U planinama ludila - H. P. Lovecraft

postojanje ovakvih stvari na ovom mestu bilo je, iskreno, van mojih moći, i kao geolog osetio sam se neobično postiđen. Vulkanske formacije neretko imaju čudno pravilne oblike - poput čuvene Staze divova u Irskoj 27 - ali ovaj zapanjujući planinski lanac, uprkos tome što se Lejku isprva učinilo da vidi zadimljene kupe, bio je, iznad svega, očigledno nevulkanske strukture. Čudni otvori pećina, kraj kojih se činilo da su one formacije najzastupljenije, predstavljali su još jednu, mada nešto manju zagonetku zbog ravnomernosti njihovih oblika. Oni su često bili, baš kao što je Lejkov izveštaj kazivao, približno četvrtasti ih polukružni, kao da su prirodni otvori bili dorađeni, radi veće simetrije, kakvom čarobnom rukom. Njihova brojnost i rasprostranjenost bili su izvanredni i ukazivali su na to da je čitava oblast poput mravinjaka bila prošarana tunelima rastočenim kroz krečnjačke naslage. To malo pogleda u pravcu tih pećina nije moglo duboko da prodre, ali videli smo da su one, izgleda, čiste od prisustva stalaktita i stalagmita. Sa spoljašnje strane, delovi planinskih padina u blizini ovih otvora bili su, bez izuzetka, glatki i pravilni, i Denfortu se učinilo da su tragovi erozije i pukotine težili u pravcu nesvakidašnjih pravilnih oblika i paterna. Budući već ispunjen užasima i čudnovatošću otkrivenim u logoru, on je nagovestio da su rupice u stenama neodređeno podsećale na one zbunjujuće grupe tačkica raspoređenih po praiskonskim zelenkastim komadima steatita a onda onako grozno iskopiranim na bezumno izgrađenim snežnim gomilama iznad onih šest sahranjenih čudovišta. Postepeno smo se dizali leteći preko viših brda u podnožju planine pravo ka relativno niskom prolazu koji smo odabrali. Dok smo napredovali, povremeno smo bacali pokoji pogled nadole ka snegu i ledu kopnene putanje, pitajući se da li bismo se odvažili na ovo putovanje sa jednostavnijom opremom iz ranijih dana. Pomalo nas je iznenadilo kada smo opazili da teren uopšte nije preterano težak, imajući u vidu sve okolnosti, i da uprkos pukotina u ledu i drugih opasnosti ne bi nužno odvratio saonice jednog Skota, Šekltona ili Amundsena. Neki od glečera kao da su vodili sve do vetrovima brisanih prolaza sa nesvakidašnjim kontinuitetom, i kada smo doprli do našeg izabranog prolaza, otkrili smo da ni u ovom slučaju nije bilo izuzetka. Teško je na hartiji opisati naša osećanja napetog iščekivanja dok smo se pripremali da preletimo prevoj i zavirimo preko, na svet kojim ljudska stopa nije kročila, uprkos tome što nismo imali razloga da verujemo kako se oblasti s one strane planinskog lanca suštinski

razlikuju od onih koje smo dotad gledali i njima putovali. Dodir zlog tajanstva u ovim graničnim planinama i u dozivanju iz mora svetlosti što nalikuje opalu, opaženom između njihovih vrhova, sve to bilo je krajnje suptilna i eterična stvar koja se ne da opisati rečima. Iznad svega to beše čin nejasnog psihološkog simbolizma i estetskih asocijacija - stvar pomešana sa egzotičnom poezijom i slikarstvom, kao i sa arhajskim mitovima što vrebaju u zabranjenim i skrajnutim knjiškim tomovima. Čak su i naleti vetra nosili sa sobom naročiti teret svesne zloćudnosti, i na jedan trenutak učinilo nam se da taj pomešani zvuk u sebi sadrži i bizarno muziciranje poput zviždanja ili sviranja frule visokog opsega dok su naleti prodirali unutra i napolje iz sveprisutnih i zvučno odjekujučih pećinskih otvora. Postojala je u ovom zvuku izvesna maglovita nota odbojnosti koja je na nešto podsećala, ali i ona je bila složena i teško odrediva kao i ma koja od drugih mračnih impresija. Bili smo u tom trenu, nakon sporog uspinjanja, na visini od 23.570 stopa prema aneroidu, i za sobom smo ispod nas definitivno ostavili oblasti pokrivene snegom. Ovde gore behu samo mračne, gole, stenovite padine i počeci grubo oivičenih glečera - ali uz one izazovne kocke, bedeme i odjekujuće pećinske otvore koji su dodavali slutnje neprirodnog, fantastičnog i snolikog. Posmatrajući duž linije visokih vrhova, učinilo mi se da mogu opaziti onaj koji je pomenuo siroti Lejk, sa bedemom sasvim na vrhu. Činio se upola izgubljen u čudesnoj antarktičkoj izmaglici - upravo onakvoj izmaglici, može biti, koja je kod Lejka isprva proizvela utisak vulkanskih aktivnosti. Prolaz se nazirao direktno pred nama, gladak i brisan vetrovima između nazupčanih i zloćudno namrštenih stubova što kraj vratnica stoje. S druge strane beše nebo uznemireno uskomešanim isparenjima i osvetljeno niskim polarnim suncem - nebo tog tajanstvenog ponajdaljeg carstva za koje smo osećali da ga ljudsko oko nikada nije ugledalo. Još samo nekoliko stopa više i ugledaćemo to carstvo. Denfort i ja, nesposobni da govorimo osim uz glasno vikanje usred urlajućeg i piskutavog vetra što je jurio kroz prolaz i dodavao buku našim neprigušenim motorima, razmenismo poglede koji su govorili više od reči. A onda, kada smo se popeli još tih nekoliko stopa, zaista bacismo poglede preko tog sumornog praga i preko neznanih tajni jedne starije i u potpunosti tuđinske planete Zemlje.

V Mislim da smo obojica u isti čas ispustili krik koji je bio mešavina strahopoštovanja, začuđenosti, strave i neverice prema sopstvenim čulima kada smo napokon prešli preko prevoja i ugledali ono što počiva s druge strane. Naravno, mora da smo negde u pozadini svesti imali kakvu prirodnu teoriju koja bi nas, makar na trenutak, povratila u stanje normalnosti. Verovatno smo pomislili na stvari kao što su Bašta bogova u Koloradu ili fantastično simetrične, vetrovima izvajane stene u pustinji Arizone. 28 Možda smo čak upola poverovali da je taj prizor zapravo fatamorgana poput one koju smo videli prethodnog jutra, kada smo po prvi put stupali nadomak onim planinama ludila. Mora da smo imali nekakve normalne primisli na koje bismo se oslonili nakon što smo pogledali preko te beskrajne, olujama izranjavljene visoravni i spazili gotovo bezgranični lavirint kolosalnih, pravilnih i geometrijski harmonično raspoređenih kamenitih masa čiji su erodirani i izbušeni vrhovi štrcali iznad ledenog sloja koji na najdubljim mestima ne beše deblji od četrdeset do pedeset stopa, a na mnogim mestima bio je očigledno tanji. Učinak tog monstruoznog prizora bio je neopisiv, jer od samog početka činilo se izvesnim da se radi o nekakvom đavolskom narušavanju poznatih prirodnih zakona. Ovde, na ovoj pakleno drevnoj ravnici uzvišenoj čitavih dvadeset hiljada stopa iznad mora, i u klimi koja je smrtonosna za život još od doba pre nastanka čoveka, ne kraće od petsto hiljada godina, protezao se, dokle god pogled dopire, splet svesno uobličenih stena koje bi jedino očajnički pokušaj očuvanja zdravog razuma ikako mogao pripisati bilo čemu drugom a ne svesnom i veštačkom poreklu. Do tada smo, barem što se ozbiljnog mišljenja tiče, odbacivali svaku teoriju o tome da su kocke i bedemi na planinskim padinama išta drugo do prirodne formacije. Kako bi mogle biti nešto drugo kad se sam čovek jedva razlikovao od drugih vrsta velikih majmuna u doba kada je ova oblast potpala pod neprekinutu i još uvek aktuelnu vladavinu ledene smrti? Pa opet, sada je vladavina razuma, činilo se, bila nepovratno poljuljana, jer ovaj kiklopski lavirint kockastih, okruglastih i uglastih

kamenih blokova posedovao je odlike koje su sprečavale bežanje u lagodno samozavaravanje. Bio je to, sasvim jasno, bogohulni grad iz fatamorgane ali sada u goloj, objektivnoj i neporecivoj stvarnosti. Onaj prokleti nagoveštaj, kako se ispostavilo, ipak je imao materijalnu osnovu - u višim delovima atmosfere bio je horizontalni sloj ledene prašine, i ovaj zaprepašćujući kameni prežitak projektovao je svoju sliku preko planina sledeći jednostavne zakone odražavanja. Naravno, ona prikaza bila je izvitoperena i preterana, i sadržala je stvari koje pravi izvor nije posedovao, pa opet, kada smo ugledali pravi izvor te slike, pomislili smo da je još grozniji i više ispunjen pretnjom od svog dalekog odraza. Samo je neverovatna, neljudska masivnost ogromnih kamenih tornjeva i bedema spasila ovu strahovitu stvar od potpune anihilacije u stotinama hiljada, a možda i miliona godina, tokom kojih je tmurno bdela tamo, među udarima vetra sumornog višegorja. „Corona Mundi... Krov sveta...” 29 Svakovrsne fantastične fraze pohrlile su nam na usne dok smo vrtoglavo pogledali nadole ka neverovatnom prizoru. Iznova sam pomislio na zlokobne primordijalne mitove koji su me tako uporno opsedali otkako sam prvi put ugledao ovaj mrtvi antarktički svet - stvari kao što su demonska visoravan Leng, Mi-Go, odnosno grozni snežni čovek sa Himalaja, Pnakoticki rukopisi sa njihovim nagoveštajima o vremenu koje je prethodilo čoveku, kult Ktulua, Nekronomikon, kao i hiperborejske legende o bezobličnom Tsatugi i o zvezdanom nakotu, groznije nego bezobličnom, povezanom sa tim poluentitetom. Beskrajnim miljama u svim pravcima protezao se taj grad sa vrlo malo proređivanja; zapravo, dok su ga naše oči pratile nalevo i nadesno duž podnožja niskog, postepenog podbrđa koje ga razdvaja od same ivice planine, shvatili smo da uopšte ne vidimo nikakvo proređivanje, izuzev jednog prekida levo od prolaza kojim smo došli. Naprosto smo naleteli, sasvim slučajno, na ograničeni deo nečega neizmerno većeg opsega. Podbrđa su bila manje posuta grotesknim kamenim strukturama, i povezivala su užasni grad sa već poznatim kockama i bedemima koji su očigledno predstavljali njegove planinske predstraže. Ove potonje bile su, baš kao i neobični pećinski otvori, isto tako gusto raspoređene sa unutrašnje kao i sa spoljašnje strane planina. Ovaj bezimeni kameni lavirint sastojao se, u najvećem delu, od zidova koji su se iznad leda dizali između deset i sto pedeset stopa, a

