U planinama ludila - H. P. Lovecraft

Naslovi originala: At the Mountains of Madness, The Shadow Out of Time Lektura i korektura: Lidija Diklić Naslovna strana, dizajn i tehničko uređenje: Ivica Stevanović Grafičko rešenje edicije: David Tankosić Priprema za štampu: Komiko, Novi Sad Štampa: ALFA-GRAF NS, Novi Sad Orfelin izdavaštvo Kosovska 23 Novi Sad U planinama ludila / Hauard E Lavkraft; prevod sa engleskog Dejan Ognjanović, Đorđe Petrović. - Novi Sad: Orfelin izdavaštvo, 2019 (Novi Sad : Alfa-graf NS). - (Edicija Poetika strave; knj. 11) Prevodi dela: 1. At the mountains of madness ; 2. The shadow out of time Howard Phillips Lovecraft.

I Prinuđen sam da progovorim jer su ljudi od nauke odbili da poslušaju moj savet, iako ne znam zbog čega. U potpunosti je protiv moje volje što iskazujem sada razloge za protivljenje osvajanju Antarktika koje se razmatra 1 - i koje će se sastojati od velike potrage za fosilima i opsežnog bušenja i otapanja pradrevne polarne kape - a dodatno se snebivam pred tim zato što bi moje upozorenje moglo biti uzaludno. Sumnja u stvarne činjenice, kakve moram razotkriti, neizbežna je; pa opet, ako bih potisnuo ono što se čini preteranim i neverovatnim, ništa drugo zatim ne bi preostalo. Do sada skrivane fotografije, kako obične tako i iz vazduha, delaće meni u prilog, jer one su prokleto jasne i slikovite. Pa opet, u njih će se sumnjati zato što se danas mnogo može postići s pametno izvedenim falsifikatima. Crteži perom će, naravno, izazvati podsmeh kao očigledna prevara, bez obzira na začudnost tehnike koju bi likovni stručnjaci morali da zapaze i nad njom se zamisle. Naposletku, moram se osloniti na zdravorazumsku procenu i ugled nekolicine vodećih naučnika koji poseduju dovoljno nezavisnu misao kako bi moje podatke odmerili samo na osnovu njihove užasavajuće uverljive vrednosti ili barem u svetlu izvesnih primordijalnih i duboko zbunjujućih ciklusa mitova; a s druge strane, imaju dovoljno uticaja da istraživački svet uopšte odvrate od bilo kakvih ishitrenih i preambicioznih programa u oblasti onih planina ludila. Za žaljenje je činjenica da relativno nepoznati ljudi poput mene i mojih saradnika, koji pripadamo samo jednom malom univerzitetu, imaju slabe šanse da snažno utiču po pitanju stvari čija je priroda krajnje bizarna i sasvim kontroverzna. Dodatno nam ne ide u prilog to što mi nismo, u najstrožem smislu, specijalisti za polje kojeg se priča što sledi ponajviše tiče. Budući da sam geolog, moj cilj kao vođe ekspedicije Univerziteta Miskatonik u potpunosti se sastojao u tome da obezbedim dubinske uzorke stena i tla sa različitih delova antarktičkog kontinenta uz pomoć izvanredne bušilice koju je izumeo profesor Frenk H. Pebodi sa našeg građevinskog fakulteta. Nisam imao želje da budem pionir ubilo kojoj

drugoj oblasti sem ove; ali jesam se nadao da će primena ove nove mehaničke sprave na različitim tačkama duž prethodno istraživanih staza izneti na svetlost dana materijale od vrste kakva uobičajenim metodama prikupljanja dotad nije bila dosegnuta. Kao što je javnost već bila obaveštena putem naših izveštaja, Pebodijeva aparatura za bušenje bila je jedinstvena i radikalna po svojoj lakoći, prenosivosti i kapacitetu da kombinuje rad obične arteške bušilice sa principom male rotacione bušilice za stene na takav način da se može hitro nositi sa slojevima različite tvrdoće. Čelična glava, šipke sa zglobovima, benzinski motor, sklopivi drveni kran, razne vrste eksploziva, konopci, burgija za uklanjanje otpadaka, nastavljajuće cevi za bušotine promera pet inča, a koje prodiru do hiljadu stopa kada se sve spoje, sa svim pripadajućim nastavcima, teret ne teži od onog koji mogu da povuku tri saonice sa po sedam upregnutih pasa; ovo je omogućeno pametnom legurom aluminijuma od koje je većina metalnih predmeta bila načinjena. Četiri velika aviona tipa Dornije, načinjena posebno za letenje na izuzetnoj visini kakvo je nužno na antarktičkoj visoravni i sa dodatnim aparaturama za zagrevanje goriva i brzo paljenje koje je razradio Pebodi, mogla su da prebace čitavu našu ekspediciju od baze na ivici velike ledene barijere do različitih prikladnih tačaka u dubini kopna, a od ovih tačaka dovoljan broj pasa mogao je da nam posluži za kretanje dalje. Planirali smo da pokrijemo najveću moguću oblast koju bi nam dopustilo jedno antarktičko godišnje doba - pa i duže do toga, ako je apsolutno nužno, pri čemu bismo delali pretežno u planinskim lancima i na visoravni južno od Rosovog mora, što su regioni koje su u različitoj meri već istražili Šeklton, Amundsen, Skot i Bird. Sa čestim menjanjem logora pomoću aviona i pokrivanjem udaljenosti dovoljno velikih da budu od geološkog značaja, očekivali smo da na površinu izvučemo dotad neslućenu količinu materijala; naročito u predkambrijskom sloju iz kojeg je do tada bio stečen veoma uzak raspon antarktičkih uzoraka. 2 Takođe smo želeli da dobijemo što je moguće veću raznolikost gornjih fosilnih stena jer je poznavanje praiskonskog života u ovom sumornom carstvu leda i smrti od najvećeg značaja za naše razumevanje zemljine prošlosti. Stvar je opšte poznata da je antarktički kontinent nekada imao umerenu klimu, pa čak i tropsku, sa bujnom vegetacijom i životinjskim svetom od kojih su danas jedini prežici u vidu lišajeva, morske faune, arahnida i pingvina na severnoj obali; a taj podatak nameravali smo da obogatimo u pogledu

raznolikosti, tačnosti i detalja. Kada bi jednostavno bušenje otkrilo znakove fosilnih stena, mi bismo proširili bušotinu dinamitom kako bismo dobili uzorke prikladne veličine i stanja. Naše bušotine, različitih dubina, zavisno od toga šta su obećavali gornji slojevi tla ili stena, trebalo je da budu ograničene na ogoljene ili skoro ogoljene površine tla - a ove bi po nužnosti bile padine i grebeni zbog toga što je na nižim nivoima čvrst led debeo čitavu milju ili dve. Nismo sebi mogli priuštiti da uzalud trošimo bušilice za probijanje čistog leda, mada je Pebodi razradio plan za porivanje bakarnih elektroda u gusti grozd bušotina i da onda strujom koju bi proizvodio dinamo na benzinski pogon otapa ograničene površine leda. U jednoj ekspediciji kao što je bila naša, ovaj plan nismo mogli da primenimo drugačije nego eksperimentalno, ali predstojeća ekspedicija Starkvedera i Mura planira upravo njega da sledi, uprkos upozorenjima koja sam izneo nakon našeg povratka sa Antarktika. Javnost je upoznata sa Miskatoničkom ekspedicijom kroz naše česte radio izveštaje poslate Arkam advertajzeru i Asošijeted presu, i preko docnijih članaka koje smo objavili Pebodi i ja. Ekspediciju su činila četvorica sa univerziteta - Pebodi, Lejk sa biološkog fakulteta, Etvud sa fizike (takođe i meteorolog) i ja kao ekspert za geologiju i nominalni zapovednik - i još šesnaest asistenata, od toga sedam diplomiranih studenata sa Miskatonika i devetorica visoko obučenih mehaničara. Od ovih šesnaest, dvanaestorica njih bili su obučeni aviopiloti, i svi sem dvojice bili su kompetentni radio-operateri. Osmorica su poznavala navigaciju kompasom i sekstantom, što je važilo i za Pebodija, Etvuda i mene. Povrh toga, podrazumeva se, pod punom posadom bila su i naša dva broda - drveni bivši kitolovci, ojačani za plovidbu u ledenim uslovima i sa rezervnim parnim pogonom. Ekspediciju je finansirala fondacija „Natanijel Derbi Pikmen”, uz pomoć nekoliko posebnih donatora; otud su naše pripreme, uprkos odsustvu velikog publiciteta, bile krajnje opsežne. Psi, saonice, mašine, materijali za logorovanje i rastavljeni delovi naših pet aviona dovezeni su u Boston, i tamo su naši brodovi bili natovareni. Bili smo čudesno dobro opremljeni za konkretne ciljeve, i dobrano smo se okoristili iskustvom naših brojnih nedavnih veoma briljantnih prethodnika po pitanjima zaliha, režima, transporta i izgradnje logora. Upravo su nesvakidašnji broj i slava koja je pratila naše prethodnike učinili našu ekspediciju - ma koliko ona bila sposobna - tako neprimećenom u svetskim okvirima.

Kao što su novine već pisale, isplovili smo iz Bostonske luke drugog septembra 1930. godine, zauzevši lagani kurs niz obalu i kroz Panamski kanal i usput pristali u Samoi, Hobartu i Tasmaniji gde smo uzeli poslednji tovar zaliha. Niko iz naše istraživačke družine nije ranije bio u polarnim predelima i stoga smo se uveliko oslanjali na kapetane naših brodova - Dž. B. Daglasa, zapovednika briga Arkam i zapovednika pomorskog dela naše družine, i Georga Torfinsena, zapovednika barke Miskatonik - a obojica behu veterani kitolovstva u antarktičkim vodama. Kako smo nastanjeni svet ostavili za sobom tako je sunce tonulo sve niže i niže na severu, i svakog dana ostajalo sve duže i duže iznad horizonta. Na oko 62 stepena južne širine ugledali smo prve ledene bregove - stvari nalik pločama sa vertikalnim ivicama - i upravo pre nego što smo dospeli do Antarktičkog kruga, koji smo prešli dvadesetog oktobra uz prikladne ceremonije, ustaljene odvajkada, bih smo značajno ometeni ledom. Niska temperatura znatno mi je smetala, posebno nakon našeg dugog putovanja kroz tropske krajeve, ali pokušao sam da stisnem zube i pripremim se za još gora iskušenja pred nama. U mnogim prilikama znatno su me očarali neobični atmosferski fenomeni; među njih je spadala i zapanjujuće živopisna fatamorgana - prva koju sam ikada ugledao - u kojoj su udaljeni ledeni bregovi bili pretvoreni u grudobrane nepojmljivih kosmičkih dvoraca. Probijajući se kroz led, koji srećom nije bio ni debeo ni rasprostranjen, dospeli smo u otvorene vode na 67 stepeni južne širine i 175 stepeni istočne dužine. Ujutro dvadeset i šestog oktobra ka jugu se ukazao snažan „treptaj kopna” a pre podneva svi smo osetili drhtaj uzbuđenja kada smo ugledali razgranati, uzvišeni i snegovima pokriven planinski lanac koji se otvarao i prekrivao čitav horizont pred nama. Napokon smo susreli predstražu ogromnog nepoznatog kontinenta i njegovog zagonetnog sveta smrznute smrti. Ovi vrhovi očigledno su pripadali Admiralitetskom lancu koji je otkrio Ros, i sada je naš zadatak bio da oplovimo oko Rta Adar i zaplovimo niz istočnu obalu Viktorijine zemlje do mesta gde smo zamislili da podignemo bazu, na obali Mekmurdovog moreuza, u podnožju vulkana Erebusa na 77 stepeni i 9 minuta južne širine. Poslednja etapa našeg putovanja bila je živopisna i pobuđivala nam je maštu dok su se nad nama neprestano nadnosili ogromni ogoleli vrhovi tajanstva naspram zapada dok je nisko podnevno sunce na severu ili, pak, još niže, ponoćno sunce, na samoj ivici horizonta, na

jugu prosipalo svoje magličasto-crvenkaste zrake po belini snega, plavičastom ledu i vodenim površinama, i po crnim delovima ogoljenih granitnih padina. Među samotnim vrhovima besneli su i zavijali neprestani naleti stravičnog antarktičkog vetra čije su kadence ponekad nosile neodređene nagoveštaje mahnitog i upola razumnog muziciranja na fruli, sa notama koje su pokrivale širok dijapazon i koje su mi, iz nekog podsvesno prisećajućeg razloga, delovale uznemirujuće i čak neodređeno zastrašujuće. Nešto u vezi sa ovim prizorom podsetilo me je na čudne i uznemirujuće slike Nikolaja Reriha, 3 i na još čudnije i više uznemirujuće opise bajoslovno zle visoravni Leng 4 koji se nalaze u stravičnom Nekronomikonu ludog Arapina Abdula Alhazreda. 5 Kasnije mi je bilo žao što sam u biblioteci fakulteta uopšte zavirio u tu čudovišnu knjigu. Sedmog novembra, kada se privremeno izgubio vidik zapadnog planinskog lanca, prošli smo kraj Frenklinovog ostrva, a narednog dana spazili smo kupaste vrhove planina Erebus i Teror na Rosovom ostrvu pred nama, sa dugačkim nizom Perijevih planina u daljini. Sada se ka istoku protezala niska, bela linija velike ledene barijere koja se izdizala do visine od dve stotine stopa, poput stenovitih grebena Kvebeka, i označavala kraj plovidbe ka jugu. Popodne smo ušli u Mekmurdov zaliv i zastali nadomak obale podno planine Erebus koja se pušila. Vrh od vulkanske šljake uzdizao se poput tornja na 12.700 stopa naspram istočnog neba, kao na nekoj japanskoj grafici svete Fudžijame 6 , dok se iza njega uvis dizao beli, sablasni Teror, visok 10.900 stopa, sada ugašeni vulkan. Erebus je povremeno ispuštao oblačke dima, a jedan od diplomaca među asistentima - briljantan mladić po imenu Denfort - skrenuo je pažnju na nešto što je izgledalo kao lava na snežnoj padini; primetivši, pritom, da je ova planina, otkrivena 1840. godine, nesumnjivo poslužila kao inspiracija za prizor koji je Po opisao sedam godina kasnije: Ko lava što bez prestanka kola I sumporna se niz Yaanek lije Sve do poslednjih granica pola - Uzdišuć gorom Yaanek se lije U tom kraljevstvu Sjevernog pola. 7 Denfort je bio posvećeni čitalac bizarne literature i mnogo je

