Isaac Asimov-Ja robot

— Možeš ići. Čovek ispred vrata odvešće te do tvoje pregrade. Molim te, sačekaj tamo. — Kako se razvija ovo, Suzan? — obrati se Bogert robopsihologu kad je robot izišao. — Vrlo dobro — odgovori ona muklo. — Mislite li da će nam uspeti da uhvatimo NS-10 brzim ispitivanjem o etarskoj fizici? — Možda, ali nije dovoljno sigurno. — Ruke su joj počivale opušteno u krilu. — Ne zaboravite da se on bori protiv nas. On je na oprezu. Jedini način da ga uhvatimo je da ga nadmudrimo... a, u okviru svojih ograničenosti, on može da misli mnogo brže od ljudskog bića. — Šta mislite o tome da — samo zabave radi — počnem robotima da postavljam po nekoliko pitanja o gama-zracima? Na primer o granicama talasne dužine. — Ne! — Oči Suzan Kalvin naglo oživeše. — Bilo bi suviše lako za njega da porekne svako znanje o tome. Pored toga, bio bi upozoren na testove koji će uslediti, a oni su naša jedina šansa. Molim vas postavljajte pitanja koja sam navela i nemojte improvizovati, Peter. Taman je na ivici rizika ako ih pitamo da li su ikad radili s gamazracima. Još nešto: nastojte da izgledate još manje zainteresovani kad ih to budete pitali. Bogert slegnu ramenima i pritisnu zvonce da bi pozvao broj petnaest. Velika Sala za radijacije bila je ponovo spremna. Roboti su strpljivo čekalj u svojim drvenim pregradama; one su sve bile otvorene prema sredini, ali su zaklanjale jednog robota od drugog. General-major Kalner polako je brisao znoj sa čela velikom maramicom, dok je Suzan Kalvin ispitivala poslednje pojedinosti s Blekom. — Da li ste sad potpuno sigurni da ni jedan robot nije imao ni najmanju mogućnost da govori s nekim drugim robotom pošto je napustio Salu za orijentisanje? — upita ona.

— Sasvim sam siguran — odgovori Blek odlučno. — Nije bila izmenjena ni jedna reč. — I svi roboti su stavljeni u odgovarajuće pregrade? — Evo plana. Suzan Kalvin ga pogleda zamišljeno i samo promrmlja: — Hmmm. General joj dobaci pogled preko ramena i upita: — Zašto ste izvršili ovakav raspored, gospođo Kalvin? — Tražila sam da oni roboti kod kojih je ma i najmanje izgledalo kao da greše u prethodnim testovima budu koncentrisani na jednoj strani kruga. Ovog puta ću sama da sedim u sredini i pažljivo da ih posmatram. — Zar ćete vi sedeti ovde... — uzviknu Bogert. — Zašto da ne? — odvrati ona hladno. — Ono što očekujem da vidim možda će se odigrati u trenutku, munjevito. Ne smem dopustiti da neko drugi bude glavni posmatrač. Piter, vi ćete biti u kabini za osmatranje i zahtevam od vas da motrite na drugu stranu kruga. Generale, naredila sam da se filmski snimi svaki robot, za slučaj da posmatranje golim okom ne bude dovoljno. Ukoliko to bude potrebno, roboti moraju da ostanu tamo gde su sve dok filmovi ne budu razvijeni i proučeni. Niko ne sme da ode i niko ne sme da promeni mesto. Je li to jasno? — Potpuno. — Onda pristupimo ovom poslednjem pokušaju. Suzan Kalvin je sedela na stolici, bez reči, nemirna pogleda. Jedan teret je pao, poleteo nadole, zatim je skrenut u stranu u poslednjem trenutku, sinhronizovanim udarom iznenadnog zraka sile. Jedan jedini robot je skočio na noge i učinio dva koraka. I zastao. Ali Suzan Kalvin je već bila na nogama i njen kažiprst oštro se uperi u njega. — NS-10, dođi ovamo! — viknu ona. — Dođi ovamo! Dođi

ovamo! Polako, oklevajući, robot napravi još jedan korak napred. Suzan Kalvin je vikala iz sveg glasa, ne skidajući pogleđ s robota: — Izvedite sve ostale robote odavde! Brzo! Izvedite ih brzo napolje i zadržite ih tamo. Negde, koliko je mogla da čuje, začu se neki zvuk i bat teških koraka na podu. Nije skretala pogled. NS-10 — ako je to bio NS-10 — učini još jedan korak, a zatim, prisiljen njenim zapovedničkim pokretom, još dva. Bio je udaljen još svega deset stopa kad promuklo progovori: — Naređeno mi je da se izgubim... — On ponovo zastade. — Ne smem da ne poslušam naređenje. Dosad me još nisu našli... Pomisliće da sam glupak... Rekao mi je to... Ali, nije tako — ja sam snažan i inteligentan... — govorio je zbrzano. Još jedan korak: — Znam mnogo... On će pomisliti... Hoću da kažem da sam pronađen... Sramno... Ne ja... Ja sam pametan... A pronašao me je samo jedan gospodar... koji je slab... spor... Još jedan korak... i jedna metalna ruka iznenada se spusti na njeno rame i ona oseti kako je teret poteže nadole. Grlo joj se steže, ali začu kako joj se ote vrisak. Nejasno je čula sledeću reč robota: — Niko ne sme da me nađe. Ni jedan gospodar... — I tad je hladni metal bio na njoj i ona se rušila pod njegovim teretom. Zatim jedan čudan, metalni zvuk i ona se nade na podu, ne osetivši udar, a jedna bleštava metalna ruka ležala je teško preko njenog tela. Ruka se nije pokretala, a ni NS-10 koji je ležao kraj nje. I sad su se mnoga lica nadvila nad nju. — Da li ste povređeni, gospodo Kalvin? — upita Džerald Blek bez daha. Ona nemoćno odmahnu glavom. Zatim su sklonili metalnu ruku s nje i nežno je podigli na noge. — Šta se desilo? — upita ona. — Preplavio sam prostoriju gama-zracima za pet sekundi —

odgovori Blek. — Nismo znali šta se dešva. Sve do poslednjeg trenutka nismo shvatili da vas napada, a tada više nije bilo vremena ni za šta drugo nego za polje gama-zraka. Pao je za nekoliko trenutaka. Nije imao dovoljno vremena da vas povredi. Ne brinite više. — Nisam zabrinuta. — Ona zatvori oči i za trenutak mu se osloni na rame. — Smatram da nisam’ stvarno bila napadnuta. NS-10 je jednostavno pokušao da to učini. Ono što je preostalo od Prvog zakona još uvek ga je zadržavalo. Dve sedmice posle prvog sastanka s general-majorom Kalnerom, Suzan Kalvin i Piter Bogert održali su poslednji. Rad u Hiperbazi ponovo je krenuo. Transportni brod sa tovarom od šezdeset dva normalna NS-2 robota odleteo je prema svom odredištu, snabdeven zvaničnim obrazloženjem svog četrnaestodnevnog zakašnjenja. Državna krstarica pripremala se da dva robotičara vrati na Zemlju. General je ponovo bio u punom sjaju svoje uniforme. Njegove bele rukavice su se presijavale dok se rukovao. — Preostali izmenjeni NS-10 moraju, naravno, biti uništeni -- reče Suzan Kalvin. — Uništićemo ih. Radićemo s običnim robotima ili, ako bude potrebno, i bez njih. — U redu. — Ali, recite mi... Niste nam objasnili... Kako ste uspeli? — Dakle, to vas interesuje — ona se neprimetno osmehnu. — Rekla bih vam unapred, da sam bila sigurna da ću imati uspeha. Shvatite: NS-10 imao je kompleks superioriteta koji je stalno postajao veći. Svidelo mu se da zamišlja kako on i ostali roboti znaju više od ljudskih bića. Za njega je postalo vanredno važno da tako misli. To nam je bilo poznato — produži Suzan Kalvin. — Zbog toga smo prethodno upozorili svakog robota da će ih gama-zraci uništiti, što je tačno, a pored toga smo ih upozorili da će se gama-zraci nalaziti između njih i mene. Naravno, oni su zbog toga ostali na svom mestu. Jer, po sopstvenoj logici, roboti NS-10 su svi, u ranijim testovima, odlučili da nema smisla pokušati da se spase jedno ljudsko biće ako su

sasvim sigurni da će umreti pre nego što to budu mogli učiniti. — Da... ovaj... gospođo Kalvin, razumem to. Ali, zašto je NS-10 ustao sa svog sedišta. — E, to je bio jedan mali dogovor između mene i vašeg mladog Džeralda Bleka. Treba da znate da prostor između mene i robota nije bio preplavljen gama-zracima, nego infracrvenim. Sasvim običnim toplotnim zracima, potpuno bezazlenim. NS-10 je znao da su to infracrveni zraci i da su bezazleni, pa je poleteo, kao što je očekivao da će i ostali učiniti pod prinudom Prvog zakona. Samo delić sekunde prekasno setio se da obični NS-2 roboti, istina, mogu da otkriju zračenja, ali ne umeju da razlikuju njihovu vrstu, i da je samo on u stanju da, zahvaljujući onom što je naučio u Hiperbazi — jedini sem običnih ljudskih bića — utvrdi talasnu dužinu, a to je bilo suviše ponižavajuće da bi se setio te okolnosti u magnovenju. Za obične robote područje zračenja bilo je smrtonosno. Zbog toga što smo im rekli da je tako, a samo je NS-10 znao da lažemo. I za jedan kratak trenutak on je zaboravio, ili nije želeo da se seti, da ostali roboti znaju manje od ljudskih bića. Njegovo osećanje nadmoćnosti ga je odalo — zaključi Suzan Kalvin. — zbogom, generale!

7. Bekstvo od stvarnosti Kad se Suzan Kalvin vratila iz Hiperbaze, Lening je čekao na nju. Stari čovek nikad nije govorio o svojim godinama, ali svako je znao da je navršio sedamdeset petu. Ipak, njegov um je bio oštar, a činjenica što je dopustio da ga naimenuju počasnim direktorom s Bogertom kao pravim direktorom, nije ga sprečavala da se svakoga dana pojavi u svojoj kancelariji. — Koliko su već napredovali sa hiperatomskim pogonom? — upita Lening. — Ne znam — odgovori ona nervozno. — Nisam pitala. — Hmmm... voleo bih da požure jer, ako to ne učine, fabrika „Konsolidejted“ može da ih pretekne. A time i nas. — Kakve veze ima „Konsolidejted“ s time? — Pa, nismo mi jedini koji imamo kompjutere. Naši su, istina, pozitronski, ali to ne znači da su bolji. Robertson je za sutra sazvao veliki sastanak u vezi s tim. Čekao je samo da se vratite. Robertson, sin osnivača fabrike „Američki roboti i mehanički ljudi“, upravi svoj tanki dugi nos u pravcu svog direktora, a jabučica mu je odskakivala dok je govorio: — Počnite sad i recite tačno kako stoje stvari. — Evo o čemu je reč, šefe — reče komercijalni direktor žustro. — Fabrika „Konsolidejted“ uputila nam je pre mesec dana čudan predlog. Doneli su oko pet tona cifara, jednačina i sličnog. U pitanju je jedan problem, i oni su želeli da Mozak odgovori. Uslovi su sledeći... — On

ih je odbrojavao svojim debelim prstima: — Sto hiljada za nas ako nema reŠenja i ako možemo da im ukažemo na činioce koji nedostaju. Dve stotine hiljada ako postoji rešenje, a pored toga troškovi konstrukcije odgvarajuće mašine, kao i dvadeset i pet odsto učešća u zaradi koja bi iz toga proistekla. A problem se odnosi na razvoj međuzvezdane letelice. — Uprkos činjenici što i oni imaju svoju mašinu koja misli? — upita Robertson, namršti se, a njegovo mršavo telo se ukruti. — Da li je tako? — Ceo ovaj predlog izgleda mi vrlo sumnjiv, šefe. Hoćete li da produžite sada, gospodine Lever. Lever, koji je sedeo u začelju, podiže glavu i pređe rukom preko neobrijanog lica. Zatim se osmehnu: — Stvar je u tome što je fabrika „Konsolidejted" imala mašinu koja misli. Ali, mašina se pokvarila. — Šta? — Robertson se napola podiže sa svoje stolice. — Tačno je. Pokvarila se! Kaput! Niko ne zna zašto, ali postoji nekoliko vrlo interesantnih indicija, kao na primer da su zatražili od nje da im pruži rešenje međuzvezdane letelice s istim podacima s kojima su došli kod nas — i da je to uništilo mašinu. — Sad je ona samo staro gvožđe. — Shvatate li, šefe? — Komercijalni direktor je likovao. — Shvatate li? Ne postoji ni jedna industrijska istraživačka grupa koja ne pokušava da konstruiše motor koji bi savladao svemir, a „Konsolidejted“ i mi vodimo na tom polju s našim superrobot-- mozgovima. Pošto su, međutim, uspeli da unište svoj Mozak, samo mi ostajemo. To je u stvari suština... ovaj... motiv. Jer, biće im potrebno najmanje šest godina da konstruišu nov Mozak i zbog toga su propali u pogledu rešenja ovog problema, ukoliko im ne uspe da unište i naš Mozak. Predsednik upravnog odbora Robertson razrogači oči i viknu: — Prokleti pacovi... — Samo trenutak, šefe. Nije to sve — prekide ga komercijalni