debljina im je varirala između pet i deset stopa. Bio je sačinjen uglavnom od čudesno velikih blokova primordijalnog škriljca i peščara - blokova koji su u mnogim slučajevima bili veličine četiri sa šest sa osam stopa - iako se na nekoliko mesta činilo da je isklesan iz jednog nejednakog komada dubinske stene predkambrijskog škriljca. Daleko od toga da su građevine bile jednake veličine, budući da je tu bilo bezbroj sitnijih zgrada međusobno spojenih u enormne celine nalik saću, kao i malih izdvojenih struktura. Uopšteno, oblik ovih stvari težio je oblicima kupe, piramide ili terasaste piramide, mada je bilo mnogo savršenih valjaka, savršenih kocki, skupina kocki i drugih pravougaonih oblika, a tu i tamo začudno su smeštene uglaste građevine čije je petokrako prizemlje grubo podsećalo na moderna utvrđenja. Graditelji su često i stručno koristili principe luka, a u vreme kada je ovaj grad bio u punom procvatu, u njemu su sigurno postojale i kupole. Čitav nerazmrsivi splet bio je čudovišno načet vremenom a ledena površina iz koje su izbijale te kule beše posuta otpalim blokovima i neznano koliko davnašnjim otpadom. Tamo gde je struktura leda bila prozirna mogli smo videti niže delove tih gorostasnih gomila i zapazili smo u ledu očuvane kamene mostove koji su povezivali tornjeve na različitim visinama od tla. Na ogoljenim zidovima mogli smo opaziti ožiljke u steni na mestima gde su drugi, još viši mostovi iste vrste nekada postojali. Pažljivo razgledanje otkrilo je nebrojene poveće prozore; neki su bili zatvoreni kapcima od materijala koji je izvorno bio drvo ali se u međuvremenu skamenio, iako je većina njih zjapila nekako zlokobno i preteće. Mnoge od ruševina ostale su, naravno, bez krova i sa nejednakim gornjim ivicama koje su brišućim vetrovima zaokrugljene, dok su druge, u obliku oštrijih kupa i piramida, ili ako su bile zaštićene višim okolnim strukturama, zadržale netaknute obrise uprkos sveprisutnom tonjenju i propadanju. Dvogledom smo jedva mogli da nazremo nešto nalik skulpturalnim ukrasima u horizontalnim nizovima - a ti ukrasi sadržavali su i one čudne grupe tačkica čije je prisustvo na drevnim steatitima sada poprimilo daleko veći značaj. Na mnogim mestima građevine su bile potpuno razrušene a ledeni pokrivač duboko izrovan raznoraznim geološkim uzrocima. Na drugim mestima kamenogradnja je bila rastočena do same ivice ledene površine. Jedan široki potez koji se prostirao od unutrašnjosti visoravni pa sve do procepa u podbrđu, oko jedne milje ulevo od prolaza kojim smo mi došli, bio je u potpunosti lišen građevina, i

verovatno je predstavljao, kako smo zaključili, putanju neke velike reke koja je u vreme tercijara - pre više miliona godina - tekla kroz grad a zatim u neki neverovatni podzemni ambis unutar velikog graničnog lanca. Zaista, ovo je iznad svega bila oblast bogata pećinama, ponorima i podzemnim tajnama što se odupiru čovečjem prodoru. Kad se sada prisetim naših tadašnjih osećanja i zbunjenosti time što gledamo ovaj čudovišni prežitak iz eona koje smo smatrali predljudskim, mogu samo da se čudim što smo uspeli da sačuvamo privid uravnoteženosti. Naravno da smo znali kako je ovde nešto - hronologija, naučna teorija, ili naša sopstvena svest - bilo sasvim pomereno; a opet smo zadržali dovoljno očuvane samokontrole da upravljamo avionom, sasvim detaljno opažamo brojne stvari i pažljivo načinimo seriju fotografija koje još uvek mogu poslužiti u kakvu pozitivnu svrhu i nama i našem svetu. U mom slučaju mora da su pomogle urođene naučničke navike, jer povrh sve moje zbunjenosti i osećaja potajne pretnje ipak je preovladavala goruća radoznalost da proniknem dublje u ovu pradrevnu tajnu - da saznam kakva su stvorenja sagradila ovo nesamerivo divovsko mesto i živela u njemu, i kakvu je vezu mogla imati sa ostatkom sveta, u svoje vreme ili u druga vremena, jedna tako jedinstvena koncentracija života. Jer ovo mesto nije moglo biti svakidašnji grad. Moralo je predstavljati primarni nukleus i središte nekog arhajskog i neverovatnog poglavlja zemljine istorije čiji su spoljašnji odjeci bili samo nejasno upamćeni u opskurnim i izvitoperenim mitovima, ali koji je sasvim iščezao u haosu planetarnih grčeva mnogo pre nego što se išta nalik ljudskoj rasi kakvu poznajemo zateturalo i uspravilo iz faze majmunstva. Ovde se prostirao paleogejski megalopolis u poređenju s kojim bajoslovna Atlantida i Lemurija, Komoriom i Uzuldarum i Olatoe u zemlji Lomara nisu stari ni koliko juče; megalopolis koji se može meriti sa šaputanjima o takvim predljudskim bogohulnostima kao što su Valuzija, R’Lijeh, Ib u zemlji Mnara i Bezimeni grad u Arapskoj pustinji. 30 Dok smo leteli nad tim spletom golih titanskih tornjeva moja mašta je povremeno izmicala svim granicama i besciljno lutala carstvima fantastičnih asocijacija - idući čak tako daleko da je plela veze između ovog izgubljenog sveta i nekih od mojih neobuzdanijih snova vezanih za sumanuti užas iz logora. Avionski rezervoar za gorivo je, u cilju što veće rasterećenosti, bio samo delimično napunjen, otud smo sada morali da pokažemo oprez u istraživanjima. Međutim, čak i s tim na umu, pokrili smo ogromnu

površinu tla - ili, tačnije, vazduha - nakon što smo se spustili na visinu na kojoj je vetar postao praktično zanemarljiv. Činilo se da planinskom lancu nema kraja kao ni dužini zastrašujućeg kamenog grada oivičenog njegovim unutarnjim podbrđima. Let od po pedeset milja u oba pravca nije pokazao nikakve krupne razlike u lavirintu kamenova i zidarija koje su grabile, poput kandži leševa, kroz večiti led. Mada, bilo je izvesnih veoma podsticajnih različitosti, kao što su rezbarije u kanjonu tamo gde je velika reka nekada prodirala kroz podbrđa i približavala se svom ponornom mestu u velikom lancu. Stene su na mestu gde je rečni tok ponirao bile smelo isklesane u kiklopske pilone, a nešto u njihovim ispupčenim oblicima nalik buradima uskomešalo je u Denfortu i meni izvesna neodređena, mrska i zbrkana poluprisećanja. Naišli smo, takođe, i na nekoliko zvezdolikih otvorenih prostora, očigledno javnih trgova i zapazili raznolike valovitosti u terenu. Tamo gde se brdo oštro izdizalo obično je bilo izdubljeno u neku vrstu neodređene kamene građevine, ali od toga su postojala dva izuzetka. Što se potonjih tiče, jedan je bio previše nagrižen zubom vremena da bi se moglo dokučiti šta je počivalo na njegovom isturenom grebenu, dok je drugi još uvek nosio fantastičan kupasti spomenik isklesan iz čvrste stene i grubo je podsećao na dobro poznatu Zmijsku grobnicu u drevnoj dolini Petre. 31 Dok smo leteli od planina ka dubini kopna, otkrili smo da grad nije bio beskrajne širine, iako se njegova dužina podno podbrđa činila beskrajnom. Nakon oko trideset milja groteskne kamene građevine počele su da se proređuju, a nakon dodatnih deset milja naišli smo na neprekinutu pustaru praktično bez ikakvih znakova svesno nastalih tvorevina. Putanja reke izvan grada bila je označena širokom linijom ulegnuća, dok je tlo poprimilo grublje odlike i činilo se da se blago uspinje nagore dok se gubilo ka magličasto skrovitom zapadu. Do tog časa još nismo bili sleteli, a opet, bilo bi nezamislivo da napustimo tu visoravan a da ne pokušamo ući u neku od čudovišnih građevina. Prema tome, odlučili smo da pronađemo ravno mesto u podbrđu blizu prolaza kojim možemo preleteti nazad, da tu prizemljimo avion a onda se spremimo za malo istraživanja pešice. Iako su ove padine pod blagim nagibom bile prekrivene razasutim ruševinama, u niskom letu smo ubrzo otkrili veći broj mogućih mesta za sletanje. Odabravši ono najbliže prolazu, budući da će naš naredni let biti preko velikog lanca i nazad u logor, oko 12.30 popodne uspeli smo da se spustimo na glatko, čvrsto polje snega u potpunosti lišeno

prepreka i vrlo pogodno za kasnije brzo poletanje. Nije se činilo neophodnim da avion zaštitimo slojevima snega za tako kratko vreme i u tako povoljnim uslovima, bez visinskih vetrova na ovom nivou; otud smo se samo postarali da su skije za prizemljenje bezbedno pohranjene i da su glavni delovi mehanizma zaštićeni od hladnoće. Za naše putešestvije pešice nisu nam bile neophodne najmasivnije letačke bunde, pa smo sa sobom poneli manji deo opreme koji se sastojao od džepnog kompasa, ručne kamere, malih zaliha hrane, obilja beležnica i papira, geološkog čekića i dleta, torbice za uzorke, namotaja konopca za veranje i snažne baterijske lampe sa rezervnim baterijama. Ova oprema nalazila se u avionu za slučaj da nađemo zgodno mesto za sletanje, pa da načinimo slike sa tla, kao i crteže i topografske skice, i da nabavimo uzorke stena sa neke gole padine, kamena što štrči iz leda ili iz planinske pećine. Srećom, imali smo zalihe papira koji smo mogli da iscepkamo i strpamo u dodatnu torbu za uzorke kako bismo ga koristili da komadićima beležimo svoju putanju u eventualnim unutarnjim lavirintima na koje bismo mogli naići. Ovo smo poneli za slučaj da nađemo neki sistem pećina u kojem je strujanje vazduha dovoljno utuljeno da dopusti tako lak i brz metod obeležavanja umesto uobičajenog označavanja staze pravljenjem sitnih zareza u stenama. Dok smo oprezno hodali nizbrdo preko zaleđenog snega prema ogromnom kamenom lavirintu koji se izdizao naspram opalne svetlosti zapada imali smo skoro podjednako snažan osećaj predstojećih čudesa kao kada smo pristupali neizmernom planinskom prolazu četiri sata ranije. Istina je da smo dotad već bili navikli na prizor neverovatne tajne što se skrivala iza vrhova planinske barijere, ali bliska mogućnost da zapravo kročimo među primordijalne zidine koje su podigla svesna bića pre možda više miliona godina - pre nego što je ijedna poznata ljudska rasa mogla postojati - izazivala je ništa manje strahopoštovanja i potencijalne strave svojim nagoveštajima kosmičke abnormalnosti. Iako je razređen vazduh na ovoj čudesnoj visini svaki telesni napor činio unekoliko težim nego inače, i Denfort i ja smo se s tim dobro nosili i osećali smo se sposobnim da odgovorimo gotovo svakom zadatku koji bi mogao da nam zapadne. Trebalo je načiniti samo nekoliko koraka pa da se već primaknemo bezobličnoj ruševini rastočenoj skroz do nivoa snega, dok se nekih sto šezdeset do dvesta stopa dalje nalazio ogroman beskrovni bedem, još uvek čitav u svojoj petokrakoj osnovi, koji se dizao do nejednake visine od deset ili

