Isak Asimov Ja, robot Preveo Jovan Mesarović
Naslov originala Isaac Asimov I, ROBOT
Tri zakona robotike 1. Robot ne sme da povredi ljudsko biće ili da svojom nektivnošću dozvoli da ljudsko biće bude povređeno. 2. Robot mora da se povinuje naređenjima dobijenim od ljudskih bića, izuzev u slućaju ako su ta naređenja u suprotnosti s Prvim zakonom. 3. Robot mora da štiti svoje sopstveno postojanje sve dok takva zaštita nije u suprotnosti s Prvim ili Drugim zakonom. Priručnik robotike 56. izdanje, 2058. godine Gospodnje
Uvod Prelistao sam svoje zabeleške i nisu mi se svidele. Proveo sam puna tri dana u fabrici „Američki roboti“, a isto tako sam mogao da ih provedem kod kuće s Telurskom enciklopedijom. Suzan Kalvin rođena je 1982. godine, tvrdi se, te sad ima 75 godina. Svako je to znao. U potpunom skladu s tim, fabrika „Američki roboti i mehanički ljudi a.d. “ stara je takođe sedamdeset pet godina, pošto je Lorens Robertson dobio odobrenje da osnuje fabriku, koja je docnije postala najčudniji industrijski gigant u istoriji čovečanstva, baš one godine kad je rođena doktor Suzan Kalvin. No, i to je svima poznato. U svojoj dvadesetoj godini Suzan Kalvin je prisustvovala upravo onom psiho-matematičkom seminaru na kome je doktor Alfred Lening, koji je radio u fabrici, prikazao prvog robota koji se kreće i govori. Bio je to velik, nespretan, ružan robot, koji je zaudarao na mašinsko ulje i bio namenjen rudnicima na Merkuru. Ali mogao je da govori i da se sporazumeva. Suzan nije ništa rekla na tom seminaru, niti je učestvovala u /učnim diskusijama koje su potom usledile. Bila je hladna devojka, neugledna i bezbojna, koja se branila od sveta, koji nije volela, izrazom kao da ima masku na licu i hipertrofijom intelekta. Ali dok je posmatrala i slušala, osećala je kako se u njoj budi hladno oduševljenje. Diplomirala je na Kolumbija univerzitetu 2003. godine i počela svoju doktorsku disertaciju o kibernetici.
Sve što je polovinom XX veka bilo učinjeno u pogledu „mašina za računanje“ poremetio je Robertson i njegove pozitivne moždane staze. Mnogi kilometri releja i foto-ćelija ustupili su mesto spužvastoj kugli od platinumiridijuma,veličine otprilike ljudskog mozga. Ona je naučila da proračunava parametre potrebne da se utvrde mogućne varijabilnosti unutar „pozitronskog mozga“; i da konstruiše „mozgove“ na papiru, tako da se odgovori na date stimulanse mogu tačno predvideti. Doktorirala je 2008. godine i zaposlila se u fabrici „Američki roboti“ kao „robopsiholog“ postavši prvi veliki praktičar jedne nove nauke. Lorens Robertson je još uvek bio predsednik akcionarskog društva, a Alfred Lening je postao direktor istraživačkog centra. Pedeset godina posmatrala je promenu ljudskog napretka. A sad se povlačila, koliko je to za nju uopšte bilo mogućno. Dopustila je da jedno drugo ime bude stavljeno na vrata njene dotadašnje kancelarije. To je, u suštini, bilo sve što sam znao. Imao sam dug spisak njenih objavljenih radova, patenata koje je prijavila, a i hronološke pojedinosti njenih promocija. Ukratko, imao sam njen profesionalni „život“ u svim pojedinostima. Ali to nije bilo ono što sam želeo. Za moju seriju članaka za Meduplanetarnu novinsku agenciju trebalo mi je više. Mnogo više. To sam joj i rekao. — Doktore Kalvin, — rekoh što sam ljubaznije umeo. — U svesti javnosti, vi i „Američki roboti“ ste isto. Vaše povlačenje predstavljaće kraj jedne ere i... — Vi želite nešto lično, ljudski? — Nije mi se osmehivala. Ne verujem da se ikad osmehuje. Pogled joj je bio oštar mada ne ljutit. Osetio sam kako njen pogled prodire kroz mene i izlazi mi na potiljak; znao sam da sam za nju bio sasvim providan; da je svako za nju bio takav. Ali rekoh: — Tako je.
— Nešto ljudsko o robotima? To je kontradikcija. — Ne o njima, doktore, nego o vama. — Pa, neki su me nazivali robotom. Sigurno su vam rekli da nisam ljudsko biće. Rekli su, ali nije imalo smisla da joj to kažem. Digla se sa stolice. Nije bila visoka i činila se krhkom. Pošao sam za njom do prozora i pogledali smo napolje. Kancelarije i fabričke zgrade preduzeća predstavljale su ceo mali grad, dobro planiran i smešten. Pred našim očima pružao se kao snimak iz vazduha. — Kad sam prvi put došla ovamo — rekla je — imala sam malu sobu u zgradi tačno tamo gde je sad ložionica. — Ona pokaza prstom. — Ta zgrada je porušena pre nego što ste se vi rodili. Još troje je bilo sa mnom u sobi. Imala sam pola pisaćeg stola. Sve naše robote gradili smo u jednoj zgradi. Po tri nedeljno. A pogledajte sada! — Pedeset godina je dugo vreme, — primetih. — Ne, ako gledate na njih kao na prošlost — primeti ona. — Tada se čudite kako su tako brzo prohujale. Ona se vrati svom pisaćem stolu i sede. Njenom licu nije bio potreban poseban izraz da bi izgledalo tužno. — Koliko godina imate? — htela je da zna. — Trideset dve — odgovorih. — Onda ne pamtite svet bez robota. Bilo je doba kad je čovečanstvo stajalo pred svemirom samo i bez prijatelja. A sad ima stvorenja da mu pomažu; stvorenja jača od njega, vernija, korisnija i savršeno odana njemu. Čovečanstvo više nije samo. Da li ste ikad na ovaj način pomislili o tome? — Mislim da nisam. Mogu li da navedem ove vaše reči? — Možete. Za vas: robot je robot. Zupčanici i metal, električna struja i pozitroni. Svesti i gvožđe! Napravljeno čovekovom rukom! A ako je potrebno i uništeno njegovom rukom! Ali, niste radili s njima i, prema tome, ne poznajete ih. Oni su čistiji i bolji soj od nas. Pokušavao sam da je ljubaznim rečima navedem da govori:
— Voleli bismo da čujemo o nekim stvarima koje biste mogli da nam kažete; da čujemo vaše mišljenje o robotima. Meduplanetarna novinska agencija obuhvata ceo Sunčev sistem. Potencijalni broj čitalaca i slušalaca iznosi tri biliona, doktore Kalvin. Trebalo bi da znaju ono što im vi možete reći o robotima. Nije bilo potrebno da je nagovaram. Nije me čula, ali je pošla putem kojim sam želeo. — Trebalo je da znaju od samog početka. Tada smo prodavali robote za upotrebu na zemlji. Bilo je to čak i pre mog rođenja. Naravno, u vreme kad roboti nisu umeli da govore. Posle toga oni su dobili više čovekovih svojstava i počela je opozicija. Sindikati su se, razumljivo, po svojoj prirodi suprotstavljali konkurenciji robota u poslovima ljudi, a razne verske struje stavljale su svoje praznoverne prigovore. Sve je bilo savršeno smešno i savršeno uzaludno. A ipak je postojalo. Ja sam sve, reč po reč, snimao na svom džepnom magnetofonu, nastojeći da se ne primećuju pokreti moje ruke. Ako samo malo vežbate, lako postižete da snimate sve, ne vadeći mali aparat iz džepa. — Uzmimo slučaj Robija — produži ona. — Nikad ga nisam poznavala. Demontiran je godinu dana pre nego što sam došla ovamo. Bio je beznadežno zastareo. Ali videla sam malu devojčicu u muzeju ... Ona zastade, ali nisam ništa rekao. Pustio sam da joj se oči malo zamagle i da se mislima vrati u prošldst. Imala je za sobom mnogo godina koje je trebalo da pređe. — Čula sam o tome docnije, i kad su nas nazivali bogohulnicima i tvorcima đavola, uvek sam mislila na njega. Robi je bio nemi robot. Nije mogao da govori. Napravljen je i prodat 1996. To su bili dani pre potpune specijalizacije, pa je prodat kao dadilja ... — Kao šta? — Kao dadilja ...
1. Robi — Devedeset osam . . . Devedeset devet. . . Stoti. — Glorija skloni svoju punačku malu ruku sa očiju. Stajala je za trenutak mršteći nos i trepćući na suncu. Zatim, pokušavajući da osmatra istovremeno u svim pravcima, ona učini nekoliko opreznih kokraka udaljujući se od drveta na koje je bila naslonjena. Ona ispruži vrat da ispita, kao mogućnost skrovišta nekoliko velikih grmova s desne strane, a zatim se povuče malo dalje da bi imala bolji ugao osmatranja i njihove tamne dubine. Vladao je savršen mir izuzev neprekidnog zujanja buba i povremenog cvrkuta neke hrabre ptice koja je prkosila podnevnom suncu. Glorija se ljutila: — Kladim se da je ušao u kuću, a rekla sam mu milion puta da to nije pošteno. Malih usana čvrsto stisnutih, i strogo namrštena čela, Glorija odlučno pođe prema dvospratnoj kući. Suviše kasno je čula šušanj iza sebe, a odmah za tim jasni i ritmički bat Robijevih metalnih nogu. Naglo se okrenula i spazila svog druga kako pobedonosno izlazi iz svog skloništa i hita ka drvetu — cilju. Glorija ljutito viknu: — Čekaj, Robi! To, nije pošteno, Robi! Obećao si da nećeš potrčati pre nego što te pronađem! — Njene male noge nisu mogle da se takmiče s Robijevim džinovskim koracima. Zatim, deset koraka od cilja, Robijevi koraci se sasvim usporiše i Glorija, divljim zaletom u
finišu projuri dahćući kraj njega da bi prva dodirnula koru drveta-cilja. Pobedonosno se okrenu vernom Robiju i, krajnje nezahvalna, nagradi ga za njegovu žrtvu, svirepim zadirkivanjem da nije sposoban da brzo trči. — Robi ne može da trči — vikala je svom snagom svog osmogodišnjeg glasa. — Mogu da ga pobedim kad god hoću. Mogu da ga pobedim kad god hoću! — Pevala je ove reči u reskom ritmu. Robi nije odgovorio — bar ne rečima. Pokretima je oponašao trčanje, uklanjajući se sve dalje dok Glorija ne potrča za njim; a on ju je lako izbegavao i prisiljavao da se vrti u bespomoćnim krugovima ispruženih malih ruku i hvatajući samo vazduh. — Robi! — viknu Glorija — stani! — A smeh je izvirao iz nje bez daha. Zatim se Robi naglo okrenu i podiže je i poče da je vrti oko sebe tako da je svet za trenutak za nju bio modra praznina ispod nje, a zeleno drveće pružalo je gladno svoje grane nadole prema praznom prostoru. A zatim je ponovo bila u travi, naslonjena na Robijevu nogu, još uvek držeći jedan čvrst, metalni prst. Ubrzo joj se povrati dah. Uzaludno je doterivala svoju raščupanu kosu, oponašajući jedan od pokreta svoje majke. Zatim se okrenu da pogleda da li joj se haljina pocepala. Ona udari rukom po Robijevim grudima: — Nevaljalče! Izmlatiću te! A Robi se saginjao, držeći ruke ispred lica, tako da je ona morala dodati: — Ne, neću, Robi. Neću te tući. Ali, u svakom slučaju, sad je na mene red da se sakrijem pošto ti imaš duže noge i obećao si da nećeš potrčati dok te ne nađem. Robi klimnu glavom — malim paralelopipedom zaobljenih uglova i rubova, pričvršćenim kratkom, elastičnom polugom za sličan, ali mnogo veći paralelopiped koji je služio kao torzo, i poslušno se okrenu drvetu. Tanka metalna ploča spusti se preko njegovih sjajnih očiju, a iz njegovog tela začu se ravnomerno zvonko kucanje.