direktor i prstom napravi širok luk. — Nastavite sad vi, doktore Lening. Doktor Lening sa jedva primetnim prezirom pogleda oko sebe, što je bila uobičajena reakcija na postupke daleko bolje plaćenih odeljenja za trgovinu i prodaju. Njegove guste sive obrve skupiše se, a glas mu je bio suv: — S naučnog stanovišta situacija se, mada nije potpuno jasna, može podvrći inteligentnoj analizi. Međuzvezdano putovanje u sadašnjim uslovima fizičke teorije je... ovaj... nesigurno. Ceo problem je široko otvoren, a podaci koje je fabrika „Konsolidejted“ dala svojoj mašini koja misli — pod pretpostavkom da raspolažemo istim podacima — takođe su široko otvoreni za svaku diskusiju i proučavanje. Naše odeljenje za matematiku izvršilo je potpunu analizu tih podataka i, izgleda, da su oni uključili sve što treba. Podneti materijal sadrži sve poznate razvoje Frančakijeve teorije putovanja svemirom i, očigledno, sve potrebne astrofizičke i elektronske podatke. Ima toga, odista, vrlo mnogo. Robertson je zabrinuto pratio Leningovo i/laganje, ali ga prekide: — Da li to, možda, nije suviše i Mozak ne bi mogao da savlada materiju? — Ne — odgovori Lening i odlučno odmahnu glavom. — Ne postoje nikakva poznata ograničenja mogućnostima Mozga. U pitanju je druga stvar: zakoni robotike. Na primer, Mozak nikad ne bi mogao da da rešenje jednog problema koji mu je postavljen, ukoliko bi to rešenje povlačilo za sobom smrt ili povredu ljudskih bića. Što se tiče Mozga, problem koji bi imao samo takvo rešenje bio bi nerešiv. Ako bi ovakav problem bio povezan s izvanredno strogim zahtevom da bude rešen, mogućno je da Mozak — koji je najzad samo robot — bude suočen s dilemom da ne može da odgovori niti da odbije odgovor. Nešto slično sigurno se desilo s njihovom mašinom. On zastade, ali direktor ga zamoli da produži: — Nastavite, doktore Lening. Objasnite, kao što ste i meni rastumačili.

Lening skupi usne i podiže obrve u pravcu Suzan Kalvin, koja sada prvi put podiže pogled sa svojih prekrštenih ruku. Glas joj je bio tih i bezbojan. — Priroda reakcije robota pred jednom dilemom je začudujuća — poče Suzan Kalvin. — Robotička psihologija je daleko od toga da bude savršena, kao specijalista uveravam vas da je tako, ali može da se razmatra kvalitativno. Uprkos svim komplikacijama unetim u robotov pozitronski mozak, ovaj organ su izgradili ljudi i zbog toga je konstruisan prema ljudskim vrednostima. — Ako se jedno ljudsko biće nađe u nemogućoj situaciji, često reaguje bekstvom od stvarnosti: bekstvom u svet samoobmane ili odavanjem piću ili padanjem u histeriju ili skakanjem s mosta. A sve se svodi na isto: odbijanje ili nesposobnost da se realno shvati situacija. Tako regauje i robot. Čak i najmanja dilema poremetiće pola njegovih releja, a u najgorem slučaju sagoreće u potpunosti sve pozitronske vijuge. — Razumem — reče Robertson, koji ništa nije shvatio. — A šta ćemo s tim obaveštenjem koje fabrika „Konsolidejted“ traži od nas? — Nema sumnje da ono sadrži problem koji je u stvari zabranjen — odgovori Suzan Kalvin. — Ali, naš Mozak se znatno razlikuje od njihovog robota. — Tačno, šefe! Vrlo tačno! — Komercijalni direktor je bio vrlo bučan. — Hteo bih da to shvatite, jer u tome leži ključ cele situacije. Oči Suzan Kalvin blesnuše iza naočara, ali ona strpljivo produži: — Stvar je u tome, Robertsone, što su mašine fabrike „Konsolidejted“, uključujući i njihov Mozak, konstruisane bez odlika ličnosti. Tamo vode računa jedino o funkcionalnosti, a moraju tako da postupaju jer nemaju naše patente za emotivne moždane vijuge. Njihov Mozak koji misli je samo mašina za računanje velikog obima i svaka dilema ga trenutno uništava. — Naša mašina, međutim, Mozak, ima odlike ličnosti u stvari osobenosti ličnosti deteta. To je mozak izvanrednih deduktivnih sposobnosti, ali je sličan jednom idiot savant. U stvari, on ne zna šta

čini — jednostavno čini. A pošto je odista dete, Mozak je daleko elastičniji. „Život nije toliko ozbiljan“ — mogli bismo reći da misli. Suzan Kalvin produži: — Evo šta ćemo učiniti. Podelili smo sva obaveštenja fabrike „Konsolidejted" u logičke jedinice. Davaćemo Mozgu te jedinice pojedinačno i oprezno. Kada bude dat onaj činilac — onaj koji stvara dilemu — dečja priroda Mozga će oklevati. Njegovo osećanje ocenjivanja nije zrelo. Nastupiće osetni vremenski interval pre nego što shvati da se postavlja dilema. A u tom intervalu automatski će odbaciti jedinku, pre nego što njegove moždane vijuge krenu u dejstvo i budu uništene. — Da li ste siguri? — upita Robertson zabrinuto. Suzan Kalvin uspe da prikrije svoje nestrpljenje. — Priznajem da izgleda kao da nema mnogo smisla, kad se to laički izražava. No, nema razloga da iznosimo matematičke zaključke. Tvrdim vam da je tako kao što kažem. Komercijalni direktor se vešto toga trenutka uključi u razgovor: — Evo kakva je situacija šefe. Ako se sporazumemo mogli bismo ovako da postupimo. Mozak će nam reći koja jedinica obaveštenja podataka sadrži dilemu. Na osnovu toga možemo zaključiti zašto postoji dilema. Nije li tako, doktore Bogert? Evo u tome je stvar, šefe, a doktor Bogert je najbolji matematičar koga možete naći. Daćemo im odgovor „Nema rešenja'*, obrazložen odgovor, i naplatiti im sto hiljada. Oni i dalje imaju uništenu mašinu, a nama ostaje Mozak. Kroz godinu dana, možda i dve, imaćemo svemirsku letelicu ili hiperatomski motor, kako ga neki nazivaju. Bez obzira koje ime izaberete, biće to najveća stvar u svetu. Robertson se osmehnu, ispruži ruku i reče: — Da vidim taj ugovor! Potpisaću ga! Kad je Suzan Kalvin ušla u vanredno dobro čuvanu podzemnu prostoriju u kojoj se nalazio Mozak, jedan od dežurnih tehničara upravo ga je pitao: — Ako jedna i po kokoška snese jedno i po jaje za dan i po, koliko

će jaja sneti devet kokošaka za devet dana! — Pedeset četiri — odgovori Mozak odmah. A tehničar koji je postavio pitanje, obratio se svome drugu i reče: — Vidiš da sve zna, budalo! Suzan Kalvin se nakašlja i za trenutak zavlada zbunjena pometnja. Ona neprimetno klimnu glavom i posle nekoliko sekundi ostala je nasamo s mozgom. Mozak je bila kugla promera dve stope, u kojoj se nalazila atmosfera od helijuma pri savršeno istoj temperaturi, prostor zaštićen od svih potresa i zračenja, a u kugli se nalazila nezamisliva kompleksnost pozitronskih moždanih vijuga koje su u stvari predstavljale Mozak. Ostali deo prostorije bio je prepun pomoćnih uređaja — bile su to veze Mozga sa spoljnim svetom: njegov glas, ruke, čula. — Kako si? — upita Suzan Kalvin ljubazno. — Odlično, gospođice Suzan. — Glas Mozga bio je visok i zvučao je oduševljeno. — Nešto ćete me upitati. Znam! Uvek imate knjigu u ruci kad hoćete nešto da me upitate. — Pa, imaš pravo — osmehnu se Suzan Kalvin — ali još neću. Biće to jedno veliko pitanje i toliko komplikovano da ćemo ti ga dati napismeno. Ali, još ne. Prvo hoću da porazgovaram s tobom. — U redu. Volim da razgovaram. — Slušaj, Mozgiću, uskoro će doći doktor Lening i doktor Bogert s tim komplikovanim pitanjem. Davaćemo ti podatke postepeno i vrlo polako, pošto želimo da budeš pažljiv. Tražićemo od tebe da nešto konstruišeš, ako možeš, na osnovu tih podataka, ali želim da te već sada upozorim da rešenje možda sadrži... ovaj... povređivanje ljudskih bića. — Do đavola! — Usklik je bio prigušen, jedva čujan. — A sada pazi šta ću ti reći: Ako dođemo do podataka koji predstavljaju povredu, možda čak i smrt, nemoj da se uzbuduješ. Jer, u tom slučaju, nije važno — čak ni u slučaju smrti. Nije nam uopšte važno. Prema tome, ako dođeš do takvih podataka, samo se zaustavi,

vrati ih — i to je sve. Da li si me razumeo? — Svakako. Ali... smrt ljudskih bića! Zaboga! — A sada, Mozgiću, čujem da doktor Lening i doktor Bogert već dolaze. Oni će ti reći kakav je to problem, a zatim ćemo početi. Budi dobar i poslušan dečak... Listovi s podacima postepeno su davani Mozgu. Posle svakog lista hartije dolazilo je do intervala čudnog šuma, kao prigušeni šapat koji je označavao da Mozak radi. A zatim bi usledila tišina koja je označavala daje spreman za dalji list. Za nekoliko časova Mozak je primio u sebe matematičku fižiku, koja bi jedva stala u dvadesetak debelih svezaka. Dok se ovo odvijalo, na licima prisutnih bore su se pojavile i produbile. Lening je nešto besno mrmljao sebi u bradu. Bogert je, prvo, zamišljeno gledao u svoje nokte, a zatim je rastreseno počeo da ih gricka. A kad je poslednja debela gomila hartije nestala, Suzan Kalvin reče bleda lica: — Nešto nije u redu. — Nemoguće — jedva progovori Lening. — Da li je... mrtav? — Mozgiću? — reče Suzan Kalvin drliteći. — Čuješ li me, Mozgiću? — Kako? — glasio je rastreseni odgovor. — Hoćete li nešto od mene? — Rešenje... — Zar to! Mogu da učinim. Mogu! Sagradiću vam ceo brod sasvim lako, samo ako mi date robote. Divan brod. Možda će potrajati dva meseca. — Zar nije bilo... teškoća? — Pa, potrajalo je prlično dok sam sve smislio — odgovori Mozak. Suzan Kalvin pođe korak nazad, ali boja se još nije bila vratila u njene mršave obraze. Pokretom glave ona pozva ostale da izađu. — Ne razumem — reče kad su stigli u njenu kancelariju. —

