Emilio Salgari - Cvet bisera

Ona stvara jake migrene i čak dovodi do ispadanja zuba. – Vidi se rđavo dejstvo ovih biljki. Oko njih ne raste ni trava, – reče Tan-Kju. – Čak ih i životinje izbegavaju, – reče Pram-Li. – Ako bi neka ptica sletela na grane »upasa« ona bi pala kao gromom pogođena. Dok su tako razgovarali stigli su do obale zaliva. – Ovuda treba da prođu lovci na ljudske glave, – reče Vindhit Malajcu. – A ako pođu drugim putem? – upita Pram-Li. – Nema drugog puta, pošto se preko planine proteže velika močvara koja ne može da se pređe bez čamca. Pogledaj tamo gore! Primećuješ li jedan usek između biljki? – Izgleda mi da ga vidim. – To je jedina staza koja prolazi kroz ove šumovite planine. – Hoće li se oni tuda spustiti?... – Da, siguran sam u to, – odgovori mladi urođenik. – Možda su već prošli?... – Nemoguće, ali ne bi trebalo da su daleko. – Onda ćemo sutra moći da ih stignemo. – Ili bolje da se sretnemo. Ali ko zna, možda će to biti i večeras. Ovde ćemo se ulogoriti i čekaćemo. Savetujem vam da ne palite vatru. – Plašiš se da bi mogli da nas primete?... – Rekao sam ti da ne bi trebalo da su daleko. Dobro ćemo učiniti ako napravimo neki zaklon koji će nam poslužiti za odbranu. Hong i Tan-Kju, pošto im je preneseno ono što je rekao urođenik, složili su se sa predlogom da se napravi solidan zaklon. Dok se mlada Kineskinja odmarala, pošto je bila vrlo umorna, njeni drugovi hitro su krenuli na posao. Od granja i listova banana improvizovali su malu kolibu, koja je mogla da ih zaštiti od stresa lovaca na ljudske glave, a zatim su od bambusa i bodljikavih biljki podigli jednu vrstu rova. Odsekli su mnogo ovih biljki da bi napravili pregradu široku tri ili četiri metra, koja je bila nepremostiva prepreka za bosonoge urođenike. Tek što su završili sa obedom preostalog komada pečenja, Vindhit, koji se popeo na jedan pombo, pored koga su napravili kolibu, počeo je brzo da silazi dole. – Šta se dešava? – upita Pram-Li. – Plameni na vrhu brežuljka, – odgovori mladi urođenik.

– Da li ih ima mnogo?... – Dvadesetak. – Jesu li to lovci na ljudske glave?... – Nema sumnje. Malajac je požurio da o ovome obavesti svoje prijatelje. – Evo jedne dobre vesti, – reče Hong. – Plašio sam se da su Baganijevi ljudi već prešli ova brda. – Šta ćemo sada učiniti? – upita Tan-Kju. – Pre svega otići ćemo da se uverimo da li su to stvarno lovci na ljudske glave. – Hoćeš li da se popneš na brdo?... – Da, Tan-Kju. To je potrebno. Ko zna!... Možemo još ove noći pokušati sa napadom. – Ja neću poći sa tobom, Hong? – Ne, Cvete bisera. Neću da te izložim ovakvoj opasnosti, a pored toga ti si umorna i treba da ostaneš da čuvaš naše utvrđenje. Šu-Kin će ti praviti društvo. – Žao mi je što ću ostati besposlena, dok ćete se vi boriti. – Biće prilika da i ti učestvuješ u pobedama, moja hrabra TanKju, – reče Hong, blagim glasom. – Istina je, Hong, možda ćemo još morati da se susretnemo sa mnogim opasnostima. – I sve zbog njega, – Kinez procedi kroz zube. – Ćuti, Hong. Ja ću te nagraditi za toliko odricanje i takvu hrabrost. Polaziš li odmah?... – Hoću da se uverim u položaj neprijateljskog tabora. On se uhvati za gornje grane pomba i uzdigavši se uz pomoć svojih snažnih mišića, ubrzo se našao na najvišem delu drveta. Odatle je mogao da vidi brojne plamene koji su goreli na vrhu brežuljka. Oko ovih plamena, koji su širili oko sebe svetio, mogao je da razlikuje nekoliko ljudskih oblika. – Da, to su sigurno lovci na glave – prošaputa Kinez. – Gde li se nalazi Tiguma? U sredini logora ili negde sa strane? Kada bih mogao da ga otmem a da oni to ne primete? Nadajmo se. Lagano se spustio sa drveta, i odmah je pozvao Malajca i Vindhita, rekavši im:

– Pođimo, prijatelji! – Idemo li da iznenadimo one hulje? – upita Pram-Li. – Da pokušamo da otmemo Tigumu – odgovori Hong. – Da li ste spremni na sve? – I da se upustimo u borbu – reče Malajac. – Ti nećeš napuštati ovo sklonište, Tan-Kju – reče Hong, okrenuvši se prema mladoj Kineskinji. – Budi oprezan, moj junače – reče devojka. – Nemoj se plašiti, devojčice. Upotrebićemo više mudrost nego snagu. On joj stegne ruku, gledajući je zaljubljeno nekoliko trenutaka, a zatim pređe preko bodljikave barijere i sustiže Malajca koji se već nalazio u šumi. – Da li umeš da nas vodiš? – upita on mladog urođenika. – Odvešću vas tačno ispred bojnog polja – odgovori Vindhit, kome je Pram-Li preveo Hongovo pitanje. – Tu je jedna staza koja vodi na vrh brežuljka. Pošto su prešli nekoliko gustih šikara, stigli su za kratko vreme do jedne staze koja je vodila kroz šumu i između obronaka brežuljaka. To je bio jedva primetan prolaz, koji je izgledalo da su pre napravile životinje nego ljudi, i bio je prepun grmlja i korenja koje se preplitalo sa svih strana kao ogromne zmije, a sa strane su se nalazila izuvijana stabla. Penjao se cik-cak, kroz mnoštvo raznovrsnih biljki, penjući se i spuštajući se preko malih i velikih ponora. Vindhit je išao napred bez oklevanja, uklanjajući granje koje je moglo da ometa prolaz njegovim prijateljima. Kretao se oprezno, zaustavljajući se s vremena na vreme da oslušne, pošto nije bilo isključeno da se u ovoj gustoj šumi krije neka opasna zver. Pored ove opreznosti, njihov prolazak nije ostao neopažen. S vremena na vreme, neki noćni pljačkaš, videvši ih kako se približavaju, podizao se iz žbunja i bežao ispred njih kroz grane usled čega je šuštalo suvo lišće. Ili su majmuni, koji su spavali na granama, puštali krike, primoravajući mali odred da se zaustavi. Posle četvrt časa tihog i opreznog hoda, mladi Urođenik se zaustavio na dnu jednog ponora. Pogledavši gore video je svetlost koja se sigurno projektovala od plamena iz logora. Na sredini svetlosti letelo je nekoliko velikih slepih miševa. To su bili kalongi, ili ptice-lisice, ružne ptice koje dostižu neobično velike dimenzije i čiji kljun podseća na njušku psa.

– Blizu smo – reče Vindhit, okrenuvši se prema Malajcu. Tabor se nalazi iznad ovog ponora. – Vide li se stražari?... – Oni obično drže samo upaljenu vatru. Lovci na glave nemaju u ovim predelima neprijatelje i dovoljna im je upaljena vatra da im se ne bi približile zveri. – Šta kaže? – upita Hong. – Da smo blizu i da možda nemaju stražu. – Baganijevi ljudi verovatno još ne spavaju? – Sigurno, Hong. – Odgovara nam da sačekamo da zaspe. Tada bi mogli da se popnemo na neko uzvišeno mesto iznad tabora. Malajac je preneo mladom urođeniku želju Kineza. – Idite za mnom – reče Vindhit. On je skrenuo u levo i našao se u šipražju koje je prekrivalo padinu. Prolaz nije bio uopšte lak, pošto su bili prisiljeni da sami prokrče put, ali su ipak uspeli srećno da stignu do vrha. Vindhit se upravo pripremao da krene u šumu, kada je odjednom počeo da odstupa, kao da se iznenada našao ispred neke velike opasnosti. – Šta je? – upita Malajac, koji je išao iza njega. Oštro siktanje, koje mu je sledilo krv u žilama, bilo je odgovor. – Zmija? – uzviknu. – I to jedna od najopasnijih – odgovori ostrvljanin, prigušenim glasom. – Da li si je video? – Ne, ali mora da je blizu. Hong je takođe čuo siktanje zmije i, uprkos svojoj hrabrosti, prebledeo je. – Nemoj upotrebljavati pušku, Pram-Li – reče on iznenada. – Jedan pucanj značio bi našu propast!... – Napašće nas, Hong. – Nož u ruku. Siktanje se ponovo čulo i to ovoga puta još bliže. Malajac je učinio korak unazad, povikavši zastrašenim glasom. – Ular-burong!... Pazi, Hong!... Vrlo je otrovna!... – Jesi li je video?...

– Da. – Gde se nalazi? – U ovom šipražju što nam stoji na putu. – Hoćemo li ponovo sići? – upita Vindhit. – Možemo pronaći neki drugi prolaz. – Suviše je kasno!... povika Pram-Li. – Evo je!... Zmija je izašla iz šipražja, i uspravila se preteći ispred tri čoveka. Malajac se nije prevario. To je stvarno bila ular-burong, velika zmija koja ima dužinu i do dva metra i čija je koža tamno plava sa zlatno žutim prugama. Našavši se ispred mladog urođenika, ona poskoči na njega, pokušavši da mu zarije u nogu svoje otrovne zube, ali Hong ju je u tome sprečio. On snažno odgurne ostrvljanina kome su se noge paralizovale od straha, i brzo izvuče nož. Zmija je pojurila na nož da bi ga zagrizla. Oštrica, koju je Kinez naglo spustio, presekla ju je na dva dela. – Crkni – reče Hong gnusno, gazeći njeno telo koje se bespomoćno uvijalo. – Više volim da se borim sa tigrom nego da imam posla sa ovim odvratnim gmizavcima. Odgurnuvši ova dva komada koja nisu još prestala da se uvijaju krenuo je prema šumi. Vindhit, oslobodivši se od straha, sustigao ga je zajedno sa Malajcem. – Kojim ćemo putem? – upita Pram-Li. – Popnimo se – odgovori mladi urođenik, pokazujući na vrh brežuljka, na kome su se nalazila dva uzvišenja. Šuma je postajala sve gušća i korak po korak tri čoveka su se sve više približavala vrhu. Visoko drveće smenjivalo se sa vrlo gustim šipražjem, koje nije dozvoljavalo prolaz. Vindhit i njegova dva prijatelja bili su prisiljeni da idu četvoronoške i da pužu kao zmije, ne usuđujući se da razmaknu vrhove ovih biljki. Tabor lovaca na ljudske glave trebalo je da se nalazi vrlo blizu. Povremeno bi se čuli ljudski glasovi. – Skrenimo malo – reče ostrvljanin. – Ovde bi mogla da se nalazi nekakva staza. – Stanite – u tom trenutku reče Hong. – Neko nam se približava.

OSLOBOĐENJE TIGUME Na ovu zapovest sva trojica uvukli su se u jedan grm, ostavši tu nepomični. U blizini se čulo kako se pomeraju grane, kao da je neko pokušavao da prokrči put između ove guste vegetacije. To je mogla da bude neka životinja koja je bežala od tabora, ili možda izvidnica lovaca na ljudske glave. Hong i njegovi prijatelji, neobično znatiželjni, osluškivali su nastojeći da zaustave disanje. Strah da će biti otkriveni, kada su već verovali da je sve završeno, držao ih je prikovane za mesto. Grane su nastavljale da se pomeraju i to ne samo na jednom mestu, nego na dva. Osobe ili životinje koje su silazile niz brežuljak izgledalo je da dolaze pravo iz tabora. Prošlo je nekoliko minuta mučnog očekivanja, a zatim se na svetlu od plamenova koji su još goreli na jednom od dva uzvišenja, pojavila ljudska senka. To je morao biti lovac na glave, pošto nije bilo verovatno da je u ovoj divljoj šumi bilo stanovnika. Ovaj čovek stajao je nekoliko trenutaka nepomičan, pažljivo pretražujući šipražje, a zatim okrenuvši se unazad, reče na jeziku koji je samo Vindhit mogao da razume: – Jesi li sa ove strane čuo šumove?... – Da – odgovori jedan glas iz susednog šipražja. – Ne vidim i ne čujem ništa. – Ipak se nisam prevario. – Možda je bila neka životinja. – Zakleo bih se da sam video i ljudske senke kako se penju uz

obronke padine. – Ti sumnjaš da bi to mogli da budu žuti ljudi koji su se izvukli kod Bakata?... – Sa nama je čovek koji ih je vodio. – Ma!... Ko se brine za jednog urođenika?... Mora da si ti to sanjao. Vratimo se u tabor. Dva lovca na glave ponovo su ušla u šumu. Hong i njegovi drugovi čuli su kako se pomeraju grane i kako šušti lišće, a zatim je ponovo zavladala tišina. – Sumnjaju u naše prisustvo – reče Pram-Li, kada je Vindhit preveo dijalog koji je čuo. – To znači da su ovi nitkovi motrili – reče Hong, srdito. Da li su otišli ili su se samo sakrili? – Ostanimo ovde izvesno vreme – odgovori Malajac. – Ne bi bilo oprezno da odmah napustimo ovo mesto. – To i ja mislim, Pram-Li. Šta kaže Vindhit? – Slaže se sa mojim savetom. – Sačekajmo – zaključi Hong. Oko tabora nije se videla nikakva straža, ali je nekoliko ljudi spavalo oko vatre, sa oružjem koje im je bilo na domaku ruke. – Gde li je Tiguma? – pitao se Hong. – Ne vidiš ga?... – upita Malajac. – Ne, Pram-Li. – Tamo, ispod onog drveta, vezan je za stablo. Na kraju tabora, nalazilo se jedno usamljeno drvo, čije je veliko lišće, raspoređeno u vidu suncobrana, pravilo tamnu senku. Pričvršćen za stablo video se jedan nejasan oblik, koji je mogao da bude ljudsko biće. – Mora da je to on – reče Malajac. – Šta kažeš, Vindhit? – To je Tiguma – reče ostrvljanin. – Nisam se prevario – reče Pram-Li, okrenuvši se prema Hongu. – I Vindhit ga je prepoznao. – Sada treba da mu se približimo i da ga otmemo reče Hong. – Vrlo smeo plan – reče Pram-Li, vrteći glavom. – Imaš li ti bolji?... – Ne, Hong, ali mislim da je to suviše opasno. Nemoguće je proći pored ove vatre a da nas ljudi koji spavaju napolju ne opaze.

