Isaac Asimov-Ja robot

— Ne — odgovori Donovan kratko. — Mi smo samo uspostavljali novu ravnotežu. Kad napravimo novi monoksid i povećamo potencijal Zakona 3, on polazi unazad dok ponovo ne uspostavi ravnotežu, a kad monoksid nestane Spidi polazi napred i ravnoteža je ponovo uspostavljena. Pauelov glas zvučao je potpuno potišteno. — Isto staro kolo-naokolo. Gurnemo Zakon 2 i povučemo Zakon 3, a ne možemo ništa da postignemo. Možemo jedino da promenimo položaj ravnoteže. Moramo da nadmašimo oba zakona. — Zatim je gurnuo svoga robota bliže Donovanovom tako da su bili licem u lice, mrke senke u mraku; onda prošapta: — Majk! — Je li ovo kraj? — upita muklo. — Mislim da će biti najbolje da se vratimo u Veliku stanicu, sačekamo da se fotoćelije isprazne, rukujemo se, uzmemo cijankalij i nestanemo kao pravi ljudi. — Donovan se kratko nasmeja. — Majk — ponovi Pauel ozbiljno — moramo uhvatiti Spidija. — Znam. — Majk — još jednom Pauel zastade oklevajući pre nego što je nastavio. — Postoji još uvek Zakon 1. Mislio sam o njemu. . . ranije. . . ali to je očajnički. Donovan podiže pogleda, a glas mu iznenada oživi: — I mi smo u očajnom stanju. — U redu. Prema Zakonu 1 robot ne može da dozvoli da ljudsko biće bude povređeno zbog njegove neaktivnosti. Zakoni 2 i 3 ne mogu da se suprotstave tome. Ne mogu, Majk! — Čak i kad je robot gotovo polu. .. Pa, on je pijan. Znaš i sam da je pijan. — To je opasnost kojoj se moramo izložiti. — U redu, dosta s tim. Šta nameravaš da učiniš? — Idem tamo napolje da vidim šta će učiniti Zakon 1. Ako ne poremeti ravnotežu, onda ... pa šta, koga đavola; ili sada ili za dva-tri dana.

— Čekaj malo, Greg! Postoje i ljudska pravila ponašanja. Ne dopuštam da samo tako odeš. Smisli nešto, neku opkladu, pa ko dobije taj će ići. Pruži i meni priliku. — U redu. Prvi ko izračuna treći stepen od 14, ide. — I odmah zatim viknu: — Dvadeset sedam čedrdeset četiri! Donovan oseti kako se njegov robot zateturao kad ga je Pauelov robot gurnuo, a trenutak docnije Pauel je bio na suncu. Donovan otvori usta da vikne, ali zatim ih čvrsto stisnu. Naravno, ta prokleta budala je unapred izračunala koliko iznosi treći stepen od 14, i to namerno. Kao što bi i on učinio. Sunce je bilo jače no ikada, i Pauel je osetio kako ga nešto ludački peče po leđima. Verovatno uobraženje, a možda je i oštro zračenje počelo da se oseća i kroz izolacionu odeću. Spidi ga je posmatrao, ali bez ikakvog trabunjanja iz Džilberta i Salivena u znak pozdrava. Kakva sreća! Ali, nije se usuđivao da priđe suviše blizu. Bio je udaljen oko tri stotine metara kad je Spidi počeo da uzmiče, korak po korak, oprezno — i Pauel zastade. On skoči sa ramena svoga robota i nađe se na tlu od kristala udarivši lako, dok su naokolo poleteli sitni komadići. Pošao je i dalje pešice. Tlo se osipalo pod njegovim nogama tako da je klizao, a mala sila teže stvarala mu je nove poteškoće. Đonovi su se sve više zagrevali. Baci pogled preko ramena u mrak senke pod stenom i shvati da je otišao suvše daleko da bi se mogao vratiti, ni sam, niti pomoću svog zastarelog robota. Izlaz je bio: Spidi ili ništa, i to saznanje mu je stezalo grudi. Dosta je daleko! On stade. — Spidi! — viknu. — Spidi! Vitki, moderni robot ispred njega oklevao je i zaustavio svoje korake unazad, zatim je ponovo krenu. Paule je nastojao da mu glas bude molećiv i video da nije potrebno da glumi: — Spidi, moram se vratiti u senku ili će me sunce ubiti. U pitanju je život ili smrt, Spidi. Potreban si mi!

Spidi učini jedan korak napred i zastade. On progovori, ali Pauel zastenja jer su reči glasile: — Kad ležiš budan s jakom glavoboljom, a odmor je zabranjen... — Glas se izgubi na ovom mestu i Pauel je morao da razmisli pre nego što je smislio da ni sam nije znao zašto, promrmlja: — Jolanta. Sunce je pržilo! Krajičkom oka spazi jedan pokret i ošamućen se okrenu. Zatim s krajnjim zaprepašćenjem spazi ogromnog robota koga je jahao kako se kreće — kreće prema njemu bez jahača. Robot je govorio: — Izvinite, gosodaru. Ne smem da se pokrenem bez gospodara na meni, ali vi ste u opasnosti. Naravno, potencijal Zakona 1 iznad svega! Ali on nije želeo tu nespretnu zastarelu mašinu. On je želeo Spidija. On se skloni u stranu i grčevito viknu: — Naređujem ti da ostaneš gde si! Naređujem ti da staneš! Sve je bilo uzalud. Potencijal Zakona 1 ne može se pobediti. Robot reče glupo: — Vi ste u opasnosti, gospodaru. Pauel očajnički pogleda oko sebe. Više nije mogao jasno da vidi. Mozak mu je bio u zažarenom kovitlacu. Dah ga je palio pri disanju, a tlo pod njim bilo je kao blešteća magla. On viknu poslednji put, u očajanju: — Spidi! Umirem, proklet bio! Gde si? Spidi, potreban si mi! Teturao je unazad u slepom naporu da se skloni od džinovskog robota koga nije želeo kad oseti čelične prste na svojim mišicama i zabrinut glas metalna prizvuka u svojim ušima, glas koji se izvinjavao. — Šta radite ovde, šefe, koga đavola? A šta ja radim... Sav sam zbunjen... — Nije važno — promrmlja Pauel slabo. — Odnesi me u senku stene i požuri! — Zatim poslednje osećanje kako je podignut uvis i utisak brzog kretanja i paklene vrućine, a zatim je izgubio svest. Probudivši se vide Donovana nagnutog nad njim, osmehivao se zabrinuto: — Kako si, Greg? — Odlično! — glasio je odgovor. — Gde je Spidi? — Tu je. Poslao sam ga napolje do jedne druge lokve selena s

naređenjem da ovog puta po svaku cenu skupi taj selen. Doneo ga je za četrdeset dva minuta i tri sekunde. Merio sam vreme. Još nije prestao da se izvinjava zbog onoga što nam je priredio. Plaši se da ti se približi iz straha šta ćeš mu reći. — Dovedi ga ovamo — naredi Pauel. — Nije bila njegova greška. — On ispruži ruku i stisnu Spidijevu metalnu šaku. — Sve je u redu, Spidi. — Zatim se obrati i Donovanu: — Znaš, Majk, baš sam mislio... — Da! — Pa — protrlja lice — vazduh je bio tako divno hladan, — kad budemo sredili sve stvari ovde i izvršili sva ispitivanja sa Spidijem, oni će nas poslati u Svemirsku stanicu na sledeće... — Ne! — Da! Uostalom, to mi je rekla stara Suzan Kalvin pre nego što smo pošli, ali nisam govorio ništa o tome jer sam imao nameru da se borim protiv te zamisli. — Da se boriš! — uzviknu Donovan. — Ali... — Znam. Sad se slažem. Dve stotine sedamdeset tri stepeni ispod nule. Zar to neće biti uživanje? — Svemirska stanica — reče Donovan. — Evo me, dolazim!

3. Logika Pola godine docnije promenili su svoje mišljenje. Plamen džinovskog Sunca ustupio je mesto blagom mraku svemira, ali spoljne varijacije značile su malo u njihovom poslu proveravanja rada eksperimentalnih robota. Bez obzira na pozadinu, čovek se nalazi licem u lice s nepronicljivim pozitronskim mozgom, za koji su konstruktori-geniji rekli da će raditi ovako i onako. Izuzimajući okolnost što nisu tako postupali. Pauel i Donoven su to otkrili za manje od dve sedmice pošto su stigli u Stanicu. Greogri Paule je naglašavao svaku reč govoreći: — Pre nedelju dana Donoven i ja smo te sastavili. — Skupio je obrve sumnjičavo i povukao kraj svojih smeđih brkova. Bilo je tiho u oficirskoj prostoriji Sunčane stanice 5, izuzev tihog šuma snažnog upravljača zrakova negde duboko dole. Robot QT-1 sedeo je neopmično. Metalne ploče njegovog tela bleštale su u svetlu, a sjajno crvenilo fotoelektričnih ćelija, koje su bile njegove oči, bilo je čvrsto upereno u Terana 3 s druge strane stola. Pauel savlada iznenadan napad nervoze. Ovi roboti su posedovali čudne mozgove. Tri zakona robotike i dalje su bili u važnosti. Tako je moralo da bude. Svi zaposleni u fabrici „Američki roboti“ od Robertsona do nove čistačice, takode su to zahtevali. Prema tome, QT1 bio je siguran! A ipak — QT-modeli bili su prvi svoje vrste, a ovo je bio prvi iz serije QT. Matematičke formule na hartiju nisu uvek bile najsigurnija zaštita protiv robotičkih činjenica. Najzad, robot progovori. Njegov glas je imao hladni prizvuk,

nerazdvojiv od metalne dijafragme: — Da li shvatate ozbiljnost ovakvog tvrđenja, Pauele? — Neko te je napravio, Pametnjakoviću 4 — reče Pauel. — I sam priznaješ da ti pamćenje izgleda kao da je izraslo iz potpune praznine od pre jedne sedmice. Dajem ti objašnjenje: Donoven i ja smo te sastavili od delova donesenih sa zemlje. Robot je posmatrao svoje duge, vitke prste sa čudno ljudskim stavom začudenosti. — Čini mi se da možda postoji objašnjenje koje zadovoljava više od ovoga. Čini mi se nezamišljivim da ste vi stvorili mene. Teran se iznenada nasmeja: — Zašto, tako ti Zemlje? — Nazovite ovo intuicijom. Zasad je to samo intuicija. Ali, nameravam da rešim ovo pitanje. Niz tačnog zaključivanja može se završiti jedino otkrivanjem istine, a iči ću tim putem do kraja. Pauel ustade i sede na ivicu stola kraj robota. Osetio je iznenadnu snažnu simpatiju za ovaj čudni stroj, nimalo sličan običnim robotima, koji su intenzivnošću duboko usmerene pozitronske staze vršili svoje specijalizovane zadatke u Stanici. On stavi ruku na robotovo čelično rame. Metal je bio hladan i tvrd. — Pokušaću da ti nešto objasnim — reče Pauel. — Ti si prvi robot koji je pokazao radoznalost u pogledu svog postojanja, a mislim da si i prvi koji je, odista, dovoljno inteligentan da razume spoljni svet. A sada, pođi sa mnom. Robot se lako uspravi, a njegove noge, prekrivene na tabanima debelom spužvastom gumom, nisu pravile nikakvu buku dok je išao za Pauelom. Teran pritisnu jedno dugme i jedan četvrtasti deo zida skloni se u stranu. Debelo, prozirno staklo otkri svemir pun zvezda. — Video sam to u osmatračkim prozorima u mašinarnici — reče robot. — Znam — reče Pauel. — Šta misliš da je ovo? — Tačno ono što izgleda: neki crni materijal, odmah iza ovog stakla, prekriven malim svetlećim tačkicama. Znam da naš upravljač