Podaci koje smo mu dali mora da sadrže dilemu koja, verovatno, uključuje i smrt. Ako se nešto pokvarilo . . . — Mašina govori i razumno zaključuje — primeti Bogert mirno. — Nema nikakve dileme. — Ima dilema i dilema — reče Suzan Kalvin upomo. — Ima raznih vrsta bekstava. Pretpostavimo da je Mozak samo malo zahvaćen, a ipak dovoljno da bi patio od samoobmane da može rešiti ovaj problem, a u stvari za to nije sposoban. Ili, pretpostavimo da se ljulja na rubu nečega vrlo opasnog, tako da i najlakši dodir može da ga obori. — Pretpostavimo da nema nikakve dileme — reče Lening. — Pretpostavimo da je mašina fabrike „Konsolidejted“ propala zbog nečeg sasvim drugog ili iz čisto mehaničkih razloga. — Ali, čak ni u tom slučaju ne smemo se izlagati nikakvoj opasnosti reče Suzan Kalvin uporno. — Slušajte, od ovog trenutka niko ne sme ni da diše kraj Mozga. Ja preuzimam sve. — U redu, preuzmite onda sve — uzdahnu Lening. — A u međuvremenu pustimo Mozak da izgradi svoj brod. A ako ga izgradi, moraćemo ga isprobati. — Lening produži zamišljeno: — Za to će nam biti potrebni naši najbolji stručnjaci. Majk Donoven zagladi svoju riđu kosu snažnim pokretom ruke i potpuno ravnodušan što se tršava kosa odmah ponovo ispravila. — Zahtevaj sad odmah, Greg — reče. — Oni kažu da je brod gotov. Ne znaju šta je — ali je gotov. Napred, Greg! Sedimo sad odmah za kontrole! — Ne pričaj, Majk — reče Pauel umorno. — Tvoj humor čak i kad je najsvežiji, ima dugu bradu, a ova atmosfera tajnosti ovde, nije povoljno delovala na njega. — Slušaj, Greg — reče Donoven i ponovo bezuspešno pokuša da zagladi svoju kosu. — Nisam nimalo zabrinut u pogledu našeg genija od livenog gvožđa i njegovog limenog broda. U pitanju je moje propalo odstustvo. I ova monotonija! Samo genijalci i brojke i lica, ali

nimalo privlačno. O, zašto nam uvek daju takve poslove? — Zbog toga što ne bi predstavljalo veliki gubitak ako bi nas izgubili — odgovori Pauel ljubazno. — A sada se smiri! Doktor Lening dolazi ovamo. Lening im je prilazio, gustih sedih veđa, ali njegovo staračko telo bilo je još uvek potpuno pravo i puno života. Sišao je ćuteći niz rampu i, s Donovenom i Pauelom, izašao na otovreno polje gde su ćutljivi roboti, ne slušajući naređenja ljudskih gospodara, gradili svemirsku letelicu. Pogrešno upotrebljeno vreme: već su sagradili svemirsku letelicu! Jer Lening reče: — Roboti su prestali s radom. Ni jedan od njih nije danas ni prstom mrdnuo. — Da li je brod u tom slučaju gotov? Konačno? — upita Pauel. — Otkuda mogu da kažem! — Lening je bio mrzovoljan, a njegove veđe se skupiše tako da su gotovo skrivale oči. — Izgleda da je sve završeno. Nikakvi delovi ne leže okolo, a unutrašnjost se sva presijava. — Da li ste bili u brodu? — Samo sam ušao i odmah izašao. Nisam svemirski pilot. Da li neko od vas dvojice zna nešto o prirodi i radu ovog motora? Donoven pogleda Pauela, koji je gledao u Donovena. — Imam pilotsku dozvolu, gospodine — odgovori Donoven. — Ali u njoj ništa ne piše o hiperpogonima ili međuzvezdanoj navigaciji. Samo stara dečja igra u tri dimenzije. Doktor Lening podiže pogled, oštro negodujući i namrgodi se. — Pa, imamo naše stručnjake za motore — reče ledenim glasom. Da li je još uvek zabranjen pristup brodu? — upita Pauel koji im je prišao. Stari direktor je oklevao trenutak, zatim protrlja nos. — Predpostavljam da više nije. U svakom slučaju, vama dvojici pristup nije zabranjen. Donoven pogleda za Leningom koji je odlazio i promrmlja jednu kratku, vrlo izražajnu rečenicu za njim. Zatim se obrati Pauelu: —

Voleo bih da mu u oči saspem njegov lični opis, Greg. — Biće bolje da pođemo, Majk. Unutrašnjost broda bila je gotova, savršeno doterana, što se moglo prmetiti na prvi pogled. Nikakav starešina u vazduhoplovstvu u celom Sunčevom sistemu ne bi mogao da tako dotera i udesi letelicu kao što su to učinili roboti. Zidovi su bili od neke srebrnaste sjajne materije, na kojoj nisu ostajali otisci prstiju. Nije bilo nikakvih uglova. Zidovi, podovi i tavanica prelazili su blagim lukovima jedno u drugo, a u hladnom, metalnom svetlu skrivenih svetiljki čovek je bio okružen sa šest ledenih odraza svoga lika. Glavni hodnik bio je, u stvari, uzan tunel koji je vodio kraj prostorija koje se nisu razlikovale među sobom. — Pretpostavljam da je nameštaj ugrađen u zidove — reče Pauel. — Ili se možda smatra da ne treba da sedimo ili da spavamo. Monotonija je bila prekinuta u poslednjoj prostoriji, koja je bila najbliža kljunu letelice. Zaobljeno okno, od stakla koje ne odbija zrake, predstavljalo je prvo odstupanje od sveopšteg metala, a ispod njega nalazio se jedan jedini veliki instrument, s jednom jedinom nepokretnom iglom, koja je stajala tačno na znaku nule. — Pogiedaj ovo! — reče Donoven i pokaza jedinu reč ispisanu preko vrlo precizno obeležene skale. Reč je bila „parsek“, 5 a sitnim brojkama bilo je ispisano „1,000.000“ na kraju kruga razdeljenog na minute. Bile su tu i dve fotelje, teške, duboke, bez jastučiča. Pauel se spusti u jednu i otkri da se sedište prilagođava oblicima njegovog tela i da je vrlo udobna. — Šta misliš o svemu? — upita Pauel. — Što se mene tiče, Mozak ima moždanu groznicu. Izađimo odavde! — Zar ne želiš da pregledamo malo sve ovo? — Već sam pregledao. Došao sam, video sam — dosta mi je! — Donovenova riđa kosa opet je štrčala na sve strane. — Greg, izađimo

odavde. napustio sam svoj posao pre pet sekundi, a pristup je zabranjen onima koji ovde ne rade. Pauel se samozadovoljno osmehivao, prelazeći prstom preko svojih brkova. — U redu, Majk, zavrni tu slavinu koja ti pušta adrenalin u krvotok! I ja sam bio zabrinut, ali više nisam. — Zar nisi više? Kako to? Da nisi, možda, povisio svoje osiguranje? — Majk, ovaj brod ne može da leti. — Otkuda znaš? — Zar nismo obišli i pregledali ceo brod? — Čini mi se tako. Kažem ti da jesmo. Da li si video uopšte nešto što liči na pilotsku kabinu, izuzev ove sobe ovde i ovog jedinog instrumenta za parseke? Da li si video neke kontrole? — Ne. — A da li si video neke motore? — Nisam, do đavola! — Pa šta, onda! Pođimo da obavestimo Leninga. Prošli su psujući kroz prazne hodnike i najzad su stigli u malu prostoriju odakle se izlazilo. — Da li si zaključao ova vrata, Greg? — upita Donoven i naglo se ukruti. — Ne, nisam ih ni taknuo. Povuci polugu, Majk! Ali, poluga se nije ni pomerila, mada se Donovenovo lice zarumenilo od napora. — Ne vidim ovde nikakve izlaze za slučaj opasnosti — reče Pauel. — Ako se nešto pokvarilo, moraće istopiti metal da bi nas izvukli. — Da, a moraćemo da čekamo dok ne otkriju da nas je neka budala ovde zaključala — dodade Donoven besno. — Vratimo se u prostoriju s oknom. To je jedino mesto odakle možemo da privučemo nečiju pažnju na sebe. Ali, to im nije uspelo.

U poslednjoj sobi, kad su pogledali kroz staklo, nebo više nije bilo plavo i puno belih oblaka. Bilo je crno i sitne žute tačkice zvezda govorile su im da se nalaze u svemiru. Začu se mukao, dvostruk udar kad su se dva tela skljokala u dve fotelje. Doktor Lening je sreo Suzan Kalvin ispred svoje kancelarije. Nervozno je zapalio cigaru i pozvao je da uđe. — Suzan, već smo prilično napredovali, i Robertson se već nervira — reče Lening. — Šta radite s mozgom? Suzan Kalvin raširi ruke. — Ne vredi da budemo nestrpljivi. Mozak vredi daleko više od svega drugog što smo uložili u ovu stvar. — Ali, ispitujete ga već puna dva meseca. Glas Suzan Kalvin bio je miran, ali nekako opasan kad upita: — Hoćete li, možda sami da vodite ovu stvar? — Znate vrlo dobro šta sam mislio. — O, pretpostavljam da znam. — Suzan Kalvin nervozno protrlja ruke. — Nije lako. Mazim ga i blago požurujem, ali još ništa nisam postigla. Njegove reakcije nisu normalne. Njegovi odgovori... čudni su nekako. Ali, ne mogu ništa da utvrdim. A sve dok ne budemo znali šta nije u redu, moramo pipajući da idemo napred. Ne znam uopšte koje jednostavno pitanje ili primedba mogu... može da ga poremeti... a onda... u tom slučaju, imali bismo jedan potpuno nekoristan mozak. Želite li da postupim tako? — Ipak, ne može da prekrši Prvi zakon. — I ja sam tako smatrala, ali... — Zar ni u to niste sigurni? — Lening je bio duboko uzbuđen. — O, ne mogu da budem sigurna ni u šta, Alfred... Alarmni sistem začu se strahovitom snagom, zastrašujući iznenadno. Lening podiže slušalicu gotovo u paralitičkom grču. Reči izgovorene bez daha skamnile su ga. — Suzan... — reče Lening — ... čuli ste... čuli ste valjda i sami da

je brod poleteo. Pre pola sata poslao sam ona dva stručnjaka da ga pregledaju. Moraćete odmah da razgovarate s Mozgom. — Mozgiću, šta se desilo s brodom? — upita Suzan Kalvin trudeći se da ostane mirna. — S brodom koji sam sagradio, gospođice Suzan? — javi se Mozak zadovoljno. — Da. Šta se desilo s njim? — Baš ništa. Dva čoveka, određena da ga ispitaju, bila su na brodu, a mi smo sve završili, pa sam ih poslao na put. — O... ovaj... to je vrlo lepo. — Suzan Kalvin je osećala izvesne tegobe u disanju. — Misliš li da će sve biti u redu? — U savršenom redu, gospođice Suzan. Pobrinuo sam se za sve. To je vrlo lep brod. — Da, Mozgiću, vrlo je lep. Ali... misliš li da će imati dovoljno hrane? Da će im biti udobno? — Dovoljno hrane. — Ova stvar može da predstavlja udarac za njih, Mozgiću. Desilo se sasvim neočekivano. — Biće sasvim u redu — odbaci Mozak njemu primedbu. — Biće sigurno vrlo interesantno za njih. — Interesantno! Kako? — Vrlo interesantno — odgovori Mozak lukavo. — Suzan — reče Lening besnim šapatom. — Pitajte ga da li može da nastupi smrt! Pitajte ga kakve opasnosti postoje! Lice Suzan Kalvin iskrivi se od besa. — Umuknite! — prošapta Leningu, zatim se uzdrhtala glasa obrati Mozgu: — Možemo li da stupimo u vezu s brodom, Mozgiću? — O, da, svakako! Mogu da vas čuju ako ih pozovete radiom. Pobrinuo sam se i za to. — Hvala, Mozgiću! Ovo je zasad sve. Kad su izišli, Lening se besno obrati Suzan Kalvin: — Do đavola, Suzan, ako se ovo otkrije — svi smo propali. Moramo da vratimo te ljude! Zašto ga niste upitali da li postoji

opasnost po njihov život? Zašto ga niste otvoreno upitali? — Zbog toga što je to baš ono što ne smem da pomenem — odgovori ona umereno. — Ako je u pitanju neka dilema, to može da bude samo dilema o životu i smrti. Sve što bi ovakvu dilemu iznelo pred njega, moglo bi da ga potpuno poremeti. A da li bi nam tada bilo bolje? Slušajte, Alfred, rekao je da možemo da razgovaramo s njima. Učinimo to, utvrdićemo gde se nalaze i vratićemo ih. Verovatno, sami ne mogu da koriste kontrole. Mozak ih, po svemu sudeći, telediriguje. Pođimo! Ćutanje je je potrajalo beskrajno dugo pre nego što je Pauel došao k sebi. — Majk, da li si osetio neko ubrzanje? — reče hladnim usnama. — Šta . . . kako? Ne . . . ne — Donovenove oči gledale su prazno. A zatim se pesnice riđokosog čoveka naglo stegnuše. On skoči iznenadnom energijom sa svoga sedišta i stade ispred hladnog, široko zaobljenog okna. Nije se videlo ništa — samo zvezde. — Greg, — okrenu se Paulu. Stavili su brod u pokret dok smo bili unutra. Greg, ovo je nameštena stvar. Dogovorili su se s robotima da nas izbace u svemir kao zamorčad, u slučaju da se predomislimo. — Šta pričaš? — reče Paul. — Šta vredi da nas šalju u svemir ako ne znamo kako se rukuje mašinom? Kako bi mogli pretpostaviti da ćemo je vratiti? Ne, brod je sam krenuo prividno bez ikakvog ubrzanja. — On ustade i poče koračati po prostoriji. Bat njegovih koraka odbijao se u metalne zidove. — Majk, ovo je najzamršenija situacija u kojoj smo se ikad našli — reče najzad bezbojnim glasom. — Rekao si mi nešto nepoznato, — odvrati Donoven ogorčeno. — Baš sam počeo da uživam kad si ovo saopštio. — Bez ubrzanja ... — produži Pauel ne osvrćući se na Donovenove reči — ... što znači da je brod sagraden na principima koji su različiti od svih dosad poznatih. — Raziičiti od principa koje mi znamo, u svakom slučaju.