– Pokušaj da pitaš Vindhita. Ovi urođenici imaju po nekad ideje koje su bolje od naših. Malajac ispriča mladom ostrvljaninu Kinezov plan. Vindhit ga mirno sasluša, razmisli nekoliko trenutaka, a zatim reče: – Verujem da je samo tako izvodljivo. – Moći ćemo da se približimo zarobljeniku a da nas ne opaze stražari?... – Baganijevi ljudi spavaju. – Možda samo jednim okom. – Onda ih nećemo uplašiti. – Kako? – Pogledaj! Svo ovo šipražje je suvo. – I šta hoćeš time da kažeš?... – Da ćemo ih upaliti. Vetar duva sa one strane gde se nalazi Tiguma. – Još uvek te ne razumem. – Plamen će odmah uhvatiti tabor i kolibe. Preplašeni lovci na glave sigurno se tada neće brinuti za zarobljenika. Uz pomoć vatre biće nam lako da ga otmemo. – Ovakva ideja nikada mi ne bi pala na pamet – reče Malajac, gledajući mladog ostrvljanina sa divljenjem. Ovi ostrvljani su mudriji od nas. Zarobljenik i njegovi stražari su spavali, ali nije bilo sigurno da su ovi poslednji čvrsto spavali. Dok su Hong i njegovi prijatelji pokušavali da pronađu način da bi se približili zarobljeniku, ugledali su jednog urođenika kako se približava grmlju da bi stavio grane na vatru koja se već skoro ugasila. Pre nego što se vratio da legne, otišao je do drveta i pošto se uverio da Tiguma mirno hrče, ponovo je nastavio da spava. – Ne smemo se pouzdati u njihov san Hong – reče Pram-Li, nagnuvši se prema Kinezu koji se opružio iza jednog žbuna. – Ovi urođenici imaju oštar sluh i odmah bi primetili naše prisustvo. – Toga se i ja plašim – odgovori Hong. – Možda je ovaj čovek čuo neki šum koji mu je bio sumnjiv. – Hoćemo li upaliti šipražje. – Da, Pram-Li. Imaš li u džepu konoplja?...

– Nije potrebno, Hong. Svo ovo šipražje je smolasto i planuće kao šibice. – Upalimo vatru na tri mesta, kako bi plamen uhvatio ceo logor. – Ima li naš prijatelj nešto čime ćemo upaliti vatru? – Poslaćemo ga do jedne od vatri i tamo će uzeti jedan ugarak. – Dogovoreno. Svako na svoje mesto. Tri čoveka su se odvojila i otišla u različitim pravcima. Nije prošlo ni tri minuta kada se sa Hongove strane pojavio plamen. Skoro istovremeno i ostala dva su se podigla na malom rastojanju. Ni jedan urođenik nije primetio vatru. Za to vreme šipražje je počelo da gori neverovatnom brzinom. Postoje bilo prekriveno smolom gorelo je bolje od šibica, šaljući u vazduh varnice i dim koje je vetar širio prema logoru. Praskanje koje se širilo sa drveća zahvaćenog plamenom, najzad su primetili stražari koji su spavali pored dve vatre. Začuo se strašan urlik kao udar groma, na koji su izjurili iz koliba svi ostali ratnici. Vatra je tada već uzela takve razmere da više nije mogla da se savlada. Oblaci varnica i užareni ugarci padali su između nadstrešnica dok se dim u oblacima nadvijao nad logorom. Lovci na glave, preplašeni od ovog iznenadnog požara, dali su se u bekstvo u raznim pravcima, ne pomišljajući na zarobljenika, koji se više nije video od varnica.. Došao je momenat koji je Hong očekivao. Ne vodeći računa o opasnosti, on je skočio u šipražje koje je bilo u plamenu i kroz dim je stigao do drveta. Tiguma je očajnički urlao, čineći nadljudske napore da bi se oslobodio veza koje su ga držale čvrsto prikovanog uz stablo. Varnice su padale na njega sa svih strana, pržeći mu ramena. Hong brzo odseče veze nožem, zgrabi mladića i ugledavši jedno mesto gde je šipražje već sagorelo, pojuri ovuda povikavši: – Ovamo, Pram-Li!... U tom momentu u logoru su odjekivali užasni povici. Poslednji lovci na glave koji su napuštali logor primetili su otmicu i vratili su se, užasno vičući. Plamen koji se podizao između nadstrešnica nije mogao da ih zaustavi. Trčali su kao demoni, skačući između dima i mnoštva

varnica, ne osećajući opekotine jurili su prema plamenoj lavini. Nekoliko strela palo je među begunce. Vindhit, koji je išao zadnji, pade pustivši snažan jauk. – Ko je ranjen? – povika Pram-Li, zaustavivši se. – Mrtav sam – odgovori jadni Vindhit. Stajao je na kolenima. Dve strele, bez sumnje otrovne, pogodile su ga u leđa. – Jadni moj prijatelju!... – povika Tiguma, otrgnuvši se brzo iz ruku Honga i pojurivši prema jadnom Vindhitu, koji je već izdisao. – Spašavajte se – odgovori ostrvljanin. – Ja sam i onako izgubljen. Hong, razjaren, okrenuo se prema lovcima na glave, uperivši pušku. – Pali!.... – povika on. Malajac je učinio isto što i on. Ova dva pucnja a naročito prepreka od plamena, koja je sada postala ogromna, zaustavili su poletne lovce na glave. – Pram-Li, uzmi Vindhita i spustimo se sa planine pre nego što nam plamen preseče put – povika Hong. – Nije potrebno – odgovori Malajac. – Mrtav je!... To je bila istina. Jadni ostrvljanin izdahnuo je tada zbog smrtne groznice od otrova. – Bežimo!... – povika Hong. Vatra se brzo širila, kako u dubinu tako i u visinu. Izgledalo je da je brežuljak plovio usred plamenog okeana. Varnice nošene vetrom, padale su svuda izazivajući nove požare. Šipražje koje je gutala vatra brzo je nestajalo, kao da se topilo. Štićeni oblacima dima i vrtlozima pepela i varnica, Hong i Malajac, za kojima je išao Tiguma, silazili su niz brežuljak skačući, želeći da stignu tamo gde su ostavili Tan-Kju i Šu-Kina. Kinez je bio uznemiren, pošto nije uspeo da vidi kojim pravcem su otišli lovci na glave, prilikom njihovog vratolomnog bekstva. Plašio se, možda ne bez razloga, da su krenuli prema skloništu. – Brzo, brzo – govorio je. – Možda je Tan-Kju u opasnosti. Naglo požurivši kroz šiblje i sišavši kroz ponor, stigli su ispod velikog drveća koje je pokrivalo donje obronke brežuljka. Tu su malo zastali da bi odahnuli i da bi videli da li ih neko prati.

Ceo brežuljak bio je u plamenu i ličio je na vulkan u punoj erupciji. Ogromni plameni jezičci dizali su se svuda, iznad kojih su se uzdizali oblaci dima koje je noćni povetarac nosio i povijao. Padalo je mnoštvo varnica koje su se gasile u vazduhu, i kružeći u pomrčini padale su na šumu. Sada je već počinjalo da gori i veliko drveće. Grane su pucketale, a ogromno lišće banana, bogatih šećerom arengi, areka i sagua uvijalo se. Povremeno bi neko ogromno drvo, kome je vatra odnela donji deo, palo uz jak prasak, povukavši sa sobom hrpu rotanga, kalamusa i nepentesa. U prasku požara i lomnjave drveća, čuli su se u daljini ljudski povici koji su izgledali čas da dolaze sa brežuljka čas iz doline. – U kome pravcu su otišle te hulje? – pitao se Hong, sa nestrpljenjem. – Izgleda da su se podelili – reče Malajac. – Mora da su neki pobegli dole, dok su drugi izgleda pobegli na obližnji brežuljak. – Nemojte da dopustite da vas iznenade ovi ljudi – Tiguma reče Pram-Liu. – Vrlo su osvetoljubivi i ako vas pronađu ubiće vas bez milosti. – Pazićemo dobro da nas ne uhvate – odgovori Malajac. – Požurimo da pronađemo Tan-Kju i Šu-Kina. Slučajno su stigli u blizinu staze. Pošto više nisu čuli povike iskoristili su da brže pređu šumu koja je prekrivala obronke brežuljka. Pošto su stigli blizu ravnice, skrenuli su na desno, našavši se u gustoj šumi. Sklonište je trebalo da se nalazi u tom pravcu. Ali nisu još prešli ni pet stotina metara, kada su začuli Šu-Kina kako viče: – Ko je to? – Mi smo – odgovori Hong, pojurivši napred. Mladi Kinez i Cvet bisera, prešli su preko prepreke od trnja, posluživši se jednom vrstom mosta napravljenog od velikih grana sa drveća. Čim je ugledao Kineza, mladić mu pojuri u susret. – Svi ste spašeni! – povika on. – Oslobodili smo Tigumu. – A Vindhit? Ne vidim ga sa vama! – Mrtav je, Tan-Kju. – Ah!... jadan mladić!.

– Život su mu oduzele otrovne strele Baganijevih ljudi. – A ko je upalio šumu? – Mi, Tan-Kju. – A lovci na glave? Da li vas slede? – Ne znamo gde su pobegli. Da li si ti nekoga video? – Nikoga, Hong. Koliko smo samo pretrpeli straha nakon naših pucnjeva. Verovao sam da su vaš urođenici otkrili. – Oni su nas u stvari videli, ali izgleda da su izgubili naš trag – reče Kinez. – Hoćemo li da bežimo? – Ne, Tan-Kju. Ne bi bilo mudro da sada napustimo ovo sklonište. Možda su se lovci na glave okupili kod močvare. – A vatra koja se stalno širi? – Ne verujem da će dopreti dovde. Veliko drveće u šumi nije tako suvo kao šipražje, a pored toga mi se ovde nećemo zadržati tako dugo. Sutra, ako se ne budu čuli povici naših neprijatelja, napustićemo ovo sklonište i stići ćemo do obale Bakata. – Biće suviše rano da odemo sutra – reče Tiguma, pošto mu je Pram-Li ovo preneo. – Lovci na glave neće odmah otići. – Zaustaviće se ovde u okolini? – upita Malajac. – Da. I uporno će nas tražiti? – odgovori urođenik. Ovi ljudi nisu još osvetili smrt njihovog vođe i mnogobrojnih prijatelja. – Zar nisu već pretrpeli dovoljno gubitaka? – upita Hong PramLia, kada mu je ovaj preneo ove reći. – Izgleda da nisu. – Treba znači potpuno, da ih uništimo da bi se oslobodili ovih pijavica? – Oni su osvetoljubivi. – A mi smo spremni da ih istrebimo – reče Hong ljutitim glasom. – Šta nam savetuje Tiguma da učinimo? – Za sada da ostanemo ovde – odgovori mladi urođenik. – Ovo sklonište dobro je skriveno i već ste ga osigurali ogradom. Ova trnovita barijera koju možemo još da povećamo, već je velika prepreka. – Onda ćemo ostati ovde sve dok opasnost ne prođe – reče Hong. – Ne treba da izlažemo Tan-Kju novim opasnostima koje bi je mogle koštati života.

