— Pa? — Ukratko, i da ne bismo okolišali, gospodine Bajerli, rečeno nam je da pregledamo i vas. — Mene? — reče javni tužilac, a osmeh se raširi po njegovom licu. — A kako nameravate da to učinite? — Imamo aparat za penet-zračenje... — To znači da želite da me pregledate rendgenskim zracima? Imate li ovlašćenje? — Videli ste moj nalog za pretres. — Mogu li ponovo da ga pogledam? Harovej, čije se čelo presijavalo od nečeg znatno jačeg od običnog entuzijazma, pruži mu po drugi put nalog za pretres. — Ovde je zapisano sve što treba da pretresete — reče Bajerli mirno. — Navodim: „Kuća za stanovanje, koja je vlasništvo Stiva Bajerlija, a nalazi se u ulici Vilougrov broj 355, zajedno sa garažom, skladištem, ostavom ili drugim zgradama koje joj pripadaju"... ovaj... i tako dalje. Sasvim u redu. Ali, ovde ništa ne piše o tome da pretražite moju unutrašnjost, čoveče. Ja nisam deo kuće. Imate pravo da pretresete moje odelo, ako smatrate da sam sakrio nekog robota u džepu. Harovej nije imao nikakve sumnje u pogledu toga kome zahvaljuje svoje nameštenje. Nije uopšte nameravao da ustukne, jer mu se pružila mogućnost da zasluži mnogo bolje zaposlenje, to jest s većom platom. — Slušajte! — reče sa prizvukom ljutitosti. — Imam pravo da pretresem nameštaj u vašoj kući i sve ostalo što nađem u njoj. A i vi ste u kući, zar ne? — Vrlo značajan zaključak. Da, ja sam u kući. Ali nisam komad nameštaja. Kao građanin s odgovornošću odraslog čoveka, a imam uverenje psihijatra koje to dokazuje, imam izvesna prava na osnovu Ustava Područja. Ova hartija nije dovoljna. Ako biste me pregledali, to bi predstavljalo kršenje mojih ličnih prava zagarantovanih Ustavom. — Svakako. Ali, ako ste robot, nemate lična prava.
— Tačno, ali ova hartija ipak nije dovoljna, jer me izričito priznaje za ljudsko biće. — Gde? — viknu Harovej i zgrabi dokument. — Tamo gde piše „kuća koja je vlasništvo" i tako dalje. Robot ne može da poseduje sopstveni imetak. Uostalom, možete reći vašem poslodavcu, gospodine Harovej, da će, ukoliko ispostavi sličan dokumenat u kome me izričito ne priznaje kao ljudsko biće, odmah imati pred sobom zadržavajuću odluku i građansku tužbu, koja će ga prisiliti da dokaže da sam robot na osnovu obaveštenja koja sada poseduje, ili će biti prisiljen da plati ogromnu kaznu zbog pokušaja da me nezakonito liši mojih prava na osnovu Ustava Područja. Recite mu to, svakako. Harovej pođe prema vratima, zatim se okrenu i reče: — Vi ste vrlo lukav advokat... — Ruka mu je bila u džepu. Stajao je tako jedan trenutak. Zatim ode, osmehujući se u pravcu televizijskog objektiva, mašući novinarima i viknuvši: — Imaćemo nešto za vas sutra, momci! Sasvim sigurno! U svom automobilu Harovej se zavali, izvuče majušni mehanizam iz džepa i pažljivo ga pogleda. Prvi put je napravio snimak refieksnim rendgenskim zracima. Nadao se da je kako treba obavio posao. Kvin i Bajeril nisu se nikad sreli sami licem u lice. Ali, vizor-fon bio je vrlo blizu tome. U stvari, shvaćeno bukvalno, možda je bila tačna reč da je za svakoga od njih onaj drugi bio crno-bela šara niza fotoćelija. Kvin je pozvao Bajerlija i prvi je progovorio bez naročitih ceremonija: — Smatram da biste želeli znati, Bajerli, da imam nameru da objavim činjenicu da nosite zaštitni štit protiv penet-zračenja. — Zar? U tom slučaju ste ovo verovatno već objavili. Sve mi se čini da nadobudni predstavnici naše štampe već duže vremena prisluškuju moje razgovore. Znam vrlo dobro da prisluškuju na svim mojim zvaničnim telefonima i zbog toga sam u poslednje vreme
boravio stalno kod kuće. — Bajerli je bio ljubazan, gotovo pričljiv. Kvinove usne se neprimetno stisnuše. — Ovaj razgovor je potpuno zaštićen. Niko ne može da prisluškuje, a govorim uz izvesnu opasnost po tvoju ličnost. Pretpostavljam da je tako. Niko ne zna da stojite iza ove kampanje. Niko to ne zna zvanično, u najmanju ruku. Niko ne zna ni nezvanično. Ne bih se brinuo za to da sam na vašem mestu. Dakle, imam na sebi štit? Pretpostavljam da ste to otkrili kad je snimak penet-zračenjem, koga je vaš lakej napravio danas, bio potpuno taman. — Mislim da shvatate, Bajerli, da će svima postati sasvim očigledno da se ne usuđujete podvrgnuti analizi rendgenskih zraka. — A takode da ste vi, ili vaši ljudi, nezakonito pokušali da ugrozite moja lična prava. — Ni sam vrag neće mariti za to! — Možda i hoće. Ovo je odista simbolično za naše dve kampanje, zar ne? Vi nimalo ne marite za prava pojedinačnog građanina, a ja se mnogo brinem za to. Neću se podvrći analizi rendgenskim zracima zbog toga što principijelno hoću da održim svoja ustavna prava. Isto tako kao što ću braniti prava drugih, ako budem izabran. — Ovo bi, nema sumnje, bio vrlo interesantan govor, ali niko vam neće poverovati. Suviše uzvišeno da bi bilo istinito. Još nešto — Kvin iznenada i oštro pređe na drugu temu. — Osoblje u vašoj kući nije sinoć u potpunosti bilo prisutno. — Kako? — Na osnovu izveštaja — Kvin pomeri pred sobom hartije, koje su bile u vidiku vizi-ekrana. — Jedna osoba je nedostajala, jedan bogalj. — Kao što kažete: jedan bogalj — reče Bajerli bezbojna glasa. — Moj stari učitelj, koji živi sa mnom i koji se sad nalazi u unutrašnjosti, gde boravi već puna dva meseca. Uobičajeni izraz u takvim slučajevima je „vrlo potreban odmor". Da li ima vaše dopuštenje? — Vaš učitelj? Neka vrsta naučnika? — Bio je nekad advokat, pre nego što je postao bogalj. Ima
zvanično odobrenje za biofizička istraživanja u sopstvenom laboratorijumu, a odgovarajuće vlasti imaju potpun opis onoga što radi. Mogu vam dati sve te podatke. Njegov rad nije mnogo značajan. Bezazlena i zanimljiva zabava za — siromašnog bogalja. Kao što vidite, nastojim da vam pomognem koliko god mogu. — Da, vidim. A šta taj... učitelj... zna o pravljenju robota? — Ne bih mogao da ocenim obim njegovog znanja na području s kojim nisam upoznat. — Da li bi mogao da nabavi pozitronski mozak? — Upitajte vaše prijatelje iz fabrike „Američki roboti'*. Trebalo bi da znaju. — Biću kratak, Bajerli: Vaš učitelj-bogalj je pravi Stiv Bajerli. Vi ste njegov stvor — robot. Možemo da dokažemo to. On je stradao u automobilskom udesu, a ne vi. Postoje putevi da se ovo utvrdi pomoću policijskih zapisnika. — Zaista? Učinite onda! Želim vam svaku sreću! — A možemo i da pretresemo „vilu“ vašeg takozvanog učitelja, da vidimo šta možemo tamo da pronađemo. — Pa . . . i ne možete, Kvin. — Bajerli se široko osmehnu. — Nesrećna je okolnost za vas što je moj takozvani učitelj bolestan čovek. Njegova viia u unutrašnjosti je mesto njegovog odmora. Njegova lična prava kao odraslog građanina su, naravno, još veća u tim uslovima. Nećete dobiti nalog za pretres bez stvarnih dokaza. Medutim, biću poslednji koji bi vas sprečavao u tom pokušaju. Zavlada poduža stanka, zatim se Kvin nagnu napred tako da se njegov lik na ekranu poveća toliko da su se videle sitne bore na njegovom čelu. — Bajerli, zašto ste toliko uporni? Ne možete pobediti na izborima. — Zar? — Smatrate li da možete? Zar ne vidite da je vaše odbijanje da napravite najmanji pokušaj da opovrgnete optužbe da ste robot, a mogli ste to lako učiniti prekrivši jedan od tri zakona, potpuno ubedilo
ljude da ste odista robot? — Jedino što dosad vidim je činjenica da sam od malo poznatog, ali još uvek prilično nepoznatog, prestoničnog advokata postao ličnost čuvena u celom svetu. Odlični ste propagandista, Kvin! — Ali vi ste robot! — Tako se tvrdi, ali nije dokazano. — Dovoljno je dokazano za birače. — U tom slučaju nema šta da brinete — pobedili ste. — Zbogom — reče Kvin i prvi put ispolji bes, te s treskom spusti vizor-fon. — Zbogom — reče Bajerli savršeno mirno praznom ekranu. Bajerli je svog „učitelja” vratio u grad nedelju dana pre izbora. Vazdušni automobil spustio se brzo u jednom mračnom delu grada. — Ostaćeš ovde do posle izbora — reče mu Bajerli. — Biće bolje ako si sklonjen, za slučaj da stvari počnu rđavo da se razvijaju. Izgledalo je kao da u promuklom glasu, koji je teško prodirao iz Džonovih iskrivljenih usta, zazvuča zabrinutost: — Zar postoji opasnost od nasilja? — Konzervativci prete nasiljem, stoga pretpostavljam da teorijski postoji takva opasnost. U stvari ne očekujem opasnosti. Nemaju stvarne moći. Oni su samo stalni činilac, koji neprekidno stvara uzbuđenja, koja bi posle izvesnog vremena mogla da izazovu pobunu. Nadam se da nemaš ništa protiv toga da ostaneš ovde? Molim te, ostani ovde, jer ne bih bio miran, ako bih morao da se brinem za tebe. — U redu, ostaću. Još uvek misliš da će sve dobro proći? — Siguran sam u to. Da li te je neko uznemiravao tamo? — Niko. Siguran sam. — A tvoj deo posla si dobro završio? — Sasvim dobro. S te strane neće biti nikakvih nezgoda. — U tom slučaju, pazi na sebe i posmatraj sutra televizor, Džone. — Bajerli sitsnu koščatu ruku koja je počivala na njegovoj.
