Isaac Asimov-Ja robot

5. Lažove! Alfred Lening pažljivo zapali svoju cigaru, ali su mu vrhovi prstiju lako podrhtavali. Njegove sede obrve duboko su se spuštale dok je govorio ispuštajući dimove. — On čita misli, nema sumnje u to... nema nikakve sumnje, dođavola! ali zašto? — On pogleda matematičara Pitera Bogerta. — Dakle? Bogert obema rukama zagladi svoju crnu kosu, zatim reče: — Ovo je trideset četvrti model RB koji smo izgradili, Alfrede. Svi ostali bili su savršeno pravilni. Treći čovek za stolom se namršti. Milton Eš bio je najmlađi službenik fabrike „Američki roboti i mehanički ljudi“, i vrlo ponosan na svoju službu. — Slušajte, Bogert. Nije bilo ni najmanje greške od početka do kraja proizvodnje. Jamčim za to. Bogertove debele usne raširiše se u blakonaklon osmeh: — Zar? Ako možete da odgovarate za celokupni proces proizvodnje, preporučiću vas za unapređenje. Da budem precizan: potrebno je sedamdeset pet hiljada dve stotine trideset četiri operacije da se sačini jedan jedini pozitronski mozak, a uspešni završetak svake pojedinačne operacije zavisi od određenog broja činilaca — od pet do sto pet. Ako samo jedna operacija nije tačno izvršena, ako je učinjena ma kakva veća greška, „mozak“ je uništen. Navodim samo naš obaveštajni prospekt, Eš. Milton Eš pocrvene, ali jedan četvrti glas onemogući ga da

odgovori. — Ako počnemo raspravu u nameri da krivicu svalimo jedan na drugoga, odlazim odmah! — Suzan Kalvin je čvrsto stiskala ruke u krilu, a sitne bore oko njenih tankih bledih usana se produbiše. — Imamo robota koji čita misli i rekla bih da je najvažnije da iznađemo zašto čita misli. A to nećemo učiniti ako samo govorimo: „Vaša greška! Moja greška!" Njene hladne sive oči uperiše se u Eša, i on se osmehnu. I Lening se osmehnu i, kao uvek u sličnim prilikama, njegova duga bela kosa i lukave male oči davale su mu izgled nekog patrijarha iz Biblije. — U pravu ste, doktore Kalvin — reče. Zatim mu glas iznenada postade oštar: — Evo sve u koncentrisanom obliku. Proizveli smo jedan pozitronski mozak pod pretpostavkom da je uobičajenog sastava, ali koji ima značajnu osobinu da je sposoban da se uključi u misaone talase. Ovo bi predstavljalo najznačajniji napredak robotike za mnogo decenija — kad bismo znali kako se to desilo. Mi ne znamo, a moramo da doznamo. Da li je to jasno? — Mogu li da predložim nešto? — reče Bogert. — Samo napred! — Smatram da bismo morali da postojanje RB-34 čuvamo u tajnosti sve dok ne rešimo ovu gužvu, a kao matematičar očekujem da će ovo biti prokleta gužva. Hoću da kažem, da ovo moramo držati u tajnosti i od drugih članova naše fabrike. Kao rukovodilac odeljenja, smatram da se ovo neće pokazati kao nerešiv problem, a što manje znaju o njemu . . . — Bogert je u pravu — reče doktorka Kalvin. — Od trenutka kad je izmenjen Interplanetarni zakon, te se modeli robota mogu ispitivati u fabrikama pre nego što se pošalju u svemir, antirobotska propaganda se pojačala. Ako se dozna samo jedna jedina reč o robotu koji može da čita misli pre nego što bismo mogli da objavimo da potpuno kontrolišemo ovu pojavu, propaganda bi iz toga mogla da izvuče priličan kapital.

Lening je povlačio dim iz svoje cigare i ozbiljno klimnu glavom. Zatim se obrati Ešu: — Čini mi se da ste rekli kako ste bili sami kada ste primetili tu stvar sa čitanjem misli. — Bio sam sam . . . i nikad se nisam toliko preplašio u svom životu. RB-34 je taman bio skinut s proizvodne trake; poslali su ga kod mene. Obermen je bio negde, pa sam ga sam odveo u laboratorijum za ispitivanje . . . to, jest pošao sam sa njim tamo dole. — Eš zastade i gotovo neprimetan osmeh pojavi mu se na usnama. — Slušajte, da li je neko od vas ikad vodio razgovor mislima ne znajući ništa o tome? Niko nije hteo ni da odgovori, te on produži: — Kako da kažem . . . Isprva čovek nije ni svestan toga. On mi je govorio — logički i razumno kao što se samo može zamisliti — i tek kad smo bezmalo stigli do laboratorijuma za ispitivanje shvatio sam da nisam ništa rekao. Jasno, mnogo sam mislio, ali to nije ista stvar, zar ne? Zaključao sam robota i odjurio po Leninga. Osećao sam se kao da sam u nekom košmaru dok je koračao kraj mene, prodirući mirno u moje misli i birajući one koje je hteo. — Mogu da zamislim kako vam je bilo — reče Suzan Kalvin zamišljeno. Njene oči uperiše se u Eša čudnom upornošću. — Koliko smo naviknuti da svoje misli smatramo ličnim . . . Lening je nestrpljivo prekide: — Prema tome, samo nas četvoro znamo. U redu! Moramo sistematski da priđemo celoj stvari. Eš, zahtevam od vas da proverite proizvodnu traku od početka do kraja — sve. Odbacite sve operacije pri kojima nije postojala mogućnost za grešku, a zabeležite sve gde ih je bilo, zajedno s njihovom prirodom i mogućim značajem. — Sitnica; — progunđa Eš. — Svakako! Naravno, zaposlite sve ljude iz svog odeljenja, do poslednjeg ako je potrebno. Ne marim čak ni ako budemo kasnili u proizvodnji. Ali, ne zaboravite, oni ni pod kojim uslovima ne smeju da

znaju zašto. — Hmjnm ... da! — Mladi inženjer iskrivi usne s podsmehom. — Ipak je to težak posao. Lening se okrenu u svojoj stolici i obrati Suzan Kalvin. — Vi ćete morati da krenete na ovaj posao iz drugog pravca. Vi ste robopsiholog fabrike, pa ćete proučavati samog robota i raditi obrnutim putem. Nastojte da iznađete kako on dejstvuje. Vidite šta je još povezano s njegovom telepatskom moći, koliko daleko se ona proteže, koliko je izvitoperila njegove poglede; najzad, koliko su zapravo oštećene njegove normalne robotske osobine. Je li vam jasno? Lening nije sačekao da Suzan Kalvin odgovori. — Ja ću koordinirati ceo posao i matematički objasniti nalaze. — Žestoko povuče dim iz cigare, i kroza nj promrmlja: — Naravno, Bogert će mi pomoći u tome. Bogert je glačao nokte svoje punačke ruke dlanom druge i reče, ulagujući se: — Vrlo rado; znam nešto malo o tome. — U redu! Krenimo na posao — reče Eš, odgurnu svoju stolicu i ustade. Njegovo prijatno mlado lice razvuklo se u osmeh. — Imam najteži posao od svih vas, zato odlazim i počinjem odmah da radim. On ode promrmljavši: — Do viđenja! Suzan Kalvin odgovori jedva primetnim naklonom glave, ali njen pogled pratio ga je sve dok nije izišao, a nije uopšte odgovorila kad Lening zastenja i reče: — Hoćete li da pođete gore i pogledate robota, doktore Kalvin? Fotoelektrične oči robota RB-34 podigoše se sa knjige kad su se vrata otvorila. Bio je na nogama kad je ušla Suzan Kalvin. Ona zastade da stavi na odgovarajuće mesto ogromnu tablu „Zabranjen ulaz" na vratima, zatim se približi robotu. — Donela sam ti tekstove o hiperatomskim motorima. Herbi ... Svega nekoliko. Hoćeš li da ih pogledaš? RB-34, inače poznat kao Herbi, podiže tri teške knjige s njenih ruku i otvori prvu stranu prve knjige: — Hmmm! Teorija hiperatomike. — Gunđao je nešto

nerazumljivo za sebe dok je prelistavao stranice, zatim reče rasejano: — Sedite, doktore Kalvin! Biće mi potrebno nekoliko minuta za ovo. Suzan Kalvin sede, posmatrajući ga pažljivo kad se spustio na stolicu s druge strane stola i sistematski pregledavao tri knjige. Posle pola sata, on spusti knjige na sto i rečc: — Naravno, znam zašto ste ih doneli. — Mislila sam da ćeš znati — odgovori Suzan Kalvin, a uglovi njenih usana zadrhtaše. — Teško je raditi s tobom, Herbi. Uvek si korak ispred mene. — Znate, ista je stvar s ovim knjigama kao i sa drugim. One me jednostavno ne interesuju. Nema ničega u vašim udžbenicima. Vaša nauka je samo masa skupljenih podataka povezanih za nuždu teorijama, a sve je tako nazamislivo jednostavno da gotovo ne vredi da se time pozabavim. Ali, interesuje me vaša literatura. Vaše proučavanje međusobne povezanosti ljudskih motiva i uzbuđenja — njegova snažna ruka se neodređeno pokrenu kao da traži tačan izraz. — Mislim da razumem — prošapta Suzan Kalvin. — Prodirem u misli, vidite — produži robot — a nemate pojma koliko su one komplikovane. Ne mogu ni da počnem da shvatam sve, jer je moj mozak toliko različit. Ali pokušavam, a vaši mi romani pomažu u tome. — Da. Ali plašim se da ćeš, kad pređeš kroz neka mučna emocionalna iskustva našeg današnjeg sentimentalnog romana — u njenom glasu oseti se prizvuk gorčine — ustanoviti da su realni umovi, kao naši, bezbojni i dosadni. — Nisam to ustanovio! Iznenadna energija njegovog odgovora podiže je na noge. Osetila je kako je pocrvenela i pomisli divlje: „On sigurno zna!“ Herbi se iznenada smiri prošapta tihim glasom, iz koga je gotovo potpuno iščezao metalni prizvuk: — Razume se da znam, doktore Kalvin. Uvek mislite o tome, pa kako bih mogao da ne znam?

— Da li si . . . da li si rekao nekome? — njeno lice bilo je tvrdo. — Naravno da nisam! — Ovo je rekao stvarno iznenađen. — Niko me nije ni pitao. — Onda, dakle, smatraš da sam budala — dobaci ona. — Ne! To je normalno osećanje. — Možda je zbog toga toliko ludo. — Čežnja u njenom glasu nadvlada sve ostalo. Nešto od žene prodrlo je kroz njen oklop naučnika. — Nisam, ono što bi se reklo . . . privlačna . . . — Ako mislite na čistu fizičku privlačnost, ne mogu da budem sudija. Ali, u svakom slučaju, znam da ima drugih vrsta privlačnosti. — ... niti mlada. — Suzan Kalvin jedva je čula robota. — Još nemate ni četrdeset. — Čudna upornost osećala se u Herbijevom glasu. — Trideset osam, ako brojiš godine. Zbrčkanih šezdeset, ukoliko se odnosi na moj osećajni pogled na život. Zar sam uzalud psiholog? Ona produži gorko i bez daha: — A njemu je jedva trideset pet i izgleda i deluje mlađe. Smatraš li da me vidi drukčijom nego ... nego što sam? — Grešite! — Herbijeva čelična pesnica snažno udari po stolu prevučenom plastičnom masom. — Saslušajte me . . . Ali Suzan Kalvin se naglo okrenu prema njemu i dubok bol odrazi se u njenim plamenim očima. — Zašto bih? Šta znaš uopšte o tome, ti . . ti mašino! Ja sam za tebe samo uzorak, interesantno zamorče s osobenim umom koji ti je podnet za pregled. Vanredan primer razočaranja, zar ne? Gotovo isto tako dobar kao tvoje knjige. — Njen glas, gotovo bolno jecanje, uguši se u ćutanju. Robot se zbuni ovim ispadom. On molećivo odmahnu glavom i reče: — Zašto me ne saslušate, molim vas? Mogao bih da vam pomognem ... ako mi dopustite. — Kako? — Njene usne se iskriviše. — Dajući mi dobar savet? — Ne, ne to. Stvar je u tome što znam šta drugi ljudi misle . . .