– Ti si suviše uznemiravaš zbog mene reče Cvet bisera. – Ti znaš da sam ja živela između dima na ratnom polju. – Ali kada bi te ubili? – reče Hong. – Osvetio bi me. – I ne bi mogao nikada da se utešim što sam te izgubio, Tan-Kju. Hajde, napravimo ovo sklonište neosvojivo. Možda još nije sve završeno između nas i lovaca na glave. Pre nego što su krenuli na posao, Hong i Pram-Li uspeli su se na drvo koje je služilo kao oslonac za kolibu, da bi se uverili u kome pravcu se širi požar. Vrh brežuljka još uvek je snažno goreo, ali požar je naišao na prepreku u šumi. Pošto je požar odneo ivicu šume i mnogobrojno drveće, zaustavio se ispred divljih banana, koje su imale mnogo lišća koje je bilo vlažno tako da se vatra na njih nije širila. Sada se vatra širila prema obližnjem brežuljku, proždirući smolasto šipražje koje je prekrivalo i ovaj vrh. – Nismo u opasnosti da požar i nas zahvati – reče Hong. – Za koji čas plamen će prestati. Hteo bih da znam gde su mogli da pobegnu lovci na ljudske glave. Oni su sišli dole i uz pomoć urođenika i Šu-Kina, hitro su počeli da rade na utvrđivanju bunkera, kao što je u šali rekla Cvet bisera. Novim granama i velikim lišćem banana, potpuno su prekrili kolibicu, kako bije zaštitili od strela lovaca na glave, a zatim su otišli da potraže bodljikave biljke. Ovih je bilo u šumi u izobilju, tako da je sakupljanje brzo završeno. Ogromni snopovi stavljeni su uokolo, čineći barijeru široku nekoliko metara i toliko visoku, da je mogla da zaštiti čoveka koji je stajao uspravno. Mnogobrojne grane, postavljene unutra i spolja, trebalo je da spreče da se ove bodlje ne iščupaju. Kada je ovaj posao bio završen, požar se ugasio na prvom brežuljku. Na drugom je šipražje još gorelo, i plamenovi koje je raspirivao noćni povetarac širili su se u pravcu drugih brežuljaka koji su se nalazili na zapadu. Ali šume su svuda predstavljale nepremostivu prepreku, tako da je ova plamena reka uništavala samo šipražje koje je prekrivalo vrhove. Čitava reka varnica uznemirila je sve stanovnike šume. Svakog trenutka, i pored same kolibe, prolazili su begunci, čas su to bili majmuni čas babirusi, čas divlje mačke. Ponekad bi se videlo da prolaze crni panteri, ali su bili tako preplašeni da nisu pomišljali da napadaju. Hong i njegovi prijatelji, pošto su naterali Tan-Kju da se malo odmori, ostali su na straži iza trnovite zapreke.

Mada se više nisu čuli povici krvoločnih lovaca na glave, ipak su svi bili uznemireni. Najviše ih je uznemiravala upravo ta tišina, pošto su se stalno plašili iznenadnog napada neprijatelja. Noć je ipak prošla a da se lovci na glave nisu pojavili. – Možda su otišli – reče Malajac, kada je ugledao kako sviće. Tiguma zavrte glavom. – Ne – reče. – Nemojte se zavaravati. Ja dobro poznajem ove ljude. – Do sada bi već došli ovamo da su imali nameru da nas pronađu. – Možda se nisu usudili da idu noću. Oni gore od želje da se osvete, ali se i veoma plaše. – Ti si ubeđen da ćemo sa njima još imati posla? – Imam loše predosećanje. – Da li je Bakat još daleko? – Najmanje deset sati hoda. Kada bi mogli brzim hodom da stignemo do reke i da je pređemo! – Ne treba da napustimo ovo sklonište. Odavde možemo da pružimo dug otpor i da zadamo strašnu lekciju onim bednicima. U šumi nećemo moći da se odupremo napadu pošto su naši neprijatelji još brojni. – Koliko ih ima? – Šezdeset ili sedamdeset. – To je suviše za nas, – promrmlja Pram-Li. – Popnimo se na drvo, Tiguma. Odozgo možemo vrlo dobro da vidimo i obale močvare. Sunce se tada podiglo iza brega i njegovi veoma topli zraci padali su na šumu i na ravnicu ispod nje, prelamajući se u vodama zaliva. Pošto je u ravnici bilo malo vegetacije, bilo je lako primetiti logor, ali uprkos tome ni Pram-Li ni Tiguma nisu uspeli da otkriju lovce na ljudske glave. Otišli su, – reče Malajac odahnuvši. – Ne još, – odgovori Tiguma gledajući netremice na obalu zaliva. – Vidim tamo dva čoveka kako uzimaju vodu. Pram-Li pogleda u pravcu koji mu je mladi urođenik pokazao i ugleda dva urođenika koji su bili sagnuti na obali zaliva. – To su lovci na glave, je li tako Tiguma? – upita. – Da, – odgovori urođenik. – Prepoznajem ih po kampilangu koji nose za pasom. – A gde li su njihovi prijatelji?

– Možda su se ulogorili u podnožju brega. – Možda bi bilo dobro da ispitamo šumu koja se pruža ispred nas? Mislim kada bismo se uverili u njihov položaj, mogli bismo možda da ih izbegnemo i da dođemo do vrha brda. – Mogla bi se izazvati sudbina, – reče Tiguma. – Hoćeš li da me pratiš? – Da. – Da li si uzeo Vindhitov luk? – Da. I njegove otrovne strele. Malajac se pripremao da siđe kada ga mladi urođenik naglo zaustavi rekavši mu prigušenim glasom: – Suviše je kasno. – Zašto to govoriš? – Hulje se približavaju. – Kako znaš? Ja ništa ne vidim. – Papagaji i kakatoe su se podigli sa onih areka. – I šta to znači? – Da je neko uplašio te ptice. – Možda je neki majmun. – Ne verujem. Ni papagaji ni kakatoe ne plaše se majmuna. – Vidiš li kako se pomera ona grana? – Ne, ali sam siguran da se ispod drveća provlače ljudi. Pram-Li se sagnuo i bacio je Hongu na glavu jednu grančicu. Ovaj se okrenu prema njemu. – Oprezno, – reče Pram-Li. – Probudi Tan-Kju. – Da li se neko približava? – Plašim se toga. Hoćete li sići dole? – Kada bude potrebno stvorićemo se iza bunkera. Tiguma za to vreme nije odvajao pogled od šumarka sa arekama, koji se protezao skoro do njihovog skrovišta. Zatim je ispred mesta gde su se podigli papagaji i kakatoe ugledao kako leti tukan, zatim golub, i najzad je jedna ptica-lisica preletela šumu i spustila se između granja jednog mango drveta. To da je ova čudna noćna životinja odlučila da napusti svoje skrovište, značilo je da ju je neko uznemirio. – Spustimo se, – reče Tiguma. – Sve mi je jasno.

– Jesu li krenuli prema nama ljudi za koje si ti sumnjao da su se sakrili u šumi? – Da, pošto su sve ptice pobegle u istom pravcu, i podigle su se u istoj liniji. – Onda treba da se pripremimo za odbranu. Oni su sišli sa drveta i došli su do Honga i Šu-Kina koji su tada probudili Tan-Kju. – Je li istina da se približavaju? – upita mlada Kineskinja. – Da, Cvete bisera. – odgovori Pram-Li, ne pokazujući svoju zabrinutost. – Da li ih ima mnogo? – To još ne znamo. Možda se radi samo o izvidnici. – Šta ste odlučili da učinite? – Za sada ćemo sačekati, – reče Hong. Zatim okrenuvši se prema Malajcu, reče: – Naredi Tigumi da pripremi luk. – Spreman je, – odgovori urođenik Pram-Liu. – Jesi li dobar strelac? – upita ovaj. – Moje strele nikada ne promaše. – Klekni pored Honga i budi spreman da izbaciš strelu. Naše vatreno oružje za sada ne može da nam posluži pošto će nas odati. Svi su se ispružili iza trnovitog zaklona i pažljivo su osluškivali, gledajući uprtim pogledom prema šumi. Na njihovim licima videlo se veliko nestrpljenje. Čak je i Hong izgledao vrlo uznemiren. U šumi se začulo kako se lomi jedna grana, a zatim su ugledali majmuna budeng kako brzo skače kroz grane mango drveta i kako beži između kalamusa koji su visili sa jednog pisanga. – To je sigurno izvidnica, – reče Hong, okrenuvši se prema TanKju. – Ako je samo jedan ne bi trebalo da se plašimo. – Ne možemo da upotrebimo naše oružje, i zato će on kada nas primeti otići da pozove svoje prijatelje, – odgovori devojka. – Nećemo mu to dopustiti. – Kako da ga ubijemo? – Zato će se pobrinuti Tiguma. Strele ne prave buku ali isto ubijaju. Čuješ li? – Da, lomi se i druga grana. – Izvidnica je blizu nas.

– Pogledaj ga, Tan-Kju. Grane jednog grma su se raširile i pojavila se glava. Čovek je ostao nepomičan nekoliko trenutaka, gledajući pažljivo bodljikavu prepreku i kolibu, a zatim, bez sumnje zadovoljan što je ovo otkrio, oprezno se povukao, ali ne tako brzo da bi spasao život. Pram-Li se brzo okrenuo prema Tigumi, govoreći mu: – Ubij ga! Laki šum se začuo u vazduhu i smrtonosna strela zari se između ramena izvidnika. Urođenik, osetivši da je pogođen, pustio je strašan urlik. Jednom rukom iščupao je strelu a drugom je zgrabio kampilang i pojurio je prema zaklonu. Sada je već video da se tu skrivaju neprijatelji. Otrov je skoro odmah počeo da deluje. Urođenik nije stigao još ni do bodlji kada se videlo kako se zaustavio, zatim zateturao i najzad pao na leđa raširenih ruku. – Mrtav je, – reče Tiguma. Ali on odjednom postade bled. Iz šume se začuo čudan povik koji nije dolazio ni od životinje ni od ptice. – Gotovi smo! – promrmlja on nehotice.

POSLEDNJA BITKA Hong, Tan-Kju i njihovi prijatelji, takođe su začuli ovaj povik koji je ličio na krik jednog šakala ili divljeg psa i nadali su se da je dolazio od neke životinje koja im je bila nepoznata. Ali videći Tigumu kako se okreće na sve strane naslutili su opasnost. – Šta tražiš, – upita Pram-Li. – Čovek je mrtav i šta se sada plašiš? – Čovek koji je poginuo nije bio sam, – odgovori Tiguma. – Zar niste čuli ovaj povik? – Da, šta to treba da znači? – To je bio jedan znak, – odgovori ostrvljanin. – Čiji znak? – Baganijevih ljudi. Čuo sam ga i ranije kada sam bio zarobljen. – Onda znači da smo otkriveni?... – Za nekoliko minuta oni će biti ovde i napašće naše sklonište, – odgovori Tiguma Pram-Liu, koji je o ovome obavestio Honga. – Jesmo li baš osuđeni da padnemo u ruke ovim psima? – pitao se Hong, gledajući sa strahom Cvet bisera. – Ja se ne plašim smrti i odmah bih se suprotstavio da nije ove devojke. Pomisao da bi ona mogla da padne u ruke ovim ljudima ledi mi krv u žilama!... – Hong, – reče Tan-Kju, koja je izgleda naslutila šta je mučilo hrabrog Kineza. – Ti se plašiš za mene. Je li istina?... – Da, Cvete bisera, – odgovori Hong uzdahnuvši. – Sestra hrabrog. Hang-Tua neće živa pasti u ruke ovih urođenika. – Obećavaš li mi to, Tan-Kju?... – Za pojasom imam revolver i poslednji hitac biće za mene.

