U planinama ludila - H. P. Lovecraft

Ne nadam se da ću doći do prave predstave o užasima i strahovima sadržanim u tim odjecima, jer sva osećanja zavise od nečeg neopipljivog, u ovom slučaju od pseudosećanja. Kao što sam već rekao, istraživanje koje sam sproveo pružilo mi je odbranu od ovih osećanja u obliku racionalnih objašnjenja zasnovanih na psihologiji. Zaštitni faktor pojačan je i tananim dodirom navikavanja koje donosi vreme. Ali uprkos svemu tome, neshvatljivi, podli strah vratio bi se s vremena na vreme. Međutim, nikad me više nije obuzeo kao ranije. Posle 1922. vodio sam sasvim normalan život ispunjen radom i razonodom. Nakon nekoliko godina, palo mi je na pamet da bi trebalo sažeti moje iskustvo, zajedno sa opisom sličnih slučajeva i narodnim verovanjima vezanim za temu, i objaviti ih, kako bi bili od koristi nekim budućim istraživačima. Stoga sam pripremio niz članaka koji su ukratko obradili čitavu tematiku. Ilustrovao sam ih grubim skicama nekih obličja, scena, dekorativnih motiva i hijeroglifa koje sam zapamtio iz snova. Objavljeni su u Žurnalu Američkog udruženja psihologa tokom 1928. i 1929, ali nisu privukli preveliku pažnju. 35 Ja sam u međuvremenu nastavio brižno da beležim snove, iako je hrpa beležaka postala neprijatno velika. 10. jula 1934. Udruženje psihologa mi je prosledilo pismo koje je otvorilo poslednju, najgoru etapu čitave ove muke. Poštanski pečat je nosio oznaku Pilbara u zapadnoj Australiji, a pismo je potpisao, kako sam saznao pošto sam se raspitao, rudarski inženjer na dobrom glasu. U koverti su su nalazile i veoma čudnovate fotografije. Priložiću ceo tekst pisma i ne verujem da će se naći neko ko neće shvatiti kakav efekat su njegov sadržaj i fotografije imali na mene. Bio sam zapanjen, nisam verovao šta vidim. Oduvek sam mislio da postoji određeni stepen istine iza legendi koje su uticale na moje snove, ali ništa nije moglo da me pripremi na otkriće opipljivih ostataka neizmerno udaljenog, izgubljenog sveta. Najteže mi je bilo da prihvatim fotografije - ovde, usred hladne, neosporne realnosti, ispred pozadine od peska, nalazili su se istrošeni, izlizani kameni blokovi, pomalo konveksnih vrhova i konkavnih dna koji su govorili sami za sebe. Pažljivo proučavanje fotografija pod lupom otkrilo je, među svim naprslinama i ogrebotinama, tragove onih krupnih, krivolinijskih crteža, kao i poneki hijeroglif čiji mi je značaj bio toliko grozan. Ali evo teksta pisma, ono sve govori. Ulica Dampier br. 49,

Pilbara, zapadna Australija, 18. maja 1934. Prof. N. V. Pizli, Preko Am. udruženje psihologa, 41. Istočna ulica br. 30, Grad Njujork, SAD Poštovani gospodine, na osnovu razgovora sa dr E. M. Bojlom iz Perta i Vaših novinskih članaka koje mi je poslao, zaključio sam da bi bilo poželjno da Vas uputim u ono što sam video u Velikoj peščanoj pustinji, istočno od našeg rudnika zlata. Reklo bi se da sam naišao na nešto veoma važno, sa aspekta čudnovatih legendi o drevnim gradovima od ogromnih kamenih blokova i hijeroglifima koje ste opisali. Ovdašnji crnci su oduvek puni priča o „velikom kamenju sa oznakama”, a rekao bih i da ih se plaše. Na neki način ih vezuju za svoje legende o Budaiju, divovskom starcu koji već vekovima spava pod zemljom, sa glavom oslonjenom na ruku, a koji će se jednog dana probuditi i proždrati čitav svet. 36 Ovde postoje i neke veoma stare, skoro zaboravljene priče o ogromnim podzemnim građevinama od velikih kamenih ploča, sa prolazima koji vode u podzemlje, u kojima su se dogodile neke užasne stvari. Crnci tvrde kako je jednom prilikom grupa ratnika bežeći iz borbe sišla u jedan od tih prolaza i nikada se nisu vratili, ali je ubrzo nakon toga zastrašujući vetar počeo da duva iz rupe u kojoj su nestali. Ipak, obično nema mnogo istine u onome što ovi domoroci govore. Ali ja imam da Vam kažem mnogo više od ovoga. Kada sam pre dve godine krenuo u obilazak predela nekih petsto milja istočno od rudnika, nabasao sam na gomilu čudnovatih komada isklesanog kamenja, veličine tri puta dve puta dve stope, poprilično uništenog erozijom. Simbole o kojima su domoroci govorili nisam uspeo da vidim iz prve, ali pažljivim proučavanjem otkrio sam određene duboko urezane linije. Bili su to neobični crteži, upravo onakvi kako su crnci pokušali da ih opišu. Pretpostavljam da je bilo nekih trideset do četrdeset blokova, od kojih su neki bili delimično zatrpani peskom, a svi zajedno nalazili su se u krugu površine otprilike četvrt milje u prečniku.

Pošto sam ugledao prve, odmah sam potražio još, a zatim sam instrumentima pažljivo premerio lokaciju. Fotografisao sam 10 ili 12 tipičnih, priložio sam Vam kopije. Sve podatke i slike sam predao vladi u Pertu, ali oni nisu učinili ništa. Naknadno sam upoznao dr Bojla koji je pročitao Vaše članke u Žurnalu Američkog udruženja psihologa, a kome sam u nekom trenutku pomenuo svoje otkriće. Veoma se zainteresovao, čak uzbudio kada sam mu pokazao fotografije, rekavši mi da kamenje i simboli na njemu nalikuju onom koje ste Vi sanjali i čije ste opise pronašli u legendama. Imao je nameru da Vam piše, ali su ga druge obaveze omele. U međuvremenu mi je poslao većinu novina u kojima su se nalazili Vaši članci, iz kojih sam odmah utvrdio, na osnovu Vaših crteža i opisa, da je kamenje koje sam ja otkrio od iste vrste. I sami se možete uveriti iz fotografija koje sam Vam poslao. Naknadno će Vam se javiti i dr Boji lično. Pretpostavljam da će ovo za Vas biti od velike važnosti. Bez pogovora, suočavamo se sa ostacima nepoznate civilizacije, starije nego što smo i sanjali da je moguće, na čijoj osnovi su nastale legende koje ste proučavali. Kao inženjer rudarstva posedujem određeno znanje iz oblasti geologije, tako da Vam mogu reći da su ovi kameni blokovi toliko stari, da me to plaši. Uglavnom su od peščara i granita, ali jedan je, siguran sam, napravljen od neke čudne vrste cementa ili betona. Na svima su vidljivi tragovi dejstva vode, kao da je ovaj deo sveta bio potopljen, a zatim je ponovo izronio nakon mnogo godina - i sve to nakon što su ovi blokovi napravljeni i upotrebljeni. U pitanju su stotine hiljada godina - možda i mnogo više, ko će ga znati. Ne želim ni da razmišljam o tome. U svetlu Vašeg prethodnog marljivog rada na istraživanju legendi i svega što ima veze sa njima, ne sumnjam da ćete želeti da povedete ekspediciju koja će zaći u pustinju i izvršiti arheološka ispitivanja. I dr Boji i ja smo spremni da učestvujemo, ako Vi - ili neka institucija Vama bliska - uspete da prikupite sredstva. Za teška iskopavanja mogao bih angažovati tuce rudara - crni momci nam neće biti od pomoći, otkrio sam da se luđački plaše tog konkretnog mesta. Ni Boji ni ja nismo ništa pominjali drugima, Vi bi trebalo da imate prvenstvo kad su u pitanju eventualna otkrića i zasluge. Od Pilbare do mesta iskopavanja potrebno je četiri dana puta motornim traktorom, koji nam je neophodan za transport aparature. Lokacija se nalazi jugozapadno od Vorbartonovog puta iz 1873. i sto milja od Džoaninog izvora. Stvari bismo mogli poslati i brodom,

uzvodno rekom De Grej - ali detalje možemo dogovoriti naknadno. Kamenje se nalazi otprilike na 22° 3’ 12” južne geografske širine i 125° 0’ 39” istočne geografske dužine. Klima je tropska, a pustinjski uslovi su zahtevni. Rado ću prihvatiti dalju prepisku po ovom pitanju, a spreman sam da podržim svaku ideju. Proučivši Vaše članke, zadivljen sam velikim značajem koji nosi ceo slučaj. Kasnije će Vam pisati dr Boji. U slučaju da je potrebna brza komunikacija, moguće je uspostaviti telegrafsku vezu sa Pertom. Nadam se brzom odgovoru. Verujte mi, najiskrenije Vaš, Robert B.F. Mekenzi Ono što je usledilo nakon ovog pisma moglo se pratiti i u štampi. Imao sam sreće da je Univerzitet Miskatonik finansijski pomogao, a gospodin Mekenzi i dr Boji bili su od velike pomoći u organizaciji sa australijske strane. Nismo se trudili da iznesemo previše detalja u javnost, jer bi žuta štampa najverovatnije ismejala celu stvar. To je razlog što su novinski izveštaji bili šturi, ali ipak dovoljni kako bi izvestili o potrazi za ruševinama u Australiji i o našim pripremama. Na ekspediciju su sa mnom pošli profesor Vilijam Dajer sa katedre za geologiju - vođa miskatoničke ekspedicije na Antarktik 1930-31, Ferdinand K. Ešli sa katedre za antičku istoriju, Tajler M. Friborn sa katedre za antropologiju i moj sin. Mekenzi je došao u Arkam početkom 1935. kako bi pomogao oko poslednjih priprema. Pokazao se izuzetno sposobnim i druželjubivim, star nekih pedesetak godina, veoma načitan i odlično upoznat sa uslovima putovanja kroz Australiju. Organizovao je da nas u Pilbari čekaju traktori, a iznajmili smo i parobrod, dovoljno mali da otplovi uz reku do našeg odredišta. Bili smo opremljeni za pažljivo, naučno iskopavanje i spremni da pročešljamo svako zrno peska, ne remeteći pritom ništa što bismo mogli zateći u izvornom stanju. 28. marta 1935. ukrcali smo se u Bostonu na tromi Leksington, kojim smo natenane prešli Atlantik i Mediteran, prošli kroz Suecki kanal, niz Crveno more i preko Indijskog okeana do cilja. Nema potrebe da pišem o tome kako je depresivno delovala niska, peščana obala zapadne Australije i koliko sam se gnušao grubog rudarskog grada, u blizini groznih zlatnih polja, u kome smo natovarili traktore. Dočekao

nas je dr Boji, stariji, prijatan, inteligentan gospodin - a njegovo poznavanje psihologije dovelo ga je do mnogih diskusija sa mojim sinom i sa mnom. Kada je konačno grupa od nas osamnaest krenula preko suvih polja peska i kamena, svi smo osećali mešavinu nelagodnosti i nade. U petak, 31. maja, pregazili smo jednu granu De Greja i ušli u potpuno pusto područje. U meni se javio određen strah kada smo se primakli terenu koji je pripadao starom svetu što se krio iza legendi - strah podstaknut činjenicom da me uznemirujući snovi i pseudosećanja i dalje opsedaju nesmanjenim intenzitetom. U ponedeljak, 3. juna, ugledali smo prvi, poluzakopan kamen. Ne mogu vam opisati uzbuđenje sa kojim sam, po prvi put u stvarnosti, dodirnuo deo jedne od drevnih građevina, koji se po svemu slagao sa blokovima što su činili zidove iz mojih snova. Video se jasan trag uklesanih simbola - ruke su počele da mi se tresu kada sam prepoznao deo krivolinijske ukrasne šare, koja je za mene bila kao iz pakla nakon godina košmara što su me mučili i zbunjujućih istraživanja. Za mesec dana kopanja otkrili smo ukupno oko hiljadu i dvesta pedeset blokova u različitim fazama raspadanja. Većina su bili isklesani megaliti zakrivljenog vrha i dna. Jedan manji broj bio je manji po veličini, pljosnat, ravnih ivica, četvrtast ili osmougaon, poput onih koji su sačinjavali podove i pločnike u snovima - a još manji broj bio je posebno velik i zakrivljen ili zakošen kao kod svodova, lukova ili kružnih prozora. Što smo dublje kopali i što smo išli dalje na severoistok, nalazili smo sve više blokova, ali i dalje nismo uspevali da ustanovimo nikakav red. Profesor Dajer je bio zaprepašćen neizmernom starošću fragmenata, dok je Friborn otkrio tragove simbola koji su se uklapali u mračne papuanske i polinežanske legende beskrajne starosti. Stanje blokova i način na koji su bili raštrkani, bez reči je ukazivalo na vrtoglave periode vremena i geološka pomeranja čija je brutalnost bila kosmičkih razmera. Imali smo i avion kojim je Vingejt sa različitih visina osmatrao gomile peska i kamenja u potrazi za velikim obrisima objekta - prema razlici u nivou tla ili tragovima razbacanog kamenja. U suštini nije imao uspeha. Iako bi jednog dana pomislio da je primetio neki sistem, sledećim preletom bi taj utisak zamenio nekim drugim, podjednako nerealnim - sve to zahvaljujući vetru koji je prevrtao pesak. Par tih prolaznih nagoveštaja na mene je uticalo na neobičan način. Činili su se

povezanim sa nekim užasom iz mojih snova i proučavanja, ali koga nikako nisam mogao da se setim. Bilo je tu nečeg poznatog i odbojnog, nečeg što me je teralo da gledam ka severu i severoistoku. Tokom prve nedelje jula u meni se razvila neobjašnjiva mešavina osećanja u vezi sa severoistočnim predelom. Strah i radoznalost - ali iznad svega neprestana, zbunjujuća iluzija sećanja. Probao sam da izbacim taj osećaj iz glave raznim psihološkim smicalicama, ali nije išlo. Mučila me i nesanica, ali može se reći da je bila dobrodošla, jer je skratila vreme snevanja. Stekao sam naviku da odlazim u duge, duge noćne šetnje kroz pustinju, mahom ka severu ili severoistoku kuda me je čudnovati novi impuls vukao. Ponekad bih tokom šetnji nabasao na skoro zakopane komade blokova. Mada je u tom predelu bilo znatno manje vidljivog kamenja nego tamo gde smo započeli iskopavanja, osećao sam da ih se ispod površine krije mnoštvo. Tlo je bilo niže nego u okolini našeg kampa, ali su jaki vetrovi koji su vladali okolinom, tu i tamo gomilali pesak stvarajući privremena brdašca - pritom otkrivajući jedno i zatrpavajući drugo kamenje. Bio sam neobično nestrpljiv da proširimo iskopavanja i na ovu teritoriju, a istovremeno sam se plašio onoga što bismo mogli otkriti. Očigledno mi je bivalo sve lošije, utoliko više što nisam znao razlog. Dobar pokazatelj stanja mojih nerava mogao se videti iz reakcije na neobično otkriće proizašlo iz jedne od noćnih šetnji. Bilo je to s večeri 11. jula, kada je mesec preplavio tajanstvena brdašca neobičnim bledilom. Tumarajući izvan uobičajenih granica šetnje, nabasao sam na veliki kamen koji se znatno razlikovao od svih na koje smo do tada naišli. Bio je skoro potpuno zatrpan, ali ja sam se sagnuo i očistio pesak rukama, proučivši ga potom detaljno, dopunjavajući mesečinu baterijskom lampom. Za razliku od ostalog krupnog kamenja, ovaj je bio potpuno četvrtast, bez konkavnih i konveksnih stranica. Izgledao je kao da je od crnog, bazaltnog materijala, sasvim različitog od granitnih, peščarskih i ponekog betonskog bloka koje smo do tada otkrili. Naglo sam ustao, okrenuo se i otrčao ka kampu najbrže što sam mogao. Bekstvo je bilo potpuno nesvesno i iracionalno, tek kada sam se približio svom šatoru shvatio sam zašto sam pobegao. Sinulo mi je. Čudnovati crni kamen predstavljao je nešto što sam sanjao i o čemu sam čitao, nešto što su drevne legende vezivale za najveći strah. Bio je to jedan od blokova koji su sačinjavali strukturu starih bazaltnih građevina kojih se legendarna Velika rasa toliko plašila - visokih