Lentonovo čelo bilo je prava studija neizvesnosti. lmao je savreeno neželjeni posao da rukovodi Bajerlijevom izbornom kampanjom, u kampanji koja uopšte nije bila kampanja, jer je Bajerli odbio da otkrije svoju strategiju, a odbio je i da prihvati Lentonovu. — Ne možete! — Bila je to njegova omiljena rečenica. U stvari, postala je njegova jedina rečenica. — Kažem vam, Stive, ne možete! Stao je ispred javnog tužioca, koji je provodio vreme prelistavajući otkucane stranice svoga govora. — Sklonite se, Stive. Slušajte, konzervativci su organizovali gomilu. Niko neće moći ni da vas čuje. Verovatno će vas kamenovati. Zašto, uopšte, morate da održite govor pred masom? Zašto ne biste snimili govor, zašto vizuelni snimak ne bi valjao? — Vi želite da pobedim na izborima, nije li tako? — upita Bajerli blago. — Da pobedite na izborima! Nećete pobediti, Stive. Pokušavam da vam spasem život. — Ali, nisam u opasnosti. — On nije u opasnosti! On nije u opasnosti! — Lenton ispusti neki čudan, promukao zvuk iz grla. — Znači, izaći ćete na balkon pred pedeset hiljada podivljalih ludaka i pokušaćete da ih urazumite. Sa balkona kao neki srednjovekovni diktator! — Bajerli pogleda na svoj ručni časovnik: — Za oko pet minuta, čim budu slobodne televizijske linije. Lenton odgovori primedbom, neprevodivom na književni jezik. Gomila je ispunila deo trga ograđen užetom. Drveće i kuće izgledali su kao da izrastaju iz mase ljudi. A ostatak sveta posmatrao je prizor preko ultrakratkih talasa. Izbori su bili čisto lokalni, ali ih je pratio ceo svet. Bajerli pomisli na to i osmehnu se. Međutim, u samoj gomili nije bilo ničega što bi izazvalo osmeh. Bilo je bezbroj transparenata i parola na kojima je, u svim mogućim varijantama, pisalo da je on robot. Neprijateljski stav bio je gotovo opipljiv u napetoj atmosferi,
Od samog početka govor nije bio uspešan. Reči govornika uzalud su se borile protiv nerazumljivog vikanja mase i ritmičkih povika konzervativaca, koji su obrazovali ostrvca ljudi u gomili. Bajerli je i dalje govorio polako, bez uzbuđenja... A u kući je Lenton čupao kosu i stenjao i — čekao da padne krv. U prvim redovima došlo je do gužve. Neki koščati građanin izbuljenih očiju i u odeći suviše kratkoj za njegove dugačke udove gurao se napred. Jedan policajac polete za njim, krčeći sebi polako put kroz gomilu. Bajerli ljutito mahnu policajeu da se skloni. Visoki, koščati čovek bio je sad ispod samog balkona. Njegov glas nije mogao da se čuje od galame gomile. Bajerli se nagnu napred: — Šta kažete? Ako imate neko stvarno pitanje, odgovoriću vam. — Zatim se obrati stražaru kraj sebe. — Dovedite onog čoveka gore. Napetost u gomili naglo je porasla. Uzvici „mir“ začuli su se sa svih strana, uzdižući se do urlika, a zatim se sve polako utišalo. Suvi čovek, pocrveneo i dahćući, stajao je sad na balkonu ispred Bajerlija. — Imate li neko pitanje? — reče Bajerli. Suvi čovek buljio je u njega, najzad viknu promuklim glasom; — Udari me! S iznenadnom energijom on isturi ukoso svoju bradu i ponovo viknu: — Udari me! Tvrdiš da nisi robot. Dokaži! Ti ne možeš da udariš ljudsko biće, čudovište jedno! Zavlada čudna, mukla, mrtva tišina, koju prekide Bajerlijev glas: — Nemam nikakvog razloga da vas udarim. Suvi čovek se divlje nasmeja vičući: — Ne možeš da me udariš! 1 nećeš me udariti! Ti nisi ljudsko biće! Ti si čudovište! Ti si imitacija čoveka! A Stiv Bajerli, stisnutih usana, pred mnogim hiljadama koji su lično posmatrali i milionima koji su gledali u svoje ekrane, zamahnu rukom i pesnicom udari čoveka po bradi, tako snažno da je odjeknulo. Izazivač iznenada polete unazad i pade, a na licu mu se odražavalo
samo potpuno iznenađenje. — Žalim! Unesite ga unutra i postarajte se da mu bude udobno. Hteo bih da govorim s njim kad završim govor — reče Bajerli. Kad je Suzan Kalvin pokrenula automobil i pošla, samo se jedan jedini novinar dovoljno povratio od zaprepašćenja i poleteo za njom dobacivši joj pitanje koje se nije čulo. — On je ljudsko biće! — viknu Suzan Kalvin preko ramena. To je bilo dovoljno. Novinar odjuri svojim putem. Ostatak govora mogao bi se opisati kao: „izgovoren, ali se nije čuo". Suzan Kalvin i Stiv Bajerli ponovo su se sreli, nedelju dana pre polaganja zakletve novog gradonačelnika. Bilo je kasno, posle ponoći. — Ne izgledate umorno — primeti Suzan Kalvin. — Možda ću raditi još malo — odgovori Bajerii i osmehnu se. — Nemojte reći Kvinu. — Neću. Ali, kad ste ga već pomenuli, Kvinova priča bila je prilično interesantna. Šteta što je opovrgnuta. Pretpostavljam da znate njegovu teoriju? — Delimično. — Vrlo je dramatična. Stiv Bajerli je bio mlad advokat, snažan govornik i veliki idealista — i imao je određnu obdarenost za biofiziku. Da li ste zainteresovani za robotiku, gospodine Bajerli? — Samo s pravnog stanovišta. — Onaj Stiv Bajerli je bio vrlo zainteresovan. Ali došlo je do udesa. Bajerlijeva žena je poginula, a on je prošao još gore. Izgubio je obe noge, lice mu je potpuno unakaženo, glas uništen. Deo njegovog uma bio je — pomalo poremećen. Nije dopustio da se primeni plastična hirurgija. Povukao se od sveta. Njegova pravna karijera bila je završena. Ostali su mu samo inteligencija i ruke. Nekako je uspeo da dobavi pozitronske mozgove. čak i jedan vrlo kompleksni; mozak koji je posedovao najvišu sposobnost — stvaranje sudova u etičkim probleminia. a to je najveća robotska funkcija koja je dosad razvijena.
Napravio je telo za taj mozak i poučavao ga da bude sve ono što bi on postao. a više nije bio. Poslao ga je u svet kao Stiva Bajerlija, a sam je ostao u pozadini kao stari bogalj-učitelj, koga niko nikad nije video... — Na žalost sam sve ovo oborio udarivši onog čoveka — primeti Bajerli. — Listovi kažu da ste tom prilikom zvanično izjavili da sam ljudsko biće. — Kako se to desilo? Hoćete li mi reći? Nije moglo da bude slučajno. — Pa, nije bilo sasvim slučajno. Kvin je svršio najveći deo posla. Moji ljudi su polako proširili tvrđenje da nikad nisam udario nekog čoveka, da nisam u stanju da udarim čoveka, i da će biti siguran dokaz da sam robot ako to ne učinim u slučaju da budem izazvan. Zbog toga sam i organizovao onaj glupi govor pred hiljadama ljudi, sa svim mogućim propagandnim trikovima i, gotovo neminovno, neka budala je naletela na to. U suštini, nazvao bih to običnim trikom. Stvorena je veštačka atmosfera. koja je dovela do toga. Naravno, emocionalni efekti učinili su moj izbor sigurnim, kao što sam želeo. — Vidim da ste se ubacili u moje polje delatnosti, ali pretpostavljam da to mora svaki političar — reče robopsiholog klimnuvši glavom. — Ne, vrlo žalim što je pošlo ovim putem Volim robote. Volim ih znatno više od ljudskih bića. Ako bi se mogao napraviti robot sposoban da bude društveni rukovodilac, mislim da bi postupao najbolje. Po zakonima robotike ne bi bio u stanju da povredi ljudska bića, bio bi nesposoban za tiraniju, korupciju, glupost, predrasude. A pošto bi prošao njegov izborni period ili nekoliko perioda, otišao bi, mada je besmrtan, zbog toga jer bi za njega bilo nemogućno da povredi ljudska bića stavljajući im do znanja da jedan robot vlada njima. To bi bilo savršeno idealno. — Izuzev činjenice što bi robot mogao da podbaci zbog ograničenosti svojstvenih njegovom mozgu. Pozitronski mozak nikad nije bio ravan kompleksnostima ljudskog mozga — Imao bi savetnike. Čak ni ljudski mozak nije sposoban da vlada
bez pomoći. Bajerli je posmatrao Suzan Kalvin s dubokim interesovanjem. — Zašto se osmehujete, doktore Kalvin? — upita najzad. — Osmehujem se zbog toga što Kvin nije mislio na sve. — Smatrate, prema tome, da nešto nedostaje njegovoj priči. — Samo malo. Tri meseca pre izbora, taj Stiv Bajerli o kome je govorio Kvin, taj slomljeni čovek, boravio je u unutrašnjosti iz nekog tajanstvenog razloga. Vratio se na vreme za onaj vaš čuveni govor. Najzad, ono što je taj stari bogalj učinio jednom, mogao je da napravi i drugi put, pogotovu što je drugi posao bio vrlo jednostavan u poređenju s prvim. — Ne razumem sasvim. Suzan Kalvin ustade i povuče haljinu. Bila je očigledno spremna da ode. — Hoću da kažem da postoji jedna mogućnost kad robot može da udari ljudsko biće ne kršeći Prvi zakon. Jedna jedina mogućnost. — A to je? Suzan Kalvin bila je kraj vrata. Ona reče mirno: — Kad je ljudsko biće koje treba da bude udareno samo jedan drugi robot. — Široko se osmehnu ozarena lica. — Doviđenja, gospodine Bajerli. Nadam se da ću kroz pet godina glasati za vas za položaj Koordinatora Područja. — Moram reći da je ovo vrlo nategnuta ideja — reče Bajerli i nasmeja se. Vrata se zatvoriše za njom. Buljio sam užasnut u nju. — Da li je istina? — Sve — odgovori ona. — A veliki Bajerli bio je samo robot. — O, ne postoji način da se to ikad utvrdi. Mislim da je bio robot. Ali, kad je odlučio da umre, raspršio se u atome, tako da nikad neče biti nikakvog pravnog dokaza. Uostalom, u čemu bi bila razlika?