jedanaest stopa. Ka njemu smo se zaputili, a kada smo napokon bili u prilici da dotaknemo njegove vremenom nagrižene kiklopske blokove, osetili smo da smo uspostavili vezu bez presedana, možda i bogohulnu, sa zaboravljenim eonima koji su našoj vrsti inače zatvoreni. Ovaj bedem, oblika zvezde i možda trista stopa s kraja na kraj, bio je izgrađen od blokova peščara iz doba jure, nejednake veličine, prosečne površine šest sa osam stopa. Bio je tu čitav niz lučnih otvora ili prozora širokih oko četiri stope a visokih pet, raspoređenih sasvim simetrično duž vrhova zvezde i njenih unutrašnjih uglova, a njihov donji deo bio je na visini oko četiri stope od ledene površine. Kada smo kroz njih pogledali, videli smo da je zidarija bila debela punih pet stopa, da nije bilo izdvojenih prostorija unutra, i da su postojali tragovi povezanih rezbarija ili bareljefa na unutarnjim zidovima; tu činjenicu smo naslutili ranije, dok smo nisko leteli nad ovim bedemom i nad drugima nalik njemu. Iako prvobitno mora da su postojali i niži delovi, svi tragovi nečega takvog sada su u ovoj tački bili u potpunosti sakriveni debelim slojem leda i snega. Uvukli smo se kroz jedan od prozora i uzalud pokušali da dešifrujemo gotovo izbrisane ukrase na muralima, ali nismo se usudili da stanemo na zaleđeni pod. Naši orijentacioni letovi ukazali su na to da su mnoge građevine u središnjim delovima grada manje zagušene ledom i da tamo možda možemo naći u potpunosti čiste unutrašnjosti koje vode do nivoa tla, ako u njih uđemo preko krova. Pre nego što smo napustili ovaj bedem, pažljivo smo ga fotografisali i sa zadivljenošću proučili njegovo kiklopsko zidarstvo u potpunosti izvedeno bez pomoći maltera. Poželeli smo da je Pebodi sa nama, jer njegovo inženjersko znanje moglo bi nam pomoći da naslutimo kako je bilo moguće pokretati takve titanske blokove u neverovatno dalekom dobu kada su ovaj grad i njegova periferija bili izgrađeni. Duboko u umu urezan mi je svaki detalj te šetnje od oko pola milje nizbrdo, do samog grada, dok su u pozadini vetrovi u visinama zaludno i divlje vrištali kroz uzvišene vrhove. Samo bi u fantastičnim košmarima ijedno ljudsko biće, izuzev Denforta i mene, moglo da zamisli takve optičke efekte. Između nas i uskomešanih isparenja na zapadu počivao je taj čudovišni splet mračnih kamenih kula čija su nas začudna i neverovatna obličja stalno iznova, sa svakim novim uglom, ostavljala bez daha. Bila je to fatamorgana, ali okamenjena, čvrsto materijalizovana, i da nije fotografija koje smo načinili ja bih i dalje

sumnjao da tako nešto može postojati. Opšta zidarska tehnika bila je identična kao na bedemu koji smo proučili, ali ekstravagantni oblici koje su građevine poprimile u svojim gradskim ispoljavanjima bili su izvan svakog opisa. Čak i slike ilustruju samo jednu ili dve faze njihove beskrajne bizarnosti, neprestanih varijacija, neprirodne masivnosti i sasvim tuđinskog egzoticizma. Bilo je tu geometrijskih oblika za koje Euklid teško da bi pronašao ime - kupa svih stepena nepravilnosti i zarubljenosti, terasa svih vrsta provokativnih disproporcija, šupljih cevi sa čudnim okruglastim uvećanjima, polomljenih stubova u nesvakidašnjim grupacijama, i petokrakih ili petostraničnih raspoređivanja predmeta sumanuto grotesknih. Kako smo se primicali bliže, mogli smo da vidimo ispod izvesnih prozirnih delova ledenog pokrivača i da zapazimo neke od cevastih kamenih mostova koji su povezivali luđački razasute strukture na različitim visinama. Uređenih ulica kao da nije bilo, a jedino veće otvoreno prostranstvo bilo je jednu milju sleva, gde je pradrevna reka bez sumnje tekla kroz grad prema planinama. Naši dvogledi pokazivali su spoljašnje nizove gotovo izbrisanih skulptura i grupisanih tačaka kao veoma učestalo zastupljene, i skoro da smo mogli zamisliti kako mora da je ovaj grad nekada izgledao - iako je, po nuždi stvari, većina krovova i vrhova kula sada bila iščezla. Posmatran kao celina, bio je to složeni splet izuvijanih ulica i aleja, sve u obliku dubokih kanjona, a neke jedva malo bolje od tunela zbog visoko nadnetih građevina i poprečnih mostova. Sada, rasprostrt pred nama, izdizao se poput kakve sanjarije naspram izmaglice na zapadu kroz čiji se severniji deo nisko, crvenkasto antarktičko sunce ranog poslepodneva jedva probijalo; a kada bi to sunce načas susrelo nešto gušću prepreku i uronilo prizor u privremenu senku, učinak je bio potajno preteći i to na način za koji se nadam da nikada neću morati da ga opišem. Čak je i jedva čujno zavijanje i fruloliko sviranje neosetnog vetra u velikim planinskim prolazima iza nas poprimilo neobuzdaniju notu namerne, ciljane zloćudnosti. Poslednja faza našeg silaska u grad bila je nesvakidašnje strma i nagla, a isturena stena na ivici gde smo se naglo spuštali na niži nivo navela nas je na pomisao kako ovde mora da je nekada davno postojala veštačka terasa. Verovali smo da ispod ledenog sloja mora da se nalazi stepenište ili njegov najbliži ekvivalent. Kada smo naposletku uronili u sam lavirintski grad, pentrajući se preko porušenih i otpalih delova zgrada i ustežući se od pritiskajuće

blizine sveprisutnih, vremenom izjedenih zidova zbog čije visine smo se osećali patuljasto, naša osećanja ponovo postadoše takva da sam zadivljen time koliko smo samokontrole uspeli da zadržimo. Iskreno, Denfort je bio pomalo nervozan i počeo je da iznosi neke uvredljivo nepažljive opaske i nagađanja vezane za užas u logoru - što mi je naročito smetalo zbog toga što nisam mogao a da ne delim izvesne zaključke koji su se nametali mnogobrojnim odlikama ovog morbidnog prežitka iz košmarne davnine. Ta nagađanja su takođe delala i na njegovu maštu, jer na jednom mestu - gde je aleja zakrčena napadalim otpadom oštro skretala iza ugla - on je insistirao da je video nejasne tragove na tlu koji mu se nisu dopadali; dok je na drugom mestu zastao načas kako bi oslušnuo tanane zamišljene zvukove što su dopirali sa neznane, neodređene tačke - prigušeno sviranje kao na fruli, kazao je, prilično slično onome koje vetar proizvodi u planinskim pećinama, a opet na neki uznemirujuć način i sasvim drugačije. Neprekidna petostraničnost okolne arhitekture i onih muralnih arabeski koje su se još mogle razaznati posedovali su neodređeno zlokobne nagoveštaje kojima nismo mogli umaći, a na zastrašujući način podsvesno su nas učvrstili u uverenju kakva su to primordijalna stvorenja podigla ovo nečastivo mesto i živela u njemu. Uprkos tome, učenjaštvo i avanturizam u našim dušama nisu bili sasvim umrtvljeni, i mi smo mehanički produžili po ranijem planu, dletom otkidajući uzorke svih različitih vrsta kamena korišćenog u gradnji. Želeli smo što širi njihov raspon kako bismo došli do boljih zaključaka po pitanju određenja starosti ovog mesta. Činilo se da ništa u velikim spoljašnjim zidovima nije bilo poznije od perioda jure i komanča, niti je ijedan komad kamena u čitavom mestu poticao iz doba skorijeg od pliocena. Gola izvesnost glasila je da smo lutali kroz samu smrt koja je vladala najmanje petsto hiljada godina, a najverovatnije i mnogo duže. Dok smo išli dalje kroz ovaj lavirint stenama zasenjenog sumraka zastajkivah smo kod svakog dostupnog otvora kako bismo proučili unutrašnjost i istražili mogućnost ulaza. Neki su nam bili izvan dosega, dok su drugi jedino vodili u ruševine zagušene ledom, isto onako bez krova i prazne kao i onaj bedem na brdu. Jedan, iako prostran i primamljiv, vodio je do bezdana u kojem nije bio vidljiv ikakav način silaska. S vremena na vreme bili smo u prilici da proučimo okamenjeno drvo preživelog prozorskog kapka, i bili smo zadivljeni bajoslovnom drevnošću koju su nagoveštavali još uvek razaznatljivi godovi. Ove su

stvari potekle od mezozoičkih golosemenica i četinara - naročito od sago palmi iz doba krede - od lepezastih palmi i kriptosemenica, očigledno poteklih iz doba tercijara. Nije se moglo naći ništa što bi zasigurno bilo novije od pliocena. Što se tiče razmeštaja ovih kapaka - čije su ivice pokazivale nekadašnje prisustvo davno nestalih šarki - njihova upotreba izgleda da je bila raznovrsna, budući da su neki bili na spoljašnjoj a neki na unutrašnjoj strani dubokih otvora. Izgleda da su se našli zaglavljeni u mestu i tako su nadživeli rđanje pređašnjih, verovatno metalnih ramova i zaptivača. Posle nekog vremena naišli smo na jedan niz prozora - u izbočinama kolosalne petostranične kupe neoštećenog vrha - koji je vodio u prostranu, dobro očuvanu prostoriju sa kamenim podom, ali bili su previsoko u prostoriji da bi se do njih popelo bez konopca. Mi smo imah konopac sa sobom, ali nismo želeli da se zamaramo visinom od dvadeset stopa ako baš ne moramo - naročito na ovoj visoravni gde je u razređenom vazduhu srce ionako izloženo snažnim naporima. Ova enormna prostorija mora da je bila veliki hol ili nekakva vrsta dvorane, a naše električne lampe otkrivale su krupne, izražene i potencijalno zapanjujuće skulpture raspoređene duž zidova u dugim, horizontalnim nizovima prekinutim podjednako širokim trakama konvencionalnih arabeski. Pažljivo smo obeležili ovo mesto sa planom da u njega uđemo, osim ako ne naiđemo na neku drugu, pristupačniju unutrašnjost. Naposletku smo, međutim, našli upravo onakav otvor kakav smo priželjkivali, lučni otvor oko šest stopa širok i deset stopa visok, koji je označavao nekadašnji završetak vazdušnog mosta što je prelazio preko aleje na nekih pet stopa iznad sadašnjeg nivoa leda. Ti otvori su, naravno, bih u ravni gornjih spratova, a u ovom slučaju jedan od tih spratova još uvek je postojao. Građevina koja nam je na ovaj način bila pristupačna sastojala se od niza pravougaonih terasa s naše leve strane, u pravcu zapada. Ona s druge strane aleje, odakle je zjapio drugi lučni otvor, bila je razrušeni valjak bez ikakvih prozora i sa čudnim ispupčenjem nekih deset stopa iznad otvora. Unutra je bilo sasvim mračno a lučni otvor kao da se otvarao nad beskrajno praznim bunarom. Nagomilani otpaci učinili su ulazak u prostranu zgradu s leve strane dvostruko lakšim, pa opet, na jedan trenutak smo oklevali pre nego što smo iskoristili ovu dugo željenu priliku. Jer iako smo već bili prodrli u ovaj splet arhajskog tajanstva, zahtevao se novi napor i još čvršća odluka da nas zapravo ponese unutar čitave, preživele

građevine bajoslovnog starijeg sveta čija nam je priroda sve groznije postajala jasna. Međutim, naposletku, odvažili smo se na taj korak i uspeli se uz krhotine u zjapeći otvor. Pod koji nas je dočekao s druge strane bio je načinjen od velikih škriljčanih ploča i izgledalo je da predstavlja ispust dugačkog, visokog hodnika sa izvajanim zidovima. Pošto smo zapazili da brojni unutarnji lučni otvori vode odavde i shvatili verovatnu složenost gnezda prostorija unutra, odlučili smo da bi valjalo započeti sa našim sistemom ostavljanja papirnih tragova za beleženje putanje. Do tada su nam, kako se ne bismo izgubili, dovoljni bili kompasi i povremeni pogledi ka ogromnom planinskom lancu koji se video između kula iza nas, ali od ovog časa bila je neophodna veštačka zamena. Stoga smo višak papira nacepkali na komadiće prikladne veličine, smestili ih u torbu koju je Denfort nosio, i pripremili se da ih koristimo onoliko štedljivo koliko to potrebe bezbednosti dopuštaju. Ovaj metod bi nas verovatno zaštitio od toga da zalutamo, jer nije bilo primetnih strujanja vazduha unutar ove primordijalne građevine. Ako bi se ona pojavila, ili ako bi nam ponestalo zaliha papira, naravno da smo mogli da pribegnemo sigurnijem ali sporijem i dosadnijem metodu zareza u kamenu. Koliko se tačno prostire teritorija koju smo načeli, to je bilo nemoguće naslutiti dok ne probamo. Bliske i česte veze između različitih zgrada činile su verovatnom mogućnost da pređemo iz jedne u drugu putem mostova zarobljenih ispod leda, osim tamo gde je prolaz zaprečen lokalnim urušenjima i geološkim procepima, jer činilo se da je u masivne konstrukcije vrlo malo leda prodrlo. Skoro sve oblasti gde je led bio proziran otkrile su nam da su niži prozori imali čvrsto zatvorene kapke, kao da je čitav grad bio ostavljen u tom uniformnom stanju sve dok nije došao ledeni pokrivač da niže delove zgrada kristalizuje za sva buduća vremena. Zaista, čovek je tu imao neobičan utisak da je ovo mesto bilo namerno zatvoreno i napušteno u nekom nejasnom, davnoprošlom eonu, a ne da ga je zaposela neka nagla nedaća ili čak postepeno raspadanje. Da li je nailazak leda bio predviđen, i da li je bezimeno stanovništvo masovno napustilo grad kako bi drugde potražilo sebi manje ukleto stanište? Pitanje tačnih fizičko-geografskih uslova vezanih za formiranje ledene površine u ovoj tački moraće da sačeka kasniji odgovor. Bilo je jasno da posredi nije bilo lagano osipanje. Možda je tome bio zaslužan pritisak nagomilanih snegova, a možda poplava sa reke, ili je pucanje kakve drevne ledene brane u velikom planinskom lancu učinilo da nastane

ovo posebno stanje koje se sada dalo opaziti. U vezi sa ovim mestom mašta je mogla da zamisli gotovo bilo šta.