ruševina bez prozora, ostalih za turobnim, polumaterijalnim vanzemaljskim stvorenjima, koja su posedala zemaljske duboke ambise i zbog čije su nevidljive sile nalik vetru zapečaćena podna vrata i postavljeni besani stražari. Ostao sam budan čitave noći, ali u zoru sam shvatio koliko je glupo bilo što sam dozvolio da me senka legende uznemiri. Trebalo bi da osećam istraživačko ushićenje, a ne strah. U toku prepodneva sam uputio ostale u svoje otkriće, pa smo Dajer, Friborn, Boji, moj sin i ja pošli da vidimo neobični blok. Međutim, nismo uspeli. Nisam bio sasvim siguran gde se blok nalazio, a vetar je dodatno ispreturao brežuljke peska. VI Stigao sam do prelomnog trenutka i najtežeg dela u priči - utoliko težeg što ne mogu biti siguran da li se to zaista dogodilo. Povremeno imam neugodan utisak da to nije bio san niti obmana. Upravo me je to osećanje, u svetlu onoga što se podrazumeva kao objektivna istina nastala iz iskustva, nateralo da napišem ovo svedočanstvo. Moj sin, kao školovani psiholog koji najbolje poznaje moj slučaj, prvi će suditi o ovome što pišem. Dozvolite mi najpre da vam opišem prilike u kojima se događaj odvio, onako kako ih svi ostali u kampu znaju. Nakon vetrovitog dana, u noći između 17. i 18. jula, otišao sam na spavanje ranije, ali nisam mogao da zaspim. Ustao sam nešto pre jedanaest osetivši onu tugu koja me je vukla ka severoistočnom području, spremio sam se i izašao u uobičajenu noćnu šetnju. Usput sam sreo i pozdravio samo jednu osobu - australijskog rudara po imenu Taper. Sa vedrog neba sijao je skoro pun mesec, zasipajući drevni pesak belim, nečistim sjajem koji mi je delovao beskrajno zlo. Vetar je prestao i nije se pojavio narednih pet sati, što mogu da potvrde i Taper i ostali koji su me videli kako odlazim ka severoistoku, preko samrtno bledih brežuljaka koji čuvaju tajnu. Oko 3.30 izjutra počeo je da duva žestok vetar, probudivši sve u kampu i oborivši tri šatora. Na nebu nije bilo ni oblačka, a pustinja je i dalje sijala pod leproznom mesečevom svetlošću. Obilazeći šatore,

ustanovili su da me nema, ali niko se nije uzbudio zbog toga, svi su znali za moje noćne šetnje. Pa opet, trojica Australijanaca osećali su nešto zlokobno u vazduhu. Mekenzi je objasnio profesoru Fribornu da taj strah potiče iz verovanja crnog naroda - domoroci su ispleli čudnovat, zloćudan mit o jakim vetrovima koji bi povremeno, pod vedrim nebom brisali preko pustinje. Verovali su da ti vetrovi duvaju iz ogromnih kamenih prostorija pod zemljom, u kojima su se odigrale neke užasne stvari - a mogu se osetiti samo u blizini velikog raštrkanog kamenja. Oko četiri sata oluja je prestala naglo kao što je i počela, ostavljajući za sobom nove, drugačije oblikovane peščane brežuljke. Malo posle pet, pod nabreklim, gljivolikim mesecom koji je tonuo ka zapadu, dogegao sam se do kampa - bez kape, poderan, izgreban, ulepljen krvlju i bez baterijske lampe. Većina članova ekspedicije vratila se u krevet, samo je profesor Dajer pušio lulu pred šatorom. Videvši koliko sam izbezumljen i izgubljen, pozvao je doktora Bojla, pa su me zajedno smestili na moj poljski krevet i lepo me ušuškali. Mog sina je probudila graja, pa im se i on pridružio u pokušaju da me nateraju da ležim mirno i da pokušam da odspavam. Ali za mene nije bilo sna. Moje psihološko stanje bilo je neobično - različito od bilo kog ranijeg. Ubrzo sam insistirao da mi dozvole da govorim - nervozno, ali detaljno objasnio sam im kako se osećam. Ispričao sam im kako sam se umorio i prilegao na pesak kako bih odremao. Sanjao sam stvari još strašnije od uobičajenih, a kada me je jak vetar probudio, već prenapregnuti živci su popustili. Pobegao sam u napadu panike, često se saplićući o poluzatrpano kamenje. Tako sam poderao odeću i ovako se izgrebao. Sigurno sam dugo spavao - zato me nije bilo satima. Nisam pominjao da sam video ili doživeo bilo šta neobično - što je zahtevalo najviši stepen samokontrole. Ali sam rekao da sam promenio mišljenje po pitanju ekspedicije, zahtevao sam da se prestane sa kopanjem ka severoistoku. Razlozi koje sam naveo nisu zvučali ozbiljno - tvrdio sam da tamo nema blokova, nisam želeo da uvredimo sujeverne rudare, plašio sam se nedostatka sredstava, a bilo je i drugih izgovora, neistinitih ili nevažnih. Naravno, niko nije obratio pažnju na moj zahtev, čak ni moj sin koji se zaista brinuo za moje zdravlje. Narednog dana sam ustao i motao se po kampu, ali nisam učestvovao u iskopavanjima. Kada sam shvatio da ne mogu da

zaustavim ekspediciju, odlučio sam da se što pre vratim kući zarad svojih nerava. Naterao sam sina da mi obeća da će me avionom odbaciti u Pert, čitavih hiljadu i šesto kilometara ka jugozapadu, čim pregleda teren koji sam smatrao da treba ostaviti na miru. Ovako sam razmišljao: ako je sve što sam video i dalje bilo vidljivo, mogao bih da pokušam da ih upozorim na poseban način, čak i po cenu da budem ismejan. Pretpostavio sam da bi me rudari upoznati sa lokalnim verovanjima podržali. Kako bi mi udovoljio, moj je sin već istog popodneva pretražio oblast za koju je smatrao da sam je one noći mogao obići peške. Ali ništa nije pronašao. Sve je bilo isto kao i u slučaju neobičnog bazaltnog bloka - pesak je pokrio tragove. Zažalio sam što sam u strahu izgubio određeni strašan predmet - ali sada znam da je to milost. I dalje sam spreman da poverujem da je čitavo to iskustvo bilo samo iluzija, posebno ako pakleni bezdan ne bude otkriven, čemu se nadam. 20. jula Vingejt me je odvezao u Pert, ali je odbio da napusti ekspediciju i da se vrati kući. Ostao je tu sa mnom do 25. jula, kada je polazio parobrod za Liverpul. Sada, u svojoj kabini na Carici, sedim i očajnički razmišljam o svemu što se dogodilo. Odlučio sam da bar svog sina obavestim o svemu. Na njemu je da odluči da li da ovo podeli sa drugima. Za svaki slučaj sam zapisao i svoju prošlost, sa čijim su delovima neki već upoznati, a sada ću pokušati ukratko da napišem šta mislim da se dogodilo tokom mog izostanka iz kampa one strašne noći. Istanjenih živaca, neobjašnjivim nagonom pomešanim sa strahom vučen ka severoistoku, nateran u neku vrstu izopačene žudnje, vukao sam se pod svetlošću zlog zažarenog meseca. Tu i tamo bih naišao na polupokrivene ogromne blokove, zaostale iz neizrecivih, zaboravljenih eona. Kao nikada ranije počeli su da me pritiskaju neizmerna starost i turobni užas čudovišnih ostataka, nisam mogao da prestanem razmišljati o snovima koji su me dovodili do ludila, o stravičnim legendama koje su se nalazile u osnovi snova, kao i o strahovima domorodaca i rudara. Ali ipak sam produžio, kao da sam imao zakazan kakav zlokobni sastanak. Sve više su me saletali zbunjujuće iluzije, prisila i pseudosećanja. Razmišljao sam o konturama koje je moj sin video iz vazduha, pitajući se zašto su mi odjednom delovale tako zlokobne i istovremeno poznate. Nešto je ispipavalo i čangrljalo na vratima mojih prisećanja, dok se neka nepoznata sila upinjala da te vratnice ostavi zatvorenim.

Noć je bila mirna, bez vetra, samrtno bledi pesak krivudao je goredole poput zamrznutih morskih talasa. Lutao sam besciljno, ali sa nekakvom sigurnošću kao da me sama sudbina vodi. Snovi su mi se uplitali u stvarni svet, tako da se svaki megalit ukopan u pesku činio delom bezbrojnih soba i hodnika starih zdanja, prekriven crtežima i hijeroglifima koje sam dobro poznavao iz godina što sam ih proveo kao zarobljenik Velike rase. Povremeno bih umislio da vidim sve one sveznajuće, konusne užase kako se šetaju unaokolo baveći se svojim poslovima. Plašio sam se da spustim pogled kako ne bih uvideo da sam i ja jedan od njih. I pored toga, video sam blokove pokrivene peskom podjednako jasno kao i sobe i hodnike, video sam zli mesec kao i lampe od sjajnog kristala, nepreglednu pustinju kao i šume paprati. Istovremeno sam bio budan i sanjao sam. Ne znam koliko dugo, koliko daleko, ili u kom pravcu sam hodao pre nego što sam ugledao hrpu blokova koju je dnevni vetar oslobodio. Bila je to najveća gomila koju sam do tada video, a koja je na mene ostavila takav utisak da su vizije fantastičnih eona naglo izbledele. Ponovo je tu bila samo pustinja, zli mesec i ljuštura nepoznate prošlosti. Prišao sam bliže i osvetlio hrpu kamenja baterijskom lampom. Brežuljak je razvejan, ostavljajući za sobom nisku, nepravilnu gomilu megalita i sitnijih fragmenata, prečnika trinaestak metara, visine između pola i tri metra. Odmah sam shvatio da se ovo kamenje potpuno razlikuje od svega ostalog. Ne samo da ih nigde nije bilo u tom broju, već me je nakon pažljivog proučavanja pod mešanom svetlošću mesečine i baterijske lampe, nešto posebno privlačilo ostacima ugraviranih crteža. Nije da su se razlikovali od onih koje smo do tada pronašli. U pitanju je bilo nešto tananije. Nisam imao taj osećaj kada bih se zagledao u jedan određeni blok, već samo kada bih pogledom prešao preko nekoliko odjednom. Tada mi se istina napokon pokazala pred očima. Krivolinijska šema na ovim blokovima bila je povezana, kao deo velike ukrasne koncepcije. Po prvi put sam naišao na deo građevine koji se nalazio na svom originalnom položaju - doduše, samo delimičan i ispreturan, ali definitivno je bio tu. Teškom mukom uspentrao sam se na jedan od nižih delova. Tu i tamo bih prstima uklonio pesak, sve vreme se trudeći da rastumačim razlike u veličini, obliku i stilu, kao i veze među delovima slike. Ubrzo sam bio u stanju da pretpostavim kojoj je vrsti objekata drevna građevina pripadala i šta je predstavljala slika koja se pružala

preko nekadašnjeg prostranog zida. Obeshrabrila me i zastrašila činjenica da sam pravi identitet zgrade prepoznao zahvaljujući snovima. Nekada je to bio džinovski hodnik visok 10 metara, popločan šestougaonim pločama i nadsvođen čvrstim lukom. Sa desne strane trebalo bi da se nalaze ulazi u prostorije, a na suprotnom kraju jedna od onih čudnih, kosih zaravni trebalo bi da zavija ka još većim dubinama. Naglo sam se trgao, jer moje znanje je sadržalo i informacije koje nisam mogao da otkrijem iz samih blokova. Kako sam mogao da znam da bi ovo morao biti podzemni nivo građevine? Kako sam mogao da znam da kosina koja vodi nagore treba da bude iza mene? Kako sam mogao da znam da bi podzemni prolaz koji vodi ka Trgu stubova trebalo da bude sa moje leve strane, na nivou iznad? Kako sam mogao da znam da bi prostorija sa mašinama i tunel koji vodi desno, ka centralnoj arhivi, trebalo da se nalaze dva nivoa niže? Kako sam mogao da znam da bi jedna od onih užasnih podnih vrata, vezanih metalnim lancima, trebalo da se nalaze na najnižem nivou, četiri sprata niže? Zbunjen znanjem koje je prodrlo iz sveta snova, stajao sam tresući se, okupan hladnim znojem. Konačno, kao poslednji dodir neizdrživosti, osetio sam slabašno, podmuklo strujanje hladnog vazduha iz usekline u blizini središta velike gomile. Kao već jednom ranije, vizije su nestale u trenu, ponovo sam mogao videti samo zlokobnu mesečinu, turobnu pustinju i široku humku ostataka paleogejske građevine. Preda mnom je stajalo nešto stvarno, opipljivo, ali istovremeno puno noćnih tajni. Strujanje vazduha moglo je značiti samo jednu stvar - da se ispod nereda kamenja nalazila skrivena velika praznina. Odmah sam se setio zlokobnih legendi crnog naroda o ogromnim podzemnim prostorijama među megalitima, u kojima se dešavaju užasne stvari i rađaju se jaki vetrovi. Zatim sam se setio i sopstvenih snova, osetio sam kako mi nejasna pseudosećanja opsedaju um. Kakva li se građevina nalazi ispod mene? Kakav li je to izvor prastarih mitova i dosadnih košmara pred čijim se vratima nalazim? Samo za tren sam oklevao, nasuprot strahu bilo je nešto više od radoznalosti i naučničkog žara. Kretao sam se skoro automatski, kao da me je sama sudbina vukla napred. Stavivši baterijsku lampu u džep, mučeći se sa snagom koju nisam verovao da posedujem, pomerio sam u stranu nekoliko krupnih komada kamenja, dok nisam osetio promaju u kojoj je, za razliku od

pustinjskog vazduha, bilo vlage. Crni otvor je zevao ka meni, a pošto sam uklonio sve kamenje koje sam mogao da pomerim, leprozna mesečina je zapljusnula široki otvor koji je bio spreman da me prihvati. Izvadio sam lampu i uperio blistavi zrak u otvor. Ispod se nalazila zbrka ispreturanih komada blokova, očigledno rezultat davnog rušenja, a hodnik se spuštao ka severu pod uglom od nekih četrdeset pet stepeni. Između poda i nivoa zemlje širila se neprobojna tama na čijem su se vrhu nalazili tragovi ogromnog, nabijenog svoda. U tom trenutku mi je izgledalo kao da pustinjski pesak leži upravo na podu nekakve ogromne građevine iz doba Zemljine mladosti - kako je preživela eone geoloških potresa nisam imao odgovor tada, a nemam ga ni sada. Kada se osvrnem na tu noć, sama pomisao da se naprosto spustim, potpuno sam, u takvu provaliju u kojoj nisam znao šta da očekujem - pogotovu što niko nije znao gde se nalazim - izgledala je kao vrhunac ludosti. Možda je to i bila, ali bilo kako bilo, učinio sam to bez oklevanja. Kao da me je sve vreme nešto mamilo i pokazivalo mi put. Paleći lampu samo povremeno kako bih sačuvao bateriju, počeo sam da se spuštam niz zlokobni, široki nagib ispod otvora. Kada bih našao dobar oslonac za noge i zgodne rukohvate spuštao sam se licem napred, ali ostatak vremena bio sam okrenut ka zidu, ispipavajući i spotičući se nespretno. Sa obe strane svetlost lampe otkrivala je udaljene, isklesane, ruševne zidove, međutim, direktno ispred mene nalazila se samo neprekinuta tama. Nisam obraćao pažnju na vreme koje sam proveo spuštajući se. Um mi je vrio od zbunjujućih slika i predstava, a sve što je pripadalo objektivnoj stvarnosti, kao da se gubilo u neizmernim daljinama. Fizička osećanja su iščezla, čak je i strah postao avetinjski, tromi gargojl koji mi se nemoćno cerio sa strane. Konačno sam stigao do nivoa poda zasutog palim blokovima, bezobličnim komadima kamena, peskom i raznoraznim šutom. Sa obe moje strane, na nekih desetak metara razmaka jedan od drugog, uzdizali su se teški zidovi koji su se završavali krstastim svodom. Mogao sam razaznati da su prekriveni gravurama, ali kakvim - to nisam bio u stanju da vidim. Svod je ostavio najjači utisak na mene. Iako zraci iz moje lampe nisu mogli da dopru do tavanice, donji delovi čudovišnih lukova bili su dovoljno upečatljivi. Toliko su se podudarali sa onima koje sam video u bezbrojnim snovima o starom svetu, da sam po prvi put zaista zadrhtao. Samo je slabašna, mutna mesečina visoko iza mene predstavljala spoljni svet. Neodređeni delić opreza govorio mi je kako ne bih trebalo