— Pa... — Imate predrasude prema robotima, koje su potpuno nerazumne. Bajerli je bio vrlo dobar gradonačelnik. Pet godina docnije izabran je za Koordinatora Područja, a kad su Područja Zemlje obrazovala svoju federaciju 2044. godine, postao je prvi Svetski koordinator. Uostalom, u to vreme, Mašine su već rukovodile svetom. — Da, ali... — Nema nikakvog „ali"! Mašine su roboti i one vode svet. Pre pet godina sam otkrila celu istinu. Bilo je to 2052. godine, i Bajerli je završavao svoj drugi izborni period kao Svetski koordinator...
9. Sukob koji se može izbeći U svojoj privatnoj radnoj sobi, Koordinator je imao kamin, tu čudnu srednjovekovnu stvar. No, čovek iz srednjeg veka ne bi ga svakako prepoznao kao takvog, pošto nije imao neki funkcionalni značaj. Mirni talasasti plamen ležao je u izolovanom odeljenju iza providnog komada kvarca. Panjevi su se palili na udaljenost pomoču neznatnog skretanja zraka energije, koji je napajao javne zgrade u gradu. Isto dugme, koje je kontrolisalo paljenje, prvo bi izbacivalo pepeo od prethodne vatre, a zatim bi ubacilo sveže drvo. Kao što se vidi, bio je to potpuno pripitomljeni kamin. Ali, vatra je bila prava. Bila je povezana mikrofonom, tako da se čulo njeno pucketanje, a moglo se videti i kako plamen podrhtava u vazdušnoj struji koja ga je hranila. Koordinatorova crvena čaša odražavala je u minijaturi igru plamena, a u još manjoj odražavala se i u njegovim zamišljenim zenicama. A takođe u hladnim zenicama njegovog gosta, doktora Suzan Kalvin iz fabrike „Američki roboti i mehanički ljudi". — Nisam vas pozvao ovamo samo iz konblucionalnih razloga, Suzan — reče Koordinator. — Nisam to ni mislila, Stive — odgovori ona. — A ipak ne znam tačno kako da izložim svoj problem. S jedne strane, možda ne znači ništa. S druge, pak, možda je to kraj čovečanstva.
— Nailazila sam na mnoge probleme koji su predstavljali istu alternativu, Stiv. Mislim da su svi problemi takvi. — Odista? Onda ocenite sledeće: Svetske čeličane javljaju o superprodukciji od dvadeset hiljada tona. Izgradnja Meksičkog kanala kasni dva meseca. Rudnici žive u Almadenu od proletos imaju manju proizvodnju, dok Hidroponične fabrike u Tejencinu otpuštaju radnike. Trenutno sam se setio ovih podataka. lma, međutim. niz sličnih. — Da li su ove pojave ozbiljne? Nisam dovoljno dobar ekonomist da bih mogla sagledati opasne posledice toga. — Nisu ozbiljne same po sebi. Ako se situacija pogorša, u Almaden se mogu poslati rudarski stručnjaci. Inženjeri-stručnjaci za hidroponiku mogu se koristiti na Javi ili na Cejlonu, ako ih ima suviše u Tjencinu. Dvadeset hiljada tona čelika predstavljaju svega nekoliko dana svetskih potreba, a otvaranje Meksičkog kanala dva meseca docnije nego što je predviđeno nije uopšte važno. Mene zabrinjavaju Mašine. Već sam govorio o tome s direktorom vašeg Centra za istraživanja. — Sa Vinsentom Silverom? Nije mi ništa pomenuo. — Zamolio sam ga da nikome ništa ne govori. Izgleda da me je poslušao. — A šta vam je rekao? — Dopustite da taj podatak iznesem u pravo vreme. Pre svega hoću da govorim o Mašinama. A želim s vama da govorim o njima, jer ste jedini u svetu koji robote poznajete dovoljno dobro da biste mogli da mi pomognete. Mogu li da postanem filozof? — Večeras, Stive, možete govoriti kako god hoćete i o čemu god hoćete, pod pretpostavkom da mi, pre svega, kažete šta hoćete da dokažete. — Da su pomenute male neravnoteže u savršenosti našeg sistema ponude i potražnje, možda, prvi korak ka konačnom ratu. — Hm... produžite. Suzan Kalvin nije dopustila sebi da se opusti, uprkos proračunatoj udobnosti fotelje u kojoj je sedela. Tokom godina njeno hladno lice
uskih usana i njen ravnomeran, miran glas, postali su još izražajniji. I pored toga što je Stiv Bajerli bio čovek koga je mogla da voli i da ima poverenja u njega, lpak je imala skoro sedamdeset godina, a životne navike ne mogu se lako menjati. — Svaki period razvoja čovečanstva, Suzan, imao je svoje osobene vrste ljudskih sukoba, svoje sopstvene različite probleme koji su se, na izgled, mogli rešiti jedino silom — reče Koordinator. — A svaki put, na žalost, sila nikad stvarno nije rešila problem. Umesto toga, on se održavao kroz niz sukoba, a zatim bi sam nestao, i to ne bučno, nego neprimetno, u skladu s promenama ekonomskih i društvenih uslova. A zatim bi se pojavili novi problemi i nove serije ratova. Na izgled beskrajan ciklus. Osmotrite relativno moderno doba. Prvo, ceo niz dinastičkih ratova, od šesnaestog do osamnaestog veka, kad je najvažnije pitanje u Evropi bilo hoće li kontinentom vladati kuća Habsburg ili kuća ValoaBurbon. Bio je to jedan od onih „neizbeživih sukoba“, pošto Evropa, očigledno, nije mogla da postoji pola ovako i pola onako. Izuzev okolnosti što je postojala takva i nijedan rat nije uklonio jednu dinastiju i uzdigao drugu, sve dok rađanje nove društvene atmosfere u Francuskoj 1789. godine nije, prvo, oborilo Burbone, a docnije i Habsburgovce, a bacilo ih na smetište istorije. A tokom tih istih vekova vodili su se još varvarskiji verski ratovi oko važnog pitanja hoće li Evropa biti katolička ili protestantska. Pola ovako i pola onako nije mogla da bude. Postalo je „neminovno“ da mač odluči. Samo mač nije ništa učinio. U Engleskoj se radala nova industrijalizacija, a u Evropi nov nacionalizam. Evropa je i danas pola ovako i pola onako i niko ne mari mnogo za to. U devetnaestom i dvadesetom veku došlo je do ciklusa nacionalističko-imperijalističkih ratova, kad je najvažnije pitanje u svetu bilo koji će delovi Evrope kontrolisati ekonomske izvore i moć konzumiranja određenih delova ostalog sveta. Cela ne-Evropa očigledno nije mogla da postoji delimično engleska, i delimično francuska, i delimično nemačka i tako dalje... Sve dok se snage
nacionalizma nisu dovoljno raširile tako da je ne-Evropa završila ono što nisu mogli učiniti svi ratovi i — odlučila da može sasvim lako da postoji i kao potpuno ne-evropska. I tako imamo jedan uzor. .. — Da, Stive, učinili ste sve vrlo jednostavnim — primeti Suzan Kalvin. — Ovo nisu baš duboka zapažanja. — Ne... Ali, uglavnom je vanredno teško da se sagleda ono što je očigledno. Ljudi kažu: „Vidi se jasno kao nos na vašem licu“. Ali, šta od svog nosa možete videti ako vam neko ne drži ogledalo pred njim? U dvadesetom veku počeo je nov ciklus ratova... Kako da ih nazovem? Ideološki ratovi? Verske emocije primenjene više na ekonomske sisteme nego na vanprirodne pojave? Opet su ratovi bili „neizbežni“, a sad je bilo i atomskog oružja, pa čovečanstvo nije više moglo da preživi ratne bure neizbežnog iščezavanja neizbežnosti . . . A tada su došli pozitronski roboti. Došli su na vreme, a s njima i uporedo s njima, međuplanetarno putovanje, tako da nikom više nije izgledalo važnim da li je svet bio oblikovan po uzoru Adama Smita ili Karla Marksa. Ni jedan ni drugi nisu više imali mnogo smisla u novim okolnostima. Obadvojica su morala da se prilagode i završili su gotovo u istoj tački. — Pravi deus ex machina, u dvostrukom smislu — primeti Suzan Kalvin suvo. — Nisam nikad ranije čuo da pravite igre rečima, ali imate pravo, Suzan — reče Koordinator i blago se osmehnu. — A ipak je postojala jedna opasnost. Prestanak svih drugih problema, samo je rodio jedan novi. Naša nova robotska privreda, koja obuhvata ceo svet. možda može da razvije svoje sopstvene probleme i zbog toga imamo Mašine. Privreda Zemlje je čvrsta i ostaće takva zbog toga što se zasniva na odlukama elektronskih mašina koje, pre svega, vode računa o dobru čovečanstva zbog premoćne sile Prvog zakona robotike. Uprkos tome što Mašine nisu ništa drugo nego najveća konglomeracija električnih kola za računanje koja je ikad izumljena, one su ipak roboti u smislu Prvog zakona, te je naša privreda, koja