— Različiti od dosad poznatih. Nema nikakvih motora nadohvat ručnoj kontroli. Možda su ugrađeni u zidove. Možda su zidovi zbog toga toliko debeli. — Šta to gunđaš? — upita Donoven. — Zašto me ne saslušaš? Kažem, bez obzira šta pokreće ovaj brod. motori su zatvoreni i očigledno je da nije predviđeno da se njima rukuje. Brod je teledirigovan. — Znači: Mozak ga kontroliše? — Zašto da ne? — Znači da smatraš da ćemo ostati ovde napolju sve dok nas Mozak ne vrati. — Moglo bi da bude tako. A ako je tako, sačekajmo mirno. Mozak je robot i mora da posluša Prvi zakon. On ne može da povredi ljudsko biće. — Smatraš li da je to tačno? — upita Donoven, polako sede i pažljivo zagladi kosu. — Slušaj, te priče o skoku kroz svemir uništile su robota fabrike „Konsolidejted“, a stručnjaci su rekli da je do toga došlo zbog toga što međuzvezdana putovanja ubijaju ljudska bića. Kojem ćeš robotu poverovati? Kažu da je naš Mozak imao iste podatke. — Nemoj da se praviš kao da ne znaš uopšte robotiku, Majk — odgovori Pauel trzajući besno svoje brkove. — Pre nego što bi ma na koji način bilo fizički mogućno da jedan robot samo počne da krši Prvi zakon, tolike stvari morale bi da budu uništene da bi robot deset puta bio pretvoren u krš i lom. Postoji vrlo jednostavno objašnjenje za ovo. — Svakako, svakako. Ne zaboravi samo da kažeš lakeju da me ujutru probudi na vreme, jer sve je suviše jednostavno da bih se brinuo o tome pre kavijara i šampanjea. — Dobro, Majk, na šta se žališ dosad, koga đavola? Mozak se brine o nama: toplo je, ima svetla, ima vazduha. Nije bilo ni tolikog ubrzanja koje bi ti zamrsilo kosu, kad bi uopšte bila dovoljno prava da se to desi.

— Greg, sigurno si uzimao časove iz toga, jer inače ne bi mogao da budeš toliki optimista. Šta ćemo jesti? Šta ćemo piti? Gde smo? Kako ćemo se vratiti? A u slučaju udesa, do koga ćemo izlaza i u kojoj svemirskoj odeći pojuriti, a ne odšetati? Nisam nigde video ni kupatilo ni one druge male korisne stvari koje idu uz kupatilo. Svakako, brinu se o nama — još kako! Glas koji je prekinuo Donovenovu tiradu nije bio Pauelov. Nije bio ničiji. Bio je tu, lebdeo u vazduhu, gromoglasan i strašan po svom dejstvu. „GREGORI PAUEL! MAJKL DONOVEN! GREGORl PAUEL! MAJKL DONOVEN! MOLIMO JAVITE VAŠ SADAŠNJI POLOŽAJ. AKO VAŠ BROD SLUŠA KONTROLE, VRATITE SE U BAZU. GREGORI, PAUEL! MAJKL DONOVEN!.. Poruka se ponavljala mehanički, prekidana ravnomcrno, u stalnim intervalima. — Odakle dolazi? — upita Donoven. — Ne znam — Pauelov glas bio je uzbuđen šapat. — Odakle dolazi svetlo? Odakle uopšte nešto dolazi? — Ali, kako ćemo odgovoriti? — Morali su da govore u prekidima između poruke, koja se ponavljala i glasno odjekivala. Zidovi su bili goli, koliko može da bude gola glatka, zaobljena površina metala. — Doviknimo odgovor — reče Pauel. Učinili su tako. Vikali su naizmenično i zajedno. — Položaj nepoznat! Brod bez kontrole! Stanje očajno! Njihovi glasovi su postajali sve jači i promukliji. Kratke poslovne rečenice začinjavali su uzvicima i psovkama, ali hladni glas, koji ih je pozivao, neumorno je ponavljao, ponavljao i ponavljao poruku. — Ne čuju nas — uzdahnu Donoven. — Nema odašiljača, nego samo prijemnik. — Njegov pogled upravi se slepo u jednu tačku na zidu. Jačina glasa postepeno se smanjivala i nestajala. Vikali su ponovo kad je spoljni glas postao šapat i, ponovo, već sasvim promukli, kad je zavladala tišina.

Petnaestak minuta docnije Pauel reče muklo: — Pretražimo još jednom brod. Negde mora da bude jela. — U njegovom glasu nije se osećala nada. Zvučao je gotovo kao priznanje poraza. Kad su ušli u hodnik, jedan je pošao u desna, a drugi u leva odeljenja. Mogli su da prate svoje napredovanje po batu koraka koji su odzvanjali, a povremeno bi se sretali u hodniku. Samo bi se pogledali i produžili. Pauelovo traženje završilo se iznenadno, a istog trenutka začu radostan Donovenov glas: — Hej, Greg! Na brodu ima vodovoda. kako smo ga samo promašili? Tek posle pet minuta jedva je našao Pauela. — Ipak, nema kupatila s tušem... — reče, ali zastade usred rečenice. — Hrana — izjavi zaprepašćeno. Zid se spustio nadole, ostavivši zaobljeno udubljenje s dve police. Gornja je bila prepuna konzerva bez natpisa, začuđujuće različite veličine i oblika. emajlirane posude na donjoj polici bile su jednake i Donoven oseti hladnoću po člancima svojih nogu. Donja polovina bila je hladena. — Kako . . . kako . . . — Nije bila ovde ranije — reče Pauel kratko. — Ovaj deo zida nestao je kad sam ušao na vrata. Pauel je jeo. Konzerva je bila već zagrejana i u njoj se nalazila i kašika. Topao miris pasulja ispunio je prostoriju. — Uzmi jednu konzervu, Majk. Donoven je oklevao. — A kakav je meni? — Nemam pojma! Zar si probirač? — Ne, ali na svim letelicama uvek jedem pasulj. Nešto drugo bilo bi mnogo prijatnije. — On pruži ruku i izabra bleštavu eliptičnu konzervu, prilično plitku, koja je podsećala na konzerve s tunjevinom ili sličnim delikatesama. Konzerva se sama otvarala, kad se pritisne na

određeno mesto. — Pasulj! — viknu Donoven i maši se druge konzerve, ali ga Pauel povuče za pantalone. — Biće bolje da pojedeš ovo, Soni boj! Zalihe su ograničene i možda ćemo biti ovde dugo, vrlo dugo. Donoven se mrzovoljno povuče. — Da li je to sve što imamo? Pasulj? — Možda. — A šta se nalazi na donjoj polici? — Mleko. — Samo mleko? — viknu Donoven uvređeno. — Izgleda da je tako. Pojeli su ćuteći svoj obrok od pasulja i mleka, a kad su pošli, deo skrivenog zida se podiže, predstavljajući opet savršeno glatku površinu. — Sve je automatski — uzdahnu Pauel. — Savršeno sve. Nikad u svom životu nisam se osećao tako bespomoćno. A gde je ona tvoja stvar s vodovodom? — Eno tamo! A nije ni ona postojala kad smo prvi put pogledali. Petnaest minuta docnije vratili su se u prostoriju s oknom i gledali jedan u drugog sedeći u foteljama. Pauel je mračno gledao u jedini instrument koji se nalazio u prostoriji. Na njemu je još uvek pisalo „parsek“, brojke su se i dalje završavale sa „1,000.000“, a kazaljka je i dalje stajala tačno na nuli. U direktorskoj kancelariji fabrike „Američki roboti ', Lening reče umorno: — Ne odgovaraju. Pokušali smo preko svih talasnih dužina — javnih, privatnih, šifrovanih, nešifrovanih, čak i subeterskih koje sad postoje. Zar Mozak još uvek neće ništa da kaže? — on dobaci ovo oštro Suzan Kalvin. — Neće ništa više da kaže o toj stvari — odgovori ona uzbuđeno. — Izjavljuje da nas oni mogu čuti ... A kad pokušam da insistiram na tome, Mozak postaje . . . pa, postaje jogunast. A to ne bi smelo da bude ... Ko je uopšte čuo za jogunastog robota?

— Mislim da ćete nam reći, sve što znate, Suzan — reče Bogert. — Mozak priznaje da potpuno kontroliše brod. On je potpuno optimistički raspoložen u pogledu njihovc bezbednosti, ali ne ulazi u pojedinosti. Ne usuđujem se da zahtevam više od njega. Središte poremećenosti međutim, izgleda da je u vezi sa samim međuzvezdanim skokom. Mozak se smejao kad sam pokrenula ovo pitanje. Postoje i druge indikacije, ali ovo je najbliže nečemu što predstavlja otvorenu, čistu abnormalnost. Mislim na histeriju — produži Suzan Kalvin i pogleda ostale. — Odmah sam prešla na drugu temu i nadam se da nisam ništa pokvarila. Ali, ovo mi je ukazalo na jedan trag. Umem da lečim histeriju. Dajte mi dvanaest časova! Ako uspem da ga vratim u normalno stanje, Mozak će vratiti brod. — Međuzvezdani skok! — uzviknu Bogert kao da je iznenada pogođen. — Šta je? — uzviknuše Lening i Suzan Kalvin istovremeno. — Podaci za motor koji nam je Mozak dao. Ovaj... iznenada sam se setio nečega. — On naglo odjuri. Lening je gledao za njim, zatim se naglo obrati Suzan Kalvin: — Postarajte se za vaš deo posla, Suzan. Dva sata docnije Bogert je uzbuđeno govorio: — U tome je stvar, kažem vam, Lening. Međuzvezdani skok nije trenutan — sve dok je brzina svetlosti određena. Život ne može da postoji... materija i energija kao takva ne mogu da postoje u svemirskom skoku. Ne znam kako je i čemu je slično — ali tako je. To je i ubilo robota fabrike „Konsolidejted." — Samo pet dana? — Donoven se osećao iscrpljen kao što je i izgledao. — Samo pet dana. Siguran sam u to. Donoven žalosno pogleda oko sebe. Zvezde koje su se videle kroz okno bile su poznate, ali savršeno ravnodušne. Zidovi su bili hladni na

dodir. Svetla, koja su se maločas ponovo upalila, bila su nestvarno sjajna. Kazaljka na instrumentu i dalje je tvrdoglavo stajala na nuli. A Donoven nije mogao da se oslobodi ukusa pasulja. — Potrebno mi je kupanje — reče mrzovoljno. — I meni — reče Pauel i podiže pogled. — Ne treba da se osećaš potištenim. Ali, ako hoćeš da se kupaš u mleku, a da ga ne piješ... — Doći ćemo do toga da više nećemo ni piti! Greg, kad nastupa to međuzvezdano putovanje? — Reci mi sam! Možda jednostavno putujemo i putujemo i jednom ćemo stići i dotle. Najzad, prah naših kostiju će stići. Nije li, međutim, naša eventualna smrt bila uzrok uništenja onog prvog Mozga? — Greg, razmišljao sam. — Donoven je govorio okrenut leđima svom prijatelju. — Ne valja nikako. Nema šta da se uradi, samo da se šetamo okolo i govorimo sami sa sobom. Poznate su ti sve priče o ljudima koji su ostali zauvek u svemiru. Oni polude daleko pre nego što izgladne. Ne znam šta da ti kažem, Greg, ali osećam se vrlo čudno... otkako su se svetla ugasila. Zavlada dugo ćutanje, zatim se začu Pauelov glas, tih i umoran: — I ja. .. Kako je to kod tebe? — Osećam se nekako čudno iznutra — odgovori Donoven i okrenu se. — Kao da nešto udara u meni i sve je napeto. Teško dišem. Ne mogu da ostancm na jednom mestu. — Hmmm... A da li osećaš neko podrhtavanje? — Šta hoćeš da kažeš? — Sedi i slušaj. U stvari ne čuješ, ali osećaš... kao da negde nešto podrhtava i potresa ceo brod i tebe s njim. Slušaj... — Da... da. Šta misliš da je to, Greg? Valjda ne pretpostavljaš da mi podrhtavamo? — Može da bude. — Pauel je polako gladio svoje brkove. — Ali možda su to brodski motori. Možda se pripremaju... — Za šta? — Za međuzvezdani skok. Možda sad nailazi, a sam đavo zna na

šta to liči. Donoven je dugo razmišljao, zatim besno reče: — Ako dolazi — neka dođe! Ali želeo bih da se možemo boriti. Ponižavajuće je samo tako sedeti i čekati. Možda sat kasnije Pauel pogleda svoju ruku koja je ležala na metalnom naslonu fotelje i reče ledenim mirom: — Opipaj metal, Majk. Donoven opipa naslon i reče: — Oseća se kako podrhtava, Greg. Čak su i zvezde izgledale zamagljene. Odnekuda je dopiralo nejasno osećanje kao da neka ogromna mašina skuplja snagu unutar zidova. nagomilavajući energiju za džinovski skok, podrhtavajući sve više kako se snaga pojačavala. Nastupilo je iznenada i s udarcem bola. Pauel se ukruti i upola podiže sa fotelje. On spazi Donovena i izgubi svest, dok je slabi Donovenov krik gasnuo i zamro u njegovovim ušima. Nešto se grčilo u njemu i borilo protiv ledenog prekrivača koji se širio i postajao sve deblji. Nešto se otkinulo i vrtelo u blesku treperavog svetla i boli Padalo je... ... i vrtelo se. ... i padalo glavačke .. u tišinu! To je bila smrt! Svet bez pokreta i bez osećanja. Svet nejasne. neosećajne svesti; svesti o mraku i tišini i bezobličnoj borbi. A na prvom mestu svesti o večnosti. On je bio tanka bela nit svoga ja — hladna i preplašena. Zatim su se začule reči. blage i zvučne, koje su grmele iznad njega u peni zvuka: — Da li vam vaš mrtvački sanduk možda u poslednje vreme ne odgovara? Zašto ne isprobate smrtićeve mrtvačke sanduke koji se mogu podesiti prema potrebi? Naučno su konstruisani da bi se prilagodili prirodnim oblinama leša, a uz to obogaćeni vitaminom B-l.