— Nemoj sada da viriš i nemoj da preskočiš ni jedan broj! — upozori ga Glorija i požuri da se sakrije. Savršenom tačnošću otkucavane su sekunde, a kad je prošla stota kapci se podigoše i sjajno crvenilo Robijevih očiju pređe preko vrta. Za trenutak se pogled zaustavi na komadiću šarenog platna koji je virio iza jednog kamena. Pošao je nekoliko koraka napred i uverio se da je Glorija skrivena iza kamena. Polako, ostajući stalno između Glorije i drveta-cilja, prilazio je skloništu, i kad se Glorija potpuno videla, tako da više nije mogla ni pokušavati da ubedi sebe kako nije primećena, on ispruži jednu ruku prema njoj, a drugom udari po svojoj nozi, tako da je zazvonilo. Glorija se pojavi natmurena. — Virio si! — uzviknu ona potpuno nepravično. — Osim toga, dosta mi je ove igre. Hoću da jašem. Ali, Robi je bio uvređen nepravednom optužbom, pa je pažljivo seo i tužno mahao glavom. Glorija je odmah promenila glas i počela da ga ljubazno nagovara: — Ajde, Robi! Ne ljuti se! Nisam ozbiljno mislila kad sam rekla da si virio. Ponesi me malo! Međutim, Robi nije hteo tako lako da se pomiri. Gledao je tvrdoglavo u nebo i još odlučnije odmahivao glavom. — Molim te, Robi, ponesi me malo. — Ona ga nežno zagrli rukama i priljubi se uz njega. Zatim, promenuvši u trenutku raspoloženje, skloni se i reče: — Ako me ne poneseš ja ću plakati — i njeno lice se iskrivi kao da će zaplakati. Robi je jedva obraćao pažnju na ovu strašnu mogućnost i odmahnu glavom. Glorija je videla da je potrebno da zaigra adutom. — Ako nećeš — viknu oštro — neću ti više ispričati ni jednu priču, eto ti! Ni jednu . . . Robi se predade odmah i bez uslova pred ovim ultimatumom klimajući snažno glavom sve dok metal njegovog potiljka nije zazvečao. On pažljivo podiže devojčicu i stavi je na svoja široka, ravna ramena.
Suze kojima je Glorija pretila začas iščezoše i ona poče da uzvikuje od oduševljenja. Robijev metalni oklop, koji je imao stalnu temperaturu od 20 stepeni zbog namotaja visokog napona u njemu, bio je vrlo prijatan i udoban, a istovremeno se Glorija oduševljavala i zvukom koji su njene pete izazivale udarajući ritmički po njegovim grudima. — Ti si jedrilica Robi, ti si velika, srebrna jedrilica. Ispruži ruke. Moraš, Robi, ako hoćeš da budeš jedrilica. Logika je bila neoboriva. Robijeve ruke bila su krila koja su hvatala vazdušna strujanja, i on je bio srebrna jedrilica. Glorija iskrenu Robotovu glavu i nasloni se na desnu stranu. Robot naglo skrene udesno. Glorija opremi jedrilicu motorom koji je radio „br-r-r-r“, a zatim i oružjem koje je pucalo „bum-bum“ i „š-š-š“. Gusari su ih gonili, te su u dejstvo stupile i rakete. Gusari su padali kao kiša. — Ubila sam još jednog .. . još dva — vikala je Glorija. A onda: — Brže, ljudi — viknu Glorija oštro — Nestaje nam municije. — Pucala je nesmanjenom hrabrošću preko ramena, a Robi je bio svemirski brod koji je maksimalnim ubrzanjem leteo kroz svemir. Robi je jurio preko polja do visoke trave na drugoj strani, gde je naglo zastao što je izazvalo usklik njegovog zarumenjenog jahača, a zatim je spusti na meki, zeleni sag. Glorija je bila bez daha i uzbuđeno jedva prošaputala: — Bilo je zaista divno! Robi je sačekao da povrati dah, a zatim je nežno povuče za jedan čuperak. — Je l' bi hteo nešto? — upita Glorija, a njene oči, pune tobožnje začuđenosti, nisu mogle da prevare njenu ogromnu „dadilju“. Robi jače povuče uvojak. — Šta? — O, znam. Hoćeš da ti ispričam priču. Robi brzo klimnu glavom.
— Koju? Robi prstom učini polukrug u vazduhu. Mala devojčica se pobuni: — Opet? Već sam ti milion puta pričala o Pepeljugi. Zar ti nije dosadilo? To je za bebe. Robi ponovo učini polukrug. — U redu — reče Glorija i smiri se prelazeći u mislima pojedinosti priče (zajedno sa sopstvenim varijantama kojih je imala nekoliko) i poče: — Jesi li spreman? E pa — davno je to bilo. Bila je jedna lepa mala devojčica koja se zvala Ela imala je strašno svirepu maćehu i dve vrlo ružne i vrlo svirepe sestre po majei i. . . Glorija je gotovo stigla do uzbudljivog vrhunca priče — ponoć je otkucavala i sve se vraćalo unazad i pretvaralo u uobičajeni glatki šablon, dok je Robi zaneto slušao zažarenih očiju — kada dođe do prekida. — Glorija! Bio je to visoki glas žene koja je viknula ne jednom već više puta, a imao je u sebi prizvuk u kome zabrinutost počinje da smenjuje nestrpljenje. — Mama me zove — reče Glorija, ne suviše srećna. — Biće bolje da me odneseš kući, Robi. Robi je posluša brzo, jer je nešto u njemu govorilo da je najbolje poslušati gospođu Veston bez i najmanjeg oklevanja. Glorijin otac bio je retko kod kuće preko dana, izuzev nedeljom — kao danas, na primer — a kad je bio kod kuće delovao je kao srdačan čovek pun razumevanja. Međutim, Glorijina majka predstavljala je izvor nelagodnosti za Robija i on je uvek želeo da joj se skloni sa očiju. Gospođa Veston ih je primetila u trenutku kad su se podigli iza visoke trave, i ude u kuću da ih sačeka. — Promukla sam od vikanja, Glorija — reče strogo. — Gde si bila? — Bila sam sa Robijem odgovori Glorija uzdrhtalo. — Pričala
sam mu o Pepeljugi i zaboravila sam da je vreme večere. — Žalosno je što je i Robi zaboravio. — Zatim, kao da je to podseti na prisustvo robota, ona mu se naglo obrati: — Možeš da ideš, Robi. Više joj nisi potreban. — Zatim grubo: — I ne vraćaj se dok te ne pozovem. Robi se okrenu da pođe, ali zastade kad Glorija uzviknu u njegovu odbranu: — Čekaj, mama, moraš dopustiti da ostane. Nisam mu završila priču o Pepeljugi. Obećala sam da ću mu ispričati Pepeljugu, a nisam završila. — Glorija! — Zaista, mama, on će biti tako miran da nećeš ni znati da je ovde. Može da sedi na stolici u uglu i neće progovoriti ni reči . . . hoću da kažem da neće ništa učiniti. Nije li tako, Robi? Pošto mu se obratila, Robi klimnu svojom masivnom glavom. — Glorija, ako odmah ne prekineš s tim, nećeš videti Robija punih osam dana. Devojčica obori pogled. — U redu! Ali, Pepeljuga je njegova najmilija priča i nisam je završila . . . A on je toliko voli. Robot izađe tužna koraka, a Glorija jedva zadrža jecaj. Džordž Veston se osećao vrlo udobno. Bio je to njegov običaj da se udobno oseća nedeljom popodne. Dobar, obilan ručak u stomaku; prijatan, mek, udoban kauč na kome može da se ispruži; novine; noge u papučama i bez košulje . . . kako čovek da se ne oseća udobno? Zato se nije obradovao kad mu žena uđe u sobu. Posle deset godina braka bio je još uvek dovoljno lud da je voli i uvek je bio srećan kad je vidi, ali, ipak, nedelja popodne, odmah posle ručka, predstavljala je svetinju za njega i njegova predstava o pravoj udobnosti sastojala se u tome da potpuno sam provede dva ili tri sata. Stoga čvrsto uperi pogled na poslednje izveštaje o Lefevr-Jošida ekspediciji na Mars (ova je polaziia sa baze na Mesecu i verovatno će doživeti uspeh) i pravio se kao da ona nije tu. Gospođa Veston je strpljivo čekala dva minuta, zatim nestrpljivo
još dva i najzad prekide tišinu. — Džordž! — Hm? — Džordž, hoćeš li da odložiš te novine i da me pogledaš? Novine šušteći padoše na pod i Veston okrenu umorno lice prema svojoj ženi. — Šta je, draga? — Znaš dobro šta je, Džordž. U pitanju je Glorija i ona strašna mašina. — Koja strašna mašina? — Ne pravi se da ne znaš o čemu govorim. Onaj robot koji Glorija naziva Robi. On je ne napušta ni za trenutak. — A i zašto bi? I ne treba da je napušta. U svakom slučaju, on nije neka strašna mašina. To je najbolji robot koji se može kupiti za novac i stajao me je pola godišnjeg prihoda. Međutim, on vredi te pare . . . mnogo je sposobniji od polovine mog osoblja. On se pokrenu da ponovo uzme novine, ali njegova žena bila je brža i zgrabi ih. — Sad moraš da me saslušaš, Džordž. Ne želim da poverim svoju kćer jednoj mašini . . . i ne tiče me se koliko je sposobna. Ona nema duše i niko ne zna šta misli. A dete nije rođeno za to da bi ga čuvala jedna stvar od metala. — Kad si odlučila ovo? — upita Veston i namrgodi se. — Već je dve godine s Glorijom i dosad nisam primetio da si zabrinuta zbog toga. — Isprva je bilo drukčije. Bila je to novost; skinuo je jedan teret s mene i. . . i bilo je moderno imati takav stroj. Ali sada . . . ne znam. Susedi.. . — Kakve veze imaju susedi s tim? Slušaj: u robota možeš da imaš mnogo više poverenja nego u dadilju ljudskog roda. Robi je sagrađen s jednom jedinom svrhom: da vodi računa o jednom malom detetu. Sva njegova „svest“ podređena je tome cilju. On ne može, a da ne bude veran, da voli i da bude odan. On je mašina — tako napravljena.
A to je više nego što možeš reći za ljude. — Ali, nešto može da se pokvari. Neki . . . neka ... — gospođa Veston nije imala sasvim jasne pojmove o tome kako robot izgleda iznutra — ... neki mali zavrtanj može da popusti i ta strašna stvar može da pobesni i . . . i . . . — ona nije uspela da natera sebe da završi svoju sasvim jasnu misao. — Gluposti! — reče Veston uz iznenadan nervozni trzaj. — To je savršeno smešno. U vreme kad smo kupili Robija vodili smo duge diskusije o Prvom zakonu robotike. Dobro znaš da je nemoguče da robot povredi ljudsko biće da bi jedan robot postao potpuno neupotrebljiv pre nego što bi se nešto toliko pokvarilo da promeni Prvi zakon. To je matematički nemogućno. Osim toga, fabrički stručnjak dolazi ovamo dva puta godišnje da bi izvršio potpuni remont ove jadne igračke. Isto je toliko mogućnosti da se nešto pokvari u Robiju koliko ima i šanse da ti ili ja iznenada poludimo . . . u stvari, čak mnogo manje. Uostalom, kako ćeš ga oduzeti od Glorije? On učini još jedan uzaludan pokušaj da zgrabi novine, ali njegova žena ih baci ljutito u drugu sobu. — U tome i jeste stvar, Džordž! Glorija neće ni sa kim više da se igra. Ima desetak malih dečaka i devojčica s kojima bi trebalo da se sprijatelji, ali ona neće. Ona neće da im se približi dok joj to ne naredim. Tako jedna mala devojčica ne treba da raste. Mislim da i ti želiš da bude normalna. Želiš da bude sposobna da odigra svoju ulogu u društvu, zar ne? — Boriš se protiv vetrenjača, Grejs. Zamisli da je robi pas. Znam stotinu dece koja bi više volela da zadrže svog psa nego svog oca. — Pas je nešto drugo. Moramo da se rešimo te užasne stvari. Možeš ga prodati fabrici. Pitala sam i oni bi kupili Robija. — Pitala si ih? Slušaj, Grejs, nema smisla da se svađamo. Zadržaćemo robota dok Glorija još malo poodraste i ne želim više da o ovome raspravljam. — Zatim se okrenu i naglo izađe iz sobe. Dva dana docnije, uveče, Grejs Veston je sačekala svog muža na vratima.