VI Bilo bi zamorno davati iscrpan izveštaj, korak po korak, o našim lutanjima po tom pećinolikom mravinjaku primordijalnog zidarstva, već eonima mrtvom - po tom čudovišnom leglu drevnih tajni kroz koje su se tek sada, po prvi put posle nebrojenih epoha, prolomili odjeci ljudskih stopa. Ovo je naročito istinito zbog toga što je dobar deo jezovite drame i otkrovenja potekao od pukog proučavanja sveprisutnih bareljefa. Naše fotografije tih bareljefa, načinjene pod svetlošću baterijskih lampi, doprineće poprilično da se dokaže istina onoga što sada otkrivamo, i velika je šteta što sa sobom nismo imali veću zalihu filma. U datim uslovima, načinili smo grube skice nekih rečitih detalja u beležnicama nakon što smo potrošili sav film koji smo imali. Građevina u koju smo ušli bila je veoma velika i složene strukture, i pružila nam je impresivan utisak o arhitekturi te neimenovane geološke prošlosti. Unutrašnji zidovi bili su manje masivni od spoljašnjih, ali na nižim nivoima bili su izvanredno očuvani. Lavirintska složenost sadržala je i začudno nepravilne razlike u nivoima spratova, i ta odlika se ponavljala kroz čitavu zgradu. Da nismo ostavljali trag pocepanog papira iza sebe, zasigurno bismo se izgubili već na samom početku. Odlučili smo da prvo istražimo gornje spratove koji su više propali, pa smo se zato uspeli kroz haos hodnika do visine od nekih stotinu stopa, do mesta gde je najviši niz prostorija zjapio kroz sneg i ruševine ka polarnom nebu. Uspon smo obavili preko strmih rampi ili kosina sa poprečnim rebrima koje su svuda služile umesto stepenica. Prostorije na koje smo naišli bile su svih zamislivih oblika i proporcija, u rasponu od petokrakih zvezda do trouglova i savršenih kocki. Može se sa sigurnošću kazati da im je podni prostor u proseku iznosio oko trideset sa trideset stopa i još dvadeset u visinu, iako su postojali i brojni prostraniji apartmani. Pošto smo iscrpno istražili gornje deonice i deo na nivou leda, spuštali smo se sprat po sprat u potonuli deo, gde smo uistinu vrlo brzo opazili da se nalazimo u neprekinutom lavirintu međusobno povezanih odaja i prolaza koji verovatno vode u neograničene oblasti izvan ove konkretne zgrade.

Kiklopska masivnost i divovske dimenzije svega oko nas počeli su neobično da nas pritiskaju a bilo je nečega neodređenog ali duboko neljudskog u svim konturama, dimenzijama, proporcijama, ukrasima i građevinskim nijansama tog bogohulno arhajskog zidarstva. Uskoro smo iz onoga što su bareljefi prikazivali shvatili da je ovaj čudovišni grad star mnogo miliona godina. Još ne možemo objasniti principe izgradnje primenjene u anomalnim balansiranjima i podešavanjima mase kod krupnih komada kamena, iako je jasno da se ovde puno oslanjalo na princip luka. Prostorije koje smo obišli bile su u potpunosti lišene svega prenosivog, a ta okolnost nas je učvrstila u ubeđenju da je ovaj grad bio namerno napušten. Osnovna vrsta ukrasa bio je gotovo univerzalni sistem bareljefa koji su se prostirali u dugačkim horizontalnim trakama širokim oko tri stope i raspoređenim od poda do tavanice, naizmenice sa trakama istovetne širine posvećenim geometrijskim arabeskama. Bilo je izuzetaka od ovog pravila rasporeda ali ono je ipak bilo zapanjujuće dominantno. Međutim, često je usred niza bareljefa bio ubačen niz glatkih reljefa sačinjen od čudno raspoređenih tačaka. Kao što smo uskoro uvideli, ta tehnika bila je zrela, razrađena, i estetski evoluirana do najvećeg nivoa civilizovanosti, iako je, u svakom detalju, u potpunosti tuđinska bilo kakvoj umetničkoj tradiciji ljudske rase. Po delikatnosti izvedbe nijedna skulptura koju sam ikada video ne bi se mogla porediti sa ovima. Najtananiji detalji složene vegetacije ili životinjskog sveta bili su preneseni sa zapanjujućom živošću uprkos smelom rasponu ovih rezbarija; s druge strane, konvencionalni dizajni bili su prava čudesa veštine detalja. Arabeske su ispoljavale duboku upotrebu matematičkih principa i bile su sačinjene od opskurnih simetričnih krivulja i uglova zasnovanih na broju pet. Slikovni nizovi pratili su visoko formalizovanu tradiciju i sadržavali su naročit tretman perspektive, ali su imali umetničku snagu koja nas je duboko pogodila uprkos bezdanu koji nas je od tog geološkog razdoblja delio. Metod u njihovom dizajnu bio je zasnovan na jedinstvenom sučeljavanju poprečnog preseka sa dvodimenzionalnom siluetom i otelotvoravao je analitičku psihologiju napredniju od bilo koje što se može naći kod poznatih antičkih rasa. Bespredmetno je pokušavati poređenje ove umetnosti sa ma kojom što se može videti u našim muzejima. Oni koji budu videli naše fotografije verovatno će najpribližniju analogiju pronaći u izvesnim grotesknim zamislima najodvažnijih futurista.

Arabeskni ukrasi sastojali su se u potpunosti od utisnutih linija čija je dubina na zidovima nenačetim vremenom varirala između jednog i dva inča. Kada bi se javili reljefi sa grupama tačaka - očigledno se radilo o natpisima na nama neznanom, primordijalnom jeziku i pismu - udubljenje glatke površine iznosilo je možda jedan i po inč, a tačaka u odnosu na nju možda još dodatnih pola inča. Frizovi sa slikama u plitkom reljefu bili su ispupčeni isto koliko su šare bile udubljene, a pozadina im je bila utisnuta oko dva inča u odnosu na površinu zida. Na nekim uzorcima bili su vidljivi tragovi ranije obojenosti, mada su nebrojeni eoni na većini rastočili i uklonili svaki trag pigmenta koji je bio primenjen. Što je čovek duže proučavao ovu čudesnu tehniku, to joj se više divio. Ispod strogog sleđenja konvencionalnih pravila moglo se primetiti potanko i precizno zapažanje i vizuelna veština umetnika, a u stvari i same konvencije služile su da simbolizuju i naglase stvarnu suštinu ili vitalnu različitost svakog od prikazanih predmeta. Pored toga, osetili smo da se tu, pored izvrsnosti koje smo opazili, nalaze i druge, skrivene i izvan dometa naše percepcije. Izvesni nagoveštaji ovde-onde ukazivali su, indirektno, na latentne simbole i stimuluse koji bi nam mogli biti od dubokog i intimnog značaja, samo kad bismo imali drugačiju mentalnu i emocionalnu zaleđinu i potpuniji ili drugačiji opažaj ni aparat. Predmetno-prikazivački plan skulptura očigledno se bavio životom u toj iščezloj epohi kakav su sebi organizovali, i sastojao se u velikoj meri od prikaza istorije. Upravo je ova abnormalna usredsređenost na istoriju kod primordijalne rase - slučajnost koja je čudesno delala u našu korist - ove rezbarije nama učinila tako zadivljujuće punim informacija, zbog čega smo njihovo fotografisanje i skiciranje učinili vrhovnim prioritetom, važnijim od svega drugog. U određenim prostorijama preovlađujući raspored je bio variran kroz prisustvo mapa, astronomskih karata i drugih naučnih nacrta u uvećanom obliku - a te su stvari pružile naivnu ali užasnu potvrdu onoga što smo povezali sa slikovnih bareljefa. Dok nagoveštavam ono što je ta celina razotkrila mogu jedino da se nadam da moj izveštaj neće izazvati veću radoznalost nego zdravorazumski oprez kod onih koji mi uopšte poveruju. Tragično bi bilo ako bi neko bio privučen u to carstvo smrti i užasa istim onim upozorenjem koje je za naum imalo da ga od toga odvrati. Zidovi sa ovim reljefima bili su isprekidani visokim prozorima i masivnim vratnicama visokim dvanaest stopa, na kojima su se još

uvek ponegde održale okamenjene drvene ploče nekadašnjih vrata i prozorskih kapaka, detaljno izrezbarenih i lakiranih. Sve od metala odavno je nestalo ali pojedina vrata ostala su u mestu i morala su silom da se odgurnu u stranu dok smo napredovali iz sobe u sobu. Prozorski ramovi sa oknima od neobičnog prozračnog materijala - uglavnom elipsoidnog oblika - preživeli su ovde-onde, iako ne u značajnom broju. Često smo takođe nailazili na veoma velike niše u zidovima, pretežno prazne, ali s vremena na vreme sadržavale bi poneki bizarni predmet isklesan od velikog zelenog steatita koji je ili bio polomljen ili smatran nedovoljno vrednim da zasluži uklanjanje. Drugi otvori nesumnjivo su bili povezani sa davno nestalim mehaničkim spravama vezanim za osvetljenje, grejanje itsl. - od vrste koju su mnoge rezbarije nagoveštavale. Tavanice su pretežno bile prazne, obične, ali su ponegde bile obložene zelenim steatitom ili drugom vrstom pločica, sada pretežno poispadalim. Podovi su takođe bili popločani takvim materijalom, mada je prevlast ipak imao običan kamen. Kao što sam već rekao, sav nameštaj i pokretnosti bili su odsutni, ali skulpture su davale jasnu ideju o neobičnim stvarima koje su nekada ispunjavale ove odjekujuće prostorije nalik grobnicama. Iznad nivoa leda podovi su, uopšteno gledano, bili zatrpani debelim slojem otpada, đubreta i obruševina, ali kako se išlo nadole, ovoga je bilo sve manje. U nekim od dubljih prostorija i hodnika, ispod leda, bilo je malo toga povrh zrnaste prašine ili drevnih tragova okamenjenosti, dok se mestimično nailazilo na oblasti koje su delovale jezovito kao da su nedavno pometene do stanja potpune čistote. Naravno, tamo gde je došlo do obrušavanja ili prodora, niži nivoi bili su isto tako zakrčeni otpadom kao i gornji. Središnje dvorište - kao i u drugim strukturama viđenim iz vazduha - spašavalo je unutarnje delove od potpune tmine, tako da smo u gornjim odajama retko morali da koristimo električne lampe, osim kada smo proučavali detalje skulptura. Međutim, ispod ledene površine sumrak je postajao gušći, a u mnogim delovima zamršenog najnižeg nivoa vladala je gotovo apsolutna tama. Da bi se uobličila makar i najrudimentarnija ideja o tome kako su izgledale naše misli i osećanja dok smo prodirali u ovaj eonima zanemeli lavirint neljudskog građevinarstva nužno bi bilo međusobno povezati izluđujući haos nekontrolisanih raspoloženja, prisećanja i impresija. Sama zastrašujuća starost i pogubna izolovanost ovog mesta bili su dovoljni da obuzmu skoro svaku senzitivnu osobu, ali ovim elementima pridružili su se nedavni neobjašnjeni užas u logoru i