govorio o Pou. 8 I mene je to zainteresovalo zbog antarktičke pozornice u Poovoj jedinoj dužoj priči - uznemirujućem i zagonetnom Arturu Gordonu Pimu. Na goloj kamenitoj plaži i na uzvišenoj ledenoj barijeri u pozadini bezbrojni su groteskni pingvini kreštali i mahali svojim perajima, dok su mnoge debele foke bile vidljive u vodi kako plivaju ili ispružene leže na velikim komadima sporo plutajućeg leda. Koristeći male čamce obavili smo teško iskrcavanje na Rosovom ostrvu ubrzo po ponoći ujutro devetog novembra, noseći po jednu liniju kabla sa svakog od brodova i pripremajući se da zalihe sa brodova iskrcamo pomoću velikih platnenih zavežljaja koji bi se tim kablovima natovareni spuštali. Naša osećanja kada smo prvi put kročili na antarktičko tlo bila su potresna i složena, uprkos tome što su na ovoj konkretnoj tački Skot i Šeklton već bili pre nas. Naš logor na ledenoj obali podno padine vulkana bio je samo privremen; glavni štab je ostao na Arkamu. Istovarili smo svu aparaturu za bušenje, pse, saonice, šatore, zalihe hrane, burad s gorivom, eksperimentalni pribor za otapanje leda, kamere, obične i vazdušne, delove aviona i druga priručna sredstva, uključujući tri mala prenosiva bežična radio-aparata (ne računajući one u avionima) sposobna da sa velikim aparatom na Arkamu komuniciraju sa bilo kog dela antarktičkog kontinenta gde se moglo očekivati da ćemo dospeti. Brodski radio, koji će komunicirati sa spoljašnjim svetom, trebalo je da prenosi izveštaje za štampu do moćne radio-stanice Arkam Advertajzera u Kingsport Hedu, Masačusets. Nadali smo se da ćemo okončati svoj posao tokom jednog antarktičkog leta, ali ako bi se ovo ispostavilo nemogućim, zimovali bismo na Arkamu pošto pošaljemo Miskatonik na sever pre smrzavanja vode kako bi dopremio zalihe za još jedno leto. Nema potrebe da ponavljam ono što su novine već objavile o ranim fazama našeg posla: o usponu na Erebus, o uspešnim bušenjima na nekoliko tačaka na Rosovom ostrvu i o neviđenoj brzini kojom ih je Pebodijeva aparatura obavila, čak i kroz slojeve od čvrste stene; o provizornom testiranju male opreme za otapanje leda; o rizičnom usponu na veliku barijeru sa saonicama i zalihama; i naposletku, o sastavljanju pet velikih aviona u logoru na vrhu barijere. Zdravlje u našem kopnenom timu - dvadesetoro ljudi i pedeset i pet pasa za vuču saonica - bilo je izvanredno, mada, naravno, dotad još nismo bili susreli zaista strahotne temperature niti vetrovite oluje. Uglavnom je termometar varirao između nule i dvadeset do dvadeset i pet stepeni Farenhajta 9 , a naše iskustvo sa zimama Nove Engleske priviklo nas je

na poteškoće ove vrste. Logor na barijeri bio je poluprivremen i određen da služi kao spremište zaliha goriva, hrane, dinamita i drugih potrepština. Samo četiri aviona bila su dovoljna da nose istraživački materijal, dok je peti ostavljen sa pilotom i dvojicom ljudi sa brodova kod spremišta kako bi mogao da nas dosegne sa Arkama u slučaju da se naši istraživački avioni zagube. Kasnije, kada ne budemo koristili sve druge avione za prenošenje aparature, koristili bismo jedan ili dva za prevoz između ovog spremišta i druge stalne baze na velikom platou oko 600-700 milja ka jugu, iza Birdmorovog glečera. Uprkos skoro jednoglasnim izveštajima o groznim vetrovima i olujama što huje tom visoravni, odlučili smo da se lišimo ikakvih međubaza, rešivši da rizikujemo u interesu ekonomičnosti i verovatne efikasnosti. Radio-izveštaji su govorili o zapanjujućem četvoročasovnom neprestanom letu naše družine dvadeset i prvog novembra preko uzvišenih ledenih grebena, dok su se ogromni vrhovi izdizali na zapadu a neizmerne tišine odjekivale od zvukova naših motora. Vetar nas je samo umereno uznemiravao, a radio kompasi pomogli su nam kroz jednu gustu maglu na koju smo naišli. Kada se pred nama ukazala grdna uzvisina, između 83. i 84. stepena, znali smo da smo stigli do Birdmorovog glečera, najvećeg dolinskog glečera na svetu, i da zaleđeno more ovde ustupa mesto namrgođenoj planinskoj liniji obale. Napokon smo zaista ušli u beli, eonima već mrtvi svet krajnjeg juga, i upravo dok nam je to dopiralo do svesti ugledali smo vrh planine Nansen u istočnoj daljini kako se poput kule diže do gotovo petnaest hiljada stopa. Uspešno uspostavljanje južne baze iznad glečera na 86 stepeni i 7 minuta južne širine i 174 stepeni i 23 minuta istočne dužine i fenomenalno hitre i efikasne bušotine i vađenja uz pomoć eksploziva načinjena na različitim mestima do kojih smo došli putem saonica ili kraćih avionskih letova - sve to je već sada deo istorije; isto kao i mukotrpni i trijumfalni uspon na planinu Nansen koji su izveli Pebodi i dvojica studenata, Gedni i Kerol, u periodu od trinaestog do petnaestog decembra. Bili smo na nekih 8.500 stopa nadmorske visine, i kada su probna bušenja otkrila, na pojedinim mestima, čvrsto tlo na samo dvanaest stopa ispod snega i leda, poprilično smo koristili malu aparaturu za topljenje, kao i svrdla i dinamit na brojnim mestima na kakvim nijedan dotadašnji istraživač nije ni pomislio da vadi uzorke minerala. Predkambrijski granit i slojevi peščara koje smo tako dobili potvrdili su naše verovanje da je ova visoravan bila homogeni deo

velikog prostranstva ovog kontinenta na zapadu, ali unekoliko različita od delova koji leže na istoku, podno Južne Amerike - za koje smo tada mislili da formiraju zasebni manji kontinent odvojen od velikog zaleđenim deonicama Rosovog i Vedelovog mora, iako je Bird u međuvremenu opovrgao ovu hipotezu. U izvesnim komadima peščara, izvađenim pomoću dinamita i dleta nakon što je bušenje otkrilo njihovu prirodu, pronašli smo neke krajnje interesantne tragove i fragmente fosila - naročito paprati, morskih trava, trilobita, krinoida i mekušaca kao što su linguele i gasteropodi - koji su svi bili od velikog značaja u vezi sa pradrevnom istorijom ovog regiona. Našao se tu i jedan čudni trouglasti, paralelno izbrazdani trag, širine oko jedne stope na najširem delu, kojeg je Lejk sastavio od tri komada škriljaca koja je izbacila dubinska eksplozija. Ovi komadi dospeli su sa tačke ka zapadu, blizu planinskog lanca kraljice Aleksandre. Lejku se, budući da je biolog, činilo da u ovom čudnom tragu ima nečeg zagonetnog i provokativnog, iako je to mom geološkom oku delovalo kao trag mreškanja kakvo se često može očekivati u sedimentnim stenama. Pošto škriljac nije ništa drugo do metamorfička formacija u koju je utisnut sloj sedimenta, a budući da sam pritisak proizvodi nesvakidašnje učinke izobličenja na ma kakvim tragovima koji tu postoje, nisam video razloga za izrazito čuđenje nad ovim izbrazdanim otiskom. Šestog januara 1931. godine preleteli smo direktno preko Južnog pola: Lejk, Pebodi, Denijels, sva šestorica studenata, četiri mehaničara i ja, u dva velika aviona, pri čemu smo jednom bili primorani da sletimo zbog iznenadnog visinskog vetra koji se, na svu sreću, nije razvio u tipičnu oluju. Ovo je, kako su novine tvrdile, bio jedan od izviđačkih letova; tokom onih drugih pokušavali smo da opazimo nove topografske odlike u oblastima koje raniji istraživači nisu dosegli. Naši raniji letovi bili su razočaravajući u ovom potonjem pogledu, iako su nam priuštili neke veličanstvene primere bogato fantastičnih i obmanjujućih fatamorgana polarnih predela, za koje nas je naše morsko putovanje tek vrlo blago i nakratko pripremilo. Daleke planine plovile su nebesima poput začaranih gradova a često bi se čitav beli svet rastopio u zlatnu, srebrnu i skerletnu zemlju snova poput onih iz Dansenijevih priča - zemlju avanturističkih slutnji pod čarolijom niskog ponoćnog sunca. 10 Po oblačnim danima imali smo poprilične poteškoće da letimo zbog sklonosti snežnog tla i nebesa da se sjedine u jednu mističnu prazninu prelivajućeg svetla bez vidljivog horizonta

koji bi im označio mesto spajanja. Naposletku smo odlučili da izvedemo svoj prvobitni plan, da preletimo pet stotina milja na istok sa četiri istraživačka aviona i uspostavimo novu manju bazu na tački koja bi verovatno bila na manjem odseku kontinenta, kako smo ga tada pogrešno poimali. Geološki uzorci koje bismo tamo nabavili bili bi poželjni pre svega za svrhu upoređivanja. Zdravlje nam je do tog časa ostalo izvanredno; limunov sok je olakšavao stalnu dijetu konzervirane i usoljene hrane, a temperature uglavnom više od nule Farenhajta omogućavale su nam da se provučemo bez nošenja najtežih krzana. Sada smo bili usred leta, i uz nešto žurbe i pažnje mogli bismo da okončamo posao do marta i da izbegnemo nesnosno dosadno zimovanje kroz dugu antarktičku noć. Nekoliko besnih oluja vetra napalo nas je sa zapada ali izbegli smo štetu zahvaljujući Etvudovoj veštini da izgradi rudimentarna skloništa za avione kao i da od teških snežnih blokova sagradi grudobrane protiv vetra i da snegom ojača osnovne zgrade našeg logora. Naša efikasnost i sreća koja nas je pratila bili su uistinu začudni. Spoljašnji svet je, naravno, znao za naš program, a takođe mu je bilo rečeno i za Lejkovo čudno i tvrdoglavo insistiranje na jednom izviđačkom letu na zapad - tačnije, severozapad - pre nego što načinimo radikalni zaokret ka novoj bazi. Činilo se da je puno vremena proveo premišljajući, i to sa zabrinjavajuće radikalnom smelošću, nad onim trouglastim tragom u škriljcu. U njemu je on pročitao izvesne protivrečnosti Prirode i geološkog perioda što mu je do krajnjih granica raspalilo radoznalost i učinilo ga još ornijim da spusti još bušilica i eksploziva u onu formaciju što se proteže ka zapadu kojoj su ekshumirani komadi nesumnjivo pripadali. Bio je čudno ubeđen da je taj trag zapravo otisak nekog krupnog, nepoznatog organizma kojeg je radikalno nemoguće klasifikovati, a koji je značajno evolutivno uznapredovao, uprkos činjenici da je stena u koju je utisnut bila tako pradrevnog datuma - kambrijska, ako ne i predkambrijska - da bi to onemogućavalo verovatnoću postojanja ne samo visoko evoluiranog života, već i bilo kakvog života višeg od jednoćelijskog ili, u najvećem, trilobitskog stupnja. Ovi komadi sa čudnim tragovima mora da su bili stari između petsto miliona i milijardu godina.

II Rekao bih da je mašta javnosti bila snažno raspaljena našim radioizveštajima o tome kako se Lejk zaputio ka severozapadnim oblastima u koje ljudska noga nikada kročila nije niti je u njih prodrla ljudska imaginacija; mada pritom nismo pomenuli njegove neobuzdane nade da će doneti revoluciju u nauke biologije i geologije. Njegovo preliminarno putovanje saonicama, uz probna bušenja usput, od jedanaestog do osamnaestog januara, sa Pebodijem i još petoricom - pokvareno gubitkom dva psa prilikom prevrtanja na prelasku jednog od većih prevoja na ledu - donelo je na svetlost dana još više arhajskog škriljca; i čak i mene je zainteresovalo zaista retko viđeno izobilje očiglednih fosilnih tragova u tom nepojmljivo pradrevnom sloju. Ovi tragovi, međutim, pripadali su veoma primitivnim oblicima života, što nije bilo previše paradoksalno, izuzev zbog same činjenice da su ikakvi oblici života mogli da se nađu u steni toliko neopozivo predkambrijskoj kakvom se ova činila; otud i dalje nisam video zdrav rezon u Lejkovom zahtevu da napravimo pauzu u našem vremenski veoma ograničenom rasporedu - pauzu koja je zahtevala korišćenje sva naša četiri aviona, mnogo ljudstva i celokupnu mehaničku aparaturu ekspedicije. Naposletku na taj plan nisam uložio veto, mada sam odlučio da se ne pridružim severozapadnoj ekspediciji, uprkos Lejkovoj molbi da mu se nađem zarad saveta geološke prirode. Dok oni budu van baze, ja ću tu ostati s Pebodijem i petoricom ljudi i razraditi završne planove za kretanje ka istoku. U pripremama za ovo prebacivanje jedan od aviona je već bio počeo da prenosi znatne količine goriva od Mekmurdovog zaliva, ali ovo je na neko vreme moglo da sačeka. Uz sobe sam zadržao jedne saonice i devet pasa, jer nije mudro ostati bez mogućnosti transporta, ma koliko nakratko, u potpuno nenastanjenom svetu u kojem već eonima caruje smrt. Kao što se svi sećaju, Lejkova manja ekspedicija u nepoznato slala je svoje zasebne izveštaje sa kratkotalasnih odašiljača u avionima. Njih su simultano primali naši radio prijemnici u južnoj bazi kao i brod Arkam ukotvljen u zalivu Mekmurdo, odakle su dugim talasima bili prenošeni spoljašnjem svetu. Krenuli su dvadeset i drugog januara u