— Moraš me saslušati, Džordž. U selu vlada vrlo nezgodno raspoloženje. — U vezi sa čim? — upita Veston, uđe u kupatilo i pusti jak mlaz vode da opere ruke da bi time zagušio i nadjačao svaki mogući odgovor. Grejs Veston je čekala. Najzad reče: — Zbog Robija. Veston izađe iz kupatila s ubrusom u ruci, lica crvena i ljutita. — O čemu govoriš? — O, svakoga dana je sve gore. Pokušavala sam da zatvorim oči, da ne slušam, ali neću više. Većina stanovnika smatra Robija opasnim. Deci je zabranjeno da uveče dođu u blizinu naše kuće. — Ali, mi naše dete poveravamo Robiju. — Pa... ljudi često nisu razložni u tim stvarima. — Onda neka idu do đavola. — Time se ne rešava problem. Moram u selu da kupujem. Srećem ih svakodnevno. A ovih dana u gradu je još gore u pogledu robota. U Njujorku je nedavno izdato naređenje da roboti ne smeju da se pojavljuju na ulicama između zalaska i izlaska sunca. — U redu, ali ne mogu nam zabraniti da držimo robota u našoj kući... Grejs, ovo je jedna od tvojih akcija. Znam ja to. Ali ne koristi ništa. Odgovor je i dalje: ne! Zadržaćemo Robija! A ipak je voleo svoju ženu i, što je još gore, njegova žena je to znala. Konačno, Džordž Veston je bio samo muškarac — siromašak — a njegova žena je u potpunosti koristila sve smicalice od kojih je nespretniji i savesniji pol naučio da se plaši, s razlogom i uzaludno. Deset puta u toku sledeće sedmice on bi viknuo: — Robi ostaje i to je konačno! — i svakoga puta glas mu je bio slabiji i propraćen sve glasnijim i očajnijim uzdahom. Najzad je došao dan kad je Veston prišao svojoj kćeri pun osećanja krivice i predložio joj da u selu pogledaju jednu „lepu" predstavu u „vizivoksu". Glorija zadovoljno zatapša rukama i upita: — Može li i Robi sa nama?
— Ne, draga — reče Veston i trgnu se od zvuka svoga glasa — ne dopuštaju robotima da prisustvuju predstavama, ali ćeš mu sve ispričati kad se vratiš kući. — Jedva je izgovorio poslednjih nekoliko reči, a pogled mu je skrenuo u stranu. Glorija se vratila iz sela puna oduševljenja jer je predstava odista bila vrlo lepa. Sačekala je da otac smesti raketni automobil u podrumsku garažu. — Sačekaj dok ispričam Robiju, tata. Sigurno bi mu se mnogo svidelo. Naročito kako se Frensis Fren tako tiho i neprimećeno povlačila i pala pravo u ruke jednog od ljudi--leoparda, pa je morala da beži. — Ona se ponovo nasmeja. — Tata, ima li zaista ljudileoparda, na Mesecu? — Verovatno nema — reče Veston odsutno. — To je samo smešna bajka. — Nije mogao više dugo da se zadržava oko automobila. Sad je morao da pogleda situaciji u oči. Glorija potrča preko travnjaka: — Robi! Robi! Zatim iznenada zastade spazivši lepog psa koji ju je gledao svojim ozbiljnim smeđim očima dok je mahao repom na pragu. — O, kakav divan pas! — Glorija se pope uza stepenice, priđe oprezno psu i pomilova ga. — Je li za mene, tata? Njena majka im se pridruži. — Da, za tebe, Glorija. Zar nije lep: mek i dlakav. Vrlo je ljubak i voli male devojčice. — Ume li da se igra? — Svakako. A zna i ceo niz veština. Hoćeš li da vidiš šta sve ume? — Odmah. Hoću da ga i Robi vidi. Robi! — ona zastade nesigurno i namršti se. — Kladim se da je ostao u svojoj sobi pošto je besan na mene što ga nisam povela na predstavu. Moraćeš mu objasniti, tata. Možda meni neće poverovati, ali on dobro zna: ako mu ti kažeš — onda je tako. Veston stisnu usne. Pogledao je u svoju ženu, ali nije mogao da joj uhvati pogled. Glorija se naglo okrenu i potrča niz podrumske stepenice vičući:
— Robi... dođi da vidiš šta su mi tata i mama doneli! Doneli su mi psa, Robi! Za jedan minut se vratila, preplašena mala devojčica. — Mama, Robi nije u svojoj sobi. Gde je? Nije bilo odgovora i Džordž Veston se nakašlja, bio je odjednom strašno zainteresovan za jedan oblak koji je lutao po nebu. Glorijin glas je podrhtavao boreći se sa suzama: — Gde je Robi, mama? Grejs Veston sede i blago privuče sebi svoju kćer. — Nemoj da se žalostiš, Glorija. Robi je otišao... mislim. — Otišao? Gde? Gde je otišao, mama? — Niko ne zna, draga. Jednostavno je otišao. Tražili smo ga, tražili i tražili, ali ga nismo mogli naći. — Zar misliš da se nikad više neće vratiti? — Oči su joj bile razrogačene od užasa. — Možda ćemo ga uskoro pronaći. I dalje ćemo ga tražiti. A u međuvremenu možeš da se igraš s tvojim lepim novim psom. Pogledaj ga samo! Zove se Munja i ume da... Ali Glorijine oči bile su prepune suza: — Neću tog odvratnog psa... Hoću Robija! Hoću da mi nađete Robija! — Njena osećanja postala su suviše duboka za reči i ona naglo i glasno zajeca. Grejs Veston pogleda u svoga muža tražeći pomoć, ali on je samo, namršten pokrenuo noge i nije skidao pogled s neba, tako da je sama morala da teši svoju kćer. — Zašto plačeš, Glorija? Robi je bio samo mašina, samo jedan ružan stari stroj. Nije uopšte bio živ. — On bio mašina nije! vrisnu Glorija besno i negramatički. — On je bio ličnost isto kao ti i ja i bio mi je prijatelj. Hoću da mi se vrati. O, mama, hoću da mi se vrati! Njena majka uzdahnu poražena i ostavi Gloriju s njenim bolom. — Pusti je neka se isplače — reče svome suprugu. — Dečje žalosti nikad ne traju dugo. Za nekoliko dana potpuno će zaboraviti da je taj odvratni robot ikad i postojao. Ali vreme je pokazalo da je Grejs Veston bila suviše veliki
optimista. Istini za volju, Glorija je prestala da plače, ali je prestala i da se smeje, a u danima koji su sledili postajala je sve ćutljivija i tužnija. Postepeno, njen stav pasivne nesreće slomio je njenu majku i jedino što ju je zadržavalo da ne popusti bila je nemogućnost da mužu prizna svoj poraz. Zatim, jedne večeri, ona uđe u dnevnu sobu, sede, i prekrsti ruke, krajnje besna. Njen muž podiže glavu da bi je pogledao preko svojih novina: — Šta je sad opet, Grejs? — To dete, Džordž. Morala sam danas da vratim psa. Glorija ne može očima da ga vidi — kaže ona. Dovešće me do živčanog sloma. Veston spusti novine i zračak nade pojavi mu se u očima. — Možda... možda bi trebalo da vratimo Robija. Mislim da se to može učiniti. Mogao bih stupiti u vezu sa... — Ne! — odgovori ona besno. — Neću ni da čujem za to. Nećemo tako lako popustiti. Moje dete neće vaspitavati robot, pa makar potrajalo i godinama dok je ne odučimo od toga. Veston podiže ponovo novine razočarana izraza lica. — Još godinu dana ovako, pa ću pre vremena osedeti... — I ti si mi neka pomoć, Džordž, — glasio je ledeni odgovor. — Gloriji je potrebna promena okoline. Jasno je da ovde ne može zaboraviti Robija. Kako bi i mogla kad je svako drvo i svaki kamen podsećaju na njega? Ovo je zaista najgluplja situacija za koju sam ikad čula. Zamisli: dete koje ne može da zaboravi gubitak jednog robota. — U redu. Kakvu si promenu okoline zamislila? — Odvešćemo je u Njujork. — U grad! Avgusta meseca! Znaš li ti kakav je Njujork u avgustu? Nepodnošljiv! — Ali milioni ga podnose. — Nemaju kuću kao što je naša da bi otišli tamo. Kad ne bi morali ostati u Njujorku, sasvim sigurno ne bi ni ostajali. — Ali moramo da odemo. Poći ćemo odmah... odnosno čim
sredimo sve što je potrebno. U gradu će Glorija naći dovoljno stvari koje će je zainteresovati i dovoljno prijatelja koji će je zabavljati i pomoći joj da zaboravi tu prokletu mašinu. — O, zaboga, taj užareni asfalt! — uzdahnu slabija polovina. — Moramo — bio je strogi odgovor. — Glorija je izgubila blizu tri kilograma u toku poslednjeg meseca, a zdravlje moje kćeri je za mene mnogo važnije od tvoje udobnosti. — Žalosno je što nisi pomislila na zdravlje svoje male kćeri pre nego što si je lišila njenog robota — promrmlja Veston, ali gotovo nečujno. Glorija je odmah pokazala znake boljeg raspoloženja kad je saznala o predstojećem putu u grad. Malo je govorila o tome, ali kad bi to činila bilo je uvek sa živom željom. Ponovo je počela da se osmehuje i da jede gotovo s ranijim apetitom. Grejs Veston je uživala i nije gubila ni jednu priliku da trijumfuje nad svojim mužem, koji je i dalje bio skeptičan. — Vidiš i sam, Džordž, da pomaže pri pakovanju kao mali anđelak i brblja kao da nema nikakve brige na svetu. Tačno kao što sam ti rekla: potrebno je samo da joj pružimo druge zanimljivosti. — Hmmm — bio je sumnjičav odgovor. — Nadajmo se! Pripreme su bile ubrzo završene. Sve je bilo uređeno da se sredi njihov stan u gradu, a angažovan je i jedan bračni par koji će čuvati i voditi računa o kući na selu. Kad je, najzad, došao dan putovanja, Glorija je bila kao nekad i nijednom preko njenih usana nije prešla reč o Robiju. U najlepšem raspoloženju porodica je sela u taksi-helikopter do aerodroma (Veston bi više voleo da koristi svoj lični helikopter, ali ovaj je bio samo dvosed i nije imao mesta za prtljag) i ušla u avion koji je čekao. — Dođi, Glorija, — viknu Grejs Veston — zadržala sam ti mesto kraj prozora da bi mogla da posmatraš pejzaž. Glorija je veselo pretrčala prolazom i priljubila svoj nos uz debelo, čisto staklo posmatrajući s napregnutošću koja je rasla kad je
iznenadni zvuk motora prodro iz zadnjeg dela u unutrašnjost. Bila je suviše mlada da bi se preplašila kad se tle ispod nje naglo spustilo kao da je propalo i kad je ona sama postala dva puta teža, ali nije bila suviše mlada da je to mnogo zainteresuje. Tek kada se zemlja pretvorila u šareni ćilim odmakla je nos i ponovo se okrenula svojoj majei. — Hoćemo li skoro biti u gradu, mama? — upita trljajući nos i posmatrajući s interesovanjem kako se mrlja vlage. koju je njen dah stvorio na oknu, polako smanjuje i najzad nestaje. — Za oko pola sata, Glorija. — Zatim, s jedva primetnim prizvukom zabrinutosti, upita: — Zar se ne raduješ što idemo u grad? Zar ne misliš da ćeš biti vrlo srećna tamo sa svim tim divnim zgradama i ljudima i stvarima koje ćeš videti? lći ćemo svakoga dana u „vizivoks" i gledati predstave, pa u cirkus i na plažu i... — Da, mama — odgovori Glorija bez oduševljenja. Avion je tog trenutka prelazio iznad gomile oblaka i Glorija je odjednom bila zaokupljena neuobičajenim prizorom oblaka ispod sebe. Ponovo su poletcli pod vedrim nebom i ona se okrenu majei sa iznenadnim tajanstvenim izrazom tajnog saznanja. — Znam zašto idemo u grad, mama. — Zaista? — Grejs Veston bila je zbunjena. — A zašto, Glorija? — Nisi mi rekla zbog toga što si htela da to bude iznenađenje, ali ja znam. — Za trenutak Glorija je bila izgubljena u divljenju svojoj sjajnoj pronicljivosti, a zatim se veselo nasmeja: — Idemo u Njujork da bismo pronašli Robija, nije li tako? Pomoću detektiva. Ova izjava iznenadi Džordža Vestona u trenutku kad je pio vodu — s poraznim posledicama. Prvo se začuo neki prigušeni krik, zatim se pojavio pravi gejzir vode i, najzad, grčevito kašljanje. Kad se sve završilo, on je stajao rumena lica, isprskan vodom i vrlo, vrlo ljutit. Grejs Veston uspela je da sačuva hladnokrvnost, ali kad je Glorija ponovila svoje pitanje gotovo zabrinutim glasom, osetila je kako ju je dobro raspoloženje napustilo. — Možda — odgovori oštro. — A sada sedi i budi mirna.