otkrovenja koja su nam ubrzo zatim donele grozne muralne skulpture svuda oko nas. Onog trenutka kada smo dospeli do savršeno očuvane deonice rezbarija, gde nije mogla postojati nikakva dvosmislenost u tumačenju, bilo je potrebno samo vrlo kratko proučavanje da nam pruži užasnu istinu - istinu za koju bih bio naivan ako bih tvrdio da je Denfort i ja, svaki za sebe, nismo već ranije naslućivali, mada smo se pažljivo suzdržavali da je čak i ne nagovestimo jedan drugome. Sada više nije bila moguća ni trunka milostive sumnje po pitanju prirode stvorenja koja su sagradila i nastanjivala ovaj čudovišni mrtvi grad pre više miliona godina, kada su čovekovi preci bili samo primitivni arhajski sisari a ogromni dinosaurusi lutali tropskim stepama Evrope i Azije. Pre toga smo se očajnički držali alternativne teorije i insistirali - svako za sebe - da je sveprisutnost petostraničnih motiva označavala samo nekakvu kulturološku ili religijsku egzaltaciju nekog arhajskog prirodnog predmeta koji je tako upečatljivo otelovljavao odliku petostraničnosti, onako kao što su dekorativni motivi sa minojskog Krita uznosili svetog bika, oni iz Egipta - skarabeja, oni iz Rima - vučicu i orla, a oni iz raznih divljih plemena neku odabranu totemsku životinju. Ali ovo jedino pribežište sada nam je bilo ukinuto, i bili smo primorani da se definitivno suočimo sa poimanjem od kojega je razum drhtao, a koje je čitalac ovih stranica nesumnjivo već odavno predosetio. Jedva uspevam da se nateram to staviti na papir, crno na belo, čak i sada, ali možda to neće ni biti neophodno. Stvari koje su nekada davno podigle ove građevine i živele u njima u vreme kad su dinosaurusi vladali zemljom nisu zapravo bile dinosaurusi, već nešto mnogo gore. Puki dinosaurusi bili su novi stvorovi maltene lišeni mozga - ali graditelji ovog grada bili su mudri i stari, i ostavili su izvesne tragove u stenama koje su čak i u to doba bile stare gotovo milijardu godina... u stenama postavljenim pre nego što je pravi život na zemlji napredovao dalje od varirajućih grupica ćelija... te su stene bile položene još pre nego što je uopšte postojao život na zemlji. Oni su bili tvorci i porobljivači tog života, i van ikakve sumnje na njih su se odnosili pakleni drevni mitovi na koje se u strahu aludiralo u Pnakotičkim rukopisima i u Nekronomikonu. Oni su bili Veliki Drevni što doleteše sa zvezda kad je Zemlja bila mlada - stvorenja čiju je gradivnu supstancu oblikovala neka tuđinska evolucija, a čije su moći bile drugačije od onih koje je ova planeta ikada iznedrila. Kad pomislim da smo samo dan ranije Denfort i ja svojim

očima gledali parčiće njihovih tela koja su se fosilizovala kroz milenijume... a da su siroti Lejk i njegova grupa videli njihova čitava tela... Meni je, naravno, nemoguće da prikladnim redosledom prenesem faze u kojima smo pojmili ono što sada znamo o tom čudovišnom poglavlju predljudskog života. Nakon prvog šoka prouzrokovanog izvesnošću otkrovenja morali smo malo da zastanemo kako bismo se oporavili, i već je bilo tri sata popodne kada smo započeli turu sistematskog istraživanja. Skulpture u građevini u koju smo ušli bile su relativno poznog datuma - možda od pre dva miliona godina - što su potvrđivale geološke, biološke i astronomske odlike na njima, i oličavale su vrstu umetnosti koja bi se mogla nazvati dekadentnom u poređenju sa uzorcima koje smo pronašli u starijim zgradama nakon što smo prešli mostove ispod ledenog pokrivača. Jedna građevina isklesana iz komada čvrste stene činilo se da potiče iz vremena od pre četrdeset ili možda pedeset miliona godina - iz ranijeg eocena ili pozne krede - i sadržavala je bareljefe tako visoke umetničke izvedbe da je prevazilazila sve drugo, sa jednim čudesnim izuzetkom na koji smo naišli. Kasnije smo se složili da je to bila najstarija domaća struktura koju smo ugledali. Da nemam potporu u vidu onih fotografija načinjenih pod svetlom lampi koje ću uskoro obznaniti javnosti, suzdržao bih se od priče o tome što sam video i zaključio, kako me ne bi zatočili u ludnicu. Naravno, beskrajno rani delovi ove iscepkane, nepotpune priče - koji se tiču predzemaljskog života zvezdoglavih stvorenja na drugim planetarna i u drugim galaksijama, i u drugim univerzumima - mogu se smesta objasniti kao fantastična mitologija samih tih stvorenja, pa opet ti delovi sadrže povremeno nacrte i dijagrame koji su toliko začudno bliski najnovijim našim otkrićima iz oblasti matematike i astrofizike da stvarno ne znam šta da mislim. Neka drugi sude o tome kada vide fotografije koje ću objaviti. Prirodno, nijedan niz rezbarija na koje smo naišli nije kazivao više od fragmenta bilo koje povezane priče, a i mi nismo ni blizu nailazili na razne faze te velike priče u njenom hronološkom redu. Neke od ogromnih prostorija bile su nezavisne jedinice što se tiče njihovog dizajna, dok je u drugim slučajevima neprekinuta hronika bila izneta kroz niz soba i hodnika. Najbolje od svih mapa i dijagrama nalazile su se na zidovima zastrašujućeg ambisa koji je bio čak i ispod nivoa nekadašnjeg tla - u prostoriji nalik pećini od možda dvesta kvadratnih

stopa i visokoj bar šezdeset, koja je van svake sumnje bila neka vrsta edukacionog središta. Bilo je mnogo provokativnog ponavljanja istog materijala u različitim prostorijama i zgradama, jer su izvesna poglavlja njihovog iskustva i izvesni sažeci ili faze istorije te rase očigledno bili omiljeni kod različitih dekoratera ili stanovnika. Međutim, ponekad su donekle različite verzije iste teme bile korisne kako bi se razjasnile dvosmislene ili diskutabilne tačke kao i da bi se popunile izvesne praznine. I dalje se čudim što smo uspeli da toliko toga zaključimo u kratkom vremenu koje nam je bilo na raspolaganju. Naravno, čak i sada imamo samo grubi nacrt a mnogo toga pojmili smo kasnije, proučavajući fotografije i skice koje smo načinili. Može biti da je učinak ovog potonjeg proučavanja bio odgovoran, kao neposredni uzrok, za Denfortov sadašnji nervni slom - jer time su oživljena prisećanja i neodređeni utisci u sadejstvu sa njegovom opštom osetljivošću i sa tim poslednjim navodnim kratkim opažajem užasa čiju suštinu ne želi da otkrije čak ni meni. Ali tako je moralo biti; jer nismo mogli inteligentno izneti svoje upozorenje bez najpotpunije moguće informacije, a iznošenje tog upozorenja je od primarne nužnosti. Izvesni trajni i još uvek aktivni uticaji u tom neznanom antarktičkom svetu poremećenog vremena i tuđinskih prirodnih zakona čine imperativnim da se obeshrabri tamošnje dalje istraživanje.

VII Potpuna priča, onoliko koliko je do sada protumačena, pojaviće se u dogledno vreme u zvaničnom biltenu Univerziteta Miskatonik. Ovde ču skicirati samo najznačajnije relevantne detalje, bez neke čvrste forme ili reda. Da li je u pitanju mit ili nešto drugo, tek skulpture su govorile o dolasku onih zvezdoglavih stvari kroz kosmička prostranstva na beživotnu Zemlju u nastajanju - o dolasku njihovom, ali i mnogih drugih tuđinskih entiteta koji se povremeno zapute u istraživanje i naseljavanje svemira. Čini se da su bili sposobni putovati kroz međuzvezdani eter na svojim krupnim opnastim krilima - i na taj čudan način dali su potvrdu izvesnim neobičnim verovanjima u brdskim krajevima o kojima mi je nekad davno govorio jedan kolega sa antikvarskim interesovanjima. Prilično dugo vremena živeli su ispod mora, gradili fantastične gradove i vodili užasne bitke sa bezimenim protivnicima putem složenih sprava koje su primenjivale nama nepoznate energetske principe. Očigledno je njihovo poznavanje nauke i mehanike daleko prevazilazilo ono što čovek danas zna, mada su rasprostranjenije i složenije oblike tog znanja primenjivali samo onda kada su na to bili primorani. Neke od skulptura nagoveštavale su da su oni na drugim planetarna prošli kroz fazu života zasnovanu na mehanizaciji, ali su to napustili i vratili se pređašnjem načinu življenja jer u onom novijem nisu nalazili emocionalnog zadovoljenja. Njihova izvanredno čvrsta građa i jednostavnost prirodnih potreba činila ih je naročito sposobnim da žive na visokom nivou bez specijalizovanih plodova veštačke proizvodnje, pa čak i bez odeće, izuzev radi povremene zaštite od ekstremnih prirodnih uslova. Upravo su ispod mora, u početku radi hrane a docnije iz drugih razloga, prvi stvorili zemaljski život - koristeći dostupne supstance u skladu sa odvajkada znanim metodama. Razrađeniji eksperimenti usledili su nakon što su istrebili razne kosmičke neprijatelje. Istu stvar učinili su i na drugim planetarna, gde su izgradili ne samo stvari za nužnu ishranu nego i izvesne višećelijske protoplazmatične mase sposobne, pod hipnotičkom kontrolom, da uobličavaju svoja tkiva u svakovrsne privremene organe, što ih je činilo idealnim robovima za

obavljanje težih poslova nužnih u zajednici. Ove viskozne mase nesumnjivo su bile „šogoti” o kojima je Abdul Alhazred šaputao u svom jezovitom Nekronomikonu, mada čak ni taj ludi Arapin nije ničim nagovestio da su ti stvorovi postojali na Zemlji, izuzev u snovima onih koji su žvakali izvesnu alkaloidnu travku. Kada su zvezdoglavi Drevni na ovoj planeti sintetisali svoju jednostavnu hranu i izrodili dovoljnu rezervu šogota, dopustili su drugim ćelijskim grupama da se razviju u druge oblike životinjskog i biljnog sveta za raznolike svrhe, ali su istrebili sve one koji bi im počeli zadavati nevolje. Uz pomoć šogota, čiji su telesni produžeci mogli da se nateraju da podignu čudesno velike težine, mali i niskospratni gradovi pod morem izrasli su u prostrane i zapanjujuće lavirinte od stena, prilično slične onima koji su docnije iznikli na kopnu. Zaista, visoko prilagodljivi Drevni puno su živeli na kopnu u drugim delovima univerzuma i verovatno su zadržali mnoge tradicije kopnene gradnje. Dok smo proučavali arhitekturu svih tih isklesanih paleogejskih gradova, uključujući i onaj čijim smo hodnicima, već eonima mrtvim, upravo tada hodali, impresionirala nas je čudna koincidencija koju još nismo pokušali da objasnimo, čak ni samima sebi. Vrhovi zgrada, koji su u konkretnom gradu oko nas naravno bili dobrano izgriženi zubom vremena i odavno pretvoreni u bezoblične ruševine, jasno su bili prikazani na bareljefima koji su pokazivali velike skupine igličastih tornjeva, delikatno izrađenih završnih kamenova na vrhovima izvesnih kupa i piramida i venaca tananih horizontalno položenih i školjkoliko ukrašenih pločica na vrhovima valjkastih stubova. Upravo ove detalje opazili smo u onoj čudovišnoj i znamenjima bremenitoj fatamorgani odraženoj od mrtvog grada čiji je sadašnji profil bio lišen takvih elemenata već hiljadama i desetinama hiljada godina - onoj fatamorgani što se izdigla pred našim neznalačkim očima preko nemerljivih planina ludila dok smo po prvi put prilazili logoru zlosrećnog Lejka. O životu Drevnih, kako ispod mora tako i onih grupacija koje su migrirale na kopno, mogli bi se napisati čitavi tomovi. Oni u plitkim vodama nastavili su u potpunosti da koriste oči na krajevima glavnih pet glavenih pipaka, i praktikovali su umetnost skulpture kao i pisanja na sasvim uobičajeni način - pisanje su obavljali oštrom iglom na vodootpornim voštanim površinama. Oni u većim okeanskim dubinama, iako su koristili neobični fosforescentni organizam koji im je obezbeđivao svetlost, gradili su svoje opažanje putem opskurnih