da je izgubim iz vidokruga, inače ću ostati bez jedinog vodiča koji bi mi pomogao da se vratim. Krenuo sam ka zidu sa leve strane, na kome su ostaci gravura bili najjasniji. Po podu prekrivenom kršem bilo je gotovo podjednako teško hodati kao niz gomilu ispod otvora, ali nekako sam se probio. Pomerio sam nekoliko blokova u stranu i očistio šut kako bih video pločnik. Stresao sam se kada sam video poznate osmougaone ploče čije su se iskrivljene površi još uvek držale zajedno. Kada sam prišao zidu na pogodnu razdaljinu, polako i pažljivo sam uperio svetlost preko izlizanih gravura. Voda je u nekom davnom trenutku ostavila traga na površini od peščara, a čudnovata oplata čije poreklo nisam mogao da odgonetnem, prekrivala je zid. Delovi blokova su na pojedinim mestima bili klimavi i izobličeni. Pitao sam se koliko bi još eona ova drevna, skrivena građevina mogla da koliko-toliko zadrži svoj oblik nasuprot pokretima u Zemljinoj kori. Ali najviše su me uzbudile same gravure. Uprkos lošem stanju nagriženom zubom vremena, bilo je relativno lako pratiti ih izbliza. Bio sam zapanjen koliko mi je sve delovalo poznato. Nije bilo neobično to što su mi osnovna obeležja ove pradrevne građevine bila poznata. Pošto su ostavile jak utisak na tvorce legendi, postale su deo tajnog znanja, koje je meni na neki način postalo poznato tokom perioda amnezije, a zatim je izazvalo jasne slike u mojoj podsvesti. Ali kako objasniti činjenicu da se svaka linija, svaka spirala čudesnog crteža poklapala sa onim iz mojih dugogodišnjih snova? Kakva je to tajnovita, zaboravljena ikonografija mogla kopirati svaku senku i nijansu koje su tako uporno, precizno i nepromenjeno okupirale moje noćne vidike, svake bogovetne noći? Ovde nije u pitanju bila samo sličnost. Definitivno, apsolutno, hiljadama godina star, vekovima skriven hodnik u kome sam se nalazio, bio je potpuno isti kao onaj koji sam poznavao iz snova, prisno koliko i moju kuću u Ulici Krejn u Arkamu. Tačno je da sam u snovima video ovo mesto dok je bilo čitavo, ali je istovetnost neosporna. Iako uplašen time, bio sam potpuno siguran. Dobro sam poznavao zgradu u kojoj sam se nalazio. Znao sam i gde se nalazila u zastrašujućem drevnom gradu iz snova. Osećaj mi je govorio da bih nepogrešivo mogao pronaći bilo koje mesto u zgradi ili čitavom gradu, samo ako se nije promenilo, ili uništeno tokom godina. Šta je zaboga sve ovo trebalo da znači? Kako li sam stekao sva ta znanja? Kakva li je strašna stvarnost pratila drevne priče o stvorenjima koja su boravila u ovom iskonskom, kamenom lavirintu?

Reči mogu samo delimično da prenesu mešavinu straha i zbunjenosti koja mi je izjedala dušu. Poznavao sam ovo mesto. Znao sam šta se nalazi preda mnom, znao sam šta se nalazilo iznad mene pre nego što se mnoštvo spratova pretvorilo u prašinu, ruševine i konačno u pustinju. Zadrhtao sam i pomislio kako više nije potrebno da čuvam bledu mesečinu u vidokrugu. Želja za begom vukla me je na jednu, a grozničava mešavina plamene radoznalosti i smrtonosne volje na drugu stranu. Kroz šta je prošao čudovišni megalopolis tokom miliona godina nakon vremena mojih snova? Koji li su podzemni lavirinti što su spajali goleme tornjeve preživeli izvijanja zemljine kore? Jesam lija to otkrio čitav jedan zatrpan svet bogohulne starosti? Da li bih mogao naći kuću učitelja kaligrafije i toranj u kome je S’g’a, zarobljeni um koji je pripadao rasi zvezdoglavih biljki mesožderki sa Antarktika, uklesao svoje crteže na praznim delovima zidova? Da li je prolaz ka drugom nivou ispod ovog na kom sam se nalazio, prolaz ka dvorani zarobljenih umova, još uvek prohodan? U toj je dvorani zarobljeni mozak neverovatnog bića - poluamorfnog stanovnika šuplje unutrašnjosti nepoznate planete iza Plutona, osamnaest miliona godina u budućnosti - čuvao ono što je napravio od gline. Zatvorio sam oči i naslonio šaku uz glavu u bezuspešnom, jadnom pokušaju da isteram sve ove sulude deliće snova iz svoje svesti. Tada sam po prvi put silovito osetio kretanje, hladnoću i vlažnost okolnog vazduha. Prošla me je jeza jer sam shvatio da mrtva, crna stena ispod mene krije nekakav otvor. Razmišljao sam o zastrašujućim odajama, hodnicima i kosinama kako sam ih se sećao iz snova. Da li je put do centralne arhive još uvek prohodan? Smrtonosni poriv mi je i dalje pritiskao um dok sam se prisećao svih tih beležaka, uredno složenih po četvrtastim policama od nerđajućeg metala. Snovi i legende su tvrdili da je tu počivala čitava istorija, prošla i buduća, kosmičkog vremensko-prostornog kontinuuma - zabeležena od strane zarobljenih umova sa svih kugli i iz svakog perioda solarnog sistema. Ludost, dabome - ali nisam li se upravo nalazio u mračnom svetu, ludom kao što sam ja? Razmišljao sam o zaključanim metalnim policama, i o kombinacijama koje su otvarale sefove. Jasno sam se sećao svoje. Koliko sam samo puta ponovio proceduru okretanja i pritiskanja na najnižem nivou sekcije zemaljske istorije kičmenjaka! Znao sam svaki pokret. Ako bi postojala polica iz mog sna, bez problema bih je otvorio. Upravo tada me je ludost potpuno obuzela. Već sledećeg trena skakao sam i saplitao se o kamene krhotine ka

dobro poznatom nagibu koji je vodio ka nižem nivou. VII Od tog momenta nadalje, mojim utiscima nije verovati - ja se i dalje nadam da su svi oni samo deo demonskog sna ili iluzije nastale usled delirijuma. U mom je mozgu besnela groznica, sve što sam video i shvatao dopiralo je do mene kao kroz izmaglicu - ponekad čak isprekidano. Zraci lampe slabašno su prodirali kroz tamu, pružajući mi utvarne bleske poznatih zidova i uklesanih slika, nagrizenih zubom vremena. Na jednom mestu urušio se veliki komad tavanice, tako da sam morao da se pentram preko ogromne gomile kamenja koja je dopirala maltene do poderanog svoda. Bio je to vrhunac košmara, pogoršan užasnim pritiskom pseudosećanja. Jedna jedina stvar mi nije delovala poznata, a to je bila perspektiva. Osetio sam se neuobičajeno malim, kao da je pogled na visoke zidove iz ljudske perspektive bio nešto potpuno novo i nenormalno. Uporno bih nervozno spuštao pogled ka svom telu, pomalo uznemiren svojim ljudskim obličjem. Skakao sam, zaletao se i posrtao kroz tamu bezdana - često sam padao i povređivao se, jednom sam umalo slomio lampu. Poznavao sam svaki kamen, svaki kutak demonskog prolaza. Povremeno bih zastao kako bih odaslao zrak svetla niz zagušen i ruševan, ali ipak poznat hodnik. Neke prostorije bile su potpuno urušene, neke su bile gole, a neke pune krhotina. U nekima sam video gomile metala - neke skoro netaknute, neke slomljene, neke potpuno uništene - koje sam prepoznao kao ogromne stolove ili pijadestale snova. Šta su zaista bili, nisam se ni usudio da pogađam. Pronašao sam prolaz koji je vodio nadole i krenuo da se spuštam - ali uskoro sam morao da se zaustavim jer sam naišao na zjapeću provaliju, široku najmanje pet stopa na najužem mestu. Nekoliko kamenih blokova se odvalilo i probilo pod, ostavljajući za sobom neizmeran ponor. Znao sam da se ispod mene nalaze još dva podzemna nivoa, a sećanje na podna vrata zaključana metalnom rezom koja su se nalazila na najnižem nivou, nateralo me da ponovo zadrhtim. Više nema straže - ono što je vrebalo iza vrata odavno je izašlo i odradilo svoje, a zatim se lagano povuklo. Do trenutka kada zemljom

zavlada rasa tvrdokrilaca, potpuno će izumreti. Pa opet, još jednom sam zadrhtao kad sam se setio domorodačkih legendi. Jako sam se namučio kako bih prešao široku provaliju, jer mi šut koji je prekrivao pod nije dozvoljavao da se zatrčim - ali ludilo me je teralo da nastavim. Izabrao sam mesto blizu levog zida - gde je rupa bila najmanje široka, a mesto na kome ću se prizemljiti dovoljno čisto kako se ne bih povredio - i nakon jednog trenutka mahnitosti, našao sam se na drugoj strani, na sigurnom. Kada sam se napokon zatekao na najnižem nivou, produžio sam pored zasvođenog ulaza u prostoriju sa mašinama u kojoj su se nalazili razvaljeni metalni ostaci, dopola zatrpani komadima tavanice. Sve se nalazilo upravo tamo gde sam i mislio, tako da sam se uzverao preko gomile koja je donekle zaklanjala ulaz u široki poprečni hodnik. Računao sam da ću tuda stići do centralne arhive. Kao da su se beskrajni eoni odmotavali preda mnom dok sam se teturao, skakao i puzao kroz hodnike prekrivene krhotinama. Tu i tamo bih razaznao gravure na davno umrljanim zidovima - neke su mi bile poznate, a neke su očigledno bile dodate nakon vremena koje sam sanjao. S obzirom da sam se kretao podzemnim nivoom koji je zapravo predstavljao vezu između zgrada, nije bilo lučnog svoda osim na delovima kada je hodnik prolazio kroz podrumske nivoe zgrada. Skrenuo bih na ponekom raskršću kako bih osmotrio znane mi hodnike i prostorije. Samo dva puta sam naišao na radikalne promene u odnosu na moje snove - ali na jednom od tih mesta uspeo sam da pronađem zamaskirane tragove lučnog svoda koji pamtim. Stresao sam se, osetio sam nalet slabosti dok sam užurbano i nevoljno prolazio kroz podzemni deo jednog od velikih, oronulih tornjeva bez prozora, o čijem je strašnom poreklu govorila i sama bazaltna građa. Ovaj je podrum bio okrugao i dugačak čitavih dvesta stopa, potpuno golih, tamnih zidova. Na podu je bilo samo sitne prašine i peska, a prolazi nagore i nadole jasno su se videli. Nije bilo ni stepeništa ni kosine - upravo kako sam zapamtio ove mračne kule iz snova, nedirnute od strane Velike rase. A onima koji su ih sazidali, stepeništa ili kosine nisu bile potrebne. Otvori koji su vodili nadole, u snovima su bili zapečaćeni i neprekidno čuvani. Sada su stajali otvoreni, crni i zjapeći, propuštajući struju hladnog, vlažnog vazduha. Nisam se usudio ni da pomislim kakve su bezgranične pećine večne tame počinjale ovim otvorima. Penjući se preko gomile krša napadalog posred prolaza, naišao sam

na mesto na kome je krov potpuno popustio. Šut se uzdizao poput planine, a ja sam se uzverao na vrh i prošao kroz širok, prazan prostor u kom svetlost moje lampe nije uspevala da dopre ni do zidova ni do tavanice. Računao sam da je to morao biti podrum kuće snabdevača gvožđem koja se nalazila na trećem trgu, nedaleko od arhive. Nisam mogao ni da pretpostavim šta joj se dogodilo. Uspeo sam da pronađem nastavak hodnika na drugoj strani planine od šuta i krhotina, ali sam uskoro naišao na mesto koje je bilo potpuno zatrpano srušenom tavanicom, čiji su ostaci praktično dodirivali opasno nazubljen plafon. Ni sam ne znam kako sam uspeo da iščupam i pomerim dovoljno blokova kako bih napravio prolaz, niti kako sam se uopšte usudio da čeprkam po čvrsto zbijenim komadima kamena, kada je i mali poremećaj ravnoteže mogao biti dovoljan da se čitave tone nagomilane građe sruše preko mene i zdrobe me u ništavilo. Samo me je ludost pokretala i vodila - naravno, ako čitava moja podzemna avantura nije bila, kako se nadam, samo đavolska zabluda ili još jedna faza sna. Ali uspeo sam da napravim - ili sam sanjao da sam napravio - otvor kroz koji sam mogao da se provučem. Dok sam se migoljio kroz naslage šuta, sa uključenom lampom čvrsto stegnutom u ustima, osećao sam kako me grebu fantastični stalaktiti koji su visili sa krova pećine. Bio sam blizu velike podzemne arhive, mog očiglednog cilja. Spustivši se klizajući niz suprotnu stranu prepreke i prešavši ostatak puta kroz hodnik sa lampom u ruci, povremeno uključenom, stigao sam konačno do niskog, kružnog podzemnog svoda - čudesno očuvanog - otvorenog sa svih strana. Delovi zidova do kojih je svetlost moje lampe mogla da dopre, bili su gusto prekriveni hijeroglifima i standardnim simbolima - od kojih su neki dodati nakon perioda o kom sam sanjao. Znao sam da se nalazim na cilju, tako da sam se okrenuo ka poznatom prolazu sa leve strane. Uopšte nisam sumnjao da ću pronaći netaknute prolaze do svih preživelih nivoa. Ova ogromna, u zemlju ukopana građevina, koja je bila dom analima čitavog Sunčevog sistema, građena je natprirodnom veštinom i čvrstinom, kako bi opstala koliko i sam Sunčev sistem. Neobično veliki blokovi poredani su matematičkom preciznošću i spojeni cementom neverovatne snage. Ovo je stvorilo masu čvrstu poput kamenog jezgra planete. I evo, čak i sada, nakon više vekova nego što je moja svest sposobna da prihvati, zakopana masa ove građevine stajala je i dalje u svom prvobitnom