obuhvata celu Zemlju, u saglasnosti s najvišim interesima čoveka. Stanovništvo Zemlje zna da neće biti ni nezaposlenosti, ni superprodukcije, niti oskudice. Rasipanje i glad danas su samo reči u istorijskim knjigama. Tako je i pitanje o vlasništvu nad sredstvima proizvodnje postalo zastarelo. Bez obzira ko ih ima u vlasništvu — ako ova rečenica uopšte ima nekog smisla — jedan čovek, jedna grupa ljudi, jedan narod ili celo čovečanstvo, ona se mogu koristiti samo kako odrede Mašine. Ne zbog toga što bi ljudi bili prisiljeni, nego stoga što je to najmudrije, a ljudi to znaju. Ovo ukida rat. Ne samo poslednji ciklus ratova nego idući rat I sve ratove uopšte. Ukoliko ... Nastade duga stanka, a Suzan Kalvin ga ohrabri ponovivši: — Ukoliko... Jedan plamen se uzdiže i liznu po cepanici, zatim zatreperi. — Ukoliko Mašine ne bi izvršile svoju funkciju — produži Koordinator. — Da, vidim. A to je povezano s onim beznačajnim, sitnim neslaganjima koja ste maločas pomenuli: čelik, živa i tako dalje. — Tačno. Te greške ne bi smele da se pojave, a doktor Silver kaže da uopšte ne mogu postojati. — Da li poriče činjenice? Vrlo neuobičajeno! — Ne! Naravno da priznaje činjenice. Nisam pravičan prema njemu. On poriče da je neka greška u Mašini odgovorna za takozvane — ovo je njegov izraz — greške u odgovorima. On tvrdi da se Mašine same ispravljaju i da bi predstavljale kršenje osnovnih zakona prirode kad bi postojala neka greška u kolima releja. I zato sam rekao... — 1 zato ste rekli: „Naredite vašim momcima da, za svaki slučaj, pogledaju Mašine i provere ih.“ — Suzan, čitate moje misli! To sam mu rekao, a on je odgovorio da ne može. — Zar je suviše zaposlen? , — Ne. Rekao je da to ne može da učini ni jedno ljudsko biće. Bio je vrlo otvoren. Rekao mi je, a nadam se da sam ga dobro razumeo, da
su Mašine džinovska ekstrapolacija. To jest: ekipa matematičara radi više godina proračunavajući pozitronski mozak opremljen da vrši određene kljčne računske radnje. Koristeći ovaj mozak, oni vrše dalja proučavanja da bi stvorili još komplikovaniji mozak, a ovaj koriste dalje da naprave još komplikovaniji i tako dalje. Prema Silveru, ono što nazivamo Mašina jeste rezultat deset ovakvih koraka. — Da-a, ovo zvuči poznato. Srećom nisam matematičar... Jadni Vinsent! Toliko je mlad! Njegovi prethodnici, Alfred Lening i Piter Bogert, već su umrli i nisu imali takve probleme. Ni ja. Možda bi svi robotičari trebalo da umru sada, pošto više ne možemo da razumemo ono što smo sami stvorili. — Očigledno da ne možete. Mašine nisu super-mozgovi u smislu nedeljnih dodataka, mada ih tako prikazuju u nedeljnim prilozima. Samo su u svom sopstvenom, osobenom, području prikupljanja i analiziranja gotovo neizmernog broja podataka i njihovih međusobnih odnosa, reklo bi se neizmerivo kratkom vremenu, napredovali iznad mogućnosti ljudske kontrole. A zatim sam pokušao nešto drugo. Postavio sam pitanje samoj Mašini. U najvećoj tajnosti dali smo joj originalne podatke u vezi s odlukom o čeliku, odgovore same Mašine i zbivanja posle toga — mislim na superprodukciju — i zatražili objašnjenje protivrečnosti. — U redu! A šta je bio odgovor? — Mogu da navedem reč po reč: „Ova stvar ne dopušta objašnjenje." — A kako je Vinsen ovo objasnio? — Dvojako: ili Mašini nismo dali dovoljno podataka koji omogućuju konačan odgovor — što nije verovatno. Doktor Silver to priznaje. Ili je Mašini bilo nemogućno da prizna da uopšte ne može odgovoriti na podatke koji podrazumevaju mogućnost povrede ljudskog bića. Naravno, ovo je suština Prvog zakona. A zatim mi je doktor Silver savetovao da razgovaram s vama. — Stara sam, Stive. — Suzan Kalvin je izgledala vrlo umorna. —
Kad je umro Piter Bogert hteli su da me postave za direktora Centra za istraživanje, ali sam odbila. Ni tada nisam više bila mlada, te nisam htela da preuzmem odgovornost. Postavili su mladog Silvera, što me je zadovoijilo. Ali, šta to vredi kad me stalno uvlače u ovakve gužve. Stive, dopustite mi da iznesem svoj stav. Moja istraživanja uključuju tumačenje postupaka robota u svetlu tri zakona robotike. Sad imamo ove nezamislive računske mašine. One su pozitronski roboti i, prema tome, podređeni zakonima robotike. No, nedostaje im ličnost, što znači da su njihove funkcije vanredno ograničene. Takve moraju da budu, zbog toga što su toliko specijalizovane. Prema tome, ima vrlo malo mogućnosti za međusobno dejstvo zakona, pa je moj jedini metod napada praktično neupotrebljiv. Jednom rečju, ne znam da li mogu da vam pomognem, Stive. — Ipak, dopustite da vam ispričam i ostalo — reče Koordinator i nasmeja se. — Dopustite da iznesem svoje teorije pa ćete, možda, biti u stanju da mi kažete da li su one mogućne u svetlu robopsihologije. — Svakako. Produžite! — Pošto su Mašine dale pogrešne odgovore, a pretpostavljajući da one ne mogu grešiti, postoji samo jedina mogućnost: dati su im pogrešni podaci! Drugim rečima: nevolja je ljudska, a ne robotska. Zbog toga sam nedavno pošao u planetarnu inspekciju... — Odakle ste se ovih dana vratili u Njujork. — Da. Bilo je potrebno, jer postoje četiri Mašine, a svaka od njih rukovodi jednim Područjem Zemlje. A sve četiri su davale netačne rezultate. — To je potpuno logično, Stive. Ako je samo jedna Mašina nesavršena, to se automatski mora odražavati na rezultate ostalih, pošto će svaka od njih preuzeti, kao deo podataka na kojima zasniva svoje sopstvene odlike, rezultate nesavršene četvrte Mašine. S jednom jedinom pogrešnom pretpostavkom davaće pogrešne odgovore. — Hmmm... da... I meni je tako izgledalo... Imam tačno zabeležene razgovore sa svakim od vice-koordinatora Područja. Hoćete li da ih zajedno pregledamo?... Ali pre svega: da li ste čuli za
„Društvo za čovečanstvo?“ — Ovaj... da. To je neki izdanak konzervativaca, koji je oduvek sprečavao našu fabriku da koristi pozitronske robote, zbog toga što bi to, naravno, bila nepoštena konkurencija radnoj snazi i tako dalje. „Društvo za čovečanstvo“ je protiv Mašina, zar ne? — Da, da, ali... Uostalom, videćete. Hoćemo li da počnemo? Uzećemo prvo Istočno područje. — Kako hoćete... Istočno područje a) Teritorija: 7,5 miliona kvadratnih milja b) Stanovništvo: 1,7 milijardi c) Glavni grad: Šangaj Čing Co-linov praded bio je ubijen za vreme japanske invazije stare Kineske republike, a nije bilo nikoga, izuzev njegove dece koja su ga poštovala, ko bi oplakivao njegov gubitak ili čak znao da je izgubljen. Čing Co-linov ded je preživeo građanski rat pedesetih godina. ali nije bilo nikoga, i/.u/ev njegove dece koja su ga poštovala, da zna ili mari za tom. A ipak je Čing Co-lin, s tim mislima u svome umu. kao ukras na zidovima svoje kancelarije imao samo dve mape. Jedna je bila stara, rukom crtana mapa koja je prikazivala jedno ili dva jutra zemlje i označena, danas već zastarelim, piktografima stare Kine. Mali potok vijugao je kraj izbledelih granica. a na mapi su se nalazile i idilične slike niskih koliba. U jednoj od njih se rodio njegov ded. Druga mapa je bila ogromna, tačno iscrtana, sa svim oznakama ispisanim čitkim ćirilskim slovima. Crvena granica, koja je označavala Istočno područje, pružala se daleko, obuhvatajući sve ono što je nekad bilo Kina, Indija, Burma, Indokina i Indonezija. Na njoj, unutar stare pokrajine Sečuan, tako neprimetno da niko nije mogao zapaziti, bila je mala oznaka. koju je Čing Co-lin zabeležio, koja je pokazivala mesto gde se nalazilo imanje njegovih predaka.