– Hvala, Cvete bisera. A sada se pripremimo da skupo prodamo našu kožu. Pram-Li!... Malajac se odazvao. – Ti ćeš braniti desni bok skloništa, Su-Kin levi, a mi ćemo se boriti tamo gde bude najveća opasnost. Da li imate dovoljno municije?... – Oko dve stotine metaka svaki, – odgovoriše Malajac i Šu-Kin. – To je više nego dovoljno da uništimo onu Okrutnu hordu. Svako na svoj položaj j nemojte štedeti municiju. Zamolio je Tan-Kju da legne blizu njega, bacio je ispred nje dva velika snopa granja koje je već bio pripremio, da bije zaštitio od otrovnih strela lovaca na glave, a zatim se i on ispružio, motreći na dolazak neprijatelja. Prošlo je nekoliko mučnih časova u očekivanju a urođenici se nisu pojavili. Možda su primetili da su Kinezi napravili zaklon i uplašeni od vatrenog oružja oklevali su sa napadom čitav dan. – Sačekaće noć, – reče Hong Tan-Kju. – To će biti vrlo opasno. Lakše je boriti se pri dnevnoj svetlosti nego u mraku, naročito sa vatrenim oružjem. U podne, pošto nisu ugledali nijednog urođenika, poslali su Tigumu na uzvišenje da bi videli da li će uspeti da ih otkrije i da sakupi voće, pošto su im ponestali i namirnice i voda. Srećom je ta biljka bila bogata vodom, jedna vrsta narandže ogromne veličine, prilično dobra, koju su Malajci nazivali bua kadanksa. Mladi ostrvljanin natresao ih je puno a zatim se popeo na više grane i počeo da osmatra. – To je vrlo čudno, – reče kada je sišao. – Nisam bio u stanju nikoga da vidim. – Da nisu najzad odlučili da nas ostave na miru? – reče Pram-Li. – Ili možda čekaju da mi napustimo ovo sklonište da bi nas napali usred šume? – upita Hong. – Sumnjam u to, – odgovori Malajac. – Ali mi nećemo biti tako budalasti da nasrnemo na njihove kampilange, – reče Hong. – Ostaćemo ovde sve dok ne budemo sigurni da su otišli. – Opsada se može produžiti, – reče Tan-Kju. – Nemamo namirnica, – dodade Šu-Kin. – Pomorandže nisu dovoljne da nas prehrane i da nam održe snagu. – Šta onda da učinimo? – upita Hong. – Na šta da se odlučimo? –

Niko nije odgovorio. Svi su smatrali da je njihova situacija bila teška i da nije bilo moguće naći izlaz. Ponovo su zauzeli svoja mesta ništa ne odlučivši, nadajući se da će urođenici izgubiti strpljenje i odlučiti da pokušaju sa napadom. Opasnost, koje su se ranije toliko plašili, sada su počeli da priželjkuju. Izgleda da se urođenicima uopšte nije žurilo, pošto je prošao ceo dan a oni se nisu ni oglasili. Kada je zašlo sunce i pao mrak opsednuti su udvostručili svoju budnost, pošto su sada očekivali da svakog momenta budu napadnuti. Njihova predviđanja nisu bila pogrešna. Nije prošao ni jedan sat od kako je pao mrak, kada Malajac, koji se nalazio bliže šumi začu prigušeno šaputanje i šum lišća. Pošto se uverio da se ne vara, približio se Hongu, rekavši mu: – Budimo na oprezu! Lovci na glave hoće da nas iznenade. – Spremni smo da ih primimo, – odgovori Kinez. – Sa koje strane dolaze? – Penju se uz breg. – Promenimo položaj. On uze svežnjeve grana i ode da se postavi na nešto gde je Malajac čuo glasove, a zatim pozva Šu-Kina. – Mi, koji imamo vatreno oružje, postavimo se ispred – reče. – Tiguma će ostati na straži kod padine. Dva Kineza, Malajac i Tan-Kju ispružili su se iza trnovitog zaklona i iza snopova sa granjem, gledajući nepomično u gustu šumu koja je bila ispred njih. Lovci na glave su se približavali. Čulo se kako se pomera lišće, kako se razmiču grane i kako se talasa veliko lišće banana. Hong i njegovi drugovi kleknuli su, držeći oružje upereno prema šumi. Mada su prosudili da je njihova situacija skoro bezizlazna svi su sačuvali zadivljujuću mirnoću. I Tan-Kju, sestra hrabrog Hang – Tua, bila je mirna i nije pokazivala nikakav strah. Iznenada je zaglušujuća graja prekinula tišinu koja je vladala u senci tamne šume. Lavina ljudi izbila je sa nezadrživim žarom, iz šume i pojurila prema zaklonu. Lovci na glave pojurili su, verujući da će oboriti sve prepreke i da će lako savladati svoje protivnike.

Izbacili su strele i ščepali su svoje kampilange, one teške sablje, koje samo jednim udarcem odrubljuju glavu najsnažnijeg čoveka. Odjednom su bučni urođenici počeli da urliču. Napadači su krenuli preko zapreke i našli su se u strašnim mukama. Hong je skočio na noge, povikavši: – Pali!... Četiri bljeska praćena praskom osvetlila su pomrčinu. Tri čoveka pala su pogođena i ostala dvojica, možda teško ranjena od istog metka, okrenula su se i počela da beže urlajući od bola. Napad lovaca na glave bio je zaustavljen. Pošto su primetili mnoštvo bodlji, koje su bile potpuno nepremostive za njihove bose noge, zaustavili su se uplašeno vičući. – Pali!... – povika ponovo Hong. Odjeknula su druga četiri hica oborivši isto toliko ljudi. To je bilo i suviše za hrabrost ovih urođenika. Uplašeni pucnjima koji su se smenjivali jedan za drugim, i smatrajući možda da su njihovi neprijatelji nepobedivi, okrenuli su leđa i počeli da beže kroz šumu, bacajući čak i oružje. Njihov poraz bio je potpun. Njihovo naglo povlačenje više niko nije mogao da zaustavi. Hong, Pram-Li i Šu-Kin prešavši zapreku preko nekoliko snopova granja, pojurili su za beguncima pucajući u svim pravcima. Oni su odlučili da se zauvek otarase ovih tvrdoglavih napadača koji ih već tri dana progone bez predaha. Već su stigli u ravnicu ali su nastavljali da pucaju. Lovci na glave, obuzeti strašnom panikom, bežali su stalno ispred njih vičući na sav glas. U grupi su prošli preko ravnice koja se nalazila oko močvare i nestali u šumi. Njihovi povici gubili su se u daljini a zatim su malo po malo potpuno nestali. – Dosta, vratimo se i napustimo odmah našu kolibu, – reče Hong, zaustavivši se zadihan. Nadam se da se ovi gadovi neće više nikada vratiti. – Oni su imali svoju računicu, – odgovori Pram-Li. Sigurno nisu očekivali ovakav poraz. Mora da su jako ozledili noge u ovom napadu. – Ipak, ne gubimo vreme. Pokazali su takvu tvrdoglavost da su u stanju da se vrate sa novim snagama, – reče Šu-Kin. – Kada se između nas i njih bude nalazio Bakat nećemo ih se više plašiti, – odgovori Hong. – Dođite prijatelji i ne ostavljajmo vremena lovcima na glave da se ponovo sakupe, – Oni su se brzo popeli uz breg

i stigli do skloništa gde ih je nestrpljivo čekala Tan-Kju koju je čuvao Tiguma. – Jesmo li najzad slobodni? – upita Cvet bisera. – Čula sam kako se povici udaljavaju prema ravnici. – Ne treba više da se plašimo ovih ljudi, bar za sada, – odgovori Hong. Zatim reče Malajcu da pita Tiguma: – Da li možemo da stignemo do Bakata a da ne pređemo ravnicu. – Da, – odgovori mladi ostrvljanin. – Preći ćemo preko brda i spustićemo se duž zaliva. Put će biti duži ali nećemo se izlagati opasnosti da naiđemo na lovce na glave. – Ti znaš da nas ne plaši napor i da smo navikli na dugo pešačenje, – reče Malajac, – hajde, uklonimo zapreke. – Pokupili su dva kampilanga, koje su ostavili begunci i počeli su da se spuštaju niz brdo, stigavši vrlo brzo tamo gde su zapalili logor lovaca na glave. Požar se ugasio pošto nije više bilo vegetacije. Svo žbunje koje je ranije prekrivalo ove vrhove nestalo je a na obroncima ostao je samo poneki deformisani panj, kao ostatak velikog drveća. – Možemo da se odmorimo, – reče Hong. – Jadna Tan-Kju ne može više da ide napred. – Istina je Hong, – odgovori mlada Kineskinja isprekidanim glasom. – Ovo penjanje potpuno me je iscrpilo. – Ostaćemo ovde do zore. Sada ne moramo više da se plašimo lovaca na ljudske glave. Noć je bila vrlo mračna pošto se još nije pojavio mesec. Ogromno lišće pravilo je u šumi tamnu senku. Duboka tišina vladala je unaokolo, ali uprkos tome Kinez i Malajac imali su širom otvorene oči, pošto se nisu potpuno pouzdavali u ovu tišinu. Oni su se često podizali praveći krug oko ogromnog stabla, da bi se uverili da niko ne preti njihovim prijateljima. Tako su stražarili nekoliko časova, kada njihovu pažnju privuče nekakvo šaputanje, potpuno nerazumljivo, bar u tom trenutku. – Jesi li čuo? – upita Šu-Kin, okrenuvši se prema Pram-Liu, koji je izgledalo da osluškuje sa velikom pažnjom. – Da, – odgovori ovaj. – Čini li ti se da se neko približava? – Ne znam šta da kažem.

Zbog velikog mraka Malajac nije mogao da vidi šta se skrivalo između lišća, ali je u visini čuo kako se pomeraju grane kao da je neko pokušavao da napravi prolaz. – Šum dolazi odozgo, – reče Šu-Kin. – Da se lovci na glave nisu sakrili u lišće?... – upita Kinez. – Možda je neka životinja. – Pokušava da siđe? – Moguće. – Neki panter? – Ah!... Oni se ne penju tako visoko, – reče Malajac. – Onda možda neka velika divlja mačka ili neki majmun. – Možda nije ni jedno ni drugo. Vidim jednu crnu masu koja se spušta niz stablo i koja ne liči ni na divlju mačku ni na majmuna. – Probudimo Honga. Nikada se ne zna šta može da se desi. – Nema potrebe, – reče Pram-Li, smejući se. – Sada znam šta je to. Naši kampilanzi biće dovoljni za ovu životinju. – Reci najzad sa kim imamo posla?... – Sa medvedom birmang, kako ih mi nazivamo. – Životinja koja se oprezno spuštala niz stablo, stvarno je bila malezijski medved, koji je bio jedan od najmanjih iz familije medveda, pošto nije bio duži od jednog metra a visina mu nije prelazila šezdeset ili osamdeset santimetara. Ova životinja, kao i njeni srodnici iz Evrope, hranila se insektima i voćem i vrlo se lako penjala po drveću. Ali je bila manje opasna od svih ostalih medveda, izbegavala je čoveka i bila je mirna, tako da je lako mogla i da se pripitomi. Kada bi bio napadnut, branio se, ali tako loše da nije bio suviše opasan za lovce. Životinja, možda ne znajući da se ispod drveta nalaze ljudi spremni da ga napadnu, nastavljala je da se spušta, čvrsto zabadajući nokte u stablo drveta. S vremena na vreme muklo bi zabrundala i zaustavljala bi se da pogleda dole. Možda je nešto naslućivala i nije se osećala sasvim mirno. Pram-Li je povukao Kineza iza jednog žbuna da ih životinja ne bi primetila. – Imaćemo dobar ručak, – šapnuo mu je. Kada je medved sišao na zemlju, odmah je primetio opasnost koja mu je pretila, pošto je spazio Honga i njegove prijatelje koji su spavali.

Zastao je jedan trenutak verovatno ne znajući šta da radi, da li da se ponovo vrati na drvo ili da pobegne kroz šumu. Malajac je iskoristio ovaj trenutak neodlučnosti i pojurio na njega s kampilangom u ruci. Medved, primetivši ga, podigao se na stražnje noge ispruživši kandže. Gipkošću koja nije mogla da se očekuje u tako tromom telu, uspeo je da izbegne nož, a zatim je odlučno pojurio na Malajca čvrsto ga zgrabivši svojim šapama. – Šu-Kin! – povika Pram-Li, koji nije očekivao ovakav otpor. Kinez je takođe pojurio, držeći u ruci tešku sablju. Oštrica se podiže i odmah brzo spusti, prošavši životinji kroz glavu. Udarac je bio tako snažan da je krv šiknula na gore, uprljavši Kineza. Malajac, osetivši kako se oslobađa čvrstog zagrljaja životinje, reče: – Hvala, Šu-Kin!... Birmang, smrtno pogođen, nekoliko trenutaka ostao je u uspravnom položaju nastojeći još da napadne neprijatelje, ali odmah nakon toga pade snažno kriknuvši tako da su se Hong, Tan-Kju i Tiguma probudili. – Šta se desilo, – upita prvi, skočivši na noge držeći pušku u ruci. – Zaradili smo ručak, – odgovori Šu-Kin. – Je li to medved?... – Da, Hong. – Odlično pečenje. – Koje nas je koštalo malo truda. – Pipremićete ga za sutra. Upravo sam sanjao divljač. – Zatim se vratio pored Tan-Kju, dok su Tiguma i mladi Kinez gulili životinji krzno i sekli je na komade. Ostatak noći prošao je bez uzbuđenja. Sutradan Kinez i njegovi drugovi posle obimnog ručka, nastavili su put spustivši se niz poslednji planinski obronak. U ravnici, mnogobrojni morski rukavci pružali su se na sve strane, prekriveni vodenim biljkama koje su služile kao sklonište mnoštvu ptica. Prelazak preko ovih močvarnih krajeva zahtevao je od malog odreda veliko strpljenje, ali završeno je srećno bez rđavih susreta. Ovaj kraj je bio pust i o lovcima na glave nisu imali nikakvih novosti. Sigurno su ovi krvoločni ljudi, posle tolikih gubitaka,

odustali od osvete Baganija i vratili su se u svoje naselje. Posle tri dana hoda. Tiguma je najzad najavio da su stigli na obale Bakata i možda u blizinu naselja koje su tražili.