Njujork je te, 1998, godine bio raj za turiste više nego ikad u svojoj istoriji. Glorijini roditelji su to shvatili i iskoristili. Po direktnom naređenju svoje žene Džordž Veston je udesio stvari tako da se njegov posao brine sam o sebi za mesec dana ili nešto više, kako bi bio slobodan da koristi svoje vreme za ono što je nazvao „rastrzanje Glorije do ruba propasti". Kao sve što je Veston radio, i ovo je bilo učinjeno efikasno, temeljno i poslovno. Kad je prošlo mesec dana, ništa nije ostalo neučinjeno što se moglo preduzeti. Odveli su je na vrh palate Ruzvelt, visoke osam stotina metara, da zadivljena gleda na zamršenu panoramu krovova koji su se protezali daleko sve do poljana Long Ajlenda i ravnice Nju Džersija. Posetili su zoološki vrt gde je Glorija očarana, ali i uplašena gledala „prave žive lavove“ (pomalo razočarana što su ih čuvari hranili sirovim mesom umesto živim ljudima kao što je očekivala), i tražila stalno i uporno da vidi „kita“. I raznim muzejima je posvećen deo njihove pažnje, zajedno s parkovima i plažama i akvarijumom. Poveli su je daleko uz reku Hadzon izletničkim parobrodom, koji je bio opremljen u arhaičnom stilu „ludih" dvadesetih godina. Putovala je u stratosferu na kratko putovanje, tamo gde nebo postaje daboko crveno i zvezde izlaze, a zamagljena zemlja dole izgleda kao ogromna udubljena zdela. Dole, ispod morske površine kraj Long Ajlenda, sišla je podmornicom sa staklenim zidovima, gde su, u jednom zelenom i drhtavom svetu, čudne morske životinje gledale u nju i iznenadno bi otplovile dalje. Na jednom više prozaičnom nivou, Grejs Veston je odvede u robne kuće, gde je mogla da uživa u jednoj drugoj vrsti zemlje iz bajke. U stvari, kad je mesec dana gotovo prošlo, Vestonovi su bili ubeđeni da su učinili sve što su mogli da bi se Glorijine misli jednom zauvek odvratile od iščezlog Robija... Ali, nisu bili sasvim sigurni da im je to i uspelo. Ostala je činjenica da je Glorija, gde god bi otišla, pokazivala
najveće i najdublje interesovanje za svakoga robota koga bi videla. Bez obzira koliko bio uzbudljiv prizor, ili nov za njene dečje oči, ona bi odmah skrenula pogled ako bi samo krajičkom oka spazila neki metalni pokret. Grejs Veston učinila je sve što je mogla da Glorija bude što dalje od svih robota. Ali sve je dostiglo svoj vrhunac u događaju koji se odigrao u Muzeju za nauku i industriju. Muzej je objavio jedan naročiti „dečji program", u kome će prikazivanja naučnih veština biti svedena na nivo dečjeg uma. Vestonovi su| naravno, ovaj program stavili na spisak onih priredbi koje bezuslovno treba videti. Dok su Vestonovi bili potpuno udubljeni u prikazivanje podviga snažnog elektromagneta, Grejs iznenada postade svesna činjenice da Glorija više nije s njom. Prvobitna panika ustupila je mesto mirnoj odlučnosti i, pozvavši u pomoć tri čuvara muzeja, počela je pažljivu potragu. Međutim, Glorija, naravno, nije bila od onih koji besciljno lutaju. Za svoje godine bila je neuobičajeno odlučna devojčica, koja je znala šta hoće — puna majčinih gena u tom pogledu. Na trećem spratu primetila je veliku tablu na kojoj je pisalo: „Ovim putem do robota koji govori". Pošto je, sricajući, pročitala u sebi ove reči i pošto je primetila da njeni roditelji izgleda nemaju nameru da pođu pravim smerom, učinila je najprirodniju stvar. Sačekala je pogodan trenutak roditeljske nepažnje, mirno se odvojila od njih i pošla u pravcu koji je ukazivao znak. Robot koji govori bio je pravi tour de force, potpuno nepraktičan stroj koji je imao samo vrednost kao reklama. Jednom, svakog sata, po jedna grupa s pratiocem stala bi pred njega i opreznim šapatom postavljala pitanja dežurnom inženjeru. Pitanja koja je inženjer smatrao pogodnim za robotovo električno kolo bila su prenesena Robotu koji govori. U stvari, bilo je prilično dosadno. Možda je zgodno znati da
četrnaest na kvadrat iznosi sto devedeset šest, da temperatura trenutno dostiže dvadeset osam stepeni, da je atomska težina sodijuma 23, da pritisak vazduha iznosi 760 milimetara živinog stuba, ali za ovo robot u stvari nije bio potreban. A posebno nije bilo potrebe za jednom nezgrapnom, potpuno nepotrebnom masom žica i kalemova, koja se širila na prostoru od oko dvadeset pet kvadratnih metara. Vrlo malo ljudi bi se ponovo vratilo, ali jedna devojka od oko šesnaest godina sedela je mirno na klupi čekajući treće prikazivanje. Bila je jedina u prostoriji kad je Glorija ušla. Glorija je nije ni pogledala. Za nju je toga trenutka svako ljudsko biće bilo potpuno nevažno. Ona je svoju pažnju usredsredila na ovoj veliki predmet s točkovima. Za trenutak je razočarano oklevala, jer nije izgledalo kao ni jedan robot koga je dosad videla. Oprezno i sumnjičavo ona podiže svoj uzdrhtali glas: — Molim vas, gospodine Robote, da li ste vi Robot koji govori, gospodine? Nije bila sigurna, ali činilo joj se da je robot koji stvarno govori dostojan da mu se obrati veoma učtivo. (Devojka od šesnaest godina dopustila je da izraz intenzivne koncentracije pređe preko njenog uskog, običnog lica. Ona izvadi malu beležnicu i poče da piše brzim pokretima). Začulo se zujanje podmazanih zupčanika i glas koji je mehanički zvučao izgovori reči, kojima je nedostajao akcent i intonacija: — Ja... sam... robot... koji... govori... Glorija ga je žalosno posmatrala. Robot je zaista govorio, ali zvuk je dolazio odnekud iznutra. Nije bilo lica kome bi se moglo obratiti. Ona reče: — Možete li mi pomoći, gospodine Robote? Robot koji govori bio je sagraden da odgovara na pitanja, a postavljana su mu samo pitanja na koja je mogao da odgovori. Bio je potpuno siguran u svoje sposobnosti i zbog toga izgovori: — Mogu... da... ti... pomognem. — Hvala vam, gospodine Robote. Da li ste videli Robija? — Ko... je... Robi?