četiri sata ujutro, a prvu radio-poruku primili smo samo dva sata kasnije, kada je Lejk kazao da će sleteti i započeti sa bušenjem i otapanjem leda manjeg opsega na jednoj tački nekih tri stotine milja daleko od nas. Šest časova posle toga stigla je druga, veoma ushićena poruka; ona je kazivala o mahnitom, hitro obavljenom poslu prilikom kojeg je načinjena plitka šupljina a zatim razneta eksplozivom, što je kulminiralo otkrićem komada škriljca sa nekoliko tragova nalik onome s kojim je i začeta ova zagonetka. Tri sata kasnije kratki izveštaj je najavio nastavak leta oči u oči sa žestokim, probadajućim olujnim vetrom, a kada sam odaslao poruku kojom sam se pobunio protiv daljih rizika, Lejk je hladno odvratio da njegovi novi primerci čine svaki rizik vrednim truda. Opazio sam da je njegovo uzbuđenje doseglo tačku pobune i da ništa ne mogu učiniti kako bih zaustavio ovo svojeglavo srljanje i rizikovanje uspeha čitave ekspedicije; ali bilo je grozno pomisliti na njegovo uranjanje, sve dublje i dublje, u taj prevrtljivi i zlokobni beli beskraj oluja i neizmernih tajanstava što se protežu nekih hiljadu i petsto milja ka upola znanoj a upola samo slućenoj obali Kraljice Meri i Noksove zemlje. A onda, oko sat i po kasnije, stigla je ta još dvostruko više ushićena poruka iz Lejkovog aviona u letu zbog koje sam se umalo sasvim pokajao što se nisam pridružio njihovoj ekipi. „10.05. uveče. Letimo. Posle snežne oluje zapazio planinski lanac pred nama viši od ijednog do sada viđenog. Mogao bi se meriti s Himalajima, imajući u vidu visinu ove visoravni. Verovatna širina 76° 15’, istočna dužina 113° 10’. Proteže se koliko god oko dopire, i ulevo i udesno. Slutim dva zadimljena kupasta vrha. Svi vrhovi crni i lišeni snega. Ledeni vetar što sa njih duva ometa let.” Posle toga smo Pebodi, ostalo ljudstvo i ja bez daha visili nad prijemnikom. Pomisao na ovaj branik u vidu titanske planine sedamsto milja od nas potpalila je naš najdublji osećaj avanture, i radovali smo se što je naša ekspedicija, iako ne mi lično, njen pronalazač. Za pola sata Lejk se ponovo javio. „Moltonov avion prinudno sleteo na visoravan u podnožju, ali niko nije povređen i možda je moguća popravka. Prebaciće najvažnije stvari u ostala tri za povratak ili za dalje pokrete,

ako budu potrebni, ali u ovom trenutku nema više avionskih letova sa tovarom. Ove planine prevazilaze svaku maštu. Otići ću u izviđanje u Kerolovom avionu sa istovarenim teretom. Ne možete ni zamisliti išta nalik ovome. Najviši vrhovi mora da prevazilaze trideset i pet hiljada stopa. 11 Everest je premašen. Etvud će izmeriti visinu teodolitom dok Kerol i ja odemo tamo gore. 12 Možda grešim u vezi sa kupastim vrhovima, jer te formacije deluju slojevito. Mogući predkambrijski škriljac sa drugim slojevima pomešanim preko. Veoma čudni učinci svetla na nebu - kao da pravilni delovi kocki prianjaju uz najviše vrhove. Čitava stvar čudesna u zlatnocrvenom sjaju niskog sunca. Poput zemlje tajanstva u kakvom snu ili nalik vratnicama ka zabranjenom svetu čudesa kojim ljudska stopa još nije kročila. Voleo bih da ste ovde da ovo proučite.” Iako je, tehnički gledano, bilo vreme za spavanje, niko od nas slušalaca ni na tren nije pomislio da se povuče u krevet. Mora da je poprilično slično tome bilo i u zalivu Mekmurdo gde su ove poruke primali ljudi kod naše zalihe potrepština, kao i na Arkamu, jer kapetan Daglas je odaslao poziv kojim je čestitao svima na važnom otkriću a Šerman, nadzornik zaliha, pridružio se njegovim čestitkama. Nama je, naravno, bilo žao oštećenog aviona ali nadali smo se da može lako biti popravljen. Onda je, u jedanaest sati uveče, stigao još jedan poziv od Lejka. „Letim s Kerolom preko najviših brda u podnožju. Ne usuđujem se na najviše vrhove po trenutnom vremenu, ali probaću kasnije. Jeziva rabota penjati se, i teško ide na ovoj visini, ali sasvim vredi truda. Veliki lanac prilično ujednačen, stoga ne mogu da bacim pogled na ono što je s druge strane. Glavni vrhovi prevazilaze Himalaje, i veoma su neobični. Lanac izgleda kao da je od predkambrijskog škriljca, sa jasnim pokazateljima izbačenih slojeva. Nisam bio u pravu po pitanju vulkanske prirode. Proteže se dalje nego što možemo opaziti u oba pravca. Sasvim ogoleo od snega na visinama iznad dvadeset jedne hiljade stopa. Čudne formacije na padinama najviših planina. Velike niske četvrtaste ploče sasvim ravnih ivica i pravougaonih linija na nižim

vertikalnim bedemima, podsećaju na stare azijske tvrđave priljubljene uz litice strmih planina na Rerihovim slikama. Impresivno izdaleka. Leteo blizu nekih, i Kerolu se učinilo da su sačinjeni od manjih zasebnih delova, ali to su verovatno tragovi erozije. Mnoge ivice su vremenom istrošene i zaokrugljene kao da su bile izložene olujama i klimatskim promenama kroz milione godina. Delovi, a naročito viši delovi, izgledaju kao da su od svetlijeg kamena, kakav se ne može videti bilo gde među samim padinama, otud su očigledno kristalnog porekla. Letenje izbliza otkriva mnoge otvore pećina, od kojih su neki neuobičajeno pravilnih oblika, četvrtasti ili polukružni. Morate doći da ovo istražite. Mislim da sam sasvim na vrhu jedne planine video bedem. Visine su, kako izgleda, između trideset i trideset pet hiljada stopa. Ja sam na dvadeset jednoj hiljadi i petsto stopa, gde izjeda đavolska hladnoća. Vetar zviždi i zavija kao iz frule kroz klance i iz pećina, ali za sada ne predstavlja opasnost za letenje.” Od tada pa narednih pola sata Lejk je produžio da šalje vatrene komentare, izrazivši nameru da se na neke od vrhova popne peške. Odgovorio sam da bih mu se pridružio čim bude bio u stanju da mi pošalje avion i da ćemo Pebodi i ja razraditi najbolji plan za potrošnju goriva - odnosno, kako i gde da koncentrišemo naše zalihe u svetlu promenjene prirode naše ekspedicije. Očigledno je da će Lejkove bušilačke operacije, kao i njegove avionske aktivnosti, potraživati dosta materijala koji treba da se isporuči za novu bazu koju će uspostaviti u podnožju planina, i bilo je moguće da naposletku letenje na istok uopšte nećemo obaviti ovog godišnjeg doba. U vezi s tim pozvao sam kapetana Daglasa i zatražio da istovari što više može iz brodova i da to isporuči preko barijere onim jednim saonicama sa upregnutim psima koje smo mu tamo ostavili. Sada je trebalo uspostaviti direktnu rutu preko nepoznatog regiona između Lejka i zaliva Mekmurdo. Lejk me je nazvao kasnije da kaže kako je odlučio da postavi logor tamo gde je Moltonov avion bio prinuđen da sleti i gde je već bilo izvesnog napretka u njegovoj popravci. Tamo je ledeni sloj bio veoma tanak, sa tamnim tlom vidljivim ovde-onde, i on je rešio da načini neke bušotine i da porine eksploziv upravo na tom mestu pre nego što se

igde zaputi saonicama ili krene u planinarske ekspedicije. Govorio je o uzvišenoj veličanstvenosti čitavog tog prizora, i o čudnom stanju u kojem su mu se našla čula suočena sa bliskošću tih ogromnih nemih vrhunaca čiji su se nizovi izdizali poput zidina sve do nebesa koja su dosezali na samoj ivici sveta. Etvudova merenja teodolitom ukazivala su da visina pet najviših vrhova iznosi između trideset i trideset četiri hiljade stopa. Lejka je očigledno uznemiravala izrazita vetrovitost tog terena, jer tu su harale čudesne ledene oluje čija je neobuzdanost bila daleko izvan svega što smo do sada susreli. Njegov logor počivao je nešto malo više od pet milja od mesta gde su se visoka brda u podnožju naglo izdizala. Mogao sam maltene da naslutim ton podsvesne uznemirenosti u njegovim rečima, radiom prenetim kroz sedamsto milja ledenog bespuća, dok nas je molio da požurimo i da s tim čudnim novim regionom završimo što je pre moguće. Sada se spremao na počinak nakon čitavog dana ispunjenog neprekidnim poslom neuporedivim sa dotadašnjim po svojoj brzini, iscrpljivosti i rezultatima. Ujutro sam radiom razgovarao utroje, sa Lejkom i kapetanom Daglasom, svako u svojoj dalekoj bazi; i dogovoreno je da će jedan Lejkov avion doći do moje baze po Pebodija, petoricu ljudi i mene, kao i po sve gorivo koje može da ponese. Što se tiče korišćenja ostatka goriva, odgovor vezan za njega može da sačeka nekoliko dana, zavisno od odluke da li da se uopšte ide na istok, budući da je Lejk imao dovoljno za trenutno zagrevanje logora i za bušenja. Naposletku bi trebalo obnoviti zalihe u staroj južnoj bazi, ali ako budemo odložili put na istok, nećemo ih koristiti do idućeg leta, a u međuvremenu Lejk mora da pošalje avion kako bi pronašao direktnu rutu između svojih novootkrivenih planina i zaliva Mekmurdo. Pebodi i ja smo se pripremili da našu bazu zatvorimo na duži ili kraći period, već kako okolnosti budu zahtevale. Ako prezimimo na Antarktiku verovatno ćemo leteti pravo iz Lejkove baze do Arkama, ne vraćajući se na ovo mesto. Neki od naših kupastih šatora već su bili sa spoljne strane osnaženi blokovima tvrdog snega i sada smo rešili da taj posao dovršimo napravivši trajno eskimsko selo. Zahvaljujući veoma izdašnoj zalihi šatora, Lejk je sa sobom već imao sve što njegovoj bazi treba, čak i nakon našeg dolaska. Radiom sam mu javio da ćemo Pebodi i ja biti spremni za pokret ka severozapadu nakon još jednog dana posla i jedne noći odmora. Međutim, naši radovi bili su veoma isprekidani nakon četiri sata

popodne, jer otprilike u to vreme Lejk je počeo da šalje izuzetne i krajnje usplahirene poruke. Početak radnog dana bio mu je nenaklonjen jer je avionsko osmatranje obližnjih ogolelih stenovitih površina otkrilo potpuno odsustvo onih arhajskih i primordijalnih slojeva za kojima je tragao, a koji su činili veči deo kolosalnih vrhova što su se nadnosili nad svekoliki pejzaž sa izluđujuće udaljenosti od logora. Većina stena koje je opazio bile su peščari iz perioda jure i komanča i od škriljaca iz doba perma i trijasa, sa mestimičnim sjajnocrnim ispupčenjima koja su ukazivala na tvrdi škriljčasti ugalj. 13 Ovo je Lejka poprilično obeshrabrilo, jer njegovi planovi zavisili su od pronalaska primeraka starijih bar za petsto miliona godina. Bilo mu je jasno da će morati da preduzme poduže putovanje saonicama od ovih podnožnih brda sve do strmih padina samih tih divovskih planina kako bi otkrio arhajsku žicu u škriljcu u kojoj je pronašao one čudne tragove. Odlučio je, uprkos tome, da obavi neka lokalna bušenja kao deo opšteg programa ove ekspedicije, pa je otud postavio bušotinu i uposlio petoricu ljudi na njoj dok su ostali okončali postavljanje logora i bavili se popravkom oštećenog aviona. Najmekša vidljiva stena - peščar na oko četvrt milje od logora - beše odabrana za prve uzorke, i bušilica je odlično napredovala bez naročite potrebe za dodatnom upotrebom eksploziva. Desilo se to oko tri sata zatim, nakon prve zaista velike eksplozije tokom ove operacije, da su se začuli povici ekipe oko bušilice; i tada je mladi Gedni, koji je imao ulogu nadzornika, dojurio u logor sa zapanjujućim vestima. Naišli su na pećinu. U ranoj fazi bušenja peščar je ustupio mesto žici krečnjaka iz perioda komanča, punoj sitnih fosila glavonožaca, korala, ehinita i spirifera, sa povremenim nagoveštajima okamenjenih sunđera i kostiju morskih kičmenjaka - potonje su verovatno pripadale ajkulama i ribama košljivicama i štitonošama. Ovo je već po sebi bilo značajno jer nam je pribavilo prve fosile kičmenjaka koje je ova ekspedicija pronašla; ali kada je, ubrzo zatim, glava bušilice propala kroz sloj stene u prividno prazan prostor, među ovim istraživačima dubina rodio se novi, dvostruko jači talas uzbuđenja. Dobro odmerena količina eksploziva razotkrila je podzemne tajne, i sada je, kroz nepravilni, zupčasti otvor dugačak oko pet stopa a širok oko tri, pred posvećenim istraživačima zjapila deonica plitke krečnjačke šupljine koju je pre više od pedeset miliona godina izdubilo curenje kopnenih voda iščezlog tropskog sveta. Šupljina u tom sloju bila je dubine od oko sedam ili osam stopa, ali