naročitih čula koja su delala kroz prizmatične trepetljike na glavama - a ta su čula sve Drevne u slučaju nužde činila delimično nezavisnim od svetla. Oblici njihovog vajarstva i pisanja čudno su se promenili tokom njihovog poniranja u dubine time što su počeli da sadrže izvesne naizgled hemijske procese - verovatno kako bi stvorili fosforescentno svetlucanje - ali nam bareljefi nisu pružili detalje tog procesa. Ta stvorenja kretala su se kroz more delimično plivanjem - koristeći prednje udove nalik morskim krinovima - a delom po samom morskom dnu, opružajući i stežući donje pipke koji su sadržali i pseudostopala. Povremeno su daleko odmicali ispomažući se sa dva ili više pari svojih lepezastih, sklapajućih krila. Na kopnu su na kraće daljine koristili pseudostopala, ali s vremena na vreme vinuli bi se u velike visine ili daljine svojim krilima. Brojni tanki pipci u koje su se račvali njihovi krinoidni udovi bili su beskrajno nežni, savitljivi, snažni i precizni u pogledu nervno-muskularne koordinacije čime je bila obezbeđena vrhunska veština i hitrina u svim umetničkim i drugim ručnim aktivnostima. Čvrstina tih stvari bila je gotovo neverovatna. Čak i stravičan pritisak na najdubljem morskom dnu činio se nemoćnim da ih ozledi. Izgleda da ih je vrlo mali broj umirao, izuzev nasilnim putem, i njihovih grobnica bilo je veoma malo. Činjenica da su svoje vertikalno pohranjene mrtve pokrivali petokrakim ispisanim humkama navela je i Denforta i mene na takve misli da smo morali načas da zastanemo i oporavimo se nakon što su nam skulpture to otkrile. Ova stvorenja razmnožavala su se putem spora - kao papratnjače, što je Lejk i pretpostavio - ali s obzirom na njihovu čudesnu čvrstinu i dugovečnost, a stoga i odsustvo potrebe za zamenom novim članovima, nisu ohrabrivali razvoj velikog broja novih protalijuma, izuzev kada je bilo novih oblasti koje treba kolonizovati. Mladi su brzo sazrevali i sticali su obrazovanje koje je očigledno bilo izvan bilo kog standarda koji mi možemo zamisliti. Preovladavajući intelektualni i estetski život bio je visoko evoluiran i proizveo je nepokolebivo trajan skup običaja i institucija koje ću potpunije opisati u mojoj predstojećoj monografiji. Oni su se blago razlikovali, zavisno od morskog ili kopnenog bivstvovanja, ali imali su iste osnove i suštinu. Iako su bili u stanju, poput biljaka, da hranljive sastojke dobiju iz neorganskih supstanci, znatno više su voleli organsku, a naročito životinjsku hranu. Pod vodom su jeli nekuvani pomorski živi svet, ali na kopnu su svoje namirnice kuvali. Lovili su divljač i gajili stada radi

hrane - klanje su obavljali oštrim oružjem čije su nesvakidašnje tragove na kostima izvesnih fosila već zapazili pojedini članovi naše ekspedicije. Bili su čudesno otporni na sve uobičajene temperature, i u svom prirodnom stanju mogli su da žive u vodi sve do stepena njenog smrzavanja. Međutim, kada je naišla velika zima u doba pleistocena - pre skoro milion godina - kopneni stanovnici morali su da pribegnu naročitim merama, uključujući veštačko zagrevanje, dok ih naposletku smrtonosna hladnoća nije, po svemu sudeći, nagnala nazad u more. Legenda je govorila da su, prilikom njihovih praistorijskih letova kroz svemirska prostranstva, apsorbovali izvesne hemikalije i postali skoro nezavisni od jedenja, disanja ili toplotnih uslova, ali do vremena kada je nastupila velika hladnoća bili su zaboravili taj metod. U svakom slučaju, ovo veštačko stanje nisu mogli produžavati unedogled a da ne izazovu oštećenja. Budući da nisu imali sklonost ka sparivanju a da su bili polubiljne strukture, Drevni nisu imali biološke osnove za porodičnu fazu sisarskog života, već su se, kako izgleda, organizovali u velika kućanstva po principima komfornog korišćenja prostora i - kako smo zaključili po oslikanim zanimanjima i dokolicama sustanara - udruživanja po mentalnoj bliskosti. Prilikom uređivanja svojih nastambi sve su držali u središtu velikih prostorija, ostavljajući zidne prostore slobodnim za dekorativni tretman. Osvetljenje, u slučaju kopnenih žitelja, bilo je izvedeno putem sredstva verovatno elektrohemijske prirode. Kako na kopnu tako i pod morem koristili su čudne stolove, stolice i kauče poput cilindričnih ramova - jer odmarali su i spavali u uspravnom položaju, sa sklopljenim pipcima - i police za okačene nizove istačkanih površina koje su im služile kao knjige. Vlada je bila očigledno složena i verovatno socijalistička, iako se u ovom pogledu ništa sa sigurnošću ne može zaključiti sa skulptura koje smo videli. Bila je razvijena trgovina, kako lokalno tako i između različitih gradova, pri čemu su izvesni mali predmeti, pljosnati, petokraki i ispisani, služili kao novac. Verovatno su manji komadi zelenkastog steatita koje je naša ekspedicija pronašla bili delovi te monete. Iako im je kultura bila pretežno urbana, postojalo je nešto poljoprivrede i mnogo stočarstva. Takođe su praktikovali rudarstvo i, u ograničenoj meri, manufakturu. Putovanja su bila česta ali su trajna iseljavanja bila relativno retka, izuzev velikih kolonizacijskih pokreta putem kojih se njihova rasa širila. Za lični prevoz nije korišćeno nikakvo spoljašnje pomagalo budući da su u kretanju, kako na kopnu

tako i u vazduhu i vodi, Drevni, kako izgleda, posedovali skoro neograničene sposobnosti za brzinu. Međutim, tovare su vukle teretne životinje - šogoti ispod mora a u poznijim godinama kopnenog bivstva čudna vrsta primitivnih kičmenjaka. Ovi kičmenjaci, kao i beskrajni niz drugih oblika života - životinjskog i biljnog, morskog, kopnenog i vazdušnog - bili su proizvodi slobodne, nenavođene evolucije što je delala na žive ćelije koje su stvorili Drevni ali su se izmakle njihovom radijusu pažnje. Bilo im je dopušteno da se razviju bez kontrole zato što ni na koji način nisu došli u sukob sa dominantnim bićima. Oni oblici koji su pravili nevolje bili su, naravno, mehanički istrebljeni. Sa zanimanjem smo primetili da se na nekim od poslednjih, najdekadentnijih skulptura tetura jedan primitivni sisar koji je kod kopnenih stanovnika povremeno bio korišćen za hranu a ponekad kao zabavni obešenjak, a čiji su blagi nagoveštaji pramajmunskih i ljudskih odlika bili nepogrešivi. U izgradnji kopnenih gradova krupne kamene blokove na visokim kulama uglavnom su podizali širokokrili pterodaktili od vrste do sada neznane paleontologiji. Izdržljivost sa kojom su Drevni preživljavali raznorazne geološke promene i podrhtavanja zemljine kore bila je gotovo čudesna. Iako im je malo koji grad pretekao posle arhajskog doba, u njihovoj civilizaciji nije bilo prekida kao ni u prenošenju njihovih izveštaja. Izvorno mesto gde su se spustili na planetu Zemlju bio je Antarktički okean i verovatno je da su pristigli ubrzo nakon što se materija što danas čini Mesec otrgla iz susednog južnog Pacifičkog okeana. Sudeći po jednoj od izvajanih mapa, čitava planeta bila je tada pod vodom, sa kamenim gradovima raštrkanim sve dalje i dalje od Antarktika kako su eoni prolazili. Jedna druga mapa pokazuje prostrani komad suvog tla oko južnog pola, gde je očigledno da su neka od tih bića načinila probne naseobine, iako su im glavni centri bili prebačeni na najbliže morsko dno. Poznije mape, koje prikazuju ovu kopnenu masu kako puca i odvaja se, i upućuje izvesne otkinute delove ka severu, na zadivljujuć način potvrđuju teorije odvajanja kontinenata koje su iznosili Tejlor, Vegener i Džoli. Sa izdizanjem novog kopna u Južnom Pacifiku započeli su događaji od izuzetne važnosti. Neki od podvodnih gradova bili su nepovratno razrušeni, ali to nije bila najgora nesreća. Jedna druga rasa - kopnena rasa stvorenja nalik oktopodima, a verovatno se radi o bićima koja odgovaraju opisima čudesnog predljudskog Ktuluovog nakota - uskoro

je počela da pristiže iz kosmičkog beskraja i da započinje čudovišni rat koji je na neko vreme Drevne u potpunosti proterao pod more - što je za njih bio snažan udar imajući u vidu sve veći razvoj kopnenih naseobina. Kasnije je došlo do primirja i nove zemlje behu date Ktuluovom nakotu dok su Drevni zadržali more i starije kopno. Zasnovani su novi kopneni gradovi - najveći od njih na Antarktiku, jer ova oblast gde su prvobitno došli bila je za njih sveta. Od tada pa nadalje, kao i do tada, Antarktik je ostao središte civilizacije Drevnih a svi tu sagrađeni gradovi Ktuluovog nakota koji su se mogli pronaći bili su zbrisani. Onda je odjednom ono kopno u Pacifiku ponovo potonulo, odnevši sa sobom strahotni kameni grad R’lijeh i sve one kosmičke oktopode tako da su Drevni ponovo bili jedini vladari planete, izuzev jednog senovitog izvora strave o kojem nisu voleli da govore. U doba znatno poznije od tada njihovi gradovi istačkali su sve kopnene i podmorske oblasti na globusu - otud preporuka u mojoj predstojećoj monografiji da arheolozi načine sistematična bušenja aparturom Pebodijevog tipa u izvesnim međusobno veoma udaljenim regionima. Postojani trend kretanja bio je, kroz vremena što su hujala, iz vode ka kopnu, a to kretanje ohrabrivalo je izdizanje novih kopnenih masa, iako okeane nikada nisu u potpunosti napustili. Još jedan povod za kretanje u pravcu kopna bila je nova poteškoća u odgajanju i upravljanju šogotima od kojih je zavisio uspešan podmorski život. Kako je vreme prolazilo, što su skulpture tužno priznavale, umetnost stvaranja novog života od neorganske materije beše izgubljena, tako da su Drevni morali da zavise od uobličavanja formi koje su dotad već postojale. Na kopnu su se veliki reptili pokazali krajnje poslušnim, ali šogoti u moru, koji su se razmnožavali deobom i koji su slučajem uspeli da steknu opasan nivo inteligencije, na neko vreme su predstavljali značajan problem. Njih su Drevni oduvek kontrolisali hipnotičkom sugestijom i oblikovali su vlastito promenljivo tkivo u raznorazne korisne privremene udove i organe, ali sada su svoje moći da sami sebe oblikuju povremeno koristili nezavisno i u raznim oblicima oponašanja implantiranim pređašnjom sugestijom. Oni su, kako se čini, razvili polustabilan mozak čija je volja, zasebna i povremeno nezavisna, odražavala volju Drevnih a da joj se nije uvek povinovala. Izvajana obličja tih šogota ispunila su Denforta i mene užasom i gađenjem. Oni su izvorno bili bezoblični entiteti sačinjeni od tečne želatinaste mase koja je izgledala kao slepljena masa mehurova, a svaki