— On je robot, gospodine Robote. — Ona se podiže na prste. — On je otprilike toliko visok, gospodine Robote, samo viši i vrlo je mio. Znate, on ima glavu. Hoću da kažem vi je nemate, ali on je ima, gospodine Robote. Robot koji govori bio je zbunjen. — Jedan robot? — Da, gospodine Robote. Robot kao vi, samo, naravno, ne ume da govori, i, naravno izgleda kao pravi čovek. — Robot... kao... ja? — Da, gospodine Robote. Jedini odgovor robota koji govori bilo je smušeno mrmljanje i povremeni nerazumljivi zvuci. Radikalno uopštavanje koje mu je dato da je on, to jest njegovo postojanje, ne pojedinačni objekt, nego član jedne opšte grupe — bilo je suviše za njega. Robot je ipak pošteno nastojao da svari ovo shvatanje i nekoliko osigurača je pregorelo. Mali upozoravajući signali su zujali. (Šesnaestogodišnja devojka je tada otišla. Imala je dovoljno materijala za svoj zadatak na temu „Prakitčni aspekti robotike". Ovo je bio prvi od mnogih radova Suzane Kalvin o tome predmetu). Glorija je stajala čekajući, krijući pažljivo svoje nestrpljenje, da joj robot odgovori, kad je začula iza sebe povik: — Evo je! — i prepozna glas svoje majke. — Šta radiš ovde, nevaljalice? — viknu Grejs Veston, čija se zabrinutost u magnovenju pretvori u ljutnju. — Znaš li da si smrtno preplašila svoju majku i oca? Zašto si pobegla? Dežurni inženjer takođe je uleteo, čupajući kosu i pitajući se ko je od okupljene gomile učinio nešto robotu. — Zar niko ne ume da čita? — viknu inženjer. — Zabranjen je ulaz bez pratioca! Glorija podiže svoj glas usred opšteg uzbuđenja: — Samo sam došla ovamo da vidim robota koji govori, mama. Mislila sam da možda zna gde je Robi, pošto su obojica roboti. — A zatim, pošto je iznenada, silom prilika, pomislila na Robija, ona naglo
zajeca. — Moram naći Robija, mama! Moram ga naći! Grejs Veston zadrža uzvik i reče: — O, zaboga! Hajdemo kući, Džordž. Ovo je više nego što mogu da podnesem. Te večeri, Džordž Veston je izišao na nekoliko sati, a sledećeg jutra prišao je ženi sa izrazom lukavog zadovoljstva. — Smislio sam nešto, Grejs. — U vezi s čim? — glasilo je tmurno, nezainteresovano pitanje. — S Glorijom. — Nećeš valjda predložiti da ponovo kupimo onog robota? — Ne, naravno da neću. — Onda govori. Saslušaću te. Izgleda da ništa od onoga što sam učinila nije donelo nešto dobro. — U redu. Evo o čemu sam razmišljao. Cela nezgoda s Glorijom je u tome što ona o Robiju misli kao o ličnosti, a ne kao o mašini. Naravno, ona ne može da ga zaboravi. Ali, ako bismo uspeli da je ubedimo da Robi nije bio ništa drugo nego gomila čelika i bakra u obliku ploča i žica i električne struje umesto krvi, postavlja se pitanje koliko će dugo potrajati njena čežnja za njim. To je psihološki napad, ako razumeš šta mislim. — Kako nameravaš da to učiniš? — Vrlo jednostavno. Šta misliš gde sam bio sinoć? Ubedio sam Robertsona, direktora fabrike „Američki roboti i mehanički ljudi a.d.“, da nam sutra organizuje obilazak svih njegovih radionica. Poći ćemo sve troje i, kad sve budemo videli, Glorija će shvatiti da robot nije živo biće. Oči njegove žene postepeno se raširiše i u njima zablista nešto slično iznenadnom divljenju: — Džordž, ovo je odista dobra zamisao. A Džordž Veston se isprsi i reče: — Samo takve i imam. Gospodin Straters bio je savestan šef proizvodnje i, naravno, voleo je da govori. Zamišljena kombinacija pretpostavljala je obilazak sa
opširnim objašnjavanjem, možda čak suviše opširnim objašnjavanjem, svakog koraka. Grejs Veston se, međutim, nije dosađivala. Naprotiv, ona ga je prekinula nekoliko puta i zamolila ga da svoja objašnjenja ponovi jednostavnijim rečima kako bi Glorija mogla da razume. Pod uticajem divljenja njegovoj rečitosti, gospodin Straters je objašnjavao ljubazno i postao čak još opširniji, ako je to uopšte bilo mogućno. Džordž Veston, pak, pokazivao je sve veće nestrpljenje. — Izvinite me, Straterse, — reče, prekidajući ga usred predavanja o fotoelektričnoj ćeliji. — Postoji li neki deo fabrike gde su uposleni samo roboti? — Kako? O, da! Da, naravno! — On se osmehnu Grejs Veston. — U neku ruku začarani krug: roboti stvaraju nove robote. Naravno, ovo nije opšta praksa kod nas. Pre svega, sindikati nam to ne bi dopustili. Ali smemo da proizvedemo veoma mali broj robota, koristeći samo rad robota, isključivo kao neku vrstu naučnog opita. — On je polako udarao svojim naočarima o dlan kao u potvrdu svojih reči. — Ono što sindikati ne shvataju — a ja ovo kažem kao čovek koji je uvek imao najveće simpatije za radnički pokret uopšte — jeste to da pronalazak robota, uprkos tome što isprva dovodi do izvesnih poremećaja, neumitno ... — Da, da — reče Veston, — ali možemo li videti taj deo fabrika o kome govorite? Siguran sam da je to interesantno. — Da! Da, naravno! — Gospodin Straters stavi ponovo naočare na nos nervoznim pokretom i malo se ljutito nakašlja. — Pođite za mnom, molim vas. Bio je relativno ćutljiv dok je Vestonove vodio dugim hodnikom i stepenicama koje su vodile nadole. Zatim, kad su ušli u odlično osvetljenu prostoriju koja je brujala od zvuka metala, brane su se opet otvorile i ponovo je potekla reka objašnjavanja. — Evo nas! — reče ponosno. — Samo roboti! Pet ljudi su nadzornici, a oni čak i ne borave u ovoj prostoriji. Za pet godina od kako smo počeli ovo nije se desio nijedan udes. Naravno, roboti koji se ovde sastavljaju srazmerno su jednostavni. Ali ...
Stratersov glas davno se već pretvorio u umirujuće mrmljanje u Glorijinim ušima. Celo ovo putešestvije izgledalo joj je prilično dosadno i besciljno, mada je mogla da vidi mnoge robote. No nijedan nije ni izdaleka bio sličan Robiju i ona ih je posmatrala s neskrivenim prezirom. U ovoj prostoriji nije uopšte bilo ljudi, primetila je. Zatim joj pogled pade na šest ili sedam robota koji su marljivo radili oko jednog okruglog stola u sredini prostorije. Oči joj se naglo raširiše od iznenadenja punog neverice. Prostorija je bila vrlo velika. Nije mogla da bude sasvim sigurna. Ali jedan od robota izgledao je ... izgledao je kao ... bio je! — Robi! — Njen usklik odjeknu halom, a jedan od robota kraj stola se pokrenu i ispusti alat koji je držao. Glorija gotovo polude od radosti. Ona se provuče kroz ogradu pre nego što su njeni roditelji mogli da je zaustave. L.ako skoči na pod — niži gotovo celu jardu i potrča prema Robiju mašući rukama i razbarušene kose. A tri užasnuta odrasla bića, stojeći skamenjena u mestu, videla su ono što uzbuđena devojčica nije mogla da spazi: ogroman, težak traktor koji je slepo išao svojom određenom putanjom. Bilo je potrebno nekoliko delića sekunda da Veston dođe k sebi, a tih nekoliko delića sekunda značilo je sve jer Gloriju više nije mogao da stigne. Mada je Veston preskočio ogradu u divljem pokušaju, sve je očigledno bilo beznadežno Gospodin Straters je očajnički davao signale nadzornicima da zaustave traktor, ali nadzornici su bili samo ljudska bića i trebalo im je vremena da dejstvuju. Samo je Robi dejstvovao odmah i precizno. Njegove metalne noge proždirale su udaljenost između njega i njegove male gospodarice, dok je jurio iz suprotnog pravca. Zatim se sve odigralo odjednom. Jednim pokretom ruke Robi je zgrabio Gloriju, ne usporivši uopšte svoju brzinu, koja zbog toga gotovo ostade bez daha. Veston, koji nije shvatao šta se sve dešava. više je osetio nego video kako je Robi projurio kraj njega, a onda se naglo, zaprepašćen, zaustavio. Traktor je prešao Glorijinu putanju pola
sekunda posle Robija, produžio još nekoliko metara i zatim škripeći stao. Gloriji se povratio dah. Pošto se otrgla iz strasnih zagrljaja roditelja, žurno se okrenula Robiju. Što se nje tiče, ništa se nije desilo, sem što je našla svoga prijatelja. Ali izraz olakšanja na licu Grejs Veston ustupi mesto izrazu mračne sumnje. Ona se okrenu mužu i, uprkos tome što je bila raščupana i uzbuđena, uspela je da izgleda vrlo strašno: — Ovo si ti smislio, zar ne? Džordž Veston maramicom obrisa oznojeno čelo. Ruka mu je bila nesigurna, a usne su uspele da se razvuku samo u drhtav i jedva vidljiv osmeh. Grejs Veston produži svoju misao: — Robi nije bio predviđen za konstrukcione i slične poslove. Ovde nije mogao da bude od koristi. Ali ti si ga namerno postavio ovde da bi ga Glorija našla. Tako je bilo! — Pa, tako je — reče Veston. — Ali, Grejs, kako sam uopšte mogao pomisliti da će susret biti toliko buran? A Robi joj je spasao život. To i ti moraš da priznaš. Ne možeš više da ga odstraniš! Grejs Veston je razmišljala. Okrenula se Gloriji i Robiju i posmatrala ih zamišljeno jedan dug trenutak. Glorija je stezala vrat robota tako čvrsto da bi zadavila svako biće sem ovo od metala i brbljala je gluposti u poluhisteričnom oduševljenju. Robijeve čelične ruke (u stanju da saviju čeličnu polugu od pet santimetara) obavijale su se oko male devojčice nežno i s puno ljubavi, a oči su mu sijale duboko, duboko crvenim sjajem. — U redu — reče Grejs Veston najzad — neka ostane kod nas dok ne zarđa. Suzan Kalvin slegnu ramenima: — Naravno, nije ostao tako dugo. Bilo je to 1998. godine. A 2002. pronašli smo pokretnog robota koji govori. Ovo je, naravno, dovelo do toga da su svi modeli koji ne
govore postali zastareli. No ovaj novi pronalazak predstavljao je i poslednju kap ukoliko se odnosio na elemente koji nisu roboti. Većina vlada u svetu zabranila je korišćenje robota na zemlji za svaku svrhu sem za naučno istraživanje između 2003. i 2007. godine. — I tako je Glorija na kraju morala da se rastane od Robija. — Mislim da jeste. Smatram, međutim, da je to za nju bilo lakše u petnaestoj nego u osmoj godini. Uostalom, ta zabrana je bila grupa i nepotreban postupak. Fabrika „Američki roboti“ stajala je finansijski najgore baš u vreme kad sam stupila u nju, 2007. godine. Isprva sam pomišljala da će se moje zaposlenje iznenada završiti ili prekinuti za nekoliko meseci, ali tad smo jednostavno osvojili vanzemaljsko tržište. — I tada je, naravno, sve bilo u redu. — Ne sasvim. Počeli smo da prilagođavamo modele koje smo imali pri ruci. Na primer, te prve modele obdarene govorom. Bili su visoki oko tri i po metra, vrlo nespretni i ne naročito dobri. Poslali smo ih na Merkur da pomognu u izgrađivanju tamošnje rudarske stanice, ali nije bilo uspeha. Podigao sam iznenađen pogled: — Kako? Pa, rudokopi na Merkuru donose milijarde. — Tako je sada, ali uspelo se tek pri drugom pokušaju. Ako hoćete da saznate nešto o tome. mladiću, savetujem vam da razgovarate s Gregorijem Pauelom. On i Majkl Donovan uspešno su rešili naše najteže slučajeve u drugoj i trećoj deceniji našeg stoleća. Već godinama nisam ništa čula o Donovanu, ali Pauel živi ovde, u Njujorku. Sad je deda, što je teško zamisliti. Mogu da ga zamislim samo kao mladog čoveka. Naravno, i ja sam tada bila mlada. Nastojao sam da je navedem da i dalje govori: — Recite mi samo suštinu, doktore Kalvin, pa ću docnije zamoliti gospodina Pauela da dopuni. (Što sam docnije i učinio). Ona raširi svoje tanke prste na pisaćem stolu i pogleda ih. — Ima dve ili tri stvari o kojima nešto znam — reče ona. — Počnimo s Merkurom — predložih. — Pa, mislim da je to bilo 2015. godine, kad je poslata druga
ekspedicija na Merkur. Bila je to istraživačka ekspedicija, a finansirali su je pola-pola naša fabrika i preduzeće za eksploataciju minerala Sunčevog sistema. Sačinjavali su je jedan robot novog tipa, koji je još bio u ispitivanju, i Gregori Pauel i Majkl Donovan...