PREŽIVELI SA TOPOVNJAČE KONČA Mladi ostrvljanin nije se prevario. Sutradan posle dva sata hoda, odred, pošto je prošao kroz jednu drugu vrlo gustu šumu, stigao je iznenada na obale reke. Na suprotnoj obali odmah su spazili dve teške kanoe napravljene od stabla drveta, koje su bile vezane za kolac koji se nalaze u pesku i na čijem vrhu je bila glava od krokodila. – Tu smo, – reče Tiguma. – Naselje treba da se nalazi iza ovog drveća koje se pruža sve do obale. – Ali nikoga ne vidim? – reče Malajac. – Možda su ljudi napustili obalu? – Ne verujem, – odgovori Tiguma. – Ako su tu čamci, ljudi sigurno nisu daleko. – Ako ne dođu po nas, nećemo smeti da se usudimo da pređemo reku, zbog ovih krokodila koji spavaju na pesku. – Možda su ljudi iz čamaca otišli u lov. Sigurno će primetiti ako jednom opališ iz puške. – Pokušajmo, – reče Pram-Li. On podiže karabinku i ispali u vazduh. Eksplozija odjeknu kroz šumu. Ovaj odjek mogao je da se čuje i na razdaljini od više milja. Mladi urođenik i njegovi drugovi sačekali su, gledajući netremice na suprotnu obalu i posle pet minuta ugledali su jednog čoveka kako izlazi iz šume. To nije bio ni Igorota ni Mindanez. Njegova odeća bila je vrlo svetle boje i imala je prave linije. Nosio je izbledelu bluzu koja je nekada morala biti plava, bele pantalone, iscepane i okrpljene,

crvenom trakom. Na glavi je nosio beretku tamno plave boje, kakve nose mornari u svim zemljama Evrope i Amerike. Primetivši grupu ljudi naoružanih puškama i obučenih skoro evropski, ovaj čovek, mladić od možda dvadeset godina, uzviknuo je sa čuđenjem a zatim je pojurio prema obali gde se zaustavio, gledajući s uprtim očima na Kineze, kao da je želeo da ih spreči da progovore. – Za ime Fua i Konfučija!... – povika Hong. – Ili sam ja slep ili je ovaj čovek jedan od posade sa topovnjače koja se nasukala na Talajanu. Misliš li da se varam, Tan-Kju?... – Ne, – odgovori devojka, – prigušenim glasom. – Ovaj čovek je jedan od onih koji su se nalazili na Konči i koji su pratili Romera. Mornar ih je i dalje zbunjeno gledao. On odjednom povika otkrivši svoje poreklo: – Karamba!... ljudi sa obale!... U tom momentu šest ili sedam Igorota, koji su se do tad skrivali iza drveća, izađoše iz šume i dođoše do mornara Čim ih je ugledao, Tiguma čudno povika, vrišteći, što je možda bio znak raspoznavanja među ovdašnjim crncima. Sedam urođenika odmah je uskočilo u jednu kanou gde se već nalazio mornar, i zgrabivši vesla pojurili su na suprotnu obalu. Pošto je struja bila vrlo slaba prešli su reku skoro u pravoj liniji, ostavili su čamac kod jednog peščanog spruda a zatim su brzo otišli da pozdrave Tigumu. Mornar, posle kratkog oklevanja, približio se Hongu i njegovim prijateljima, i ljubazno podigavši beretku upitao je, glasom koji je podrhtavao od uzbuđenja: – Vi ste Kinezi?... – Da, mi smo Kinezi koji dolaze sa Filipina; – reče Tan-Kju. – Sa Filipina!... povika Španac. – Iz Manile. – Šta radite ovde među urođenicima? – Tražimo vas. – Nas?... povika mornar, uz ogromno čuđenje. – Ali koga?... – Preživele sa broda Konča. – Rekli ste preživele sa broda Konča?... – Da, – odgovori Tan-Kju. Zatim upita glasom koji je podrhtavao: – Da li je istina da je Romero još živ?...

– Da, živ je. Mladoj Kineskinji odjednom polete krv u lice, obojivši joj obraze, koji su obično bili beli da je izgledalo kao da su od slonove kosti, ali ova živa crvena boja odmah nestade i njeno lice sada postade mrtvački bledo. – Živ!... – prošaputa ona. – Da, živ. – I Terezita d’Alkazar? – Da, ali je ona prilično bolesna. – Ah!... A major d’Alkazar?... – Mrtav. Ubijen je za vreme napada na topovnjaču. – Koliko vas ima? – Samo četvoro: dva mornara, don Romero i njegova žena. – Njegova žena!... – povika Tan-Kju stegnutih zuba, dok joj je kroz telo prolazila jeza. – A da, njegova žena!... Zatim pošto je nekoliko trenutaka posmatrala Španca, kao da je to bilo nekakvo priviđenje, ona upita isprekidanim glasom: – A da li se vole? – Da, mnogo. – Obožava je, je li tako? Mornar nije ništa odgovorio i posmatrao je devojku sa sve većim čuđenjem ne znajući šta ona smera i zašto hoće da zna da li Romero voli svoju ženu. Hong, koji do tada ništa nije govorio, naborana čela, približi se devojci i reče joj na kineskom jeziku: – Cvet bisera zaboravlja na svog odanog prijatelja?... – Tan-Kju se trže, zatvorivši oči kao da je htela da izbegne neko strašno priviđenje, a zatim držeći ruku svog hrabrog prijatelja ona je grozničavo steže i odgovori: – Ne, Hong. To je bilo poslednje osećanje. Sada je rana zarasla i Cvet bisera samo tebi pripada. Ona se okrete prema mornaru i savršeno mirnim glasom, koji je pokazivao koliku je duševnu snagu imala ova devojka, upita ga: – Da li smo daleko od vaših prijatelja? – Osam ili deset sati hoda. – Imate li neku kolibu na suprotnoj obali? – Da, cenjena. – Pređimo preko reke.

Ona siđe u kanu u pratnji mornara, Igorota i prijatelja, i »naredi da se krene. Čamac, vešto vođen, zaplovi i stiže na suprotnu obalu, u mali zaliv. Mornar, koji je bio na čelu odreda, uputi se u šumu i pošto je prešao pet ili šest koraka, zaustavi se ispred jedne ogromne nadstrešnice prekrivene sa desetak grana od areke. U jednom uglu gorela je vatra na kojoj se peklo nekoliko velikih rečnih riba, koje su ličile na pastrmke, i jedan but od divlje svinje. Ispod ove nadstrešnice bile su stolice od bambusa, koje su bile grubo urađene ali su bile vrlo udobne, i jedan sto napravljen takođe od bambusovih trski. Sve je ovo sigurno bilo delo Španca, pošto Igoroti nisu imali potrebu za ovakvom vrstom nameštaja. Tan-Kju i njeni prijatelji bili su pozvani da sednu, zatim je mornar, koji je želeo da počasti goste, izneo na sto, na velikom listu od palme, ribe i but divlje svinje, dodavši još i kokosove orahe, banane, pomorandže i zemljanu posudu punu slatkog i pikantnog soka, koji se možda dobijao previranjem sagua. Svi su se služili, pa i Tan-Kju, koja je izgleda postala bolje raspoložena tako da se čak i šalila sa svojim prijateljima. Moglo bi se poverovati da je, pošto je savladala prvi nalet ljubomore, ponovo postigla svoju mirnoću, ako njeno bledilo međutim nije odavalo njenu zabrinutost i duševne muke. Pošto je završio sa jelom, Hong se okrene prema Špancu i pošto mu je zahvalio na gostoprimstvu, zamoli ga da im ispriča nesreću koja je zadesila Konču. – Mi nešto znamo, – reče Kinez – ali nije nam potpuno poznat dramatičan brodolom topovnjače, pošto Pandaras nije želeo sve da nam ispriča. – Pandaras!... povika Španac. – Upoznali ste tog gusara? .. – Bili smo njegovi zarobljenici. – Vi!... I uspeli ste da mu pobegnete? – Učinili smo najbolje, prijatelju moj. Ubili smo ga. – Hvala vam što ste nas osvetili, pošto je taj bednik napao brod i poklao skoro sve koji su na njemu bili. Mornar se namestio udobno u svome sedištu i pošto je u nekoliko mahova ovlažio grlo, počeo je sa dramatičnom pričom o brodolomu Konče i napadu gusara Pandarasa. – Prelaz od Manile do Mindanaoa prošao je tako srećno, – započeo je on, – da smo se ponadali da ćemo bez problema stići do Moluke, koja je bila cilj našeg puta, pošto smo takvo naređenje

primili od generalnog komandanta Manile, da bi se don Romeru Ruisu uskratila mogućnost da ponovo učestvuje u pobuni. Na otvorenom moru, sveštenik koji je upravo zbog toga ukrcan na brod, venčao je vođu pobunjenika i kćerku majstora d’Alkazar. Izgledalo je da je iskusni vojnik verovao da to neće moći da učini u Moluki. Južno od Jolskog arhipelaga zahvatila nas je bura, koja nas je sve uznemirila, pošto se radilo o tajfunu. More je postalo zastrašujuće a talasi su se podizali sve do palube uz strašnu riku i mukanje tako da je čak i komandant prebledeo. Svaki talas koji je prelazio preko palube odnosio je po jednog čoveka. Odlučeno je da krenemo prema zalivu Ilana da bi potražili sklonište u Kotabadu, na ušću Rio Grande, ali tajfun, uprkos našim naporima, odvukao nas je na jug, noseći nas prema ušću Talajana. Pošto smo se našli između peščanih sprudova i pošto nam je pretila opasnost da se razbijemo o obalu, komandant je skrenuo Konču u reku, ali i tu su je talasi snažno nosili, tako da smo bili prisiljeni da idemo još napred, tamo gde je moglo da se dodirne dno. Tamo smo se snažno nasukali, da se brod prevrnuo na jednu stranu pri čemu je skoro sva posada pala u vodu, i dobar deo tih nesrećnika nije mogao više da ispliva na obalu. Njih je progutala reka. Kada smo se prebrajali bilo nas je samo dvadeset dvoje, dok nas je bilo četrdeset šest kad smo napustili Manilu. Pošto smo se nalazili vrlo blizu grada u kome je bio sultan, nismo se brinuli, verujući da nas niko neće uznemiravati, i upravo ova naša vera značila je našu propast. Iste noći, pošto smo svi zaspali, Pandarasovi gusari opkolili su topovnjaču, i smelo su se popeli na palubu. Kada smo primetili napad, oni su već bili na mostu i zagospodarili su sa dva topa koja su se nalazila na krmi. Bili smo ranjeni, neko više neko manje, pošto smo pokušali da prodremo na palubu da bismo pružili pomoć komandantu. Don Ruis je braneći svoju ženu zadobio udarac parangom u grudi. Verovali smo da smo gotovi, ali, na naše veliko iznenađenje, ne samo da su nas poštedeli nego su sa nama i dobro postupali. Govorilo se da se Pandaras nadao da ćemo mu mi dobro poslužiti da napravi veliku učenu, pošto je on primetio da su Romero Ruis i njegova supruga osobe visokog porekla.

Previli su nas i ukrcali na dva čamca da bi nas odvezli u Butuan. Ovaj dugi put bio je sudbonosan za naših pet drugova, čije su se rane ozledile, tako da su izdahnuli dok smo prelazili Bakat. Već smo se pomirili da postanemo robovi, pošto nismo videli mogućnost za obmanu budnih stražara. Kada jedne noći dok su čamci bili usidreni na obali, gusare napadoše neprijatelji. Napala ih je grupa Igorota. Pošto su ih iznenadili u snu nije im bilo teško da ih pokolju pre nego što su ovi uspeli da pruže bilo kakav otpor. Mi smo bili pošteđeni zbog naše bele kože. Pošto su saznali da smo zarobljenici, pobednici su nam pružili veliko gostoprimstvo, izjavivši da će nas pustiti ako to želimo. Na žalost kćerka majora d Alkazara je bila tako slaba da nismo mogli da krenemo na tako dug put. Doveli su nas na obale prostranog jezera Linguazan, i smešteni smo u kolibu vođe Igorota, koji je stajao na čelu nekoliko plemena. Tamo se još uvek nalaze don Ruis, njegova žena i moj drug. Ja sam, međutim došao ovamo, stalno živeći u nadi sa ću ugledati neki odred španskih vojnika koji su nam pošli u pomoć i sada vidim da sam bio u pravu što se nisam udaljavao od Bakata. Mi bismo došli da vas potražimo i u Linguazan, – reče Hong. – Saznali smo da se tamo nalazite. – Od koga? – Od jednog vođe urođenika koji je Bungov prijatelj. Recite mi sada, da li je ozdravila bela žena? – Nije još. – Da li će moći da podnese put odavde do obale? – Mislim da hoće jer Linguazan nije daleko od mora. – Da li postoji neka druga veza? – Da, rekom Rio Grande koja izlazi kod Linguazana i uliva se kod Kotabada. Ovaj put je sigurniji, pošto vodi kroz teritoriju sultana Selangana. – Istina je, – reče Hong. – Ići ćemo ovom rekom da bi se vratili na obalu i ko zna da u Kotabadu nećemo sresti našeg starog Kineza i njegov jedrenjak. – Misliš da će nas još uvek čekati? – upita Tan-Kju. – Obećao mi je da neće napustiti Mindanao bilo šta da se desi, sem ako sazna, da smo izgubili živote. Onda nas možda traži na Talajanu. – Moguće je, ali Kotabado je tako blizu ove reke, da će ham biti