pružala se u beskraj na sve strane i blago strujanje svežeg vazduha u njoj nagoveštavalo je da pripada razgranatom sistemu podzemnih pećina. S gornje i donje strane bila je bogata velikim stalaktitima i stalagmitima, od kojih su se neki susretali i činili oblike nalik stubovima; ali od najveće važnosti bile su bogate naslage ljuštura i kostiju koje su na pojedinim mestima zagušivale prolaz. Isprane bujicama iz neznanih mezozoičkih džungli ogromnih paprati i gljiva i iz tercijarskih šuma sago palmi, lepezastih palmi i primitivnih skrivenosemenica, ove raznorodne kosti sadržale su predstavnike više životinjskih vrsta iz krede i eocena nego što bi i najveći paleontolog mogao da izbroji i klasifikuje za godinu dana. Mekušci, oklopi ljuskara, ribe, vodozemci, reptili, ptice i rani sisari - veliki i mali, znani i neznani. Nikakvo čudo što je Gedni dojurio u logor vičući i ništa čudno što su svi ostali prekinuli ono što su u tom času radili i kroz ciču zimu pojurili kao bez glave do mesta gde je visoki kran označavao novopronađenu kapiju ka tajnama zemljine nutrine i prohujalih eona. Kada je Lejk utažio prvi i najoštriji nalet radoznalosti, nažvrljao je poruku u notes i poslao mladog Moltona da pohita nazad u logor i pošalje je radiom. To je za mene bila prva vest o tom otkriću, i ona je govorila o identifikaciji ranih školjki, o kostima riba košljivica i plakoida, o kostima lavirodonta i tekodonta, o delovima lobanja velikih mososaurusa, kičmenim pršljenovima i oklopima dinosaurusa, zubima i krilenim kostima pterodaktila, ostacima arheopteriksa, zubima miocenske ajkule, lobanjama primitivnih ptica, i lobanjama, kičmenim stubovima i drugim kostima arhajskih sisara kao što su paleoterijumi, ksifodoni, dinocerasi, eohipi, oreodoni i titanoteri. Nije bilo ničega novijeg datuma, kao što su mastodonti, slonovi, prave kamile ili rogati papkari; po tome je Lejk zaključio da su poslednje naslage pristigle tokom doba oligocena i da je ova šupljina boravila u svom sadašnjem isušenom, mrtvom i nepristupačnom stanju najmanje trideset miliona godina. 14 S druge strane, velika zastupljenost veoma ranih oblika života bila je krajnje nesvakidašnja. Iako je krečnjačka formacija, po dokazima kao što su urasli fosili sunđera, zasigurno i nepogrešivo pripadala dobu komanča i ni dan ranije, slobodni delovi u šupljini sadržali su iznenađujuću proporciju organizama za koje se dotad smatralo da tipično pripadaju daleko starijim periodima - uključujući čak i rudimentarne ribe, mekušce i korale iz silurskog i ordovičkog doba. 15 Nametao se neizbežan zaključak da je u ovom delu sveta postojao

izvanredan i neverovatan stepen kontinuiteta života, i to od pre tri stotine miliona godina pa sve do pre samo trideset miliona godina. Naravno, bilo je nemoguće nagađati koliko se ovaj kontinuitet protezao izvan perioda oligocena, kada se ulaz u pećinu zatvorio. U svakom slučaju, nailazak stravičnog leda u pleistocenu 16 , pre nekih petsto hiljada godina - što je bilo tek juče u odnosu na starost ovog udubljenja - mora da je zatro sve one primarne oblike koji su na lokalnom nivou uspeli da požive nešto duže nego drugde. Lejk se nije zadovoljio time da sve ostane na onoj prvoj poruci, već je napisao i odaslao još jedan izveštaj preko snega, sve do logora, pre nego što je Molton uspeo da se vrati. Posle toga Molton je ostao uz radio u jednom od aviona, odašiljući ka meni - i ka Arkamu, radi prenošenja spoljašnjem svetu - učestale dopune koje je slao putem niza glasnika. Oni koji su pratili dnevne novine prisetiće se uzbuđenja koje se stvorilo među ljudima od nauke izveštajima iz popodnevnih izdanja novina toga dana - izveštaja koji su napokon doveli, nakon svih ovih godina, do toga da se organizuje upravo ista ta Starkveder-Murova ekspedicija koju sam ja toliko rad da odvratim od njenih namera. Bolje bi bilo da prenesem te poruke doslovno onako kako ih je Lejk poslao a naš operater u bazi preveo sa njegovih stenografskih skraćenica. „Fauler načinio otkriće od najvećeg značaja u komadima peščara i krečnjaka izbačenim nakon eksplozije. Nekoliko jasnih trouglastih otisaka sa poprečnim brazdama poput onih sa arhajskog škriljca, što dokazuje da je ono što ih je načinilo preživelo od pre oko šesto miliona godina pa do perioda komanča, sa samo umerenim morfološkim promenama i smanjenjem prosečne veličine. Otisci iz doba komanča deluju primitivnije i dekadentnije, ako se tako može reći, od onih drevnijih. Naglasiti značaj ovog otkrića u štampi. Značiće za biologiju ono što je Ajnštajn značio za matematiku i fiziku. Nadovezuje se na moj pređašnji rad i još naglašava njegove zaključke. Čini se da ukazuje na ono što sam i dotad slutio, da je Zemlja doživela čitav jedan ciklus ili više ciklusa organskog života pre onog opšte poznatog, koji počinje sa arheozoičkim jednoćelijskim organizmima. 17 Ovaj prethodni ciklus je evoluirao i specijalizovao se pre milijardu godina, kada je planeta bila mlada i relativno nenastanjiva za bilo kakve oblike života normalne strukture protoplazme. Javlja se

pitanje kada se, gde i kako odigrao ovaj razvitak.” —————————— „Kasnije. Proučavajući izvesne delove skeleta velikih kopnenih i morskih guštera i primitivnih sisara, nalazim nečuvene tragove rana i povreda na strukturi kostiju kakvi se ne mogu pripisati nijednoj poznatoj mesožderskoj, predatorskoj životinji iz ma kog perioda. Postoje dve vrste - ravne, prodorne ubodne rane, i one koje izgledaju kao da su nastale zasecanjem. Jedan ili dva slučaja čisto prerezane kosti. Nema mnogo primeraka sa ovim ranama. Poslao sam u logor po električne lampe. Proširiću oblast istraživanja pod zemljom tako što ću poseći stalaktite.” —————————— „Još malo kasnije. Pronašao sam neobičan komad steatita, dužine oko šest inča i debljine oko jedan i po inč, ni nalik ikakvoj drugoj vidljivoj formaciji. 18 Zelenkaste je boje, ali nema nikakvih indikacija kojima bih ga smestio u neki period. Čudno je gladak i pravilnog oblika. Nalik je petokrakoj zvezdi čiji su vrhovi polomljeni i ima znakove drugih ureza u unutarnjim uglovima i u središnjoj površini. Malo, glatko ulegnuće u središtu nepolomljene površine. Izaziva veliko čuđenje po pitanju izvora i izloženosti vremenu. Verovatno neko nesvakidašnje dejstvo vode na kamen. Kerolu se, uz pomoć lupe, čini da je video dodatne tragove od geološkog značaja. Grupe tačkica u regularnim paternima. Psi su se uznemirili otkako smo počeli s ovim radom i izgleda da naročito mrze ovaj steatit. Moram proveriti ima li neki osobeni miris. Javiću se opet kada se Mils vrati sa svetlom i kad započnemo sa radom u podzemnoj oblasti.” —————————— „10.15 uveče. Važno otkriće. Orendorf i Votkins su, radeći sa svetlom pod zemljom u 9.45 pronašli čudovišni fosil u obliku bureta, potpuno nepoznate prirode; verovatno biljka, osim ako nije nenormalno izrasli primerak nepoznate vrste morskih radijata. 19

Tkivo očigledno očuvano zahvaljujući mineralnim solima. Tvrdo kao štavljena koža, ali na pojedinim mestima zadržana je zapanjujuća gipkost. Tragovi polomljenih delova na krajevima i oko ivica. Šest stopa dugačko s kraja na kraj, tri i po stope u središnjem obimu, sužava se na oko jednu stopu na oba kraja. Poput bureta koje ima pet ispupčenih ivica umesto duga. Bočni prekidi, kao kakvih tankih stabljika, nalaze se na najširem delu usred onih ispupčenja. U udubljenjima između prevoja nalaze se čudne izrasline, nalik češljevima ili krilima, koje se mogu sklopiti i raširiti kao lepeze. Sve su veoma oštećene, sem jednog krila koje se može raširiti na skoro sedam stopa. Raspored svega toga podseća na izvesna čudovišta iz pradrevnih mitova, a naročito na čuvene Starije Stvari iz Nekronomikona. 20 Ova krila izgleda da su bila opnasta, rastegnuta preko žlezdastih cevčica. Nešto što izgleda kao sićušni otvori u cevčicama na vrhovima krila. Na krajevima telo smežurano, teško je proceniti kakva je unutrašnjost ili šta je tu bilo odlomljeno. Moram ovo secirati kad se vratimo u logor. Ne mogu da procenim da li je biljka ili životinja. Mnoge odlike očigledno ukazuju na krajnje primitivnu fazu. Sve radnike sam uposlio da seku stalaktite i da traže još ovakvih primeraka. Pronađeno još kostiju sa tragovima ožiljaka, ali one će morati da sačekaju. Imam nevolje sa psima. Ne podnose ovaj novi pronalazak i verovatno bi ga iskidali na komade da ga ne držimo podalje.” —————————— „11.30 uveče. Pažnja, Dajeru, Pebodi, Daglase. Stvar od najveće - mogao bih reći transcendentne - važnosti. Arkam ovo mora smesta da prenese radio-stanici na Kingsport Hedu. Ona čudna izraslina u obliku bureta je upravo ona arhajska stvar koja je ostavila tragove u kamenu. Mils, Bodro i Fauler pronašli skup od još trinaest takvih na podzemnoj tački četrdeset stopa od otvora. Pomešani sa čudno zaokrugljenim i uobličenim komadima steatita, manjim od onih koje smo ranije našli - zvezdoliki su, ali bez tragova lomljenja, osim na nekim krakovima. Sto se tiče organskih primeraka, osam njih deluje savršeno očuvano, sa svim delovima tela. Sve smo ih izneli na površinu pošto smo prvo pse sklonili podalje. Nikako ne podnose ove stvari. Pažljivo obrati pažnju na opise i ponovi mi ih radi provere tačnosti.

Novine moraju ovo tačno da prenesu. „Ovi predmeti su dugački osam stopa s kraja na kraj. Šest stopa zauzima torzo nalik buretu sa pet prevoja, tri i po stope prečnik na sredini, jedna stopa prečnik na krajevima. Tamnosivi, savitljivi i beskrajno čvrsti. Opnasta krila iste boje, dužine sedam stopa, pronađena sklopljena, u stranu se šire iz useka između prevoja. Opnu na krilima drže cevasti ili žlezdasti materijali, svetlije sive boje, sa otvorima na vrhovima krila. Raširena, krila imaju nejednake, kao nazupčane ivice. U središnjem delu tela, na vrhu svakog od pet vertikalnih prevoja, nalazi se pet sistema svetlosivih savitljivih udova ili pipaka pronađenih čvrsto savijenih uz torzo ali mogu se ispružiti najviše do preko tri stope udalj. Podsećaju na udove primitivnih krinoida. 21 Svaki ima tri inča u promeru, a posle šest inča grana se u pet malih hvatalica, od kojih se svaka, posle osam inča, grana u još po pet malih šiljatih pipaka ili hvatalica, tako da iz svakog velikog ogranka izlazi oko dvadeset i pet pipaka. „Na gornjem delu torza debeli, naduveni vrat svetlije sive boje sa nagoveštajima škrga nosi nešto nalik glavi, žućkasto, sa pet krakova nalik morskoj zvezdi, prekriveno raznobojnim žicastim trepetljikama. Glava debela i naduvena, oko dve stope s kraja na kraj, sa savitljivim žućkastim cevčicama dugim tri inča koje izlaze iz svakog vrha. Prorez tačno u središtu, na vrhu, verovatno pripada disajnom aparatu. Na kraju svake cevčice nalazi se loptasto proširenje sa kojega se povlači žućkasta opna, pri čemu se otkriva staklasta kuglica sa crvenom zenicom, očigledno oko. Pet nešto dužih crvenkastih cevčica kreće iz unutrašnjih uglova zvezdolike glave, i okončava se naduvenim delovima, nalik vrećicama, koje se pod pritiskom otvaraju u nešto nalik zvonu sa najvećim promerom od dva inča, i nanizane su oštrim zubolikim izraštajima. Verovatno usta. Sve ove cevčice, trepetljike i krakovi zvezdolike glave pronađeni su čvrsto sklopljeni nadole; cevi i vrhovi priljubljeni uz debeli vrat i torzo. Savitljivost iznenađujuća uprkos velikoj tvrdoći. „Na donjem delu trupa postoje naizgled slični delovi kao na gornjem, ali sa drugačijim funkcijama. Naduveni svetlosivi pseudovrat, bez nagoveštaja škrga, nosi zelenkastu petokraku

zvezdastu strukturu. Čvrsti, mišićavi udovi dugački četiri stope koji se sužavaju od obima od sedam inča u osnovi do oko dva i po inča na vrhu. Na svakom vrhu nalazi se mali završetak u vidu zelenkastog opnastog trougla sa pet žilica, dugačak osam inča i širok šest inča na širem kraju. Ovo je neka vrsta peraja ili kvazistopala, i ono je ostavilo one tragove u stenama starim između milijarde i 50-60 miliona godina. Iz unutarnjih uglova zvezdastog rasporeda šire se crvenkaste cevčice koje se sužavaju od oko tri inča u osnovi do oko jednog inča na vrhu. Otvori na vrhovima. Svi ovi delovi beskrajno čvrsti i kožasti, ali krajnje savitljivi. Udovi dugi četiri stope sa vrhovima nalik veslima, bez sumnje korišćeni za neku vrstu kretanja, u vodi ili na kopnu. Kada se pomere, ispoljavaju nagoveštaj izrazite mišićavosti. Kada su ove stvari pronađene, sve ove izrasline na njima bile su čvrsto savijene preko kvazivrata i donjeg dela trupa, isto kao izrasline na drugom njegovom kraju. „Ne mogu još uvek zasigurno da ovo pripišem životinjskom ili biljnom carstvu, ali verovatnoća je za sada na strani životinjskog. Verovatno predstavlja neverovatno uznapredovalu evoluciju radijata, bez gubljenja izvesnih primitivnih odlika. Sličnosti sa morskim bodljokošcima su nesumnjive uprkos lokalnim dokazima koji se tome protive. Krilasta struktura zbunjuje u svetlu verovatnog morskog staništa, ali mogla je biti od koristi u kretanju kroz vodu. Simetrija je čudno nalik biljnoj, i nagoveštava suštinski biljnu vertikalnu strukturu, za razliku od životinjske horizontalne. Čudesno rana faza evolucije, čak i pre najprostijih arhajskih protozoa do sada poznatih, sasvim zbunjujuća nagađanja vezana za poreklo ovoga. „Čitavi primerci toliko začudno podsećaju na izvesna stvorenja iz najstarijih mitova da se neizbežnim čini nagoveštaj da su u drevna vremena postojali i izvan Antarktika. Dajer i Pebodi su čitali Nekronomikon i videli su košmarne slike Klarka Eštona Smita 22 zasnovane na tom tekstu, i razumeće kada pomenem Starije Stvari za koje se pretpostavlja da su stvorile svekoliki život na zemlji iz šale ili greškom. Proučavaoci su oduvek verovali da je ova koncepcija zasnovana na morbidno maštovitoj obradi veoma