Koristite Smrtićeve mrtvačke sanduke radi udobnosti. Zapamtite: vi — ćete — biti — mrtvi — vrlo—vrlo—dugo! U suštini to nije bio zvuk, ali bez obzira šta je bilo, odumiralo je polako u promuklom šapatu. Bela nit koja je, možda, bila Pauel, teško se i bespomoćno uzdizala u nebitnim eonima vremena koje je postojalo oko njega, i skljokala se u sebe kad se prodirući krik sto miliona aveti, sto miliona sopranskih glasova podigao do kreščenda u melodiju. „Biću srećan kad umreš, ti lupežu! Biću srećan kad umreš, ti lupežu! Biću srećan..." I uzdiže se spiralnim stepeništem žestokog zvuka u prodomu nadzvučnost koja je prešla granice sluha, a zatim i dalje... Bela nit je podrhtavala ritmički. I polako se zatezala... Glasovi su bili obični — i mnogobrojni. Govorila je neka gomila, neka gomila koja se vrtela i koja je prodirala kroz njega i kraj njega i iznad njega, brzim strmoglavim pokretom, koji je za sobom ostavljao preostatke reči. — Koliko si klopnuo za ovo, mladiću? Izgledaš prilično... „ ... rekao bih dobar ćar. Ali imam slučaj..." „ ... ja sam napravio raj, ali stari sveti Petar...“ „Jok, moram da radim s tim mladićem. Već sam ranije poslovao s njim..." „Hej, Stive, dođi ovamo..." „Da uzmem advokata? Pa sam đavo kaže..." „... hoćemo li, đavole? Imam sastanak sa...“ A iznad svega ona prvobitna gromoglasna grmljavina koja je nadjačavala sve: „Požuri! Požuri! Požuri!!! Pokreni svoje kosti! Nemoj da čekamo, ima nas još mnogo u redu! Da li ste spremili dokumenta? Proverite prethodno da li su snabdeveni Petrovim odobrenjem. Proverite da li se nalazite kod odgovarajućeg ulaza. Biće dovoljno vatre za svakoga. Hej, ti... ti tamo dole! Stani na svoje mesto u redu ili...“

Bela nit koja je bila Pauel povlačila se lepršavo ispred ovih reči i oseti oštar udar ispruženog prsta. Sve se raspršilo u dugu zvuka, koja je svoje preostatke spustila na jedan bolni mozak. Pauel je ponovo bio u fotelji. Osećao je kako drhti. Donovenove oči se otvoriše. Bile su razrogačene i staklasto plave. — Greg! — prošapta gotovo jecajući. — Da li si bio mrtav? — Osećao sam se... kao mrtav. — Ni sam nije prepoznao svoj promukli glas. Donoven je očigledno uzalud pokušavao da ustane. — Da li smo sad živi? Ili će uslediti još nešto? — Ja... osećam se živim... — Još uvek je bio promukao. Pauel produži oprezno: — Da li si... čuo nešto... kada... kad si bio mrtav? Donoven zaćuta, zatim vrlo polako klimnu glavom. — A ti? — Da. Da li si čuo o mrtvačkim sanducirna. .. i žene koje pevaju . .. i redovi koji se postrojavaju da udu u pakao? Da li si čuo? — Samo jedan glas — odgovori Donoven odmahnuvši glavom. — Glasan? — Ne. Tih, ali grub kao turpija kad udešavaš nokte. Bila je to propoved. O paklu. Opisivao je muke... pa, znaš i sam. Čuo sam jednu takvu propoved — skoro... Donoven se preznojavao. Postali su svesni sunčanog svetla, koje je prodiralo kroz okno. Bilo je slabo, ali plavičasto bele boje — a sjajna tačka u stvari daleki izvor svetlosti, nije bila staro Sunce. Pauel drhtavim prstom pokaza na jedini instrument. Igla je čvrsto i ponosno stajala na crti iznad koje je pisalo 300.000 parseka. — Majk, ako je ovo tačno, onda smo van naše Galaskije — reče Pauel. — Do đavola, Greg! Ta, mi smo prvi ljudi koji su izišli van Sunčevog sistema — odvrati Donoven. — Da! Tačno je. Pobegli smo od Sunca. Pobegli smo iz Galaksije.

Majk, ovo pitanje je pravi odgovor, jer znači slobodu za celokupno čovečanstvo — slobodu da se raširi do svake zvezde koja postoji, do miliona i milijardi i biliona zvezda. — A zatim se naglo spusti u fotelju. — Ali, kako ćemo se vratiti, Majk? — O, ne brini! — osmehnu se Donoven ovlaš. — Brod nas je doveo ovamo. brod će nas vratiti. A ja ću i dalje morati da jedem pasulj. — Ali, Majk... Čekaj malo, Majk! Ako nas vrati istim putem, kao što nas je doveo ovamo... Donoven koji se podizao sa sedišta, ponovo se teško spusti u fotelju. Pauel produži: — Moraćemo. .. moraćemo ponovo da umremo, Majk. — E pa — uzdahnu Donoven — ako moramo moraćemo! Najzad, nije trajno, nije vrlo trajno. Suzan Kalvin je sad govorila vrlo sporo. Punih šest časova podsticala je Mozak, polako, šest neuspešnih časova. Bila je umorna od ponavljanja, umorna od zaobilaženja, umorna od svega. — A sad, Mozgiću, ima samo još jedna stvar. Moraš učiniti poseban napor da jednostavno odgovoriš. Da li ti je sve potpuno jasno o međuzvezdanom skoku? Hoću da kažem: da li će ih to odvesti vrlo daleko? — Dokle god budu hteli, gospođice Suzan. Nije to nikakav trik! — S druge strane, pak, šta će videti? — Zvezde i drugo. Šta ste drugo očekivali? Sledeće pitanje joj se izmače: — Znači: biće živi? — Svakako! — A međuzvezdani skok ih neće povrediti? Ona se skameni, kad Mozak ućuta. Eto, to je! Dotakla je bolno mesto. — Mozgiću — reče molećivo. — Mozgiću, da li me čuješ?

Odgovor je bio tih i drhtav. Mozak reče: — Da li moram da odgovorim? O skoku? — Ne moraš, ako ne želiš. Ali bilo bi interesantno... hoću da kažem... samo ako želiš. — Suzan Kalvin je nastojala da joj glas bude bezbrižan i vedar. — O... o... zašto... Sve ćete pokvariti. Suzan Kalvin se naglo trže, s izrazom munjevite spoznaje na licu. — O, Jupitre! — prošapta. — O, Jupitre! I oseti kako je u trenutku popustila napetost proteklih časova i dana. Docnije je rekla Leningu: — Kažem vam da je sve u redu Ne, sad me morate ostaviti na miru. Brod će se sigurno vratiti zajedno s ljudima — a ja želim da se odmorim. Zahtevam odmor. A sada idite! Brod se vratio na Zemlju isto tiho, isto tako bez potresa kao što je i odleteo. Spustio se savršeno tačno na svoje mesto i glavni ulaz se otvorio. Dva čoveka koja su izišla pažljivo su koračala i češala se po ogrubelim. neobrijanim obrazima. A zatim, polako i s dubokim poštovanjem, čovek s riđom kosom kleknu na Zemlju i glasno poljubi betonsku pistu. Pokretom ruku uklonili su gomilu koja se počela skupljati i, takođe pokretima, odstranili bolničare koji su iz kola za hitnu pomoć iznosili nosila. — Gde je najbliže kupatilo? — upita Pauel. Odveli su ih. Zatim su se svi našli oko jednog stola. Bio je to skup svih najmudrijih ljudi fabrike „Američki roboti". Polako i postupno, Pauel i Donoven su završili svoju vrlo slikovitu i burnu priču. Suzan Kalvin prekide tišinu koja je zavladala. Za poslednjih nekoliko dana povratila je svoj ledeni, donekle oštar mir, mada je kroz njega još uvek prodirao trag zbunjenosti.

— Govoriću otvoreno: bila je to moja greška — u celosti — reče ona. — Kad smo Mozgu prvi put podneli ovaj problem — a nadam se da se neki od vas toga sećaju — objasnila sam mu vrlo opširno važnost toga da odbaci svaki podatak koji bi mogao da stvori neku dilemu. Tada sam mu rekla otprilike ovo: „Nemoj se uopšte uzbuđivati zbog smrti ljudskih bića. Cela stvar nije važna za nas. Jednostavno nam vrati taj list s podacima i zaboravi na njega.“ — Hmmm.. A šta proizlazi iz toga? — upita Lening. — Očigledno! Kad je taj podatak ušao u proračune koji su zahtevaii jednačinu koja određuje najmanjeg intervala za međuzvezdani skok — to je značilo smrt za ljudska bića. 1 na tome mestu se uništila mašina fabrike „Konselidejted". Ja sam, međutim, Mozgu smanjila značaj smrti ne u potpunosti, pošto Prvi zakon nikad ne može da bude oboren — ali dovoljno da bi Mozak mogao još jednom da razmotri tu jednačinu; dovoljno da shvati da će se ljudi povratiti u život čim prode taj interval, isto tako kao što će se materija i energija samog broda vratiti u postojanje. Ta takozvana „smrt“ bila je, drugim rečima, jedna čisto prolazna pojava. Da li vam je jasno? Ona pogleda oko sebe. Svi su je slušali, te ona produži: — I tako je on prihvatio taj podatak, ali uz izvestan potres. Mada je smrt privremena, a njeno značenje, istovremeno, bilo smanjeno, ipak je bilo dovoljno da ga donekle izbaci iz ravnoteže. — I zato je razvio kod sebe neku vrstu humora — nastavi Suzan Kalvin mirno. — Bilo je to bekstvo, metod delimičnog bekstva od stvarnosti. Postao je šaljivčina. Pauel i Donoven skočiše na noge. — Šta? — viknu Pauel. Donovne je bio mnogo slikovitiji u izražavanju i rečitiji od njega. — Tako je — reče Suzan Kalvin. — Mozak se pobrinuo za vas i održao vas je u bezbednosti, ali niste mogli da rukujete kontrolama, jer nisu bile predviđene za vas, nego samo za Mozgića-šaljivčinu. Mogli smo da vam se javimo radiom, ali vi niste mogli da odgovorite. Imali ste dovoljno hrane. ali samo pasulja i mleka. Zatim ste umrli, tako

reći. i ponovo se rodili, ali period vaše smrti bio je učinjen . .. ovaj. prilično interesantnim. Volela bih da znam kako je to sproveo, jer to je bila kruna svih njegovih malih šala. Ali, verujte mi, Mozgić ni jednog trenutka nije mislio rđavo. — Šta, nije mislio ništa rdavo! — viknu Donoven. — O, kad bi taj dripac samo imao vrat... Lening podiže ruku umirujući prisutne. — U redu! Bila je prilična gužva, ali sad je sve u redu. A šta ćemo sada? — Očigledno je da pred nama stoji zadatak da dalje razvijemo ovu mašinu — reče Bogert mirno. — Mora da postoji neki način da se zaobiđe ili ukloni onaj interval skoka. Ako postoji takav put, mi smo jedina organizacija koja raspolaže džinovskim super-robotom. tako da ne postoji niko drugi ko bi to mogao otkriti I najzad: fabrika „Američki roboti“ ima za sobom međuzvezdano putovanje, a čovečanstvo mogućnost da stvori galaktičku imperiju. — A šta ćemo s fabrikom„Konsolidejted"? — upita Lening. — Hej, čekajte malo! — prekide ga iznenada Donoven. — Hteo bih da predložim nešto. Oni su nas uvukli u veliku nepriliku. Medutim. neprilika nije bila toliko velika koliko su očekivali. Sve se dobro svršilo, ali njihove namere nisu bile baš nevine. A Greg i ja smo najviše pretrpeli. Dakle, oni su tražili odgovor i dobili su ga. Pošaljimo im brod, zvanično i pod garancijom, a mi im možemo naplatiti ponuđenih dve stotine hiljada, plus troškove građenja. A ako hoće da isprobaju brod. . pa, neka se Mozgić još malo našali pre nego što se vrati u normalno stanje. — lzgleda mi da je ovo tačno i pravedno — reče Lening ozbiljno. A Bogert dodade nemamo: — I potpuno u skladu sa odredbama ugovora.