Čing Co-lin je stajao ispred tih mapa, dok se korektnim engleskim jezikom obraćao Stivu Bajerliju. — Niko ne zna bolje od vas, gospodine Koordinatore, da je moj posao u velikoj meri obična sinekura. Moja funkcija povlači za sobom određen društveni položaj, tako da predstavljam zgodno žarište administracije, ali inače je sve Mašina! Mašina svršava sav posao. Šta mislite, na primer, o hidroponičnom pogonu u Tjencinu? — Veličanstveno! — reče Bajerli. — Samo jedan od desetak sličnih, a nije najveći. Šangaj, Kalkuta, Batavija, Bangkok ... Ima ih svugde i one predstavljaju odgovor kako ishraniti gotovo dve milijarde stanovnika Istočnog područja. — A ipak imate problem nezaposlenosti u Tjencinu — primeti Bajerli. — Da ne proizvodite možda suviše? Nemogućno je zamisliti Aziju da pati zbog suviška hrane. — Ne — Čingove crne oči skupiše se u uglovima. — Još nije došlo do toga. Istina, za poslednjih nekoliko meseci nastupilo je delimično smanjenje proizvodnje u Tjencinu, ali to nije ništa ozbiljno. Ljudi su otpušteni samo privremeno, a oni koji ne žele da rade na drugim poslovima, poslati su u Kolombo na Cejlonu, gde se podiže nov pogon. — Ali zašto ste morali da smanjite proizvodnju? — Vidim da ne znate mnogo o hidroponici — osmehnu se Čing Co-lin. — Pa, nije ni čudno. Vi ste Severnjak, i kod vas se još isplati obrađivanje zemljišta. Kod vas je uobičajeno da se, kad se povede reč o hidroponici, ukoliko se to uopšte čini, govori kao o postupku gajenja repe u hemijskim rastvorirna, što je i tačno, samo izvanredno komplikovanim načinom. Na prvom mestu, naš najveći proizvod je kvasac (a postotak stalno raste). Imamo više od dve hiljade vrsta u proizvodnji, a svakog meseca dodajemo nove. Osnovne hemikalije, hrana za razne vrste kvasca, jesu nitrati i fosfati anorganskih materija, zajedno s potrebnim količinama metala, sve do minimalnih delova borona i molibdena, koji su takođe potrebni. Organske materije su prvenstveno: mešavine sladora, koje
potiču od hidrolize celuloze. Međutim, tome treba dodati još razne druge faktore hranjenja. Da bismo stvorili uspešnu hidroponičnu industriju, koja može da ishrani dve milijarde ljudi, prisiljeni smo da pokrenemo ogroman program pošumljavanja u celom Istočnom području; moramo da imamo ogromne fabrike za preradu drveta iz naših džungli na Jugu; moramo da imamo energiju i čelik i, pre svega, hemijske sintetičke materije. — A zašto ovo poslednje? — Zbog toga što svaka vrsta kvasca ima svoje posebne osobenosti. Kao što sam rekao, razvili smo oko dve hiljade vrsta. Biftek koji ste danas jeli takođe je od kvasca. Zaleđeno ušećereno voće koje ste pojeli kao desert, bilo je zaleđeni-kvasac. Propustili smo sok kvasca kroz filtre i dali mu ukus, izgled i hranljive sastojke mleka. Više od svega drugog ukus je ono što je hranu od kvasca učinilo omiljenom i baš zbog ukusa razvili smo veštačke, pripitomljene vrste, koje više ne mogu da se razvijaju na osnovnoj ishrani od soli i šećera. Jednoj vrsti je potreban biotin, drugoj pteroiglutaminska kiselina, trećoj, pak, sedamnaest različitih aminskih kiselina, zajedno sa vitaminima B, dok četvrta vrsta, a ona je vrlo omiljena i ne možemo, polazeći s ekonomskog stanovišta, da je napustimo... — Zašto mi sve ovo govorite? — upita Bajerli i pomeri se na svojoj stolici. — Upitali ste me, gospodine, zašto su moji ljudi u Tjencinu bez posla. Moram još nešto da vam objasnim: nije u pitanju samo okolnost što moramo da imamo te različite vrste hrane iz našeg kvasca i da ih stalno menjamo nego postoji i činilac koji sve ovo komplikuje, a to je činjenica što tokom vremena ljudi ne vole više neke stvari, kao i mogućnost da se razviju nove vrste koje odgovaraju novim potrebama i novom ukusu. Sve to treba predvideti, a Mašina svršava posao... — Ali, ne savršeno. — Ali, ni vrlo nesavršeno, u svetlu teškoća koje sam pomenuo. U redu, nekoliko hiljada radnika u Tjencinu privremeno nemaju posla.
Medutim, ne zaboravite da prošle godine iznos viška, u smislu nedovoljne ponude ili nedovoljne potražnje, nije predstavljao ni jedan promil naše ukupne proizvodnje. Smatram da je ovo... — Ipak, u prvim godinama Mašine ova cifra je bila bliža deset hiljaditom delu postotka. — Ali, u deceniji koja je prošla otkako je Mašina počela da stvarno dejstvuje, koristili smo je da bismo dvadeset puta povećali našu industriju kvasca. Može se očekivati da se netačnosti povećavaju s teškoćama, međutim ... — Međutim? — lmamo čudan slučaj Rame Vrasajane. — Šta se desilo s njim? — Vrasajana je rukovodio fabrikom za proizvodnju joda iz morske vode. Kvasac može da se pravi bez joda, ali ljudska bića ne mogu da opstanu bez njega. Njegova fabrika morala je da bude staveljna pod prinudnu upravu. - Zaista? A zašto? — Zbog konkurencije, verovali ili ne. Uopšte uzev, jedna od najvažnijih funkcija analiza Mašine je da ukaže kako da se najbolje prodaju produkti naših proizvodnih jedinica. Očigledno je pogrešno da postoje nedovoljno razvijeni krajevi, tako da transportni troškovi odnose suviše veliki postotak od prodajne cene. Slično tome, pogrešno je ako postoje krajevi u kojima ima suviše mnogo fabrika, tako da pogoni moraju da rade sa smanjenim kapacitetima ili da na svoju štetu međusobno konkurišu. U slučaju Vrasajane, jedna druga fabrika podignuta je u istom gradu, s mnogo efikasnijim postupkom za izvlačenje joda iz morske vode. — Zar je Mašina to dopustila? — Svakako, što uopšte nije iznenadujuče. Novi postupak se sve više širi. Čudno je jedino što je Mašina propustila da upozori Vrasajanu da obnovi svoju fabriku ili da se integriše. No, nije ni važno. Vrasajana je pristao da bude inženjer u novoj fabrici. Uprkos tome što su njegove odgovornosti i plata sad nešto manji, on u stvari
ne pati. Radnici su lako našli zaposlenje, pošto je stara fabrika pretvorena u... ne mogu da se setim kakav novi pogon. Uglavnom, u nešto vrlo korisno. Uostalom, sve smo prepustili Mašini. — Imate li još nekih žalbi? — Ne. Tropsko područje: a) Teritorija: 22 miliona kvadratnih milja b) Stanovništvo: pet stotina miliona c) glavni grad: Metropolis Geografska karta u kancelariji Linkolna Ngome nije se mogla uporediti po preciznosti sa mapom Čing Co-lina u Šangaju. Granice Ngominog Tropskog područja bile su obeležene tamno-mrkom bojom i uključivale su slikovitu unutrašnjost obeleženu kao „džungla" i „pustinja" i „ovde ima slonova i drugih vrsta čudnih zveri". Granice su se daleko protezale, pošto je teritorija Tropskog područja obuhvatala gotovo dva kontinenta: celu Južnu Ameriku severno od Argentine i celu Afriku južno od Atlasa. A uključivala je takođe Severnu Ameriku južno od reke Rio Grande, pa čak i Arabiju i Iran u Aziji. U stvari, ovo Područje je bilo sušta suprotnost Istočnom području. Dok je ogromna masa Orijenta nagomilala polovinu čovečanstva na svega petnaest odsto zemaljske teritorije, Tropsko područje je petnaest odsto čovečanstva raširilo preko gotovo polovine kopna u svetu. Ali, stanovništvo se povećavalo. Bilo je to jedino područje čije se stanovništvo povećavalo više doseljavanjem nego priraštajem. A bilo je posla za sve koji su dolazili. Stiv Bajerli je Ngomi izgledao kao jedan od tih doseljenika, kao bledoliki tragač za stvaralačkim poslom na pretvaranju jedne surove okoline u blagost potrebnu čoveku, i automatski se osetio prezir snažnog čoveka, rođenog u snažnim Tropima, prema nesrećnom bledolikom čoveku hladnijeg sunca.
Tropsko područje imalo je najnoviju prestonicu na Zemlji. Jednostavno su je nazivali Metropolis, izvanrednim pozdanjem mladosti. Grad se širio po plodnoj visoravni Nigerije, a ispod Ngominog prozora, duboko dole, bilo je svetla i boje. Bleštavo, sjajno sunce i brzi, burni pljuskovi. Čak je i cvrkut raznobojnih ptica bio oštar, a zvezde su bile blještave tačke u mrkloj noći. Ngoma se nasmeja. Bio je krupan, crnoput čovek, oštrih crta i lep. — Tačno je — reče, a njegov engleski jezik bio je neknjiževan i sočan — u zakašnjenju smo s Meksičicim kanalom. Pa šta, koga đavola? Biće ipak završen, prijatelju. — Sve je bilo u redu do pre pola godine. Ngoma pogleda Bajerlija, polako odgrize jedan kraj debele cigare, ispljunu ga i pripali s druge strane. Da li je ovo zvanična istraga, Bajerli? Šta se dešava? — Ništa. Baš ništa. Kao Koordinatoru dužnost mi je da budem radoznao. — Pa, ako baš hoćete da ispunite dosadne trenutke, istina je u tome što nam uvek nedostaje radne snage. Mnogo toga se di šava u Tropskom području. Kanal je samo jedna od mnogih stvari... — Zar vaša Mašina nije predvidela količinu radne snage koja će biti potrebna za kanal, s tim da preostane dovoljno radnika i za sve ostale projekte? Ngoma stavi ruku na potiljak i pusti nekoliko kolutova dima ka tavanici. — Malo je pogrešila. — Da li često greši? — Ne češće nego što biste očekivali. Ne očekujemo suviše mnogo od Mašine, Bajerli. Dajemo joj podatke i dobijamo rezultate. Zatim činimo ono što nam Mašina kaže. Ali, to je samo jedno preimućstvo, samo naprava koja ušteđuje posao. Kad bismo morali, mogli bismo i bez nje. Možda ne tako dobro. Možda ne tako brzo. Ali, učinili bismo. Ispunjeni smo pouzdanjem ovde, Bajerli, i u tome leži cela tajna. Pouzdanje! Dobili smo novu zemlju, koja je čekala na nas hiljadama
godina, dok se ostali svet gložio u tim glupim sukobima preatomskog doba. Ne moramo da jedemo kvasac, kao oni u Istočnom području, niti da se brinemo o talogu zaostalom iz prošlih vekova, kao vi iz Severnog područja. — Potpuno smo uništili cece-muvu i anofeles-komarca, pa su ljudi sad uvideli da mogu da žive pod žarkim suncem. Čak im se to sviđa. Raskrčili smo džungle i otvorili tlo. Navodnili smo pustinje i stvorili vrtove. Imamo uglja i nafte u još netaknutim nalazištima, a ruda — ne znamo ni sami koliko ih imamo. Samo nas pustite na miru! To je jedino što tražimo od ostalog sveta. Pustite nas da radimo na miru! — Ali kanal — primeti Bajerli suvo. — Trebalo je da bude gotov pre nekoliko meseci. Šta se desilo? — Nezgode s radnom snagom — odgovori Ngoma i raširi ruke. Preturao je bezuspešno po gomili hartija na svom pisaćem stolu, zatim se manu toga. — Imao sam nešto o tome ovde, ali nije važno! — promrmlja. — Došlo je do nestašice radne snage u Meksiku zbog žena. Nije bilo dovoljno žena u susedstvu. Izgleda da niko nije pomislio da Mašini dostavi podatke o seksu. — On zastade i razdragano se nasmeja, zatim se uozbilji: — Čekajte, čini mi se da sam se setio: Vilafranka! — Vilafranka! — Francisko Vilafranka. Bio je glavni inženjer. Samo da se setim... Nešto se desilo i došlo je do nekog rušenja. Tačno! Tačno! Tako je bilo! Niko nije stradao, koliko se sećam, ali se ' napravila velika gužva. Izbio je pravi skandal. — Kako? — Postojala je neka greška u njegovim proračunima. Bar je tako Mašina rekla. Mašina je pregledala Vilafrankine podatke, pretpostavke i tako dalje. Stvari od kojih je pošao. Odgovor je bio drukčiji. Izgleda da odgovori, koje je Vilafranka koristio, nisu uzimali u obzir kakve su posledice teških kiša po bokove kanala... Ili nešto tome slično. Nisam inženjer, pa ne znam tačno te stvari.