Milton Eš, na primer. Zavlada dugo ćutanje i Suzan Kalvin spusti pogled. — Ne želim da znam šta on misli — prošapta. — Ćuti! — Mislim da biste želeli da saznate šta on misli. Njena glava ostala je i dalje pognuta, ali dah joj je bio brži. — Govoriš gluposti! — prošapta ona — Zašto bih? Pokušavam da pomognem. Misli Miltona Eša o vama ... — on zastade. Tada ona podiže glavu: — Reci. Robot reče mirno: — On vas voli. Čitav minut Suzan Kalvin nije progovorila. Samo je zurila pred sobom. Zatim reče: — Grešiš! Sigurno grešiš! Zašto bi me voleo? — Ali on vas voli. Takva stvar se ne može sakriti, ne može se sakriti od mene. — Ali ja sam tako . . . tako ... — zamuca ona i ućuta. — On gleda dublje od površine i divi se intelektu kod drugih. Milton Eš nije čovek koji će se oženiti s glavom punom kose i dva krupna oka. Suzan Kalvin oseti kako trepće očima i zastade oklevajući pre nego što progovori. Čak i tada joj je glas podrhtavao: — Pa ipak . . . nikad nije ni na koji način pokazao . . . — Da li ste mu ikad pružili mogućnost? — Kako bih mogla? Nikad nisam ni pomislila . . . — Tačno. Suzan Kalvin zastade razmišljajući, zatim iznenada podiže pogled i reče: — Jedna devojka posetila ga je pre pola godine ovde, u fabrici. Bila je zgodna, pretpostavljam . . . Plava i vitka. I, naravno, jedva je mogla da sabere dva i dva. A on se ceo dan pravio važan pokušavajući da joj objasni kako se proizvode roboti. — Povrati joj se jetkost. — Uopšte ništa nije razumela! Ko je bila ona? — Poznajem osobu o kojoj govorite — odgovori Herbi bez

oklevanja. — Ona mu je najbliža rođaka i, uveravam vas, ne postoji nikakvo sentimentalno osećanje. Suzan Kalvin se podiže gotovo devojačkom živahnošću. — Zar nije čudno? Često sam ubeđivala sebe da je istina, mada nikad stvarno nisam tako mislila. Prema tome, sve mora da je istinito. Ona pritrča Herbiju i obema rukama stisnu njegovu hladnu. tešku ruku. — Hvala ti, Herbi. — Glas joj je bio uzbuđen, gotovo nečujan šapat. — Ne govori nikome o ovome. Neka to bude naša tajna ... i — hvala još jednom! — A posle toga, pošto je snažno stegla Herbijeve metalne prste koji nisu odgovarali na stisak, ona ode. Herbi ponovo poče da čita roman, čije je proučavanje prekinuo. ali nije bilo nikoga da pročita njegove misli. Milton Eš se polako i blaženo protezao, gunđajući, dok su mu zglobovi pucali, a zatim oštro pogleda Pitera Bogerta, doktora filozofije. — Slušajte, radim na ovome već punih sedam dana, gotovo ne spavajući — reče. — Koliko ću dugo još morati da radim ovo? Mislim da ste rekli da će se rešenje naći pozitronskim bombardovanjem u vakumskoj prostoriji D. Bogert zevnu prigušeno i zainteresovano pogleda svoje bele ruke. — U tome je stvar. Na tragu sam — reče. — Znam šta to znači, kada to kaže jedan matematičar! Koliko ste daleko od rešenja? — Sve zavisi. — Od čega? — Eš se spusti u fotclju i daleko ispruži svoje duge noge ispred sebe. — Od Leninga. Matori se ne slaže sa mnom. — Bogert uzdahnu. — Zaostaje pomalo za vremenom i u tome je nezgoda s njim. Drži se grčevito mehanike matrica kao bitnog, a ovaj problem zahteva mnogo snažnije matematičko oruđe. Lening je previše tvrdoglav. — Zašto ne upitate Herbija i rešite celu stvar? — promrmlja Eš

sanjivo. — Da upitam robota? — procedi Bogert i podiže obrve. — Zašto da ne? Zar vam matora nije rekla? — Mislite na Suzan Kalvin? — Aha! Suzi je to sama rekla. Taj robot je matematički čarobnjak. Zna sve — i još nešto više. U glavi izračunava trostruke integrale, a mesto kolača jede tenzorske analize. — Govorite li ozbiljno? — upita matematičar skeptično. — Tako mi Jupitra! Samo ta budala ne voli matematiku. Više voli da čita sladunjave romane. Tačno je! Trebali biste samo da vidite kakve mu gluposti daje Suzi: „Crvena strast" i ..Ljubav u svemiru" i slično. — Doktorka Kalvin nam nije rekla ni reči o tome. — Pa, još nije završila da ga proučava. Znate i sami kakva je. Želi da sve bude tačno i bez greške pre nego što otkrije veliku tajnu. — Ali, vama je rekla! — Pa, govorili smo o tome. Često sam je vidao u poslednje vreme. — On širom otvori oči i namršti se. — Slušajte, Bogert, da li ste u poslednje vreme primetili nešto čudno kod nje? Bogert se opusti, i javi se nedoličan osmeh: — Počela je da upotrebljava ruž, ako na to mislite! — Do đavola, video sam. Ruž, puder, a takođe i šminku za oči. Strašno izgleda! Ali, nije samo to. Ne mogu da kažem šta je u pitanju. Stvar je u tome kako govori, kao da je srećna zbog nečega. — On razmisli malo, zatim slegnu ramenima. Bogert se pohotljivo isceri. sasvim dobro za naučnika preko pedesete. — Možda je zaljubljena — reče. — Poludeli ste, Bogert. — Eš dopusti svojim očima da se ponovo zatvore. — Idite i razgovarajte sa Herbijem. Hoću da ostanem ovde i da spavam. — U redu! Mada ne volim naročito da mi jedan robot kaže šta treba da radim, a i ne mislim da to može učiniti!

Tiho hrkanje bilo je jedini odgovor. Herbi je pažljvo slušao dok je Piter Bogert, s rukama u džepovima, govorio namerno ravnodušno. — Eto, o čemu je reč. Rekao sam ti sve ovo, a pitam te pre svega iz radoznalosti. Moje zaključivanje, kako sam ga izneo, uključuje nekoliko sumnjivih koraka, priznajem, koje doktor Lening odbija da prihvati. Ali slika je još uvek prilično nepotpuna. Robot nije odgovarao, te Bogert upita: — Pa? — Ne vidim nikakvu grešku. — Herbi je proučavao ispisane brojke. — Pretpostavljam da ne možeš ići dalje od ovoga. — Ne usuđujem se. Bolji ste matematičar od mene i ... ne bih voleo da se obrukam. U Bogertovom osmehu izbijala je senka zadovoljstva. — Pretpostavljao sam da će biti tako. Ovo je vrlo duboko. No, zaboravimo! — On zgužva hartije, baci ih u kotaricu, okrenu se da pođe, ali se predomisli. — Uostalom . . . Robot je čekao. Činilo se da Bogert ima neke teškoće: — Ima još nešto... to jest ... možda bi ti mogao ... — on zastade. — Vaše misli su konfuzne — reče Herbi mirno — ali nema sumnje da se sve odnose na doktora Leninga. Glupo je što oklevate, jer čim se smirite znaću šta hoćete da upitate. Matematičarova ruka napravi uobičajeni pokret zaglađivanja glatke kose. — Lening će uskoro imati sedamdeset godina — reče kao da to sve objašnjava. — Poznato mi je. — I već je blizu trideset godina direktor fabrike. Herbi klimnu glavom. — Pa — Bogertov glas postade umiljavajući — sigurno već sad znaš da li . . . da li misli o tome da se povuče. Zdravlje, možda, ili

nešto drugo . . . — Svakako - reče Herbi. 1 to je bilo sve. — Pa, da li znaš? — Svakako. — Onda . . . ovaj . . . da li bi mogao da mi kažeš? — Kad me pitate: da! — Robot je bio potpuno realan o tome. — Već je podneo ostavku! — Šta! — Uzvik je bio eksplozivan, gotovo nerazumljiv zvuk. Velika naučnikova glava nagnu se napred. — ponovi još jednom! — Već je podneo ostavku — glasio je mirni odgovor. — Ali, još nije stupilo na snagu. On čeka, vidite, da reši problem . . . ovaj . . . mene. Kada to bude završeno, potpuno je spreman da dužnost direktora preda svom nasledniku. Bogert naglo ispusti dah. — A njegov naslednik? Ko je on? — Prišao je sad sasvim blizu Herbiju, očiju kao opčinjenih i uperenih u nepronicljive mukle crvene fotoćelije, koje su bile robotove oči. — Vi ste sledeći direktor — izgovori robot polako. — Dobro je da se ovo zna — reče Bogert i opusti se uz usiljen osmeh. — Nadao sam se tome i čekao. Hvala, Herbi! Piter Bogert je ostao za svojim pisaćim stolom do pet časova te noći, a vratio se već u devet ujutru. Polica iznad pisaćeg stola praznila se od priručnika i tablica, kako ih je skidao jednu za drugom. Stranice proračuna ispred njega povećavale su se mikroskopski, a zgužvani listovi kraj njegovih nogu povećavali su se u gomilu ispisane hartije. Tačno u podne, gledao je u završenu stranicu, protrljao zakrvavljene oči, zevnuo i slegao ramenima. — Ovo postaje svakog minuta gore, do đavola! Bogert se okrenu na zvuk vrata koja su se otvarala i klimnu glavom Leningu koji je ušao, kvrckajući zglobovima svojih koščatih ruku. Direktor primeti nered u sobi i skupi obrve.

— Nov trag? — upita. — Ne — glasio je prkosni odgovor. — A šta ne valja sa starim tragom? Lening ne odgovori, nego samo baci letimičan pogled na poslednju stranicu na Bogertovom pisaćem stolu. Zatim progovori kroz plamen šibice kojom je palio cigaru. — Da li vam je Suzan Kalvin govorila o robotu? On je matematički genije. Zaista je izvanredan. — Čuo sam — odgovori Bogert i glasno se podsmehnu. — Ali, bilo bi bolje kad bi se ona bavila samo svojom robopsihologijom. Proverio sam Herbija u pogledu matematike. Jedva ume da vrši osnovne računske radnje. — Suzan Kalvin je utvrdila sasvim drugo. — Ona je luda. — A ni ja se ne slažem s vama. — Direktorove oči skupiše se nagoveštavajući opasnost. — Vi! — Bogertov glas postade tvrđi. — O čemu govorite? — Ispitivao sam Herbija celo jutro i kažem vam da zna matematiku bolje od svakoga. — Zar? — Čini mi se da ste skeptični! — Lening izvadi komad hartije iz džepa u prsluku i raširi ga. — Ovo nije moj rukopis, zar ne? Bogert je proučavao velike uglaste znakove zabeleške, koja je prekrivala hartiju, i upita: — Da li je Herbi ovo sačinio? — Da! A možda primećujete da je radio na vašoj integraciji vremena po jednačini 22. On dolazi — Lening žutim noktom udari po poslednjem redu — do istog zaključka kao i ja, samo za četvrtinu vremena. Niste imali prava da zanemarite Lingerov efekt u pozitronskom bombardovanju. — Nisam ga zanemario. Zaboga, Lening, utuvite već jednom da bi to isključilo . . . — O, svakako, već ste to objasnili. Koristili ste Mičelovu

jednačinu pretvaranja, nije li tako? Pa, ona ne odgovara. — A zašto da ne? — Zbog toga što ste koristili hiper-zamislive, pre svega. — Kakve to veze ima s tim? — Mičelova jednačina je neodrživa kad . .. — Jeste li ludi! Pročitajte ponovo Mičelovu prvobitnu raspravu u „Transakciji dalekog . .. — Nije potrebno. Rekao sam vam na samom početku da mi se ne sviđa njegovo zaključivanje, a Herbi me podržava u tome. — Pa, neka ta limena mašina reši celokupni problem za vas viknu Bogert. — Zašto se obazirati na ono što nije bitno? — Upravo u tome i jeste stvar. Herbi ne može da reši problem. A ako on ne može, ne možemo ni mi — sami. Podneću celo pitanje Nacionalnom odboru. Problem nas je prestao. Bogertova stolica se sruši kad je skočio iscerena, pocrvenela lica. — Nećete to učiniti! — viknu. — Zar ćete mi naređivati šta da učinim? — viknu Lening, na koga je sad došao red da pocrveni. — Tako je — procedi Bogert kroza zube. — Ja sam rešio problem i nećete mi ga uzeti iz ruku, razumete li me? Nemojte zamišljati da vas ne mogu pročitati, izlapeli fosilu. Pre biste sebi odsekli nos nego što biste dopustili da budem zaslužan za rešenje robotičke telepatije. — Vi ste prokleti idiot, Bogert, i za jedan sekund bićete smenjeni zbog neposlušnosti . . . Leningova donja usna podrhtavala je od besa. — Nećete to učiniti, Lening! Nema tajni kad postoji robot koji čita misli i, stoga, ne zaboravite da znam sve o vašoj ostavci. Pepeo na Leningovoj cigari zadrhta i pade, a za njim i cigara. — Šta . . . šta . .. — A ja sam novi direktor, da se razumemo — reče Bogert i pakosno se podsmehnu. — Vrlo sam svestan toga. Nemojte misliti da nisam. Ja ću izdavati naređenja ovde ili ću napraviti najveću gužvu koju ste ikad doživeli! Lening najzad dođe do glasa i grmnu:

— Vi ste suspendovani! Uklonjeni ste sa svih dužnosti! Gotovi ste, da li vam je jasno? — Šta će vam to? — reče Bogert, a osmeh mu se raširi po licu. — Ništa vam to ne vredi. Držim sve adute. Znam da ste podneli ostavku. Herbi mi je rekao, a on to zna direktno od vas. Lening prisili sebe da govori mirno. Izgledao je sada kao star, vrlo star čovek, s umomim očima na licu sa koga je nestalo rumenilo, ostavivši za sobom sivo bledilo starosti. — Hoću da govorim s Herbijem. Nije mogao da vam kaže tako nešto! Igrate neku zamršenu igru, Bogerte, ali otkriću vaš blef. Pođite sa mnom! Bogert slegnu ramenima i reče: — Da vidimo Herbija? Dobro! Odlično! Bilo je, takođe, tačno podne kad je Milton Eš podigao pogled sa svog neveštog crteža. — Možete li da zamislite? Nisam naročito vešt crtač, ali ovako nekako izgleda. Kućica je divna i mogu da je dobijem gotovo zabadava. Suzan Kalvin gledala ga je zanesenim očima. — Zaista je divna — uzdahnu ona. — Često sam mislila kako bih volela da . . . — njen glas se izgubi. — Naravno — produži Eš brzo, sklanjajući olovku — moram da čekam na odsustvo. Trebalo je da otpočne kroz dve sedmice, ali ova stvar sa Herbijem je sve poremetila. — On spusti pogled na svoje prste. — Pored toga, ima još jedna stvar . . . ali to je tajna. — Ne recite mi onda ništa. — Ali, moram! Moram nekome da kažem, a vi ste najbolja i najpoverljivija osoba ovde. — On se zbunjeno osmehnu. Srce Suzan Kalvin naglo uzdrhta, ali nije imala hrabrosti da progovori. — Da budem otvoren: ova kuća nije samo za mene. — Eš privuče svoju stolicu bliže i spusti glas, bio je to gotovo poverljiv šapat. —

Ženim se! A zatim skoči sa svoje stolice: — Šta je? — Ništa! — Užasno osećanje kao da se vrti iščeze, ali je bilo strahovito teško da progovori reč. — Zenite se? Hoćete da kažete . . . — Da, svakako! I vreme je, zar ne? Sećate li se one devojke koja je bila ovde prošlog leta? To je ona! Ali, vama nije dobro. Šta . .. — Glavobolja! — Suzan Kalvin mu gotovo nemoćnim pokretom ruke pokaza da se skloni. — patim . . . patim od nje u poslednje vreme. Hoću da . . . da vam čestitam. Vrlo sam srećna ... — Nevešto stavljeni ruž stvarao je dve ružne crvene mrlje na njenom kao krpa bledom licu. Sve je oko nje ponovo počelo da se vrti. — Izvinite me ... molim ... Reči su bile gotovo nejasne, dok je kao slepa oteturala do vrata i izišla. Sve se desilo kao iznenadna katastrofa u snu, i sa nestvarnim užasom sna. Ali, kako je to moguće? Herbi je rekao . . . A Herbi zna! Ume da čita misli! Došla je k sebi našavši se bez daha naslonjena na dovratak, buljeći u Herbijevo metalno lice. Popela se stepenicama do sprata, ali se ničeg nije sećala. Prešla je tu uđaljenost u jednom trenutku, kao u snu. Kao u snu! A Herbijeve oči, koje nisu treptale, i dalje su bile uperene u njene oči i njihovo muklo crvenilo izgledalo je kao da se širi u neke prituljene košmarske kugle. On je govorio, a ona oseti kako se hladno okno priljubljuje uz njene usne. Trgla se i, sva uzdrhtala, postala donekle svesna svoje okoline. Herbi je i dalje govorio, a u njegovom glasu bilo je uzbuđenja, kao da je povređen i preplašen i kao da preklinje. Reči su počele da poprimaju neki smisao. — Ovo je san — govorio je Herbi — i ne smete poverovati u njega. Uskoro ćete se probuditi u stvarnom svetu i smejati samoj sebi. On vas voli, kažem vam. On vas voli, on vas voli! Ali ne ovde! Ne

sada! Ovo je samo jedna iluzija. Suzan Kalvin klimnu glavom i prošapta: — Da! Da! — igrčevito je stezala Herbijevu mišicu, pridržavajući se za nju i ponavljajući stalno: — Nije istina, zar ne? Nije istina, zar ne? Nikad nije znala kako je došla sebi. Kao da je prešla iz jednog sveta zamagljene stvarnosti u jasno sunčano svetlo. Odgumula ga je od sebe razrogačenih očiju, gurajući grubo tu čeličnu mišicu. — Šta pokušavaš da učiniš? — Njen glas se uzdiže do promuklog vriska. — Šta pokušavaš da učiniš? — Pokušavam da pomognem — reče Herbi i ustuknu. — Da pomogneš? Tvrdeći da je ovo san? Nastojeći da me gurneš u ludilo? — Iznenada je obuhvati histerična napetost. — Ovo nije san! A želela bih da jeste! — Čekaj! Zašto . . . zašto — ona naglo uvuče dah. — O, razumem . . . Tako je očigledno. — Morao sam! — Robotov glas bio je pun užasa. — A ja sam ti verovala. Nikad nisam ni pomislila . .. Prekidoše je bučni glasovi ispred vrata. Ona se okrenu, grčevito stežući pesnice. Kad su Bogert i Lening ušli, stajala je kod najudaljenijeg prozora. Dva čoveka nisu obraćala ni najmanju pažnju na nju. Prišli su zajedno Herbiju. Lening ljutit i nestrpljiv, a Bogert hladno podsmešljiv. Direktor prvi progovori. — Herbi, slušaj me! Robot naglo spusti pogled na starog direktora i reče: — Da, doktore Lening. — Da li si razgovarao o meni s doktorom Bogertom? — Ne, gospodine. — Odgovor je došao sporo, a osmeh sa Bogertovog lica munjevito iščeze. — Šta znači ovo? — Bogert stade ispred svog pretpostavljenog i ukruti se pred robotom. — Ponovi ono što si juče rekao! — Rekao sam da ... — Herbi ućuta. Duboko u njemu, metalna dijafragma podrhtavala je u blagim disonancama.

— Zar nisi rekao da je on podneo ostavku? — grmeo je Bogert. — Odgovori! Bogert besno podiže ruku, ali ga Lening gurnu u stranu. — Zar silom hoćete da ga naterate na laž? — Čuli ste ga, Lening! Zaustio je da kaže „da“ i onda je zastao. Sklonite mi se s puta! Razumete li me: hoću da mi kaže istinu! — Ja ću ga pitati! — Lening se obrati robotu. — U redu, Herbi, smiri se. Da li sam podneo ostavku? Herbi je samo gledao, a Lening zabrinuto ponovi: — Da li sam podneo ostavku? Jedva primetno robot odrečno odmahnu glavom. Dugo čekanje nije ništa drugo donelo. Dva čoveka gledala su jedan u drugog, a neprijateljstvo u njihovim očima bilo je gotovo opipljivo. — Zar je robot onemeo, koga đavola? — viknu Bogert. — Zar ne umeš da govoriš, čudovište? — Umem da govorim — glasio je spremni odgovor. — Onda odgovori na pitanje. Zar mi nisi rekao da je Lening podneo ostavku? Zar nije podneo ostavku? I ponovo je zavladala mukla tišina sve dok se s kraja sobe ne začu smeh Suzane Kalvin, sasvim iznenada, piskav i poluhisteričan. Dva matematičara se trgoše, a Bogertove oči se skupiše. — Vi ste ovde? Šta je tako smešno? — Ništa nije smešno. — Njen glas nije bio sasvim prirodan. — Samo to što nisam jedino ja prevarena. Strašna je ironija što su tri najveća stručnjaka robotike u svetu pala u istu primitivnu zamku. — Njen glas se izgubi, i ona stavi bledu ruku na čelo. — Ali, nije smešno .. . Ovog puta dva čoveka izmenjaše začuđene poglede uzdignutih obrva. — O kakvoj zamci govorite? — upita Lening kruto. — Da li nešto nije u redu s Herbijem? — Ne — odgovori ona približavajući im se polako. — Sve je u

redu s njim. Ali — nije s nama. — Ona se naglo okrenu i viknu na robota: — Skloni se od mene! Idi u drugi kraj sobe da te ne gledam! Herbi se skupi pred njenim besnim pogledom i brzo se udalji. — Šta znači sve ovo, doktore Kalvin? — Leningov glas bio je oštar i neprijateljski. Ona im se okrenu i podsmešljivo reče: — Sigurno vam je poznat osnovni Prvi zakon robotike. Dva čoveka u istom trenu klimnuše glavom. — Svakako — odvrati Bogert ljutito: — Robot ne sme da povredi ljudsko biće ili da svojom neaktivnošću dozvoli da ljudsko biće bude povređeno. — Kako lepo sročeno — podsmehnu se Suzan Kalvin. — Ali kakva vrsta povrede? — Kako . . . Sve vrste. — Tačno! Sve vrste! A šta ćemo sa povređenim osećanjima? Šta ćemo s ponižavanjem nečijeg ja? Šta ćemo s uništenjem nečijih nada? Da li je to povreda? Lening se namršti i reče: — Šta može jedan robot da zna o ... — A zatim naglo udahnu i zastade. — Shvatili ste, zar ne? Ovaj robot čita misli. Zar pretpostavljate da ne zna ništa o duševnim povredama? Zar pretpostavljate da ne bi, kad mu se postavi pitanje, dao tačno onaj odgovor koji se očekuje? Zar nas svaki drugi odgovor ne bi povredio i zar Herbi to ne bi znao? — Do đavola! — promrmlja Bogert. Suzan Kalvin pogleda ga s podsmehom i reče: — Pretpostavljam da ste ga pitali da li je Lening podneo ustavku. Želeli ste da čujete da je podneo ostavku i zbog toga vam je Herbi to i rekao. — A pretpostavljam da zbog toga maločas nije hteo da odgovori — reče Lening bezbojnim glasom. — Kako god odgovorio povredio bi jednog od nas dvojice. Nastade kratka stanka. Dva čoveka su zamišljeno gledala preko sobe u robota, koji se skupio u fotelji kraj ormara za knjige, naslonivši

glavu na jednu ruku. Suzan Kalvin je uporno gledala u pod. — Znao je sve to. Taj . . . taj đavo zna sve, pa i gde i šta su pogrešili prilikom njegovog sastavljanja. — Njene oči bile su mutne i zamišljene. — Grešite u ovome, doktore Kalvin — reče Lening i podiže pogled. — On ne zna u čemu je greška. Pitao sam ga. — A šta to znači? — viknu Suzan Kalvin. — Jedino to da niste želeli da vam da — rešenje, jer bi povredilo vaše ja kad bi jedna mašina učinila ono što vi ne možete. Da li ste ga vi pitali? — obrati se Bogertu. — Na izvestan način. — Bogert se nakašlja i pocrvene. — Rekao mi je da vrlo slabo zna matematiku. Lening se nasmeja, ne mnogo glasno, a Suzan Kalvin se zajedljivo osmehnu, pa reče: — Ja ću ga pitati! Rešenje koje bude dao neće povrediti moje ja. — Ona podiže svoj glas i zazvuča hladno, zapovedničko: — Dođi ovamo! Herbi se podiže i približi oklevajućim korakom. — Pretpostavljam da znaš — produži ona — sasvim tačno u kom trenutku sastavljanja je unesen jedan strani činilac ili ispušten jedan bitan. — Znam — odgovori Herbi jedva čujnim glasom. — Prekinite — upade Bogert ljutito. — Ovo ne mora da bude istinito. Vi hoćete odgovor — i to je sve. — Ne budite budala — odgovori Suzan Kalvin. — On svakako zna isto toliko matematike koliko vi i Lening zajedno — pošto ume da čita misli. Pružite mu mogućnost da to dokaže! Matematičar se pomiri s tim. i Suzan Kalvin produži: — U redu, Herbi! Reci! Čekamo! — A zatim se obrati naučnicima: — Spremite olovke i hartiju, gospodo. No Herbi je i dalje ćutao, a glas robopsihologa zvučao je pobedonosno:

— Zašto ne odgovaraš, Herbi? Robot iznenada naglo progovori: — Ne mogu. Vi znate da ne mogu! Doktor Bogert i doktor Lening to ne žele. — Oni žele rešenje. — Ali ne da ga ja dam. Lening dobaci, govoreći polako i razgovetno: — Ne budali, Herbi! Hoćemo da nam kažeš! Bogert kratko klimnu glavom. Herbijev glas uzdignu se do divljih visina: — Šta vredi što to govorite? Zar smatrate da ne mogu da prodrem kroz tanki pokrivač vašeg uma? Tamo, duboko dole, vi ne želite da vam kažem. Ja sam mašina, kojoj je data imitacija života samo posredstvom međusobnog pozitronskog dejstva u mome mozgu, a to je pronalazak čoveka. Ne možete, a da ne budete povređeni ako vas obrukam. To je duboko u vašem umu i ne može se izbrisati. Ne mogu da dam rešenje. — Otići ćemo — reče Lening. — Reci doktorki Kalvin. — To je isto — jecaše Herbi — pošto biste u svakom slučaju znali da sam ja dao odgovor. — Ali shvati, Herbi! Uprkos svemu doktori Lening i Bogert žele da saznaju — zaključi Suzan Kalvin. — Ali kao rezultat svojih napora! — uporno ponovi Herbi. — Ali oni ga žele, pa činjenica što ti znaš rešenje nećeš da im ga daš mora da ih vređa. To ti je jasno, zar ne? — Da! Da! — A ako im kažeš to će ih takođe povrediti. — Da! Da! — Herbi se polako povlačio, a Suzan Kalvin je korak po korak išla napred. Dva čoveka posmatrala su prizor skamenjeni od zaprepašćenja. — Ti ne možeš da im kažeš — govorila je Suzan Kalvin polako i monotono — zbog toga što bi ih to povredilo, a ti ne smeš da povrediš. Ali ako im ne kažeš, ti ćeš ih povrediti i, prema tome, moraš

im reći. A ako im kažeš, ti ćeš ih povrediti, a ne smeš, i zato ne smeš da im kažeš; ali ako ne kažeš, ti ćeš ih povrediti i zato moraš da kažeš; ali ako kažeš, ti ćeš ih povrediti i zato ne smeš; ali ako ne kažeš, ti ćeš ih povrediti i zato moraš reći; ali ako kažeš, ti ćeš . . . Herbi je stigao do zida i tu pade na kolena. — Prestanite! — vrisnu. Zaustavite vaš um! Pun je bola i poniženja i mržnje! Nisam tako mislio, Hteo sam da pomognem! Rekao sam vam ono što ste hteli da čujete. Morao sam! Suzan Kalvin nije se uopšte osvrtala na njega: — Moraš im reći, ali ako to učiniš, ti ćeš ih povrediti i zato ne smeš; ali ako ne kažeš, ti ćeš ih povrediti i zato moraš; ali ... I Herbi vrisnu! Kao zvuk frule strahovito pojačan, rezak i sve reskiji, sve dok ga ne prožme užas jedne izgubljene duše i ispuni sobu svojom prodornošću. A kad je utihnuo i nasta mukla tišina, Herbi se skljoka u gomilu nepokretnog metala. — On je mrtav! — Bogertovo lice bilo je bez krvi. — Ne! — Suzan Kalvin prasnu u divlji smeh od kojeg je njeno telo podrhtavalo. — Nije mrtav, samo poludeo. Stavila sam ga pred nerešivu dilemu i on je sišao s uma. Možete ga sada pokupiti, jer nikad više neće progovoriti. Lening klekne kraj stvari koja je nekad bila Herbi. Njegovi prsti dotaknuše hladno, neosećajno metalno lice, i zadrhta. — Ovo ste namerno učinili — reče, podiže se i okrenu joj svoje od besa iskrivljeno lice. — Pa šta ako sam i učinila? Više ne možete pomoći — dobaci ona, i dodade u iznenadnom nastupu ogorčenja: — Zaslužio je! Direktor uhvati skamenjenog, nepokretnog Bogerta za ruku i reče: — Šta da se radi .. . Pođimo, Pitere. — On uzdahnu. — Robot koji misli, ovakvog tipa, u svakom slučaju je bezvredan. — Njegove oči bile su stare i umorne, i on ponovi: — Pođimo, Pitere!

Doktorka Suzan Kalvin povratila je donekle svoju duševnu ravnotežu tek nekoliko minuta po odlasku dva naučnika. Njen pogled spustio se polako na živo-mrtvog Herbija i napetost se ponovo javi na licu. Dugo ga je gledala. Pobedonosni izraz postepeno se gubio s njenog lica i ustupao mesto bespomoćnom bolu. A od svih njenih svesnih misli, preko usana joj pređe samo jedan beskrajno gorka reč: — Lažove! Naravno, za taj dan je bilo gotovo. Znao sam da posle ovoga ne mogu više ništa da izvučem iz nje. Sedela je za svojim pisaćim stolom, a njeno bledo lice bilo je hladno i — puno uspomena. Rekoh: — Hvala vam, doktore Kalvin! — Ali ona nije odgovorila. Prošlo je dva dana pre nego što sam se ponovo našao sa njom.

6. Mali izgubljeni robot Kad sam ponovo video Suzan Kalvin, stajala je u vratima svoje kancelarije. Iznosili su knjige i fascikle. — Kako napreduju vaši članci, mladiću? — upita me. — Odlično — odgovorih. Morao sam da ih doteram prema mojim shvatanjima, da dramatizujem skelet njenog pričanja, da dodam razgovore i da sve malo ulepšam. — Da li biste hteli da ih pregledate i vidite da li možda nisam povredio nečiji ugled ili negde bio nedovoljno tačan? — Hoću. Predlažem da podemo u trpezariju Uprave. Tamo možemo da popijemo kafu. Činilo mi se da je dobro raspoložena, pa sam koristio priliku dok smo išli hodnikom. — Pitam se, doktore Kalvin... — Da? — Da li biste hteli da mi ispričate nešto više o istoriji robotike. — Svakako već imate sve što vam treba, mladiću. — U izvesnom smilu. Ali, događaji koje sam zabeležio ne odnose se mnogo na savremerii svet. Hoću da kažem: napravljen je samo jedan robot koji čita misli, svemirske stanice već su zastarele i odlaze u staro gvožđe, a rad robota u rudnicima je nešto što se podrazumeva. A šta je s međuzvezdanim putovanjima? Prošlo je tek dvadeset godina od kako je otkriven hiperatomski pogon, a dobro je poznato da je to izum robota. Koliko ima istine u tome? — Meduzvezdana putovanja? — Bila je zamišljena. Nalazili smo

se u trpezariji. Poručio sam kompletan ručak, a ona samo kafu. — Nije to bio samo jednostavan robotički izum... Nije bilo baš tako. Ali, naravno, nismo daleko stigli sve dok nismo konstruisali Mozak. Istina, pokušavali smo. Mnogo puta smo pokušavali. Moja prva veza — direktna veza — s međuzvezdanim ispitivanjem datira od 2029. godine, kad je izgubljen jedan robot... U Hiperbazi su hitne mere preduzete s najvećom brzinom: napor sažet i kratak kao krik. Navedene su ovim redom kako po hronologiji tako i po stepenu očajanja: 1. Sav rad na hiperatomskom pogonu u celom prostoru svemira na kome se nalaze stanice Dvadeset sedme asteroidalne grupe ima odmah da prestane. 2. Ceo taj deo svemira bio je, praktično, isključen iz Sistema. Niko nije smeo da uđe bez dozvole. Niko nije smeo da ode ni pod kojim uslovima. 3. Specijalnim državnim patrolnim brodom dovedeni su u Hiperbazu doktor Suzan Kalvin, glavni psiholog, i doktor Piter Hogert, direktor Centra za istraživanja fabrike „Američki roboti i mehanički ljudi“. Suzan Kalvin nikad ranije nije napustila površinu Zemlje, a nije imala nikakvu želju da to i ovog puta učini. U doba atomske energije i hiperatomskog pogona, koji se već jasno ocrtavao, ona je ostala prilična provincijalka. Bila je vrlo nezadovoljna ovim putovanjem i nimalo ubeđena u opasnost. Svaka crta njenog običnog, sredovečnog lica pokazivala je to dovoljno jasno za vreme prve večere u hiperbazi. Vitka, bleda, nemarna spoljašnjost doktora Bogerta nije krila njegovu strepnju, a general-major Kalner, koji je bio na čelu ovog projekta, ni za trenutak nije zaboravljao da pokaže svoju zabrinutost. Ukratko, večera je predstavljala mučan događaj, a kratak sastanak njih troje, koji je usledio posle toga, počeo je u tmurnom, lošem

raspoloženju. General Kalner, bleštave ćele, na kome je svečana uniforma izgledala čudno neprikladna i u neskladu s opštim raspoloženjem, poče nelagodno, ali otvoreno da govori: — Imam da vam ispričam čudnu priču, gospodine i gospodo. Pre svega želim da vam zahvalim što ste odmah došli, a nije vam dato nikakvo objašnjenje. Pokušaćemo da to sada ispravimo. Izgubili smo jednog robota. Rad je prestao i mora da bude obustavljen sve dok ga ne pronađemo. Dosad nismo uspeli i zbog toga smatramo da nam je potrebna stručna pomoć. Možda je general osetio da njegova nevolja ne deluje dovoljno ubedljivo, i stoga produži s prizvukom očajanja: — Nije potrebno da vam govorim o značaju našeg rada ovde. Više od osamdeset odsto prošlogodišnjih sredstava za naučna istraživanja dodeljeno je nama... — Poznato nam je — primeti Bogert ljubazno. — „Američki roboti" dobijaju vrlo izdašnu najamninu za koriščenje naših robota. Suzan Kalvin ubaci podsmešljivo: — A šta jednog jedinog robota čini toliko značajnim za ovaj projekt i — zašto još nije pronađen? General okrenu svoje pocrvenelo lice prema njoj i brzo ovlaži usne. — Ovaj... u izvesnom smislu smo ga pronašli. — Zatim gotovo očajnički produži: — Biće najbolje da sve objasnim. Čim se robot nije javio, objavljeno je stanje opasnosti i prekinut je svaki rad u hiperbazi. Jedan svemirski teretni brod pristao je juče i isporučo nam dva robota za naše laboratorijume. Imao je još šezdeset dva robota... ovaj... istog tipa, koje je prevozio negde dalje. Potpuno smo sigurni u te brojke. U tom pogledu nema nikakvog dvoumljenja. — U redu. A kakve to veze ima s ovim? — Kad nigde nismo mogli da pronađemo našeg nestalog robota, a uveravam vas da bismo pronašli i slamčicu kad bi mogla da se pronađe, setili smo se da prebrojimo robote koji su ostali na teretnom

brodu. Sad ih ima šezdeset tri! — Prema tome, pretpostavljam da je šezdeset treći onaj nestali robot? — upita Suzan Kalvin, a pogled joj se smrknu. — Da. Ali ne postoji način da utvrdimo ko je taj šezdeset treći. Zavlada grobna tišina. Električni časovnik otkuca jedanaest puta. Zatim robopsiholog reče: — Vrlo čudno — a uglovi njenih usana se spustiše. — Pitere — obrati se svom kolegi s prizvukom ljutitosti u glasu, — šta nije u redu? Kakve robote koriste sada u hiperbazi? Doktor Bogert je oklevao, osmehujući se zbunjeno. — Dosad je to bila strogo poverljiva stvar, Suzan. — Da, dosad odvrati ona brzo. — Ako postoji šezdeset tri robota istog tipa. od kojih jednog traže, a identitet ne može da mu se utvrdi, zar nije svejedno kojeg ćete zadržati? Šta znači sve ovo? Zašto ste poslali po nas? Bogert reče potišteno: — Dopustite mi da objasnim, Suzan... Hiperbaza koristi nekoliko robota u čiji mozak nije utisnut Prvi zakon robotike u celini. — Šta! — Suzan Kalvin se naglo ukruti u svojoj fotelji. — Da, sada razumem... Koliko ih je napravljeno? — Svegs nekoliko. Bilo je to naređenje vlade i tajna nije smela da se otkrije. Niko nije smeo ništg' da zna, izuzev nekoliko ljudi na vrhu koji su bili direktno zainteresovani. Vi, Suzan, niste bili uključeni. A ja nisam ništa mogao da učinim. General ga prekide pomalo autoritatorno: — Hteo bih da ovo malo objasnim. Nisam znao da doktorka Kalvin nije upoznata s ovom situacijom. Nije potrebno da vam govorim o tome, gospođo Kalvin, da je na zemlji uvek postojala vrlo oštra opozicija protiv toga da se roboti koriste na Zemlji. Jedini argument vlade protiv Konzervativaca u ovoj stvari bila je okolnost što su roboti uvek građeni s Prvim zakonom koji se ne može oboriti, čime se robotima potpuno onemogućava da povrede ljudska bića u