8. Dokaz — Medutim, nije ni to bitno — reče Suzan Kalvin zamišljeno. — Naravno, na kraju je ovaj brod, i ostali slični njemu, postao državno vlasništvo. Skok kroz hipersvemir je usavršen i sad već imamo ljudske kolonije na planetama nekih bližih zvezda. Ali, nije to bitno. Završio sam obed i posmatrao je kroz dim svoje cigarete. — Stvarno bitno je ono što se dogodilo ljudima ovde, na Zemlji za poslednjih pedeset godina Kad sam se rodila, mladiću, taman se završio poslednji svetski rat. bio je to težak trenutak istorije, ali predstavljao je kraj nacionalizma. Zemlja je bila suviše mala za nacije, pa su se ljudi počeli grupisati u Područja. Potrajalo je to dosta dugo. Kad sam se rodila, Sjedinjene Američke Države bile su još uvek jedna nacija, a ne samo deo Severnog područja. U stvari, ime naše fabrike još uvek glasi „Američki roboti“ A promenu od nacija do Područja, što je učvrstilo našu privredu i dovelo do zlatnog doba ako se ovaj vek uporedi s prošlim — i tu promenu doneli su naši roboti. — Hoćete da kažete Mašine — rekoh. — Mozak o kome ste govorili bio je prva od tih Mašina, nije li tako? — Da, tako je, ali nisam mislila na Mašine, nego na jednog čoveka. Umro je prošle godine. — Njen glas odjednom postade veoma tužan. — Ili je udesio da umre, jer je znao da nam više nije potreban — Stiv Bajerli. — Da, prepostavljao sam da mislite na njega. — Prvu javnu službu dobio je 2032. godine. Bili ste tada još dečak, pa se sigurno ne možete setiti čudnih okolnosti. Njegova

kampanja za izbor gradonačelnika bila je sigurno najčudnija u istoriji. Frensis Kvin bio je političar nove škole. Ovo je, naravno, besniislen izraz, kao i svi slični. Većina „novih škola” postojala je već u društvenom životu drevne Grčke i, možda, kad bismo znali više o tome, u društvenom životu stare Sumerije, a takode i u jezerskim naseljima preistorijske Švajearske. Ali, da bismo pobegli od onoga što obećava da bude dosadan i zamršen početak, biće možda najbolje ako utvrdimo da se Kvin nikad nije kandidovao za neki položaj niti je tražio glasove, da nije držao nikakve govore, niti prebacivao glasačke listiće iz jedne kutije u drugu. Kao što ni Napoleon nije povukao oroz kod Austerlica. A pošto se u politici sklapaju čudni brakovi, Lening je sedeo s druge strane stola, a njegove ljutite sede veđe štrčale su iznad očiju, u kojima je hronično nestrpljenje zamenjeno akutriim. Nije bio nimalo zadovoljan. Ova činjenica, i da mu je bila poznata, ne bi Kvina uopšte uznemiravala. Glas mu je bio ljubazan; možda samo profesionalno. — Pretpostavljam da poznajete Stiva Bajerlija, doktore Lening. — Čuo sam o njemu. Kao i mnogi drugi. — Da, i ja sam čuo o njemu. Možda imate nameru da glasate za njega prilikom narednih izbora. — Ne bih mogao da kažem. — U Leningovom glasu jasno se osečala oštrina. — Ne pratim politička strujanja, te ne znam da se kandiduje. — Možda će biti naš budući gradonačelnik. Naravno, zasad je samo advokat. Ali, veliko drvo baca senke daleko... — Da — prekide ga Lening — čuo sam već ranije ovu izreku. No, da li bismo mogli da pređemo na tekuće poslove? — Ovo jeste tekući posao, doktore Lening. — Kvinov glas bio je vrlo ljubazan. — Išlo bi mi u prilog ako bi gospodin Bajerli u najboljem slučaju postigao da bude ponovo izabran za

javnog tužioca, a u vašem interesu je da mi pomognete u tome. — U mom interesu? Kako? — Lening još više skupi veđe. — Pa, recimo u interesu fabrike „Američki roboti i mehanički ljudi". Obraćam vam se kao počasnom direktoru Centra za istraživanja, jer mi je poznato da je vaša veza s njim u svojstvu... recimo starog državnika. Slušaju vas s poštovanjem, a ipak vaše veze s njim nisu više toliko tesne da ne biste imali dovoljno slobode akcije. Čak i u slučaju ako je delovanje pomalo jeretičko. Doktor Lening je ćutao jedan trenutak razmišljajući duboko. Zatim reče još tiše: — Ne razumem vas uopšte, gospodine Kvin. — Ne čudi me, doktore Lening. Međutim, sve je vrlo jednostavno. Dopuštate li? — Kvin zapali dugu cigaretu jednostavnim, ukusnim upaljačem, a njegovo koščato lice poprimi izraz mirnog zadovoljstva. — Govorili smo o Stivu Bajerliju, čudnoni i originalnom čoveku. Bio je potpuno nepoznat pre tri godine, a sad ga svi znaju. Čovek uticajan i umešan, i nesumnjivo najsposobniji i najinteligentniji javni tužilac koga sam ikad upoznao. Na žalost, nije mi prijatelj... — Razumem — reče Lening mehanički i pogleda u svoje prste. — U toku prošle godine imao sam prilike da proučim Stiva Bajerlija, vrlo pažljivo — produži Kvin nemarno. — Uvek je korisno, treba da znate, da se vrlo pažljivo ispita prošlost političara koji hoće da vrši reforme. Kad biste samo znali koliko često je pomoglo... — on zastade i hladno se osmehnu zažarenom vrhu svoje cigarete. — No. prošlost Stiva Bajerlija je beznačajna. Miran život u jednom malom gradu. školovanje, žena koja je mlada umrla, automobilski udes s dugim lečenjem, završavanje pravnih studija, dolazak u glavni grad i advokatura. Frensis Kvin polako odmahnu glavom, zatim dodade: — Ali njegov sadašnji život. On je vrlo značajan. Naš javni tužilac nikad ne jede! Lening naglo podiže glavu, a njegove stare oči bile su začuđujući oštre:

— Izvinite, šta kažete? — Naš javni tužilac nikad ne jede. — Kvin je sad naglašavao svaki slog. — Ipak ću malo da izmenim svoje tvrdnje: Nikad nije viđen da jede ili pije. Nikada! Shvatate li značenje ovoga? Ne retko, nego nikada! — Ovo mi se čini potpuno neverovatnim. Verujete li vašim obaveštačima? — lmam u njih puno poverenje, a nije mi uopšte neverovatno. Dalje: naš javni tužilac nije nikad viđen da pije, ni vodu, ni neko alkoholno piće — niti da spava. Ima i drugih činilaca, ali mislim da sam bio dovoljno jasan. Lening se zavali u stolici. Zavlada napeto ćutanje puno izazova između njih zatim stari robotičar odmahnu glavom: — Ne. Postoji samo jedna jedina stvar koju želite da nagovestite, ako vaše izjave povežem sa činjenicom da ste ih meni izneli — a to je nemoguće. — Ali taj čovek je sasvim neljudski, doktore Lening. — Da ste mi rekli da je prerušeni đavo, postojala bi neznatna mogućnost da vam poverujem. — Tvrdim vam da je robot, dokore Lening. — A ja vam kažem da je to najnemogućnija zamisao koju sam ikad čuo, gospodine Kvin. Ponovo zavlada borbeno ćutanje. — Ipak — reče Kvin i namernom brižljivošću ugasi cigaretu. — lpak ćete morati da ispitate tu mogućnost svim sredstvima vaše fabrike. — Siguran sam da ne mogu preduzeti takvu stvar, gospodine Kvin. Nadam se da ne mislite ozbiljno da ćemo se mešati u mesnu politiku. — Nemate drugog izbora. Pretpostavimo da iznesem pred javnost moje činjenice, bez dokaza. Dokazni materijal je dovoljno posredan. — Učinite kako vam odgovara. — Ali, to mi ne bi odgovaralo. Stvarni dokazi bili bi mnogo bolji.

A ni vama ne bi išlo u račun, jer bi takav publicitet bio vrlo štetan za vašu fabriku. Pretpostavljam da ste vrlo dobro upoznati sa strogim zakonima protiv korišćenja robota na nastanjenim svetovima. — Svakako! — odvrati Lening oštro. — Poznato vam je, takođe, da je firma „Američki roboti i mehanički ljudi" jedini proizvođač pozitronskih robota u Sunčevom sistemu, a ako je Bajerli robot — onda je pozitronski robot. Poznato vam je, dalje, da se pozitronski roboti iznajmljuju, a ne prodaju; da vaša fabrika ostaje vlasnik i rukovodiiac svakog robota i da je, stoga, odgovorna za svaku njihovu akciju. — Vrlo se lako može dokazati, gospodine Kvin, da nikad nismo proizveli nijednog čovekolikog robota. — Ali, može da se napravi? Mislim jedino na mogućnost. — Da. Može se napraviti — A pretpostavljam čak i u tajnosti, tako da ne bude ni zabeleženo u vašim knjigama. — Sve, izuzev pozitronskog mozga. U ovo je uključeno suviše mnogo činilaca, a uz to postoji i najstroža državna kontrola. — Da, ali roboti se istroše, propadnu, pokvare... i onda se demontiraju. — A pozitronski mozgovi se ponovo koriste ili uništavaju. — Odista? — Frencis Kvin dopusti da mu u glasu zazvuči sarkazam. — Ali, ako jedan mozak slučajno ne bi bio uništen. a desilo bi se da jedno čovekoliko telo čeka na mozak? — Nemoguće! — Morali biste da to dokažete vladi i javnosti, pa zašto ne biste dokazali sada i meni? — Kakva bi mogla da bude naša namera? — upita Lening u očajanju. — Gde je naš motiv? Verujte da posedujemo bar minimum razuma. — Smirite se, dragi gospodine. Vaša fabrika bila bi više nego zadovoljna kad bi pojedina Područja dopustila korišćenje čovekolikih pozitronskih robota na nenastanjenim svetovima. Zarade bi bile

ogromne. Međutim, predrasude javnosti protiv ovakve prakse suviše su velike. Pretpostavimo da prvo naviknemo javnost na takve robote. Na primer: imamo veštog advokata, dobrog gradonačelnika, a on je robot. Zašto ne bismo onda kupili slugu-robota? Potpuno fantastično. Gotovo šaljivo srozavanje na nivo smešnog. — I meni se tako čini. Ali zašto ne dokažete? Ili biste još uvek više voleli da to pokušate dokazati javnosti? Svetlost u kancelariji postajala je sve slabija, ali je još uvek bila dovoljno jaka da otkrije lice doktora Leninga crveno od nemoćnog besa. Robotičar prstom polako dodirnu jedno dugme indirektno osvetljenje postepeno se upali. — Pa, proveriću — progunđa Lening. Teško je bilo opisati lice Stiva Bajerlija. Krštenica je kazivala da ima četrdeset godina, a tako je i izgledao. Ali, bio je to zdrav, dobro uhranjen i dobrodušan četrdesetogodišnjak, koji je automatski opvrgavao mišljenje da „izgleda koliko ima godina '. Bilo je to naročito tačno kad bi se smejao, a sada je to činio. Glasno i neprekidno, zatim bi se za trenutak smirio, da bi ponovo započeo... Lice Alfreda Leninga pretvoriio se u leđenu masku osude i neodobravanja. On učini kratak pokret prema ženi koja je sedela kraj njega, ali njene tanke, beskrvne usne samo su se malo napućile. Bajerii ju se povrati dah. — Odista, doktore Lening... odista... ja...ja... ja da sam robot? Lening oštio procedi kroza rube: — To ne tvrdim ja, gospodine. Bio bih vrlo zadovoljan ako ste pripadnik ćovečanstva. A pošto vas naša fabrika nikad nije proizvela, sasvim sam siguran da ste to — u svakom slučaju u zakonskom smislu Medutim, pošto nam je tvrđenje da ste robot iznela vrlo ozbiljno jedna ličnost od izvesnog ugleda... — Ne pominjite još ime, ako bi to i najmanje smetalo vašem moralu. No, primera radi, recimo da je to bio Frencis Kvin i —