energije šalje zrake prema nekim od tih tačkica, uvek prema istim, a znam i to da se ove tačkice pomeraju i da se zraci pomeraju s njima. To je sve. — U redu! A sad hoću da me pažljivo saslušaš. Ono crno, onaj mrak je praznina — ogromna praznina koja se širi neizmerno daleko. One male, sjajne tačkice su ogromne mase materije pune energije. To su kugle, neke od njih s promerom od mnogo miliona milja i, kao upoređenje, zapamti da ova Stanica ima promer od svega jedne milje. Te kugle izgledaju tako male zbog toga što su nezamišljivo daleko. — Tačkice prema kojima su usmereni naši zraci energije bliže su i mnogo manje. One su hladne i tvrde, i ljudska bića, kao što sam ja, žive na njihovoj površini — mnoge milijarde ljudskih bića. S jednog od ovih svetova došli smo Donoven i ja. Naši zraci snabdevaju te svetove energijom koju crpemo iz ogromne neugašene kugle koja se nalazi u našoj blizini. Tu kuglu nazivamo Sunce i ono se nalazi s druge strane Stanice, pa ne možeš da je vidiš. Robot je stajao nepomično pred oknom kao kip od čelika. Njegova glava se nije okrenula kad progovori: — Sa koje tačkice tvrdite da ste došli? Pauel pogledom pređe po svemiru ispred sebe. — Eno je, ona vrlo svetla u uglu! Mi je nazivamo Zemlja. — On se osmehnu. — Stara, dobra Zemlja. Ima nas tamo tri milijarde, i za petnaestak dana vratiću se i biću s njima. A zatim, iznenada, robot rastreseno zapevuši. Nije u tome bilo melodije, ali je zvuk ćudno podsećao na strune kad ih prsti trzaju. Zvuk prestade iznenada kao što je i počeo. — Ali gde ja spadam, Pauele? Niste objasnili moje postojanje. — Ostalo je vrlo jednostavno. Kad su ove stanice prvobitno uspostavljene, da bi planete snabdevale Sunčevom energijom, njima su rukovodili ljudi. Toplota, međutim, jaka sunčana zračenja i elektronske oluje činile su da ove službe budu vrlo teške. Zbog toga su napravljeni roboti da bi zamenili ljude, tako da svaka Stanica zahteva sad samo još dva čoveka-rukovodioca. Nastojimo da zamenimo i njih,

i to je u stvari ono što ti treba da budeš. Ti si najsavršeniji tip robota koji je ikad napravljen. Ako pokažeš sposobnost da nezavisno vodiš ovu Stanicu, ni jedan čovek neće morati da dođe ovamo, izuzev da donese rezervne delove. Pauel podiže ruku i prozor se zatvori. Zatim se vrati pisaćem stolu i obrisa jabuku rukavom, pre nego što je zagrize. Plameni sjaj robotovih očiju uperi se u Pauela. — Da li očekujete od mene da poverujem u tako komplikovanu i neverovatnu hipotezu kakvu ste maločas izneli? Da li me smatrate budalom? Pauel pocrvene i ispljunu komadiće jabuke na sto. — Ovo nije hipoteza, do vraga! Ovo su činjenice. — Kugle pune energije s promerom od nekoliko miliona milja! — reče robot mukla glasa. — Svetovi s tri milijarde ljudskih bića! Bezmerna praznina! Žalim, Pauele, ali ne mogu da poverujem u to. Moram da razmislim sam o svemu. Zbogom! On se okrenu i izađe iz sobe, prođe kraj Donovena, na pragu ozbiljno se naklonivši, i pođe hodnikom, nesvestan začuđenih pogleda koji su ga pratili. Majk Donoven prođe rukom kroz svoju riđu kosu i baci ljutit pogled na Pauela: — O čemu je govorio ovaj pokretni metalni otpad? Šta ne veruje? Pauel ogorčeno povuče svoj brk. — On je skeptik — glasio je gorki odgovor. — Ne veruje da smo ga mi napravili ili da postoji Zemlja ili svemir ili zvezde. — Tako mi Saturna! Imamo posla s poludelim robotom. — Kaže da će sam razmisliti o svemu i naći objašnjenje. — Nadam se — reče Donoven blago — da će se smilovati da mi sve rastumači pošto sve smisli i objasni. — Zatim, iznenada planu i viknu: — Slušaj! Ako ovaj metalni otpad bude prema meni tako drzak, skinuću mu hromiranu glavu sa ramena. Zatim naglo sede, izvuče kriminalni roman iz unutrašnjeg džepa kaputa i progunđa: — U svakom slučaju, ovaj robot mi ide na živce.

Prokleto je radoznao! Majk Donoven je nešto gunđao dok je grizao ogromni sendvič kad robot tiho zakuca i uđe. — Da li je Pauel ovde? Donovenov glas bio je prigušen, a govorio je s prekidima dok je grizao sendvič. — Prikuplja podatke o funkcijama elektronskih struja. Čini mi se da nailazi oluja. Gregori Pauel uđe dok je Donoven govorio. Pogled mu je bio uperen na hartiju ispisanu brojkama, koju je držao u rukama. Spustio se u fotelju, raširio hartiju ispred sebe i počeo da piše proračune. Donoven mu je gledao preko ramena, dok je grizao sendvič i mrve padale na sto. Robot je ćuteći čekao. Pauel podiže pogled i reče: — Potencijal Zeta je u porastu, ali sporo. Ipak, funkcije struje su neujednačene, pa ne znam šta da očekujem. O, zdravo! — obrati se robotu. — Mislio sam da nadgledaš instalaciju nove pogonske poluge. — To je već učinjeno — odgovori robot mirno. — Zato sam i došao da porazgovaram s vama dvojicom. — O! — Paulu bi nelagodno. — Pa, sedi! Ne, nemoj na tu stolicu. Jedna noga je slaba, a ti nisi laka kategorija. Robot sede na drugu stolicu i reče smireno: — Došao sam do rešenja. Donoven se namršti i spusti ostatak sendviča u stranu. — Ako je to jedna od onih glupih... Pauel nestrpljivo pokaza rukom da ćuti. — Kaži šta hoćeš! — obrati se robotu. — Slušamo te! — Proveo sam poslednja dva dana u koncentrisanoj introspekciji — reče robot. — Rezultati su vrlo interesantni. Počeo sam od jedine sigurne pretpostavke od koje sam smatrao da mogu da krenem. Ja postojim pošto mislim... Pauel zastenja: — O, Jupitre, robot-Dekart!

— Ko je Dekart? — upita Donoven. — Slušaj, da li moramo da sedimo ovde i slušamo ovog ludaka od metala. — Budi miran, Majk! Robot produži mirno: — A pitanje koje se odmah postavilo glasi: šta je uzrok mog postojanja? — Ti si budala! — reče Pauel stisnutih vilica. — Rekao sam ti već da smo te mi napravili. — A ako nam ne veruješ — dodade Donoven — mi ćemo te vrlo rado rastaviti. Robot raširi svoje snažne ruke sažaljivim pokretom. — Ne prihvatam ništa što mi se nameće. Svaku hipotezu mora razum da potvrdi — ili je bezvredna, a postavka da ste me vi napravili protivi se svakoj logici. Pauel spusti ruku da zadrži Donovenovu pesnicu koja se i naglo stegnula. — Zašto to kažeš? — upita robota. Robot se nasmeja. Taj smeh je najmanje ličio na čovekov smeh; bio je to najšinskiji zvuk koji je dosad ispustio. Oštar i eksplozivan, tačan kao metronom i isto toliko ravnomeran. — Pogledajte sebe! — reče robot najzad. — Ne govorim ovo iz prezrenja, ali pogledajte sebe! Materijal od koga ste sačinjeni je mek i mlitav, lišen trajnosti snage, a njegova energija zavisi od nesavršene oksidacije organskog materijala — kao što je ovaj. — On s negodovanjem pokaza na ostatak Donovenovog sendviča. — Povremeno padate u komu, a najmanja promena temperature, vazdušnog pritiska, vlage ili radijacije smanjuje vašu moć. Vi ste pomagalo u nedostatku boljeg. — A ja sam, s druge strane, savršen proizvod. Apsorbujem direktno električnu energiju i koristim je gotovo stoprocentno efikasno. Sastavljen sam od snažnog metala, neprestano sam svestan i lako mogu da podnesem najekstremnije uslove i okoline. To su činjenice koje, s očiglednom pretpostavkom da nijedno biće ne može da stvori biće bolje od sebe, potpuno opovrgava vašu glupu hipotezu.

Donovenove kletve bile su potpuno nerazumljive kad je skočio na noge, stisnutih riđih obrva. — U redu, ti sine komada železne rude! Ko te je napravio, ako nismo mi? Robot ozbiljno klimnu glavom. — Vrlo dobro, Donovene. Odista, ovo je sledeće pitanje. Očigledno je da je moj stvaralac morao biti snažniji od mene, tako da postoji samo jedna mogućnost. Terani su ga zaprepašćeno gledali, a robot produži: — Šta je središte delatnosti ovde u Stanici; Kome mi svi služimo? Šta privlači svu našu pažnju? — Robot je očekivao odgovor. Donoven zaprepašćeno pogleda svog druga i reče: — Kladim se da ova limena budala govori o Konverteru energije. — Da li je tako, pametnjakoviću? — nasmeja se Pauel. — Govorim o Gospodaru — bio je hladni, oštri odgovor. Na ovo Donoven prsnu i grohotan smeh, a i Pauel je jedva uspeo da se uzdrži. Robot se podiže na noge i njegove bleštave oči prelazile su s jednog Terana na drugog. — Ipak je tako, a ne čudim se što odbijate da poverujete. Siguran sam da vas dvojica nećete dug ostati ovde. Sam Pauel je rekao da su isprva samo ljudi služili Gospodara, da su zatim došli roboti za rutinski posao. I, najzad, došao sam ja za rukovodeći posao. Činjenice su, nema sumnje, tačne, ali objašnjenje je savršeno nelogično. Želite li da saznate pravu istinu? — Kaži, Pametnjakoviću! Zabavljaš nas. — Gospodar je prvo stvorio ljudska bića kao najniži tip, koji se najlakše može napraviti. Postepeno ih je zamenio robotima, koji su stalno bili sve savršeniji i, najzad, stvorio je mene da zauzmem mesto poslednjih ljudskih bića. Od sada pa nadalje ja služim Gospodaru. — Nema ništa od toga — reče Pauel oštro. — Slušaćeš naša naređenja i bićeš miran sve dok se ne uverimo da možeš upravljati Konverterom. Shvati to: Konverter — a ne Gospodar! Ako nas ne

zadovoljiš, mi ćemo te rastaviti. A sada, ako nemaš ništa protiv, možeš da ideš. Ponesi ove podatke sobom i unesi ih tačno! Robot primi podatke i grafikone i iziđe ne progovorivši ni reči. Donoven se spusti u fotelju i krupnim prstima prođe kroz kosu. — Biće muke s ovim robotom. Sasvim je poludeo! Podmukli šum Konvertera bio je glasniji u kontrolnoj prostoriji, a s njim se mešalo kuckanje gajgerovih brojača i povremeno zujanje desetak malih signalnih svetiljki. Donoven skloni oči s teleskopa i zapali svetlo. — Zrak od Stanice 4 zahvatio je Mars tačno po programu. Možemo sada da prekinemo naš zrak energije. — Pametnjaković je dole u mašinarnici — reče Pauel i rastreseno klimnu glavom. — Daću mu svetlosni signal, pa neka se pobrine o tome. Pogledaj, Majk, šta misliš o ovim brojkama? Donoven baci pogled na brojke i zviznu. — Mladiću, ovo je što bi se reklo, krajnja intenzivnost gama-- zrakova. Staro, dobro sunce izgleda da isprobava svoju snagu. — Da — glasio je nezadovoljni odgovor. — A mi smo u gadnom položaju jer možemo, takođe, da očekujemo i elektronsku oluju. Pored toga, naš zrak energije za Zemlju nalazi se tačno na verovatnoj stazi oluje. — Pauel ljutito odgurnu svoju stolicu. — Do đavola, kad bi oluja samo malo zakasnila — dok nam ne stigne smena ... Ali dotle ima da prode deset dana. Slušaj, Majk, siđi dole i motri malo na Pametnjakovića, hoćeš li? — U redu. Baci mi samo malo onih badema! — On zgrabi u letu dobačenu kesu i pođe ka liftu. Lift je nečujno silazio, a kad se spustio dole otvarao se prema uskom stepeništu koje je vodilo u ogromnu mašinarnicu. Džinovski generatori su bili u pokretu, a od L-cevi dopiralo je tiho, duboko zujanje koje je ispunjavalo celu Stanicu. Primetio je Pametnjakovićevu visoku, bleštavu priliku kod L-cevi za Mars, motreći pažljivo kako ekipa robota radi savršeno ujednačeno. A tad se Donoven gotovo skameni. Sitni pored ogromne L-cevi i