U svakom slučaju, Vilafranka je podigao veliku galamu. Tvrdio je da su odgovori Mašine bili prvi put drukčiji. Da je strogo pridržavao uputstava Mašine. Zatim je podneo ostavku! Ponudili smo mu da ostane — razumna sumnja, ranije je zadovoljavajuće radio i tako dalje — naravno na nižem položaju... Morali smo tako da postupimo. Greške ne mogu da produ neprimećeno, a ne valja ni za disciplinu... Gde sam ono stao? — Ponudili ste mu da ostane na poslu. — O, da. Odbio je... Pa, sve u svemu, kasnimo svega dva meseca. Vrlo važno! Nije to ništa! Bajerli ispruži ruku, a prsti su mu polako dobovali po pisaćem stolu. — Vilafranka je okrivio Mašinu, nije li tako? — Pa, svakako da nije okrivio sebe! Budimo otvoreni: I ljudska priroda nam je dobro poznata. Pored toga, sad sam se setio još nečega... Zašto, koga đavola, ne mogu da pronađem dokumente kad ih trebam? Moja dokumentacija ne „ ’ja ništa... Taj Vilafranka bio je član neke od vaših severnjačkih organizacija. Meksiko je suviše blizu Severnom području i to je donekle, razlog svih nezgoda. — O kojoj organizaciji govorite? — O „Društvu za čovečanstvo“, kako se nazivaju. Vilafranka je prisustvovao godišnjim sastancima u Njujorku. Skup budala, ali bezopasnih. Ne vole Mašine i tvrde da one uništavaju ljudsku incijativu. Razumljivo je, stoga, zašto je Vilafranka optužio Mašinu... Uopšte ne razumem to društvo. Zar ovaj naš grad izgleda kao da je ljudska rasa izgubila inicijativu? A grad se širio u zlatnom sjaju pod zlatnim suncem: najnovija i najmlađa kreacija čoveka. Evropsko područje: a) Teritorija: 4 miliona kvadratnih milja b) Stanovništvo: 300 miliona c) Glavni grad: Ženeva
Evropsko područje bilo je višestruka anomalija. Po teritoriji |i- bilo najmanje: ni petina Tropskog područja, a ni petina po lanovništvu u poređenju s istočnim. Geografski je, donekle, bilo slično preatomskoj Evropi, pošto nije uključivaio ono što je nekad bila evropska Rusija, niti nekadašnja Britanska ostrva, ali je obuhvatalo sredozemne obale Afrike i Azije i, čudnim skokom preko Atlantika, takođe i Argentinu, Čile i Urugvaj. A nije bilo ni verovatno da će popraviti svoj relativni odnos prema drugim područjima Zemlje, izuzev poleta koji su mu davale južnoameričke pokrajine. Od svih Područja, samo je I vropsko pokazivalo pozitivno opadanje stanovništva za poslednjih pedeset godina. Evropsko područje nije ozbiljno prošililo svoje proizvodne mogućnosti, niti je nešto radikalno novo doprinelo kulturi čovečanstva. — Evropa je, u suštini, samo privredni privesak Severnog područja — reče gospođa Segecovska svojim mekim francuskim jezikom. — Znamo to i — nije važno. A kao znak pomirenosti s prihvatanjem nedostatka individualnosti, na zidovima kancelarije gospode Vice-koordinatora nije bilo mape Evropskog područja. — Ipak — naglasi Bajerli — imate svoju sopstvenu Mašinu i svakako niste pod privrednim pritiskom s druge strane Okeana. — Mašinu! Vrlo važno! — ona slegnu nežnim ramenima, a lak osmeh pređe preko njenog sitnog lica, dok je dugim vitkim prstima gasila cigaretu. — Evropa je uspavano mesto, a naši ljudi, koji ne uspevaju da emigriraju u Tropsko područje, umorni su i sanjivi kao i ona. Vidite i sami da je na mene, siromašnu ženu, pao zadatak da budem Vice-koordinator. Srećom, posao nije težak i od mene se ne očekuje mnogo. A što se tiče Mašine . . . Šta može da kaže nego: „Učinite ovo ili to i to će biti najbolje za vas.“ Ali, šta je najbolje za nas? Da budemo privredni privesak Severnog područja.
— Pa, zar je to tako strašno? Nema ratova! Živimo u miru, što je vrlo prijatno posle sedam hiljada godina ratova. Mi smo stari, gospodine. U našim granicama nalaze se područja u kojima se rodiia zapadna civilizacija. Imamo Egipat i Mesopotamiju, Krit i Siriju, Malu Aziju i Grčku .. . A starost ne mora nužno da bude nesrećno doba. Može da bude i ostvarenje . . . — Možda ste u pravu — reče Bajerli ljubazno. — A tempo života bar nije toliko intenzivan kao u drugim područjima. Vrlo prijatna atmosfera. — Zar nije? ... Evo čaja, gospodine. Molim vas recite koliko hoćete mleka i šećera ... Hvala. Ona je polako srkutala čaj, zatim produži: — Vrlo je prijatno. Neka se ostatak Zemlje i dalje bori i muči. Našla sam jedno upoređenje ovde, vrlo interesantno. Jednom davno, Rim je bio gospodar sveta. Prihvatio je kulturu i civilizaciju Grčke, jedne Grčke koja nikad nije bila ujedinjena, koja se uništila ratovima i koja je završila u stanju dekadencije. Rim je ujedinio Grčku, doneo joj mir i pustio je da živi životom bezbedne neslave. Grčka se bavila svojom filozofijom i umetnošću, daleko od sukoba ekspanzija i ratova. Bila je to i istina jedna vrsta smrti, ali puna predaha i, s manjim prekidima, potrajalo je oko četiri stotine godina. — Pa ipak — primeti Bajerli — najzad je pao i Rim i opijumski san je prošao. — Nema više varvara koji bi rušili civilizacije. — Možemo da budemo i naši sopstveni varvari, gospođo Segecovska . . . O, hteo sam nešto da vas upitam: proizvodnja u rudnicima žive u Almadenu naglo je pala. Da li se ruda iscrpljuje brže nego što se pretpostavljalo? Sive oči male žene uperiše se lukavo u Bajerlija: — Varvari ... propast civilizacije ... mogućna greška Mašine. Tok vaših misli vrlo je providan, gospodine. — Zar? — osmehnu se Bajerli. — Čini mi se da bi i dalje trebalo da imam posla s muškarcima, kao dosad . . . Smatrate li da je do
slučaja Almadena došlo zbog greške Mašine? — Nikako, ali mislim da vi to smatrate. Rođeni ste u Severnom području. Centralni koordinacioni ured je u Njujorku, a već sam davno primetila da vama Severnjacima nedostaje nešto vere u Mašinu. — Zar? — Imate svoje „Društvo za čovečanstvo", koje je snažno u Severnom području. Ali, sasvim razumljivo, ne može da nađe mnogo pristalica u umornoj, staroj Evropi, koja je zaista voljna da nemoćno čovečanstvo ostavi na miru izvesno vreme. Da, svakako ste od onih pouzdanih Severnjaka, a ne sa ciničnog starog kontinenta. — Ima li to neke veze s Almadenom? — O, da. Mislim da ima. Rudnici su pod kontrolom kompanije Cinabar, koja je nesumnjivo severnjačka, sa sedištem u Nikolajevu. Pitam se da li je uprava kompanije uopšte konsultovala Mašinu. Prilikom našeg poslednjeg sastanka, prošlog meseca, rečeno nam je jesu, a mi, naravno, nemamo dokaza da to nisu učinili. Međutim, ne bih ni pod kojim uslovima poverovala reči jednog Severnjaka u tim stvarima . . . Bez uvrede! Uprkos svemu, smatram da će se sve dobro završiti. Na koji način, gospođo? Morate shvatiti da su privredne neravnomernosti poslednjih nekoliko meseci, mada neznatne ako se uporede s velikim burama prošlosti, a koje prilično uzbuduju naše duhove natopljene mirom, izazvale priličnu tvrdoglavost u Španskoj pokrajini. Čula sam da će kompanija Cinabar prodati svoje interese grupi rođenih Španaca. To je vrlo utešno. Ako smo već privredni vazali Severnog područja, ponižavajuće je da se to tako javno ističe . . A naš narod će vernije slušati Mašinu. — Prema tome, smatrate da neće više biti neprilika? — Sigurna sam da ih neće biti ... bar ne u Almadenu. Severno područje: a) Teritorija: 18 miliona kvadratnih milja
b) Stanovništvo: 800 miliona c) Glavni grad: Otava Severno područje je u više pogleda, bilo na vrhuncu. To je sasvim jasno pokazivala mapa u kancelariji Vice-koordinatora u Otavi, u čijem se središtu nalazio Severni pol. Izuzev dela Evrope sa Skandinavskim područjem i Islandom, ceo Arktik se nalazio u Severnom području. Područje bi se grubo moglo podeliti na dva dela. S leve strane nalazila se cela Severna Amerika iznad Rio Grande. S desne strane bio je uključen nekadašnji Sovjetski Savez. Ova područja zajedno predstavljala su koncentrisanu moć Zemlje u prvim godinama atomskog doba. Između ova dva dela nalazila se Velika Britanija, kao neki jezik Severnog područja koji je dodirivao Evropu. Na vrhu mape, u iscerenim čudnim oblicima, nalazili su se Australija i Novi Zeland, koji su takođe pripadali Severnom području. Nikakve promene prošlih decenija još nisu izmenile činjenicu tla je Severno područje privredni vladalac cele planete. Bilo je zbog toga čak i nekog razmetljivog simbolizma u okolnost što je, od svih zvaničnih mapa Područja koje je Bajerli video, jedino Makenzijeva pokazivala celu Zemlju, kao da se Severno područje ne plaši nikakve konkurencije i nije mu potreban nikakav favoritizam da podvuče svoje prvenstvo. — Nemoguće! — reče Makenzi smrknuto dok je pio viski. — Gospodine Bajerli, mislim da niste proučavali robotiku. — Ne, nisam. — Hmmm ... Po mome mišljenju, žalosno je što je isti slučaj i sa Čing Co-linom, Ngomom i gospođom Segecovskom. Među narodima Zemlje preovlađuje mišljenje da Koordinator treba da bude samo spreman organizator, čovek sposoban za siroka uopštavanja i ljubazna ličnost. U našim danima trebalo bi isto tako dobro da poznaje i robotiku ... Bez uvrede! — Nisam tako ni shvatio. Slažem se s vama.