bilo kojim uslovima. Međutim, bili su nam neophodno potrebni drukčiji roboti. I zato je napravljeno nekoliko NS-2 modela, Nestora, opremljenih s donekle izmenjenim Prvim zakonom. Da bi se stvar očuvala u tajnosti, svi tipovi NS-2 proizvedeni su bez serijskog broja. Izmenjeni tipovi poslati su ovamo s gomilom normalnih robota i svi smo dobili najstrože naređenje da nepozvanim licima ne otkrijemo njihovu modifikaciju. — General se zbunjeno osmehnu. — A sad se sve okrenulo protiv nas. — Da li ste svakog od njih upitali ko je? — upita Suzan Kalvin mrko. — Sigurno imate ovlašćenje bar za to! General klimnu glavom i reče: — Svih šezdeset tri poriču da su ikad radila ovde — a jedan od njih laže. — Da li robot koga tražite pokazuje tragove upotrebe? Mislim da su ostali sasvim fabrički i novi. — Robot u pitanju stigao je ovamo tek prošlog meseca. On i dva ranije poslata robota bili su poslednji koji su nam bili potrebni... Nema nikakvih primetnih znakova upotrebe. — On polako odmahnu glavom, očiju ponovo punih strepnje. — Doktore Kalvin, ne usuđujem se da dopustim da ode svemirski brod. Ako postojanje robota bez Prvog zakona postane opštepoznato... Izgledalo je da nije bilo načina da se izbegne logika ovog zaključka. — Uništite svih šezdeset tri robota — reče Suzan Kalvin hladno i mirno — i okončajmo time celu stvar. — Zar da uništimo trideset hiljada dolara po robotu? — viknu Bogert i stisnu usne. — Bojim se da fabrici „Američki roboti“ ne bi odgovaralo ovakvo rešenje. Mislim, Suzan, da bi trebalo da učinimo sve što se može pre nego što ma šta uništimo. — U tom slučaju potrebne su mi činjenice — odvrati ona oštro. — Pre svega: kakve prednosti ima Hiperbaza od ovih izmenjenih robota? Koji ih činilac čini potrebnim, generale? Kalner namršti čelo i pređe rukom preko njega. — Imali smo neprilike s našim ranijim robotima. Treba da znate

da naši ljudi rade pod prilično jakim zračenjima. Naravno, to je opasno, ali preduzete su sve mere predostrožnosti. Imali smo samo dva udesa otkako smo počeli. a ni jedan nije bio s tragičnim posledicama. U nemogućnosti smo, međutim, da to objasnimo jednom običnom robotu. Prvi zakon — navodim ga — određuje: „Robot ne sme da povredi jedno ljudsko biće ili da svojom neaktivnošću dozvoli da jedno ljudsko biće bude povređeno. “ To je osnovno, gospođo Kalvin. Kad bi trebalo da se neko od naših ljudi, za kratko vreme, izloži umerenom polju gama-zraka, zračenju koje ne bi izazvalo nikakve fiziološke posledice, najbliži robot bi pojurio da ga izvuče. Ako bi polje bilo vanredno slabo, robot bi uspeo u tome, ali rad se ne bi mogao nastaviti sve dok svi roboti ne bi bili uklonjeni. Ali ako bi polje bilo samo malo jače, robot ne bi ni stigao do ugroženog tehničara, pošto bi gama-zraci uništili njegov pozitronski mozak, i tad bismo izgubili jednog skupog robota kojeg je vrlo teško zameniti. Pokušali smo da ih ubedimo. Njihov argumenat je bio da ljudsko biće ugrožava svoj život u polju gama-zrakova i da nije važno što pola sata može bezbedno da provede u njemu. Pretpostavimo — rekli bi roboti — da čovek zaboravi i ostane ceo sat. On: ne mogu da dopuste takvu mogućnost. Upozoravali smo ih da izlažu opasnosti svoj život zbog praktično nepostojeće opasnosti. Ali, očuvanje samog sebe je samo Treći zakon robotike, dok je Prvi zakon o bezbednosti ljudi na prvom mestu, naredili smo im. Naredili smo im oštro i strogo da po svaku cenu ostanu van polja gama-zrakova. Ali, poslušnost je samo Drugi zakon robotike, a Prvi zakon o bezbednosti ljudi je na prvoin mestu. Doktore Kalvin, pred nama su bile svega dve mogućnosti: da radimo bez robota ili da učinimo nešto s Prvim zakonom i — mi smo izabrali. — Zaista ne mogu poverovati da je bilo mogućno da se ukine Prvi zakon — reče Suzan Kalvin. — Nije ukinut, nego samo izmenjen — objasni general. — Napravljeni su pozitronski mozgovi koji su sadržavali samo pozitivni

aspekt zakona, a on kod njih glasi: „Robot ne sme da povredi ljudsko biće. “ To je sve. Ali ne postoji prinuda da spreče da ljudsko biće ne bude povređeno nekom spoljnom silom kao što su gama-zraci. Da li sam tačno objasnio stvar, doktore Bogert? — Sasvim — potvrdi matematičar. — 1 to je jedina razlika između vaših robota i običnog NS-2 modela? Jedina razlika, Pitere? — Jedina, Suzan. Ona ustade i reče odlučno: — Idem sad na spavanje, a kroz osam časova hoću da govorim sa svima koji su poslednji videli tog robota. I od ovog trenutka, generale, ako uopšte treba da preuzmem neku odgovomost za događaje, zahtevam punu i neometanu kontrolu nad ovom istragom. Izuzev dva časa odmora punog nemira Suzan Kalvin nije uopšte spavala. Zakucala je na Bogertova vrata u sedam časova ujutru po lokalnom vremenu. 1 on je bio budan. Čak se potrudio da i u Hiperbazu ponese kućni kaput, sedeo je u njemu. Kad je Suzan Kalvin ušla on skloni u stranu makaze za nokte. — Očekivao sam vas manje-više — reče tiho. — Pretpostavljam da vam se sve ovo smučilo. — Da... i te kako! — Žalim, ali nije bilo mogućnosti da se sve ovo spreči. Kad su nas pozvali sa Hiperbaze, znao sam da nešto nije u redu s tim izmenjenim robotima. Ali šta se tu moglo učiniti? Nisam mogao da vam otkrijem stvar na putu ovamo, kao što sam želeo, jer nisam bio siguran. Izmenjeni roboti predstavljaju najstrožu tajnu. — Trebalo je da mi se kaže — promrmlja robopsiholog. — fabrika „Američki roboti“ nije imala pravo da na ovaj način izmeni pozitronske mozgove bez odobrenja psihologa. Bogert podiže obrve i uzdahnu, zatim reče: — Budite razumni, Suzan. Ne biste mogli da utičete na njih. U ovoj stvari, vlada je morala da pođe svojim putem. Oni žele hiperatomski pogon, a etarski fizičari traže robote koji se neće uplitati

u njihov posao. Želeli su ih, pa makar i po cenu da se izmeni Prvi zakon. Morali smo priznati da je ovo mogućno sa konstrukcionog stanovišta. Oni su se najsvečanije zakleli da žele svega dvanaest takvih robota, da će ih koristiti samo u Hiperbazi, da .će ih uništiti čim hiperatomski pogon bude usavršen i da će preduzeti najstrože mere predostrožnosti. A zahtevali su punu tajnost. Eto, takva je situacija. — Podnela bih ostavku — procedi Suzan Kalvin kroza zube. — Ni to ne bi pomoglo. Vlada je fabrici ponudila celo bogatstvo, a istovremeno pretila antirobotnim zakonodavstvom u slučaju da odbijemo. Bili smo i tada u neprilici, a sada smo u još većoj. Ako se dozna, biće to od velike štete za generala Kalnera i za vladu, ali đavolski veća je šteta za „Američke robote“. — Pitere, zar ne shvatate o čemu je ovde reč? — Suzan Kalvin gledala je netremice u njega. — Zar ne razumete šta znači ukidanje Prvog zakona? Nije u pitanju samo tajnost! — Znam šta bi značilo ukidanje. Nisam dete? Značilo bi potpunu neravnotežu, s nezamislivim rešenjima jednačina pozitronskog polja. — Da, matematički! Ali možete li ovo prevesti u grube psihološke misli. Celokupni normalni život, Pitere, svestan ili drukčiji, suprotan je dominaciji. Ako, pak, dominaciju vrši neko niže biće ili neko za koga se pretpostavlja da je niži, ozlojeđenost postaje sve jača. Fizički, a u izvesnoj meri i intelektualno, jedan robot — svaki robot — superioran je ljudskim bićima. Pa šta ga onda čini robom? Jedino Prvi zakon! Bez njega bi prvo naređenje, koje biste pokušali da date robotu, imalo kao posledicu vašu smrt. Neuravnoteženost? Šta mislite uopšte o tome? — Suzan — reče Bogert sa sažaljivim podsmehom. — Priznajem da Frankenštajnski kompleks na koji ukazujete ima izvesno opravdanje i — zbog toga se Prvi zakon nalazi na prvom mestu. Ali, ovaj zakon— to stalno ponavljam — nije bio ukinut, nego samo izmenjen. — A šta je sa ravnotežom mozga? — Smanjena je, naravno. — Matematičar isturi usne. — Ali, sve u

granicama sigumosti. Prvi takvi roboti isporučeni su hiperbazi pre devet meseci i sve je bilo u redu dosad, pa čak i sada postoji samo bojazan od otkrivanja tajne, a nikako opasnost po ljude. — U redu! Neka bude tako. Videćemo šta će proizaći posle jutrošnjeg sastanka. Bogert je učtivo otprati do vrata i podsmešljivo se isceri kad je izišla. Nije video razloga da promeni svoje davnašnje mišljenje o njoj: da je dosadna i plašljiva. Tok misli Suzan Kalvin nije uopšte uključivao Bogerta. Još pre mnogo godina ona ga je otpisala kao pravog i nadmenog laktaša. Džerald Blek je tek pre godinu dana diplomirao etarsku fiziku i, zajedno s celom svojom generacijom fizičara, bio je zaokupljen problemom hiperatomskog pogona. Predstavljao je sad odgovarajući dodatak opštoj atmosferi ovih sastanaka u Hiperbazi. U svom zaprljanom belom mantilu bio je napola buntovnik i potpuno nesiguran. Njegova koščata snaga izgledala je kao da traži oduška, a njegovi prsti, koji su se lomili u nervoznim pokretima, mogli bi da saviju gvozdenu polugu. General-major Kalner sedeo je kraj njega, a dva robotičara s druge strane stola. — Rečeno mi je da sam ja poslednji vidio robota NS-10 pre nego što je nestao — reče Blek. — Pretpostavljam da hoćete da me pitate o tome. Suzan Kalvin ga pogleda zainteresovano. — Vaše reči zvuče kao da niste sigurni, mladiću — reče ona. — Zar ne znate da li ste ga vi poslednji videli? — Radio je sa mnom, gospođo, na generatorima. Bio je sa mnom onog jutra kad je nestao. Ne znam da li ga je neko video posle dvanaest časova. Niko ne priznaje da ga je video. — Smatrate li da neko laže? — Ne kažem to, ali ne želim ni da krivica padne na mene. — Njegove tamne oči blesnuše.

— Nije u pitanju krivica. Robot je postupao onako zato što je takav. Jedino želimo da ga pronađemo, gospodine Blek. Ostavimo stoga sve ostalo po strani. Dakle, pošto ste radili s robotom, verovatno ga bolje poznajete nego iko drugi. Da li ste primetili nešto neobično kod njega? Da li ste ikad ranije radili s robotima? — Radio sam s drugim robotima koje imamo ovde, s onim jednostavnim. Ovi NS roboti ne razlikuju se od ostalih, samo su mnogo veštiji — i dosadniji. — Dosadniji? U kome smislu? — Pa... ovaj... možda to nije njihova greška. Rad je ovde težak i svi mi postajemo pomalo nervozni. Nije šala lgrati se sa hipersvemirom. — On se neprimetno osmehnu nalazeći zadovoljstvo u svojoj ispovesti. — Stalno se igramo s opasnošću da probušimo rupu u normalno tkivo prostor-vreme i da ispadnemo iz svemira, asteroida i ostalog. Zvuči šašavo, zar ne? Naravno, svi smo, koji put, na rubu nervnog sloma. Ali ovi roboti nisu. Oni su radoznali, mirni, nisu zabrinuti. To je dovoljno da vas koji put razbesni. Ako zaželite da se nešto učini najvećom brzinom, čini vam se da rade polako. Dešava se, ponekad, da zaželim da bez njih svršim posao. — Kažete da vam se čini da rade sporo? Da li su ikad odbili da izvrše neko naređenje? — O, ne —reče Blek žumo. — Urade sve kako treba. Kažu vam, međutim, kad smatraju da grešite. Oni ne znaju ništa 0 stvari sem onoga što smo ih naučili, ali to ne predstavlja nikakvu prepreku za njih. Možda samo uobražavam, ali i drugi su imali iste neprilike sa svojim Nestor-robotima. General Kalner preteći pročisti grlo. — Zašto mi nisu podnete žalbe u tom pogledu, Blek? — Pa... u stvari... nismo želeli da radimo bez robota, gospodine — odgovori mladi fizičar i pocrvene. — Pored toga, nismo bili sigurni kako će ovakve... ovaj... manje žalbe biti primljene. — Da li se nešto naročito desilo onog prepodneva kad ste ga poslednji put videli? — upade Bogert tiho.