2. Kolo-naokolo Jedno od najomiljenijih tvrdnji Gregori Pauela bila je da se ništa ne može postići uzbuđenjem. I tako, kad je Majkl Donovan dojurio niza stepenice ka njemu, riđe kose vlažne od znoja, Pauel se namršti. — Šta se desilo? — upita. — Da nisi slomio nokat? — Do đavola — progunđa Donovan grozničavo. — Šta si celog dana radio u podzemnim prostorijama? — On zatim duboko uzdahnu i naglo izgovori: — Spidi se nije vratio. Pauelove oči se u magnovenju raširiše i on zastade na stepenicama. Zatim se povrati i produži s penjanjem. Nije progovorio ništa dok nije stigao do vrha stepeništa, zatim upita: — Poslao si ga po selen? — Da. — A koliko je sad već napolju? — Pet časova. Zavlada tišina! Ovo je đavolska situacija. Evo ih, tačno dvanaest časova na Merkuru — a već su do guše u najgoroj nevolji. Merkur je već odavno bio zlosrećni svet Sunčevog sistema, ali ovo je bilo već i suviše — čak i za zlosrećnika. — Kreni od početka i kaži sve — reče Pauel. Nalazili su se u prostoriji za radio-veze, sa opremom koja je bila pomalo zastarela, nedirnutom punih deset godina pre njihovog dolaska. Čak i svega deset godina, govoreći tehnološki, značilo je vrlo mnogo. Treba samo uporediti Spidija s vrstom robota kakvog su imali tada, 2005. godine. No napredak u robotici bio je u tim danima odista
izvanredan. Pauel lako dirnu jednu metalnu površinu koja je još bleštala. Svaka sitnica u ovoj prostoriji, a i u celoj stanici na Mcrkuru, izgledala je kao da je davno izišla iz upotrebe i to je delovalo vrlo obeshrabrujuće. I Donovan je sigurno tako osećao. On započe: — Pokušavao sam da ga nađem pomoću radija, ali nije vredelo. Radio nije od koristi na osvetljenoj strani Merkura, u svakom slučaju ne dopire dalje od tri kilometra. To i jeste jedan od razloga što je propala cela Prva ekspedicija. A ultrakratku opremu ne možemo osposobiti još za nekoliko sedmica... — Prekini s tim. Šta si uspeo? — Uspeo sam da lociram neorganizovane signale na kratkim talasima. Nije vredilo ni za šta, izuzev za njegov položaj. Pratio sam ga na taj način puna dva sata i zabeležio rezultate na mapi. U zadnjem džepu Donovan je imao požuteli četvrtasti komad hartije — ostatak od neuspešne Prve ekspedicije. Besno ga tresnu o sto izravnavajući ga dlanom. Prekrštenih ruku Pauel je izdaleka posmatrao plan. Donovanova olovka nervozno je pokazivala: — Crveni krst je lokva selena. Ti si je sam obeležio. — A koju? — prekide ga Pauel. — Bilo ih je tri koje nam je Mekdagal pronašao pre nego što je otišao. — Poslao sam Spidija do najbliže, naravno. Oko petnaest milja udaljene. Ali kakva je tu razlika? — U njegovom glasu osećala se napetost. — A ove tačke obeležene olovkom označavaju Spidijev položaj. Po prvi put je Pauelovo veštački izazvano samopouzdanje bilo uzdrmano i on naglo ispruži ruke prema mapi. Jesi li siguran? To je nemoguće. — Ali tako je — progunđa Donovan. Male tačke koje su označavale položaj obrazovale su grub krug oko crvenog krsta lokve selena. Pauelovi prsti pođoše ka njegovim smeđim brkovima, nepogrešivi znak zabrinutosti.
Donovan dodade: — Za ova dva sata što sam ga pratio, četiri puta je obišao oko te proklete lokve. Čini mi se da će tako produžiti zauvek. Shvataš li položaj u kome se nalazimo? Pauel munjevito podiže pogled i ne reče ništa. O, da, on je shvatao položaj u kome se nalaze. Rešenje je bilo jednostavno kao neki silogizam. Elementi fotoćelija, koje su jedine stajale između njih i pune snage Merkurovog čudivišnog sunca, otišli su do đavola. Jedina stvar koja je mogla da dobavi selen bio je Spidi. Ako se Spidi ne vrati — nema selena. Ako nema selena — nema elemenata fotoćelija. Ako nema fotoćelija — pa, smrt laganim prženjem je jedan od manje prijatnih načina napuštanja ovog sveta. Donovan je divljački prolazio prstima kroz svoju gustu riđu kosu i ogorčeno rekao: — Smejaće nam se ceo Sunčev sistem, Greg! Kako je sve tako brzo moglo da ode pogrešnim putem? Veliki tim Pauel — Donovan je poslat na Merkur da pošalje izveštaj o tome da li je preporučljivo da se ponovo otvori Rudarska stanica na Sunčanoj strani, s modernom opremom i robotima, a mi smo već prvog dana sve upropastili. Pored toga, ovo je najobičniji rutinski posao. Nećemo nikada preživeti ovu bruku! — Neće, možda, biti ni potrebno — odgovori Pauel mirno. — Ako ne učinimo nešto vrlo brzo — preživeti neku bruku, ili čak uopšte jednostavno preživeti, neće dolaziti u pitanje. — Ne budi glup! Ako ti nalaziš nešto smešno u tome, mogu ti reći da ja ne nalazim. To je pravi zločin što su nas poslali ovamo samo s jednim robotom. A tvoja genijalna ideja bila je da sami možemo da rukujemo fotoćelijama. — Ovo nije pošteno! Odluka je bila zajednička, a to ti dobro znaš. Potrebno je bilo samo jedan kilogram selena, jedna Stilhed dielektrodska ploča i oko tri sata vremena — a cela osvetljena strana Merkura puna je čistog selena. Mekdaglov spektrore-lektor pronašao nam je tri nalazišta za svega pet minuta. Zar ne? Šta, kog đavola!
Nismo mogli da čekamo na sledeći sticaj okolnosti. — A šta sada da učinimo? Pauele, sigurno imaš neku ideju. Znam da imaš, inače ne bi bio tako miran. Nisi heroj, kao ni ja. Napred, govori! — Ne možemo sami da pođemo za Spidijem . . . ne možemo na Sunčanu stranu. Čak i nova zaštitna odeća ne može da štiti duže od dvadeset minuta na direktnom sunčanom svetlu. Ali, znaš dobro staru poslovicu: „Pusti robota da uhvati robota." Slušaj, Majk, možda stvari ne stoje tako rdavo. Dole, pod zemljom, imamo šest robota koje ćemo moći da koristimo — ako su ispravni. Ako! U Donovanovim očima pojavi se zračak iznenadne nade. — Misliš na šest robota Prve ekspedicije. Da li si siguran? Možda su to pseudorobotične mašine. Znaš deset godina predstavlja vrlo uugo vreme kad su u pitanju tipovi robota. — Ne. To su roboti. Proveo sam ceo dan dole sa njima i znam. lmaju pozitronski mozak, naravno primitivan. — On stavi mapu u džep i reče: — Pođimo dole. Roboti su se nalazili u najnižim prostorijama, sva šestorica okružena prljavim sanducima neodređene sadržine. Bili su veliki. čak veoma veliki, i mada su sedeli na podu, s nogama ispruženim pred sobom, njihove glave uzdizale su se preko dva jarda uvis. Donovan zviznu: — Pogledaj, molim te, koliko su veliki! Obim grudi im je sigurno tri jarde. — Zbog toga što su snabdeveni starim pokretačkim motorima. Pregledao sam ih iznutra. Vrlo komplikovano i zastarelo; tako nešto još nisi video. — Da li si ih već snabdeo energijom? — Ne. Nije bilo razloga da to učinim. A mislim da je s njima sve u redu. Čak je i dijafragma u prilično dobrom stanju. Možda će moći i da govore. Pauel je odvio zavrtnje sa grudne ploče najbližeg robota, dok je ovo govorio, i stavio pločicu od pet santimetara, sa sićišnom iskrom atomske energije, koja je predstavljala robotov život. Imao je teškoća
dok je pričvrstio pločicu, ali je uspeo, a zatim se pomučio dok je ploču ponovo pričvrstio zavrtnjima. Pre deset godina nije se znalo za radiokontrolu modemih modela. A zatim je isto učinio i s pet ostalih robota. Donovan reče nelagodno: — Nisu se ni pokrenuli. — Nisu dobili naređenje — odgovori Pauel kratko. On se vrati do prvog u redu i udari ga po grudima. — Ti! Da li me čuješ? Glava čudovišta polako se pognu i oči se upraviše u Pauela. Zatim grubim, promuklim glasom, kao kod starovremenskih gramofona, izreče: — Da, gospodaru! Pauel se zadovoljno osmehnu Donovanu: — Jesi li čuo ovo? Oni su iz prvih dana robota koji govore, kad je izgledalo kao da će biti zabranjena upotreba robota na Zemlji. Konstruktori su se borili protiv zabrane i ugrađivali su dobre, zdrave robovske komplekse u te proklete mašine. — Ali im nije pomoglo — promrmlja Donovan. — Ne, nije, ali izvesno je da su pokušavali. — On se ponovo okrenu robotu: — Ustani! Robot poalko ustade. Donovan zabaci glavu i zviznu tiho. — Možeš li izići na površinu? Na svetlo? — upita Pauel. Nastade stanka dok je robotov spori mozak proradio. Zatim: — Da, gospodaru. — U redu. A da li znaš šta je to jedna Milja? Ponovo razmišljanje i ponovo spori odgovor: — Da, Gospodaru. — Mi ćemo te sada odvesti na površinu i pokazati jedan smer. Preći ćeš oko petnaest milja i negde u tom pravcu naići ćeš na jednog drugog robota manjeg od tebe. Da li si sve ovo razumeo? — Da, gospodaru. — Naći ćeš tog robota i naredićeš mu da se vrati. Ako neće, vratićeš ga makar silom. Donovan zgrabi Pauela za rukav.
— Zašto ga ne pošalješ da odmah donese selen? — Zbog toga što hoću da se Spidi vrati, budalo. Hoću da utvrdim šta se pokvarilo u njemu. — Zatim se obrati robotu: — U redu, podi sa mnom! — Robot je ostao nepokretan, a njegov glas promrmlja: — Izvinite, gospodaru, ali ne mogu. Morate prvo da me uzjašite. — Njegove nespretne ruke spojiše se šumno, s prstima koji su obrazovali uzengiju. Pauel ga pogleda, zatim povuče brkove. — Hm ... ovaj ... šta? Donovan iskolači oči. — Zar da ga jašemo? Kao konja? — Mislim da tako mora da bude. Mada ne znam zašto. Ne razumem. O, sad mi je jasno. Rekao sam ti da su u ono vreme podvlačili bezbednost robota. Očigledno su taj pojam bezbednosti proturali na taj način što robotima nisu dopuštali da se kreću okolo ako na ramenima stalno nemaju mehauta. 1 Šta sad da radimo? — O tome upravo razmišljam — promrmlja Donovan. — Ne možemo na površinu, sa robotom ili bez njega. O, do đavola ... — On zastade i uzbuđeno puknu prstima. — Daj mi onu tvoju mapu. Nisam je uzalud proučavao puna dva sata. Evo, ovde je Rudarska stanica. Zašto ne bismo koristili tunele? Rudarska stanica bila je predstavljena na mapi crnim krugom, a tanke isprekidane crte, tuneli — širili su se oko nje poput paukove mreže. Donovan je proučavao spisak oznaka na dnu mape. — Pogledaj — reče najzad — male crne tačke označavaju izlaze na površinu, a jedan se nalazi ovde oko pet milja od nalazišta selena. Evo ovde jedne brojke — zar ti ljudi nisu umeli da pišu malo krupnijim slovima — 13. Ako roboti znaju da se snalaze ovde ... Pauel naglo postavi pitanje i dobi mukli odgovor: — Da, gospodaru. — Donesi svoju odeću za izlazak na površinu — reče zadovoljan.