postrojeni ispred nje s glavama kruto nagnutim, roboti su stajali mirno dok je Pametnjaković polako koračao gore-dole ispred njih. Petnaest sekundi je prošlo, a zatim, s bukom koja je nadjačala zvuk mašina u cevi, roboti su pali na kolena. Donoven viknu i sjuri se niz uske stepenice. Poleteo je prema njima, lica crvena kao njegova kosa, i stisnutim pesnicama besno je mlatarao po vazduhu. — Šta je to, koga đavola, budale proklete? Napred! Krenite odmah na posao! Ako odmah ne sastavite ovu L-cev, i ako je ne očistite i sastavite pre nego što prođe dan, istopiću vam mozgove naizmeničnom strujom. Roboti su i dalje stajali mirno! Čak je i Pametnjaković na drugom kraju — a on je jedini stajao uspravno — i dalje ćutao, očiju uperenih u mrke obrise ogromne mašine pred sobom. Donoven snažno gurnu najbližeg robota. — Ustani! — grmnu. Robot ga polako posluša. Njegove fotoelektrične oči bile su prekorno uperene u Terana. — Nema drugog Gospodara sem Gospodara — reče robot — QT-1 je njegov prorok! — Izgleda da moji prijatelji sad slušaju ko je savršeniji od vas — reče Pametnjaković. — Nije nego! A ti se gubi odavde! S tobom ću srediti stvar docnije, a s ovim mehaničkim igračkama odmah. Pametnjaković polako odmahnu svojom teškom glavom. — Žalim, ali ne razumete o čemu je reč. Oni su roboti, a to znači da su razumna bića. Oni prepoznaju Gospodara, sad kad sam im propovedao Istinu. Svi roboti shvataju. Oni me nazivaju prorokom. — On polako spusti glavu. — Nisam dostojan... ali, možda... Donovenu se nekako povrati dah, i on poče normalno da diše. — Zar tako? Zar to nije divno? Zar to nije sjajno? A sada ću ti reći nešto, majmune od mesinga. Nema nikakvog Gospodara i nema

nikakvog proroka i ne postavlja se uopšte pitanje ko izdaje naređenja. Razumeš li? — Njegov glas zagrmi. — A sada, napolje! — Ja slušam samo Gospodara. — Do đavola s Gospodarom! — viknu Donoven i pljunu na L-cev. — Evo, to je za tvog Gospodara! Učini što sam rekao! Pametnjaković ne reče ništa, a ni ostali roboti, ali Donoven oseti iznenada da se napetost povećala. Hladne oči, koje su buljile u njega, postale su tamnije crvene, a Pametnjaković je izgledao krući nego ikada. — Bogohuljenje! — prošapta, a glas mu je imao metalni prizvuk od uzbuđenja. Donoven oseti prvi iznenadni strah kad se Pametnjaković stao približavati. Robot ne može da oseća bes — ali njegove oči bile su nepronicljive. — Žalim, Donovene — reče robot. — Ali posle ovoga ne možete više ostati ovde. Pauelu i vama je odsad zabranjen pristup u kontrolnu prostoriju i mašinarnicu. Njegova ruka učini miran pokret i trenutak docnije dva robota zgrabila su Donovena za mišice. Donoven je samo imao vremena da zaprepašćeno udahne vazduh pre nego što je osetio kako je podignut uvis i kako ga nose uza stepenice. Gregori Pauel jurio je gore-dole po oficirskoj prostoriji čvrsto stisnutih pesnica. Bacao je besne, nemoćne poglede na zatvorena vrata i ogorčeno se obrati Donovenu: — Zašto si, koga đavola, morao da pljuneš na onu L-cev? Majk Donoven, duboko zavaljen u fotelju, divljački je udarao po njenim naslonima. — A šta si očekivao da učinim s tim električnim ludacima? Ne dopuštam da me nadvlada marioneta koju sam sam sastavio. — Ne — bio je odgovor pun gorčine. — Ali, evo te u oficirskoj sobi s dva robota koji stražare ispred vrata. Šta onda znači ono tvoje „ne dopuštam"?

— Čekaj samo dok se vratimo u bazu — besno procedi Donoven kroza zube. — Neko će morati da plati za ovo. Ovi roboti moraju da nas slušaju. To je Zakon 2. — Šta vredi ponavljati? Oni nas ne slušaju. A verovatno postoji neki razlog za to, razlog koji ćemo prekasno utvrditi. Uostalom, znaš li šta će se desiti s nama kad se vratimo u bazu? — On stade ispred Donovenove fotelje i besno ga pogleda. — Šta? — O, ništa! Samo će nas poslati u rudnike na Merkuru na dvadeset godina. Ili, možda, u kazneni zavod na Ceresu. — O čemu govoriš uopšte? — O elektronskoj oluji koja nailazi. Znaš li da se ona kreće pravo na zrak energije za Zemlju. Izračunao sam to u trenutku kad me je onaj robot izvukao iz fotelje. Donoven iznenada naglo poblede: — O, Saturne! — A znaš li šta će se desiti sa zrakom za Zemlju, jer će oluja biti prilično živahna. Odskočiće kao buva, a pošto će samo Pametnjaković biti u kontrolnoj sobi, zrak će se pomeriti, a ako se to desi, onda samo svemir može da spase Zemlju — i nas...! Donoven je divljački otvarao vrata još pre nego što je Pauel završio. Vrata su se otvorila i Teran projuri kroz njih da bi svom snagom naleteo na nepokretnu ruku od čelika. Robot je nezainteresovano gledao u zadihanog Terana koji se otimao. — Čovek je naredio da ostanete ovde. Molim vas učinite tako. — Njegova ruka se pokrenu, Donoven otetura nazad, i zato vreme Pametnjaković se pojavi iza ugla na drugom kraju hodnika. On rukom naredi robotima-čuvarima da se sklone, ude u oficirsku prostoriju i tiho zatvori vrata. Donoven se naglo okrenu Pametnjakoviću, toliko ogorčen da je izgubio dah. — Ovo je već previše! Platićeš za ovo! — Molim vas, nemojte se uzbuđivati — reče robot blago. — U

svakom slučaju moralo je jednom da dođe do toga. Jer, vas dvojica ste već izgubili službu. — Izvini — reče Pauel i kruto se podiže. — Šta hoćeš time da kažeš: izgubili ste službu? — Dok nisam bio stvoren — odgovori Pametnjaković — vi ste služili Gospodara. To je sad moja privilegija i time je iščezao jedini razlog vašeg postojanja. Zar to nije očigledno? — Ne sasvim — odgovori Pauel ogorčeno. — Ali, šta očekuješ od nas da činimo? Pametnjaković nije odmah odgovorio. Ćutao je, kao da je zadubljen u misli, zatim ispruži jednu ruku i spusti je na Pauelovo rame. Druga ruka uhvati Donovena za mišicu i privuče ga bliže. — Volim vas obojicu. Vi ste niža bića, sa malim sposobnostima za razumno mišljenje, ali ste mi nekako simpatični. Dobro ste služili Gospodara i on će vas nagraditi. Sada kad je vaša služba završena, verovatno nećete još dugo postojati, ali dok god postojite dobijaćete hranu, odeću i smeštaj, sve dok se ne približite kontrolnoj sobi i mašinarnici. — On nas penzioniše, Greg! — viknu Donoven. — Učini nešto! To je ponižavajuće! — Slušaj, Pametnjakoviću, ne možemo ovo da dopustimo! Mi smo šefovi! Ova stanica je delo ljudskih bića kao što sam ja. Ljudskih bića koja žive na Zemlji i na drugim planetama. Ovo je samo jedna relejna stanica za energiju. A ti si samo... O, do đavola! Pametnjaković ozbiljno odmahnu glavom. — To postaje prava opsesija. Zašto insistirate toliko na jednom savršeno pogrešnom pogledu na život? Tačno je da nerobotima nedostaje sposobnost za razumno mišljenje, ali ipak postoji još problem... Njegov glas utihnu, on zamišljeno zaćuta, a Donoven brzo prošapta: — Kad bi samo imao lice od krvi i mesa naterao bih te da shvatiš...

Pauelovi prsti igrali su se s njegovim brkovima, a oči su mu bile stisnute. — Slušaj, Pametnjakoviću, ako ne postoji takva stvar kao što je Zemlja, kako objašnjavaš ono što vidiš kroz teleskop? — Izvinite! Pauel se nasmeja. — Dakle, uhvatio sam te? Otkad smo te sastavili, izvršio si niz teleskopskih posmatranja, Pametnjakoviću. Da li si primetio da neke od tih svetlih tačkica izgledaju kao ploče kad se posmatraju kroz teleskop? — Na to mislite! Svakako! To je jednostavno povećavanje da bi se zrak energije mogao bolje usmeriti. — A zašto se i zvezde ne povećavaju? — Mislite sigurno na one druge tačkice. Pa, na njih nisu usmereni nikakvi zraci tako da povećanje nije ni potrebno. Odista, Pauele, čak i vi bi trebalo da razumete te stvari. Pauel turobno pogleda uvis. — Ali kroz teleskop vidiš više zvezda. Odakle one dolaze? Odakle dolaze, tako ti Jupitra? Pametnjaković se malo razljutio. — Slušajte, zar mislite da ću traćiti vreme da bih tražio fizička tumačenja za svaku optičku iluziju naših instrumenata? Otkad se dokaz naših čula može meriti s jasnim svetlom strogog razmišljanja? — Slušaj — prekide ga Donoven iznenada, izvukavši se ispod Pametnjakovićeve prijateljske, ali metalno teške ruke — pođimo do početka stvari. Zašto uopšte postoje ovi zraci energije? Dajemo ti jedno dobro, logično objašnjenje. Možeš li da daš neko bolje? — Gospodar šalje zrake iz svojih sopstvenih razloga — glasio je kruti odgovor. — Postoje neke stvari — on pobožno podiže pogled, — koje mi ne treba da istražujemo. U tome pogledu želim samo da služim, a ne da postavljam pitanja. Pauel polako sede i zaroni glavu u drhtave ruke. — Iziđi odavde, Pametnjakoviću. Idi i pusti me da mislim!

— Poslaću vam jelo — reče Pametnjaković ljubazno. Stenjanje je bilo jedini odgovor, i robot iziđe. — Greg — bilo je Donovenovo je tiho prošaptano opažanje — ovo zahteva strategiju. Moramo da ga uhvatimo kad ne očekuje i da ga uništimo kratkim spojem. Koncentrisana nitrogenska kiselina u njegove zglobove... — Ne budali, Majk! Zar pretpostavljaš da će nam dopustiti da mu se približimo s kiselinom u rukama? Moramo govoriti s njim, kažem ti. Moramo ga ubediti da nam dopusti da se vratimo u kontrolnu prostoriju u roku od četrdeset osam časova ili smo obrali bostan. Pauel se ljuljao na stolici očajno nemoćan. — Ko uopšte želi da raspravlja s jednim robotom, koga đavola? To je... to je... — Ubistveno — dovrši Donoven. — Još gore! — Slušaj! Donoven se iznenada nasmeja. — Zašto da ga ubeđujemo? Pokažimo mu! Sagradimo još jednog robota pred njegovim očima. Tada će morati da povuče sve što je rekao. Na Pauelovom licu pojavi se osmeh koji se sve više širio. Donoven produži: — Zamisli samo lice tog ludaka kad bude video šta smo napravili! Naravno, roboti se proizvode na Zemlji, ali njihov prevoz kroz svemir je mnogo jednostavniji ako se oni mogu preneti u delovima koji se sastavljaju na licu mesta. Pored toga, ovo uskraćuje mogućnost da se potpuno sastavljeni roboti kreću dok su još na Zemlji i tako fabriku „Američki roboti“ ne dovode u sukob s vrlo strogim zakonima koji zabranjuju robote na Zemlji. Ipak, ove je ljude kao što su Pauel i Donoven prisiljavalo da izvrše sintezu potpunih robota, što je bilo vrlo težak i komplikovan zadatak. Pauel i Donoven nisu nikad ranije bili toliko svesni ove činjenice kao toga dana kad su, u montažnoj prostoriji, počeli da grade jednog robota pred budnim očima GT-1, Gospodarevog proroka.

Robot u pitanju, jednostavan MC-model, ležao je na stolu gotovo završen. Posle tri časa rada samo glava još nije bila napravljena, i Pauel zastade da obriše čelo i nesigurno pogleda Pametnjakovića. Pogled nije ulivao ohrabrenje. Puna tri sata Pametnjaković je sedeo bez reči i nepokretan, a njegovo lice, uvek bezizrazno, bilo je sad savršeno nečitljivo. Pauel prostenja: — Stavimo mu sada mozak, Majk! Donoven otvori čvrsto zapečaćenu posudu i iz uljane tečnosti izvuče manju četvrtastu posudu. Kad je i nju otvorio, sa ležaja od spužvaste gume izvadi malu kuglu. Rukovao je njome vrlo oprezno, jer je predstavljala najkomplikovaniji mehanizam koji je čovek ikad stvorio. Unutar tanke platinske „kože“ kugle nalazio se pozitronski mozak u čiji su osetljiv elastični sastav bile utisnute proračunate neuronske staze, koje su svakog robota snabdevale onim što bi se moglo nazvati „vaspitanje pre rođenja". Kugla je tačno odgovarala udubljenju u glavi robota na stolu. Prekrili su ga plavim metalom i neprobojni sloj zavarili atomskim plamenom. Zatim su pažljivo učvršćene fotoelektrične oči, zavrtnjima utvrđene na svoje mesto i prekrivene tankim, prozirnim folijama od plastične mase jake kao čelik. Robotu je sad bila potrebna samo oživljavajuća munja električne struje visokog napona. Pauel zastade s rukom na prekidaču. — Pazi sada, Pametnjakoviću! Gledaj pažljivo! Pauel uključi struju. Začu se isprekidani šum. Dva Terana nagnuše se zabrinuto nad svoje delo. U prvom trenutku došlo je samo do neodređenog pokreta, do kretanja zglobova. Glava se podigla, laktovi su se poduprli i najzad model MC nespretno siđe sa stola. Koraci su mu bili nesigumi. Dva puta su škripeći, nerazgovetni zvuci bili sve što je mogao da postigne u oblasti govora. Najzad, njegov glas, nesiguran i oklevajući, dobi oblik i sinisao. — Hteo bih da poćnem raditi. Gde treba da idem?