lako da odemo da pronađemo starog Tseng-Kaja. – Kada ćemo da krenemo, Hong? – Žuriš li, Tan-Kju? – Da, da bih ti dokazala da više ne volim Romera. – Budi oprezna, Cvete bisera, ponekad srce neočekivano iznenadi i strast za koju se veruje da je nestala, iznenada se razbukta. – Sigurna sam u sebe, Hong. To ćeš sutra videti. – Krenućemo večeras čim se pojavi mesec. Idi da se odmoriš, devojčice moja, pošto smo celu noć hodali a ti treba da budeš jaka da bi odolela najvećem iskušenju. – Poslušaću te, pošto to želiš, ali Cvet bisera je spremna za borbu i neće zadrhtati pred čovekom koga je volela na pobunjeničkom polju. Počinjalo je da sviće, kada su se iznenada našli ispred jedne ogromne površine sa vodom, što se gubila prema zapadu u raznim nijansama sedefaste boje, koje su zbog skore pojave sunca počele malo po malo da se pretvaraju u zlatne varnice. To je bilo jezero Linguazan, jedno od najprostranijih u Mindanau, pošto je po veličini dolazilo odmah posle jezera Maguindanao koje se nalazi severnije, s one strane planina Raugajan. U Linguazan ulivao se veliki broj plovnih reka koje su ga spajale sa jezerom Butuan, koje se nalazi južnije i u koje se ulivaju druge značajne reke, kao Rio Grande, sa kojim je spojeno jednim prirodnim kanalom. Mada je bilo još vrlo rano, već se moglo videti kako plove neki jedrenjaci, koji su išli prema severu, možda u Rajabuang, koji je jedino veće naselje na obali ovog prostranog zaliva. Tan-Kju se zaustavila na obali i gledala je pažljivo desno i levo, kao da je tražila naselje gde su bili Romero i Terezita. Izgledala je vrlo uzbuđena i njeno lice postalo je bledo. – Gde su? – upita ona mornara, drhtavim glasom. – Naselje Bunga je tamo dole, iza one šume, – odgovori on. Devojka je otvorila usta kao da je želela još nešto da ga, pita, ali videvši da je Hong posmatra, ućutala je. – Vodite nas – reče Kinez mornaru. Krenuli su uz obalu jezera jednom stazicom sa čije su se jedne strane nalazile trake a sa druge strane drveće velike šume. Hong je išao pored Tan-Kju i nije sa nje skidao oko. Izgledalo je da ju je motrio kako bi primetio svaku promenu na njenom licu. Bio je uznemiren, zamišljen i čelo mu je bilo namrgođeno. Bez sumnje,

uprkos zakletvi verenice, prilično se plašio njenog susreta sa Romerom. Devojka je ovo primetila i iskoristivši momenat kada su malo zaostali, reče mu: – Ti nisi miran, Hong. – Priznajem to, – odgovori Kinez, uzdahnuvši. – Sumnjaš u tvoj Cvet bisera? – Ne, ali se plašim. – Grešiš, prijatelju moj. Pogledaj kako sam mirna. Prisloni tvoje uho na moje srce i čućeš kako ono mirno kuca. Ja nisam bila nikada tako odlučna kao što sam sada. – Odlučna za šta?... – Da ti pokažem da samo tebe volim. – Je si li ranije u to sumnjala?... – Možda, ali sada ne. – Tan-Kju, moja mala prijateljice!... Kad bi ti samo znala koliko te ja volim!... Više bih voleo da umrem nego da te izgubim. – Biću tvoja žena, moj hrabri Hong, ali pod jednim uslovom. – Kaži. Svaka tvoja želja za mene je naređenje. – Ako me ti odvedeš u moj rodni kraj. Vazduh na Filipinima više mi ne prija i osećam žarku želju da mogu udisati vazduh u zemlji lala. – Da posedujem srce najhrabrijeg Kineza tvoje, Hong. – Da, poseduješ ga celog, zajedno sa mojim životom. Kunem ti se, moja jadna devojčice, da ću te učiniti srećnom i da više nikada nećeš oplakivati tvoju prvu ljubav. U tom momentu mornar začuđeno povika i videlo se kako je prebledeo. – Za ime boga!... povika on. – Šta se to dešava u naselju Bunga?... I dvojica Igorota koji su ga pratili zaustaviše se uzviknuvši, što je odavalo njihovo iznenađenje ali i uznemirenost. – Šta vam je? – upita Hong, okrenuvši se prema mornaru. – Zar ne vidite na jezeru veliku flotu?... Pogledajte tamo, obilazi oko rta koji dosada nismo mogli da vidimo. Hong, Tan-Kju i njihovi drugovi okrenuli su se prema jednom dugom i uzanom poluostrvu koje se produžavalo prema moru. U tom pravcu iznenada se pojavila flota sastavljena od tridesetak velikih kanoa, na kojima se nalazio veliki broj ljudi naoružanih strelama i

puškama. Napred je išla kanoa ogromnih dimenzija, koja je izgleda bila napravljena od ogromnog drveta tek, ukrašena crvenom bojom sa jednom vrstom šatora u sredini. Četrdeset polu golih veslača savršeno složno su veslali, pri čemu su se podizali visoki talasi. – Ko su ovi ljudi? – upita Tan-Kju, blago uzdrhtavši. – Plašim se da se sumnja pretvorila u stvarnost – reče mornar sa Konke, namrštivši se. – Šta hoćete da kažete?... – Pre izvesnog vremena počelo je da se govori u selu da će sultan iz Butuana doći da vidi zarobljenike bele kože i da će tražiti da ih prepuste njemu: – Zar je moguće!... – povika Tan-Kju, napravivši grimasu. – Da, cenjena – reče mornar. – A šta hoće da učini sa belim ljudima?... – Hoće da budu njegovi robovi. – Zar Bunga neće moći da se usprotivi zahtevu okrutnog sultana?... – upita Hong. – On nema dovoljno ljudi da bi se mogao suprotstaviti zahtevima moćnog vladara. – Hong!... – povika Tan-Kju. – Hajdemo u selo, Cvete bisera. Kada se sultan iskrca, stići ćemo i mi.

SULTAN IZ BUTUANA Selo poglavice Igorota iz Linguazana izlazilo je na krajnju tačku rta koji je bio vrlo isturen u vodama jezera. Bilo je sastavljeno od tri do četiri stotine koliba koje su bile izgrađene na kolju, da bi se osigurali od poplave i od iznenadnog napada neprijatelja. Poglavica Igorota iz Linguazana bio je čovek malog rasta, njegova visina nije prelazila metar i po, i bio je već čovek u godinama. Boja njegove kože bila je malo svetlija nego kod ostalih njegovih zemljaka, ali je njegovo telo bilo više mišićavo, i na prvi pogled moglo se videti da je to čovek mnogo inteligentniji od njegovih podanika. Nosio je nešto kao košulju od crvenog nankina, sa cvetovima, bez rukava i ukrašenu ljušturama od kornjače i staklenim perlama, a na glavi je nosio perje od kakatoe učvršćeno zlatnim trakama. Za pasom je nosio bolo a u ruci je držao pušku sa dva metka sa uglačanim cevima. Videvši kako se pojavljuje mornar u pratnji Kineza, Malajca i Tigume, zaustavio se na samoj ivici trnovitog jarka, gledajući ga pomalo sumnjičavo. – Ko su ovi ljudi? – upita ga zatim na rđavom španskom. – Oni su naši prijatelji. – I Igorota – reče Tiguma, izašavši napred. – Poglavica me više ne prepoznaje? – Tiguma! – povika Bunga, sa čuđenjem. – Otkud ti ovde? – Poglavica mog plemena šalje ti pozdrave i preporučuje ti ovu devojku i ljudi koji je prate. – Šta hoće od mene? – Oni traže zarobljenike bele kože da bi ih odveli u svoju zemlju?

– reče Tiguma. – Oni su spasli naše pleme od napada moćnog Baganija, ubili su vođu i njegove mnoge vojnike i prijatelji su Igorota. Bunga je slušao njegove reči ne govoreći ništa. Kada je mladi ostrvljanin završio, uzeo ga je za ruku i odveo u jednu od svojih koliba. Ovaj razgovor trajao je samo nekoliko minuta. Ali kada se poglavica vratio izgledao je vrlo zabrinut, čak uznemiren. On se približi Tan-Kju i stavivši joj jednu ruku na rame reče joj: – Plašim se da si suviše kasno stigla. – Možda beli ljudi nisu više ovde? – upita Cvet bisera, muklim glasom. – Me, oni su još u mojoj vlasti i poslao sam ih u šumu, ali do kada će biti moji? Vidiš li one brodove što se približavaju? – Vidim – odgovori Tan-Kju tihim glasom. – To dolazi Sultan iz Butuana. – Šta hoće taj čovek? – Da uzme od mene ljude bele kože. – Sa kakvim pravom? – S pravom jačeg – odgovori Igorot, sa uzdahom. – On je saznao da su beli ljudi ovde i naredio mi je da mu ih predam. Izgleda da on ima veliku želju da ima bele robove. – I ti ćeš mu ih predati? – upita Tan-Kju sa žestinom. – Nisam dovoljno moćan da ga odbijem. On dolazi u pratnji brojnih vojnika. – A kada bi ti odbio da mu ih predaš? – reče Hong, koji je do tada ćutao. – Napravio bi masakr u mom plemenu. – Hoćeš li dopustiti da ja dam odgovor ovom čoveku? – Šta ćeš učiniti? – upita Igorot sa izvesnom naklonošću. – Neću mu dati zarobljenike a možda ću ga i ubiti reče Hong odlučno. – Ti se ne bi usudio da to uradiš!... – Plašiš se tog čoveka? – Da – odgovori Igorot. – On je moćan. – A mi ćemo biti moćniji od njega – reče Hong. – Naredi tvojim ljudima da budu spremni na sve a ostalo prepusti meni. – I ti bi bio u stanju da ubiješ ovog moćnog vladara? – upita Igorot, kome se možda svidela ideja da se reši ovog protivnika koji je ulivao strah.

– To ćeš kasnije saznati. Ti ćeš mu reći da smo mi došli ovde po zaduženju moćne nacije žutog naroda. Ostalo će biti naša briga. Zatim, okrenuvši se prema Tan-Kju, reče joj: – Dođi Cvete bisera. Mi ćemo umeti da odigramo hrabro i sa zadnjom kartom! Brodovi tada nisu bili udaljeni više od pet stotina koraka. Napred je plovila crvena kanoa, na kojoj se nalazio sultan, četrdeset veslača i pratnja od dvadeset naoružanih ratnika, a njih je sledilo ostalih dvadeset čamaca punih urođenika naoružanih bolosima, kampilanzima, krissovima, strelama i sa nekoliko pušaka. To je bila znatna sila za male Igorote, slabo naoružane i možda nedovoljno spremne da izdrže borbu protiv ovih neprijatelja koji su bili mnogo jači i mnogo viši rastom. – Najmanje ih je dve stotine – Hong reče Tan-Kju. Ali jednim dobrim udarom mogli bi ih učiniti nemoćnim. – Šta hoćeš da učiniš Hong, upita Tan-Kju sa strahom koji nije uspela da prikrije. – Videćemo kasnije šta može da se učini ali ti kažem da ovaj sultan neće moći da odvede bele ljude. – Kakve planove imaš? – Ne govorimo o tome, za sada, Tan-Kju. Hajde da primimo Sultana. Velika kanoa približila se obali i pristala je uz prvo kolje u naselju. Bunga je požurio da ga dočeka, rekavši mu: – Pozdravljam sultana iz Butuana. Vladar se udostojio da odgovori na pozdrav blago klimnuvši glavom. On pogleda ljutito i sumnjičavo Igorote koji su stajali ispred kuća, a zatim reče glasom koji je ličio na naređenje: – Šta rade tamo gore oni naoružani ljudi?... Sultan iz Butuana se ne plaši. – Ja nisam znao ko se nalazi na kanoama – odgovori Bunga. – Da sam znao da njima upravlja moćni sultan iz Butuana, naredio bih mojim podanicima da sklone oružje. – A ko su ovi ljudi žutog lica koji stoje iza tebe. – Ambasadori koji su ovde poslati od strane moćne nacije žutog naroda – odgovori Bunga. – Zašto su došli prvo kod tebe umesto kod mene? Možda nisu

znali da ovde vlada sultan iz Butuana? Moje su vode ovog jezera, moja su sela koja ga okružuju, moje su šume, zveri, ribe, ptice. To ću njima reći. – Već znaju. – I nisu došli da mi ukažu dužno poštovanje? – Došli su sada i večeras nameravaju da se vrate. – Zašto su došli ovamo? Čuo sam o njihovoj naciji i rekli su mi da je vrlo velika i vrlo moćna, da ima velike brodove i puno topova. – Oni su došli da traže oslobođenje nekih belih ljudi koji su ranije bili ovde. – Beli ljudi! – Povika sultan, prostrelivši Honga, koji je smelo stupio napred, mrkim pogledom. – Rekao bih im da su stigli suviše kasno pošto sam ja došao da ih tražim za sebe. – Onda si i ti došao suviše kasno – reče Hong kome su prevedene ove reči. On je izgovorio ovu rečenicu na španskom i sultan koji je dovoljno poznavao ovaj jezik, odmah ga je razumeo. Čuvši ove reči, on pogleda Kineza sa čuđenjem, a zatim reče: – Šta hoćeš da kažeš žuti čoveče? – Da smo svi stigli suviše kasno. – A zašto? – Zato što su beli ljudi pobegli. – Kada? – upita sultan besno. – Pre tri dana pobegli su kroz šumu. – Ti lažeš! – povika vladar. – Žuti narodi nisu tvoji psi, ni tvoji robovi da bi mogao da ih uteruješ u laž – odgovori Hong, smelo. – Dosta! Naša nacija ima brodove, vojnike, topove i toliko je velika da bi joj tvoj sultanat bio samo jedan zalogaj. – Ali je daleko. – Možda manje nego što ti veruješ. – A ja se nalazim blizu tebe. – Šta hoćeš da kažeš? – upita Hong, ukrstivši ruke i gledajući ga sa pretnjom. Sultan je izdržao nekoliko trenutaka smeo pogled Kineza, a zatim obori oči i reče: – Da, žuti narod je jak i moćan, ali i sultan iz Butuana ima mnogo kanoa i mnogo ratnika i beli ljudi biće njegovi.