Bilo je ovo prvi put da stavljaju na sebe tu odeću — a to je značilo jednom više nego što su uopšte očekivali kad su stigli dan ranije — a zatim su s poteškoćama isprobavali pokrete svojih udova. Odeća za izlazak na površinu Merkura bila je daleko glomaznija i mnogo ružnija od propisane astronautske, ali daleko lakša zahvaljujući tome što je bila napravljena bez ikakvog metala. Sastavljena od plastičnih masa otpornih na toplotu i hemijski obradenih slojeva plute, a opremljena uređajem za uklanjanje vlage kako bi vazduh ostao potpuno suv, ova odeća mogla je da izdrži punu snagu Merkurovog sunca punih dvadeset minuta. U stvari čak i pet do deset minuta više, a da čovek u njoj ne nastrada. Robotove ruke još uvek su oblikovale uzengiju, a njegov izraz nije odavao ni trunku iznenađenja zbog čudnog lika koji je Pauel uzeo na sebe. Tada se začu Pauelov glas, pojačan i pooštren radiom: — Jesi li spreman da nas odneseš do izlaza 13, a? — Da, gospodaru. — Dobro je, pomisli Pauel oni nemaju radio-kontrolu, ali bar su opremljeni za radio-prijem. — Popni se na jednog od ostalih, Majk — obrati se zatim Donovanu. On stavi nogu na improvizovanu uzengiju i podiže se uvis. Sedište je bilo ugodno: izbočena leda robota, očigledno oblikovana za tu svrhu, pa jedno udubljenje duž svakog ramena za noge i dva produžena „uva" čija je namena sad postala očigledna. Pauel zgrabi uši i okrenu glavu robota, a ovaj se sporo pokrenu. — Napred, Jabučilo! — Ali nije mu bilo lako oko srca. Džinovski roboti pokretali su se sporo, mehaničkom tačnošću, kroz vrata koja su jedva pola metra bila viša od njih. tako da su dva jahača morala naglo da se sagnu, zatim duž uskog hodnika u kome su njihovi spori koraci monotono odzvanjali, i, najzad. u bezvazdušni prostor na površinu. Drugi tunel bez vazduha, koji se pružao pravo pred njima, podseti Pauela na pravu veličinu zadatka koji je Prva ekspedicija izvršila s
primitivnim robotima, suočena sa nužnošću da sve počne od samog početka. Možda su pretrpeli neuspeh,ali njihov neuspeh bio je daleko značajniji od uobičajenih uspeha. Roboti su išli napred korakom koji se nikad nije menjao i čija se dužina nikad nije povećavala. Pauel reče: — Posmatraj samo kako su tuneli sjajno osvetljeni, a temperatura je kao na Zemlji. Verovatno je tako bilo za proteklih deset godina otkako je ovo mesto opustelo. — Kako to? — Jevtina energija, najjevtinija u Sistemu. Sunčevo svetlo, a na Merkurovoj sunčanoj strani ono odista znači nešto. Zbog toga je Stanica i podignuta na suncu, a ne u senci nekog brda. Ona u stvari predstavlja ogroman izvor energije. Toplota se pretvara u električnu energiju, svetlo, mehanički rad i slično tako da se potrebna encrgija stalno stvara, a Stanica se rashlađuje jednim simultanim procesom. — Slušaj — reče Donovan, — ovo je sve vrlo vaspitno, ali ne bi li možda promenio predmct razgovora? Ne zaboravi da se ovo pretvaranje energije o kome govoriš vrši prvenstveno pomoću elemenata fotoćelija, a to je vrlo delikatan predmet razgovora za mene u ovom trenutku. Pauel progunđa nešto, a kad je Donovan prekinuo nastalu tišinu potpuno je promenio predmet razgovora. — Slušaj, Greg. Šta se to dešava sa Spidijem. do đavola? Ništa ne razumem. Nije lako slegnuti ramenima u takvoj odeći, ali Pauel je ipak pokušao. — Ne znam, Majk. I sam znaš da je savršeno prilagođen ambijentu na Merkuru. Toplota za njega ništa ne znači, a sagrađen je za malu silu teže i za stenovito tle. Potpuno je siguran ... ili bi bar trebalo da bude. Ponovo zavlada tišina. Ovog puta ćutanje je dugo potrajalo. — Gospodaru — reče robot — stigli smo. — Kako? — Pauel se trže iz dremeža. — Dobro, iznesi nas odavde ... gore na površinu.
Našli su se u maloj podstanici, praznoj, bez vazduha, uništenoj. Donovan je pregledao nepravilnu rupu na gornjem delu jednog zida pomoću svoje džepne lampe. — Misliš li da je u pitanju meteorit? — upita. — Do đavola s tim — slegnu Pauel ramenima. — Nije važno. Pođimo napred! Ogromna stena crnog kamena poput bazalta zaklanjala je Sunčevo svetlo. Okruživale su ih duboke noćne senke sveta bez vazduha. Ispred njih senka se pružala napred i završavala naglo kao oštrica brijača u gotovo nepodnošljivom blesku bele svetlosti koja je blistala milijardom kristala po stenovitoj površini. — Svemir! — zaprepasti se Donoven. — Izgleda kao sneg. — Odista je tako izgledalo. Pauelov pogled pređe preko iskričavog bleska Merkura sve do horizonta i zatrepta od veličanstvenog sjaja. — Ovo je neobično područje. Opšta sposobnost odbijanja zraka Merkura je niska, a veći deo tla je sivi plavac. Nešto slično kao na Mesecu, znaš. Zar nije divno? Bio je zahvalan svetlosnim filterima ugrađenim u okna njihove odeće. Lepo ili ne, jedan pogled na sunčano svetlo kroz obično staklo oslepilo bi ih za pola minuta. Donovan pogleda na termometar pričvršćen na ruci. — Do đavola, temperatura iznosi osamdeset stepeni! Pauel proveri na svom termometru i reče: — Hmmm . . . dosta visoka. Zbog atmosfere. — Na Merkuru? ti si lud! — Merkur nije sasvim bez vazduha — objasni Pauel pomalo rastreseno. Pričvršćivao je dogled na okno za gledanje, što je bilo prilično teško zbog debelih prstiju odeće. — Postoji vrlo retko zračenje koje se drži površine: pare elemenata koji se lakše isparavaju i spojeva koji su dovoljno teški da ih zadrži Merkurova sila teže. To su, kao što znaš: selen, jod, živa, galijum, bizmut, isparljivi oksidi. Isparavanje se povlači u senke i kondenzuje zračeći toplotu. Neka
vrsta džinovskog kazana. U stvari, ako koristiš svoju lampu, verovatno ćeš utvrditi da je ova strana stene prekrivena na primer sumpornim injem ili možda živinom rosom. — Vrlo važno! Naša odeća može beskonačno da izdrži bednih osamdeset stepeni. Paucl je uspeo da namesti dogled tako da je sad izgledao kao puž s isturenim očima. Donovan je napregnuto posmatrao: — Vidiš li štogod? Pauel nije odmah odgovorio, a kad je progovorio glas mu je bio z.abrinut i ozbiljan: — Tamo na horizontu vidi se tamna mrlja koja bi mogla biti lokva selena. Uostalom, nalazi se i na pravom mestu. Ali ne vidim Spidija. Paucl se malo podiže pokušavajući instinktivno da bolje vidi, tako da je nesigurno stajao na ramenima svog robota. Raširenih nogu i napregnutog pogleda, on reče: — Mislim . . . mislim . . . Da. to je sigurno on. Dolazi u ovom pravcu. Donovan je sledio pogledom ispruženi prst. Nije imao dogled, ali spazio je malu tačku koja se kretala, crnu na blještavom sjaju kristalnog tla. — Vidim ga — uzviknu. — Napred! Pauel se naglo spusti i sede na robotova ramena, a njegova ruka udari po ogromnim grudima. — Napred! — Trkom! — viknu Donovan i obode robota petama kao da ima mamuze. Roboti su krenuli, a ravnomerni bat njihovih koraka nije se čuo u bezvazdušnom prostoru, jer odeća napravljena od materijala bez metala nije prenosila zvuk. Osećalo se samo neko ritmičko podrhtavanje neposredno ispod granice zvuka. — Brže! — viknu Donovan, ali ritam se nije menjao. — Ne vredi — viknu Pauel odgovarajući mu. — Ove olupine
imaju samo jednu brzinu. Zar misliš da su opremljeni fleksorima za biranje brzina? Izašli su iz senke. Sunačno svetlo spustilo se na njih kao belo usijanje i poput tečnosti širilo se oko njih. Donovan se nesvesno saže. — Do đavola! Da li je to samo uobraženje ili osećam toplotu? — Osetićeš i veću — glasio je turoban odgovor. — Motri samo Spidija! Robot SPD 13 bio je sada dovoljno blizu da bi se videlo pojedinosti. Njegovo skladno, aerodinamično telo odražavalo je bleštavo zrake dok je brzo skakao preko neravnog tla. Njegovo ime — Spidi — bilo je izvedeno iz početnih slova njegove serije, naravno, ali je uprkos tome odgovaralo, jer su modeli SPD spadali među najbrže 2 robote koje je proizvela fabrika „Američki roboti.“ — Hej, Spidi! — viknu Donovan mašući živo rukom. — Spidi! — viknu Pauel. — Dođi ovamo! Udaljenost između ljudi i lutajućeg robota bila je trenutno smanjena više Spidijevim naporima nego sporim koracima pedeset godina starih antičkih robota Donovana i Pauela. Bili su sada dovoljno blizu da primete kako je u Spidijevom hodu bilo i nekog čudnog teturanja, primetnog ljuljanja s jedne na drugu stranu. . . a zatim, kad je Pauel ponovo mahnuo rukom i dao punu snagu svom radio-davaču smeštenom u šlemu da bi bio spreman za drugi poklik, Spidi podiže pogled i spazi ih. Spidi stade i ostade stojeći za trenutak, uz neko lako nesigurno ljuljanje kao da podrhtava na lakom vetru. — U redu, Spidi! Dođi ovamo, momče! — viknu Pauel. A zatim Spidijev robotski glas prvi put zazvuča u Pauelovim slušalicama. On reče: — „Kobasice, ’ajde da igramo. Ti hvataj mene, a ja ću tebe; nikakva ljubav ne može da preseče naš nož na dva dela. Jer ja sam samo mali ljutić, slatki mali ljutić. Juhu!“ — Okrenuvši se na petama
on poleti pravcem iz koga je došao, brzo i besno dižući visoke oblake usijane prašine. A njegove poslednje reči kad se izgubio u daljini bile su: — „Jedan mali cvet rastao je kraj velikog hrasta", a posle toga začuo se neki čudan metalni zvuk koji je možda bio robotski ekvivalent za štucanje. Donovan reče zaprepašćeno: — Gde li je pokupio te pesme Džilberta i Salivena? Slušaj, Greg, on. . . on je pijan ili tako nešto — Da mi nisi rekao ne bih nikad pogodio, — dobaci gorko. — Vratimo se u senku. Prosto se pržim! Pauel prvi prekide očajničku tišinu. — Pre svega — reče, — Spidi nije pijan — bar ne u ljudskom smislu, jer on je robot, a roboti se ne napijaju. Međutim, nešto nije u redu s njim, a to je robotski ekvivalent za pijanstvo. — Za mene je on pijan — reče Donovan nedvosmisleno — i znam jedino da on misli kako se igramo s njim. Mi se ne igramo. U pitanju je život ili vrlo strašna smrt. — U redu. Samo nemoj da me požuruješ. Robot je samo robot. Kad budemo pronašli šta nije u redu s njim, uredićemo to i produžiti posao. — Kad — izgovori Donovan mrzovoljno. Pauel nije braćao pažnju na njega. — Spidi je savršeno prilagođen normalnom ambijentu na Merkuru. Ali ovo područje. . . — njegova ruka napravi širok krug — ... sasvim siguro nije normalno. Tu leži ključ našeg problema. Dakle, kakvo je poreklo ovih kristala? Oni su se možda formirali od neke tečnosti koja se polako hladi. Međutim, gde se može naći tako vrela tečnost koja bi mogla da se ohladi na Merkurovom suncu. — Vulkanska akcija — reče Donovan spremno, a Pauelovo telo se nape. — Dečje priče! — reče tihim, čudnim glasom i poćuta punih pet minuta.
