daleko od civilizacije, sagrađenoj usred prašume, kao prvo naslućivalo se prisustvo žene naviknute na udobnosti u životu. Zidovi su bili prekriveni prostirkama od kokosovih vlakana koje nisu izradile urođeničke ruke, zatim, nekoliko stolica od bambusa, grubo uređenih ali ne neudobnih, nalazilo se oko jednog stola. U svim uglovima nalazile su se ogromne tikve pune cveća ubranog bez sumnje u obližnjoj šumi koje je širilo prijatan miris, zatim su se videle posude od pečene gline čudnih oblika, koje su možda služile za spravljanje hrane. U jednom uglu, Tan-Kju ugleda, opruženu na ležaju od svežeg lišća i pokrivenu divnim krznom od crnog pantera, mladu ženu koju je odmah prepoznao. – Vi, – prošaputa ona muklim glasom. Ova žena bila je Terezita d’Alkazar, koja više nije bila lepa i sveža kao kada ju je mlada Kineskinja videla u Manili, pre dva meseca. Groznica, neudobnosti duž ovog dugog puta pod nemilosrdnim ekvatorijalnim suncem, lišavanje na koje nije bila
navikla, ostavilo je traga na njenom licu koje je nekada bilo tako ljupko. Bila je bleda i mršava i izgubila je onu blagu tamnu boju, koja je karakteristična za žene andaluzijske rase i koja je tako dobro pristajala odvažnom licu Bisera Manile. Terezita je još spavala, držeći jednu ruku pod glavom, polu-prekrivenu njenom dugom tamnom kosom. Njeno disanje bilo je ubrzano, jer se plavo platneno prsluče koje joj je prekrivalo grudi podizalo u kratkim intervalima. Tan-Kju je stajala nepomično stežući rukama krajeve svoga svilenog mantila, i užarenim očima posmatrala je svoju nekadašnju suparnicu. Nakon nekoliko minuta Terezita se probudila, možda predosetivši blizinu devojke u kojoj je mogla svakog trenutka da se probudi pobeđena strast, koja još nije bila potpuno savladana. Njene crne oči, živo bljesnuše postoje nekoliko puta zatreptala, zaustaviše se na C vetu bisera koja je i dalje stajala nepomično. Terezita se odjednom podiže držeći se ponosno. Njene guste crne obrve činile su da je njen lik sada drugačije izgledao. Jedan uzvik, koji je možda značio čuđenje a možda i bes koji nije mogla da savlada, izvuče joj se: – Je li to san? – povika. – Da li ispred mene stoji senka ili stvarno živa Tan-Kju?... Mlada Kineskinja načini nekoliko koraka, a zatim zbaci svileni mantil i ukrstivši ruke na grudi koje su joj se snažno podizale, reče, tihim glasom: – Da, ja sam, Biser Manile. – Terezita se podigla i približila joj se sasvim blizu. – Ti! – povika; – ti ovde!... Tan-Kju... – Zatim je obuze ljubomora. – Dolaziš ovamo da mi ga uzmeš!... Nesrećnice!... Ali ona se odmah pokaja zbog ovih reči i brzo dodade, plačnim glasom: – Oprosti mi, Tan-Kju... ja nemam pravo ovo tebi da kažem... tebi koja si bila tako plemenita... Oprosti mi, ali ja ga volim!... Mlada Kineskinja ostade nema. Još uvek je stajala nepomično sa rukama ukrštenim na grudima i posmatrala ju je očima punim mržnje. – Tan-Kju, – nastavi Terezita, glasom punim nemira. – Zašto si došla ovamo? Zašto si napustila Manilu? Ko te je obavestio o našoj nesreći? Ko te je vodio kroz nepreglednu šumu na ovom divljem ostrvu? Jesi li možda došla da se osvetiš? Dragi bože!