– Rekao sam ti da su pobegli. – Poslaću ljude da ih stignu. – Možda su već vrlo daleko. Znam da je sa njima jedna bolesna žena, te stoga nisu mogli daleko da stignu. Moji ratnici puštaju sa užeta babiruse i posle toga ih sustižu. Bunga, sultan iz Butuana traži gostoprimstvo. – Moje kolibe su tvoje – odgovori poglavica Igorota stegnutih zuba. – Uzimam tvoj stan. Zatim okrenuvši se prema Igorotima koji su se nalazili na terasama, dodade: – Moji ratnici su gladni. Donesite im jelo i stavite im na raspoloženje vaše kolibe. – A gde će da idu moji podanici? – upita Bunga. – Za njih je šuma – odgovori grubo vladar. – Hajdemo?... Nekoliko minuta kasnije sultan i njegova pratnja zauzeli su kolibe koje su pripadale poglavici, oteravši sve Igorote koji su se tu nalazili, kao i decu jadnog vlasnika. Ratnici, pošto su zavezali kanoe na plaži, zauzeli su selo, ispraznivši kolibe i terase. Oni nisu bili gosti, već pravi gospodari ili bolje rečeno drski lopovi, koji su, ne plašeći se kažnjavanja, uzimali sve što im je dolazilo pod ruku. Jadni Igoroti, nemoćni da se suprotstave ovoj divljoj hordi, iz straha da ne naprave još gore, požurili su da napuste naselje, i sakupili su se na ivici šume kako bi, ako to zatreba, zaštitili njihove žene i decu koji su se sakrili između bujne vegetacije. Samo je Bunga mogao da zadrži nekoliko starih koliba, koje su se nalazile na obali jezera i bila sagrađena na kolju. Sa njim su bili i Kinezi. Sultan im je poslao dve svinje na poklon koje je uhvatio u selu, kao da su bile njegova svojina i nekoliko košarica sa korenjem koje se jelo, hlebom od sabu-brašna i belim vinom od palmi. Bunga je bio besan, pošto je uvek smatrao da je on nezavisan vladar, a ne podanik ovog brutalnog sultana. – Ovo će se loše završiti – rekao je Hongu i Tan-Kju. – Za tebe ili za njega? – mirno je upitao Kinez. – Možda za obojicu. – Znači ti razmišljaš o osveti. – Igoroti su slobodni ljudi i ne treba da podnose slična ponižavanja.

– Najzad! – povika Kinez. – Čekao sam na ove reči. Šta ćeš učiniti? – Ne znam – odgovori Bunga – ali nešto će se desiti. – Ali najkasnije sutra, ako želimo da spasemo bele ljude – reče Hong. – Ako sultan pošalje svoje ljude da pretraže šumu, Romero i Terezita su gotovi. – Imaš li nekakvu ideju, Hong? – upita Tan-Kju, koja ga je do tada slušala ne prekidajući ga. – Da, Cvete bisera. On se okrete prema Bungi i reče mu: – Tvoja pratnja je pouzdana? – I od važna – odgovori poglavica. – Večeras će nam biti potrebna. – Stoji ti na raspolaganju. – Imaš li pića koja opijaju?... – Imam destilovano vino od palme u velikim količinama. – A životinje?... – Imam oko četiri stotine svinja. – Moraćemo da žrtvujemo dobar deo tvojih zaliha. – Spreman sam na sve, samo da se oslobodim ovog opasnog čoveka. On je rđav i bio bi u stanju da me odvede u Butuan kao roba. – On će biti u opasnosti da postane tvoj rob. Poglavica Igorota pogleda Honga sa velikim čuđenjem: – Ti zaboravljaš da sultan ima ovde dve stotine ratnika – reče. – Večeras će svi biti mrtvi pijani – reče Hong, osmehnuvši se. – Neće biti dovoljno vina. – Biće, pošto ću staviti unutra izvesne pilule koje će ih opiti. – Jesi li sačuvao opijum, Hong? – upita Tan-Kju. – Sačuvao sam jednu zalihu na palubi gusarevog broda a i ŠuKin ga ima. – I kada svi budu pijani? – upita Tan-Kju. – Tada će sultan biti naš. Dosta, evo oni klipani dolaze da nas traže. Možda sultan želi ponovo da nas vidi. Deset mindaneskih ratnika, na čijem čelu je stajao vođa pratnje približavalo se kolibama u kojima su se nalazili Bunga i Kinezi Sultan je pozivao Kineze da odmah dođu kod njega zajedno sa vođom Igorota da provedu nekoliko časova u veselom društvu. – Ovaj nitkov misli da smo mi njegovi lakrdijaši reče Hong.

– Možda ima nameru da igramo pred njim?... Odjednom se okrete prema Tan-Kju smrknuta lica. – Ti ćeš ostati ovde, Cvete bisera, i mornar će te čuvati. Nikada se ne zna šta se može desiti. Reći ćemo vladaru da si vrlo umorna i da ne možeš da stojiš na nogama. Šu-Kin, Pram-Li ne zaboravite puške. Ovaj despot udobno se namestio u malom utvrđenju, kao pravi gospodar. Naredio je da se iz jaraka izvadi trnje, da se poruše ograde od kolja i čak da se sruše neki krovovi, uz izgovor da ga je ovo sprečavalo da vidi jezero. Kada su Bunga, Hong i njihovi prijatelji ušli, zatekli su vladara zavaljenog na debelom sloju asura, u društvu svojih vođa. Gosti poglavice Igorota jeli su i pili u veselju na račun jadnih domorodaca. Sve zalihe iz sela bile su sakupljene, sa namerom da se potroše. Videvši Honga, Šu-Kina i Pram-Lia naoružane, vladar ih sumnjičavo pogleda rekavši im: – Vaše puške nisu ovde potrebne. – Nikada se ne odvajamo od našeg vatrenog oružja odgovori smelo Hong. – U našem kraju takav je običaj. – Sedite i jedite. Počastvovao sam vas što sam vas pozvao za moj sto, ali... izgleda da neko nedostaje: mladić ili devojka koja vas je pratila. – Taj mladić je umoran – odgovori Hong. – Ah!... To je mladić!... – reče sultan, osmehnuvši se podrugljivo. – Verovao sam da je to devojka. Hajde jedite i pijte. Ima dovoljno hrane u Bunginom naselju. – Ima još hrane – odgovori vođa Igorota. – A zašto mi i to nisi poslao? Ja sam tvoj gost i imam dosta ljudi koje treba da nahranim. – Sačuvao sam je da priredim tebi i tvojim ratnicima veliki banket. – A kada?... – Večeras. – Ti si dobar prijatelj, Bunga – reče sultan. – Znao sam da ću ovde biti dobro primljen i zato sam sa sobom poveo tako brojnu pratnju. Inače bih došao samo sa svojom pratnjom.

Ovo govoreći sultan je posmatrao Bungu ispod oka da bi video kako su ove reči na njega delovale i pri tom se zlobno osmehivao. Ali poglavica je ostao hladnokrvan i samo je odgovorio: – Dobro si učinio, sultane, što si došao sa toliko ljudi. To je počast koju nisam očekivao. – Dobro, dobro, jedi i pij. Sada si ti moj gost. Jedan od njegovih sluga ponudi dva Kineza, Malajaca i Bungu pečenom svinjetinom, voćem i sa nekoliko čaša vina a zatim im dade da žvaću betel. Kada je ručak završen, vladar otpoče razgovor obrativši se Bungi. – Sada – reče – razgovarajmo o belim ljudima. Poglavica Igorota namršti čelo i pogleda Honga. Kinez je odgovorio blagim pokretom glave koji je značio: »Budi spokojan.« – Hoćeš li mi reći gde se nalaze? – upita sultan. – Već sam ti rekao da su pobegli pre tri dana. Vladar se nasmeši. – Ne – reče zatim. – Jedan iz moje izvidnice mi je ispričao da je juče ujutro beli čovek viđen sa belom ženom na obali jezera. – Gde? – upita Bunga ljutito. – Kod tvojih koliba. – Prevaren si, odgovori poglavica Igorota, odlučnim glasom. – Onda ću narediti da se odseče glava čoveku koji je hteo da se našali sa mnom. – Dobro ćeš učiniti. – To mislim i ja, ali... – Šta hoćeš da kažeš? – Ako si ti čovek koji me vara, šta zaslužuješ?... Bunga se naglo podigao, ljutito pogledavši sultana. – Ja sam poglavica koji je nezavisan – povika – a ne tvoj podanik. Saslušao sam te ovde kao prijatelj, stavio sam ti na raspolaganje moje naselje, dao sam ti sve namirnice a ti mi sada pretiš?... – Nikada nisam imao nameru da to činim – odgovori sultan, sa blagim akcentom ironije. – Ja te smatram svojim najboljim prijateljem i upravo zato sam došao ovde da mi pokloniš bele ljude. Već mnogo godina želim da mi robovi budu beli ljudi, hrišćani. – Onda ćeš morati da ih potražiš, pošto nisu više ovde. – Hoćeš li mi bar reći gde su pobegli. – Prema Bakatu.

– U redu – reče sultan, glasom punim pretnje. – Mi ćemo ih uhvatiti a onda ćemo odseći glavu čoveku koji me je prevario. – Misliš na mene? – upita Bunga. – Ne, na onog drugog – reče sultan uz osmeh, pri čemu je podsećao na tigra. – Ti si moj prijatelj. – To sam znao – odgovori poglavica Igorota, osmehnuvši se na silu. – Učvrstićemo naše prijateljstvo velikim banketom. – Kad ćeš ga dati? – Rekao sam ti, večeras. – Hvala, prijatelju, računam na tebe.

TAOCI Naveče je naselje svetlelo od jednog do drugog kraja. Velike vatre gorele su oko koliba a oko malog utvrđenja, a na žaru pekli su se pucketajući prasići i babirusi u tako velikom broju da su sultanovi vojnici bili van sebe od radosti. Igoroti, noseći zemljane posude napunjene vinom od palmi, izlazili su iz šume i postavljali su ih oko ognjišta gde su se već sakupili sultanovi ratnici. Pored malog utvrđenja, na jednoj velikoj prostirci raznih boja, nalazio se sultan u društvu svojih vođa, Bunge, Honga, Tan-Kju, ŠuKina i Malajca. Četiri pečena praseta, divlji petlovi, voće u velikim količinama i mnogo posuda prepunih vinom, bili su postavljeni na onom improvizovanom stolu i sultan je davao dobar primer pošto je jeo za dvojicu a pio za četvoricu. Bunga se pretvarao da je vrlo ljubazan, rekavši sultanu i njegovim vođama da je počastvovan njihovim prisustvom na banketu i izdavajući neprestano naredbe svojim podanicima da vode računa da svi ratnici imaju u izobilju hrane i pića. Hong, koji je sedeo između poglavice Igorota i Cveta bisera, nije izgledao manje ljubazan. Čak je izgledao da se pomirio sa vladarom, pošto ga je često, čak suviše često, pozivao da mu nazdravi. Ali, isto kao njegovi drugovi i Bunga, dobro je pazio da svoju čašu ne napuni iz posuda koje su stajale ispred vođa i vladara. Čak je više puta, brzim pokretom, istresao piće iza leđa, da ne bi u potrebnom trenutku izgubio ravnotežu.