obliku, širokih podova zastrtih prašinom i jedva ponekim komadom šuta, koji je dominirao ostalim građevinama. Činjenica da sam odatle relativno lako napredovao, udarila mi je u glavu. Želja koja me je vukla napred, a koja je do sada remećena preprekama, sada se oslobodila u grozničavoj brzini, tako da sam bukvalno potrčao niz nezaboravljene prolaze niske tavanice. Bio sam više nego zapanjen koliko mi je sve bilo poznato. Na koju god stranu bih se okrenuo, velika, metalna vrata polica, prekrivena hijeroglifima, čudovišno su sijala. Neka su bila na svom mestu, druga su visila otvorena, dok su preostala stajala iskrivljena i uvijena geološkim potresima, koji ipak nisu bili dovoljno snažni kako bi oborili ogromnu građevinu. Tu i tamo, prašinom prekrivene gomile pod otvorenim, razvaljenim policama, nagoveštavale su da su zemljotresi povremeno obarali kutije sa polica. Na retkim stubovima stajali su simboli ili slova koja su obznanjivala klase ili potklase kojima su tomovi na susednoj polici pripadali. Zastao sam pred jednom otvorenom policom na kojoj su se još uvek nalazile metalne kutije, usred sveprisutne peščane prašine. Pruživši se, uspeo sam uz malo napora da dohvatim jednu od tanjih kutija i da je spustim na pod. Naslov je bio ispisan preovlađujućim krivolinijskim hijeroglifima, ali raspored karaktera bio je pomalo neuobičajen. Dobro sam poznavao čudnovati mehanizam koji je zatvarao sve kutije, tako da sam lagano podigao nerđajući poklopac koji je bez problema funkcionisao i izvadio knjigu. Knjiga je, kao što sam i pretpostavljao, bila formata dvadeset sa petnaest inča i dva inča debela. Tanke, metalne korice otvarale su se sa vrha na dole. Vreme izgleda nije imalo nikakvog uticaja na čvrste celulozne listove. Proučio sam slova tekstualnih simbola neobične boje, nanete četkicom, koja se nisu poklapala ni sa uobičajenim hijeroglifima, niti sa bilo kojom azbukom poznatom ljudskoj nauci - proučio sam ih pomoću napola probuđenog sećanja. Setio sam se da je to bio jezik kojim se služio jedan zarobljeni um koga sam površno poznavao u snovima - um sa ogromnog asteroida na kome je sačuvan veći deo starog života i znanja sa planete čiji je nekada bio deo. Istovremeno sam se setio da je ovo bio deo arhiva posvećen nezemaljskom životu. Kada sam konačno skrenuo pažnju sa ovog fantastičnog dokumenta, shvatio sam da svetlost baterijske lampe slabi, tako da sam brzo zamenio bateriju rezervnom koju sam uvek nosio sa sobom. Naoružan jačim svetlom, nastavio sam trku kroz beskrajnu zbrku

hodnika i prolaza, u kojoj mi je poneka polica bila poznata. Akustika prostora što me je okruživao iz nekog razloga mi je uticala na živce, koraci su mi neskladno odzvanjali kroz katakombe. Drhtao sam od izgleda samih otisaka stopala koji su ostajali iza mene u milenijumima neuznemirenoj prašini. Ako su moji snovi sadržali barem trunku istine, nikada ranije ljudska noga nije kročila na ove drevne pločnike. Konačni cilj ove luđačke trke ležao je skriven i od moje svesti. Međutim, nekakva zla sila pritiskala mi je omamljenu volju i skrivena sećanja, tako da sam ipak osećao da ne trčim potpuno besciljno. Stigao sam do nagiba koji je vodio nadole i krenuo njime u još veće dubine. Pod je bleštao pod mojim stopama, ali ja se nisam zaustavljao kako bih ga istražio. U kovitlacu mog uma počeo je da pulsira određeni ritam, koji je ubrzo krenula da prati i desna šaka, grčeći se. Želeo sam nešto da otključam, osećao sam da znam svaki potrebni komplikovani okret i pritisak. Nešto poput savremenog sefa sa bravom sa kombinacijom. Bilo to u snu ili na javi, znao sam kombinaciju i sad je znam. Kako je moguće da me je običan san, ili odlomak nesvesno naučene legende, naučio nečemu tako detaljnom, zamršenom, kompleksnom - nisam ni pokušao da shvatim. Nisam bio sposoban razložno da razmišljam. Nije li, uostalom, celo ovo iskustvo - zbunjujuće poznavanje svih ovih ruševina, čudovišna istovetnost svega preda mnom sa snovima i delićima legendi - samo užas van svakog razumnog poimanja? Mislim da sam u tim trenucima bio ubeđen - kao i sada kada sam pri čistoj svesti - da sve to samo sanjam, da je ceo taj zakopani grad zapravo plod halucinacije usled groznice. Napokon sam stigao do najnižeg nivoa i skrenuo desno. Iz nekog razloga stišao sam korak, iako sam time izgubio na brzini. Na ovom nivou, najnižem, duboko zakopanom, nalazio se prostor koji nisam smeo da pređem. Kada sam mu se približio, setio sam se od čega sam strahovao. Bila su to samo jedna od nekada dobro čuvanih, zapečaćenih podnih vrata. Sada naravno nije bilo čuvara, što me je i nateralo da zadrhtim i da hodam na vrhovima prstiju, na isti način na koji sam prošao kroz podrum od crnog bazalta u kome su slična podna vrata zevala otvorena. Ponovo sam osetio nalet hladnog, vlažnog vazduha i poželeo da me put povede u suprotnom pravcu. Nije mi bilo jasno zašto je bilo neophodno baš tuda da prođem. Kada sam se približio vratima video sam da su širom otvorena. Iza su se nastavljale police, a na podu pred jednom od njih ugledao sam gomilu nedavno oborenih kutija prekrivenu tankim slojem prašine.

Istog momenta obuzela me je panika, ali neko vreme nisam uspevao da shvatim zašto. Gomile palih kutija nisu bile retke. Tokom dugih eona, zemljotresi su tresli ovaj neosvetljeni lavirint, a hodnicima su odzvanjali zaglušujući zvuci oborenih predmeta. Tek kada sam skoro prešao zastrašujući prostor, shvatio sam šta je izazvalo strah. Nije bilo do gomile kutija, već do prašine na podu. Pod svetlošću lampe prašina nije izgledala ravno kako bi trebalo - na nekim mestima sloj prašine je izgledao tanji, kao da je bio uzurpiran pre svega nekoliko meseci. Nisam baš bio siguran, jer je i na tim mestima bilo sasvim dovoljno prašine. Ali sama sumnja u pravilnost neravnine bila je dovoljno uznemirujuća. Kada sam približio lampu jednom od tih mesta, nije mi se svidelo ono što sam video - izgledalo je vrlo pravilno. Izgledalo je poput pravilnih linija skupova ulegnuća - po tri otiska, površine jedne kvadratne stope svaki, koji su se sastojali od po pet gotovo kružnih otisaka prečnika tri inča, s tim što je jedan bio malo ispred ostala četiri. Ove verovatne linije vodile su u dva pravca, kao da je nešto otišlo negde, a zatim se vratilo. Otisci su zapravo bili jedva vidljivi, tako da su mogli biti i obična iluzija ili slučajnost, ali u njihovom rasporedu bilo je nečeg zastrašujućeg. Na jednom kraju otisaka nalazila se gomila nedavno oborenih kutija, a na drugom zloslutna, nečuvana podna vrata, koja su vodila do ambisa koje nikakva mašta ne može da nasluti. VIII Koliko je čudnovati osećaj prinude bio dubok i prožimajući, vidi se i iz načina na koji sam prevazišao strah. Ne postoji nijedan racionalan razlog koji bi me naterao da produžim nakon otkrića onih otisaka i zastrašujućih snova-sećanja koje su izazvali. I pored toga, tresući se u strahu, desna ruka mi se ritmički grčila nestrpljivo očekujući da otključa bravu koju sam tražio. Pre nego što sam shvatio šta se dešava, prošao sam pored gomile nedavno oborenih kutija, hitajući na prstima niz prolaze pune nedirnute prašine ka mestu koje sam, izgleda, zastrašujuće dobro poznavao. Moj je um sebi postavljao pitanja čije sam poreklo i značenje tek počeo da shvatam. Može li ljudsko telo

dohvatiti policu? Hoće li ljudska ruka biti u stanju da ponovi sve pokrete potrebne da bi se otključala brava? Da li je brava uopšte funkcionalna? I šta ću učiniti - šta ću se usuditi da učinim sa onim - kako sam počeo da shvatam - što se nadam i istovremeno plašim da ću pronaći? Hoće li to biti dokaz potpuno neverovatne istinitosti nečega neshvatljivog, ili će samo pokazati da je sve bio tek san? Ubrzo sam usporio i konačno se zaustavio ispred reda polica prekrivenih hijeroglifima koje su mi bilo toliko poznate da me je to dovodilo do ludila. Bile su skoro savršeno očuvane, samo su troja vrata visila otvorena. Nisam u stanju da opišem svoja osećanja prema toj polici - osećaj da je znam odavno bio je nepopustljiv, konačan. Podigao sam pogled do reda pri vrhu koji mi je bio sasvim van domašaja i počeo da se pitam kako bih mogao da se uzverem do gore. Otvorena vrata u četvrtom redu odozdo mogla bi biti od pomoći, a brave i zatvorena vrata mogle bi predstavljati zgodne oslonce i za ruke i za noge. Lampu ću držati u zubima kao što sam već činio kada su mi obe ruke bile potrebne. Najvažnije je da ne napravim buku. Biće teško spustiti kutiju koju sam želeo, ali pretpostavio sam da bih mogao njenu zakačku da okačim o kragnu i da je nosim kao ruksak. I dalje sam se pitao da li je brava ostala neoštećena. Nisam ni najmanje sumnjao da ću se setiti svih potrebnih pokreta. Samo sam se nadao da neće lupati i škripati - i da će mi ruka biti sposobna da učini ono što je potrebno. I dalje razmišljajući o svim mogućim problemima, stavio sam lampu među zube i počeo da se penjem. Brave od kojih sam očekivao da će biti od pomoći nisu predstavljale baš najbolji oslonac, ali otvorena polica, kao što sam i pretpostavljao, jeste. Pomogao sam se i otvorom i samim vratima, a uspeo sam i u nameri da se uzverem bez buke. Balansirajući na otvorenim vratima i pružajući se uvis i udesno, uspeo sam da dohvatim bravu koju sam želeo. Prsti, poluukočeni od penjanja, u početku nisu hteli da me slušaju, ali sam ubrzo shvatio da anatomski ipak odgovaraju bravi. A ritam iz sećanja je snažno odjekivao u njima. Iz neznanih dubina vremena, komplikovani, tajni pokreti nekako su doprli do mog uma - nakon manje od pet minuta isprobavanja, začuo sam „klik” od koga sam zadrhtao, iz prostog razloga što ga nisam u svesti predvideo. U sledećem trenutku metalna vrata su se lagano zanjihala ispustivši jedva čujan zvuk. Ošamućen, prešao sam pogledom preko reda sivkastih kutija, osetivši neverovatan talas potpuno neobjašnjivog osećanja. Na dohvatu ruke nalazila mi se kutija čiji su me urezani hijeroglifi naterali

da se stresem u patnji, bezgranično složenijoj od običnog straha. Iako sam se i dalje tresao, uspeo sam da je izvučem i pored kiše peska i šljunka i da je privučem sebi, a da pritom nisam napravio niti jedan glasan šum. Kao i prethodna kutija i ova je bila malo veća od formata petnaest sa dvadeset inča, sa plitko urezanim matematičkim crtežima. Bila je malo deblja od tri inča. Uglavivši je između sebe i površine kojom sam se penjao, malo sam se pomučio sa zakačkom, ali napokon sam uspeo da oslobodim kuku. Podigao sam poklopac, prebacio čitavu kutiju na leđa i konačno je zakačio za kragnu. Pošto su mi ruke napokon bile slobodne, nespretno sam se spustio na prašnjavi pod i spremio se da pregledam blago koga sam se dokopao. Kleknuo sam u šljunkovitu prašinu i prebacio kutiju ispred sebe. Ruke su mi se tresle, plašio sam se da izvučem knjigu, gotovo koliko sam i žudeo za tim - ili se osećao primoranim. Postepeno mi je postajalo jasno šta bi trebalo da se nalazi unutra, a to me je shvatanje potpuno paralizovalo. Ako se zaista to nalazilo unutra - i ako sve ovo nije san - sve što bi iz toga proizašlo bilo bi potpuno nepodnošljivo. Najviše me je mučilo to što nisam bio u stanju da sve oko sebe prihvatim kao san. Osećaj stvarnosti bio je zastrašujući - a i sada, kada se prisećam tog prizora, osećam isto. Napokon sam izvukao knjigu iz kutije i zagledao se opčinjeno u dobro poznate hijeroglife na korici. Knjiga je bila u odličnom stanju, a krivolinijska slova naslova potpuno su me hipnotisala, kao da sam bio u stanju da ih pročitam. Pa opet, ne mogu se zakleti da ih nisam pročitao zahvaljujući kakvom privremenom pristupu nenormalnom sećanju. Ne znam koliko je prošlo pre nego što sam se usudio da otvorim tanku, metalnu koricu. Oklevao sam i nalazio izgovore sam pred sobom. Izvadio sam lampu iz usta i ugasio je kao bih prištedeo bateriju. Tako sam u mraku prikupio hrabrost i konačno otvorio koricu ne paleći svetlo. Napokon sam upalio lampu i osvetlio otkrivenu stranu - unapred sam se pripremio da prigušim bilo kakav zvuk koji bi krenuo iz mene, bez obzira na otkriće. Pogledao sam samo na trenutak i umalo se onesvestio. Međutim, pošto sam stegao zube, nisam pustio ni glasa. Potpuno sam se pružio po podu i stavio ruku na čelo usred neprozirne tame. Knjiga je bila upravo ono što sam očekivao i čega sam se plašio. Ili je sve to bio san, ili su vreme i prostor samo obmana. Siguran sam da je sve ovo san - ali proveriću to tako što ću poneti knjigu sa sobom i pokazati je sinu. Um mi je plivao u strahu, iako nije bilo ničega vidljivog u tmini. Slike i ideje

o najgorem užasu - pobuđene vidicima proizašlim iz otkrića - počele su da se gomilaju i da mi zamagljuju osećanja. Setio sam se otisaka u prašini i zadrhtao od zvuka sopstvenog disanja. Ponovo sam upalio lampu i pogledao stranicu, kao što žrtva gleda zmijine oči i zube. Nespretnim prstima, u mraku, zatvorio sam knjigu, vratio je u kutiju, zatvorio poklopac i zakačio ga. Ako zaista postoji, moraću da je iznesem napolje - ako ovo mesto uopšte postoji - ako ja i ceo svet postojimo. Nisam siguran kada sam ustao i krenuo nazad. Čudno mi je - kao mera mog odvajanja od normalnog sveta - da niti jednom nisam pogledao na sat tokom nekoliko užasnih časova provedenih u podzemlju. Sa lampom u ruci i kobnom kutijom pod rukom, konačno sam na prstima krenuo u nekoj vrsti tihe panike ka promaji - ostavljajući za sobom provaliju i one preteče otiske. Kada sam počeo da se penjem uz nagib malo sam se smirio, ali nikako nisam mogao da se otresem senke straha koju, inače, nisam osećao dok sam silazio. Strahovao sam od ponovnog prolaska kroz crni, bazaltni podrum, stariji od grada, u kome je izvirala hladna promaja iz nebranjenih dubina. Razmišljao sam o onome čega se Velika rasa plašila, što možda i dalje vreba odozdo - makar i slabašno, na samrti. Razmišljao sam o pet kružnih otisaka i o onome što sam o njima znao iz snova - i o čudnovatim vetrovima i pištavim zvucima koji su se vezivali za njih. A setio sam se i skorašnjih domorodačkih priča o zastrašujućim vetrovima i nepoznatim ruševinama pod zemljom. Zahvaljujući simbolima urezanim na zidove znao sam na kom se spratu nalazim, a nakon što sam prošao mesto na kome sam pregledao prvu knjigu, došao sam do velikog kružnog prostora iz koga su hodnici polazili na sve strane. Sa desne strane prepoznao sam hodnik kojim sam došao. Pošao sam, znajući da me sada očekuje teži deo puta zbog lošeg stanja građevina izvan zgrade arhive. Teret koji sam nosio postajao je sve teži, sve teže mi je bilo da hodam tiho dok sam se spoticao po krhotinama i komadima svega i svačega. Stigao sam do humke od krhotina koja je dopirala do same tavanice kroz koju sam prokopao uzani prolaz. Užasno sam se plašio ponovnog provlačenja jer sam prvi put napravio dosta buke, a sada, pošto sam video one otiske, zvuka sam se bojao više od svega. A i kutija je bila dodatni problem. Nekako sam se uspentrao uz brdašce i progurao kutiju kroz otvor. Zatim sam se i sam provukao, držeći lampu među zubima - ponovo derući leđa o stalaktite. Kada sam pokušao da