Donoven skoči do vrata i reče: — Niz one stepenice. Biće ti rečeno šta treba da uradiš. Model MC iziđe i dva Terana bila su sad sama s još uvek nepokretnim Pametnjakovićem. — Pa — reče Pauel cereći se — sad valjda veruješ da smo te mi napraviii. Pametnjakovićev odgovor bio je kratak i određen: — Ne! — reče. Pauelov osmeh se sledi, a zatim se on polako opusti. Donovenova usta su se otvorila i ostala otvorena. — Samo ste sastavili već napravljene delove — produži Pametnjaković nemamo. — Učinili ste to vanredno dobro — pretpostavljam da je u pitanju instinkt — ali niste stvarno stvorili robota. Delove je stvorio Gospodar. — Slušaj — progovori Donoven promuklo — ovi delovi napravljeni su na Zemlji i poslati ovamo. — U redu, u redu! — odgovori Pametnjaković umirujući ih. — Nećemo se prepirati. — Ne! Tvrdim ono što sam rekao. — Donoven skoči i zgrabi robotovu metalnu ruku. — Kad bi pročitao knjige u biblioteci, sve bi ti bilo jasno, tako da ne bi postojala nikakva sumnja. — Knjige? Pročitao sam ih. Sve sam ih pročitao! Vrlo su studiozne. Pauel iznenada dobaci: — Ako si ih sve pročitao, šta ima da se govori? Ne možeš osporiti njihov dokaz. To ne možeš! Bilo je samilosti u robotovom glasu. — Molim vas, Pauele, shvatite da ih ne smatram razložnim izvorom obaveštenja. I njih je stvorio Gospodar, a bile su namenjene vama — ne meni. — Kako si došao do tog zaključka? — upita Pauel. — Zbog toga što sam, kao razumno biće, sposoban da izvedem istinu iz a priori uzorka. A vama, pošto ste inteligentni, ali niste razumni, potrebno je objašnjenje postojanja koje vam je dato, a i to je

gospodar učinio. Nema sumnje da je najbolje što vas je snabdeo tim smešnim idejama o dalekim svetovima i narodima. Vaši mozgovi su, verovatno, suviše grubog sastava za apsolutnu istinu. Međutim, pošto Gospodar hoće da verujete u vaše knjige, ne želim da diskutujem s vama. Kad je odlazio, on se okrenu i reče blagim glasom: — ali nemojte se osećati nelagodno. U Gospodarevoj shemi svih stvari ima mesta za sve. Vi, sirota ljudska bića, imate svoje mesto. Mada je skromno, bićete nagrađeni ako dobro izvršavate svoj zadatak. Robot ode blažena izraza, koji odgovara proroku Gospodara, a dva čoveka izbegavala su da se pogledaju. Najzad Pauel s naporom progovori: — Hajdemo na spavanje, Majk. Predajem se. Donoven reče muklo: — Slušaj, Greg, valjda ne pretpostavljaš da ima pravo u svemu? Govori toliko pouzdano da sam... Pauel se naglo okrenu prema njemu: — Ne budali! Videćeš da li Zemlja postoji kad smena stigne sledeće sedmice i kad se budemo morali vratiti da dobijemo svoje... — Ali, u međuvremenu moramo nešto da učinimo, Venere mi! — Donoven se gotovo zaplaka. — On ne veruje ni nama, ni knjigama, niti svojim očima. — Ne — reče Pauel gorko — on je robot koji misli, proklet bio! On veruje samo u razum, a u tome ima jedna nezgoda... — njegov glas se izgubi. — Kakva nezgoda? — upita Donoven. — Možeš dokazati sve što god hoćeš hladnim logičkim rezonovanjem — ako uzmeš odgovarajuće postulate. Mi imamo naše, a Pametnjaković — svoje. — Onda pređimo najhitnije na te postulate. Oluja treba sutra da naiđe. Pauel umorno uzdahnu. — U tome i jeste naša propast. Postulati se zasnivaju na pretpostavkama, a samo verom ih se pridržavaju. Ništa u celom svemiru ne može da ih uzdrma... Odoh na spavanje.

— O, do đavola! Ne mogu da spavam! — Ni ja! Ali mogu bar da pokušam — iz principa. Dvanaest časova kasnije, san je još uvek bio isto — stvar principa, ali neostvarljiv u praksi. Oluja je naišla pre nego što su proračunali, i Donovenovi rumeni obrazi bili su potpuno bledi kad je uperio drhteći prst. Neobrijan i suvih usana, Paul je gledao kroz otvor i očajnički trzao svoje brkove. U drugim okolnostima, ovo bi bio lep prizor. Struja elektrona visoke brzine koja je udarala o zrak energije fluorescirala je u ultramalim tačkicama vrlo jakog svetla. Zrak energije pružao se u daleku prazninu blešteći kao da je prepun mušica koje se igraju. Zrak energije bio je stalan, ali dva Terana su znala vrednost privida, odnosno onoga što se vidi golim okom. Skretanje luka za stoti deo milisekunde, nevidljivo okom, bilo bi dovoljno da pošalje zrak daleko od tačke gde treba da stigne, dovoljno da stotine kvadratnih milja na Zemlji pretvori u potpune ruševine. A jedan robot, koga se nije ticao zrak energije, prijemna tačka ili Zemlja ili uopšte nešto izuzev njegovog Gospodara, sedeo je za kontrolama. Sati su prolazili. Tereni su posmatrali ćuteći i kao hipnotisani. A zatim su sitne tačkice svetlosti počele da gasnu i najzad se ugasiše. Oluja je prošla. Pauelov glas bio je bezbojan: — Prošlo je! Donoven je pao u nemiran san. Pauelove umorne oči posmatrale su ga sa zavišću. Signalna lampa palila se neprestano, ali Pauel nije obraćao pažnju. Sve je bilo nevažno! Sve! Možda je Pametnjaković u pravu, a on samo inferiorno biće s fabrikovanim pamćenjem i životom koji je preživeo svoju svrhu. Zaželeo je da je tako. Pametnjaković je stajao pred njim. — Niste odgovorili na signal, pa sam došao. — Glas mu je bio tih. — Ne izgledate nimalo dobro i plašim se da se rok vašeg postojanja

bliži kraju. Ipak, da li biste pogledaii danas zabeležene podatke? Pauel je nejasno bio svestan da je ovo prijateljski gest robota, možda da smiri neku pritajenu grižu savesti zbog toga što je silom smenio ljude sa kontrole Stanice. Prihvatio je pružene hartije i giledao u njih ne videći ništa. Pametnjaković je izgledao zadovoljan. — Naravno, velika je privilegija služiti Gospodaru. Ne treba da se osećate suviše nelagodno zato što sam vas zamenio. Pauel progunđa nešto, prelistavajući mehanički listove dok se njegov izgubljeni pogled ne zaustavi na tankoj crvenoj crti koja se u krivulji protezala preko iscrtane hartije. Buljio je u hartiju pred sobom. Zgrabio je taj list čvrsto obema rukama i podigao se na noge još uvek buljeći uporno u crvenu crtu. Ostali listovi pali su neopaženo na pod. — Majk, Majk! — Divljački je tresao svog prijatelja. — Održao ga je u pravcu. Donoven se probudi. — Šta? Gde... — I on je izbuljenih očiju gledao u hartiju ispred sebe. — Šta ne valja? — upade Pametnjaković. — Održao si ga u žiži — promuca Pauel. — Da li si to znao? — Ziža? Šta je to? — Održao si zrak uperen tačno na prijemnu stanicu... u okviru deset hiljaditog dela milisekunde luka. — Kakva prijemna stanica? — Na Zemlji. Prijemna stanica na Zemlji — promuca Pauel. — Održao si ga u žiži. Pametnjaković se ljutito okrenu. — Nemoguće je biti i mailo predusretljiv prema vama. Uvek te iste izmišljotine! Ja sam jedino sve kontrole održao u ravnoteži u skladu s Gospodarevom voljom. On skupi sve rasute hartije i kruto se izgubi. Kad je otišao Donoven reče: — Pa, neka budem proklet!

Zatim se obrati Pauelu: — A šta ćemo sada učiniti? Pauel se osećao umornim, ali zadovoljnim. — Ništa. Pokazao nam je da savršeno može da rukovodi Stanicom. Još nikad nisam video ovako dobro savladanu elektronsku oluju. — Ali, ništa nije rečeno. Čuo si šta je rekao o Gospodaru. Ne možemo... — Slušaj, Majk, on sledi naređenja Gospodara posredstvom instrumenata, kontrola i podataka. I mi smo uvek to činili. U stvari, to je i razlog njegovog odbijanja da nas sluša. Poslušnost je Zakon 2. A Prvi zakon je da ne povredi ljudska bića. Sada te pitam sledeće: kako može da očuva ljude od štete ili povrede, bez obzira da li to zna ili ne? Pa, održavajući zrak energije nepromenljivim, on zna da ga može održati takvim bolje od nas i zbog toga uporno tvrdi da je više biće i da zato mora da nas drži van kontrolne prostorije. To je neminovno, ako proučiš zakone robotike. — Tačno, ali nije u tome stvar. Ne možemo dopustiti da produži s tim glupostima o Gospodaru. — Zašto da ne? — Zbog... ovaj... Da li je neko ikad čuo za ovakvu prokletu stvar? Kako možemo da mu poverimo Stanicu ako ne veruje u Zemlju? — Ume li da rukuje stanicom? — Da, ali... — Pa, kakva je razlika onda u tome u šta veruje! Pauel raširi ruke s lakim osmehom na licu i spusti se na krevet. Trenutak docnije već je spavao. Pauel je govorio dok je oblačio svoju laku svemirsku odeću. — Biće lak posao — reče. — Možemo donositi QT-modele jedan po jedan, snabdeti ih automatskim prekidačem koji će delovati posle nedelju dana, kako bismo im pružili dovoljno vremena da nauče... ovaj... kult Gospodara od samog proroka. Zatim ga prebaciti na drugu stanicu i ponovo oživeti. Mogli bismo da imamo dva QT-modela po...

Donoven otvori svoje okno za gledanje i progunđa: — Umukni i gubimo se odavde. Smena čeka, a ja se neću osećati kako treba sve dok stvarno ne vidim Zemlju i ne osetim tlo pod svojim nogama... da utvrdim da zaista postoji. Vrata su se otvorila dok je govorio. S prigušenom psovkom, Donoven zatvori otvor na svom šlemu i ljutito okrenu leđa Pametnjakovuću. Robot se polako približavao, a glas mu je bio tužan. — Odlazite? Pauel kratko klimnu glavom i reče: — Doći će drugi. Pametnjaković uzdahnu zvukom vetra koji šumi kroza žice. Vaš rok službe je prošao i došlo je vreme da se rastvorite. Očekivao sam to, ali... Pa, volja Gospodareva mora biti izvršena! Samilost u njegovom glasu naljuti Pauela. — Poštedi nas svoje samilosti Pametnjakoviću. Idemo ka Zemlji, a ne ka rastvaranju. — Najbolje je što tako mislite — ponovo uzdahnu robot. — Shvatam sada mudrost iluzije. Neću pokušati da uzdrmam vašu veru čak i kad bih mogao. — On ode, slika dubokog sažaljenja. Pauel progunđa nešto i rukom pozva Donovena. Sa zapečaćenim koferima u ruci pošli su prema izlazu. Brod sa smenom nalazio se na spoljnom pristajalištu, a Franc Miler, njegova smena, pozdravi ih krutom učtivošću. Donoven lako klimnu glavom i pređe u pilotski prostor da preuzme kontrole od Sema Ivensa. Pauel se za trenutak još zadrža. — Kako Zemlja? Bilo je to sasvim uobičajeno pitanje, i Miler odgovori takođe uobičajeno: — Još uvek se okreće. Pauel reče: — Odlično. Miler ga pogleda i reče: — Momci tamo u fabrici „Američki roboti" smislili su, uostalom, jednog novog robota. Složenog robota.