U ponoć skoro svi ratnici, koji su obimno jeli i ispraznili veliki broj posuda sa vinom, bili su obuzeti tako jakim pijanstvom da se i sam Hong plašio. Često su se svađali preteći da će jedan drugog rasporiti bolosom, kampilangom parangom. Već su neki pali razbijene glave dok su drugi ležali kao mrtvi zbog preteranog pića. Igoroti, koji su se povukli prema šumi, samo su posmatrali, pošto su dobro znali da ništa ne bi vredelo da se umešaju u ove tuče. Za to vreme ratnici su u grupama padali, opružajući se oko ognjišta, u neopisivoj pometnji. Samo je nekolicina još izdržavala na nogama, urlajući, pevajući i tukući se međusobno. Ni sultan nije mogao da se odupre ovom neobičnom piću, i njegovi poglavari padali su oko njega jedan po jedan. Opijum pomešan sa vinom imao je željeni efekat. – Mislim da je došao pravi čas – reče Hong okrenuvši se prema Bungi. – Šta treba da učinimo? – Uzećemo ovog pijanca i ukrcaćemo ga na njegovu kanou. – A šta ćemo učiniti sa njegovim ratnicima? – Prvo ćemo ih razoružati a zatim ćemo ih oterati iz koliba. Sutra, kada ovi pijanci postanu razumniji, razgovaraćemo. – Hoćeš li da ubiješ sultana? – upita Bunga, preplašeno. – Njegovi podanici bi ga osvetili i masakrirali bi moje pleme. – Nemoj se plašiti odgovori Hong. – Niko se neće usuditi da uznemirava tvoje pleme, dajem ti svoju reč. S druge strane nemam uopšte nameru da pošaljem na drugi svet ovog pijanca. – Pram-Li, Šu-Kin, pomozite mi!... Sultan, nadut kao mešina, pao je na svog ministra i ležeći nad njim hrkao je. Prema tome nije postojala bojazan da pruži otpor. Hong mu skide sablju i kampalang koji je držao za pasom, zatim uze rukama to tromo telo i uputi se prema obali jezera. Šu-Kin i Pram-Li, već upoznati sa Kinezovim planom, ščepali su sultanovog prvog ministra. Dva pijanca položena su jedan pored drugog u veliku kanou, ispod nadstrešnice. Nekolicina mindaneskih vojnika koja je uspela da se odupre pijanstvu, nije primetila otmicu njihovog gospodara. Njih je bilo pedesetak i možda u njihovom piću nije bilo dovoljno opijuma da bi se opili.

– Šta ćemo sa njima učiniti? – upita Bunga, koji je stigao Honga. – Dobar deo ovih ljudi naoružan je puškama i ako primete da smo oteli njihovog vladara napašće moje podanike. – Istina je – odgovori Hong, koga je izgleda prilično ometala neopisiva otpornost ovih pijanaca. – Nemaš više vina? – Ostava je ispražnjena. – Jesu li dobro skriveni žene, deca i starci? – Već su stigli u prašumu i trebalo bi da se skrivaju u starom naselju? Teško ih mogu otkriti. – Onda smo mi gospodari situacije. – Šta hoćeš da učiniš? – upita Tan-Kju. – Ovde ima dvadeset kanoa. Svi ćemo se ukrcati i sačekaćemo da se sultan probudi. – I ostavićemo naselje potpunoj samovolji neprijatelja? – upita Bunga. – Neće ga pojesti. – Mogu ga razoriti. – Oni to neće učiniti – odgovori Hong. – Njihov vladar je u našim rukama i oni se neće usuditi da nas naljute. Hajde, naredi tvojim ljudima da se okupe ovde i da se ukrcaju. Za ostalo ja odgovaram. Jedan Igorot koji se nalazio na straži ispred poslednjih koliba, poslat je u šumu. Ubrzo nakon njegovog odlaska stanovnici naselja, koji su pobegli ispod drveća zbog straha da sultanovi ratnici u pijanstvu ne potegnu oružje i započnu sa masakrom, napuštali su u tišini šumu, i obišavši vatre, sakupljali su se na obali. Svi su bili naoružani lukovima, strelama i bolosima. Bunga im je naredio da se ukrcaju i da slede veliku kanou ne gubeći vreme. Tek što su se kanoe udaljile od obale, kad se u naselju začuše užasni povici. – Gde je sultan? – vikali su. Ratnici koji nisu pali od pijanstva, trčali su između koliba i vatri, mašu i oružjem. Izgledali su poneseni strašnim besom. – Gde je sultan? – neprestano su urlali. – Izdaja... izdaja!... Nekolicina, onih koji su bili mudriji od ostalih, nešto je posumnjala uputila se prema obali. Videvši kako se brodovi udaljavaju od obale, oni su se užasno razbesneli. – Izdati smo!... Krv i pokolj!.

Njihovi drugovi, čuvši ove povike, pojurili su prema obali, mašući ljutito oružjem. Nekoliko ostalih, koji nisu bili potpuno pijani, probudilo se. Velika kanoa zaustavila se na tri stotine koraka od obale. Hong, stojeći uspravno na pramcu, sa puškom u ruci, mirno je gledao ove pomahnitale ratnike. Ugledavši ga, sultanovi ratnici koji su imali vatreno oružje otpočeli su sa paljbom, koja je bila potpuno neškodljiva i nije postigla drugi efekat sem što je napravila veliku buku, jer su njihove puške bile vrlo rđave. – Vratite se na zemlju ili ćemo vas iskomadati! – povikao je jedan stari ratnik koji je već zagazio u vodu. – Neka me saslušaju sultanovi, podanici! – zagrme Hong. – Tišina! – povika stari ratnik, okrenuvši se prema drugovima. – Čovek žutog lica hoće da govori. Pustimo ga da kaže, pa ćemo ga onda ubiti!... – Sultan i njegov prvi ministar nalaze se u našim rukama. Nakon ovih reči čuli su se strašni povici i nekoliko ratnika krenulo je da se baci u jezero, ali stari ratnik ih je zadržao i naredivši da se umire, povikao je Hongu: – Nastavi!... – Obećavam vam da vašem vladaru neće biti učinjeno nikakvo zlo. Ali ako vi zapalite naselje, obesićemo sultanu kamen oko vrata i bacićemo ga u jezero. Rekao sam!... – Šta ćeš mu još učiniti? – upita stari ratnik. – To ćete sutra saznati. – Mi ćemo osvetiti uvredu načinjenu našem sultanu. – Pokušajte! – povika Hong. Rekavši ovo on naredi veslačima da krenu i da stignu brodove, koji su već bili tako daleko da su ratnici gubili svaku nadu da ih sustignu plivajući. – Oni neće ništa pokušati sve do našeg povratka reče Hong, okrenuvši se prema Bungi, koji nije još izgledao uveren u to. – Pretnja koju smo izgovorili biće dovoljna da ih umiri. – Ti veruješ da se oni kasnije neće osvetiti? – Ne, pošto ću ti ja dati taoce. Pusti to meni, prijatelju, i bićeš zadovoljan. Brodovi, stigavši na jedan kilometar od obale, okrenuli su se ukrstivši se sa naseljem.

Sultanovi ratnici pažljivo su pratili kretanje njihovih brodova, ne znajući još cilj ove noćne šetnje. Njihov broj stalno se povećavao, pošto su se u međuvremenu i drugi budili, ali oni su bili, bar u tom trenutku, mirni. Hongova pretnja umirila je one najbesnije. Kada je izašla zora, brodovi su počeli da se približavaju naselju, zaustavivši se na pet stotina metara od prve kolibe. Na obali je bilo postrojeno više od stotinu ratnika, koji su vrlo živo gestikulirali. Međusobno su se savetovali šta da učine ali nisu uspevali da pronađu rešenje. Pošto su im čamci uzeti, bili su onemogućeni da preduzmu nešto protiv Igorota. Hong je za to vreme jednim snažnim udarcem uspeo da probudi sultana i njegovog prvog ministra. Videvši da se nalazi ispod nadstrešnice na brodu, vladar, čija je glava bila još mutna, okrete se prema ministru koji je zevao tako da je izgledalo da će iščašiti vilice, i reče mu: – Ko je izdao naređenje za ukrcavanje na brod? Ja nisam video ni bele robove, ni da gori naselje. – Ja sam izdao naređenje – reče Bunga, koji se nalazio pored Honga. Sultan pogleda poglavicu Igorota i Kineza uznemirivši se, a zatim naglo podiže jedno krilo nadstrešnice. Tek tada je primetio da su se na brodovima umesto njegovih ratnika, nalazili Igoroti. Pošto je shvatio da se radi o prevari, njegovo lice na kome su se videli još tragovi pijanstva postade smrtno bledo. On se maši rukom da dohvati svoje oružje ali ga ne nađe za pasom, i pojuri prema palubi. Hong, koji ga nije gubio iz vida, ščepao ga je za odelo, primoravši ga da sedne. – Ako se pomeriš ubiću te – reče mu hladno. Videvši žutog čoveka kako drži pušku, vladara obuze strah. Njegov ministar nije se usudio da se pomeri i zubi su mu cvokotali od straha. – Saslušaj me – reče Kinez, sedajući pored sultana. – Govori – odgovori ovaj, uzdrhtavši – i objasni mi šta se dogodilo. – Vrlo prosto. Ostavili smo tvoje ljude; na kopnu a mi smo isplovili na tvojim kanoama. – Zašto ste to učinili? – upita sultan, škripeći zubima. – Da bi te sprečili da ideš za belim ljudima i da bi poštovao

gostoprimstvo koje ti je Bunga pružio. Ti nisi ovde došao kao prijatelj, nego kao gospodar, a možda i kao neprijatelj. Poreci ovo ako se usuđuješ. – Došao sam samo zato da bih uzeo bele ljude. – I da bi Bungu i njegove podanike učinio tvojim robovima, – reče Hong. – I šta hoćeš da zaključiš? – upita vladar, stegnutih zuba. – Da ćemo te baciti u jezero zajedno sa tvojim ministrom i tvojim ratnicima, ako ti ne prihvatiš naše uslove. – Da li ih ima mnogo. – Vojnici velike nacije žutog naroda nisu daleko i imaju mnogo pušaka i topova. Na samo jedan moj poziv oni će doći ovamo i samleće tvoje ratnike. Sultan postade modar. – Šta ti najzad hoćeš? – upita. – Da ti odustaneš od namere da goniš bele ljude, koji se nalaze pod okriljem žutog naroda. – I to je sve? – Ne, – reče Hong. – Tvoji ratnici, ako hoće da se ukrcaju na brodove i da se vrate u svoju zemlju moraće sve oružje da ostave Igorotima. – I vatreno oružje? – upita sultan, bolno. – Naročito to oružje. – Jesi li završio?... – Ne još, – reče Hong. – Ti ćeš moći da se vratiš u Butuan, ali ćeš kao taoca ostaviti ovde tvoga prvog ministra i desetoro tvojih najboljih ratnika. – A zašto treba da ostavim taoce?... – Da bi te sprečili da dođeš ponovo ovamo radi osvete, –odgovori Hong; – Na tvoju prvu pretnju Igoroti će odrubiti glavu tvom prvom ministru i tvojim ratnicima. Jesi li me razumeo?... – Da, – odgovori sultan muklim glasom. – Prihvataš ove uslove? Vladar nije ništa odgovorio, nego je samo besno gledao Honga, Bungu i Malajca Pram-Lia koji je tada ušao pod nadstrešnicu. – Pripremite dva užeta i za njih vežite dva teška kamena, – reče Kinez. – Poslužiće nam za ova dva čoveka. – Čuvši ovu pretnju, sultan podiže ruku i brzo reče:

– Ne, stanite! Predajem se. – Onda naredi tvojim ratnicima da odlože oružje i da ga predaju Igorotima. Sultan ga pogleda sa nepoverenjem. I nećete ih ubiti kada ostanu bez oružja? – upita. – Reč naroda velike žute nacije je sveta, – reče Hong, svečanim glasom. – I pustićeš me da se vratim u Butuan? – To sam ti obećao. Sultan se podiže i krenu prema pramcu, dok su odmah iza njega išli Hong, Bunga i Pram-Li, koji nisu imali mnogo poverenja u ovog divljeg vladara. Ratnici, primetivši njihovog gospodara, skočili su kao jedan prema obali, vičući i mašući snažno oružjem: – Osveta!... Osveta!... Sultan napravi grimasu, a zatim dignuvši desnu ruku zatraži tišinu: – Ostavite oružje na obali i povucite se u kolibe, – reče. Ratnici, iznenađeni ovim neočekivanim naređenjem, ostali su nepomični, verujući možda da nisu razumeli pravo značenje ovih reči. – Poslušajte!... – povika sultan. – Mi hoćemo da se osvetimo!... – uzviknuli su ratnici. – Igoroti će ubiti vašeg sultana, – odgovori vladar, a onda će i vas ubiti. Vojnici velike nacije žutog naroda nisu daleko i doći će da nas istrebe. Nakon ovih pretnji kod vojnika nestade ratnički bes kao da su bili začarani. Poniženi i ne malo uplašeni, odložili su oružje na obalu i lagano su se povukli u kolibe i ispod nadstrešnica. Odmah čim su se kanoe približile obali i kada su se Igoroti iskrcali, oni su se dočepali pušaka, bol os a, kampilanga i ratničkih sekira. – Ja sam održao svoju reč, – reče sultan drhtavim glasom. – A sada ću ja održati moju, – odgovori Hong. Velika kanoa pristade. Hong je zauzeo Igorotima sve terase u naselju, sa kojih se videla čitava obala, a zatim pošto je podelio oružje, u pratnji dvadesetak