podignem kutiju, otkotrljala se niz ruševine, praveći usput uznemirujuću galamu. Od nastalog eha oblio me hladan znoj. Pojurio sam za kutijom i zgrabio je ne praveći dodatnu buku - ali samo tren kasnije, blok na kome sam stajao iskliznuo je iz gomile i izazvao neverovatnu, iznenadnu larmu. To mi je umalo došlo glave. Ne znam da li sam umislio ili je bilo stvarno, ali iza sebe sam začuo zastrašujući odgovor. Učinilo mi se da sam čuo piskav, prodoran zvuk, ni nalik bilo čemu sa ovoga sveta, zvuk koji je nemoguće opisati rečima. Ako sam ga zaista čuo, ono što je usledilo predstavljalo je svirepu ironiju - jer, ako se izuzme moj strah, ono drugo se nije moralo dogoditi. U svakom slučaju, potpuno sam pomahnitao. Uzeo sam lampu i kutiju i skačući pojurio, ne misleći ni na šta drugo, samo na luđačku želju da što pre napustim košmarne ruševine i da se vratim u javu pustinje i mesečine. Jedva da sam i primetio kada sam stigao do planine krhotina koja se protezala uvis, u tamu, iznad visine plafona. Ozbiljno sam se ugruvao i više puta sam se ogrebao penjući se uz strminu nazubljenih blokova i šuta. A tada - propast. Dok sam u mraku prelazio vrh gomile, nepripremljen za strmu kosinu sa druge strane, proklizao sam i našao se u kotrljajućoj lavini odronjenog kamenja. Poput topovske salve, larma je presekla tamu pećine, uz nekoliko zaglušujućih odjeka od kojih se tlo treslo. Ne sećam se kako sam se izvukao iz svog tog haosa, ali ono malo čega se sećam bila je trka, jurnjava uz hodnik ispunjen odjekom - lampu i kutiju sam i dalje imao kod sebe. Potpuno bezumlje obuzelo me je malo ispred drevne, bazaltne kripte koje sam se toliko plašio. Jer, kako su odjeci odrona utihnuli, zastrašujući, tuđinski pisak postao je jasno čujan. Ovoga puta nije bilo sumnje - a još gore je bilo to što je ovoga puta dopirao ne iza, već ispred mene. Pretpostavljam da sam tada glasno vrisnuo. Pamtim tek nejasnu sliku kako pretrčavam kroz pakleni bazaltni prolaz i pamtim prokleti zvuk koji je dopirao iz otvorene, nebranjene, bezgranične tame, iz dubina. Osetio sam i vetar - ne hladnu promaju vlažnog vazduha, nego divlji, odlučni udar ledenog vetra koji je kuljao iz istog gnusnog otvora iz koga je dolazio i pisak. Sećam se da sam prelazio i preskakao raznorazne prepreke, uz udare vetra i piskavi zvuk koji su svakog trena postajali sve jači. Imao sam utisak da se svesno uvijaju oko mene, da me stežu. Iako mi je sada stizao sa leđa, umesto da me ubrzava, vetar me je na neki čudan način

usporavao, poput lasa ili nekakve zamke. Više nisam obraćao pažnju na buku koju stvaram, lupao sam prelazeći preko velikih prepreka od skrhanih blokova, dok se konačno nisam našao u zgradi što je vodila ka površini. Sećam se kako sam reagovao kada sam pogledao niz prolaz koji vodi do prostorije sa mašinama, malo je nedostajalo da ispustim krik kada sam ugledao kosinu nadole, gde jedna od zastrašujućih podnih vrata verovatno zevaju širom otvorena. Ali umesto da vrisnem, nastavio sam da mumlam sebi u bradu kako je sve ovo samo san i kako ću se uskoro probuditi. Možda se nalazim u logoru - ili u svojoj kući u Arkamu. Te misli su mi pomogle da zadržim razum dok sam se penjao uz kosinu ka narednom spratu. Znao sam da se ispred nalazi rupa široka pet stopa, ali obuzet ostalim strahovima, o tome nisam razmišljao dok nisam stigao do nje. Pri silasku, bilo mi je lako da je preskočim, ali uzbrdo je znatno teže, pogotovu što sam bio dodatno opterećen strahom, umorom, težinom metalne kutije i neprirodnim demonskim vetrom koji me je vukao unazad. U poslednjem trenutku sam počeo da razmišljam o svemu tome, ali i o neznanim entitetima koji možda vrebaju u crnom ambisu. Baterija u lampi je oslabila, ali nekakvo neshvatljivo sećanje dalo mi je do znanja da sam se približio pukotini. Hladni udari vetra i grdni piskavi zvuci koji su dopirali iza mene, za trenutak su delovali poput opijata, otupeli su mi strah od zjapeće jame. A onda sam postao svestan vetra i piska i ispred mene - plime gnušanja bujale su iz otvora preda mnom, iz nezamislivih dubina. Preplavila me sama suština košmara. Razum me napustio - ignorišući sve sem animalnog instinkta za begom, jedva da sam se i namučio preko krhotina razbacanih po kosini, kao da ponor nije ni postojao. Ugledao sam ivicu ponora i skočio luđački, svom snagom koju sam posedovao. Našao sam se u paklenom vrtlogu odvratnog zvuka i potpunog, zaista opipljivog mraka. To je sve čega se sećam. Sve nakon toga spada u domen delirijuma i utvara. San, ludilo i sećanja, divljački izmešani u seriji neverovatnih komadića iluzija, koje možda nemaju nikakve veze sa stvarnošću. Zastrašujući pad kroz nebrojene kilometre viskozne, opipljive tame, zbir zvukova potpuno stran Zemlji i njenom organskom životu. U meni su oživela do tada uspavana osnovna čula, koja su mi govorila o jamama i prazninama naseljenim lebdećim užasima, koje su vodile do nikada osunčanih litica i okeana i brojnih gradova bazaltnih kula bez prozora, do kojih nikakvo svetlo nikada nije doprlo.

Kroz glavu su mi protutnjale tajne prvobitne planete i njenih zaboravljenih eona i sve to bez slike ili zvuka. Saznao sam stvari koje mi ni najluđi raniji snovi nisu nagoveštavali. A sve to vreme držali su me hladni prsti vlažne izmaglice, a čudnovato, prokleto pištanje zloslutno se nadnosilo nad svim promenama zbrke i tišine u viru okolne tame. Video sam i kiklopski grad iz snova - ne njegove ruševine, nego grad kakav je bio u mojim snovima. Ponovo sam se nalazio u kupastom, neljudskom telu, među pripadnicima Velike rase i zarobljenih umova koji su nosili knjige visokim hodnicima i širokim kosinama. Među svim ovim slikama, nametao se zastrašujući nevizuelan osećaj očajničke borbe, oslobađanja kandži zviždavog vetra, luđačkog leta, nalik letu šišmiša, kroz maltene čvrst vazduh, grozničavog poniranja kroz tamu šibanu vetrovima, kao i posrtanja preko šuta i krhotina. Za trenutak sam doživeo čudnovat, nametljiv blesak nekog poluprizora - slabašan nagoveštaj plavkastog svetla iznad moje glave. Zatim sam sanjao vetar - nastavio sam da se penjem, da puzim - provukao sam se do svetlosti podrugljivog meseca kroz gomilu krhotina koje su se odronjavale kako bih ja prolazio i nestajale usred morbidnog uragana. Zao, monoton puls zaluđujuće mesečine konačno mi je na kraju potvrdio da sam se vratio u ono što sam nekada nazivao materijalnim svetom, javom. Ležao sam opružen u pesku australijske pustinje, prstiju zarivenih u zemlju, dok je oko mene divljao vetar, meni do tada nepoznat na ovoj planeti. Odeća mi se pretvorila u dronjke, a na telu nisam imao mesto bez modrice ili ogrebotine. Svest mi se vraćala veoma sporo, nisam bio siguran gde prestaje bunilo, a gde počinje java. Sećao sam se reda velikih blokova, ponora ispod tih blokova, čudovišnog otkrovenja iz prošlosti i košmarnog užasa na kraju - ali šta je od toga bilo stvarno? Izgubio sam baterijsku lampu, a nije bilo ni metalne kutije koju sam možda otkrio. Ako je uopšte postojala - ako je postojao ponor, ili oni blokovi. Podigao sam glavu i pogledao iza sebe, video sam samo ravnu nedirnutu pustinju. Demonski vetar je uminuo, a naduveni, gljivasti mesec je potonuo u crvenilu zapada. Pridigao sam se na noge i posrćući krenuo ka jugozapadu, ka kampu. Šta li se zapravo dogodilo sa mnom? Da li sam se jednostavno srušio u pustinji, a zatim vukao snovima izmučeno telo kilometrima kroz tu pustinju i preko zatrpanih blokova? Ako to nije

slučaj, kako ću podneti da živim dalje? Zahvaljujući novoj sumnji, čitava moja vera u to da su snovi izazvani legendama rastopila se u starim paklenim dvojbama. Ako je onaj ambis postojao, postojala je i Velika rasa - kao i sve što je postigla, njihova vladavina vrtlogom vremena, širokim koliko i sam kosmos, nije bila mit ili košmar, već užasna, neizdrživa stvarnost. Da li sam zaista tokom mračnih, zbunjujućih dana amnezije odveden nazad kroz vreme, sto pedeset miliona godina pre pojave ljudi? Da li je moje telo predstavljalo prevozno sredstvo za zastrašujući tuđinski um iz vremena paleogena? Da li sam kao zarobljenik tih gegajućih užasa zaista upoznao onaj prokleti kameni grad dok je bio na vrhuncu, da li sam se teturao hodnicima, koji su mi bili toliko poznati, u stravičnom telu onoga koji me je zarobio? Nisu li mučni snovi koje sam imao tokom dvadeset godina samo plod čudovišnih sećanja? Da li sam zaista nekada razgovarao sa umovima nedostižnih krajeva vremena i prostora, učio o tajnama univerzuma, prošlim i budućim, a zatim i pisao anale svoga sveta, koji su potom pohranjeni u metalnu kutiju u ogromnoj arhivi? I nisu li oni drugi - šokantna Drevna stvorenja divljih vetrova i demonskog pištanja - zaista troma, preteča opasnost, koja se polagano budi u svojim mračnim ambisima, dok raznolika bića nastaju i izumiru na vremenom izmučenoj površini planete? Ne znam. Ako taj ponor zaista postoji, ako je sve ovo istina, onda nema nade. Onda se nad svetom ljudi nadvija nezamisliva sena iz nekog drugog vremena. Smatram milošću to što ne postoji nijedan dokaz da sve ovo nije bila samo nova faza mojih snova, iznedrenih legendama. Metalnu kutiju, koja bi bila dokaz, nisam izneo na površinu, a ni podzemni hodnici do sada nisu pronađeni. Ako su zakoni svemira dobri prema nama, podzemni grad nikada i neće biti pronađen. Ali ja svejedno moram reći sinu šta sam video, ili šta mislim da sam video i da mu, kao psihologu prepustim da sudi o realnosti mog doživljaja, a zatim da to podeli sa drugima. Već sam rekao da iza svega što pretpostavljam da sam video u podzemnim ruševimana stoje godine mučnih snova. Bilo mi je teško da zapišem to presudno otkrovenje, ali siguran sam da nema čitaoca koji nije shvatio. Naravno, odnosi se na knjigu u metalnoj kutiji - kutiji koju sam oslobodio iz jazbine od prašine milion vekova. Niko je nije ni video ni dodirnuo otkako postoji čovek. A opet, kada sam uperio svetlost lampe ka njoj, video sam da slova neobične boje, na krtom, celuloznom papiru koga je samo vreme obojilo u smeđe, nisu bili

nikakvi hijeroglifi iz vremena Zemljine mladosti. Bila su to upravo nama poznata slova abecede, koja su sricala reči engleskog jezika, mojim rukopisom.

H. F. Lavkraft: U planinama drugog vremena Kao hibrid tradicionalnog gotika i ‘naučne fantastike’, Lavkraft je jasno gotski u temperamentu; njegova ‘nauka’ ima svoju sopstvenu proznu logiku, ali nikada nije orijentisana na futur, već je opsesivno usmerena na daleku prošlost. U Lavkraftovom kosmosu neka tragična konjunkcija ‘ljudskog’ i ‘neljudskog’ zatrovala je ono što bi trebalo da bude prirodan život; nema logike, ni razloga za takvu sudbu ništa više nego što je razloga za grom da udari. 37 — Džojs Kerol Outs — Iako Lavkrafta mnogo toga zaista čini „modelom pisca horora”, odnosno nekim ko „život opaža u njegovoj ogoljenoj gnusnosti i koji je od te percepcije načinio osnovu onoga što jeste”, kako ga je Tomas Ligoti jezgrovito opisao 38 , ovaj je pisac od detinjstva bio fasciniran ne samo gotikom i grobljanskom ikonografijom, te pripadajućim im pričama strave i užasa, nego je, podjednako, ako ne još i više, u svojim mlađim danima bio oduševljen naukom, razumnom i egzaktnom: a ponajviše fizikom, hemijom, geologijom, astronomijom. Naizgled paradoksalno, nauka je postala dominantan motiv tek u njegovim poznijim proznim radovima. U Lavkraftovim ranijim delima (od „Dagona” i „Grobnice” iz 1918. pa do „Pikmenovog modela”, 1926) prisutna je dominacija gotika, sa snažnim uplivima dekadentne proze i poezije, pa mestimično i fantazije. Struja fantazije doživela je svoj vrhunac u kratkom romanu Snovita potraga za neznanim Kadatom (1926-27), kojim je praktično iz sebe egzorcirao poetsko-fantazijski horor u duhu lorda Dansenija, i toj vrsti proze više se nije vraćao. Gotska struja je iz njegovog spisateljskog organizma bila takođe poprilično izbačena, barem u njenom čistom, destilovano crnom obličju, sa kulminacijom u vidu

romana Slučaj Čarlsa Dekstera Vorda (1927). Međutim, gotski okultni horor bio je tešnje od fantazije srođen sa Lavkraftovim bićem i opstao je, kao potencijal i kao konkretno otelovljenje, i u nekoliko docnijih priča od kojih je svaka slabija od prethodne („Danički užas”, 1928; „Snovi u veštičjoj kući”, 1932; „Stvar pred vratima”, 1933; „Stanovnik mraka”, 1936). Ali, ono najvitalnije i najvrednije u poslednjih deset godina Lavkraftovog stvaralaštva, počev od „Zova Ktulua” (1926) pa do kolaboracije u priči „U zidinama Eriksa” (1936), bilo je vezano za osobeni, originalni i duboko nadahnuti spoj horora i naučne fantastike. Jednostavno rečeno, učinak strave u ranijim pričama povezan je sa natprirodnim i okultnim, dok u poznijoj fazi okultno biva sve češće i efektnije (a i umetnički vrednije) zamenjeno naučnim ili bar kvazinaučnim konceptima. Stalno u toku sa najnovijim dešavanjima na polju astronomije, fizike, biologije, Lavkraft je svojim horor pričama iz srednje i pozne faze otelotvorio savremeni duh vremena prikladan dobu Ajnštajna - duh koji više ne može jednako kao ranije da reaguje na priče o avetima i vampirima. „Došlo je vreme kada normalni revolt protiv vremena, prostora i materije mora da uzme oblik koji nije otvoreno nekompatibilan sa onim što nam je poznato kao realnost - kada mora biti zadovoljen slikama koje sačinjavaju dodatke, a ne kontradikcije vidljivom i merljivom univerzumu.” 39 U ovoj jednoj rečenici sadržana je suština Lavkraftovog pristupa horor priči: ona više ne može poricati naučna saznanja o zakonitostima sveta u kome obitavamo, niti im može svesno prkositi, a da očuva svoju moć delovanja. Bogovi, demoni i vanzemaljci Roman U planinama ludila vrhunski je izraz ideje da Drugost u hororu predstavlja dodatak poznatom, a ne njegovu kontradikciju: u njemu Lavkraft daje oduška davnašnjoj fascinaciji naukom uopšte, ali i Antarktikom konkretno, budući da je još sa dvanaest godina pomno pratio izveštaje tadašnjih polarnih istraživača i čak pisao mladalački entuzijastične članke o njima. Osećaj paklene strave koji nose priče okultnog horora, kao što je npr. „Danički užas”, u ovom romanu je donekle ublažen spojem sa fascinacijom koja njegove junake, naučnike i istraživače, ali očigledno i samog pisca, nosi tokom čitavog dela. „Naučnici do poslednjeg daha - šta su oni uradili što mi ne bismo na