Govori, Tan-Kju! Tvoj pogled me plaši!... Još više joj se približi i stavivši joj ruku na rame, reče tihim glasom: – Ti još voliš Romera! To vidim iz tvog pogleda! Ti si došla da se objasnimo! Govori, govori Cvete bisera. Na licu mlade Kineskinje pojavi se blag osmeh. – Uplašila sam te, Biseru Manile, – reče. – Uplašila? A zašto? Možda zato što te one kobne noći kada sam videla kako odlaziš, vodeći sa sobom čoveka koga sam ja neizmerno volela, nisam zagrlila? To je bilo pomirenje sa sudbinom, strašno pomirenje, jer je sutrašnji dan za nekoga morao da bude fatalan. Pitaš me zašto sam došla ovamo? Reći ću ti odmah: došla sam da vas spasem!.. – Da spaseš Romera?... – Ne, nego oboje. – Ti, koja bi trebalo da me mrziš! – povika Terezita, sa čuđenjem. – Nekada, – reče Tan-Kju muklim glasom, – sam te mrzela i ubila bih te da te je sudbina dovela na moj put, ali sada... kakav značaj za mene ima Romero? Ja sam ga zaboravila. – Zašto si onda došla ovamo? – Da bi platila ono što mu dugujem. – Šta?.... – Jedne noći, kada su tvoji zemljaci ugušili pobunu, i dok sam se ja očajnički borila na obalama Malabona, zarobljena sam od strane jednog španskog pukovnika. Moja se sudbina znala: sutradan čekalo me je streljanje. Romero koji je tada još voleo Cvet bisera, mada je svoje srce dao Biseru Manile, otrgao me je od smrti stavivši se na moje mesto. Sećaš li se?... – Da, znam to i kasnije su ga spasli tvoj brat i moj otac. – Ovaj dug stajao mi je na srcu i došla sam da ga platim i da spasem i tebe i njega. Sada mi presudi, Terezita d’Alkazar. – Španjolka učini pokret kao da će da poleti u zagrljaj mladoj Kineskinji, ali je u tome spreči još jedan zračak ljubomore. – Ne voliš ga više?... – Ne. – Zaklinješ se?... – U duhove mojih roditelja. – Plašim te se, Tan-Kju! – Varaš se, jer moje srce sada kuca za drugog čoveka, koji je hrabar kao Romero a možda još i više. – Sestro moja!...
Terezita je pala u zagrljaj mladoj Kineskinji, i kao one noći kada su se poslednji put videle u zalivu Binonda, uzajamno su se zagrlile ali ovoga puta možda bez griže savesti. Zvižduk, koji je dolazio spolja, naglo ih rastavi. – Šta to znači? – upita Terezita. – To je Hongov znak, – odgovori Tan-Kju, trgnuvši se. – Ko je to Hong?... – Jedan od mojih prijatelja koji me je pratio na ovom ostrvu. – Šta znači ovaj zvižduk? – Reći ću ti kasnije. Mlada Kineskinja obuče svoj mantil, dade znak Tereziti da je ne prati i izađe napolje brzim koracima. Hong ju je čekao napolju, oslonjen na pušku. – Romero dolazi, – reče joj. – Ko ti je rekao? – Bunga. – Da li ga prate urođenici? – Ne, sam je. Igoroti su došli pre njega. – Poći ću da ga sretnem. – A ja?... – Poći ćeš sa mnom. Želim da moj budući suprug prisustvuje razgovoru. Za tebe ne smem više da imam tajni, niti treba da izazivam bilo kakvu sumnju, ali nećeš se pojaviti sve dok te ja ne pozovem. – Hajdemo, Tan-Kju i budi jaka. – Nemoj sumnjati u mene, Hong. Srce Cveta bisera sada je tvoje. – Sledi me. Predvođeni urođenikom krenuli su u šumu, sledeći jednu stazicu između guste vegetacije, kojom su već otišli Šu-Kin i Pram-Li sa drugim vodičem.
Izdavač NIRO »Dečje novine« Gornji Milanovac Za izdavača Miroslav Petrović generalni direktor Recenzenti Prof. Milica Popović Dr Momčilo Savić Urednik Radmilo Lale Mandić Lektor Nadežda Kostić Ilustracija naslovne strane Milan Miletić Grafička oprema Ljubomir Vorkapić Fotoslog, korektura i automatski prelom »Eurokat 200« DEČJE NOVINE Gornji Milanovac Štampa ŠIRO »Srbija« Mije Kovačevića 5, Beograd Štampanje u tiražu od 5.000 primeraka završno marta 1982. godine
O piscu Emilio Salgari /1863 – 1911/ rodio se u Veroni. Još kao dečak osećao je veliku ljubav prema moru i u sedamnaestoj godini upisao se na Institut za pomorstvo koji je napustio 1881. a da nije dobio diplomu kapetana. Jednom prilikom rekao je svom sinu: »Želeo bih da se moji posmrtni ostaci zatvore u hermetički sanduk od stakla i spuste na dno mora«. Sa pisanjem je počeo kao hroničar u jednom veronskom listu a u slobodnom vremenu pisao je futurističke romane. Već 1883. objavio je u listu »Arena« svoja prva dva romana »Tigar iz Malezije« i »Miljenica Mabdia«. Zatim slede mnogobrojna dela, bar 85 romana za 28 godina rada. Salgari je živeo i kretao se samo u svetu svoje mašte, postao je vrlo zanimljiva pojava u italijanskoj književnosti uopšte, te je i danas jedan od najpopularnijih dečjih i omladinskih pisaca.