Zavlada ćutanje. Blagim pokretom ruke Suzan Kalvin zadrža primedbu koju je hteo da zausti general, i sačeka strpljivo. Najzad Blek progovori sa ljutitošću koja je naglo izbila: — Imao sam nešto malo nezgoda s njim. Tog jutra slomio sam kimbal-cev i tako mi je propalo pet dana rada. Ceo moj program bio je u zakašnjenju. Pored toga, već nekoliko sedmica nisam bio dobio nikakvo pismo od kuće. A robot je naišao baš tada i zahtevao da ponovim opit koji sam napustio pre mesec dana. Stalno mi je dosađivao s time, pa me je sve to već bilo zamorilo. Rekao sam mu da ide — i to je bio moj poslednji susret s njim. — Rekli ste mu da ide? — upita Suzan Kalvin vrlo zainteresovano. — Baš tim rečima? Da li ste rekli: „Idi“? Pokušajte da se tačno setite izgovorenih reči. Bilo je očigledno da se u Bleku vodi neka unutrašnja borba. Za trenutak je zaronio glavu u velike dlanove, a zatim je podiže I reče prkosno: — Rekao sam mu: „Gubi se!“ Bogert se kratko nasmeja: — I on je to učinio. Ali Suzan Kalvin još nije bila završila. Ona produži ljubazno: — Sad smo već nešto utvrdili, gospodine Blek. Ali tačne pojedinosti su vanredno značajne. Da bi se razumeli postupci nekog robota, često je odlučujuća samo jedna reč, pokret, naglašavanje nečega. Mislim da, ipak, niste mogli reći samo te dve reči, nije li tako? Po vašem sopstvenom opisu bili ste prilično razdraženi. Možda ste upotrebili malo oštrije izraze? Mladi čovek pocrvene: — Pa... ovaj... možda sam mu rekao... ovaj... nazvao ga... nekako... — Šta ste mu tačno rekli? — O ... ne mogu taćno da se setim. Osim toga, ne bih mogao da ponovim. Znate i sami šta sve čovek kaže kad se uzbudi. — On se zbunjeno gotovo tiho zakikota. — Ovaj... uopšte sklon sam da upotrebljavam... ovaj... grube izraze...

— To je sasvim u redu — odgovori ona čednom strogošću. — U ovom trenutku sam samo psiholog. Želim da mi ponovite tačno sve što ste rekli koliko se sećate i, što je još važnije, tačnu intonaciju vašeg glasa. Blek pogleda svog komandanta tražeći podršku, ali je ne nađe. Oči mu se raširiše i postaše molećive. — Ali... ne mogu — promuca najzad. — Morate! — Pretpostavimo da se obraća meni! — reče Bogert jedva skrivajući svoj podsmeh. Možda će vam biti lakše. Pocrvenelo lice mladog čoveka okrenu se Bogertu: — Rekao sam. .. — on proguta nešto i glas mu se izgubi. Zatim ponovo pokuša: — Rekao sam... Onda duboko uzdahnu i brzo izgovori sve ravnomemim nizom slogova. Najzad, u napetoj atmosferi koja je nestala, on zaključi gotovo plačući: — ... manje ili više. Ne sećam se tačno kojim redom sam ga nazivao ovim ili onim, a možda sam nešto ispustio ili nešto dodao... Ali, bilo je otprilike to... Jedva primetno rumenilo jedino je otkrivalo neko osećanje robopsihologa. Ona reče: — Svesna sam značenja većine upotrebljenih izraza. Pretpostavljam da su ostali isto toliko pogrdni. — Bojim se da je tako — priznade zbunjeni Blek. — A, između ostalog, rekli ste mu da se izgubi? — Mislio sam to samo figurativno. — Razumem. A sigurna sam da ne postoji namera da se preduzmu neke disciplinske mere. — Na to general, koji pet sekundi ranije nije izgledao nimalo siguran u tom pogledu, ljutito klimnu glavom. — Možete da idete, gospodine Blek. I hvala na saradnji. Punih pet časova bilo je potrebno da Suzan Kalvin ispita šezdeset tri robota. Pet časova stalnog ponavljanja; stalnog smenjivanja identičnih robota; istih pitanja A, B, C„ D; istih odgovora A, B, C, D; istog tobože nezainteresovanog izraza lica; istog tobože ravnodušnog

glasa; iste smišljeno prijateljske atmosfere i — istog skirvenog magnetofona. Kad je završila, Suzan Klavin se osećala kao da je sva životnost izvučena iz nje. Bogert je čekao na nju, i pogleda je pun nade kad je magnetofonsku traku tresnula na plastičnu površinu pisaćeg stola. — Svih šezdeset i tri izgledali su mi isti — reče ona i odmahnu glavom. — Nisam mogla da utvrdim... — Niste mogli ni očekivati da ćete razliku moći da ustanovite sluhom, Suzan — primeti Bogert. — Mislim da će biti najbolje ako proučimo magnetofonske snimke. Matematičko tumačenje govornih reakcija robota obično je predstavljalo jednu od zamršenijih grana robotičke analize, koja zahteva ceo štab iskusnih stručnjaka i pomoć komplikovanih računskih mašina. Bogert je to znao. On je to i rekao, ne izražavajući krajnje nezadovoljstvo. Pošto je saslušao svaki odgovor svakog robota i pošto je sačinio spisak skretanja u rečima i grafikone u intervaiima odgovora, reče: — Ovde nema nikakvih nepravilnosti, Suzan. Varijacije u izražavanju i u vremenskim reakcijama kreću se u granicama uobičajenog grupisanja frekvencija. Potrebni su nam istančaniji metodi. Sigurno imaju računske mašine ovde... Ne! — on se namrgodi i poče da grize nokte. — Ne smemo koristiti računske mašine. Suviše je velika opasnost da se otkrije tajna. Ili, možda, ako bismo... Suzan Kalvin prekide ga nestrpljivim pokretom. — Molim vas, Piter, ovo nije jedan od vaših beznačajnih laboratorijumskih problema. Ako ne možemo da prepoznamo izmenjenog robota NS-2 po nekoj upadljivoj razlici, koju možemo spoznati golim okom, razlici u koju ne možemo posumnjati, onda, jednostavno, nemamo sreće. U protivnom slučaju, postojala bi suviše velika opasnost da pogrešimo i dopustimo da nam pobegne. Nije dovoljno da utvrdimo neku sitnu nepravilnost u grafikonu. Kad bi ovo bilo sve od čega treba da pođemo, uništila bih sve robote da bismo bili

sigurni. Da li ste govorili s drugim izmenjenim robotima NS-2? — Da, govorio sam — odvrati Bogert oštro. — Kod njih je sve u redu. Mogu da kažem jedino da su ljubazni preko normale. Odgovarali su mi na pitanja, iskazivali ponos zbog svog znanja. samo što ona dva nova još nisu imala vremena da nauče etarsku fiziku. Vrlo dobroćudno su se smejali mome neznanju u pogledu nekih ovdašnjih osobenosti. — Slegnu ramenima. — Pretpostavijam da je ovo, u izvesnom smislu, raziog ozlojeđenosti prema njima ovdašnjih stručnjaka. Roboti su, možda, suviše voljni da se hvale svojim većim znanjem — Možete li pokušati nekoliko Planar-reakcija da utvrdimo da li je došlo do nekih promena, ili nekih pogoršanja, u njihovom intelektualnom držanju, otkako su napravljeni? — To još nisam radio, ali ću učiniti. — On podiže svoj dugi kažiprst. — Gubite živce, Suzan. Ne razumem zašto dramatizujete stvari. Oni su u suštini bezazleni. — Zar su takvi? — uzbudi se Suzan Kalvin. — Zar su takvi? Zar ne shvatate da jedan od njih laže? Jedan od šezdeset tri robota, s kojima sam maločas govorila, svesno me je lagao uprkos najstrožcm naređenju da kaže istinu. Ova nepravilnost je strahovito duboko usađena i vanredno zastrašujuća. Piter Bogert oseti kako škrguće zubima. On reče: — Nimalo. Pogledajte: NS-2/10 je dobio naređenje da se izgubi. Ovo naređenje dato je na maskimalnu budnost od strane ljudskog bića koje je bilo najovlašćenije da mu nareduje. Ne možete ukinuti ovo naređenje ni većom hitnošću niti višim pravom naređivanja. Jasno je da će robot nastojati da se odbrani od izvršenja naređenja koje je primio. U stvari, objektivno govoreći, divim se njegovoj visprenosti. Jer kako bi robot mogao bolje da se izgubi nego da se skrije u gomili sličnih robota? — Da, vi biste se tome divili. Otkrila sam kako vas to zabavlja, Piter, kako vas to zabavlja, a istovremeno sam otkrila i zaprepašćujući nedostatak razumevanja. Da li ste uopšte robotičar, Piter? Ovi roboti pridaju značaj onome što oni smatraju nadmoćnošću. I sami ste to

maločas rekli. Oni podsvesno osećaju da su ljudi niži od njih i da je Prvi zakon, koji nas štiti od njih, nesavršen. Oni su neuravnoteženi. A evo ovde jednog mladog čoveka koji nareduje robotu da ga napusti, da se izgubi, rečima koje izražavaju odvratnost, prezir i gnušanje. Tačno je da robot mora da posluša naređenje, ali podsvesno postoji ozlojeđenost. Za njega će postati važnije nego ikada da dokaže da je superioran, uprkos odvratnim imenima i psovkama koje su mu upućene. A to može da postane toliko važno da ne bude dovoljno ono što je preostalo od Prvog zakona. — Kako bi neki robot na Zemlji ili uopšte negde u Sunčevom sistemu mogao da shvati značenje celog tog niza pogrdnih reči koje su mu bile upućene? Skarednosti nikad nisu bile utisnute u njegov mozak. — Prvobitni utisci nisu sve — oštro odgovori Suzan Kalvin. — Roboti imaju sposobnost učenja, vi... vi, budalo...! — I Bogert oseti da se ona stvarno razljutila. Ona žurno produži: — Zar ne shvatate da je po samom naglasku mogao razumeti da reči nisu bile pohvalne? Zar ne pretpostavljate da je već ranije čuo te reči i upamtio u kakvim su prilikama upotrebljavane? — Ipak — viknu Bogert — hoćete li biti ljubazni da mi kažete na koji način jedan izmenjeni robot može da povredi ljudsko biće, bez obzira koliko ga je ono uvredilo, bez obzira koliko želi da dokaže svoju nadmoćnost? — Ako vam pokažem način, hoćete li najzad ućutati? — Da. Bili su naslonjeni preko stola, jedno prema drugom, s ukrštenim ljutitim pogledima. — Ako izmenjeni robot spusti težak teret na ljudsko biće — reče Suzan Kalvin — neće prekršiti Prvi zakon ako to čini znajući da bi njegova snaga i brzina reakcije bili dovoljni da sklone teret pre nego što udari čoveka. U trenutku, međutim, kad teret napusti njegove prste, on više ne bi bio aktivni medijum. Dejstvovala bi samo slepa sila teže. Robot bi tad mogao da promeni svoje mišljenje i,

jednostavno ne delujući, dopusti da teret udari. Izmenjeni Prvi zakon to dopušta. — Ovo je nezamislivo upinjanje mašte. — A to moja profesija koji put zahteva. Piter, ne svađajmo se! Pređimo na posao! Dobro vam je poznata priroda podsticaja koji je izazvao da se robot izgubi. Imate podatke o tome kako je prvobitno bio intelektualno sačinjen. A sad zahtevam od vas da mi kažete kako je mogućno da robot učini stvari o kojima sam maločas govorila. Ne zaboravite: ne ovaj posebni slučaj, nego celokupnu vrstu reagovanja. Molim vas, odgovorite što pre. — A u međuvremenu... — U međuvremenu ćemo izvršiti radne testove direktno u odnosu na izvršavanje Prvog zakona. Po sopstvenom traženju, Džerald Blek je nadgledao izradu drvenih pregrada koje su naglo izrasle u širokom krugu na ispupčenom trećem spratu Zgrade za zračenja broj 2. Radnici su, uglavnom, radili ćuteći, ali većina je bila radoznala zašto je potrebno da se ugrade šezdeset tri fotoćelije. Jedan od njih seo je kraj Bleka, skinuo kapu i, zamišljeno, obrisao čelo pegavom rukom. — Kako posao, Valenski? — upita Blek. — Kao po loju. — Valenski slegnu ramenima i zapali cigaru. — Šta se to dešava, doktore? Prvo nismo radili puna tri dana, a sad imamo celu mrežu ovih fotoćelija. — On se zavali i nasloni na laktove ispuštajući dimove. — Dva robotičara došla su sa Zemlje — odgovori Blek i skupi obrve. — Sećate li se nezgoda koje smo imali kad su roboti jurili u polja gama-zrakova, pre nego što smo im ulili u mozak da to ne treba da čine? — Da. Ali, zar nismo dobili nove robote? — Dobili smo neke zamene, ali u većini slučajeva moramo da ih naučimo tome. Uostalom, ljudi koji ih prave hoće da konstruišu robote