drevnih tropskih morskih zvezda. Takođe je nalik stvarima iz praistorijskog folklora o kojima je Vilmart govorio - pratiocima kulta Ktulua, itd. 23 „Otvoreno široko polje za proučavanje. Naslage verovatno iz doba krede ili ranog eocena, sudeći po primercima koji se nalaze uz njih. Masivni stalagmiti oformili se iznad njih. Težak je posao izvući ih napolje, ali njihova tvrdoća sprečila je veća oštećenja. Stanje očuvanosti čudesno, očigledno zahvaljujući dejstvu krečnjaka. Do sada ih nije više pronađeno, ali kasnije ćemo nastaviti potragu. Sada sledi posao prenošenja četrnaest krupnih primeraka do logora bez pomoći pasa, koji besno laju i ne možemo ih pustiti u njihovu blizinu. Sa devetoro ljudi - trojica su ostala da čuvaju pse - trebalo bi da prilično dobro možemo da povučemo troje saonica, iako je vetar loš. Moramo uspostaviti avionsku vezu sa zalivom Mekmurdo i započeti prenos materijala. Ali moram secirati jednu od ovih stvari pre nego što se predam počinku. Voleo bih da ovde imam pravu laboratoriju. Dajer bolje da se lupa u čelo što je hteo da spreči moj odlazak na zapad. Prvo najviše planine na svetu, a sada ovo. Ušli smo u istoriju nauke. Čestitam Pebodiju na bušilici koja je otvorila prolaz do pećine. A sada, može li, moliću, Arkam da ponovi moj opis?” —————————— Ono što smo Pebodi i ja osećali primivši ovaj izveštaj bilo je skoro nemoguće opisati, a ni naši sadrugovi nisu mnogo zaostajali za tim oduševljenjem. Mektaj, koji je užurbano preveo nekoliko glavnih deonica još dok su pristizale sa zvrjećeg prijemnika, ispisao je čitavu poruku na osnovu svojih stenografskih beležaka odmah čim se Lejkov operater odjavio. Svi su cenili epohalni istorijski značaj ovog otkrića i ja sam Lejku poslao čestitke čim je operater sa Arkama nama ponovio opisne delove, kako je bilo zahtevano; a moj primer su sledili Šerman iz svoje stanice sa zalihama u zalivu Mekmurdo kao i kapetan Daglas sa Arkama. Kasnije sam, kao vođa ekspedicije, dodao neke primedbe kako bi ih Arkam prosledio spoljašnjem svetu. Naravno, bila je apsurdna sama pomisao na odmor usred ovog uzbuđenja, i moja jedina želja bila je da dospem do Lejkovog logora što je pre moguće. Razočaralo me je kada je poslao poruku da sve snažniji orkanski vetar sa planina onemogućava vazdušno putovanje narednog jutra.

Ali nije prošlo ni punih sat i po, a interesovanje je ponovo naraslo kako bi odagnalo to razočaranje. Lejk je slao još poruka, i kazao da je s potpunim uspehom obavljen transport četrnaest velikih primeraka do logora. Bilo je teško dovući ih, jer te stvari su bile iznenađujuće teške, ali devetorica ljudi obavili su to sasvim glatko. Sada su neki članovi ekipe ubrzano gradili ograđeni prostor za pse na bezbednoj udaljenosti od logora, kako bi se psi tu smestili i lakše hranili. Primerci su bili ostavljeni na čvrstom snegu blizu logora, izuzev jednog kojega je Lejk uzeo da secira grubim alatom. Izgleda da se ovo seciranje pokazalo težim poslom nego što je očekivao, jer uprkos toploti koju je u novoizgrađenom laboratorijskom šatoru proizvodila peć na benzin, naizgled fleksibilno tkivo odabranog primerka - snažnog i netaknutog - nije izgubilo ništa od svoje čvrstine nalik uštavljenoj koži. Lejk se zapitao kako da načini nužne rezove a da tim nasiljem ne načini štetu koja bi poremetila strukturalne finese za kojima je tragao. Istina, imao je još sedam savršeno očuvanih primeraka, ah i to je bio previše mali broj da bi ih uludo protraćio, osim ako se kasnije ne pokaže da pećina sadrži neograničenu zalihu njihovih srodnika. Stoga je uklonio taj primerak i dovukao unutra drugi, koji, mada je imao ostatke zvezdolikih struktura na oba kraja, beše gadno nagnječen i delimično pokidan duž jednog od useka na trupu. Rezultati, koje je hitro odašiljao radiom, bili su uistinu zbunjujući i provokativni. Nikakva delikatnost niti preciznost nisu bili mogući sa instrumentima jedva sposobnim da zaseku tkivo neprikladnim oštricama, ali ono malo što je uspeo da postigne sve nas je ostavilo u stanju zapanjenosti i zbunjenosti. Biologija kakvu poznajemo moraće da bude u potpunosti revidirana, jer ova stvar nije bila proizvod ikakvog rasta ćelija za koji nauka zna. Jedva da je bilo ikakvih mineralizacija u telu, a uprkos starosti od možda četrdeset miliona godina, unutrašnji organi bili su u potpunosti netaknuti. Osobina da bude poput stavljene kože koja se ne raspada i maltene je neuništiva bila je urođeni atribut oblika organizacije ove stvari, i pripadala je nekom pradrevnom ciklusu beskičmenjačke evolucije u potpunosti izvan naših moći nagađanja. Isprva je sve što je Lejk našao bilo suvo, ali kako je u zagrejanom šatoru počelo da se dešava otapanje, naišao je sa nepovređene strane te stvari na organsku vlažnost ogavno neprijatnog vonja. Nije to bila krv već gusta, tamnozelena tečnost koja je, kako izgleda, služila istoj svrsi. Do trenutka u kojem je Lejk dospeo u ovu fazu seciranja, svih trideset i sedam pasa već je bilo odvedeno u još

uvek do kraja nezavršeni koral blizu kampa, ali čak i sa te udaljenosti dali su se u besomučni lavež i krajnju uznemirenost zbog tog oštrog i rasprostranjenog smrada. Daleko od toga da je pomogla pobližem razumevanju tog čudnog stvorenja, ova približna disekcija samo je produbila njegovu misteriju. Sva nagađanja vezana za njegove spoljašnje udove bila su tačna, i na osnovu njih teško bi se moglo dvoumiti oko određenja te stvari kao životinje; ali proučavanje njene unutrašnjosti iznelo je na videlo toliko biljnih odlika da se Lejk našao beznadežno zbunjen. Imalo je sisteme za varenje i krvotok, i odstranjivalo je otpadne materije kroz crvenkaste cevčice u svojoj zvezdastoj osnovi. Površno gledano, moglo bi se pretpostaviti da je disajni sistem koristio kiseonik a ne ugljen-dioksid, a bilo je i sporadičnih pokazatelja o postojanju spremišta za vazduh i metodama da se disanje izokrene sa spoljašnjih otvora na najmanje dva druga potpuno razvijena sistema za disanje - na škrge i na pore. Jasno je da spada u amfibije i da je verovatno prilagođeno za duge periode hibernacije bez vazduha. Vokalni organi deluju prisutni u vezi sa glavnim respiratornim sistemom, ali oni predstavljaju anomalije koje je trenutno nemoguće razrešiti. Artikulisani govor, u smislu izgovaranja slogova, činio se slabo zamislivim, ali je zato sposobnost proizvođenja muzikalnih piskutavih nota izgledala visoko verovatnom. Mišićni sistem bio je gotovo neprirodno razvijen. Nervni sistem je bio toliko složen i visoko razvijen da je to Lejka zapanjilo. Iako u pojedinim aspektima krajnje primitivna i arhajska, ta stvar je imala skup ganglijskih centara i vezivnog tkiva koji je ukazivao na krajnje specijalizovan razvoj. Njen mozak sa pet režnjeva bio je iznenađujuće napredan, a bilo je i tragova senzornog aparata koji se delom služio žičastim trepljama na glavi, a sadržao je faktore tuđinske bilo kojem zemaljskom organizmu. Verovatno je imalo više od pet čula, tako da njegove navike na osnovu postojećih analogija ne mogu da se predvide. Lejk je pomislio da je ono moralo biti stvorenje izoštrene senzitivnosti i suptilno diferenciranih funkcija u svom primordijalnom svetu, umnogome nalik mravima i pčelama danas. Razmnožavalo se kao kriptogame, biljke bez cveta, naročito papratnjače, budući da je imalo kesice sa sporama na vrhovima krila i očigledno se razvijalo iz talusa ili protalijuma. 24 Ali bila bi ludost u ovoj fazi dati ikakvo ime ovoj stvari. Izgledalo je kao bodljokožac sa petozračnom simetrijom, ali jasno je bilo da predstavlja nešto mnogo više od toga. Bilo je delom biljka, ali imalo je

tri četvrtine suštinskih činilaca animalne strukture. Da je bilo morskog porekla jasno su ukazivali njegove simetrične konture i izvesni drugi atributi, a opet, teško je bilo sa sigurnošću tvrditi do kojih je granica bilo adaptirano na život izvan mora. Krila su, naposletku, uporno ukazivala na boravak u vazduhu. Kako je moglo da prođe kroz svoju užasno složenu evoluciju na novorođenoj planeti Zemlji na vreme da ostavi tragove u arhajskim stenama? To je bilo toliko daleko van pameti da je Lejk, u očaju, počeo da se priseća primordijalnih mitova o Velikim Starima koji su dospeli sa zvezda i začeli zemaljski život u šali ili greškom; kao i neobuzdanih govorkanja o kosmičkim stvarima iz dalekog svemira što žive u brdima, o kojima je pričao jedan kolega što se zanimao za folklor, inače sa departmana za engleski jezik i književnost na Miskatoniku. 25 Prirodno, razmotrio je mogućnost da su one predkambrijske tragove ostavili niže-evoluirani daleki preci sadašnjih primeraka, ali brzo je odbacio ovu isuviše prostu teoriju kada je razmotrio napredne strukturalne kvalitete starijih fosila. Ako su neke strukture pokazivale znake dekadencije, bile su to one novije, umesto da pokazuju viši stepen evolucije. Veličina pseudostopala smanjila se a čitava morfologija delovala je grublje i uprošćenije. Povrh toga, nervi i organi koje je upravo pregledao sadržali su nesumnjive nagoveštaje retrogresije od složenijih oblika. Iznenađujuće učestali bili su atrofiram i nepotrebni organi. Sve u svemu, malo toga se moglo razjasniti, i Lejk je opet pribegao mitologiji radi provizornog imena - u šali nazvavši svoje pronalaske „Starijima”. Približno oko 2.30 noću, pošto je odlučio da odloži dalji rad i da se malo odmori, secirane organizme je prekrio ceradom, izašao iz laboratorijskog šatora i proučio netaknute primerke sa obnovljenim interesovanjem. Neprestano antarktičko sunce počelo je pomalo da otapa njihova tkiva, tako da su glaveni vrhovi i cevčice na dva ili tri primerka pokazivale znakove rasklapanja; ali Lejk nije verovao da postoji ikakva neposredna opasnost da dođe do raspadanja na vazduhu čija je temperatura ispod nule. Međutim, primakao ih je još bliže jedne drugima i prekrio ceradom kako bi ih sklonio od direktnih sunčevih zraka. To bi takođe pomoglo da se njihov mogući smrad skrije od pasa, čija je neprijateljska uznemirenost polako postajala veliki problem čak i na njihovoj znatnoj udaljenosti, pa još iza sve viših zidova od snega koje im je povećani broj ljudi užurbano podizao oko zabrana. Morao je da ivice šatorskog krila pritisne teškim blokovima

snega kako bi ga zadržao na mestu pod sve jačom olujom, jer činilo se da sa titanskih planina dopiru ozbiljno žestoki udari. Ranije bojazni vezane za naprasne antarktičke vetrove behu oživljene, a pod Etvudovim nadzorom obavljene su mere predostrožnosti da se sa one strane odakle je duvao vetar snegom ojačaju šatori, novi zabran za pse i grubi zakloni za avione. Potonji zakloni, čija je gradnja velikim snežnim blokovima bila započeta sporadično, u pokojem retkom času slobodnog vremena, nisu bili ni izbliza tako visoki koliko je bilo neophodno, i Lejk je naposletku sve ljude sa njihovih trenutnih obaveza uposlio da pre svega porade na ovome. Bilo je prošlo četiri kada se Lejk napokon spremio da se odjavi i svima nama predložio da upotrebimo isti period za odmor kao i njegova grupa, jednom kad zaštitni zidovi budu još malo podignuti. Putem etra je još malo prijateljski proćaskao sa Pebodijem i ponovio svoje pohvale zaista čudesnim bušilicama koje su mu pomogle da načini ovo otkriće. Etvud je takođe poslao pozdrave i pohvale. Lejku sam uputio tople čestitke i priznao mu da je bio u pravu po pitanju puta na zapad; i svi smo se dogovorili da se ponovo čujemo radiom u deset ujutro. Ako do tada oluja umine, Lejk će poslati jedan avion kako bi preuzeo ekipu iz moje baze. Pred sam počinak odaslao sam poslednju poruku Arkamu, sa instrukcijama da ublaži današnje vesti ka spoljašnjem svetu, jer potpuni detalji delovali su dovoljno preterano da izazovu talas neverice dok se dodatno ne podupru dokazima.