produžimo. Lening oštro udahnu zbog ovog prekida i besno zastade pre nego što nastavi još hladnije: — ... jedna ličnost od izvesnog ugleda, a ne želim da se igram nagađanja o njenom identitetu, prinuđen sam da zatražim vašu saradnju u opovrgavanju tog tvrđenja. Sama činjenica da se ovakvo tvrdenje može izneti i predati javnosti sredstvima koja ovaj čovek ima na raspolaganju, bila bi težak udarac za preduzeće koje predstavljam. čak i u slučaju kad optužba nikad ne bi bila dokazana. Da li me razumete? — O, da. Vaš položaj mi je potpuno jasan. Samo, optužba je smešna, ali neprilika u kojoj se nalazite, svakako nije. Izvinite, molim vas, ako vas je moj smeh uvredio. Smejao sam se optužbi, a ne vašoj neprilici. Kako mogu da vam pomognem? — Vrlo jednostavno. Treba samo da odete u neki restoran i da, u prisustvu svedoka, poručite obed, dopustite da vas snime i pojedete jelo. — Lening se zavali u svojoj fotelji, jer je najgori deo razgovora prošao. Žena kraj njega posmatrala je Bajerlija primetno zamišljena izraza, ali nije progovorila ni reči. Oči Stiva Bajerlija srele su se za trenutak s njenim pogledom, koji ih kratko zadrža, a zatim se okrenu robotičaru. Za trenutak su Bajerlijevi prsti zamišljeno prelazili preko bronzanog pridrživača hartije, koji je bio jedini ukras na njegovom pisaćem stolu. Posle toga reče mirno: — Ne mogu da vam to učinim. — On podiže ruku: — Samo trenutak, doktore Lening. Shvatam činjenicu da je ceia ova stvar vrlo neprijatna za vas, da ste uvučeni u nju protiv svoje volje i da osećate kako igrate nedostojnu, čak smešnu ulogu. Međutim, stvar je još mnogo intimnije vezana za mene i zato vas molim da budete tolerantni. — Prvo: zašto smatrate da vas Kvin, ta ličnost od izvesnog ugleda, nije prevarila da bi vas navela da preduzimate tačno ovo što sada činite? — Zbog toga što mi se čini jedva verovatnim da bi jedna ugledna

ličnost ugrozila sebe na tako smešan način, ako ne bi bila ubeđena da stoji na sigurnom tlu. — Ne poznajete Kvina — reče Bajerli, a iz njegovih očiju nestao je osmeh. — Ume on da napravi sigurno tlo od ivice litice na kojoj ni divokoza ne bi mogla da stoji. Pretpostavljam da vam je izneo pojedinosti istraživanja, za koja tvrdi da je učinio o meni? — Dovoljno da me ubedi da bi bilo suviše komplikovano da naše preduzeće pokuša da ih opovrgne, kad vi to možete mnogo lakše učiniti. — To znači da mu verujete kad tvrdi da nikada ne jedem. Vi ste naučnik, doktore Lening. Razmislite malo o potrebnoj logici. Nisam viđen kako jedem, prema tome nikad ne jedem quod est demonstrandum 6 Ovo je ipak suviše! — Koristite taktiku javnog tužioca da biste zamrsili nešto što je u stvari vrlo jednostavno. — Naprotiv, pokušavam da razjasnim situaciju koju vi i Kvin pravite vrlo komplikovanom. Ne spavam mnogo, to je tačno, a svakako ne spavam na javnom mestu. Nikad nisam mario da jedem s drugim ljudima. To je, istina, neuobičajena idiosinkrazija, verovatno neurotičkog karaktera, ali koja nikome ne šteti. Pretpostavimo da imamo političara koji želi da pobedi kandidata koji je za reforme, i to pobedi po svaku cenu, te, istražujući njegov privatni život, dozna za takve nastranosti. Pretpostavimo dalje da, u cilju da bi što više mogao da opanjka svog protivkandidata, dođe u vaše preduzeće, jer ono predstavlja idealan instrument. Zar biste očekivali od njega da vam kaže: „Onaj čovek je robot zbog toga što gotovo nikad ne jede u društvu drugih ljudi; nisam ga nikad video da zaspi usred nekog suđenja, a jednom, kad sam provirio kroz njegov prozor u ponoć, sedeo je s knjigom pred sobom. Najzad, zavirio sam u njegov frižider i u njemu nije bilo nikakve hrane.“ Da vam je to rekao, sigurno biste poslali po ludačku košulju. Ali ako vam kaže: „On nikad ne spava; on nikad ne jede“, onda vas

zaprepašćenje od takvog tvrđenja do te mere zaslepi da zaboravite na činjenicu da je nemoguće dokazati takva tvrđenja. Vi igrate njegovu igru doprinoseći širenju ove intrige. — Bez obzira da li ovu stvar smatrate ozbiljnom ili ne, gospodine — započe Lening pretećom tvrdoglavošću — potreban je samo obed, koji sam pomenuo, da bismo je okončali. Bajerli se ponovo okrenu ženi koja ga je i dalje posmatrala bez izraza. — Izvinite, da li sam dobro čuo vaše ime: doktor Suzan Kalvin? — Da, gospodine Bajerli. — Niste li vi psiholog „Američkih robota"? — Robopsiholog. — Zar se roboti intelektualno toliko razlikuju od ljudi? — Ogromno se razlikuju. — Ona se hladno osmehnu. — Roboti su u suštini pristojni. Bajerlijeve usne razvukoše se u vedar osmeh. — Bogme, ovo je oštar udarac! Međutim, hteo sam ovo da vam kažem: Pošto ste psiho ... robopsiholog, a pored toga žena, kladim se da ste učinili nešto na šta doktor Lening nije ni pomislio. — A šta je to? — Sigurno imate nešto za jelo u vašoj torbi? Nešto u magnovenju blesnu u uvek ravnodušnom njenom pogledu. — Iznenađujete me, gospodine Bajerli — reče Suzan Kalvin. I, otvorivši svoju torbu, ona izvadi jabuku i mirno je pruži Bajerliju. Doktor Lening, koji se naglo trgnuo, pratio je spori pokret pri prelaženju jabuke iz ruke u ruku oštrim, budnim očima. Stiv Bajerli mirno zagrize jabuku i mirno proguta zalogaj. — Da li ste videli, doktore Lening? — Doktor Lening se osmehnu s toliko primetnim olakšanjem da su mu čak i veđe izgledale dobroćudne. S olakšanjem, koje je živelo svega jedan kratak trenutak. — Bila sam radoznala da vidim hoćete li pojesti jabuku — reče Suzan Kalvin. — Međutim, jasno je da u datom slučaju ovo ništa ne

dokazuje. — Zašto? — osmehnu se Bajerli. — Ne dokazuje. Očigledno je, doktore Lening, da bi ovaj čovek morao da bude savršena imitacija, ako je čovekoliki robot. On je gotovo suviše ljudski da bi bio verovatan. Najzad, posmatrali smo i proučavali ljudska bića ceo naš život, i stoga bi bilo potpuno nemoguće da nam se podvali s nečim što bi bilo samo približno tačno. Moralo bi da bude savršeno tačno. Pogledajte njegovu kožu, kvalitet očiju, oblik kostiju njegove ruke. Ako je on robot, volela bih da smo ga mi napravili, jer je to dobar posao. A sad mi recite da li pretpostavljate da bi neko, ko je sposoban da obrati poažnju na takve istančane pojedinosti, prenebregnuo nekoliko sitnih uredaja koji bi se pobrinuli za stvari kao što su jelo, san, eliminacija? Možda samo za slučaj opasnosti, kao, na primer, da se izbegnu situacije kao što je ova. Prema tome, jedan obed u stvari ne dokazuje ništa. — Samo trenutak! — procedi Lening. — Nisam, ipak, potpuna budala, kakvom me vas dvoje pokušavate predstaviti. Nisam uopšte zainteresovan za problem da li je Bajerli čovek ili ne. Mene jedino zanima da naše preduzeće izvučem iz neprilike. Jedan obed u javnosti dokrajčio bi celu stvar i ona bi ostala takva, bez obzira šta bi Kvin učinio. A pojedinosti možemo prepustiti advokatima i robopsiholozima. — Ipak, zaboravljate politički aspekt cele situacije — reče Bajerli. — Želim da budem izabran, a Kvin hoće da to spreči. Uostalom, i primetili ste svakako da ste pomenuli njegovo ime. Poslužio sam se jevtinim trikom, ali znao sam da ćete reći njegovo ime pre nego što budemo završili naš razgovor. Lening pocrvene i upita: — Kakve veze imaju izbori s tim? — Propaganda deluje u oba pravca, doktore Lening. Ako Kvin želi da me nazove robotom i ima hrabrosti da to učini, ja imam hrabrosti da igram njegovu igru. — Hoćete da kažete ... — Lening je očigledno bio zaprepašćen.

— Tačno to. Hoću da kažem da ću ga pustiti da produži svojim putem, da izabere svoje uže, da isproba njegovu jačinu, da odseče potrebnu dužinu, da napravi omču, da stavi svoju glavu u nju i da se isceri. Ono malo što preostaje, mogu i sam da učinim. — Vanredno ste samopouzdani. — Pođimo, Alfred! — reče Suzan Kalvin i ustade. — Ne možemo promeniti njegovu odluku. — Vi to razumete— reče Bajerli osmehnuvši se blago. — Jer ste i ljudski psiholog. No, samopouzdanje koje je Suzan Kalvin primetiia možda nije bilo tako veliko iste večeri, kad je Bajerli zaustavio svoj automobil na automatskoj stazi koja vodi u podzemnu garažu, i dok je koračao stazom koja je vodila do ulaza u njegovu kuću. Čovek u kolicima podiže pogled kad je Bajerli ušao i osmehnu se. Bajerlijevo lice ozari se ljubavlju. Priđe čoveku. Glas bogalja bio je promukao, hrapav šapat koji je dolazio iz usta zauvek iskrivljenih, na licu prekrivenom ožiljeima. — Zakasnio si, Stive! — Znam, Džone, znam. Ali, danas sam morao da se izvlačim iz čudne i interesantne neprilike. — Zar? — Ni lice sa ožiljeima, ni uništeni glas nisu mogli da odražavaju nikakvo osećanje, ali u bistrim oćima videla se zabrinutost. — Nadam se da nije bilo ničega što sam nisi mogao da rešiš? — Nisam sasvim siguran. Možda će mi biti potrebna tvoja pomoć, jer ti si mozak u našoj porodici. Hoćeš li da te iznesem u vrt? Veče je divno. Dve snažne ruke podigoše Džona iz kolica. Blago, gotovo milujući ga, Bajerlijeve ruke obgrliše mu ramena i obuhvatiše patrljke njegovih nogu. Pažljivo i polako koračao je kroz sobe, zatim blagom rampom izgrađenom radi kolica, a zatim izide na zadnja vrata u vrt iza kuće, okružen visokim zidom i bodljikavom žicom. — Zašto me nisi pustio da koristim kolica? Ovo je glupo.

— Zbog toga što više volim da te ponesem. Da li se ljutiš? Znaš i sam da si isto toliko srećan kad možeš da se rešiš tih motorizovanih kolica, kao i ja da te iznesem. Kako se osećaš danas? — On spusti Džona sa beskrajnom pažnjom na travu. — Kako bih se osećao? No, pričaj mi o svojim nezgodama. — Kvinova izborna kampanja zasnivaće se na činjenici što tvrdi da sam robot. — Otkuda znaš? — upita Džon i raširi oči. — To je nemoguće! Ne verujem! — Kažem ti da je tako. Poslao je jednog od najistaknutijih naučnika „Američkih robota" kod mene u kancelariju da razgovara sa mnom. — Da, vidim! Vidim! — reče Džon, dok je rukama čupkao travu. — Medutim, možemo mu dopustiti da odabere svoj teren — reče Bajerli. — Imam jednu ideju. Saslušaj me i reci da li možemo da to učinimo . . . U Leningovoj kancelariji te večeri je vladala borba ukrštenih pogleda. Frencis Kvin gledao je zamišljeno u Leninga. Leningov pogled bio je besno upravljen u Suzan Kalvin, koja je, sa svoje strane, ravnodušno posmatrala Kvina. Kvin prekide tišinu mučnim naporom da sve prikaže lakim. — Blef! — Hoćete li da stavite vaš ulog na tu kartu, gospodine Kvin? — upita Suzan Kalvin ravnodušno. — U stvari, to je vaša karta. — Slušajte, Kvin — reče Lening, prikrivajući besom svoj duboki pesimizam. — Učinili smo ono što ste tražili. Videli smo da je taj čovek jeo. Smešno je pretpostaviti da je robot. — A da li i vi tako mislite? — obrati se Kvin doktorki Kalvin — Lening kaže da ste stručnjak. — Slušajte, Suzan ... — reče Lening skoro preteći. Kvin ga naglo prekide: — Zašto je ne pustite da govori, čoveče? Sedi ovde već pola sata,