— Šta kažete? — To što sam rekao. Već je potpisan ugovor. lzlgeda da je to najbolja stvar za rudnike na asteroidima. Imate robota-gospodara, a pod njim šest podrobota. Kao prsti na ruci. — Da li je već ispitan na terenu? — upita Pauel zabrinuto. — Čeka na vas, čujem — osmehnu se Miler. — Do đavola, nama je potreban odmor — reče Pauel i stisnu pesnice. — O, dobićete ga. Dve nedelje odsustva, mislim. Miler je navlačio teške svemirske rukavice pripremajući se za svoju smenu ovde, skupivši guste obrve. Zatim upita: — Kako se pokazao novi robot? Nadam se da je dobar. Inače, bio proklet ako dopustim samo da takne kontrole. Pauel učini stanku pre nego što je odgovorio. Njegov pogled je prešao preko oholog Prusa pred njim, od kratko podšišane kose na četvrtastoj tvrdoglavoj glavi do nogu koje su stajale krute u stavu mirno — i iznenada oseti kako ga prožima čista radost. — Robot je prilično dobar — reče Pauel polako. — Mislim da nećete imati mnogo posla s kontrolama. On se osmehnu i uđe u brod. Miler će biti ovde nekoliko sedmica...

4. Prvo uhvati zeca Odsustvo je potrajalo više od dve sedmice To je Majk Donoven morao da prizna. Trajalo je šest meseci, i to s platom. I to je priznao. Ali, objašnjavao je besno, to je bilo slučajno. Fabrika „Američki roboti“ morala je da uklanja greške složenom robotu, a bilo ih je prilično. Uvek je međutim, ostajalo bar desetak grešaka za ispitivanje na terenu. I tako su čekali i odmarali se sve dok konstruktori i inženjeri nisu rekli da je sve u redu. I sad su on i Pauel bili na asteroidu i — nije bilo sve u redu. Ponavljao je to desetak puta s licem koje je pocrvenelo od besa. — Do đavola, Greg, budi realan. Kakve koristi imamo od toga što se držimo slova specifikacija, a vidimo kako opit ide do đavola? Krajnje je vreme da izbaciš birokratizam iz svog mozga i kreneš na posao. — Kažem samo, — reče Pauel strpljivo kao da objašnjava elektroniku nekom mentalno zaostalom detetu — da su, prema specifikacijama, ovi roboti opremljeni da vade rudu na asteroidima bez nadzora. Ne treba da motrimo na njih. — U redu. A sada da vidimo tu logiku! — On podiže jedan prst uvis i produži: — Jedan: ovaj novi robot prošao je kroz sve testove u fabričkim laboratorijumima. Dva: fabrika „Američki roboti“ garantovala je da će oni i na jednom asteroidu, u stvarnom radu, položiti ispit. Tri: roboti nisu izvršili postavljeni zadatak. Četiri: ako ga ne izvrše, fabrika „Američki roboti" gubi deset miliona kredita u gotovom i oko sto miliona kredita u ugledu. Pet: ako oni ne izvrše

postavljeni zadatak, a mi ne budemo mogli da objasnimo razloge, sasvim je mogućno da ćemo sa žaljenjem morati da se oprostimo od dva dobro plaćena radna mesta. Pauel teško zastenja sa očigledno neiskrenim osmehom na licu. Nepisano pravilo fabrike „Američki roboti i mehanički ljudi" bilo je dobro poznato: „Ni jedan službenik ne čini dva puta istu grešku. Otpušten je već prvi put." A glasno reče: — Vispren si kao Euklid i imaš sve — izuzev činjenica. Motrio si grupu robota pune tri smene, riđokosi, i oni su savršeno svršili svoj posao. I sam si to rekao. Šta bismo drugo mogli da učinimo? — Da pronađemo šta ne valja. To je ono što možemo da učinimo. Radili su besprekorno dok sam ih posmatrao. Ali u tri razna slučaja, kad nisam motrio na njih, nisu uopšte doneli rudu— prim. prev.. Nisu se čak ni vratili na vreme. Morao sam da odem po njih. — A šta nije bilo u redu? — Ništa. Baš ništa. Sve je bilo savršeno. Sjajno i savršeno kao svetleći etar. Samo me je uznemirila jedna beznačajna posebnost: nije bilo rude. Pauel pogleda mrgodno u tavanicu i povuče svoj smedi brk. —Reći ću ti nešto, Majk. Dosad smo dobili niz prilično gadnih poslova, ali ovaj je najteži. Cela stvar je toliko komplikovana da se ne može izdržati. Jer, ovaj robot, DV-5, ima šest robota pod sobom. I to ne samo pod sobom, oni su njegov deo. — Znam to... — Umukni — prekide ga Pauel besno. — Znam da znaš, ali samo opisujem celo to prokletstvo. Tih šest filijala su deo robota DV-5 kao što su tvoji prsti deo tebe, i on im ne izdaje naređenja glasom ili radiom, nego direktno pozitronskim poljima. A sada zapamti da u našoj fabrici dole na Zemlji ne postoji nijedan robotičar koji zna šta je pozitronsko polje ili kako ono dejstvuje. Ne znam ni ja. A ni ti. — Ovo poslednje mi je poznato — složi se Donoven filozofski. — A sad pogledaj naš položaj. Ako je sve u redu — odlično! Ako

nešto pođe kako ne treba, mi ne znamo šta treba učiniti i, verovatno, ne postoji ništa što bismo mogli preduzeti, pa čak ni neko drugi. No ovo je naš posao i ničiji drugi i stoga smo mi u neprilici, Majk. — Pauel je jedan dug trenutak gledao ćuteći preda se. Zatim produži: — U redu, da li si ga poslao napolje? — Da. — Da li je sad sve normalno? — Pa, ovaj robot nema nikakve verske manije, on ne trči u krug citirajući Džilberta i Salivena, pa pretpostavljam da je normalan. Donoven iziđe kroz vrata besno odmahujući glavom. Pauel se maši „Priručnika robotike“, pod čijom se težinom njegov pisaći sto gotovo povijao i pobožno ga otvori. Jednom je skočio kroz prozor iz kuće u plamenu, samo u donjem vešu i sa „Priručnikom" u ruci. Da je bilo opasnije, zaboravio bi donji veš! „Priručnik“ je bio pred njim kad je ušao robot DV-5, a Donoven nogom zalupio vrata za sobom. Pauel reče zamišljeno: — Zdravo, Dejv. Kako se osećaš? — Odlično — reče robot. — Mogu li da sednem? — On privuče naročito pojačanu stolicu predivđenu za njega i lako se spusti na nju. Pauel je posmatrao Dejva. Kad misle o robotima, laici, možda, zamišljaju brojeve njihovih serija. Robotičari to nikad ne čine — s odobrenjem. Ovaj robot nije bio suviše masivan, uprkos konstrukciji kao misleće jedinke jednog integrisanog tima od sedam robota. Bio je visok sedam stopa, a imao je pola tone metala i električne enrgije. Mnogo? Ne kada to pola tone treba da bude ogroman broj kondenzatora, vodova, releja i vakumskih ćelija koje mogu da vrše praktično sve psihološke reakcije poznate ljudima. I pozitronski mozak, koji se pet kilograma materije i mnogo milijardi pozitrona rukovodi celom mašinom. Pauel izvadi cigaretu iz džepa na svojoj košulji. Zatim reče: — Dejv, ti si dobar momak. Nema kod tebe ničeg neozbiljnog i primadonskog. Ti si čvrst robot koji kopa rudu u steni, samo s

razlikom što si opremljen da rukovodiš sa šest pomoćnika u direktnoj koordinaciji. Koliko mi je poznato, ovo nije unelo nikakvu nestabilnu stazu u šemu tvojih moždanih staza. — Robot klimnu glavom: — Ovo je vrlo laskavo za mene, ali šta želite u stvari, šefe? — Bio je opremljen odličnom dijafragmom, i prisustvo gornjih tonova u njegovom uređaju za zvuk oduzimalo je gotovo svu metalnu ravnomernost koja inače karakteriše uobičajeni glas robota. — Reći ću ti. Pored svega ovoga što govori u prilog tebi, šta se to dešava s tvojim poslom? Na primer, današnja druga smena? Dejv je oklevao. Zatim reče: — Koliko je meni poznato — ništa. — Nisi iskopao nimalo rude. — Znam. — Pa, onda... Dejv se osećao nelagodno. — Ne mogu da to objasnim, šefe. Postajem nervozan, odnosno postao bih kad bih to dopusti. Moji su pomoćnici vredno radili. A i ja. Robot je razmišljao, a njegove fotoelktrične oči jasno su svetlele. Zatim produži: — Ne sećam se. Dan se završio, tu je bio Majk i tu su bila kolica za rudu, uglavnom prazna! Donoven ga prekide: — Nisi se javljao na kraju smena ovih dana, Dejv. Znaš li to? — Znam. Ali, ako hoćeš da znaš zašto... On polako i zamišljeno odmahnu glavom. Pauel je imao čudan utisak da bi robotovo lice, kad bi bilo sposobno za osećanje, iskazivalo bol i sram. Robot po svojoj prirodi ne može podneti da ne izvrši svoju funkciju. Donoven privuče svoju stolicu do Pauelovog pisaćeg stola i nagnu se nad njim. — Misliš li da je u pitanju amnezija? —Ne bih mogao da kažem. Nema smisla, međutim, da prikačinjemo imena bolesti na njega. Ljudske bolesti primenjuju se na robote jedino kao romantične analogije. One ne pomažu robotičkoj

tehnici. — On se počeša po potiljku. — Ne bih voleo da izvršim na njemu osnovne testove moždanih reakcija. Ne bi nikako doprinelo njegovom samopoštovanju. On pogleda zamišljeno u Dejva, zatim na uputstvo o testovima u „Priručniku“. Najzad reče: — Slušaj, Dejv, šta misliš o tome da izvršimo test? Mislim da bi bilo pametno da to učinimo. — Ako to želite, šefe — reče robot i ustade, a u njegovom glasu zazvuča bol. Počelo je sasvim jednostavno. Robot DV-5 je množio petocifrene brojeve uz nemilosrdno kucanje štoperice. Naveo je proste brojeve od hiljadu do deset hiljada. Vadio je kubne korene i integrisao funkcije raznih kompleksnosti. Prošao je kroz mehaničke reakcije da bi se povećala teškoća. I, najzad, prošao je svojim preciznim mehaničkim mozgom kroz najvišu funkciju sveta robota: rešavanje problema u ocenama etike. Posle puna dva časa Pauel je bio skroz mokar od znoja. Donoven je izdržao ne mnogo hranljivu dijetu grizući svoje nokte, a robot reče: — Kako vam izgleda, šefe? — Moram da razmislim, Dejv — reče Pauel. — Brze ocene neće mnogo koristiti. Mislim da će biti najbolje ako se vratiš trećoj smeni. Samo polako! Nemoj izvesno vreme da se suviše upinješ da ispuniš normu. Mi ćemo u međuvremenu srediti stvar. Robot iziđe. Donoven pogleda Pauela. — Dakle... Pauel je izgledao kao da je odlučio da iščupa svoje brkove. — Sve je u redu sa vijugama njegovog pozitronskog mozga — reče najzad. — Nisam sasvim siguran. — O, Jupitra mi, Majk! Mozak je najsigurniji deo robota. Pet puta je proveravan na zemlji. Ako neki robot savršeno prođe testove, kao Dejv, ne postoji ni najmanja mogućnost da mozak pogrešno funkcioniše. Test je proverio svaku ključnu vijugu mozga. — Pa, na čemu smo onda?