njihovom mestu?” uskliknuo je njegov pripovedač, profesor Vilijam Dajer, govoreći, sa spojem groze i divljenja, o vaskrsnutim Drevnima, a ta ista kvalifikacija važi i za njega samog i mladog Denforta. Ma koliko stravična bila saznanja do kojih dolaze u lavirintima, nemerljivim hodnicima, ruševinama, podrumima i katakombama eonima mrtvog grada vanzemaljaca u neistraženim predelima Južnog pola, naučnički duh goni ih stalno napred i napred. Žeđ za znanjem vuče ih dalje, sve dok, kao što to obično kod Lavkrafta biva, ta žeđ direktno ne ugrozi i zdrav razum i sam život odvažnih kršilaca ustaljenih normi i granica. Napokon, i Lavkraft je bio nešto kao „naučnik do poslednjeg daha” - njegovi doslovno poslednji napisi, načinjeni u bolnici, kada mu je već bilo jasno da mu nema spasa, da umire od raka, sastojali su se od detaljnih opisa toga šta oseća i doživljava, u nadi da će ti zapisi simptoma biti od koristi doktorima da bolje spoznaju boljku koja ga je nagrizala i ubijala. Površniji čitaoci ponekad su ismevali čestu potrebu Lavkraftovih pripovedača da zapisuju i zapisuju i zapisuju sve što im se strašno dešava čak i dok (ne)imenovani užas grebe po prozorima i vratima sobe u kojoj se nalaze - a naročito situaciju kada im se spisi doslovno prekidaju usred rečenice, kao da je ruka opsesivno-kompulzivno bila prinuđena da zapisuje užas, in vivo, dok se dešava, ne hajući za tako trivijalne i prizemne stvari poput samoočuvanja i opstanka. Umesto da beže, oni i dalje pišu: „Kraj je blizu. Mogu čuti puzanje iza sobnih vrata, kao da nečija divovska žvalava telesina drema odmah pokraj njih. Ali me nipošto neće naći. Bože, ta ruka! Na prozoru! Na prozoru!” 40 Pažljiviji čitaoci, međutim, u ovome vide eksplicitan, možda čak i tragikomičan, ali time ništa manje human, izraz potrebe da se, pred licem užasa (od kojeg nema bežanja!), svejedno istraje i ostavi svedočanstvo o njemu. Celokupan Lavkraftov opus upravo je jedno takvo svedočanstvo. Ali, šta je zapravo izvor užasa u ovom romanu? To više nisu neshvatljivi demon-bogovi i okultne čini kojima se ovi prizivaju, niti njihov pakleni nakot na zemlji, mutanti, veštice i čarobnjaci. Nekadašnji bogovi-demoni postali su sada - vanzemaljci. Ali ne na prozaičan način tadašnje, ali i mnogo docnije naučne fantastike, gde su navodni stanovnici dalekih planeta i galaksija bili prikazani kao antropomorfne, dvonožne kreature vođene istim ili sličnim porivima kao i ljudski, ovozemaljski akteri. Lavkraft u svojim SF-horor pričama i romanu izvodi svojevrsnu demitologizaciju kako unutar svog opusa

tako i unutar žanra, ali ova za rezultat nema banalizaciju božanskog: veliki je Lavkraftov uspeh što mu je pošlo za rukom da, u procesu zamene mistično-okultnih i folklorno-religijskih predstava naučnim, kod svog prikaza radikalne Drugosti zadrži ugođaj uzvišenog, sublimnog, kojem je gotik od svojih najranijih dana težio, ali ga je retko dosezao, a svakako ni blizu Lavkraftovom postignuću. Deo ključa njegovog uspeha gore je već skiciran: sastoji se u spoju čiste strave sa fascinacijom, što je zapravo, po Rudolfu Otu, definicija Svetog. Jog-Sotot i njegov mutantski nakot, u priči „Danički užas”, ili pakleni frulaš i horde pacova ispod drevne opatije u „Pacovima u zidovima” izazivaju samo čistu stravu i telesno gnušanje svojom vanrednom ogavnošću, ali Ktulu u „Zovu Ktulua” i bezimena i neshvatljiva „Boja izvan ovog svemira” i Drevni iz romana U planinama ludila nisu samo pakleno crni i ogavni, već i na čudan, pomalo paradoksalan ali zapravo razumljiv način fascinantni - jer, pored užasa i groze, pobuđuju i strahopoštovanje. Oni sa sobom nose jedan od ključnih činilaca svetog: mysterium tremendum (strašna tajna; doslovno: tajna što izaziva drhtanje). Ta fraza semantički pokriva ono skriveno i ezoterično, što je izvan ljudske moći poimanja ili razumevanja, i prema čemu se čovek odnosi sa drhtanjem. Kaže R. Oto: „I gdje se vjera u demone odavno uzdigla do vjere u bogove, zadržavaju ‘bogovi’, kao božanstva-numina, za osjećanje, uvijek nešto ‘sablasno’ o sebi naime navlastito svojstvo ‘neugodnogstrahobalnog’ koje se zapravo sa svojom ‘uzvišenošću’ oblikuje, ili putem sebe ocrtava.” 41 A gde je vera u bogove prevaziđena naučnim pogledom na svet, potreba za uzvišenim nije iskorenjena već samo preobražena, i jedan od svojih izraza dobija i kroz svekoliku fantastičnu prozu, pa tako i kroz priče strave prožete naučnom fantastikom. Uostalom, ima nečeg rečitog u tome da, koliko god jako sjala baklja razuma i svetlost nauke, reziduum straha i drhtanja uvek ostaje. Otkud taj fantomski reziduum? Odgovor je zapravo vrlo jednostavan. Ako važi diktum Artura Klarka da je „Svaka dovoljno razvijena tehnologija nerazlučiva od magije” (Arthur C. Clarke, Profiles of the Future, revised edition, 1973), onda važi i da svaka dovoljno od čoveka psihofizički drugačija, a nesagledivo moćnija vrsta stvorenja neće biti razlučiva od nekadašnjih bogova i demona. Zbog toga je element numinozno jezovitog izraženo prisutan u vrhunskim SF filmovima kao što su Kjubrikova 2001:

Odiseja u svemiru (1968), te kod Tarkovskog u Solarisu (1972) i naročito Stalkeru (1979), a u pojačanoj, naglašenoj meri on se nalazi i u Lavkraftovom SF-horor romanu U planinama ludila. Njegovi Drevni koncipirani su kao krajnja Drugost, prvo u telesnom smislu, gde oličivaju niz kontradiktornih odlika životinjskog i biljnog sveta: i morske zvezde, i vodozemci, i mekušci, i sisari, i papratnjače; na jednom telu i pipci i semenici i udovi i peraja i krila; paradoksalni, iracionalni, prividno apsurdni, neshvatljivi i jedva opisivi, nesvodivi na ljudsko - i upravo zbog toga skoro božanski. Pored toga, krajnja Drugost svoj objektivni korelat dobija i u vidu arhitekture Drevnih, podjednako nesvodive na ljudska merila: kocke, cilindri, lukovi, zvezdaste strukture, piramide pravih i stepenastih ivica, kule i minareti, kupole, a sve to bez humane simetrije - naizgled nakrivo, ekscentrično, neodrživo, (ponovo) apsurdno, ne bi moglo ni smelo u tom obliku da postoji, a ipak postoji i eonima već stoji - sa uglovima koji kao da poprimaju neeuklidske perspektive: građevine koje u sebi spajaju Piranezijeve „Tamnice” (Giovanni Battista Piranesi, Carceri d’invenzione), Ešerove nemoguće, relativizovane strukture, kubističke i futurističke koncepcije i (nad)realno mistične građevine-pejzaže sa slika Nikolaja Reriha. Spoj nespojivog. Da, ali - credo quia absurdum est. Ko je ikada rekao da bogovi treba da budu jasni, logični, skladni i razumljivi ljudskom oku - ili umu? Utopija među tuđincima Jednom kada je, prigrlivši iracionalno i apsurdno, osigurao održanje numinoznog u svojim demitologizovanim ali i dalje snažno neantropocentričnim vanzemaljcima, Lavkraft izvodi novi okretaj zavrtnja: na početku romana, Drevni su prividna čudovišta i izvori strave; kako tekst odmiče, oni postaju izvori fascinacije i ushićenja zbog njihove arhitekture i umetnosti, ali i bogate istorije i civilizacije; naposletku se, pak, ono što je delovalo kao krajnje Neljudsko ipak svodi na - ljudsko. „Radijati, biljke, čudovišta, zvezdani nakot - šta god da su bili, bili su ljudi!” Ljudski (nominalni) akteri u središnjem delu romana pretvoreni su u pasivne posmatrače a glavnu ulogu preuzimaju tuđinski Drevni sa kojima je evidentno veća prisnost autora, kako

intelektualno tako i emotivno. Sasvim je logično da Lavkraft, bespogovorni tuđinac u svetu ljudi, svoje ideale oličava kroz tuđince, i kroz tuđinsko društvo gradi svoju ultimativnu utopiju. Zaista, društva prikazana u romanu U planinama ludila i noveli „Sena iz drugog vremena”, odnosno Drevni i Velika rasa, otelotvoravaju utopijska, idealna društva po Lavkraftu. Oni su, pre svega, superiorni ljudskim bićima. Poseduju moći telepatije i hipnoze. Imaju izuzetnu tehnologiju koja im omogućava čudesne podvige, uključujući (u slučaju Velike rase) odašiljanje umova svojih pripadnika u tela stanovnika čitavog kosmosa svih eona, davno prošlih i daleko-budućih. Fascinirani su istorijom koju minuciozno beleže. Oslobođeni su tereta seksualnosti: aseksualni, razmnožavaju se, poput biljaka, retko, jedino kada ih nužda natera, i lišeni su balasta koji sa sobom nose porod i porodica, te emotivnih bura koje neminovno prate ono što je Lavkraft nazivao „amatorni fenomeni”. Umovi su im oslobođeni prizemnog i sposobni da se u potpunosti predaju intelektualnom i estetskom. Primenjuju neku vrstu eugenike, bez emocija odstranjujući bolešljive, slabunjave ili drugačije defektne ili problematične primerke. Koriste robovsku radnu snagu. Amoralni su i kolonijalistički nastrojeni prema pripadnicima drugih rasa: kad ustreba osvajaju njihove teritorije (Drevni) ili njihova tela i umove (Velika rasa). Praktikuju neku vrstu „fašističkog socijalizma”, poretka „u kome je veći deo bogatstva ravnomerno podeljen, a vlast je poverena malom upravnom odboru koji je biran glasovima onih koji su bili sposobni da polože određene obrazovne i psihološke testove”; ukratko, elitistička oligarhija inteligencije. Industrija je potpuno mehanizovana i zahteva vrlo malo vremena od građana, koji tako dobijeno slobodno vreme provode u intelektualnim i umetničkim aktivnostima. Nauka je dosegla neverovatan nivo, dok je umetnost bitan deo života. Religija tu praktično ne postoji (Velika rasa) ili je svedena na rituale u hramovima čiji smisao i snaga nisu jako izraženi (Drevni). Govoreći o političkoj interpretaciji Lavkraftovih tuđinskih civilizacija, S. T. Džoši zaključuje da „možemo izdvojiti tri karakteristike kojima se odlikuju Lavkraftove razvijenije tuđinske civilizacije - čista inteligencija, razumno političko uređenje i estetski senzibilitet - a one, zapravo, predstavljaju ciljeve kojima bi Lavkraft voleo da moderno društvo teži.” 42 Moderno društvo je, na te Lavkraftove težnje, ubrzo odgovorilo usponom fašizma, Drugim svetskim ratom kao najvećom klanicom planetarnih razmera u

dotadašnjoj istoriji čovečanstva, logorima smrti, genocidom i atomskom bombom. Ali, još jedan preokret - sasvim logičan u svetlu Lavkraftovih nazora - kazuje da postoji crv u svakom raju, i rok trajanja svake utopije: vreme uništava sve, pa i ono najbolje i najuzvišenije. Nijedno od njegovih idealnih društava nije oslobođeno dejstva dekadencije i propadanja. Na tragu Špenglerove Propasti zapada (1918 - 1922), knjige koja je na njega snažno uticala, Lavkraft vidi propadanje svakog društva kao deo neminovnih istorijskih procesa. Kao što je starenje i propadanje naših bioloških ćelija programirano u DNK, tako nekako je i propadanje društava od samog početka uračunato u proces: nijedna civilizacija ne traje večno, i svaka pre ili kasnije umre, bilo nasilnom smrću, bilo od starosti, mada u predatorski nastrojenoj ljudskoj vrsti retko se kojoj dopusti da baš umre od starosti: obično znake posustajanja kod one starije iskoriste mlađe i krvožednije da je dokusure, odnosno osvoje. Ideja dekadencije snažno je prisutna u oba dela objedinjena u ovoj knjizi, a naročito je u Planinama... prožeta dubokom melanholijom. Čitalac, zajedno sa protagonistima, pasivno i nemoćno posmatra na reljefima razvijanje kletve čije ispunjenje ništa ne može zaustaviti, kao da zapravo gleda kancer koji nezaustavljivo izjeda organizam u autodegenerativnom i autokonzumirajućem procesu. Dekadencija se, tipično za ovog pisca, ponajviše ogleda kroz umetnost, a umetnost, kroz zidne bareljefe, potkazuje život narodu i otkriva istinu tragaocu za njom. Opadanje životne snage jednog naroda ogleda se naročito kroz opadanje njegove umetnosti. Vrlo je rečito i to da u ovom romanu, prilikom demonizovanja šogota kao oličenja krajnjeg užasa, u vezi sa njima nije čak ni najstrašnija njihova sklonost da žrtvama isisavaju glave i ostavljaju im tela oblepljena smrdljivom sluzi, koliko je stravičnom i bogohulnom opisana njihova sklonost da skrnave umetnost Drevnih i da preko njihovih reljefa klešu svoje, inferiorne. To je, za Lavkrafta, kap koja preliva čašu i šogotsku monstruoznost čini neoprostivom, ničim relativizovano čudovišnom. U pogledu izazivanja strave u oba ova dela, i u Planinama i u „Seni...” Lavkraft primenjuje identičan postupak dvostrukog preterivanja, ili dvostrukog okretaja zavrtnja, koji Fric Lajber ovako opisuje: „U romanu U planinama ludila postoji tranzicija u kojoj entiteti koji izazivaju strah postaju uplašeni; autor nam prikazuje užase, a onda povlači zavesu još malo dalje, i pruža nam nagoveštaj užasa od kojih se