je u proseku imao oko petnaest stopa u prečniku kada je imao okruglast oblik. Međutim, oni su neprestano menjali oblik i zapreminu, izbacujući iz sebe privremeno razvijene udove ili gradeći ono što je ličilo na organe vida, sluha i govora kojima bi oponašali svoje gospodare, bilo spontano ili u skladu sa sugestijom. Izgleda da su postali naročito neposlušni negde oko sredine permijskog doba, možda pre sto pedeset miliona godina, kada su podmorski Drevni vodili pravi rat za ponovnu prevlast nad njima. Slike iz ovog rata, i načina na koji su šogoti kao svoj znak raspoznavanja ostavljali ubijene žrtve, obezglavljene i prekrivene sluzavim izlučevinama, posedovale su čudesno zastrašujuće odlike uprkos ponoru nebrojenih doba koji nas je delio. Drevni su protiv buntovnih entiteta koristili čudna oružja koja su izazivala poremećaje na molekularnom nivou i naposletku su izvojevali potpunu pobedu. Nakon toga skulpture su pokazivale period u kojem su šogote pripitomili i zauzdali naoružani Drevni onako kao što su divlje konje sa američkog zapada pripitomili kauboji. Mada su tokom pobune šogoti ispoljili sposobnost da žive izvan vode, ovaj prelazak nije bio ohrabrivan, budući da bi njihova upotrebna vrednost na kopnu bila znatno manja od poteškoća koje bi izazivalo upravljanje njima. Tokom jurskog doba Drevni su se susreli sa drugačijim protivnikom u obliku nove invazije iz dalekog svemira - ovog puta to su bila polugljivasta, poluljuskarska stvorenja sa planete koja se može identifikovati samo kao udaljeni i nedavno otkriveni Pluton. Behu to bez sumnje ista ona stvorenja koja su bila prisutna u izvesnim bojažljivo šaputanim legendama iz brdskih krajeva na severu, a u Himalajima upamćeni kao Mi-Go, ili užasni snežni ljudi. Kako bi se borili sa ovim bićima Drevni su pokušali, po prvi put otkako su dospeli na Zemlju, da se otisnu u međuplanetarni eter, ali uprkos svim tradicionalnim pripremama ustanovili su da im više nije moguće napustiti zemljinu atmosferu. Šta god da je sačinjavalo tajnu međuzvezdanog putovanja, nju je ova rasa sada definitivno zaboravila. Na kraju je Mi-Go rasa proterala Drevne sa svih severnih zemalja, iako su bili nemoćni da dirnu one pod morem. Malo-pomalo započelo je sporo povlačenje starije rase u njihovo prvobitno antarktičko stanište. Neobično je bilo zapaziti iz slikovito prikazanih bitaka da su i Ktuluov nakot i Mi-Go bića, kako izgleda, bili sačinjeni od materije koja se znatno razlikovala od one za koju znamo da je činila Drevne. Oni su bili u stanju da prođu kroz preobražaje i obnavljanja tkiva nemoguća

njihovim protivnicima, i mora da su, prema tome, izvorno potekli iz još udaljenijih ponora kosmičkih prostranstava. Drevni, osim što su bili neverovatne čvrstine i naročitih vitalnih odlika, ipak su bili strogo materijalni, i mora da su svoje apsolutno poreklo imali unutar poznatog nam prostor-vremenskog kontinuuma, dok se mesta odakle su navrla ona druga stvorenja mogu samo naslutiti pritajenog daha. Sve ovo, naravno, pod pretpostavkom da nezemaljske veze i anomalije pripisane osvajačkim silama nisu čista mitologija. Sasvim je pojmljivo da su Drevni mogli izmisliti kosmički okvir kako bi opravdali svoje povremene poraze, jer njihov glavni psihološki činilac svakako su bili istorijski interes i ponos. Značajno je napomenuti da u njihovim analima nema ni pomena o mnogim razvijenim i snažnim rasama stvorenja čije su moćne kulture i neboderski gradovi neprestano bili prisutni u izvesnim opskurnim legendama. Promenjena slika sveta kroz duga geološka doba ispoljavala se zapanjujuće živopisno na mnogim od izvajanih mapa i prizora. U izvesnim slučajevima današnja nauka moraće da pretrpi krupne izmene, dok su u drugim slučajevima neke njene krajnje smele pretpostavke veličanstveno potvrđene. Kao što sam već rekao, hipoteza Tejlora, Vegenera i Džolija da su svi današnji kontinenti zapravo fragmenti prvobitne antarktičke kopnene mase koja je ispucala pod dejstvom centrifugalne sile a da su se ovi potom udaljili jedni od drugih klizeći po gotovo tečnoj donjoj površini - hipoteza koju impliciraju takve stvari kao što su komplementarni oblici Afrike i Južne Amerike i način na koji su veliki planinski lanci raspoređeni i izgurani naviše - dobija žestoku potvrdu u ovom začudnom izvoru. Mape koje su očigledno opisivale svet od pre trista miliona godina ili više, prikazivale su znatne procepe i raseline kojima je suđeno da docnije dovedu do odvajanja Afrike od nekada nepodeljenih carstava Evrope (tada nazivane Valuzija u paklenim primordijalnim legendama), Azije, obe Amerike i antarktičkog kontinenta. Druge karte - a najznačajnija među njima ona vezana za osnivanje, pre pedeset miliona godina, ogromnog grada što sad mrtav leži oko nas - pokazivale su sve današnje kontinente jasno razdvojene. A u najpoznijem uzorku koji smo pronašli - datiranom možda u doba pliocena - svet je bio prikazan veoma približno današnjem, iako je Aljaska bila povezana sa Sibirom, Severna Amerika sa Evropom preko Grenlanda, a Južna Amerika sa Antarktikom preko Grejemove zemlje. Na mapama od pre trista miliona godina čitav globus - računajući i

okeansko dno i otcepljene kopnene mase - nosili su simbole ogromnih kamenih gradova Drevnih, ali u docnijim kartama bilo je veoma očigledno postepeno povlačenje prema Antarktiku. Poslednji primerak iz pliocena nije pokazivao nijedan kopneni grad izuzev na antarktičkom kontinentu i na vrhu Južne Amerike, niti ikakav podmorski grad severno od pedesete paralele južne širine. Poznavanje severnog sveta i interesovanje za njega, izuzev u smislu izučavanja njegovih obala, verovatno načinjenih prilikom dugačkih istraživačkih letova na onim lepezastim opnastim krilima, očigledno su kod Drevnih spali na nulu. Uništenje gradova kroz izdizanje planina, centrifugalno cepanje kontinenata, seizmička podrhtavanja na kopnu i na morskom dnu, i drugi prirodni uzroci bili su uobičajeni sadržaj ovih svedočanstava, i bilo je neobično zapaziti kako je, s odmicanjem doba, sve manje i manje pripadnika te rase bilo zamenjeno novim. Ogromni mrtvi megalopolis što je zjapio oko nas izgleda da je bio poslednje opšte središte ove rase, sagrađeno u ranom dobu krede nakon što je titansko urušavanje tla na nevelikoj udaljenosti zbrisalo sa lica zemlje njegovog još ogromnijeg prethodnika. Izgleda da je ovaj region, uopšteno gledano, bio njihova najsvetija tačka, gde su se po predanju prvi Drevni naselili na primordijalnom morskom dnu. U novome gradu - čije smo brojne karakteristične odlike mogli prepoznati na skulpturama, ali koji se u svojoj celosti prostirao punih sto milja duž planinskog lanca u oba pravca izvan najdaljih granica našeg vazdušnog osmatranja - pričalo se da su očuvani izvesni sveti kamenovi od kojih bese načinjen prvi grad na morskom dnu a koji su bili izbačeni na svetlo dana nakon dugih epoha opšteg rasedanja geoloških slojeva.

VIII Prirodno, Denfort i ja smo s naročitim zanimanjem i s posebnim ličnim osećanjem zadivljenosti proučavali sve što se tiče oblasti najbliže mestu gde smo se nalazili. Ovog lokalnog materijala bilo je, naravno, u izobilju i na zamršenom najnižem gradskom delu, na nivou tla. Imali smo sreće da pronađemo kuću relativno poznog datuma čiji su zidovi, iako donekle oštećeni obližnjom raselinom, sadržali skulpture dekadentne izrade koje su prikazivale priču o ovom regionu mnogo docnije od doba pleistocena, do kojega je došla mapa sa koje smo izvukli naš poslednji opšti uvid u ovaj predljudski svet. Bilo je to poslednje mesto koje smo detaljno proučili budući da nam je ono što smo na njemu otkrili dalo nov i urgentan cilj. Zaista smo se nalazili u jednom od najtuđinskijih, najzačudnijih i najjezovitijih kutaka zemljine kugle. Od svih postojećih zemalja ova je bila beskrajno najstarija a u nama se rodilo ubeđenje da ova grozna uzvisina mora da je upravo ona fantastična košmarna visoravan Leng o kojoj je čak i ludi autor Nekronomikona izbegavao da potanko govori. Veliki planinski lanac je izvanredno dugačak - počinje onižim planinama kod Lutpoldove zemlje na obali Vedelovog mora i praktično preseca čitav kontinent. Istinski visoki deo proteže se u moćnom luku od otprilike osamdeset drugog stepena južne širine i šezdesetog stepena istočne dužine do sedamdesetog stepena širine i sto petnaestog stepena dužine. Udubljena strana tog luka bila je okrenuta prema našem logoru i njegovoj strani ka moru u regionu te dugačke, ledom zakrčene obale čija su brda ugledali Vilks i Moson sa antarktičkog polarnog kruga. Pa ipak, izgleda da su još čudovišnija preterivanja Prirode bila uznemirujuće blizu nas. Rekao sam već da su ovi vrhovi viši od Himalaja, ali zbog onoga što videh na skulpturama ne mogu reći da su i najviši na Zemlji. Ta sumorna slava je nesumnjivo rezervisana za nešto što je bar polovina skulptura oklevala da uopšte zabeleži, dok su one druge tome pristupale sa očitom odbojnošću i drhtanjem. Izgleda da je postojao jedan deo pradrevnog kopna - prvi deo koji se uopšte izdigao iz mora nakon što je Zemlja sa sebe zbacila Mesec a Drevni dospeli