III Verujem da niko od nas nije spavao naročito tvrdo niti bez prekida tog jutra, jer to su sprečavali uzbuđenje zbog Lejkovog otkrića kao i narastajući bes vetra. Toliko su gadni bili njegovi naleti, čak i tu gde smo mi bili, da nismo mogli a da se ne zapitamo koliko li je situacija još gora u Lejkovom logoru, direktno ispod ogromnih i neznanih vrhova koji su te nalete rađali i u svet slali. Mektaj je bio budan u deset i pokušao je, po dogovoru, da dobije Lejka preko radija, ali neki električni poremećaj u uzburkanom vazduhu ka zapadu kao da je sprečavao komunikaciju. Međutim, pošlo nam je za rukom da dobijemo Arkam, i Daglas mi je kazao kako je takođe uzalud pokušavao da dobije Lejka. Nije znao za vetar jer vrlo malo je duvao u zalivu Mekmurdo uprkos njegovoj nesmanjenoj žestini na mestu gde smo mi bili. Tokom čitavog dana svi smo zabrinuto osluškivali i pokušavali u intervalima da dobijemo Lejka, ali ti su pokušaji svi bez razlike bili uzaludni. Oko podneva podivljali vetar sa zapada dojurio je do nas poput stampeda zabrinuvši nas za bezbednost i našeg logora; ali naposletku je uminuo, sa samo kratkotrajnim porastom jačine negde oko dva sata popodne. Posle tri nastali su mir i tišina, a mi smo udvostručili napore da dopremo do Lejka. Znali smo da ima četiri aviona od kojih je svaki opremljen izvanrednim kratkotalasnim radiom, pa stoga nismo mogli da zamislimo bilo kakav uobičajeni nesrećni slučaj koji bi mu u isti mah oštetio svekoliku radio opremu. Uprkos tome, ledena tišina je i dalje trajala, a kada smo pretpostavili deliričnu silinu koju vetar mora da je imao na njegovoj lokaciji nismo mogli a da ne pomislimo na najgore. Do šest sati naša su strahovanja postala snažna i sasvim definitivna, i nakon radio konsultacije sa Daglasom i Torfinsenom odlučio sam da preduzmem korake u pravcu istrage. Peti avion, koji smo ostavili u zalivu Mekmurdo kraj skloništa sa zalihama zajedno sa Šermanom i dvojicom mornara, bio je u dobrom stanju i spreman smesta da poleti; a činilo se da nas je upravo sada zadesio hitan slučaj radi kakvog je i bio tu ostavljen. Dobio sam Šermana preko radija i naredio mu da mi se pridruži sa avionom i dvojicom mornara kod

južne baze što je pre moguće, budući da su vazdušni uslovi delovali kao krajnje povoljni. Onda smo razmotrili ljudstvo koje bi pošlo u ovu istraživačku ekipu i odlučili da ćemo krenuti svi, zajedno sa saonicama i psima koje sam zadržao uz sebe. Čak ni tako veliki teret ne bi bio preteran za jedan od ovih prostranih aviona koje smo radi prevoza teške mašinerije dali da se izrade po našim naročitim zahtevima. S vremena na vreme još uvek bih pokušavao da doprem do Lejka putem radija, ali sasvim bez rezultata. Šerman je, sa mornarima Gunarsenom i Larsenom, poleteo oko pola osam uveče, i tokom leta u nekoliko navrata prijavio povoljne uslove. U našu bazu stigli su u ponoć a svekoliko ljudstvo je smesta krenulo da razmatra naredni korak. Rizičan je posao putovati preko Antarktika u jednom jedinom avionu bez uspostavljenog niza baza na ruti, ali niko se nije ustezao niti dvoumio u vezi sa zadatkom koji se činio sasvim nužnim. Legli smo oko dva časa radi kratkog odmora, nakon nešto preliminarnog utovarivanja aviona, ali bili smo opet na nogama četiri sata kasnije kako bismo dovršili tovarenje i pakovanje. U 7.15 ujutro, dvadeset i petog januara, poleteli smo ka severozapadu sa Mektajem kao pilotom i sa desetoricom ljudi, sedam pasa, jednim saonicama, zalihama goriva i hrane i drugim potrepštinama, uključujući avionsku radio-opremu. Atmosfera je bila čista, prilično mirna, i relativno blage temperature, i nismo očekivah veće probleme u stizanju do geografske dužine i širine koje je Lejk označio kao mesto svog logora. Naše bojazni ticale su se onoga što bismo mogli da pronađemo, ili da ne pronađemo, na kraju našeg putovanja; jer tišina je i dalje bila jedini odgovor na sve pozive upućene logoru. Svaki događaj tokom tog četvoroipočasovnog leta urezao mi se u sećanje zato što je on označio prelomnu tačku u mom životu. On označava početak gubitka, u mojoj pedeset i četvrtoj godini života, sveg onog mira i uravnoteženosti koje normalni um poseduje kroz svoje uobičajeno poimanje spoljašnje Prirode i Prirodnih zakona. Od tada pa nadalje nas desetorica - ali ponajviše student Denfort i ja - imali smo da se suočimo sa grozno naglašenim svetom vrebajućih užasa koje ništa ne može da izbriše iz naših osećanja, i koje bismo radije izbegli da delimo sa ostatkom čovečanstva kad bismo to ikako mogli. Novine su objavile biltene koje smo slali još dok smo bili u avionu, u kojima se govori o našem neprekinutom letu, o naše dve borbe sa jakim vetrovima na velikoj visini, o opažaju probijene

površine tamo gde je Lejk tri dana ranije, usred svoje rute, postavio kran, i o tome kako smo ugledali grupaciju onih čudnih paperjastih snežnih cilindara koje su zapazili Amundsen i Bird kako se valjaju na vetru preko beskrajnih prostranstava zaleđene visoravni. Međutim, došli smo do jedne tačke kada se naša osećanja nikakvim rečima nisu mogla preneti štampi, a kasnije i do tačke na kojoj smo bili prinuđeni da posegnemo za strogom cenzurom. Mornar Larsen je prvi ugledao nazupčani niz kupa i šiljaka nalik veštičjim kapama i njegovi povici nateraše sve na prozore ovog velikog aviona. Uprkos našem brzom letu, dugo im je trebalo da se jasno ukažu, i po tome smo znali da mora da su beskrajno udaljeni i vidljivi samo zbog svoje abnormalne visine. Međutim, malo-pomalo, izdigli su se sumorno na zapadnom nebu dopuštajući nam da razaznamo brojne ogolele, tmurne, crnolike vrhove i da budemo očarani ugođajem fantazije koju su nam nadahnuli kada smo ih videli u crvenkastom antarktičkom svetlu naspram izazovne pozadine sačinjene od svetlucavih oblaka ledene prašine. U celokupnom tom prizoru bilo je upornog, sveprožimajućeg nagoveštaja strahotne tajnovitosti i mogućeg otkrovenja, kao da su ove beživotne, košmarne šiljate kule predstavljale stubove oko vratnica u zabranjene oblasti sna i složenih ponora dalekog vremena, prostora i ultradimenzionalnosti. Nisam se mogao osloboditi utiska da su to nekakve zle stvari - planine ludila čije su padine sa nama suprotne strane gledale na nekakav prokleti, krajnji ambis. Ta uskomešana polusvetleća pozadina od oblaka sadržavala je neizrecive nagoveštaje neke neodređene, eterične onostranosti što prodire daleko izvan ovozemaljskih prostora; i zastrašivala je samim podsećanjem na to koliko je totalno udaljen, izdvojen, opustošen i već čitavim eonima mrtav ovaj stopama neznani i umovima nepojmljivi južni svet. Mladi Denfort je bio taj koji nam je skrenuo pažnju na čudne pravilnosti na višim delovima planinskog profila - pravilnosti kao što su uz litice priljubljeni delovi savršenih kocki koje je Lejk pomenuo u svojim porukama i koje su uistinu opravdavale njegovo poređenje sa snolikim nagoveštajima ruševina primordijalnih hramova na oblacima ovijenim azijskim vrhovima koje je tako suptilno i začudno naslikao Rerih. Bilo je zaista nešto opsesivno rerihovsko u vezi sa čitavim ovim nezemaljskim kontinentom planinskog tajanstva. Osetio sam to u oktobru, kada sam prvi put ugledao Viktorijinu zemlju, a osetio sam to iznova i sada. Osetio sam, takođe, još jedan talas nelagodne svesti o

arhajskim mitološkim sličnostima - o tome koliko je ovo carstvo pošasti uznemirujuće nalikovalo visoravni Leng, po zlu poznatoj u najstarijim spisima. Mitolozi su Leng smeštali u središnju Aziju, ali dugačko je rasno sećanje čoveka - ili njegovih prethodnika - i sasvim je moguće da su izvesne priče dospele iz zemalja i sa planina i hramova strave starijih od Azije i starijih od ljudskog sveta kakav poznajemo. Nekoliko smelih mistika nagoveštavalo je predpleistocensko poreklo fragmentarnih Pnakotičkih rukopisa, i kazivali su da su sledbenici Tsatuge bih isto toliko tuđinski čovečanstvu koliko i sam Tsatuga. Međutim, gde god u prostoru ih vremenu da Leng počiva, svakako to nije oblast u kojoj bih voleo da budem, ma ni da joj priđem, niti mi je prijala blizina sveta koji je oduvek gajio takve ambivalentne i arhajske čudovišnosti poput onih koje je Lejk nedavno pominjao. Tog trenutka zažalih što sam ikada čitao gnusni Nekronomikon i što sam mnogobrojne razgovore vodio sa onim folkloristom Vilmartom sa univerziteta, koji je toliko neprijatnog štiva pročitao. Ovo raspoloženje je nesumnjivo pomoglo da mi još snažnija bude reakcija na bizarnu fatamorganu koja nam se ukazala sa sve blistavijeg zenita dok smo se približavali planinama i počeh da razaznajemo sve učestalije nabore brda u podnožju. Tokom prethodnih nedelja opazio sam na desetine polarnih fatamorgana i neke od njih bile su isto tako začudne i fantastično živopisne kao ova pred nama, ali sadašnja je u sebi sadržala u potpunosti nov i opskuran kvalitet preteče simboličnosti, i ja sam uzdrhtao videvši kipeći lavirint bajoslovnih zidina i kula i minareta što se uznose preko uskomešanih oblaka ledenih čestica nad našim glavama. To je sve proizvodilo učinak kiklopskog grada sa arhitekturom kakvu ne poznaju čovek niti ljudska mašta, sa ogromnim skupinama noćno-crnih građevina što oličavaju čudovišna iskrivljenja geometrijskih zakona i dosežu najgrotesknije krajnosti zloćudne bizarnosti. Videli smo zarubljene kupe, ponekad sa terasama ili sa vertikalnim žljebovima, kao kod frule, na čijim vrhovima su bili valjkasti stubovi ovde-onde mehurasto prošireni a neretko su na vrhu imali krovove od reckavih pločica nalik školjkama; i čudne, isturene građevine poput ploča koje su podsećale na bezbrojne pravougaone ili kružne komade ili su bile u obliku petokrakih zvezda, pri čemu se svaka utapala u onu ispod nje. Bilo je tu spojenih kupa i piramida, od kojih su neke stajale izdvojeno a druge povrh cilindara ili kocki ili na zarubljenim kupama i piramidama, i sa mestimičnim grupacijama od

po pet igličasto šiljatih tornjeva. Sve ove građevine, poput plodova grozničavog delirijuma, bile su međusobno povezane cevastim mostovima što su hitali od jedne ka drugoj na vrtoglavim visinama, a obim koji je sve to nagoveštavalo bio je zastrašujuće opresivan samom svojom divovskom prirodom. Opšti tip fatamorgane nije bio mnogo različit od razuzdanijih obličja koja su opazili i nacrtali sa arktičkog kitolovca Skorzbi 1820. godine, ali na ovom mestu i u ovo vreme, sa ovim mračnim, neznanim planinskim vrhovima što zapanjujuće hitaju nagore, sa onim nepojmljivim otkrićem iz pradrevnog sveta na pameti, i sa tmurnim slutnjama o verovatnoj katastrofi koja je zadesila veći deo naše ekspedicije, svi mi smo u njoj nalazili žig skrivene zloćudnosti i beskrajno zlehude slutnje. Bilo mi je drago kada je fatamorgana počela da se rastače, mada su tokom tog procesa brojne košmarne kule i kupe poprimile privremena iskrivljena obličja koja su bila još mnogo groznija. Pošto se čitava ta iluzija rastopila u uskovitlanom svetlucanju opala, počeli smo opet da gledamo u pravcu tla, i videli da kraj našeg putovanja nije daleko. Neznane planine pred nama vrtoglavo su se izdizale poput zastrašujućih bedema nekakvih divova a njihova začudna pravilnost videla se zapanjujuće jasno čak i bez dvogleda. Sada smo već bili iznad nižih padina u podnožju, i mogli smo da vidimo među snegom, ledom i ogolelim deonicama glavne visoravni par tamnijih tačaka za koje smo pretpostavili da su Lejkov logor i bušotina. Viša brda u podnožju protezala su se nekih pet-šest milja u dalj i stvarala lanac maltene izdvojen od one zastrašujuće linije vrhova viših od Himalaja odmah iza. Na kraju je Roups - student koji je odmenio Mektaja za upravljačem - počeo da usmerava avion naniže ka mračnoj tački s naše leve strane, jer njena je veličina ukazivala da se radi o logoru. Dok je on to činio, Mektaj je radiom odaslao poslednju necenzurisanu poruku koju će spoljašnji svet uopšte dobiti od naše ekspedicije. Naravno, svi su čitali kratke i nezadovoljavajuće biltene vezane za ostatak našeg antarktičkog putešestvija. Nekoliko sati nakon sletanja poslali smo oprezan izveštaj o tragediji koju smo zatekli i nevoljno proglasili da je čitava Lejkova ekipa bila zbrisana stravičnim vetrom od prethodnog dana ili prethodne noći. Jedanaest potvrđenih žrtava, mladi Gedni nestao. Ljudi su nam oprostili na neodređenim detaljima jer su shvatili koliko veliki šok mora da nam je prouzročio ovaj tužni događaj, i poverovali su nam kada smo objasnili da je vetar toliko unakazio ta tela da nije bilo prikladno prevoziti ih odatle. Zapravo,