čak i užasi boje!” 43 Konkretnije: prvo nam, preko radija, indirektno nagoveštava postojanje dosad neviđenih, najviših planina na Zemlji; onda junake direktno dovodi nadomak njih, pa zatim i preko njih; da bi, naposletku, u jedva slučenoj daljini, nagovestio postojanje vrhunaca još viših od najviših. Istim postupkom, ali još jezivije, u Planinama prvo nas plaši vaskrslim Drevnima, a onda (pošto se oni razotkriju kao nosioci utopističkih ideala) uvodi šogote, gnusna amorfna stvorenja koja oličavaju bezoblični Haos što guta nosioce čistog Razuma. Isto to radi i u „Seni...”: prvo proizvodi jezu od neljudskih pripadnika Velike rase, a onda otkriva postojanje jedva nagoveštenih užasa koji se ukazuju snažnim vetrovima i pištanjem što naviru iz bazaltnih, crnih podruma. Ovaj postupak, kod ovog pisca, nije puka dosetka za pojačavanje strave radi strave, već duboko smislen i za razna tumačenja otvoren kvalitet. Sociološki nastrojeni kritičari mogli bi u pobuni šogota protiv svojih gospodara videti simboliku sloma američkog robovlasničkog društvu sredinom 19. veka; psihološki tj. psihoanalitički bi u tome videli jasnu parabolu o snagama Ida koje podrivaju Ego i Superego; dok bi poklonici biografskog tumačenja mogli ovo protumačiti na sledeći način; prividno čudovišna biča (tj. Lavkraft, kojeg je majka uveravala da je užasno ružan) zapravo su visoko kulturna, aseksualna i posvećena razumu i umetnosti (kao što je to i Lavkraft bio), ali njima svejedno prete atavistički, amorfni šogot-mrakovi (porodično, genetsko nasleđe: i otac i majka umrli su mu u ludnici) iz nemerljivih dubina organizma, odnosno podsvesti. Međutim, glavno čudovište, odnosno izvor najdublje strave u obe ove pripovesti jesu prirodni zakoni, ali pre svega pojmovi prostora i, naročito, vremena. U kratkom eseju pod rečitim naslovom „Vreme i prostor” on piše: „Što se tiče različitih koncepata koje pred ljudski um donosi napredak Nauke, šta se može po čudnosti i veličini meriti sa večnošću i beskrajem, onako kako nam ih predstavlja moderna astronomija? Ništa dublje ne podriva naš ustaljeni egoizam i umišljeni značaj nego poimanje čovekove potpune beznačajnosti koje dolazi sa saznanjem njegovog mesta unutar vremena i prostora.” 44 U ranije navedenom odlomku Lavkraft nagoveštava svoj ambivalentni odnos prema prostoru i vremenu kada pominje „normalni revolt protiv vremena, prostora i materije”, budući da je ove kosmičke konstante (barem u nama vidljivom delu svemira) doživljavao kao ograničenje, ali je njihovo remećenje ili zaobilaženje obično prikazivao sa

ambivalentnim spojem fascinacije i užasa. U svakom slučaju, radi se o fundamentalnom činiocu Lavkraftovog svetonazora i spisateljske poetike, o čemu na razrađeniji način svedoči ovaj odlomak iz njegovog pisma E. Hofmanu Prajsu: Niko još nikada nije napisao priču bez nekog stvarnog emotivnog poriva iza nje - a ja taj poriv nemam osim kada se zaplet tiče poremećaja prirodnog poretka... prkošenja i izbegavanja vremena, prostora i kosmičkih zakona... Zašto je to baš tako, nemam ni najblažu ideju - naprosto jeste tako. Mene zanimaju samo prostrana platna - istorijski sledovi - poreci biološke, hemijske, fizičke i astronomske organizacije - a jedini konflikt koji za mene ima ikakav dubok emocionalni značaj jeste princip slobode ili neregularnosti ili avanturističke prilike naspram večite i izluđujuće rigidnosti kosmičkih zakona... a naročito zakona vremena... 45 Kao što smo već pisali u radu „Pogubno dejstvo vremena u ‘Masci Crvene Smrti’ E. A. Poa i u Vidovitosti Stivena Kinga”, motiv vremena prisutan je u gotskom romanu, i horor žanru poniklom iz njega, od samih početaka. Dva su ključna značenja koja vreme u ovom žanru poprima. Jedno je oličeno u latinskoj maksimi memento mori (sećaj se smrti), naročito popularnoj u srednjem veku, ikonografski predstavljenoj kosturom koji u rukama drži peščani časovnik čija zrnca neumitno ističu i tako nagoveštavaju približavanje smrti. (...) Drugo značenje koje vreme nosi u horom vezano je za aktivnu ulogu prošlosti u sadašnjosti: uobičajena je formula horora da mrtve stvari nisu zaista mrtve, a isto tako prošle stvari nisu zaista prošle, već njihovi uticaji vaskrsavaju u sadašnjosti kroz srodne motive, kao što je porodično prokletstvo, ili još eksplicitnije, kroz figuru duha prošlosti koji u sadašnjem vremenu traži ispravljanje stare nepravde kako bi se smirio. 46 Ovo drugo značenje dominantno je prisutno, i preobraženo, u Lavkraftovom opusu: paradigma aktivno oživljene prošlosti u sadašnjosti pri čemu se pokazuje da mrtve stvari nisu zaista mrtve

ogleda se u njegovom romanu Slučaj Čarlsa Dekstera Vorda, gde prošlost doslovno opseda sadašnjost - odnosno, zli čarobnjak iz 18. veka opseda um i telo svog dalekog potomka s početka 20. veka. Međutim, u okvirima gotske paradigme, kojoj ovaj roman pripada, vremenski okviri su znatno uži, i svode se na tek nekoliko vekova. Lavkraftu je očigledno bio potreban iskorak u naučnu fantastiku kako bi oživeo svoj temeljni poriv, da tematizuje beskrajne ponore vremena koji se ne mere vekovima već eonima. Nesumnjiva je fascinacija profesora Dajera (a sa njim i Lavkraftova), prisutna u romanu U planinama ludila, u opisima daleke praistorije Zemlje i nastanka živog sveta na njoj, sa vrtoglavim nagoveštajima da bi nešto iz doba od pre više stotina miliona godina moglo preskočiti taj nesagledivijaz i dopreti do današnjeg dana, živo i delatno. Potiranje ograničenja između tako nezamislivo ogromnih vremenskih udaljenosti koren je kako ushićenja tako i strave. Isto važi i za novelu „Sena iz drugog vremena” koja već i u naslovu sugeriše svoj centralni motiv: užasno arhajsko vreme, od pre sto pedeset miliona godina, koje baca svoju abnormalnu senku na savremeno doba i doslovno opseda jednog današnjeg čoveka, pritom obesmišljavajući ljudska merila i (kao i u Deksteru Vordu) podrivajući identitet. Potonji strah je takođe jedan od temeljnih Lavkraftovih, možda ukorenjen u bojazni da će „šogoti” iz njegovog DNK preuzeti i mutirati srž njegovog bića i preobraziti ga u nešto drugo, u bezumnu stvar, kao što su prvo njegovog oca, a kasnije i majku. Zameci i plodovi Roman U planinama ludila začet je upravo iz ideje o neverovatnom prežitku iz daleke praistorije, potaknut slabom pričom „Posle milion godina” Katarine Metkalf Ruf (Katharine Metcalfe Roof, „A Million Years After”) iz časopisa Čudne priče, objavljenom u broju za novembar 1930. Zaplet o prastarom dinosaurusovom jajetu koje se izlegne u današnje vreme naljutio je Lavkrafta prozaičnim tretmanom teme koja je, po njemu, daleko potentnija za tematizaciju problema vremena koji ga je kopkao. Ipak, poslužila je kao podsticaj da se i sam okuša sa donekle sličnom premisom, s tim što je on odmah odlučio da će stvar koja će se „izlegnuti” iz njegovog jajeta biti nešto znatno originalnije i onostranije od prozaičnog dinosaurusa. Roman je napisan između

januara i marta 1931. i, kao što je Lavkraft i predvideo, Farnsvort Rajt, urednik Čudnih priča, odbio ga je zbog prevelike dužine, nejasnosti, navodne teške deljivosti u izdvojene celine, itd. Ovo odbijanje ostavilo je izuzetno poražavajući utisak na Lavkrafta i njegovo poljuljano samopouzdanje, naročito stoga što se radilo o njegovom najambicioznijem delu koje je u pismima prijateljima s pravom proglašavao svojim najboljim. Godinama taj rukopis više nikome nije nudio, i tek na insistiranje jednog poštovaoca koji je odigrao ulogu agenta, roman je prodat magazinu Zapanjujuće priče (Astounding Stories), gde je objavljen u tri nastavka od po četiri poglavlja, u brojevima za februar, mart i april 1936. Ova verzija bila je kompromitovana brojim uredničkim intervencijama - menjanjem reči, lošom transkripcijom i podelom na pasuse, a ponajviše skraćivanjima pri kojima su čitave rečenice izbacivane, naročito u završnom delu romana. Prošle su decenije dok se nije došlo do verzije tog teksta približne onoj koju je Lavkraft inicijalno napisao... Novela „Sena iz drugog vremena” nastala je usred perioda Lavkraftovih dubokih sumnji u svoje umeće kao pisca, izazvanih pomenutim odbijanjem njegovog remek-dela, a inspirisana je, baš kao i Planine..., nedostacima i problemima koje je uočavao u žanrovskoj prozi svog vremena: Slabost većine priča na ovu temu (put kroz vreme, prim. D. O.) je u tome što one ne sadrže svedočanstvo, u istoriji, onih neobjašnjivih događaja u prošlosti koje su izazvala putovanja unazad kroz vreme osoba iz sadašnjosti i budućnosti... Jedna zaprepašćujuća stvar koja bi se mogla uvesti bila bi da savremeni današnji čovek pronađe, među dokumentima iskopanim u nekom zakopanom praistorijskom gradu, poluraspadnuti papirus ili pergament napisan na engleskom, i njegovim sopstvenim rukopisom. 47 U ovom pismu vidi se da je inicijalna ideja za „Senu iz drugog vremena” postojala još 1930, ali trebalo je da prođu još četiri godine pre nego što se pokolebani autor odvažio na novo prozno delo. Pisanje je trajalo više od tri meseca (od 10. novembra 1934. do 22. februara 1935) i bilo je veoma mučno, ispunjeno nesigurnošču i odbačenim verzijama (najmanje dve, možda i cele tri). Napisana je rukom u pohabanoj školskoj sveščići koja je zadugo bila izgubljena, i kojoj se

ušlo u trag tek 1995. godine. Zahvaljujući naporima S. T. Džošija, upoređivanjem različitih verzija (one napisane u svesci, zatim druge, otkucane na mašini pa potom rukom prepravljane, i najzad one u magazinu objavljene...) došlo se do definitivne verzije tek početkom 21. veka. Upravo ona je korišćena za redakturu postojećeg srpskog prevoda. Ta novela je takođe izašla u Zapanjujućim pričama, i to u broju za jun 1936, gde je opet bilo grešaka i nasilnog deljenja pasusa na kraće, ali barem nije bilo skraćivanja. Bez obzira na Lavkraftove sumnje u sopstvene sposobnosti, „Senka...” svakako spada u njegova uspelija dela, i ne može se mnogo sporiti sa Džošijevim sudom da je to: Priča koja razotkriva zapanjujuća kosmička prostranstva i, zajedno sa U planinama ludila, trijumfalno uspeva da čovečanstvo ukloni sa središta pozornice a da na tron, umesto njega, smesti neverovatne tuđinske entitete. Spektakularna završna scena - čovek pronalazi dokument koji mora da je napisao pre sto pedeset miliona godina - mora biti jedan od najčudesnijih trenutaka u svekolikoj književnosti. 48 Roman U planinama ludila i novela „Sena iz drugog vremena” tesno su povezani, kako bliskim vremenskim razdobljem u kojem su nastali (1931-1934), tako i glavnom temom (ponori vremena i njihovo zlokobno premošćavanje kroz buđenje primordijalnih, amorfnih sila koje bi morale biti mrtve već milionima godina, a nisu), srodnim, mada antipodskim ambijentom (neistražena polarna pustinja Antarktika / neistražena peščana pustinja Australije), žanrovskim melanžom karakterističnim za Lavkraftovu zrelu fazu (SF horor), uzajamnim referencama (Drevni iz Planina... pominju se i u „Senci...” a pripovedač tog romana, profesor Dajer, javlja se kao sporedni lik u noveli), te osnovnom formom (ispovedna, u prvom licu), intonacijom (objektivno-naučnička) i motivacijom (upozorenje, kako bi se sprečilo dalje istraživanje na određenom lokalitetu). Iako je novela jezički čistija, lišena izobilja „gotskih” prideva koji zagušuju roman (kao što su „čudno”, „neobično”, „nečastivo”, „bogohulno”, „zlokobno”, „stravično”, „užasno”, itsl), ona je ipak predugačka i previše predvidiva - narator praktično na samom početku nacrta šta se „možda” desilo, to odbacuje usiljenim i besmislenim „racionalizacijama”, a kraj je samo predugo odlagana

potvrda očigledne činjenice da je bilo baš onako kako je rečeno na početku. Pored toga, „Seni...” nedostaje taj fenomenalni, u žanru retko viđeni imaginativni raspon, ta vizuelna imaginacija, taj razrađeni saspens i te nezaboravno efektne scene strave, užasa i groze koje roman U planinama ludila čine ne samo najboljim Lavkraftovim romanom (i jednim od najboljih mu dela, nevezano za formu), već i jednim od najboljih i najjezivijih horor romana ikada napisanih. Dr Dejan Ognjanović

NAPOMENE MESTA ANTARKTIK (grč. Ανταρκτικος;, engl. Antarctica) je kontinent na kojem se nalazi Zemljin Južni pol i najhladnije mesto na planeti. Sa 14,4 miliona kvadratnih kilometara to je peti kontinent po veličini, nakon Azije, Afrike, Severne i Južne Amerike, a Evropa i Australija su manji od njega. Oko 98% površine Antarktika je prekriveno ledom, čija je prosečna debljina oko 1,6 km. Najbliže kopno (800 km) je Južna Amerika. Najviši vrh na Antarktiku je masiv Vinson, koji je sa oko 4.900 metara nadmorske visine znatno niži od Mont Everestovih 8.848 metara. Antarktik je najhladniji, najsuvlji i najvetrovitiji kontinent na svetu, a takođe je kontinent sa najvećom prosečnom nadmorskom visinom. Zbog malih padavina ceo kontinent je, tehnički gledano, najveća pustinja na svetu. Evropljani su ga prvi put videli 1820. godine, kada je do njega stigla ruska ekspedicija Mihaila Lazareva. Norveški istraživač Roald Amundsen je 14. decembra 1911. postao prvi čovek koji je dospeo na Južni pol. Surovi uslovi, otežano istraživanje i brojne nepoznanice skrivene ispod debelih naslaga leda čine ovo mesto najslabije istraženim i najmanje poznatim na Zemlji. Za njega su vezane brojne misterije. Recimo, NASA sateliti su 2006. otkrili veliku gravitacionu anomaliju u oblasti Vilksove zemlje, koja ukazuje na postojanje velikog objekta, možda asteroida, usred kratera širokog trista milja. Ako ostavimo po strani popularne ali sumnjive teorije o NLO-ima, nacističkim ili vanzemaljskim bazama pod ledom itsl. najpodsticajnija misterija vezana za Antarktik, a srodna zapletu U planinama ludila, tiče se jezera Vostok. To je najveće od dosad identifikovanih sto pedeset jezera ispod ledene kape Antarktika. Nalazi se na dubini od 3.700 do