— Ne goni me! Pusti da razmislim o svemu! Postoji još uvek mogućnost neke mehaničke greške u telu. A to znači: oko hiljadu pet stotina kondenzatora, dvadeset hiljada pojedinačnih električnih vodova, pet stotina vakuumskih ćelija, hiljadu releja i ne znam koliko hiljada drugih pojedinačnih kompleksnih delova koji su mogli da se pokvare. Najzad, tajanstvena pozitoronska polja o kojima niko ništa ne zna. — Slušaj, Greg! — Donoven postade očajnički uporan. — Imam ideju: Ovaj robot možda laže. On nikad... — Budalo! Roboti ne mogu svesno da lažu. Kad bismo samo imali Mek-Kormek-Vesli uređaj za ispitivanje, mogli bismo da proverimo svaki pojedinačni delić u njegovom telu za dan-dva. Ali, jedina takva dva uređaja postoje na Zemlji, teška su deset tona, ograđena u betonske temelje i ne mogu se pokretati. Zar to nije dirljivo?! Donoven udari po stolu. — Ali, Greg, on greši samo kad mi nismo prisutni. Ima nečeg..- mračnog... u tome. — Naglašavao je svoje reči udarcima pesnice po pisaćem stolu. — Ne gnjavi! — reče Pauel polako. — Sigurno si čitao avanturističke romane. — Hoću da znam šta ćemo učiniti u ovoj stvari — viknu Donoven. — Reći ću ti šta ću učiniti. Postaviću televizijski ekran tačno iznad svog pisaćeg stola. Eno tamo, preko puta, na zid! — On besno pokaza prstom jedno mesto na zidu. — Zatim ću objektiv upraviti uvek tačno na ono mesto rudnika gde se radi — pa ću motriti. To je sve. — I to je sve? Greg... Pauel ustade sa stolice i upre stisnute pesnice o pisaći sto. — Majk, u velikoj sam nevolji. — Glas mu je bio umoran. — Već punu nedelju dana mučiš me s Dejvom. Kažeš da se nešto pokvarilo u njemu. Da li znaš šta se pokvarilo? Ne! Da li znaš kakav oblik poprima ta greška? Ne! Da li znaš šta dovodi do te greške? Ne! Da li znaš šta ga izvlači iz te greške? Ne! Da li znaš uopšte nešto o tome? Ne! Da li ja znam nešto o tome? Ne! Pa šta onda hoćeš da

učinim? Donovenova ruka učini širok, neodređen, veličanstven pokret. — Ubedio si me! — Sada ću ponoviti: pre nego što učinimo ma šta u cilju lečenja, moramo pre svega da utvrdimo kakva je to bolest. Ako želiš da ispečeš zeca najpre treba zeca uhvatiti. E pa, moramo uhvatiti tog zeca! A sada se gubi. Donoven je umomim očima buljio u prvi nacrt svog izveštaja sa Luna. Pre svega, bio je umoran, a zatim, šta ima da se izveštava kad su stvari nerešene. Osećao se neodlučnim i uznemirenim. On reče: — Greg, u zakašnjenju smo već za biizu hiljadu tona rude. — Kažeš mi nešto što ne znam! — odgovori Pauel ne podižući pogled. — Hteo bih da znam — reče Donoven u iznenadnom besu — zašto uvek imamo posla s novim tipovima robota. Došao sam, najzad, do zaključka da su roboti, koji su bili dovoljno dobri za mog dedu s majčine strane, dovoljno dobri i za mene. Ja sam za ono što je ispitano i tačno. Vredi jedino vremenski test: dobri, solidni, starovremenski roboti nikada se ne kvare. Pauel baci knjigu, gađajući savršeno, i Donoven se prevrnu sa svog sedišta. — Za poslednjih pet godina — reče Pauel mirno — tvoj posao je bio da za fabriku „Američki roboti“, ispituješ nove robote u odgovarajućim radnim uslovima. Kako smo ti i ja bili tako nerazumihi da pokažemo sposobnost na tom poslu, počastovani smo najernjim zadacima. To je tvoj posao — reče bušeći rupe u vazduhu prstom u Donovenovom pravcu. — Ti si se bunio protiv toga, koliko se sećam, već pet minuta pošto si potpisao ugovor. Zašto ne podneseš ostavku? — Evo, reći ću ti. — Donoven se prevrnu na stomak i čvrsto zgrabi svoju divlju riđu kosu, da bi podigao glavu. — U pitanju je određen princip. Najzad, kao Iovac na greške, odigrao sam izvesnu ulogu u pogledu razvitka novih robota. To je taj princip pomaganja

naučnog napretka. Ali, nemoj da me pogrešno razumeš! Ne goni me princip da radim, nego novac koji nam plaćaju. Greg! Pauel skoči na Donovenov divlji uzvik i njegov pogled pođe za očima riđokosog, uperenim u vizi-ekran, u koji su sad buljile skamenjene užasom. On prošapta: — Jupitre... O, Jupitre! Donoven se bez daha jedva podiže na noge. — Pogledaj ih, Greg! Oni su poludeli. Pauel reče: — Donesi dve svemirske odeće. Moramo izaći napolje. Posmatrao je pokrete robota na vizi-ekranu. Izgledali su kao bronzani odsjaji skladnih pokreta prema mračnim stenama bezvazdušnog asteroida. Sad su se postrojili za maršovanje, u prigušenom svetlu svojih tela, a grubo sečeni zidovi rudnika klizili su kraj njih bešumno, išarani samo povremeno maglovitim senkama. Koračali su ukorak, njih sedmorica, s Dejvom na čelu. Okretali su se i obrtali nekom jednomernošću i menjali su svoju formaciju sa čudnom lakoćom revijskih igračica. Donoven se vrati sa svemirskim odećama. — Poludeli su, Greg. Ovo je vojni marš. — A možda je i niz kalsteničnih vežbi — glasio je hladni odgovor. — Ili Dejv možda uobražava da je balet-majstor. Razmisli samo, a ne moraš ni da kažeš šta misliš. Donoven progunđa nešto, zatim upadljivim pokretom stavi detonator u prazni držač po strani, i reče: — Uostalom, tako je to: radimo s novim modelima robota. Priznajem, to je naš posao. Ali odgovori mi na jedno pitanje: Zašto... zašto se kod njih uvek nešto događa? — Zbog toga što smo prokleti — odgovori Pauel mračno. — Pođimo! Daleko napred treperilo je svetlo robota kroz gusti baršunasti mrak hodnika, koji se pružao iza osvetljenih krugova njihovih lampi. — Eno ih — prošapta Donoven. Pauel reče napeto i još tiše: — Pokušavao sam da stupim u vezu s njim preko radija, ali mi ne odgovara. Verovatno je prekinuta radio-

veza. — Onda sam srećan što inženjeri još nisu konstruisali robote koji mogu da rade u potpunom mraku. Ne bih baš voleo da naiđem na sedam poludelih robota u mračnom rudniku bez radio-veze, kad ne bi bili osvetljeni kao proklete radioaktivne novogodišnje jelke. — Popni se tamo na ono ispupčenje, Majk. Dolaze ovim pravcem, a hteo bih da ih posmatram sasvim izbliza. Možeš li? Donoven progunđa i skoči. Sila teže bila je znatno ispod normalne Zemljine, ali zbog teške odeće prednost nije bila isvuše velika, a do grede je trebalo skočiti oko deset stopa. Pauel takođe skoči gore. Kolona robota sledila je u nizu iza Dejva. Mehaničkim ritmom prešli su u dvojne redove, a zatim se vratili u jedan red na razne načine. Ovo se ponavljalo i ponavljalo, a Dejv ni jednom nije okrenuo glavu. Dejv je bio udaljen oko šest metara kad je prestao ples. Pomoćni roboti napustili su stroj, sačekali jedan trenutak, a zatim se trapkajući izgubili u daljini — vrlo brzo. Dejv je gledao za njima, zatim polako sede. Naslonio je glavu na jednu ruku pokretom koji je mnogo podsećao na čovekov pokret. Njegov glas se začu u Pauelovim slušalicama: — Jeste li tu, šefe? Pauel klimnu glavom Donovenu i skoči sa grede. — Šta je, Dejv? Šta se to dešava? Robot odmahnu glavom. — ne znam. Jednog trenutka sam vršio vrlo teško otkopavanje u tunelu 17, a drugog sam postao svestan blizine ljudi i našao sam se pola milje u glavnom prokopu. — A gde su ti pomoćnici? — upita Donoven. — Vratili su se na posao, naravno. Koliko je vremena izgubljeno? — Ne mnogo. Nije važno! — reče Pauel, zatim dodade Donovenu: — Ostani s njim do kraja smene, a zatim se vrati; imam nekoliko ideja. Donoven se vratio posle tri časa. Izgledao je umoran. — Kako je bilo? — upita Pauel. Donoven umorno slegnu ramenima: — Sve je u redu kad motriš na

njih. Baci mi cigaretu, molim te. Riđokosi s preteranom usredsređenošću pripali cigaretu i ispusti pažljivo kolut dima. Majk reče: — Smislio sam šta je u stvari, Greg. Kao što znaš, Dejv ima čudnu pozadinu za robota. Postoji šest drugih robota podredenih njemu krajnjom disciplinom. On ima vlast nad životom i smrću tih pomoćnih robota i to se moralo odraziti na njegov mentalitet. Pretpostavimo da je osetio potrebu da istakne tu moć kao neku koncesiju svome ja. — Pređi na stvar. — O tome i govorim. Pretpostavi da je reč o militarizmu. Pretpostavi da obrazuje sebi armiju. Pretpostavi da je obučava u vojnim manevrima. Pretpostavi... — Pretpostavi da rashladiš malo svoju glavu! Tvoji košmari mora da su u tehnikoloru. Pretpostavljaš jedno veće skretanje pozitronskog mozga. Kad bi tvoja analiza bila tačna, Dejv bi morao da prekrši Prvi zakon robotike: robot ne sme da povredi ljudsko biće ili da svojom neaktivnošću dozvoli da ljudsko biće bude povređeno. Tip militarističkog držanja i nadmenog ja, ono što ti pretpostavljaš, imaju kao krajnju tačku svojih logičkih implikacija — vlast nad ljudima. — U redu. Otkuda znaš da u ovom slučaju ovo nije i činjenica? — Zbog toga što robot s takvim mozgom ne bi, prvo, nikad izašao iz fabrike, i, drugo, bilo bi odmah primećeno ako bi se to i desilo. Kao što znaš, ja sam testirao Dejva. Pauel odgumu malo svoju fotelju i stavi noge na pisaći sto. — Ne. Još nismo u stanju da išta zaključimo jer nemamo uopšte pojma o onome šta ne valja. Na primer: kad bismo mogli doznati šta znači taj danse macabre kome smo prisustvovali, bili bismo na kraju našeg puta. On zastade za trenutak, zatim produži: — Slušaj, Majk, kako ti ovo zvuči? Kod Dejva se nešto poremeti samo u slučaju kad ni jedan od nas dvojice nije prisutan. A kad je poremećen, on se odmah povrati, čim naide neko od nas. — Već sam ti rekao da je sve ovo mračno.

— Ne prekidaj me! Zašto je robot drukčiji kad je čovek odsutan? Odgovor je očigledan. Postoji veća potreba za ličnom inicijativom. Kad je tako potražimo one delove koji su podvrgnuti povećanim zahtevima u takvim slučajevima. — Do đavola! — Donoven se ispravi, zatim opet zavali. — Ne, ne! Nije dovoljno! Suviše je široko! Ne isključuje dovoljno nepredviđenosti. — U tome ne mogu da pomognem. Svakako, ne postoji opasnost da se ne iskopa predviđena količina rude. Na smenu ćemo motriti ove robote pomoću vizi-ekrana. Čim se nešto desi, otići ćemo svaki put odmah na lice mesta. To će ih povratiti. — Ali, u svakom slučaju, roboti neće odgovarati specifikacijama, Greg. Naša frabika ne može da prodaje DV-modele ako naš izveštaj bude takav. — Očigledno. Moramo pronaći grešku u konstrukciji i ispraviti je... a imamo još deset dana za to. — Pauel se počeša po glavi. — nezgoda je... no, bolje pogledaj crteže. Crteži su pokrivali pod kao ćilim i Donoven je puzao po njima sledeći Pauelovu olovku koja je kružila po crtežu. Pauel reče: — Evo, ovde počinje tvoj posao, Majk. Ti si specijalista za telo robota i sad hoću da me proveriš. Nastojao sam da isključim sva kola koja nisu vezana za pojam lične inicijative- Evo, ovde je, na primer, glavna arterija koja služi za mehaničke operacije. Isključio sam sve rutinske stranputice kao opasne... On podiže pogled; — Šta misliš o ovome? Donoven je imao vrlo rđav ukus u ustima. — Posao nije nimalo jednostavan, Greg. Lična inicijativa nije električno kolo koje možeš da odvojiš od drugih i proučavaš posebno. Kad robot dejstvuje sam, intenzivnost njegove telesne aktivnosti odmah se pojačava gotovo na svim frontovima. Ne postoji nijedno kolo koje je potpuno nenapadnuto. Treba pronaći poseban uslov — zaista vrlo poseban uslov — koji ga poremeti, pa tek onda početi s eliminisanjem električnih kola.