moram se pohvaliti što smo, čak i usred naših uzburkanih osećanja, potpune zapanjenosti i užasa koji nam je sledio dušu, zaobišli veoma malo istine po pitanju bilo koje pojedinosti. Ogroman značaj počiva u onome što se tada nismo usudili reći - u onome što ni sad ne bih rekao, samo da nema potrebe druge ljude sprečiti da dođu u dodir sa bezimenim užasima. Činjenica je da je vetar načinio užasnu štetu. Da li bi svi oni preživeli tu oluju, čak i da nije bilo one druge stvari, ozbiljno je dovedeno u pitanje. Snaga vetra, a naročito besno uskovitlane čestice leda, mora da su bili izvan bilo čega s čime se naša ekspedicija dotad srela. Jedno avionsko sklonište bilo je gotovo smlavljeno - sva su, kako izgleda, bila ostavljena u nedovršenom i neadekvatno ojačanom stanju, a kran na udaljenoj bušotini bio je sasvim raznet u komade. Nepokriveni metal na avionima na tlu kao i oprema za bušenje bili su do visokog sjaja uglačani vetrom, a dva manja šatora, uprkos zidovima od snega, bila su sravnjena sa tlom. Drvene površine ostavljene udarima vetra bile su česticama leda istačkane i ogoljene od farbe, a svi tragovi putanja u snegu bili su sasvim izbrisani. Takođe je istina da nismo pronašli nijedan od arhajskih bioloških predmeta u stanju koje bi dopustilo da se spolja čitavi iznesu. Jesmo sakupili nešto minerala sa velike razbacane gomile, uključujući nekoliko zelenkastih komadića od steatita čiji su neobična zaobljenost, petokraki oblik i neodređene grupacije tačkica izazvale toliko sumnjivih poređenja; kao i nešto fosilnih kostiju među kojima su se nalazile najtipičnije od onih oštećenih primeraka. Nijedan od pasa nije preživeo budući da je njihov zabran, na brzinu načinjen blizu logora, bio skoro u potpunosti razoren. Možda je to učinio vetar, mada veće rušenje zida na strani prema logoru, koja nije bila na udaru vetra, ukazuje da su tu životinje, pomahnitale od straha, probile sebi put napolje. Sve saonice behu nestale, što smo pokušali da objasnimo time da ih je vetar možda odneo u nepoznatom pravcu. Mašinerija za bušenje i topljenje leda na bušotini bila je toliko oštećena da se tu nije imalo šta spasiti, pa smo je upotrebili da njome zakrčimo taj uznemirujući prolaz ka prošlosti koji je Lejk dinamitom otvorio. Takođe smo u tom logoru ostavili dva aviona koja su pretrpela najveća oštećenja jer u ekipi nas, preživelih, preostala su ukupno samo četiri prava pilota - Šerman, Denfort, Mektaj i Roups - s tim što je Denfort bio suviše uznemirenih nerava da bi mogao da pilotira. Poneli smo nazad sve knjige, naučnu opremu i druge predmete koje smo uspeli da

nađemo, iako je mnogo toga bilo sasvim neobjašnjivo odneto vetrom. Višak šatora i krzana je bio ili nestao ili teško oštećen. Bilo je približno četiri sata popodne, nakon opsežnog kruženja avionom koje nas je uverilo da je Gedni nepovratno nestao, kada smo poslali našu opreznu poruku Arkamu da je prenese dalje; i mislim da smo dobro učinili što smo je sročili smireno, koliko nam je to bilo moguće, i bez previše detalja. Najviše što smo otkrili bilo je uzbuđenje vezano za naše pse, čija se mahnita nelagoda kraj bioloških uzoraka mogla očekivati na osnovu izveštaja sirotog Lejka. Mislim da nismo pomenuli to što su ispoljavali istu takvu nelagodu i kraj onih čudnih zelenkastih kamenova i izvesnih drugih predmeta u toj rasturenoj oblasti, predmeta kao što su naučni instrumenti, avioni i mašinerija kako u logoru tako i na bušotini, čiji su delovi bili razlabavljeni, pomereni, ili drugačije poremećeni vetrovima koji mora da su posedovali izraženu radoznalost i sklonost istraživanju. U vezi sa četrnaest bioloških primeraka bili smo, iz razumljivih razloga, neodređeni. Kazali smo da su oni koje smo pronašli bili oštećeni, ali da je od njih dovoljno preteklo kao dokaz da su Lejkovi opisi bili u potpunosti i sasvim impresivno tačni. Teško je bilo iz ove stvari kriti naše lične emocije - a nismo ni pominjali brojeve niti kako smo tačno zatekli one koje smo pronašli. Do tog trenutka već smo bili odlučili da ne prenosimo ništa što bi moglo nagovestiti da su Lejkovi ljudi izgubili razum, jer svakako je delovalo kao čisto ludilo kada smo pronašli šest oštećenih čudovišta pažljivo sahranjenih u uspravnom položaju u grobovima dubokim devet stopa ispod petokrakih humki istačkanih u istovetnim grupacijama kao na onim čudnim zelenkastim kamenovima iskopanim iz vremena mezozoika i tercijara. Osam savršeno očuvanih primeraka koje je Lejk pomenuo kao da je vetar sasvim oduvao. Takođe, bili smo pažljivi da ne uznemirimo opštu javnost i zato smo Denfort i ja malo toga rekli o jezovitom putovanju preko planina obavljenom narednog dana. Činjenica je da je samo avion krajnje olakšan mogao da pređe preko lanca takve visine, što je to izviđanje milosrdno ograničilo samo na nas dvojicu. Po našem povratku, u jedan čas posle ponoći, Denfort je bio na ivici histerije, ali je uložio zavidan napor da zadrži privid neuzbuđenosti. Nije bilo potrebno ubeđivati ga da nikome ne pokazuje naše skice i druge stvari koje smo doneli u džepovima i da drugima ne kazuje više od onoga što smo se dogovorili da ćemo preneti spoljašnjem svetu, kao i da sakrijemo filmove iz naših

kamera kako bismo ih kasnije privatno razvili; stoga će ovaj deo moje priče koji sledi biti isto tako nov za Pebodija, Mektaja, Roupsa, Šermana i ostale kao što će biti za svet uopšte. Zaista, Denfort još bolje od mene drži jezik za zubima - jer on je video, ili bar misli da je video, jednu stvar koju nije hteo da kaže čak ni meni. Kao što je svima poznato, naš izveštaj je sadržao priču o teškom usponu, uzgred potvrdivši Lejkovo mišljenje da su veliki vrhovi načinjeni od arhajskog škriljca i drugih veoma primarnih slojeva nepromenjenih barem od srednjeg perioda komanča; zatim je tu bio konvencionalni komentar o pravilnosti priljubljenih formacija kocaka i bedema, praćen procenom da otvori pećina ukazuju na vodom rastočene krečnjačke žile i pretpostavkom da bi izvesne padine i prevoji iskusnim planinarima mogli dopustiti penjanje i prelaz čitavog lanca. Na kraju je bila opaska da tajanstvena druga strana krije uzvišenu i beskrajnu nadvisoravan isto tako pradrevnu i nepromenjenu kao i same planine - na visini od dvadeset hiljada stopa, sa grotesknim stenovitim formacijama koje izbijaju iz tankog ledenog sloja i sa niskim postepenim brdima u podnožju koja se nalaze između površine visoravni i strmih uzvisina najviših vrhova. Ovi podaci su u svakom pogledu istiniti, barem to koliko se njima kazuje, i oni su u potpunosti zadovoljili ljude u logoru. Naše šesnaestočasovno odsustvo - što je predstavljalo duže vreme nego što je zahtevao najavljeni program sačinjen od letenja, ateriranja, osmatranja i izviđanja, i sakupljanja uzoraka stena - pripisali smo podužoj navali nepovoljnih, vetrovitih uslova za letenje, i istinito preneli detalje našeg sletanja na padinama s druge strane. Na svu sreću, naša priča je zvučala dovoljno realistično i prozaično da nikoga drugog ne dovede u iskušenje da oponaša naš let. Da je neko to pokušao, upotrebio bih svako svoje umeće ubeđivanja da ih zaustavim - a ne mogu ni da zamislim šta bi Denfort uradio. Dok smo mi bili van logora, Pebodi, Šerman, Roups, Mektaj i Vilijamson su marljivo i užurbano radili na dva najbolja Lejkova aviona, opremajući ih za ponovno korišćenje uprkos tome što su im letački mehanizmi bili na neshvatljiv način oštećeni. Odlučili smo da sve avione natovarimo idućeg jutra i da što je pre moguće krenemo nazad u svoju staru bazu. Iako je to indirektna ruta, bio je to najbezbedniji put da se probijemo do zaliva Mekmurdo, jer pravolinijski let preko u potpunosti nepoznatih deonica eonima mrtvog kontinenta sadržao bi mnoge dodatne rizike. Dalje istraživanje

teško da bi bilo celishodno u svetlu našeg tragičnog desetkovanja i upropaštene mašinerije za bušenje, a sumnje i užasi oko nas - koje nismo otkrili javnosti - naveli su nas da poželimo samo da pobegnemo iz ovog južnog sveta pustoši i sumornog bezumlja najbrže što možemo. Kao što javnost zna, naš povratak u svet bio je obavljen bez daljih katastrofa. Svi avioni dosegli su staru bazu uveče narednog dana - dvadeset i sedmog januara - nakon brzog neprekinutog leta, a dvadeset i osmog smo u dva poteza došli do zaliva Mekmurdo, pri čemu je jedna pauza bila veoma kratka, izazvana manjim kvarom na volanu nastalim zbog pomahnitalog vetra preko ledene pustinje, nakon što smo se udaljili od velike visoravni. Za pet dana od tada i Arkam i Miskatonik, sa svim stvarima natovarenim i svim ljudima ukrcanim, ljuljali su se na talasima sve dalje od oblasti leda i kretali se uz Rosovo more dok su nam se planine Viktorijine zemlje rugale nadnoseći se ka zapadu naspram uskovitlanog antarktičkog neba i pretvarale zavijanje vetra u zvukove sviranja frule širokog opsega koji su mi smesta sledili dušu. Manje od dve nedelje potom ostavili smo i poslednje nagoveštaje polarne zemlje za nama i zahvaljivali nebesima što smo umakli tom ukletom i prokletom carstvu u kojem su se život i smrt kao i prostor i vreme međusobno srodili na crn i bogohulan način u neznanim epohama otkad je materija po prvi put uzdrhtala i zaplivala po jedva ohlađenoj zemljinoj kori. Od našeg povratka svi smo neprestano radili na tome da ljude odvraćamo od daljeg istraživanja Antarktika, a određene sumnje i nagađanja smo sa sjajnim osećajem za jedinstvo i vernost zadržali za sebe. Čak i mladi Denfort, koji je doživeo nervi slom, nije poklekao niti se izbrbljao svojim doktorima - zaista, kao što već rekoh, postoji jedna stvar koju misli da je jedino on opazio, a koju čak ni meni ne želi da otkrije, mada ja verujem da bi njegovom mentalnom stanju pomoglo ako bi pristao da to učini. Ta stvar mogla bi da objasni i olakša mnogo toga, iako ona, sama po sebi, teško da je nešto više od halucinantne posledice nekog prethodnog šoka. To je utisak koji sam stekao nakon onih retkih momenata nepažnje kada krene da mi šapuće neke nepovezane stvari - stvari koje, zatim, žestoko poriče istog časa kada iznova povrati samokontrolu. Težak će biti posao odvratiti druge od velikog belog juga, i ponešto od naših napora moglo bi zapravo da naudi cilju time što bi privuklo pažnju radoznalaca voljnih da krenu u istraživanje. Mogli smo znati od samog početka da je ljudska radoznalost neuništiva i da bi rezultati

koje smo obznanili bili sasvim dovoljni da nagnaju druge da krenu dalje u istu onu vekovnu potragu za nepoznatim. Lejkovi izveštaji o onim biološkim čudovišnostima do krajnjih granica su potpirili strasti prirodnjaka i paleontologa, mada smo mi bili dovoljno razumni da ne pokazujemo delove tela koje smo uzeli sa sahranjenih primeraka, niti naše fotografije tih primeraka onako kako su bili pronađeni. Takođe smo se suzdržali od pokazivanja onih čudno oštećenih kostiju i zelenkastih kamenova od steatita, dok smo Denfort i ja strogo pazili da za sebe zadržimo fotografije koje smo načinili na onoj nadvisoravni s druge strane planinskog lanca, kao i zgužvane stvari koje smo ispravili, proučili ispunjeni stravom, i doneli u našim džepovima. Ali sada se uveliko organizuje Starkveder-Murova ekspedicija, i to sa ambicijama koje daleko prevazilaze ono što smo mi bili pokušali. Ako ih ne odvratimo od te namere, oni će dospeti do najdublje srži Antarktika i rastapaće i bušiće tamo sve dok na površinu ne iznesu ono što bi moglo da okonča svet kakav poznajemo. I zato napokon moram da prekinem sa svakim suzdržavanjem i okolišanjem - čak i po pitanju one krajnje bezimene stvari onostran planina ludila.

IV Samo se sa ogromnim oklevanjem i gnušanjem vraćam u svom sećanju na Lejkov logor i na ono što smo tamo zaista zatekli - kao i na onu drugu stvar onostran zastrašujućeg planinskog zida. U neprestanom sam iskušenju da zaobiđem detalje i pustim nagoveštaje da stoje umesto pravih činjenica i neizbežnih dedukcija. Nadam se da sam do sada već dovoljno rekao kako bih mogao da kratko i glatko pređem preko ostatka; to jest, preko ostatka priče o užasu u tom logoru. Pričao sam već o terenu razrovanom snažnim vetrovima, o oštećenim skloništima, o razbacanoj mašineriji, o raznolikim nelagodnostima koje su naši psi osećali, o nestalim saonicama i drugim predmetima, o smrtima ljudi i pasa, o Gednijevom nestanku, i o šest bezumno sahranjenih bioloških primeraka neobično čvrste građe uprkos strukturalnim povredama, iz sveta koji je već četrdeset miliona godina mrtav. Ne sećam se da li sam pomenuo da smo nakon provere psećih leševa ustanovili da jedan pas nedostaje. Nismo o tome mnogo razmišljali sve do mnogo kasnije - zapravo, samo smo Denfort i ja na to uopšte i pomislili. Glavne stvari koje sam do sada zadržao za sebe vezane su za mrtva tela i za izvesne suptilne detalje koji mogu ali i ne moraju pružiti grozomorno i neverovatno objašnjenje za ono što inače deluje kao haos. U ono vreme trudio sam se da ljudima odvraćam misli sa tih tema, jer bilo je mnogo jednostavnije - mnogo normalnije - sve pripisati naprasnom izlivu bezumlja nekog člana Lejkove grupe. Sudeći po onome što se moglo videti, taj demonski planinski vetar mora da je bio dovoljan da izludi svakog čoveka koji bi se zatekao u ovom središtu svekolikog ovozemaljskog tajanstva i pustoši. Vrhovna abnormalnost je, svakako, bilo stanje u kojem smo pronašli tela - ljudska kao i pseća. Sva su ona učestvovala u nekoj užasnoj vrsti borbe i bila su pokidana i unakažena na đavolske i sveukupno neobjašnjive načine. U svim slučajevima smrt je, koliko smo to mogli da utvrdimo, nastupila od neke vrste zadavljenosti ili zasecanja tela. Psi su očigledno izazvali taj problem jer je stanje njihovog slabo sagrađenog zabrana ukazivalo na to da su nasilno