4.100 metara ispod površine leda, ispod ruske polarne istraživačke stanice Vostok. Ruski i britanski naučnici otkrili su ga 1994. Zbog svog položaja duboko u ledu ovo jezero se smatra izuzetno čistim i nedirnutim. Voda u njemu je stara dvadeset miliona godina. I pored prosečne temperature vode od -3°C ona nije zaleđena, jer je pod velikim pritiskom ispod leda. Analiza jezgra bušotine je pokazala da poslednjih šezdeset metara bušenja ne čini polarni led, već morska voda. Starost leda se procenjuje na 420.000 godina, a jezero je pod ledom već 500.000 do milion godina. Fosili mikroba stari 200.000 godina ukazuju da u jezeru postoje ili su postojali uslovi za život. Postoji mogućnost da se tamo otkriju novi oblici života, ekosistem koji je bio odsečen od ostatka sveta milionima godina, u uslovima sličnim onima koji možda danas vladaju na Jupiterovom mesecu Evropa. Na Antarktiku se dešava izuzetan lavkraftovski film Stvor Džona Karpentera (The Thing, 1982; John Carpenter), prema noveli Džona V. Kempbela, o grupi istraživača u naučnoj stanici na Južnom polu koji iz leda izvuku milionima godina smrznuti, ali ubrzo otopljeni i oživeli vanzemaljski organizam koji je, donekle nalik šogotima, sposoban da oponaša druge životne oblike. Teorija o nastanku Meseca koju Lavkraft u ovom romanu iznosi, prema kojoj se materija što danas čini Mesec otrgla iz južnog Pacifičkog okeana, danas je odbačena, odnosno smatra se veoma slabo verovatnom. S druge strane, međutim, teorija o izdvajanju kontinenata od jedne praizvorne celine potvrđena je tek 1960-ih, dakle tri decenije nakon pisanja ovog romana. Početkom 1930-ih Lavkraft je bio u manjini kao njen zastupnik. Teorija je formulisana 1910. godine kada je Frenk Bersli Tejlor (Frank Bursley Taylor) objavio rad u Biltenu geološkog udruženja Amerike. Na njega se nesvesno nadovezao nemački geolog Alfred Lotar Vegener (Alfred Lothar Wegener), sa radom iz 1912. nakon kojega je postao glavni zastupnik ove teorije. Njegov rad nastavio je Džon Džoli (John Jolly) sa knjigom Istorija površine Zemlje (The Surface History of the Earth, 1925). Većina naučnika odbacivala je ove teorije sve do 1961. kada je R. S. Diec (R. S. Dietz) objavio rad kojim je pokazao da se „klizanje” kontinenata odigrava mnogo dublje ispod zemljine površine nego što se do tada tvrdilo. ATLANTIDA I LEMURIJA - Navodno potopljeni kontinenti na kojima su u pradavna vremena postojale nepoznate civilizacije fantastičnih moći

i tehnologija, Atlantida u Atlantskom a Lemurija u Indijskom okeanu. Lavkraft nije verovao u njihovo stvarno, istorijsko postojanje, ali je mitove o njima smatrao moćnim i inspirativnim poetskim konceptima koje je koristio u svojoj prozi, a najeksplicitnije u ranoj priči „Hram” („The Temple”, 1920). KADAT (Kadath) - Nedostižna planina i na njoj džinovski zamak od oniksa usred ledene pustare Leng, ljudima nepristupačne i brojnim opasnostima i čudima branjene; obitavalište Velikih, zemaljskih bogova. Pristup Kadatu brane još opasniji i nehumaniji Drugi bogovi i njihove sluge (npr. šantak-ptice). LENG (Leng) - Visoravan čija se lokacija kod Lavkrafta nedosledno menja od priče do priče. Prvi put se pominje u priči „Selefais” (1920), gde izgleda da se nalazi u Zemlji snova koju je stvorio Kuranes. Zatim je „Gonič” (1922) smešta u središnju Aziju, kao poprište kanibalskog kulta. U kratkom romanu Snovita potraga za neznanim Kadatom (1926- 27) na krajnjem je severu Zemlje sna; to je mesto gde se nalaze užasni kameni zaseoci, i koje zdrav svet ne posećuje. Tu je prastari manastir u kojem samuje Niarlatotep, a još podalje je i neznani Kadat. U romanu U planinama ludila (1931) javlja se nepotvrđena hipoteza da je grad Drevnih na Antarktiku zapravo stvarnosni uzor za mitski, snoviti Leng. LJUDI NIKOLAJ RERIH (Николай Константинович Рерих, 1874 - 1947), ruski slikar, pisac, arheolog, teozof, za neke i prosvetitelj i filozof. Uticaj teozofije, budizma, vedante i drugih mističkih učenja vidljiv je na njegovim slikama i u njegovim knjigama. Tri od njih dostupne su na srpskom: Šambala:sedam velikih tajni kosmosa (Brimo, 2002), Agnijoga (Logos, 2006) i Altaj - Himalaji: putopisni dnevnik (Logos, 2007). Organizovao ekspedicije na Tibet, Himalaje i u Mandžuriju. O njemu i njegovoj ženi kaže se: „Nikolaj i Jelena Rerih osnivači su tzv. agni joge (Žive etike) koju predstavljaju kao prenos poruka tibetanskih mahatmi s kojima su bili u nekoj vrsti medijumskog kontakta. Mitologija učitelja u nepristupačnom Tibetu i sami detalji sistema (kosmički ciklusi, reinkarnacije, višestruki nivoi sveta, mnogostrukost čovekovih tela) pokazuju da je reč o jednom od mnogih

ogranaka teozofije Blavacke.” 49 U Njujorku je 1930. godine otvoren Rerihov muzej koji radi i danas. Lavkraft ga je posetio ubrzo po otvaranju, marta 1930, i na njega su slike planinskih i pustinjskih predela načinjene u dalekoj Aziji ostavile izuzetno snažan utisak. O poseti ovom muzeju sa svojim bliskim prijateljem Frenkom Belknapom Longom pisao je u pismu tetki Lilijani D. Klark: „Ni Belknap ni ja nismo u njemu bili ranije, a kada smo videli čudnu i ezoteričnu prirodu njegovog sadržaja, maltene smo se izbezumili pred imaginativnim prizorima koji su tu bili prikazani. Rerih je zasigurno jedna od onih retkih fantastičnih duša koje su opazile groteskne, užasne tajne izvan prostora i onostran vremena a koje su zadržale nešto od umeća da nagoveste čudesa koja su opazili.” 50 Muzej je posetio i naredne godine, krajem juna ili početkom jula 1931. O tome koliko duboko su ga pogodile Rerihove slike govori i činjenica da o ovom slikaru on sa ushićenjem govori i u svom poslednjem pismu, nezavršenom, koje je pisao par dana uoči smrti, namenjenom Džejmsu Mortonu: „Međutim, bolji od nadrealista je stari dobri Nik Rerih, čije je leglo na uglu Riversajd drajva i Sto treće ulice bilo jedan od mojih hramova u toj zoni pošasti. Ima nečega u tome kako on tretira perspektivu i atmosferu što meni nagoveštava druge dimenzije i tuđinske poretke postojanja - ili barem vratnice što vode ka njima. One fantastične isklesane stene u usamljenim visoravnima pustinjama - one preteče, maltene razumne linije zupčastih vrhunaca - i povrh svega, one čudne kockaste građevine što se pripijaju uz strme padine i tiskaju nagore ka zabranjenim igličastim vrhovima!” 51 Navedene reči su doslovno poslednje koje je Lavkraft ostavio iza sebe nakon što je i sam krenuo put drugih dimenzija i tuđinskih poredaka postojanja. Mada Rerihove slike uglavnom (sa retkim izuzecima) ne pripadaju tradiciji fantastičnog slikarstva, njihov snažan učinak mistike i kosmičkih nagoveštaja smeštao ih je, u Lavkraftovom umu, rame uz rame sa slikama njegovih drugih omiljenih slikara, kao što su bili Goja, Gistav Dore, Obri Berdsli, Sidni Sajmi, Džon Martin i Klark Ešton Smit. O snazi Rerihovog uticaja govori i činjenica da se njegovo ime u

Lavkraftovom kratkom romanu pominje čak šest puta. Rerihove slike nalaze se u prestižnim muzejima širom sveta, a sedam ih je i u Narodnom muzeju u Beogradu. (Dve slike Nikolaja Reriha donosimo kao motive na pregradnim stranama ove knjige.)

EDGAR ALAN PO (Edgar Allan Poe, 1809 - 1849) Po je bio prva, najsnažnija i najtrajnija Lavkraftova književna ljubav. Od svih mnogobrojnih Poovih kvaliteta kojima se divio, Lavkraft je najviše cenio njegovu kosmičku viziju: „Po je video izvan vulgarne antropocentrične sfere i shvatio je da su ljudi samo marionete; da su događaji i okolnosti (u pripovesti) jedine vitalne stvari... Njegove priče su iznad svih visina - fragmenti kosmičkog savršenstva onostran univerzuma dimenzija.” 52 Tamo gde su drugi videli samo njegovu preobraženu gotiku, Lavkraft je video i obožavao - kosmicizam: „Za mene je Po vrhunac fantastične umetnosti - postoji kod njega ogromna i kosmička vizija koju nijedan imitator nije uspeo da dosegne. (...) Kod njega se vidi strahopoštovanje jednog sičušnog atoma u prisustvu beskraja - suštinski intelektualni osećaj čudesa onoga koji posmatra zakovitlane, groteskne i neizmerne ambise što poput ponora gutaju čitav svet, a kojih oni što robuju čulima nimalo nisu ni svesni.” 53 Ovaj osećaj kosmičkog, koji je Lavkraft video u Poovom delu, ideal je kojem je i u sopstvenoj prozi težio, pa je otud sasvim logično da je u svom najboljem romanu, prožetom kosmičkom stravom, osetio potrebu da Pou pruži i eksplicitan omaž, a naročito njegovoj pesmi „Julaluma” i romanu Ispovest Artura Gordona Pima. „Julaluma” („Ulalume”), pesma E. A. Poa iz pozne faze stvaralaštva, napisana verovatno jula 1847. i prvi put objavljena decembra te godine u časopisu Amerikan Rivju (American Review). Lavkraft je sebi dopustio kreativnu slobodu povezujući „planinu Janek” iz te pesme sa Erebusom na Južnom polu, iako pesma eksplicitno govori o Severnom polu. Ispovest Artura Gordona Pima (The Narrative of Arthur Gordon Pym of Nantucket, 1838) Poov je jedini završeni i objavljeni roman. Prva poglavlja objavljena su u Južnjačkom književnom glasniku (Southern Literary Messenger), brojevi za januar i februar 1837; prvi put kao knjiga izašao je jula 1838. kod izdavača Harper i braća (Harper & Brothers). Ipak, u njegove dugačke pripovesti spada i roman Dnevnik Džulijusa Rodmana (The Journal of Julius Rodman), koji je izlazio u nastavcima u Bartonovom magazinu za gospodu (Burton’s Gentleman’s Magazine), ali nikada nije završen nakon što je Po otpušten kao tamošnji urednik. Kao nezavršenog i neobjavljenog za Poovog života Lavkraft ga zanemaruje i Pima, u prvom poglavlju Planina... naziva „Poovom jedinom dužom pričom”. Na Lavkrafta su najsnažniji utisak ostavila završna poglavlja

Poovog gotskog pustolovnog romana, ona na tajanstvenom, potpuno crnom ostrvu Tsalal (koje će kasnije nadahnuti i Ligotijevu istoimenu priču) a ponajviše sam kraj, koji se zbiva nadomak fantastično preobraženog Južnog pola. Poov roman je nesumnjivo uticao na brojna značajna dela, od Melvilovog Mobija Dika (Herman Melville, Moby Dick) i Zlatne činije Henrija Džejmsa (Henry James, The Golden Bowl) pa do Ledene sfinge Žila Verna (Jules Verne, Le Sphinx desglaces) koja je njegov direktni nastavak. Tekeli-li je tajanstveni krik kojim se u ovom romanu oglašavaju urođenici potpuno crnog Tsalala kako bi izrazili čuđenje i strah kad god ugledaju nešto belo, a na samom kraju romana to je onomatopeja krika velikih sablasnih belih ptica koje lete oko divovskog vrtloga na zemljinom Južnom polu. Ni kod Poa ni kod Lavkrafta ovom kriku, i njegovom čudno specifičnom obliku, nije pripisano nikakvo jasno i decidirano značenje. Ipak, može se reći da kod Poa taj krik oličava i strah od belog, i stravu belog; kod Lavkrafta je to i krik tajanstva i krik pred nepojmljivim, jezikom neiskazivim tajanstvom. Fascinantni, prelepi, jezivo-zlokobni i misteriozni završni pasus Poovog romana (koji je ostavio u čudu i nedoumici generacije čitalaca, kritičara i profesora književnosti) zaslužuje da se ovde navede u celosti: Marta 22-og. Pomrčina je sve gušća, i samo još odsjaj oko ogromne bele zavese oživljuje noć. Iza onog čudnovatog vela izletahu mnoge ogromne velike i blede ptice, i odletahu nekuda, ostavljajući za sobom šum i odjek onog večitog Tekeli-li. Tada se Nu-nu još jedared mače u čunu, ali kad smo mu prišli videli smo da je izdahnuo. A mi smo strahovitom brzinom jurili u naručje onog katarakta, u kojem se baš otvarala jedna od onih jama, kao da nas hoće da primi. Ali, u tom trenutku diže se na našem putu jedna uvijena čovečja prilika, samo daleko ogromnija nego što su deca zemlje. Koža joj je bila bela kao bleštavo beli sneg. 54 Postoji pokušaj da se ova tajanstvena reč objasni pozivanjem na Poove biografske detalje. Naime, Poova majka, Eliza Po, bila je glumica a 22. marta 1811. trebalo je da igra u predstavi pod nazivom Tekeli, o životu mađarskog plemića Imrea Tekelija (Imre Thokoly), po komadu

koji je napisao Teodor Huk (Theodore Hook). U ovom komadu Eliza je igrala nevestu, pa se podrazumeva da je bila odevena u belo. Edgar Po je tada imao samo dve godine, ali je podatak o ovoj predstavi sigurno video, jer bila je najavljena u dnevnim novinama Kurir (Courier) iz Čarlstona, iz kojih se inspirisao za pesmu „Anabel Li”. 55 LORD DANSENI (Edward Plunkett, Lord Dunsany, 1878 -1957) bio je irski pisac osobenih fantazija u kojima je na ekscentričan i poludekadentan način kreirao sopstvenu neomitologiju i panteon ćudljivih bogova egzotičnih imena koji se poigravaju ljudima, stvorenjima i svetovima, gradeći ih sebi za zabavu, i uništavajući ih iz istog razloga. Uticao je na Lavkrafta, naročito u njegovim pričama fantazije iz ranih 1920-ih i na njegov kratki roman horor-fantazije. 56 Fraza „planine ludila” nalazi se u Dansenijevoj priči „Hašišar” („The Hashish Man”, 1910), u rečenici: „I stigosmo napokon do onih brda od slonovače što ih zovu Planinama ludila.” OKULTNE KNJIGE NEKRONOMIKON (Necronomicon) - Zlokobni grimoar Nekronomikon, u kome „ludi Arapin” Abdul Alhazred iz 8. veka naše ere govori o drevnim bogovima koji su nekada vladali Zemljom i koji se ponovo mogu vratiti uz pomoć instrukcija datih u knjizi. Prvi put se uzgred pominje u priči „Gonič” („The Hound”, 1922), ali kasnije često na bitan način figurira u Lavkraftovom mitosu. Knjiga je u potpunosti fiktivna. U kratkom tekstu „Istorija Nekronomikona” Lavkraft daje nacrt istorije te knjige, od arapske verzije pod nazivom Al Azif preko grčke i latinske, sve do prevoda na engleski pripisanog dr Džonu Diju. Ime Abdul Alhazred Lavkraft je izmislio kao svoj nadimak još u detinjstvu, nakon čitanja Priča 1001 noći. PNAKOTIČKI RUKOPISI (Pnakotic Manuscripts) - Prva fiktivna knjiga koju je Lavkraft izmislio: javlja se 1918. godine u priči „Polaris”. Nastala pre doba čoveka, opisuje tajnu prapraistoriju rasa i stvorenja koja su vladala Zemljom pre ljudske rase. Načinili su je ljudi budnoga sveta u zaboravljenim severnim kraljevstvima a doneli je u Zemlju snova onda kad dlakavi ljudožderski Gnofkehi osvojiše Olatoe, grad