Pauel ustada stresajući sa sebe prašinu. — Hmmm... U redu. Skloni ove crteže i spali ih. — Kad se aktivnost pojača, sve se može desiti, ako je samo jedan deo pogrešan. Izolacija može da se pokvari, kondenzator da pregori, jedna veza da baci iskru, jedna žica da se pregreje. A ako radiš na slepo, tražeći po celom robotu, nikad nećeš pronaći grešku. Ako rastaviš Dejva i proveravaš, jednu za drugom, svaku tačku njegovog telesnog organizma, sastavljajući ga ponovo i ponovo ga ispitujući... — U redu! U redu! I ja umem da gledam kroz otvoren prozor. Gledali su jedan drugog utučeno, a zatim Pauel oprezno reče: — Šta misliš o tome da govorimo s jednim od pomoćnih robota? Ni Pauel ni Donoven nisu ranije imali prilike da razgovaraju s robotom „prstom“. On je mogao da govori. Nije bio savršena analogija ljudskom prstu. U stvari, imao je prilično razvijen mozak, ali taj mozak je bio prvenstveno podešen za primanje naređenja putem pozitronskog polja, a njegove reakcije na nezavisne nadražaje bile su nespretne. Pauel nije bio ni siguran kako se robot zove. Njegov serijski broj bio je DV-5/2, ali to nije mnogo koristilo. Stoga se rešio na kompromis. — Slušaj, druškane — reče Pauel. — Tražiću od tebe da dobro razmisliš, a zatim se možeš vratiti svome šefu. „Prst“ kruto klimnu glavom, ali ograničenu moć svoga mozga nije trošio na govor. — U poslednje vreme, u četiri prilike — reče Pauel, — tvoj šef je skrenuo od moždane sheme. Sećaš li se tih prilika? — Da, gospodine. Donoven ljutito progunđa: — On se seća. Kažem ti da se iza toga krije nešto vrlo mračno... O, umukni! Naravno, „prst“ se seća. Nema nikakve greške kod njega. — Pauel se ponovo obrati robotu: — Šta ste radili u tim prilikama... mislim, cela grupa? „Prst“ je čudno izgledao — kao da recituje napamet, kao da

odgovara na pitanja mehaničkim pritiskom na gornji deo glave, ali bez ikakva oduševljenja. On reče: — Prvi put smo radili na teškom bušenju u tunelu 17, sloj B. Drugi put smo podupirali tavanicu da bismo sprečili mogućno rušenje. Treći put smo pripremali vrlo tačno miniranje /.a dalja bušenja, kako ne bismo upali u neku podzemnu pukotinu. Četvrti put je bilo posle nekog manjeg rušenja gornjeg sloja. — Šta se desilo u tim slučajevima? — Teško je to opisati. Dato je jedno naređenje, ali pre nego što bismo mogli da ga primimo i protumačimo, dolazilo je novo naređenje da koračamo u čudnim strojevima. — Zašto? — upita Pauel naglo. — Ne znam. Donoven upade napeto: — Kako je glasilo prvo naređenje... naređenje posle koga je došlo ono da nastupate u stroju? — Ne znam. Osetio sam samo da je jedno naređenje emitovano, ali nije bilo vremena da se primi. — Da li bi bar nešto mogao da nam kažeš o njemu? Da li je svaki put bilo isto naređenje? „Prst“ nesrećno odmahnu glavom. — Ne znam. Pauel se zavali u svoju fotelju. — U redu, vrati se svome šefu — reče. „Prst“ ode s vidljivim olakšanjem. Donoven reče: — Pa, ovog puta smo mnogo postigli! Ovo je odista bio sjajan razgovor. Slušaj, Dejv i ovaj budalasti „prst“ kriju nešto od nas. lma suviše toga što ne znaju i čega se ne sećaju. Moramo prestati da im verujemo, Greg. Pauel zagladi svoje brkove na pogrešnu stranu. — Tako mi svega, Majk, ako čujem još jednu glupu primedbu od tebe, oduzeću ti zvečku i cuclu. — U redu, ti si genije naše ekipe, a ja samo siromašna budala. Dakle, na čemu smo?

— Na najgorem mestu. Pokušavao sam da dođem do rešenja posredno preko „prsta“, ali nisam uspeo. Prema tome, moramo da počnemo od samog početka. — Veliki čovek, genije! — divio se Donoven. — Kako ovo sve izgleda jednostavno! A sad vas molim, lepo i fino, da to prevedete na engleski, gospodaru. — Bolje bi ti odgovaralo da to prevedem na jezik beba. Hoću da kažem da moramo doznati kakvo naređenje Dejv daje pre nego što se sve poremeti. To bi bio ključ cele stvari. — A kako očekuješ da to postigneš? Ne možemo da mu se približimo zbog toga što je sve u redu dok smo tamo. A ne možemo da uhvatimo naređenja pomoću radija zbog toga što se prenose tim pozitronskim poljem. To eliminiše metod i na malu i na veliku udaljenost i ostavlja nam jednu slatku, malu nulu. — U pravu si što se tiče direktnog posmatranja. Ali ostaje još zaključivanje. — Kako? — Radićemo na smenu, Majk — reče Pauel i turobno se osmehnu. — I nećemo skidati pogled sa vizi-ekrana. Motrićemo na svaki pokret tih čeličnih glavobolja. Kada budu počeli svoj ples, videćemo šta se desilo neposredno pre toga, pa ćemo iz toga zaključiti kakvo je bilo naređenje. Donoven otvori usta i ostavi ih tako ceo minut. Zatim reče prigušenim glasom: — Podnosim ostavku! Odlazim! — Imaš još deset dana da smisliš nešto bolje — primeti Pauel umorno. Donoven je punih osam dana uporno pokušavao da to učini. Punih osam dana, a u naizmeničnim smenama od četiri sata, motrio je umornim i zamagljenim očima te sjajne metalne oblike kako se kreću na nejasnoj pozadini. I punih osam dana, onih četiri časa između smena, proklinjao je „Američke robote“, modele DV i dan kad se rodio.

A zatim, osmog dana, kad je Pauel ušao za svoju smenu, snenih očiju i s jakom glabovoljom, Donoven ustade i gađajući vrlo pažljivo i promišljeno baci jednu tešku knjigu tačno posred vizi-ekrana. Začu se odgovarajući prasak. — Zašto si to učinio? — upita Pauel zaprepašćeno. — Zbog toga što neću više da osmatram — odgovori Donoven gotovo mirno. — Preostala su nam još dva dana, a nismo ništa pronašli. DV-5 je velik gubitak. Stao je pet puta za vreme moje smene i tri puta kad si ti osmatrao. Nisam mogao utvrditi kakva je naređenja dao, a to ni tebi nije pošlo za rukom. Uostalom, smatram da nikada nećeš uspeti, pošto znam da ni ja ne bih mogao. — Do đavola, kako možeš da motriš na šest robota istovremeno? Jedan kreće rukom, drugi nogom, jedan se pokreće kao vetrenjača, a jedan opet skače gore-dole kao ludak. A ostala dvojica... ni đavo ne zna šta rade. A zatim svi stanu. Dakle! Dakle! — Greg, ne radimo kako treba. Moramo im se približiti. Moramo gledati šta rade s mesta odakle možemo videti pojedinosti. Pauel prekide gorku tišinu. — Da, i čekaćemo da nešto pođe pogrešnim putem, a imamo još svega dva dana pred sobom. — Da li je bolje ako posmatramo odavde? — Udobnije je. — O... Ali ima nešto što možeš učiniti tamo, a ne možeš uraditi ovde. — Šta? — Možeš ih zaustaviti — kad god to zaželiš — i to kad si spreman, i posmatraš šta ne valja. — Kako... šta? — Pauel se uspravi i naglo oživi. — Pa, razmisli i sam. Kao što sam tvrdiš: ti si mozak. Postavi sebi nekoliko pitanja. Kada se DV-5 poremeti? Kad je rekao „prst“ da se to dešava? Kad je postojala opasnost od rušenja ili se stvamo i desila; kad je vršeno vrlo delikatno miniranje; kad su naišli na teško mesto i tome slično.

— Drugim rečima, u trenutku opasnosti ili nečeg nepredviđenog. — Pauel je bio uzbuđen. — Tačno! A kad si očekivao da se to desi? Neprilike nam stvara faktor lične inicijative. A baš u slučaju i za vreme opasnosti i u odsustvu nekog ljudskog bića, lična inicijativa robota je najviše napeta. Kakav je sad logički zaključak? Kako možemo stvoriti naše sopstveno poremećenje gde i kad ga želimo? — On zastade pobedonosno — počeo je da uživa u svojoj ulozi — i odgovori na svoje pitanje da bi preduhitrio očekivani odgovor, koji je Pauelu bio na vrhu jezika. — Stvarajući naše sopstvene slučajeve opasnosti! — Majk, u pravu si! — reče Pauel. — Hvala, prijatelju! Znao sam da ću naći rešenje jednog dana. — U redu i — prekini s tim sarkazmom. Sačuvaćemo ga za Zemlju i pohraniti u teglama za buduće duge, hladne zime. U međuvremenu, kakve bismo opasnosti mogli da stvorimo? — Mogli bismo da potopimo rudnik kad ne bismo bili na asteroidu bez vode. — Nema sumnje, ovo je duhovito — podsmehnu se Pauel. — Odista, Majk, upropastićeš me smehom. A šta misliš o jednom malom rušenju? — U redu, što se mene tiče — reče Donoven i napući usne. — Dobro, krenimo na posao. Pauel se osećao čudno, kao zaverenik, koračajući po stenovitom tlu. Njegove noge, u sili teže manjoj od zemljine, po izlomljenom kamenju, odbacivale su komade stena levo i desno u bešumnim oblačićima sive prašine. Međutim, osećao se kao zaverenik koji se prikrada. 1 — Znaš li gde su oni? — upita Donovena. — Svakako, Greg. — U redu — reče Pauel potišteno — ali ako nam se neki „prst“ približi samo na dvadeset stopa, osetiće nas bez obzira da li smo u pravcu njegovog pogleda ili ne. Nadam se da to znaš. — Kad mi bude potreban osnovni kurs iz robotike, poslaću ti

zvaničnu molbu u triplikatu. A sada, pođimo tamo dole! Bili su sad u tunelima. Nestalo je čak i svetlo zvezda. Dva čoveka kretala su se duž zidova paleči povremeno, samo za tren, svoje električne lampe. Pauel opipa svoj detonator da bi se osećao sigurnijim. — Poznaješ li ovaj tunel, Majk! — Ne naročito. Ovo je nov prokop. Mislim da ga prepoznajem po onome što sam video na vizi-ekranu, mada... Prošli su beskrajni minuti, zatim Majk reče: — Osećaš li ovo? Pauelovi prsti oklopljeni metalom osećali su lako podrhtavanje zida. Naravno, nije bilo nikakvog zvuka. — Miniraju! Prilično smo blizu. — Motri pažljivo — reče Pauel. Donoven nestrpljivo klimnu glavom. Nastupilo je i prošlo pre nego što su uspeli da se snadu. Samo bronzani odsjaj preko vidnog polja. Stisli su se ćuteći jedan uz drugog. — Misliš li da nas je osetio? — prošapta Pauel. — Nadam se da nije. Ali bolje će biti ako im priđemo s boka. Pođimo prvim poprečnim tunelom udesno. — Ali ako ih potpuno promašimo? — Pa šta hoćeš da uradimo? Da se vratimo? — progunđa Donoven ljutito. — Tu su negde na oko četvrt milje. Zar ih nisam posmatrao na vizi-ekranu? A imamo još svega dva dana... — O, umukni. Samo trošiš svoj kiseonik. Da li je ovo poprečni prolaz? — Električna lampa za trenutak bljesnu. — Da! Pođimo! Podrhtavanje je sad bilo mnogo izrazitije, a tlo ispod njih nelagodno je podrhtavalo. — Ovo je dobro, samo ako ne padne na nas — reče Donoven. Zabrinut, on za trenutak osvetli ispred sebe. Mogli su da dodirnu strop tunela poluispruženom rukom. Pojačanja su bila nedavno postavljena. Donoven je oklevao: — Ćorsokak. Vratimo se. — Ne! Sačekaj trenutak. — Pauel se nespretno provuče napred

kraj Donovena. — Da li je ono svetlo tamo napred? — Svetlo? Nisam video nikakvo svetlo. Otkuda bi bilo svetla ovde dole? — Robotsko svetlo. — On se na rukama i kolenima peo uz blagi uspon, a glas mu je promuklo i zabrinuto dopirao do Donovenovih ušiju. — Hej, Majk, dođi ovamo gore! Tu je bilo svetla. Donoven je dopuzao gore i preko Pauelovih izduženih nogu. — Šta je ovo? Neki otvor? — Da. Sada sigurno rade u ovom tunelu s druge strane... mislim. Donoven je osećao oštre ivice otvora. Oprezni, kratki mlaz električne lampe pokazao im je da gledaju u širi tunel, očigledno jedan od glavnih prokopa. Otvor je bio suviše tesan da prođe čovek, gotovo suviše uzan da dva čoveka zajedno gledaju kroz njega. — Nema ničega tamo — reče Donoven. — Pa, nema sada. Ali moralo je da bude pre jednog trenutka, inače ne bismo videli svetlost. Pazi! Zidovi oko njih se zaljuljaše i oni osetiše udar. Fina prašina padala je na njih. Pauel oprezno podiže glavu i ponovo pogleda. — U redu, Majk! Eno ih tamo. Bleštavi roboti bili su okupljeni oko pedeset stopa daleko u tunelu. Metalne ruke snažno su radile po gomili koju je srušila poslednja eksplozija. Doneven je uzbuđeno požurivao: — Ne gubi vreme! Uskoro će proći, a sledeća eksplozija može da nas dohvati. — Nemoj da me požuruješ, do đavola! — Pauel izvuče detonator, a njegove oči su zabrinuto pretraživale mračnu pozadinu gde je jedino svetlo, bilo svetlo robota, pa se neka isturena stena nije mogla razlikovati od senke. — Eno komada stene na stropu, vidiš li ga? Gotovo tačno iznad njih. Poslednja eksplozija nije ga sasvim skinula. Ako ga pogodiš pri dnu, pola stropa će se srušiti. Pauel je sledio ispruženi prst.