Zatim reče: — Slušaj, Majk, šta si rekao Spidiju kad si ga poslao po selen? Donovan se zbuni. — Do đavola, pa. .. ne znam. Jednostavno sam mu rekao da ga donese. — Da, znam. Ali kako? Pokušaj da se tačno setiš reči. — Rekao sam. . . ovaj. . . rekao sam: ,.Spidi potrebno nam je nešto selena. Možeš ga naći na tom i tom mestu. Idi i donesi ga.“ To je sve. Šta bi hteo još da mu kažem? — Da li si u svom naređenju rekao da je hitno? — Zašto? To je bio čisto rutinski posao. Pauel uzdahnu. — Pa, sad se ne može više ništa učiniti. . . u gadnom smo sosu. — Sjahao je sa svog robota i sede leđima oslonjen na stenu. Donovan mu se pridruži. Sedeli su držeći se za ruke. Ispred njih žarko sunčevo svetlo izgledalo je kao da čeka na njih kao mačka na miša, a tik kraj njih dva džinovska robota bila su nevidljiva izuzev muklog crvenila njihovih fotelektričnih očiju ko je su gledale. nadole na njih ne trepćući, ne skrećući pogled, nezainteresovano. Nezainteresovano! Kao sve na tom zatrovanom Merkuru, toliko velikom u neprilikama koliko malenom obimom. Pauelov radio-glas zvučao je napeto u Donovanom uvu: — Slušaj, počnimo sad sa tri osnovna Zakona robotike, tri zakona koja su najdublje ugrađena u robotov pozitronski mozak. — U mraku su njegovi prsti u rukavicama odbrojavali svaki zakon. — Evo ih: Jedan, robot ne sme da povredi ljudsko biće ili da svojom neaktivnošću dozvoli da ljudsko biće bude povređeno. — Tačno! — Dva — produži Pauel: — robot mora da se povinuje naređenjima dobijenim od ljudskih bića, izuzev u slučaju ako su naređenja u suprotnosti sa Prvim zakonom. — Tačno! — I tri: robot mora da štiti svoje sopstveno postojanje sve dok takva zaštita nije u suprotnosti s Prvim ili Drugim zakonom.
— Tačno! A gde smo sada? — Tačno kod objašnjenja. Sukob između pojedinih zakona je čvrsto usađen u mozgu pomoću različitih pozitronskih potencijala. Recimo: robot ide u opasnost i zna da to čini. Potencijal koji pokreće Zakon 3 vraća ga automatski nazad. Ali pretpostavimo da mu narediš da ide u tu opasnost. U tom slučaju Zakon 2 pokreće jedan suprotni potencijal, viši od prethodnog, i robot sluša naređenje uz opasnost po svoje postojanje. — Dobro, to mi je poznato. Pa šta onda? — Uzmimo Spidijev slučaj. Spidi je jedan od poslednjih modela, izvanredno specijalizovan, a skup kao ratni brod. To nije stvar koja se sme olako uništiti. — Pa? — Zakon 3 bio je pojačan — to je bilo naročito napomenuto, uostalom, u prethodnim obaveštenjima o modelima SPD, tako da je njegova alergija prema opasnostima vanredno visoka. Istovremeno, kad si ga poslao po selen, dao si mu naređenje nemarno i bez naročitog podvlačenja, tako da je potencijal Zakona 2 bio prilično slab. Čekaj, čekaj! Samo konstatujem činjenice. — U redu, produži. Mislim da razumem. — Mislim da ti je jasno šta se desilo? Postoji neka opasnost koja je usredsređena kod lokve selena. Ona se povećava kad se Spidi približava, a na izvesnoj udaljenosti od nalazišta potencijal Zakona 3, prvobitno već neuobičajeno visok, savršeno se izravnava sa potencijalom Zakona 2, prvobitno neuobičajeno slabim. Donovan se uzbuđeno podiže na noge. — Tako da pomera ravnotežu. Sasvim jasno! Zakon 3 ga vraća, a Zakon 2 goni ga napred. . . — I tako se vrti u jednom krugu oko nalazišta selena, ostajući u svim tačkama na mestu potencijalne ravnoteže. Ukoliko ne učinimo nešto, on će zauvek ostati u tom krugu igrajući kolo-naokolo. — Zatim zabrinutije: — A to ga čini pijanim, uzgred rečeno. Pri potencijalnoj ravnoteži polovina pozitronskih staza njegovog mozga je
neispravna. Nisam stručnjak za robote, ali ovo izgleda očigledno. Verovatno je izgubio kontrolu nad istim onim delovima svoga voljnog mehanizma koje gubi i čovek kad je pijan. Divno. . . — Ali kakva je to opasnost? Kad bismo znali od čega beži. . . — Maločas si rekao. Vulkanska akcija. Negde tačno iznad nalazišta selena izlaze gasovi iz unutrašnjosti Merkura. Sumporni dioksid, ugljen-dioksid... i ugljen-monoksid. Mnogo toga — a pri ovoj temperaturi! Donovan glasno progunđa. — Ugljen-monokisd plus železo daje isparljivi železni karbonil. — A robot se — dodade Pauel — uglavnom sastoji od železa. — Zatim turobno produži: — Nema ničeg boljeg od dedukcije. Utvrdili smo sve o našem problemu — sem rešenja. Sami ne možemo da donesemo selen. Još uvek je suviše daleko. Ne možemo da pošaljemo ove robote-konje zbog toga što ne mogu sami da odu, a ne kreću se dovoljno brzo da se ne bismo spržili. Ne možemo ni da uhvatimo Spidija, pošto taj pijanac misli da se igramo skrivalice, a on može da trči sto dvadeset kilometara na čas prema naših deset kilometara. — Ako jedan od nas ode — započe Donovan izazovno — i vrati se skuvan, još uvek će ostati drugi. — Da — došao je sarkastični odgovor — bila bi to vrlo dirljiva žrtva — izuzev u tome što čovek ne bi bio u mogućnosti da izda naređenje pre nego što stigne do lokve, a smatram da se roboti nikad ne bi vratili do stene bez naređenja. Razmisli i sam! Mi smo dve ili tri milje udaljeni od lokve — recimo dve — robot se kreće brzinom od četiri milje na čas, a mi možemo da izdržimo dvadeset minuta u našoj odeći. Ne zaboravi da nije u pitanju samo jara. Sunčana zračenja su ovde ultravioletna, a ispod nas je otrov. — Hmmm — progunđa Donovan — deset minuta premalo. — Kao sama večnost. I još nešto: Da bi potencijal Zakona 3 zaustavio Spidija tamo gde je to učinio, mora da postoji prilična količina ugljen-monoksida u ovoj atmosferi od metalne pare — prema tome mora da postoji i znatno korozivno dejstvo. On je već satima
napolju. Otkuda možemo znati da li neki zglob na kolenu, na primer, neće jednog trenutka ispasti iz ležaja i učiniti da padne. Nije u pitanju samo da mislimo — moramo da mislimo vrlo brzo! Duboka, mračna, mukla, sumorna tišina! Donovan je prekide, a glas mu je podrhtavao od napora da suzbije svoje uzbuđenje. On reče: — Sve dok ne budemo mogli pojačati potencijal Zakona 2, zašto ne bismo pošli drugim putem? Ako povećamo opasnost, povećavamo i potencijal Zakona 3 i gonimo ga nazad. Pauelovo okno za gledanje okrenu mu se nemim pitanjem. — Kao što vidiš — glasilo je oprezno objašnjenje — potrebno je jedino da povećamo koncentraciju ugljen-monoksida u njegovoj blizini da bismo ga zaustavili u jurnjavi. Pa, u Stanici se nalazi kompletan analitički laboratorijum. — Naravno — složi se Pauel. — To je Rudarska stanica. — Da! Prema tome mora biti dovoljno oksalne kiseline za kalcijumove soli. — Svemira mi! Majk, ti si genije! — Pa, jesam — priznade Donovan skromno. — U stvari, setio sam se slučajno da se oksalna kiselina prilikom zagrevanja rastvara u ugljen-dioksid, vodu i dobri stari ugljen-monoksid. Sećam se toga još iz gimnazije. Pauel je već bio na nogama i privukao pažnju jednog od ogromnih robota udarajući ga jednostavno po butini. — Hej, umeš li da bacaš? — viknu Pauel. — Gospodaru? — Nije važno. — Pauel prokle robotov spori mozak. Zatim zgrabi komad stene veličine opeke. — Uzmi ovo — reče — i pogodi onu gomilu plavičastih kristala s druge strane one pukotine. Vidiš li je? Donovan ga povuče za rame. — Suviše daleko, Greg. Gotovo je pola milje daleko. — Ćuti — odgovori Pauel. — U pitanju je sila teže na Merkuru i čelična ruka koja baca. Posmatraj samo!
Robotove oči odmeravale su udaljenost mašinski tačno, stereoskopijom. Njegova ruka se sama podesila prema težini kamena i pošla je unazad. Pokreti robota bili su nevidljivi u mraku, ali se začuo iznenada mukli zvuk kad je pomerio težinu na drugu nogu, a trenutak docnije komad stene je poleteo u sunčano svetlo. Nije bilo otpora vazduha da ga uspori, niti vetra da ga skrene s putanje. . . a kad je udario o tlo odbacio je uvis kristale tačno u središtu „plave mrlje“. Pauel srećno kliknu i povika: — Vratimo se odmah po oksalnu kiselinu, Majk. A kad su ušli u uništenu podstanicu na putu ka tunelima, Donovan reče turobno: — Spidi se nalazi s ove strane lokve sa selenom od trenutka kad smo ga jurili. Da li si ga video? — Da. — Čini mi se da bi hteo da se igra. Pa, poigraćemo se malo s njime! Vratili su se nekoliko časova docnije, s posudama punim bele hemikalije, ali i zabrinuti. Slojevi fotoćelija trošili su se mnogo brže nego što su pretepostavljali. U tišini i odlučni, obojica su upravili svoje robote ka sunčanom svetlu prema Spidiju koji je čekao. Spidi je polako trčao prema njima. — Evo nas opet! Juhu! Napravio sam mali spisak, svirač klavira; svi ljudi koji jedu nanu i duvaju vam u lice tu hranu. — Mi ćemo tebi dunuti nešto u lice! — promrmlja Donovan. — Već je počeo da hramlje, Greg. — Primetio sam — glasio je tihi, zabrinuti odgovor. — Monoksid će ga dokrajčiti ako ne požurimo. Približavali su se sad oprezno, gotovo sa strane, kako ne bi uzbudili potpuno nerazumnog robota. Pauel je bio suviše daleko da tačno oceni, ali čak se i on mogao zakleti da se poremećeni Spidi spremao da skoči. — Baci je! — viknu. — Broj do tri! Jedan. . . dva. . . Dve čelične ruke zabacile su se unazad i poletele napred, a
istovremeno i dve staklene poluge poletele su napred u dva paralelna luka, blešteći kao dijamanti na nemogućem suncu. A zatim, u dvema bešumnim eksplozijama, one su udarile o tlo iza Spidija, raspale se, i oksalna kiselina se iza Spidija raspršila kao prah. U punoj jari Merkurovog sunca kiselina je sada kipela kao sodavoda. Pauel je to znao. Spidi se okrenuo da pogleda, zatim se natraške polako udaljavao i postepeno ubrzavao korak. Za petnaest sekundi već je nesigurnim koracima jurio prvo u pravcu dva čoveka. Pauel nije toga trenutka mogao tačno da razume Spidijeve reči, mada je čuo nešto što je ličilo na: „Ljubavničke muke na jeziku Luke.“ On se okrenu i reče: — Vratimo se steni, Majk. Smirio se i sad će primati naređenja. Već mi je suviše toplo. Vratili su se u senku sporim, monotonim korakom svojih robota, ali tek kada su se sklonili sa sunca i osetili kako se iznenadna hladovina blago spusti nad njih, Donovan se okrenu: — Greg! Pauel pogleda i zamalo što ne vrisnu. Spidi se kretao sada sporo, veoma sporo, i u pogrešnom pravcu. Počeo je da luta, počeo je da se vraća na svoju raniju putanju i kretao se sve brže. Izgledao je opasno blizu i opasno nedohvatljiv kroz dogled. Donovan divlje viknu: — Za njim! — I povede svog robota za Spidijem, ali Pauel mu viknu da se vrati. — Nećeš ga uhvatiti, Majk, ne vredi! — On se pokrenu na ramenima svog robota i stisnu pesnice u besnoj nemoći. — Zašto vidim ove stvari pet sekunda pošto je sve prošlo, koga đavola? Majk, protraćili smo sate i sate. — Potrebno nam je još oksalne kiseline — izjavi Donovan uporno. — Koncentracija nije bila dovoljno jaka. — Sedam tona ne bi bilo dovoljno, a nemamo ni vremena da je napravimo čak i kad bi je bilo, jer monoksid uništava Spidija. Zar ne vidiš u čemu je stvar, Majk?