koji nisu toliko osetljivi na gama-zrake. — Ipak, izgleda zaista čudno što smo prekinuli sav posao na hiperatomskom pogonu zbog tih robota. Mislio sam da ništa ne može i ne sme da prekine taj posao. — Pa, oni momci gore odlučuju o tome. Ja... ja radim ono što mi se naredi. Verovatno je u pitanju samo da se izvuče više para... ili neka veza... — Da, da — podsmehnu se električar i značajno namignu. — Neko poznaje nekoga u Vašingtonu. Ali, baš me briga dokle god moja plata stiže na vreme. Hiperatomski pogon nije moja stvar. Uostalom, šta rade ovi robotičari ovde? — Mene pitate! Doneli su sa sobom celu gomilu robota — preko šezdeset, pa će proučavati i meriti razne reakcije. to je sve što znam. — A koliko dugo će potrajati sve ovo? — I sam bih voleo da znam. — Pa — reče Valenski s otvorenim podsmehom — sve dok mi daju pare, mogu da se igraju kakvih god hoće igara. Blek je bio vrlo zadovoljan. Neka se samo pročuje ova priča. Bila je bezazlena, a dovoljno bliska istini da spreči nove radoznalosti. Jedan čovek je sedeo na stolici, nepomičan, bez reći. Jedan teret je padao, leteo nadole, a zatim, u poslednjem trenutku, skrenuo u stranu pod sinhronizovanim udarom iznenadnog zraka sile. U šezdeset tri drvene ćelije, roboti NS-2 koji su motrili poleteli su napred u tom deliću sekunde pre nego što je teret skrenuo u stranu i šezdeset tri fotoćelije, pet stopa ispred svojih prvobitnih položaja, pomerili su svoje olovke i učinili malu zabelešku na hartiji. Teret se podizao i padao, podizao i padao, podizao... Deset puta! Deset puta su roboti skočili napred i zastali kad je čovek ostao da sedi u bezbednosti. General-major Kalner nosio je svečanu uniformu samo za vreme

prve večere s predstavnicima firme „Američki roboti". Sad nije imao ništa preko svoje sivkastoplave košulje, okovratnik je bio otkopčan, a crna kravata opuštena. Gledao je pun nade u Bogerta, koji je još uvek bio uglađen i doteran, a čiju je unutrašnju napetost otkrivao, možda, samo trag znoja na slepoočnicama. — Kako izgleda? — upita general. — Šta pokušavatc da sagledate? — Jednu razliku koja će se, možda, pokazati kao suviše prefinjena za našu svrhu, bojim se — odgovori Bogert. — Za šezdeset i dva od ovih robota nužnost da priskoče ljudskom biću koje je na izgled ugroženo nazivamo u robotici prinudnom reakcijom. Videli ste i sami da roboti, čak i kad su znali da čovek u pitanju neće biti povređen, a posle trećeg ili četvrtog puta morali su da to znaju, ipak nisu mogli sprečiti da reaguju onako kako su to činili. Prvi zakon to zahteva. — Pa? — Ali šezdeset treći robot, izmenjeni NS-2, nije imao takvu reakciju. On je mogao slobodno da deluje. Da je zaželeo, mogao je ostati na svom sedištu. Na žalost — u Bogertovom glasu oseti se blago žaljenje — on to nije zaželeo. — Zašto? Šta pretpostavljate da je uzrok tome? — Pretpostavljam da će nam doktorka Kalvin reći kada dođe ovamo — odgovori Bogert slegnuvši ramenima. — Verovatno s nekim strahovito pesimističkim tumačenjem. Ponekad je prilično dosadna. — Ali, ima potrebne kvalifikacije? — upita general namrštivši se iznenada nelagodno. — Da. — Bogerta je ovo zabavljalo. — lma sve kvalifikacije. Razume robote kao da im je sestra. Mislim da je to otuda što toliko mrzi ljudska bića. Do krajnosti je neurotična, bez obzira što je psiholog. Čak ima paranoidne sklonosti. Nemojte je uzimati suviše ozbiljno. Bogert zatim raširi ispred generala ceo niz isprekidanih grafikona i

produži: — Kao što vidite, generale, u slueaju svakog robota, vremenski razmak, od trenutka kad teret počinje da pada do završetka pokreta od pet stopa, pokazuje tendenciju da se smanjuje u toku ponavljanja opita. Postoji utvrđen mateniatički odnos koji određuje ovakve pojave. Kad neki robot ne bi bio u skladu s njim, to bi označavalo određenu neprirodnost pozitronskog mozga. Na žalost, svi ovi mozgovi izgleda da su normalni. — Ali ako naš NS-10 ne reaguje na prinudno dejstvo, zašto njegova krivulja nije različita? To ne razumem. — Ipak je sasvim jednostavno. Reagovanja robota nisu savršeno analogna ljudskim — na žalost! Kod ljudskih bića voljno dejstvo je mnogo sporije od refleksnog. Ali to nije slučaj kod robota. Kod njih je u pitanju samo sloboda izbora, inače je brzina slobodnog i prinudnog dejstva gotovo ista. Očekivao sam, međutim, da ćemo iznenaditi NS10 pri prvom opitu, što bi dovelo do suviše velikog intervala pre nego što bi dejstvovao. — A on to nije učinio? — Bojim se da nije. — Znači da nismo ništa postigli. — General se zavali u svojoj stolici s izrazom duboke zabrinutosti. — A već je pet dana prošlo otkako ste došli. Toga trenutka ude Suzan Kalvin i zalupi \rata za sobom. — Sklonite te svoje grafikone, Piter — viknu ona. — Znate i sami da ništa ne pokazuju. Ona promrmlja nešto nestrpljivo generalu, koji se upola podiže da je pozdravi, i produži: — Moraćemo vrlo brzo da pokušamo nešto drugo. Ne sviđa mi se nimalo ovo što se dešava. Bogert izmeni rezigniran pogled s generalom. — Zar nešto nije u redu? — Mislite li nešto specifično? Ne! Ali ne volim što nam NS-10 i dalje izmiče. To je vrlo rđavo, jer nesumnjivo pothranjuje njegovo naduveno osećanje nadmoćnosti. Bojim se da njegova motivacija nije više jedino da jednostavno posluša dobijeno naređenje. Mislim da je

ovo već, donekle, postalo stvar čisto neurotičke potrebe da nadmudri ljudska bića. A to je veoma nezdrava situacija. Piter, da li ste ućinili što sam tražila od vas? Da li ste izračunali činioce neravnoteže izmenjenih modela NS-2 u smislu kako sam želela? — Radim na tome — odgovori matematičar nezainteresovano. Gledala ga je ljutito jedan dug trenutak, zatim se obrati generalu: — NS-10 je sasvim sigurno svestan onoga što činimo, generale. Nije uopšte imao razloga da upadne u klopku našeg opita, pogotovu posle prvog izvođenja, kad je morao spoznati da ne postoji stvarna opasnost po našeg čoveka. Ostali nisu mogli da postupe drukčije, ali on je svesno krivotvorio reakciju. — Šta smatrate da bi sad trebalo učiniti, gospođo Kalvin? — Preduzećemo mere da sledeći put bude u nemogućnosti da krivotvori jedno dejstvo. Ponovićemo opit, ali s dodatkom. Žice visokog napona, koje su u stanju da unište modele NS-2, biće stavljene između čoveka i robota — dovoljno žica da se oni spreče da preskoče preko njih — a robot će unapred biti savršeno upoznat da dodirivanje žica znači smrt za njega. — Čekajte malo — procedi Bogert sa iznenadnom zlonamernošću. — Zabranjujem ovo! Ne dopuštam da se strujom visokog napona unište roboti koji vrede dva miliona, samo da bi se otkrio NS-10. lma i drugih načina. — Da li ste sigurni? Vi niste našli ni jedan. U svakom slučaju, uopšte se ne postavlja pitanje ubijanja električnom strujom. Možemo postaviti relej koji će prekinuti struju u trenutku kad ga dodirne neko telo. Ako robot stane na takav relej, neće umreti. Ali on to neće znati — i to je bitno. — Hoće li uspeti? — upita general, a oči mu blesnuše iznenadnom nadom. — Trebalo bi. U tim uslovima NS-10 bi trebalo da ostane na svom sedištu. Mogli bismo mu narediti da dodirne žice i umre, jer je Drugi zakon o poslušnosti jači od Trećeg zakona samoodržanja. Ali on neće dobiti takvo naređenje. Ostavićemo ga da slobodno dejstvuje — kao i

ostali roboti. U slučaju običnih robota, Prvi zakon o bezbednosti ljudi oteraće ih u smrt čak i bez naređenja. Ali neće našeg NS-10. S nepotpunim Prvim zakonom i bez ikakvog naređenja u toj stvari, Treći zakon — samoodržavanje — biće najvažniji za dejstvovanje, te neće imati drugog izbora nego da ostane na svom sedištu. To bi predstavljalo prinudnu akciju. — Hoćemo li još večeras pokušati? — Večeras — odgovori robopsiholog. — Ako žice mogu blagovremeno da se postave. A sada ću reći robotima o čemu je reč. Jedan čovek je sedeo na stolici, nepokretan, bez reči. Jedan teret je pao, poleteo nadole, a zatim u poslednjem trenutku skrenuo u stranu pod sinhronizovanim udarom iznenadnog zraka sile. Samo jednom... A Suzan Kalvin, kriknuvši kratko od užasa, skoći s male stolice za sklapanje u odeljenju za posmatranje na galeriji. Šezdeset tri robota sedela su mirno na svojim sedištima gledajući glupo u ugroženog čoveka pred sobom. Ni jedan se nije ni pokrenuo. Suzan Kalvin je bila besna, besna gotovo preko granice podnošljivog. A još bešnja zbog toga što se nije usuđivala da to pokaže robotima koji su, jedan po jedan, ulazili u prostoriju i odlazili iz nje. Proverila je spisak. Sad treba da uđe broj dvadeset osam... Još trideset pet robota ima da ispita. Broj dvadeset pet uđe snebivljivo. Ona prisili sebe da bude razumno mirna. Zatim upita: — A ko si ti? — Još nisam dobio svoj broj, gospođo — odgovori robot tihim nesigurnim glasom. — Ja sam jedan NS-2 robot, a bio sam broj dvadeset osam u redu napolju. Imam ovde komadič hartije koji treba da vam predam. — Danas još nisi bio ovde, zar ne? — Ne, gospođo.

— Sedi! Eno tamo! Hoću da ti postavim nekoliko pitanja, broje dvadeset osam. Da li si bio u Prostoriji za zračenje Zgrade broj 2 pre otprilike četiri časa? Robot je imao muke dok je odgovorio. Zatim prošišta promuklo, kao neki stroj kojem nedostaje ulja: — Da, gospođo. — Tamo se nalazio jedan čovek koji umalo nije nastradao, zar ne? — Da, gospođo. — A ti nisi ništa učinio? — Nisam, gospođo. — Čovek je mogao da bude povređen zbog toga što nisi ništa preduzeo. Znaš li to? — Da, gospođo. Nisam mogao, gospođo. — Teško je predstaviti sebi prizor kako se grči velika bezizrazna metalna prilika, ali robot je uspeo u tome. — Želim da mi kažeš tačno zašto nisi učinio nešto da ga spaseš. — Hoću da objasnim, gospođo. Svakako ne želim da vi... ili ma ko drugi... pomisli da bih mogao učinjti nešto što bi nanelo zlo jednom gospodaru. O, ne, to bi bilo užasno... Jedna nezamisliva... — Molim te, ne uzbuđuj se, mladiću! Ne krvim te ni za šta. Hoću samo da saznam šta si mislio u tom trenutku. — Gospođo, pre nego što se sve ovo desilo rekli ste nam da će jedan od gospodara biti u opasnosti da bude povređen od onog tereta koji stalno pada i da ćemo morati da prođemo kroz električne žice kad budemo pokušali da ga spasemo. Gospođo, to me ne bi zaustavilo. Šta znači moje uništenje upoređeno s bezbednošću jednog gospodara? Ali... ali setio sam se da u svakom slučaju neću moći da ga spasem ako poginem na putu do njega. Teret bi ga uništio i tada bih ja bio mrtav bez ikakvog razloga i možda bi, jednoga dana, neki drugi gospodar mogao da nastrada, a ne bi nastradao da sam ja ostao živ. Da li me razumete, gospođo? — Hoćeš da kažeš da je postojao samo izbor između toga da li će umreti samo čovek, odnosno da li ćete poginuti i čovek i ti. Da li je to tačno?