— Na osnovu onoga što ste mi rekli, smatram, na primer, da ste zabrinuti zbog nedavnih beznačajnih poremećaja u svetskoj privredi. Ne znam u šta sumnjate, ali dešavalo se u prošlosti da su se ljudi, a trebalo je da znaju, pitali šta će se desiti ako se Mašini pruže pogrešni podaci. — A šta bi se desilo, gospodine Makenzi? — Pa — reče Škotlanđanin, pomeri se na svojoj stolici i uzdahnu. — Svi prikupljeni podaci prolaze kroz vrlo komplikovani sistem proveravanja, kako ljudski tako i mehanički. Prema tome, ne izgleda verovatno da bi mogao iskrsnuti neki problem. No pređimo čak i preko toga. Ljudi greše, podložni su podmićivanju a obični mehanički uređaji obično imaju i mehaničke greške. Suština stvari je u tome da ono što nazivamo „pogrešan podatak“ nije u saglasnosti s ostalim poznatim podacima. A to je naš jedini kriterijum o tome šta je tačno ili pogrešno. Isto se odnosi i na Mašinu, na primer: naredite Mašini da usmerava poljoprivrednu delatnost na osnovi prosečne temperature od 12 stepeni u toku meseca jula u Ajovi. Mašina to neće prihvatiti. I neće dati nikakav odgovor. Mašina nema nikakve predrasude protiv te određene temperature, niti je odgovor nemogućan. Međutim, u svetlu drugih podataka koje je dobijala u toku dugog niza godina, mašina zna da je mogućnost prosečne temperature od 12 stepeni u julu ravna nuli. 1 zbog toga ona odbacuje taj podatak. Jedina je mogućnost da se „pogrešan podatak" nametne Mašini da bude deo dosledne celine, koja je suviše neznatno pogrešna da bi mašina otkrila grešku, ili je van domašaja njenog iskustva. A prvo izlazi iz okvira ljudskih mogućnosti, dok je drugo gotovo isto takvo, a postaje sve više takvo, dok iskustvo mašine svakog trenutka postaje sve veće. Stiv Bajerli stavi dva prsta na vrh nosa i reče: — Da li ovo znači da ne postoji mogućnost da se vrši neki uticaj na Mašinu ... Kako, onda, tumačite nedavne greške? — Dragi moj Bajerli, vidim da nagonski prihvatate tu osnovnu veliku grešku! Naime, da Mašina zna sve. Dopustite mi da vam
navedem jedan slučaj iz ličnog iskustva. Industrija pamuka angažuje stručne kupce. Njihov postupak je u tome da izvuku pramen pamuka iz neke bale. Oni pogledaju taj pramen, opipaju ga, možda oslušnu kako zapucketa dok to čine, dodirnu ga jezikom — i tim postupkom odlučuju kojoj kategoriji pamuka bale pripadaju. Postoji oko deset takvih klasa pamuka. Kupovina se vrši kao rezultat njihovih odluka, po određenim cenama, a mešanje se obavlja u određenim odnosima. Činjenica je da mašina još ne može da zameni te kupce. — Zašto da ne? Podaci u pitanju sigurno nisu suviše komplikovani za nju? — Verovatno da nisu, ali na koje podatke mislite? Ne postoji ni jedan tekstilni hemičar koji zna tačno šta kupac isprobava dok pregleda pramen pamuka. Verovatno je u pitanju prosečna dužina niti, kako se one osećaju pod prstima, kvantitet i priroda njihove glatkoće, koliko se drže zajedno i tako dalje. Ceo kompleks stvari, ocenjenih podsvesno na osnovu dugog niza godina iskustva. Ali, kvantitativna priroda tih ispitivanja nije poznata. Možda nije poznata ni prava priroda nekih od njih. Prema tome, nemamo ništa što bismo mogli da damo Mašini, niti kupci mogu da objasne svoje procenjivanje. Oni mogu jedino da kažu: „Slušajte, momci, zar ne možete da odredite da je to ova ili ona klasa?“ — Razumem. — Ima bezbroj sličnih slučajeva, najzad. Mašina je samo oruđe koje pomaže brži napredak čovečanstva na taj način što s njegovih pleća skida poneki teret proračunavanja i tumačenja. A zadatak ljudskog mozga ostaje ono što je oduvek bio: da otkriva nove podatke koje treba proučiti i da smisli nove koncepte koje treba proveriti. Za žaljenje je što „društvo za čovečanstvo" ne može da to razume. — Oni su protiv mašine? — Bili bi oni protiv matematike ili protiv umetnosti pisanja da su živeli u odgovarajuće vreme. Ti reakcionari našeg društva tvrde da mašina oduzima čoveku njegovu dušu. A ja vidim da su sposobni ljudi još uvek najtraženiji u našem društvu. Jer još uvek su nam potrebni
ljudi dovoljno umni da smisle odgovarajuća pitanja koja treba postaviti. Možda, kad bismo mogli naći dovoljno takvih ljudi, verovatno ne bi došlo do tih neravnomernosti o kojima se brinete, gospodine Koordinatore. Zemlja (uključujući nenastanjeni kontinenat Antarktik). a) Teritorija: 54,000.000 kvadratnih milja (kopno) b) Stanovništvo: 3.300,000.000 c) Glavni grad: Njujork Vatra iza kvarca bila je sad već umorna i nevoljno je odumirala. Koordinator je bio zabrinut. Njegovo raspoloženje odgova ralo je plamenu koji je gasnuo. — Svi oni umanjuju značaj stanja stvari. — Glas mu je bio tih. — Zar nije lako zamisliti da mi se svi podsmevaju? A ipak . . . Vinsent Silver je rekao da mašine ne mogu biti u kvaru i — moram da mu poverujem. Makenzi tvrdi da se Mašinama ne mogu dati pogrešni podaci i — moram da mu poverujem. Međutim, Mašine nekako greše, te moram i tome da poverujem. Prema tome, sigurno je preostala još jedna alternativa. Bajerli krajičkom oka pogleda Suzan Kalvin, koja je, zatvorenih očiju, za trenutak izgledala kao da je usnula. — Šta kažete? — upita ona uprkos svemu shvativši trenutno o čemu je reč. — Evo o čemu je reč: dati su tačni podaci, primljeni su tačni odgovori, ali zatim su oni prenebregnuti. Ne postoji, naime, način da mašina prinudi i da se poslušaju njena naređenja. — Čini mi se da je to nagovestila gospođa Segecovska, s obzirom na Severnjake uopšte. — Tačno je. — A kakva je svrha neposlušnosti mašine? Razmotrimo motivaciju. — Meni je očigledno, a trebalo bi da bude i vama: u pitanju je
namerno ljuijanje broda. Sve dok mašine vladaju, ne mogu postojati ozbiljni sukobi na Zemlji, u kojima bi jedna ili druga grupa prigrabila više moći nego što je ima u cilju pribavljanja koristi za sebe, uprkos šteti koju bi nanela čovečanstvu kao celini. Ako bi poverenje čovečanstva u mašine moglo da bude uništeno do te mere da one budu odbačene — ponovo bi zavladao zakon džungle. Da budemo iskreni, ni jedno od četiri Područja nije čisto od sumnji u tom pogledu. Istočno područje ima pola čovečanstva unutar svojih granica, a Tropsko područje više od polovine sirovina zemlje. Svako od njih može da smatra sebe prirodnim rukovodiocem cele Zemlje, a oba imaju za sobom dugu istoriju ponižavanja od strane Severnog područja, tako da bi moglo da bude dovoljno humano ako bi zaželeli besmislenu osvetu. S druge strane, Evropa poseduje tradiciju veličine. Evropa jeste nekad vladala svetom, a ništa se tako teško ne zaboravlja kao minula moć. Pa ipak, s druge strane, teško je poverovati. 1 Istočno i Tropsko područje nalaze se u periodu ogromne ekspanzije unutar svojih granica. Oba Područja se nezamislivo uzdižu. Ona ne mogu da poseduju dovoljno rezervne energije za vojne avanture. A Evropa nema ništa drugo sem svojih snova. Govoreći vojnički: u pitanju je čista matematika. — Ali, Stive — reče Suzan Kalvin — niste pomenuli Severno područje. — Da — odgovori Bajerli brzo. — Još nisam. Severno područje je sad najsnažnije, a bilo je takvo gotovo ceo vek, ili bar neki njegovi delovi. Međutim, u poslednje vreme počinje relativno da gubi. Tropsko područje možda će zauzeti mesto Severnog na čelu civilizacije, prvi put posle faraona, a ima ceo niz Severnjaka koji se toga plaše. „Društvo za čovečanstvo" je prvenstveno Severnjačka organizacija, kao što vam je poznato, i oni ne kriju da ne žele Mašinu. Suzan, nema ih mnogo, ali to je skup snažnih ljudi: direktora fabrika, direktora industrijskih preduzeća i poljoprivrednih kombinata, koji