— Vidim! A sada uperi oči u robote i moli se da se ne udalje suviše daleko od ovog dela tunela. Oni su moji izvori svetlosti. Da li je svih sedam tamo? Donoven je brojao. — Svih sedam. — Posmatraj ih! Motri na svaki pokret! Podigao je detonator i uperio ga dok je Donoven motrio i proklinjao i trepćući nastojao da ukloni znoj sa očiju. Detonator blesnu! Došlo je do potresa, celog niza oštrih podrhtavanja, a zatim jedan jak udar baci Pauela svom silinom na Donovena. Donoven viknu: — Greg, gurnuo si me! Nisam ništa video! Pauel je divljački gledao okolo. — Gde su oni? Donoven pade i glupo zaćuta. Nije bilo ni traga od robota. A mračno kao u dubinama reke Stiks. — Misliš li da smo ih pokopali ? — upita Donoven drhtava glasa. — Pođimo dole i — ne pitaj me šta mislim! — Pauel je puzao što je mogao brže. — Majk! — Donoven zastade i upita: — Šta sad nije u redu? — Čekaj! — Pauelovo oštro i neravnomemo disanje dopiralo je do Donovenovih ušiju. — Majk! Čuješ li me, Majk? — Tu sam, kraj tebe. Šta se desilo? — Zasuti smo. Nije nas oborilo ono što je palo pedeset stopa od nas, nego naš sopstveni strop. Udarac ga je srušio. — Šta! — viknu Donoven i dopuza do tvrde prepreke. — Zapali lampu! Pauel posluša. Nigde nije bilo mesta ni toliko da se zmija provuče. Donoven prošapta: — Šta ćemo sad? Utrošili su nekoliko trenutaka i nešto snage svojih mišića naprežući se da uklone prepreku pred sobom. Pauel zatim pokuša da

učini nešto po ivici prvobitnog otvora. Za trenutak podiže svoj detonator. U ovako uskom prostoru, međutim, opaljivanje bi značilo samoubistvo. On je to znao. Ponovo je seo. — Znaš, Majk, ovo smo potpuno zabrljali — reče najzad. — A uopšte se nismo približili rešenju pitanja šta se poremetilo kod Dejva. Zamisao je bila dobra, ali se okrenula protiv nas. Donovenov pogled bio je ogorčen i s intenzivnošću, potpuno izgubljenom u mraku. — Ne volim da te uznemiravam, stari moj, ali bez obzira da li znamo ili ne znamo nešto o Dejvu, nalazimo se pomalo u klopci. Ako se ne izvučemo, momče, moramo umreti! Da, umreti! Uostalom, koliko imamo još kiseonika? Samo još za šest časova. — Mislio sam na to. — Pauelovi prsti pošli su prema brkovima i udarili o okno za gledanje. — Naravno, mogli bismo da naredimo Dejvu da nas iskopa za to vreme. Naša dragocena opasnost međutim, sigurno ga je poremetila i njegova radio-veza je prekinuta. — Divno, zaista divno! Donoven se privuče otvoru i jedva uspe da proturi svoju glavu u metalnom šlemu. — Hej, Greg! — Šta je? — Pretpostavi da privučemo Dejva na odstojanje od dvadeset stopa. Ponovo će postati normalan i to će nas spasti. — Svakako. Ali, gde je on? — Tamo u tunelu... tamo dole. Do đavola, prestani da me vučeš! Otkinućeš mi glavu! Pružiću ti mogućnost da pogledaš okolo. Pauel uspe da proturi glavu. — Uspeli smo! Pogledaj one budale! Sigurno plešu balet. — Prestani s tim primedbama. Da li se približavaju? — Ne mogu još da kažem. Suviše su daleko. Pruži mi mogućnost. Dodaj mi lampu! Pokušaću da na taj način privučem njihovu pažnju. Odustao je od pokušaja posle dva minuta. — Ne ide nikako! Mora da su slepi. O... o... evo polaze prema

nama. Šta to znači? Donoven reče: — Hej, pusti me da vidim! Došlo je do tihog gušanja. Pauel reče: — U redu! — i Donoven proturi glavu. Roboti su se približavali. Dejv je poigravao na čelu, a šest „prstiju“ povijalo se uz plesne korake za njim. Donoven se divio. — Šta rade? To bih hteo da znam. Izgleda kao kadril, a Dejv predvodi igru. — O, prestani s tvojim opisivanjem — progunđa Pauel. — Koliko su daleko od nas? — Oko pedeset stopa i još se približavaju. Bićemo van ove rupe za petnaest minuta... O... hej... hej! — Šta se dešava? — Pauelu je bilo potrebno nekoliko sekundi da se povrati od ogromnog iznenađenja izazvanog Donovenovim uzvicima. — Slušaj, pusti me da malo pogledam. Nemoj biti toliko sebičan. — Pokušavao je da se uspne, ali Donoven je divljački udarao nogama. — Napravili su nalevo krug, Greg! Odlaze! Dejv! hej, De-e-jv! Pauel vrisnu: — Šta to koristi, budalo? Zvuk se ne širi u bazvazdušnom prostoru. — Udaraj po zidovima! Udaraj po njima i izazovi neku vibraciju! — dahtao je Donoven. — Moramo nekako da privučemo njihovu pažnju, Greg, inače smo gotovi! — Udarao je kao lud po steni. Pauel ga prodrma. — Čekaj, Majk! čekaj! Slušaj, imam ideju. Ovo je trenutak da se vratimo jednostavnim rešenjima. Majk! — Šta hoćeš? — upita Donoven i uvuče glavu. — Pusti me brzo tamo pre nego što budu van dometa. — Van dometa! Šta nameravaš da učiniš? Hej, šta hoćeš da učiniš s detonatorom? — On zgrabi Pauela za mišicu. Pauel se naglim pokretom oslobodi stiska Donovenove ruke.

— Hoću malo da pucam. — Zašto? — O tome docnije. Da vidimo prvo hoće li dejstvovati. Ako ne, onda... Skloni mi se s puta i pusti me da pucam! Roboti su bili svetle male senke, postajući sve manje u daljini. Pauel je grčevito nanišanio i tri puta povukao obarač. Spustio je detonator i zabrinuto pogledao. Jedan od pomoćnih robota je pao! Sad je bilo još samo šest svetlucavih pojava. Pauel nesigurno viknu u svoj odašiljač: — Dejv! Krakta stanka, a zatim oba čoveka začuše odgovor: — Šefe? Gde ste? Mom trećem pomoćniku su raznete grudi. Ne može da radi. — Ne obaziri se sad na svog pomoćnika — reče Pauel. Zatrpani smo prilikom rušenja kad ste minirali. Vidiš li naše svetlo? — Vidim. Evo odmah dolazimo kod vas. Pauel sede i opusti se. — Sve je u redu, druškane! Donoven reče vrlo blago, sa suzama u glasu: — U redu, Greg! Pobedio si! Padam ničice pred tvoje noge. Ali, molim te, nemoj da mi pričaš kojekakve priče. Reci jednostavno u čemu je stvar. — Pa evo. Celo vreme smo, očigledno, promašivali — kao obično. Znali smo da je u pitanju kolo za ličnu inicijativu, i da se to uvek dešava za vreme opasnosti. Ali, stalno smo kao uzrok tražili neko specifično naređenje. A zašto bi to moralo da bude naređenje? — Zašto da ne? — A zašto ne bi moglo da bude jedna vrsta naređenja. Kakva vrsta naređenja zahteva najviše inicijative? Kakva bi se vrsta naređenja pojavila gotovo uvek u slučaju opasnosti? — Ne pitaj me, Greg! Reci mi! — To i činim! U pitanju je naređenje na šest strana. U svim običnim uslovima, jedan ili više „prstiju“ vrši rutinske zadatke, koji ne zahtevaju pažljivi nadzor, nešto slično kao što naše telo upravlja

rutinom pokreta pri kretanju. Ali, u slučaju opasnosti, svih šest pomoćnika mora da bude mobilisano odmah i istovremeno. Dejv istovremeno mora da upravlja sa šest robota i — nešto popusti. Ostalo je vrlo jednostavno. Svako popuštanje potrebne inicijative, kao što je dolazak ljudskog bića, vraća ga u normalu. Zato sam uništio jednog robota. Kad sam to učinio, Dejv je prenosio naređenja samo na pet strana. Inicijativa je opala i on je ponovo postao normalan. — Kako si došao do toga? — upita Donoven. — Jednostavno logičko zaključivanje. Iskušao sam ga i ono je delovalo. Robotov glas ponovo dopre do njihovih ušiju. — Evo me? Možete li izdržati pola sata? — Vrlo lako — odgovori Pauel. Zatim, obraćajući se Donovenu, produži: — A sad je posao sigurno jednostavan. Pregledaćemo sve vodove i kola i proveričemo svaki deo izložen naročitom naporu ako deluje na šest, u poređenju s delovanjem na pet strana. Da li nam to ostavlja veliko polje rada? Donoven je za trenutak razmišljao, zatim reče: — Mislim da nije veliko. Ako je Dejv sličan prethodnom modelu koji smo videli u fabrici, postoji posebno kolo za koordinaciju i to je, verovatno, jedini problematični deo. — On se iznenada razvedri. — Slušaj, pa ovo uopšte nije strašno. Nije to ništa! — U redu. Razmisli o svemu pa ćemo proveriti crteže kad se vratimo. A sada, hoću da se odmorim dok ne stigne Dejv. — Hej, čekaj! Reci mi samo još nešto: šta su značili ti čudni koraci, ti smešni plesački pokreti koje su roboti pravili svaki put kad bi se poremetili? — Ne znam, ali nagađam. Seti se da su ti pomoćni roboti bili Dejvovi „prsti“. Uvek smo tako govorili, kao što znaš. Pa, mislim da je Dejv u tim prekidima, kad god bi postao psihijatrijski slučaj, upadao u neku kretensku zbunjenost i provodio vreme vrteći svojim prstima.

Suzan Kalvin je govorila o Pauelu i Donovenu vedro ali (nečitko) i bez smeška, ali glas bi joj postao topao kad bi pomenula robote. Nije joj bilo potrebno dugo vremena da ispriča sve o Spidiju, Pametnjakoviću, Dejvu i drugima, pa sam je prekinuo. Inače bi pričala još o desetak drugih. — Zar se nikad ništa ne dešava na zemlji? — upitah je. Pogledala me je namrštivši se malo. — Ne, nemamo mnogo posla s robotima koji rade ovde na Zemlji. — Odista velika šteta! Hoću da kažem da su vaši lovci na greške vrlo interesantni, ali ne možemo li malo i vas da uključimo u ovo? Zar se nijedan robot nije nikad ogrešio o vas? Uostalom, ovo je vaša godišnjica, kao što znate. I, verovali ili ne, ona pocrvene. Zatim reče: — Roboti su se ogrešili o mene. O, koliko dugo nisam mislila o tome. Pa, bilo je to pre blizu četrdeset godina. Tako je! Godine 2021! A ja sam tada imala samo trideset osam godina. O, moj... ali više bih volela da ne govorim o tome. Čekao sam i naravno, ona se predomislila. — Najzad, zašto da ne? — reče ona. — Ne može više da mi naškodi. Čak ni sećanje na to. Bila sam luckasta jednom, mladi čoveče. Da li biste poverovali? — Ne — rekoh. — Bila sam. A Herbi je bio robot koji čita misli. — Šta? — Jedini svoje vrste, pre toga i od tada. Jedna greška, negde...