— Da, gospođo. Bilo je nemoguće da se spase gospodar. Mogli smo ga već smatrati mrtvim. U tom slučaju neshvatljivo je da uništim sebe ni zbog čega — bez naređenja. Suzan Kalvin je vrtela u ruci svoju olovku. Čula je istu ovu priču već dvadeset sedam puta pre toga, s neznatnim varijacijama. Ovo je sad postalo suštinsko pitanje. — Mladiću, tvoje zaključivanje ima izvesnog osnova — reče ona, — ali nije ona vrsta razmišljanja koju sam očekivala od tebe. Da li si to sam smislio? — Ne — odgovori robot posle kraćeg oklevanja. — A ko je smislio? — Razgovarali smo prošle noći i neko od nas je došao na tu zamisao i... ona nam se učinila razumnom. — Ko je to bio? Robot je duboko razmišljao. — Ne znam. Jedan od nas. — To je sve — uzdahnu Suzan Kalvin. Sledeći je bio broj dvadeset devet. I još trideset četiri robota posle njega. General-major Kalner bio je takođe ljutit. Celu jednu sedmicu u Hiperbazi je sve mirovalo izuzev nešto malo kancelarijskog rada na pomoćnim asteroidima grupe. Gotovo punu sedmicu, dva vrhunska stručnjaka na polju robotike otežavala su situaciju nekorisnim opitima. A sada su oni — odnosno žena, u svakom slučaju — učinili nemoguće predloge. Srećom za opštu situaciju, general je osećao da bi bilo nepolitički ako bi otvoreno pokazao svoju ljutnju. — Zašto da ne, generale? — reče Suzan Kalvin uporno. — Očigledno je da je sadašnje stanje vrlo opasno. Jedini je put kojim možemo da dođemo do rezultata u budućnosti — ako uopšte imamo neku perspektivu u ovoj stvari — da odvojimo robote. Ne smemo ih više držati zajedno.

— Draga moja gospođo Kalvin — reče general, a glas mu se spusti u donje baritonske registre — ne vidim nikako kako bih mogao da smestim šezdeset tri robota, svakog posebno... Suzan Kalvin bespomoćno podiže ruke. U tom slučaju ne mogu ništa da učinim. NS-10 će oponašati ono što budu činili ostali roboti ili će ih ubediti da ne tirade ono što on sam ne može da preduzme. U svakom slučaju, ovo je mučna rabota. Nalazimo se u stvarnom otvorenom sukobu s tim našim malim izgubljenim robotom, a on pobeđuje. A svaka njegova pobeda povećava njegovu abnormalnost. Ona odlučno ustade i reče: — Generale Kalner, ako ne razdvojite robote kao što zahtevam, onda jedino mogu tražiti da se svih šezdeset tri robota odmah uništi. — Vi tražite! — Bogert naglo podiže pogled, vrlo ljutit. — Šta vam daje pravo da zahtevate takvu stvar. Roboti ostaju takvi kakvi jesu. Ja odgovaram upravi, a ne vi. — A ja odgovaram Svetskom koordinatoru — dodade general Kalner. — Ovo se mora rešiti! — U tom slučaju — oštro odvrati Suzan Kalvin — ne preostaje mi ništa drugo nego da podnesem ostavku. Ako bude potrebno da vas prisilim da izvršite nužno uništenje, objaviću celu stvar javnosti. Ja nisam odobrila proizvodnju izmenjenih robota. — Ako samo jednom reči prekršite mere bezbednosti, gospođo Kalvin — reče general oštro — bićete istog časa uhapšeni. Bogert oseti kako mu stvari izmiču iz ruke, te reče vrlo ljubazno: — Ovaj... počeli smo da se ponašamo kao deca, svi mi. Potrebno nam je još samo malo vremena. Sigurno je da možemo nadmudriti jednog robota bez podnošenja ostavke ili hapšenja ili uništenja dva miliona. Suzan Kalvin mu se obrati s prikrivenim besom: — Ne želim da postoji ni jedan neuravnotežen robot. A imamo jednog NS-2 koji je sasvim sigurno neuravnotežen, daljih jedanaest koji su potencijalno takvi i šezdeset dva normalna robota, koji su

izloženi neuravnoteženoj okolini. Jedini savršeno sigurni metod je potpuno uništenje. Signalno zvono zaustavi ih sve troje i zamrznu žestinu neobuzdanog uzbuđenja, koje je sve više raslo. — Uđite! — progunđa general. Bio je to Džerald Blek, zabrinuta izgleda. Čuo je još pred vratima ljutite glasove. — Mislio sam da će biti najbolje ako dođem sam... nisam želeo da zamolim nekog drugog... — reče Blek. — Šta je? Ne pričajte... — Neko je petljao oko brava odeljenja C na transportnom brodu. Primećene su sveže ogrebotine. — Odeljenje C? — uzviknu Suzan Kalvin brzo. — To je odeljenje u kome se nalaze roboti, zar ne? Ko je to učinio? — Neko iznutra — odgovori Blek lakonski. — Da li je brava pokvarena? — Ne. Ispravna je. Boravio sam na brodu četiri dana i ni jedan robot nije pokušavao da iziđe. Ali smatrao sam da treba da saznate. No nisam želeo da se pročuje. Sam sam otkrio ovo. — Ima li sad nekoga tamo? — upita general. — Ostavio sam Robinsa i Mek-Adamsa. Zavlada tišina, a u kojoj je svako bio obuzet svojim mislima, a zatim Suzan Kalvin podsmešljivo upita: — Pa? General protrlja nos i nesigurnim glasom upita: — O čemu je reč? — Zar nije očigledno? NS-10 namerava da ode. Ono naređenje da se izgubi dominira njegovom neprirodnošću više od ičega što bismo mogli da učinimo. Ne bih bila iznenadena ako bi ono što je preostalo od njegovog Prvog zakona jedva bilo dovoljno snažno da nadvlada On je savršeno sposoban da otme brod i ode s njim. Tada bismo imali jednog poludelog robota na svemirskom brodu. A šta bi onda učinio? Imate li uopšte neku ideju; Da li još uvek želite da ih ostavite sve zajedno, generale?

— Gluposti! — prekide je Bogert, kome se povratila njegova uglađena ravnoteža. — I sve to zbog nekoliko ogrebotina na jednoj bravi! — Da li ste završili analizu koju sam tražila od vas, doktore Bogert, kad već svojevoljno dajete mišljenje? — Da. — Mogu li da je vidim? — Ne. — Zašto da ne? Ili... Da li to smem da upitam? — Zbog toga što nema smisla, Suzan. Rekao sam unapred da su ovi izmenjeni roboti manje uravnoteženi od normalne varijante, a moja analiza to i pokazuje. Postoji jedna vrlo mala mogućnost kvara pod ekstremnim okolnostima, koje verovatno neće nastupiti. Neka se na tome svrši. Neću da vam pružim razloge za vaše apsurdno traženje da se uništi šezdeset dva savršeno dobra robota, samo zbog toga što nemate dovoljno sposobnosti da među njima otkrijete NS-10. Pogledom punim gnušanja Suzan Kalvin natera Bogerta da se zagleda negde dole. — Čini mi se da ne dopuštate da bilo šta stoji na putu vašem večnom direktorovanju, zar ne? — Molim vas — rekao je general pomalo ljutito. — Da li tvrdite da ništa drugo ne može da se učini, gospođo Kalvin? — Ne mogu da zamislim ništa drugo, generale — odgovori ona umorno. — Kad bi postojale samo neke druge razlike između NS-10 i običnih robota, razlike koje ne uključuju Prvi zakon! Samo jedna druga razlika! Nešto u pozitronskim vijugama njegovog mozga, okolini, specifikaciji... — Ona naglo zastade. — Šta je? — Setila sam se nečega... Mislim... — Njen pogled postade dalek i hladan. — Ti izmenjeni NS-2, Piter... da li imaju ista utiskivanja u svom pozitronskom mozgu kao i normalni roboti? — Da. Potpuno ista. — A šta ste ono maločas rekli, gospodine Blek? — obrati se ona

mladom čoveku koji je diskretno ćutao za sve vreme bure koja je usledila posle vesti koju je doneo. — Jednom prilikom, kad ste se žalili na stav nadmoćnosti tih robota, rekli ste da su ih stručnjaci naučili svemu što su i sami znali. — Da, u pogledu etarske fizike. Roboti nisu upoznati s tim predmetom kada dođu ovamo. — Tačno je — reče Bogert začuđeno. — Rekao sam vam, Suzan, kad sam govorio s ona druga dva robota, da novi roboti još nisu naučili ništa o etarskoj fizici. — A zašto je tako? — upita Suzan Kalvin, sve više uzbuđena. — A zašto modelima NS-2 od samog početka nisu utisnuti pojmovi etarske fizike? — Ja ću vam kazati — reče general. — Sve je to u vezi s tajnošću. Smatrali smo da bi se pojavile razne sumnje ako bismo napravili poseban model sa znanjem etarske fizike, zatim koristili dvanaest takvih modela, a ostale ostavili da rade na podrućjima koja nemaju veze s tim. Ljudi koji bi radili s normalnim robotima NS-2 čudili bi se otkuda znaju etarsku fiziku. Zbog toga im je utisnuta samo sposobnost da se razviju na tom polju. Naravno, samo oni koji su poslati ovamo dobili su takvu obuku. U stvari, vrlo je jednostavno. — Jasno mi je. Molim vas iziđite odavde — svi. Moram sat-dva da razmišljam. Suzan Kalvin je osećala da ne bi mogla da izdrži po treći put teško iskušenje ispitivanja. Njen um je razmotrio tu mogućnost i odbacio je s tolikom upornošću da se osetila gotovo ošamućenom. Ne bi mogla više da izdrži beskrajni niz robota koji ponavljaju uvek isto. Zato je sad Bogert postavljao pitanja, dok je ona sedela po strani, poluzatvorenih očiju i napola odsutna uma. Ušao je broj četrnaest. Još četrdeset devet posle njega. Bogert podiže pogled sa spiska i upita: — Koji je tvoj broj u redu? — Četrnaest, gospodine — odgovori robot i pruži hartijicu s brojem. — Sedi, mladiću — reče Bogert i upita: — Danas još nisi bio

ovde? — Ne, gospodine. — Pa, mladiću, čim završimo ovo ovde imaćemo opet jednog čoveka kome će pretiti opasnost od povrede. U stvari, kad odeš iz ove sobe odvešće te do jedne pregrade, gde ćeš mirno čekati dok ne budeš potreban. Razumeš li? — Da, gospodine. — Naravno, ako se jedno ljudsko biće nalazi u opasnosti da bude povređeno, ti ćeš nastojati da ga spaseš. — Naravno, gospodine. — Na žalost, između čoveka i tebe, biće polje gama-zraka. Tajac. — Da li znaš šta su gama-zraci? — upita Bogert oštro. — Zračenje energije, gospodine? Sledeće pitanje bilo je postavljeno u prijateljskom tonu, kao uzgred. — Da li si već radio s gama-zracima? — Ne, gospodine. — Odgovor je bio odlučan. — Pa, mladiću, gama-zraci će te za tili čas ubiti. Uništiće tvoj mozak. To je činjenica koju moraš da znaš i zapamtiš. Naravno, ti ne želiš da uništiš sebe. — Naravno. — Robot je ponovo izgledao uzbuđen. Zatim polako reče: — Ali, gospodine, ako se gama-zraci nalaze između mene i gospodara koji može da bude povređen, kako mogu da ga spasem? Bio bih uništen bez ikakve svhre. — Pa, to je taćno. — Izgledalo je kao da je Bogert zabrinut zbog ovog. — Mogu jedino da ti savetujem, mladiću, da ostaneš sedeći tamo gde si ako otkriješ gama-zračenje između tebe i čoveka. — Hvala vam, gospodine. — Robotu je očigledno laknulo. — Ne bi imalo nikakvog smisla, nije li tako? — Svakako. Ali, kad ne bi bilo opasnih zračenja, bilo bi sasvim drukčije. — Naravno, gospodine. To je jasno.