a nije progovorila ni reči. Lening se osećao potpuno uznemirenim. Od onoga što je dosad iskusio, samo jedan korak ga je odvajao od početka ludila. On reče: — U redu. Recite šta imate, Suzan. Nećemo vas prekidati. Suzan Kalvin pogleda nezainteresovano Leninga zatim uperi svoje hladne oči u Kvina. Najzad reče: — Postoje samo dva puta za konačno utvrđivanje da li je Bajerli robot, gospodine Kvin. Dosad ste izneli samo posredne dokaze, kojima se može optužiti, ali ne može dokazati ... A mislim da je Bajerli dovoljno vešt da opovrgne ovakav materijal. I vi svakako mislite tako . . . inače ne biste došli ovamo. Postoje dva metoda dokaza, fizički i psihološki. Fizički: možete ga secirati ili koristiti rendgenske zrake. Kako ćete uspeti u tome, to je vaša stvar. Psihološki: njegovo držanje može se proučavati; ako je pozitronski robot, mora da se pridržava tri zakona robotike. Pozitronski mozak ne može da se napravi bez njih. Mislim da su vam poznati ti zakoni, gospodine Kvin. Ona ih je navela pažljivo, jasno, izgovarajući reč po reč teksta, koji je velikim slovima odštampan na prvoj strani Priručnika robotike. — Čuo sam za njih — reče Kvin nemamo. — U tome slučaju, cela stvar može vrlo lako da se reši — primeti Suzan Kalvin suvo. — Ako Bajerli prekrši jedan od ta tri zakona — onda nije robot. Na žalost, ovaj proces deluje samo u jednom pravcu. Ako se, čak, i pridržava tih zakona, to ipak ne dokazuje ni jedno ni drugo. — Zašto da ne, doktore? — upita Kvin podižući obrve. — Zbog toga što su, ako dobro promislite, tri zakona robotike bitni rukovodcći principi većine etičkih sistema u svetu. Razumljivo je pretpostaviti da svako ljudsko biće poseduje nagon samoodržanja. A to je Zakon 3 za robota. Isto tako, svako „dobro“ ljudsko biće, koje ima društvenu svest i osećanje odgovornosti, poštovaće određene autoritete: poslušaće svog lekara, rukovodioca, vladu, psihijatra, sugrađanina; on će se pridržavati zakona, propisa i običaja, čak i u

slučaju ako su oni u suprotnosti s njegovom udobnošću ili njegovom bezbednošću. A to je Zakon 2 za robota. Isto tako, pretpostavlja se da svako „dobro“ ljudsko biće voli svog bližnjeg kao samoga sebe, štiti svog bližnjeg i izlaže opasnostima svoj život da bi spasao drugoga. A to je Zakon 1 za robote. Da se izrazim potpuno jednostavno: ako se Bajerli pridržavao svih zakona robotike, on je možda robot, a možda samo dobar čovek. — Ali, ovim tvrdite da nikako ne možete dokazati da je robot — primeti Kvin. — Možda bih bila u stanju da dokažem da nije robot. — To nije dokaz koji želim. — Dobićete dokaze kakvi postoje. Sami odgovarate za ono što tražite. Tog trenutka Lening se iznenada seti nečega. — Da li je nekome od vas palo na um da je zvanje javnog tužioca prilično čudno zanimanje za robota? — primeti. — Goniti ljudska bića ... osuđivati ih na smrt . .. naneti im nepopravljive povrede . .. — Ne! Ne možete se izvući na ovaj način — reče Kvin, iznenada zainteresovan. — Činjenica što je javni tužilac ne čini ga ljudskim bićem. Zar niste upoznati s njegovim radom? Zar ne znate da se hvali kako nikad nije gonio nevinog čoveka; da ima desetine ljudi kojima nije suđeno zbog toga što ga dokazi protiv njih nisu zadovoljavali, mada je, sasvim verovatno, mogao navesti porotu da ih uništi atomiziranjem? Ovo je tačno. — Ne, ne, gospodine Kvin — odgovori Lening, čiji su suvi obrazi podrhtavali. — Ne postoji ništa u zakonima robotike što bi dopuštalo da se presuđuje o ljudskoj krivici. Robot ne može da presudi da li je jedno ljudsko biće zločinac ili pravednik. — Alfred, ne govorite gluposti! — reče Suzan Kalvin umorna glasa. — Šta bi se desilo ako bi robot naišao na nekog ludaka koji hoće da zapali kuću punu ljudi? Sprečio bi ludaka, nije li tako? — Naravno.

— A kad bi se jedini način da ga spreči sastojao u tome da ga ubije . . . Lening ispusti gotovo nečujan zvuk iz svoga grla. Ništa više. — Odgovor na ovo glasi da bi učinio sve što može da ne ubije ludaka, Alfred. Ali, ako bi ludak umro, robotu bi bila potrebna psihoterapija zbog toga što bi vrlo lako mogao da se poremeti zbog dileme koja je postavljena pred njega: prekršio je Zakon 1 da bi se pridržavao Zakona 1 u jednom višem smislu. Ali, jedno ljudsko biće bilo bi mrtvo, a robot ga je ubio. — Pa, da li je Bajerli lud? — upita Lening što je mogao sarkastičnije. — Ne, on sam nije ubio nijednog čoveka. Iznosio je samo činjenice koje su jedno određeno ljudsko biće predstavljale kao opasno za široku masu drugih ljudskih bića, koje nazivamo društvom. On štiti veći broj i time se pridržava Zakona 1 u njegovom najvišem potencijalu. I to je granica do koje ide. A sudija je onaj koji osuduje zločinca na smrt ili robiju, pošto porota odluči o njegovoj krivici ili nevinosti. Čuvar zatvora ga drži na robiji, a dželat ga ubija. A gospodin Bajerli nije učinio ništa drugo nego je samo utvrdio istinu i pomogao društvu. U stvari, gospodine Kvin — produži Suzan Kalvin — proučila sam život i karijeru Stiva Bajerlija, pošto ste našu pažnju skrenuli na ovaj problem. Utvrdila sam da nikad nije zatražio smrtnu kaznu u svom zaključnom govom poroti. Utvrdila sam, takođe, da se izjašnjavao za ukidanje smrtne kazne i da je vrlo širokogrudo pomagao ustanove koje se bave istraživanjem kriminalne neurofiziologije. Bajerli, očigledno, više vemje u lečenje nego u kažnjavanje zločina. Ovo smatram značajanim. — Zar? — osmehnu se Kvin. — Značajnim za izvestan prizvuk robotike, možda? — Možda. Zašto da odričemo? Postupci kao što su njegovi mogu da dolaze jedino od robota ili od vrlo časnog i pristojnog ljudskog bića. Ali, ne zaboravite da ne postoji mogućnost da se napravi razlika

između robota i najboljeg ljudskog bića. Kvin se zavali u stolici. Glas mu je podrhtavao od nestrpljenja. — Doktore Lening, mislim da je potpuno mogućno da se napravi čovekoliki robot, koji bi po svom izgledu tačno odgovarao ljudskom biću, nije li tako? Lening pročisti grlo, razmišljajući dugo. — Mi smo to eksperimentalno učinili — reče oklevajući. — Ali, naravno, nismo ugradili pozitronski mozak. Koristeći ženske oplodne ćelije i kontrolišući hormone, mogućno je da se stvori ljudsko meso i koža na kosturu veštačkih pozitronskih silikon-skih materija. Površinsko ispitivanje ne bi ništa otkrilo. Oči, kosa i koža bili bi stvarno ljudski, a ne čovekoliki. Ako bismo još ugradili pozitronski mozak i razne druge uređaje, imali biste čovekolikog robota. — Koliko bi dugo potrajalo da se napravi ovakav robot? — upita Kvin odsečno. — Ako se raspolaže celokupnom opremom, uređajima i sastavnim delovima: mozak, kostur, ženske oplodne ćelije, odgovarajući hormoni i zračenja ... — pa, recimo, oko dva meseca. — U tome slučaju videćemo kako gospodin Bajerli izgleda iznutra — reče političar i podiže se sa stolice. — To će pogoditi i vaše preduzeće . . . Ali, pružio sam vam mogućnost da se izvučete. Lening se nestrpljivo i ljutito obrati Suzan Kalvin kad su ostali sami: — Zašto ste uporno ... Stvarno ljutita, ona odgovori odmah i oštro: — Šta želite: istinu ili moju ostavku? Neću da lažem za vas. Naše preduzeće može da se pobrine samo za sebe. Nemojte da postanete kukavica. — A šta će se desiti kad otvori Bajerlija i iz njega ispadnu točkići i zupčanici — reče Lening. — Šta ćemo onda? — Neće ga stvoriti — odvrati Suzan Kalvin prezrivo. — Bajerli je u najmanju ruku isto toliko vešt kao Kvin.

Vest se proširila gradom sedam dana pre nego što je istaknuta Bajerlijeva kandidatura. Ali, „proširila" je pogrešan izraz. Ona je teturala gradom, puzala, uvlačila se. Počeo je smeh. Šale su bile slobodne. A postepeno, dok je daleka Kvinova ruka vrlo postupno pojačavala pritisak, smeh je postajao sve usiljeniji, javio se element neizvesnosti i ljudi su stali da se pitaju. Sastanak na kome je trebalo odrediti kandidata bio je mučan. Nije bio predviđen nikakav protivkandidat. Nedelju dana ranije bila je mogućna samo kandidatura Stiva Bajerlija. Čak i sada nije postojao zamenik. Naimenovali su ga za kandidata, ali zavladala je opšta pometnja. Ne bi bilo takvo zlo da prosečni pojedinac nije bio rastrzan između ogromnosti optužbe — ako je istinita, i senzacionalne gluposti — ako je lažna. Dan posle Bajerliovog imenovanja, za kandidata, jedan list je najzad objavio najvažnije momente iz dugog razgovora s doktorom Suzan Kalvin, „stručnjakom za robopsihologiju i pozitroniku, čuvenim u celom svetu“. Ono što se posle toga desilo, opisano je u javnosti vrlo sažeto. A to je bilo ono na šta su čekali konzervativci. Oni nisu bili politička stranka, niti su tvrdili da predstavljaju neku formalnu religiju. U suštini, to su bili oni koji se nisu prilagodili onome što se nekad zvalo Atomsko doba, u danima kad su atomi predstavljali novinu. Danas su to bili „ljudi koji žele jednostavan život“, koji su čeznuli za životom koji onima, koji su u njemu živeli, svakako nije izgledao toliko jednostavan, a koji su, prema tome, i sami bili ljudi koji su stvamo živeli jednostavnim životom. Konzervativci nisu tražili nove razloge da mrze robote i njihove proizvođače. Međutim, jedan novi razlog, kao što je bila Kvinova optužba i analiza Suzan Kalvin, bilo je dovoljan da mržnja postane javna. Ogromna fabrika „Američki roboti“ postala je košnica koja je rađala naoružane stražare. Pripremali su se za rat.

A u gradu, kuća Stiva Bajerlija bila je prepuna policajaca. Politička kampanja je, naravno, izgubila sve ostale ciljeve i bila je slična izbornoj kampanji jedino po tome što je predstavljala nešto što je popunjavalo prazninu između naimenovanja kandidata i samih izbora. Stiv Bajerli nije dopustio da ga uznemiri džandrljivi mali čovek. Ostao je takode potpuno miran uprkos policijskim uniformama u pozadini. Izvan kuće, iza stroja mrkih čuvara, novinari i foto-reporteri su čekali, prema tradiciji svog esnafa. Jedna preduzimljiva televizijska stanica uperila je čak teleobjektiv u ulazna vrata skromne kuće javnog tužioca, dok je tobože uzbuđeni spiker davao senzacionalističke komentare. Nervozni mali čovek se približi pružajući ispisanu hartiju. — Gospodine Bajerli, ovo je sudsko naređenje koje me ovlašćuje da pretražim ovu kuću i utvrdim da li se u njoj ne kriju ilegalni .. . ovaj . . . mehanički ljudi ili roboti bilo koje vrste. Bajerli pruži ruku i uze hartiju, nemamo je pogleda i vrati. — Sve je u redu. Samo napred! Izvršite vaš zadatak. Gospođo Hopen — obrati se svojoj kućnoj pomoćnici, koja je oklevajući ušla iz susedne sobe — pođite, molim vas, s njima i pomozite im ako možete. Mali čovek, koji se zvao Harovej, zastade oklevajući, zatim pocrvene, izbegavajući Bajerlijev pogled, i najzad promrmlja dvojici policajaca: — Pođimo! Vratio se posle deset minuta. — Gotovo? — upita Bajerli glasom čoveka koji nije naročito zainteresovan ni za pitanje ni za odgovor. Harovej pročisti grlo, rdavo započe u falsetu, zatim nastavi ljutito: — Gospodine Bajerli, naše posebno naređenje zahteva od nas da vrlo pažljivo pretražimo kuću. — Zar to niste učinili? — Rečeno nam je tačno šta da potražimo.