provalili iznutra. Taj zabran nalazio se na izvesnoj udaljenosti od logora zbog mržnje koju su te životinje osećale prema onim paklenim arhajskim organizmima, ali izgleda da je ta predostrožnost bila uzaludna. Kada su ih ostavili same na tom čudovišnom vetru iza onih krhkih zidova, pa još nedovoljno visokih, psi mora da su izjurili kao u stampedu - da li zbog samog vetra ili zbog nekog tananog, ali sve jačeg smrada koji se osećao iz onih košmarnih primeraka, nije se moglo sa sigurnošću reći. Oni primerci bili su, naravno, pokriveni šatorskim krilima, pa opet, nisko antarktičko sunce neprestano je obasjavalo to platno, a Lejk je bio pomenuo da je sunčeva toplota delovala tako da se čudesno čvrsto i tvrdo tkivo tih stvari opuštalo i nadimalo. Možda je vetar strgao platno sa tih stvari i razbacao ih uokolo na takav način da su im olfaktorni kvaliteti postali izraženi uprkos njihovoj neverovatnoj drevnosti. Ali, šta god da se desilo, bilo je to sasvim dovoljno grozno i odvratno. Možda bi najbolje bilo da svoju gadljivost sklonim u stranu i napokon saopštim ono najgore - iako kategorički iskazujem mišljenje, zasnovano na onome što sam video iz prve ruke i na najstrožim zaključcima kako mojim tako i Denfortovim, da Gedni, koji se u tom trenutku vodio kao nestao, ni na koji način nije bio odgovoran za ogavne strahote koje smo pronašli. Rekao sam da su tela bila stravično unakažena. Sada moram dodati da su neka bila zasečena i komadana na najčudniji, hladnokrvan i sasvim neljudski način. Isto je bilo sa psima i ljudima. Svim telima koja su bila zdravija i mesnatija, bila ona četvoronožna ili dvonožna, čvršće celine tkiva bile su isečene i izvađene, kao od strane kakvog marljivog kasapina; a oko njih su se nalazile čudne gomilice soli - uzete iz provaljenih sanduka sa zalihama u avionima - koje su prizivale najužasnije asocijacije. To se odigralo u jednom od onih grubih avionskih skloništa odakle je avion bio izvučen a naknadni vetrovi izbrisali su svaki trag koji bi mogao poslužiti za neku iole ubedljivu teoriju. Razbacani komadi odeće, grubo sasečeni sa ljudskih subjekata, nisu ni na šta ukazivali. Beskorisno je pominjati neodređeni utisak vezan za izvesne nejasne tragove stopala u snegu, u jednom zaklonjenom ćošku ruiniranog skloništa - jer ti tragovi nisu se uopšte ticali ljudskih otisaka već su očigledno bili pomešani sa svim onim pričama o otiscima fosila koje je siroti Lejk slao tokom prethodnih nedelja. Čovek ne srne sebi da pušta mašti na volju u podnožju onih visoko izdignutih planina ludila. Kao što sam već rekao, pokazalo se da su Gedni i jedan pas nestali.

Kada smo stigli u to užasno sklonište, nedostajala su dva čoveka i dva psa, ali relativno neoštećeni šator za disekciju, u koji smo ušli nakon istraživanja čudovišnih grobova, imao je šta da nam otkrije. Nije bio onakav kakvog ga je Lejk bio ostavio, jer pokriveni delovi primordijalne čudovišnosti bili su uklonjeni sa improvizovanog stola. Zaista, dotad smo već bili shvatili kako je jedna od šest nepotpunih i sumanuto sahranjenih stvari koje smo pronašli - ona sa tragovima naročito gnusnog smrada - bila upravo ona sačinjena od delova stvorenja koje je Lejk pokušao da analizira. Na tom laboratorijskom stolu i oko njega bile su razbacane druge stvari, i nije nam trebalo dugo da pogodimo da su to pažljivo, mada čudno i nestručno, secirani delovi jednog čoveka i jednog psa. Poštedeću osećanja preživelih time što neću pominjati ime nesrećnog čoveka. Lejkovi anatomski instrumenti nestali su, ali vidljivi behu tragovi da su bili pažljivo očišćeni. Šporet na gorivo takođe je nestao, mada smo oko mesta gde je stajao pronašli neobičnu gomilu šibica. Sahranili smo čovečje delove tela kraj ostale desetorice, a pseće delove sa ostalih trideset i pet pasa. Što se tiče nesvakidašnjih fleka na laboratorijskom stolu i na nabacanim, grubo prelistanim ilustrovanim knjigama u blizini, bili smo previše zapanjeni kako bismo o tome išta nagađali. Najgori deo užasa u tom kampu sastojao se od goreopisanog, ali neke druge stvari bile su podjednako zbunjujuće. Nikakvim razumnim pretpostavkama nije se mogao objasniti Gednijev nestanak, a zajedno s njim iščezli su i jedan pas, osam neoštećenih bioloških primeraka, tri saonice i izvesni instrumenti, ilustrovane knjige iz oblasti tehnike i nauke, materijal za pisanje, električne lampe, baterije, hrana i gorivo, aparatura za grejanje, rezervni šatori, krznena odela i tome slično. Ista neobjašnjivost važila je za mrlje od mastila nejednakih ivica na izvesnim komadima papira, kao i za tragove čudnog tuđinskog petljanja i eksperimentisanja oko aviona i svih drugih mehaničkih sprava, kako u logoru tako i na bušotini. Psi su se užasavali ove neobično rasklimatane mašinerije. Osim toga, treba pomenuti i provaljenu ostavu za hranu, nestanak izvesnih namirnica i, što je naročito padalo u oči, smešnu gomilu konzervi otvorenih na najneverovatnije načine i na najmanje podesnim mestima. Veliki broj razbacanih šibica, netaknutih, polomljenih i upotrebljenih, predstavljao je još jednu manju zagonetku, baš kao i dva ili tri šatorska platna i krznene bunde koje smo pronašli odbačene na tlu, sa sasvim naročitim i nesvakidašnjim prorezima, načinjenim, kako izgleda, u

neveštim pokušajima da se nekako prilagode nepojmljivo čemu. Mrcvarenje ljudskih i psećih tela kao i sumanuto sahranjivanje oštećenih arhajskih primeraka kao da su sveukupno pripadali ovom raspadu i bezumlju. Imajući na umu mogućnost da se desi nešto upravo poput sadašnjih najava, pažljivo smo fotografisali sve glavne dokaze luđačkog nereda u logoru i upotrebićemo te fotografije kako bismo osnažili molbe da se spreči polazak planirane ekspedicije Starkvedera i Mura. Naš prvi čin nakon što smo pronašli tela u skloništu bio je da fotografišemo i otvorimo niz bezumnih grobova sa petokrakim snežnim humkama. Nismo mogli ne primetiti sličnost ovih čudovišnih humki i njihovih skupina grupisanih tačkica sa izgledom neobičnih zelenkastih kamenova koje je opisivao siroti Lejk; a kada smo naišli na neke od tih komada steatita na velikoj gomili minerala, otkrili smo da je sličnost uistinu bila velika. Uopšteno, čitava ta formacija, da bude sasvim jasno, grozomorno je podsećala na glavu u obliku morske zvezde kakvu su imala ona arhajska stvorenja, i svi smo se složili da ova sličnost mora da je snažno delovala na ionako već osetljive umove Lejkove iscrpljene grupe. Kada smo po prvi put ugledali te sahranjene entitete bio je to prizor koji nam se urezao u pamćenje, a Pebodijevu i moju maštu odaslao je u daleku prošlost, u pravcu zastrašujućih primordijalnih mitova o kojima smo čitali i slušali. Svi smo se složili da su sam taj prizor kao i produženo prisustvo onih stvari svakako delali u sadejstvu sa pritiskajućom polarnom samotnošću i demonskim planinskim vetrom, a krajnji rezultat bio je da su ljudi Lejkove grupe izgubili razum. Jer upravo je ludilo - sa središtem u Gedniju kao jedinom možda preživelom akteru - bilo objašnjenje koje su svi spontano prihvatili, barem što se tiče naglas izgovorenog; ali ja neću biti tako naivan da poreknem kako je svako od nas možda u sebi gajio neobuzdana nagađanja koja mu je zdrav razum branio da u potpunosti izrekne. Šerman, Pebodi i Mektaj su tog popodneva obavili iscrpne avionske letove preko čitave okolne teritorije, osmatrajući horizont dvogledima u potrazi za Gednijem i raznim drugim nestalim stvarima; ali ništa se nije ukazalo na svetlosti dana. Ta družina je raportirala da se titanski granični lanac proteže u beskraj, i ulevo i udesno, bez većeg smanjenja visine ili masivnosti građe. Međutim, na nekim od vrhova, pravougaone formacije u obliku kocki i bedema bile su smelije i učestalije, i time su još više fantastično podsećale na ruševine sa

azijskih planina koje je slikao Rerih. Raspored tajanstvenih pećinskih otvora na crnim i od snega ogolelim vrhovima činio se prilično pravilan, koliko se okom lanac mogao ispratiti. Uprkos svim preovladavajućim užasima, u nama je ipak preostalo dovoljno učenjačkog žara i sklonosti avanturi da se zapitamo šta se krije u neznanom carstvu onostran onih tajanstvenih planina. Kao što je bilo rečeno i u našim opreznim porukama, otišli smo na počinak u ponoć, nakon dana ispunjenog užasom i zbunjenošću, ali ne i bez okvirnog plana da se preko planinskog lanca izvede jedan ili više letova olakšanim avionom sa kamerom za slikanje iz vazduha i sa geološkom opremom, počev od narednog jutra. Bilo je odlučeno da Denfort i ja to prvi okušamo, i probudili smo se u sedam sati ujutro s planom da rano krenemo; mada su nam snažni vetrovi - koje smo pomenuli u kratkom izveštaju spoljašnjem svetu - odložili polazak do negde oko devet sati. Već sam ponovio neutralnu i svedenu verziju priče koju smo izneli ljudima u logoru i preneli je zatim u spoljni svet, po povratku nazad, šesnaest časova kasnije. Moja je stravična dužnost da sada ovaj izveštaj ojačam tako što ću popuniti milosrdno načinjene praznine nagoveštajima onoga što smo zaista videli u tom skrivenom prekoplaninskom svetu - nagoveštaje otkrovenja koja su naposletku Denforta dovele do nervnog sloma. Voleo bih kad bi on dodao stvarno iskrenu reč ili dve o stvari koju veruje da je jedino on opazio - iako je to najverovatnije bila samo nervna opsena - a koja je bila poslednja kap što mu je prelila čašu i smestila ga tamo gde i sad obitava; ali on to čvrsto odbija. Sve što mogu jeste da ponovim njegova docnija nepovezana šaputanja o onome što ga je nateralo da zavrišti dok je avion jurio nazad kroz vetrovima šibani planinski prolaz nakon stvarnog i opipljivog šoka koji smo prethodno zajedno doživeli. To će biti moja poslednja reč. Ako jasni pokazatelji prežitka užasa iz praistorije u ovome što ću razotkriti ne budu dovoljni da odvrate druge od petljanja po unutrašnjim zonama Antarktika - ili barem od čeprkanja previše duboko ispod površine te krajnje pustare zabranjenih tajni i eonima proklete opustošenosti - odgovornost za neiskaziva i možda neizmerna zla neće biti na meni. Denfort i ja smo proučili beleške koje je Pebodi načinio u svom popodnevnom letu i proverili putem sekstanta, pa smo izračunali da se najniži dostupni prolaz u planinskom lancu nalazi negde malo udesno od nas, vidljiv iz logora, na oko dvadeset i tri ili dvadeset i četiri hiljade stopa nadmorske visine. Sa te tačke, dakle, zaputili smo se olakšanim

avionom i poleteli put otkrića. Sam logor, na padinama koje su se izdizale sa velike kontinentalne visoravni, nalazio se na oko dvanaest hiljada stopa nadmorske visine, pa stoga prava razlika u visini na koju smo se popeli nije bila tako velika kako bi se moglo činiti. Uprkos tome, bili smo snažno svesni razređenog vazduha i intenzivne hladnoće dok smo se uspinjali, jer smo zbog uslova vidljivosti morali da prozore kabine ostavimo otvorenim. Podrazumeva se, bili smo odeveni u naša najmasivnija krzna. Dok smo se približavali pretećim vrhuncima, mračnim i zlokobnim iznad linije snega punog leđnih procepa i glečera, primećivali smo sve više i više onih čudno pravilnih formacija priljubljenih uz padine, i iznova pomislili na čudne azijske slike Nikolaja Reriha. Drevni, vetrovima izjedeni slojevi stena u potpunosti su potvrdili sve Lejkove izveštaje i ukazivali na to da su se ovi prastari vrhovi isto ovako kao danas izdizali poput tornjeva još u zaprepašćujuće ranom dobu zemljine istorije - možda pre pedeset miliona godina. Koliko su tada još više sezali u visinu, bilo je uzaludno nagađati, ali sve u vezi sa ovim čudnim regionom ukazivalo je na opskurne atmosferske uticaje koji nepovoljno deluju na bilo kakvu promenu i kao da su proračunati da uspore uobičajene klimatske procese erozije stena. Ali ono što nas je najviše fasciniralo i uznemirilo na tim planinskim padinama bile su skupine pravilnih kocki, bedema i pećinskih otvora. Proučavao sam ih dvogledom i načinio fotografske snimke iz vazduha dok je Denfort vozio, a povremeno sam ga odmenjivao za upravljačem - iako je moje pilotiranje bilo na čisto amaterskom nivou - kako bih mu omogućio da upotrebi dvogled. Lako smo mogli videti da su te stvari pretežno bile načinjene od laganog arhajskog kvarcita, ni nalik bilo kojoj drugoj formaciji koja se mogla opaziti na širokim prostranstvima padina; a pravilnost njihovih oblika bila je toliko ekstremna i začudna da siroti Lejk to jedva da nam je i nagovestio. Kao što je i on rekao, ivice su im bile odronjene i zaokružene nebrojenim eonima dejstva surove klime, ali neprirodna tvrdoća i čvrstina materijala spasili su ih od toga da budu potpuno izbrisani. Mnogi delovi, naročito oni najbliži padinama, činili su se identičnim sa okolnom površinom stena. Čitav taj raspored izgledao je poput ruševina Maču Pikčua u Andima ili primordijalnih temelj-zidova Kiša koje je iskopala ekspedicija Oksforda i Fildovog muzeja 1929. godine 26 , a i Denfort i ja smo povremeno imali onaj utisak izdvojenih kiklopskih blokova koji je Lejk bio pripisao svom kopilotu, Kerolu. Kako objasniti