mrze da budu ono što oni nazivaju „činovnici Mašine“. Među njima ima ljudi s velikim ambicijama. Ljudi koji osećaju da su dovoljno snažni da sami odlučuju o onome što je najbolje za njih, a ne da im se kaže šta je najbolje za ostale. — Ukratko, to su baš oni ljudi koji bi, kad bi zajedno odbili da prihvate odluke Mašine, mogli za kratko vreme da tumbe okrenu ceo svet. A baš oni su članovi tog „Društva". — Suzan, sve je to povezano. Pet direktora Svetskih čeličana su članovi, a Svetske čeličane pate od superprodukcije. Rudnici žive Cinabad u Almadenu takođe je Severnjačko preduzeće. Njihove poslovne knjige još uvek se ispituju, ali bar jedan od njihovih direktora bio je član „Društva za čovečanstvo". Francisko Vilafranka je potpuno sam odložio završetak Meksičkog kanala za puna dva meseca, a i on je član — kao što već znamo. Isto tako i Rama Vrasajana. Nisam bio nimalo iznenađen kad sam to utvrdio. — Svi ti ljudi — reče Suzan Kalvin mirno — moram da podvučem, radili su pogrešno . . . — Ali, naravno — prekide je Bajerli. — Neposlušnost u odnosu na analize mašine znači: ne ići najboljim putem. Rezultati su daleko slabiji nego što bi mogli biti. To je cena koju plaćaju. Biće im teško sada, ali u pometnji do koje mora da dođe . . . — Šta nameravate da učinite, Stiv? — Očigledno ne smemo da gubimo vreme. Staviću „Društvo za čovečanstvo" van zakona, a svaki njegov član biće uklonjen, ukoliko se nalazi na rukovodećem položaju. Odsad svi rukovodeći tehnički položaji moći će da budu popunjeni samo kandidatima koji potpišu zakletvu da nisu članovi „Društva". To će, istina, predstavljati izvesno ograničavanje osnovnih građanskih sloboda, ali siguran sam da će parlament. . . — Neće valjati! — Šta! Zašto da ne? — Evo mog predviđanja: ako to pokušate, naići ćete na prepreke na svakom koraku. I uvidećete da je nemogućno da se sprovede ono
što hoćete. Videćete da će svaki korak u tom pravcu imati kao posledicu ozbiljne nezgode. — Zašto to tvrdite? — upita Bajerli zaprepašćen. — U stvari, nadao sam se vašem pristanku u ovoj stvari. — Ne možete dobiti moj pristanak sve dok se vaši postupci zasnivaju na netačnim premisama. Vi priznajete da Mašina ne može da greši i da joj se ne mogu dati pogrešni podaci. A sada ću vam pokazati da ne postoji mogućnost da se ne poslušaju njena naređenja, kao što vi smatrate da to čine članovi onog „Društva za čovečanstvo“. — Priznajem da uopšte ne razumem. — Onda me saslušajte. Svaka delatnost nekog rukovodioca koji ne sledi tačna uputstva Mašine s kojom saraduje postaje deo podataka za sledeći problem. Prema tome, mašina zna da kod tog rukovodioca postoji određena težnja ka neposlušnosti. Mašina može da uključi tu težnju u date podatke, čak i kvantitativno, to jest ocenjujući tačno u kolikoj meri i u kome pravcu će se pojaviti ta neposlušnost. Sledeći odgovori imaće dovoljno predubeđenja tako da će Mašina automatski ispraviti te odgovore u optimalni pravac — ukoliko dotični rukovodilac bude neposlušan. Jer, Mašina zna i to, Stiv! — Ne možete biti sigurni u sve to. Samo nagađate. — Ovo nagađanje zasniva se na životnom iskustvu s robotima. Mislim da bi bilo dobro kad biste poverovali u to nagađanje, Stiv. — Ali, šta onda preostaje? Same Mašine su tačne, a tačne su i premise koje obraduju. U tome smo se složili A sada tvrdite da ne postoji mogućnost da se ne poslušaju naređenja mašine. Šta ne valja u tom slučaju. — Sami ste dali odgovor. Sve je u redu! Razmislite za trenutak o Mašinama, Stiv. One su roboti i slede Prvi zakon. Međutim, mašine ne rade samo za jedno pojedinačno ljudsko biće nego za celo čovečanstvo, te Prvi zakon postaje: „Robot ne sme da povredi čovečanstvo, ili da neaktivnošću dozvoli da čovečanstvo bude povređeno." A šta može da povredi čovečanstvo, Stiv? Pre svega privredni
poremećaji, bez obzira iz kog razloga. Zar ne biste i vi to rekli? — Svakako. — A šta bi u budućnosti najverovatnije moglo da izazove poremećaje? Odgovorite na ovo pitanje, Stiv. — Rekao bih uništenje Mašina — odgovori Bajerli nevoljno. — I ja bih to rekla, a to bi rekle i Mašine Prema tome, njihova prva briga jeste da sačuvaju sebe — za nas. Zbog toga su se pobrinule za jedine preostale elemente koji ih ugrožavaju. „Društvo za čovečanstvo" ne ljulja brod da bi mašine bile uništene. Stiv, gledali ste sliku s pogrešne strane. Tačno je, naprotiv, da Mašina ljulja brod, vrlo nežno, samo da bi se oslobodila onih malobrojnih koji se pridržavaju broda iz ciljeva koje Mašina smatra štetnim po čovečanstvo. Tako je Vrasajana izgubio svoju fabriku i dobio drugi posao gde ne može da nanosi štetu. On nije ozbiljnije povređen niti onemogućen da zaradi za svoj opstanak, jer Mašina može da povredi ljudsko biće samo minimalno, i to jedino u slučaju kad treba da spase veliki broj ljudi. Kompanija Cinabar je izgubila kontrolu nad rudnicima žive u Almadenu. Vilafrank više nije glavni inženjer koji rukovodi velikim projektom — ili će je uskoro izgubiti. — Ali, vi ne znate sve ovo sasvim pouzdano — reče Bajerli zabrinuto. — Kako bismo mogli da rizikujemo smatrajući da ste u pravu? — Morate! Sećate li se šta je mašina rekla kad ste joj podneli taj problem? Rekla je: „Ova stvar ne dopušta objašnjenje.“ Mašina nije rekla da ne postoji objašnjenje ili da ne može da iznađe objašnjenje. Jednostavno nije dopustila ma kakvo objašnjenje. Drugim rečima: bilo bi štetno za čovečanstvo kad bi saznalo objašnjenje, te zbog tog možemo samo da nagađamo — i da nastavimo s nagađanjima. — Ali kako bi objašnjenje moglo da nas povredi? Pretpostavimo da ste u pravu, Suzan. — Vrlo jednostavno, Stiv. Ako sam u pravu, to znači da Mašina vodi umesto nas našu budućnost ne samo direktnim odgovorima na naša direktna pitanja nego opštim odgovorima na svetsku situaciju i
ljudsku psihologiju kao celinu. A kad bismo to znali, učinilo bi nas nesrećnim i možda povredilo naš ponos. Mašina ne može — ne sme — da nas učini nesrećnim. — Stiv, kako možemo znati šta predstavlja krajnju dobrobit čovečanstva? Ne raspolažemo beskonačnim činiocima koje poseduje Mašina! Da bih vam dala jedan prilično poznat primer, reći ću vam da je možda cela naša tehnička civilizacija stvorila više nesreće i bede nego što ih je odstranila. Možda bi bila bolja jedna poljoprivredna ili pastirska civilizacija, s manje kulture i s manje ljudi. Ako je tako, Mašine moraju da nas usmeruju u tom pravcu, po mogućnosti krijući od nas, pošto zbog naših neukih predrasuda smatramo da je dobro samo ono na šta smo navikli, pa bismo se borili protiv svake promene. Ili je, možda, odgovor: potpuna urbanizacija ili društvo lišeno svih kasta ili potpuna anarhija ... Ne znamo! Samo Mašine znaju i one idu određenim putem i vode nas sa sobom. — Ali, Suzan, time tvrdite da „Društvo za čovečanstvo" ima pravo i da je čovek izgubio moć odlučivanja o svojoj budućnosti. — U stvari, nikad je nije ni posedovao. Čovek je uvek bio prepušten na milost i nemilost ekonomskim i sociološkim silama koje nije razumevao — i ćudima klime i ratne sreće. Ali sada Mašine sve razumeju i niko ne može da ih zaustavi, pošto će mašine rukovoditi njima kao što upravljaju društvom, jer imaju na raspolaganju najjače oružje: potpunu kontrolu nad našom privredom. — Kakav užas! — A možda i kakva divota! Pomislite da se, za sva vremena, mogu izbeći svi sukobi. Odsad su neizbežne samo Mašine! I plamen iza kvarca se ugasi i samo kolut dima ostade da ukaže gde je bio. — I to je sve — reče Kalvin i ustade. — Videla sam to od samog početka, kad siromašni roboti nisu umeli da govore, pa do samog kraja, kad stoje između čovečanstva i uništenja. Više ništa neću videti, jer moj život je prošao. Ali vi ćete videti šta dolazi.
Nikad više nisam sreo Suzan Kalvin. Umrla je prošlog meseca u osamdeset drugoj godini. Sken: solicitor obrada: BABAC
1 Gonič slonova u Indiji — prim. prev. 2 Speed — brzina na engleskom — prim. prev. 3 Čovek sa zemlje — prim. prev. 4 Cute, engleski vispren, pametan — prim. prev. 5 Parsek je 3,26 svetlosnih godina, a svetlost za jednu godinu pređe udaljenost od 9,45 biliona (9,450.000,000.000) kilometara — Prim. prev. 6 Što treba dokazati — (latinski). — prim. prev.