ovde sa zvezda - i taj deo počeli su da izbegavaju smatrajući da je neodređeno, bezimeno zao. Gradovi podignuti tamo porušeni su pre vremena i bili su zatečeni naprasno napušteni. A onda kada se, u doba komanča, u tom regionu desilo prvo veliko grčenje zemljine kore, zastrašujući niz vrhova naglo se izdigao posred najužasnije buke i haosa - a Zemlja je dobila svoje najuzvišenije i najstravičnije planine. Ako je razmera na onim rezbarijama bila ispravna, te jezovite stvari mora da su bile visoke mnogo iznad četrdeset hiljada stopa - radikalno veće čak i od zaprepašćujućih planina ludila koje smo bili prešli. Kako izgleda, one se prostiru od oko sedamdeset sedam stepeni južne širine i sedamdeset stepeni istočne dužine do sedamdeset stepeni širine i sto stepeni istočne dužine - udaljene manje od trista milja od mrtvog grada, što znači da bismo mogli opaziti njihove stravične vrhunce u mutnoj zapadnoj daljini samo da nije te izmaglice opalnog svetla. Isto tako, njihov severni kraj morao bi biti vidljiv sa dugačke obale Polarnog kruga kod Zemlje kraljice Meri. Neki od Drevnih su, u danima dekadencije, upućivali čudne molitve onim planinama ali niko se nije drznuo da im se primakne ili bar da nasluti šta je iza njih. Ljudsko oko nije ih nikad ugledalo, a dok sam proučavao emocije koje su rezbarije iskazivale, molio sam se da ih nijedno nikada i ne ugleda. Postoje brda koja služe kao zaštita između njih i zemalja kraljice Meri i kajzera Vilhelma, i zahvalan sam nebesima što niko nije bio u stanju da se uspne na ta brda. Sada više nisam onako skeptičan po pitanju starih priča i strahova kao nekada, i ne smejem se više kad vidim skulpturu koja prikazuje da se munja pažljivo i smisleno spušta na svaki od sumornih vrhunaca i da kroz čitavu dugu polarnu noć neobjašnjivi sjaj dopire sa jednog od onih užasnih vrhova. Moguće je da postoji sasvim stvarno i veoma čudovišno značenje u starim šaputanjima u Pnakotičkom rukopisu o Kadatu u Ledenoj pustari. Ali teren koji nam je bio nadohvat ruke teško da je bio od njega manje čudan, iako ne beše tako bezimeno proklet. Ubrzo nakon osnivanja grada veliki planinski lanac postao je sedište glavnih hramova, i mnoge rezbarije pokazivale su groteskne i fantastične kule što su probadale nebesa tamo gde smo mi sada videli samo čudno priljubljene kocke i bedeme. Hujanjem eona pojavile su se pećine, i njih su preuobličili u produžetke hramova. Kako su nailazile nove epohe, vode su izdubile sve naslage krečnjaka u ovoj oblasti, tako da su planine, njihova podnožja i ravnice ispod njih pretvorene u pravcatu mrežu povezanih pećina i galerija. Mnoge skulpture kazivale su o

istraživanjima duboko pod zemljom i o tome kako je naposletku otkriveno stigijsko more koje Sunca nije videlo a krilo se u utrobi Zemlje. 32 Ovaj nepregledni ponor noćne tmine nesumnjivo je izdubila velika reka koja je tu ponirala tekući iz pravca bezimenih i užasnih planina na zapadu a koja je ranije skretala kod podnožja lanca Drevnih i tekla kraj njega sve do Indijskog okeana između Badove i Totenove zemlje na Vilksovoj obali. Malo-pomalo ona je nagrizla krečnjačku osnovu brda na svojoj okuci, dok naposletku njene ustalasane struje nisu prodrle u pećine što su ih načinile podzemne vode i spojile se s njima, kopajući još dublji ambis. Naposletku se ceo rečni tok ispraznio u izdubljena brda a dotadašnje korito ka okeanu se isušilo. Veći deo potom podignutog grada koji smo pronašli počivao je na tom bivšem rečnom koritu. Drevni su, razumevši šta se tu desilo, i primenjujući svoj uvek istančani osećaj za umetničko, one isturene stene u podnožju brda isklesali u kitnjaste pilone tamo gde je veliki rečni tok otpočinjao silazak u večitu tminu. Ovu su reku nekada davno prelazile desetine plemenitih kamenih mostova i jasno je bilo da smo upravo trag njenog iščezlog korita opazili prilikom avionskog osmatranja. Njena pozicija na različitim rezbarijama grada pomogla nam je da se orijentišemo po pitanju toga kako je ovaj prizor izgledao u različitim fazama veoma duge istorije ove eonima mrtve oblasti, pa smo stoga bili u stanju da skiciramo zbrzanu mapu glavnih odlika mesta - trgova, važnih zgrada, i tome slično - kao vodič budućim istraživačima. Uskoro smo u svojoj mašti mogli da rekonstruišemo čitavo ovo zasenjujuće mesto kakvo je bilo pre milion ili pre deset ili pedeset miliona godina, jer skulpture su nam kazivale kako su tačno izgledale građevine i planine i trgovi i predgrađa i odlike reljefa i bogato izrasla vegetacija tercijara. Grad mora da je posedovao čudesnu i mističnu lepotu, i dok sam razmišljao o njemu umalo sam zaboravio lepljivi osećaj zlokobnog pritiska kojim je ovaj grad gušio i pritiskao moj duh svojom neljudskom starošću i masivnošću i mrtvoćom i udaljenošću i ledenim sumrakom. Pa ipak, sudeći po izvesnim rezbarijama, stanovnici tog grada i sami su poznavali stisak pritiskajuće strave, jer postojao je sumoran i učestao tip prizora u kojima su Drevni bili prikazani u činu uplašenog povlačenja od nekog predmeta - kojem nikada nije bilo dopušteno da se u dizajnu konkretno prikaže - pronađenog u velikoj reci, sa indicijama da ga je voda nanela kroz vijugave, puzavicama obrasle

šume sa onih užasnih planina na zapadu. Jedino smo u onoj kasnije sagrađenoj kući, sa dekadentnim rezbarijama, stekli ikakav nagoveštaj o poslednjoj nesreći koja je zadesila grad i dovela do njegovog napuštanja. Nesumnjivo je negde drugde u gradu bilo puno skulptura iz istog doba, bez obzira što je u tom periodu bio smanjen opšti nivo energije i težnji jer bio je ispunjen napetostima i nesigurnošću; zapravo, sasvim siguran dokaz o postojanju drugih došao nam je ubrzo potom. Ali ovo je bio prvi i jedini niz koji smo direktno susreli. Planirali smo da tražimo i nadalje, ali kao što već rekoh, neposredne okolnosti diktirale su drugi, hitniji cilj. Ipak, i u tome mora da su postojale granice - jer nakon što je iščezla svaka nada kod Drevnih da će još zadugo živeti na tom mestu, verovatno je potpuno zamrla sklonost ka ukrašavanju zidova. Naravno, završni udarac bio je nailazak velike hladnoće koja je nekada davno veći deo planete držala u svojoj vlasti a nikada nije sasvim nestala sa zlosrećnih polova - ista ona velika hladnoća koja je, na drugom kraju planete, takođe zapečatila sudbinu zemalja Lomara i Hiperboreje. Teško bi bilo precizno reći kada je tačno započela ova tendencija na Antarktiku. U današnje vreme početak opštih ledenih doba smeštamo na period otprilike pre petsto hiljada godina, ali na polovima ova užasna pustoš mora da je otpočela mnogo ranije. Sve procene tačnih godina delom se svode na nagađanje, ali sasvim je verovatno da su dekadentne skulpture bile načinjene pre znatno manje od milion godina, a da je samo napuštanje grada bilo okončano mnogo pre konvencionalnog početka pleistocena - pre petsto hiljada godina - kako se on računa na čitavoj zemljinoj površini. Na dekadentnim skulpturama bilo je pokazatelja da je vegetacija svuda bila proređena i da su Drevni sve manje živeli u unutrašnjosti, izvan grada. U kućama su bila prikazana grejna tela a zimski putnici behu zaogrnuti zaštitnim kostimima. Onda smo videli niz poznih reljefa u kojima je kontinuitet prizora često bio prekidan, a koji su prikazivali sve veću migraciju ka najbližim skloništima gde je bilo više toplote - neki su bežali u podmorske gradove kraj udaljene obale, a neki su se spuštali niz mrežu krečnjačkih pećina u šupljim brdima sve do obližnjih crnih ambisa podzemnih voda. Naposletku je, kako izgleda, obližnji ambis primio najveći broj kolonista. Ovo je delom nesumnjivo bilo zato što je naročito ovaj region odvajkada bio smatran svetim, ali je moglo iz isto tako jakih razloga biti uslovljeno mogućnošću da se time nastavi korišćenje

velikih hramova u planinama i da se veliki grad na površini zadrži kao mesto za obitavanje tokom leta i kao središte komunikacije sa različitim rudnicima. Povezanost starih i novih staništa bila je još efikasnija kada su izvedene izvesne popravke duž puteva koji ih spajaju, uključujući i bušenje brojnih direktnih tunela od drevne metropole sve do crnog ambisa - tunela sa oštrim strminama čije smo otvore pažljivo iscrtali, prema najpažljivijim procenama, na orijentacionoj mapi koju smo sastavljali. Bilo je očigledno da najmanje dva takva tunela leže na razumnoj udaljenosti za istraživanje od mesta na kome smo bili, oba na strani grada prema planini; jedan od njih na manje od četvrt milje od starog rečnog korita a drugi možda dvostruko dalje, u suprotnom smeru. Ovaj ponor, kako izgleda, ima prostrane i suve horizontalne deonice na svojim stenama, ali Drevni su svoj novi grad podigli ispod vode - nesumnjivo kako bi bili sigurniji da će imati veću toplinu. Dubina tog skrivenog mora čini se veoma velikom, tako da bi toplota zemljine unutrašnjosti obezbedila njegovu nastanjivost na neodređeno vreme. Ta stvorenja izgleda da nisu imala poteškoća da se prilagode na povremeno - a naposletku, naravno, i potpuno - življenje pod vodom, budući da svom sistemu škrga nikada nisu dopustila da atrofiraju. Mnogo je skulptura prikazivalo kako su odvajkada išli u česte posete rođacima koji su drugde živeli pod morem i kako su se često kupali na dubokom dnu velike reke. Takođe, tmina unutrašnjosti zemlje nije mogla odvratiti rasu naviknutu na duge antarktičke noći. Bez obzira na to koliko im je stil bio dekadentan, ove rezbarije iz poznog doba poprimale su epske kvalitete kada bi se dotakle tematike građenja novog grada u pećinskom moru. Drevni su tome prišli naučno, kopajući najčvršće vodootporne stene iz srca mravinjački izdubljenih planina i upošljavajući stručne radnike iz najbližeg podvodnog grada kako bi gradnju obavili po najboljim metodama. Ovi su radnici sa sobom doneli sve što je bilo neophodno kako bi se ostvario taj novi poduhvat - a pre svega tkivo šogota kako bi se iz njega nakotili dizači stena i teretne zveri za pećinski grad, kao i drugi protoplazmički materijal iz kojeg će se oblikovati fosforescentni organizmi za svrhe osvetljenja. Na kraju se moćna metropola izdigla sa dna tog stigijskog mora; njena arhitektura bila je umnogome nalik onoj u gradu na površini, a primenjeno građevinarstvo ispoljavalo je relativno malo dekadentnih odlika zbog toga što su morali da slede veoma stroge matematičke

proračune u gradnji. Novi nakot šogota izrastao je do enormnih veličina i razvio dotad neviđenu inteligenciju, a prikazivali su ih kako primaju i izvršavaju naređenja čudesnom brzinom. Činilo se da komuniciraju sa Drevnima oponašajući njihove glasove - neku vrstu muzikalnog zavijanja, nalik fruli visokog raspona tonova, ako su rezultati disekcije koju je siroti Lejk obavio tačni - i da delaju više na osnovu izgovorenih naređenja a manje kroz hipnotičku sugestiju, kako je bilo u ranija vremena. Ipak, držali su ih pod zadivljujućom kontrolom. Fosforescentni organizmi veoma su efikasno obezbeđivali svetlost, i bez sumnje su nadoknađivali odsustvo prepoznatljive polarne svetlosti iz belih noći spoljašnjeg sveta. Bavili su se umetnošću i dekoracijom, ali naravno, sa izvesnom dekadencijom. Drevni kao da su i sami uvideli ovaj svoj nedostatak i u mnogim slučajevima anticipirali su politiku Konstantina Velikog time što su prenosili naročito kvalitetne blokove drevnih reljefa iz svog grada na kopnu, baš kao što je taj imperator, u sličnom vremenu opadanja, oteo najbolje umetnine Grčke i Azije kako bi svom novom glavnom gradu Vizantije podario veći sjaj nego što je tamošnji narod bio u stanju da stvori. To što prenos izvajanih blokova nije bio još rasprostranjeniji nesumnjivo je imalo razlog u činjenici da grad na površini isprva nije bio u potpunosti napušten. Do vremena kada se desila potpuna evakuacija - a to mora da se odigralo pre nego što je pleistocen na polu znatnije odmakao - Drevni su verovatno postali zadovoljni svojom dekadentnom umetnošću, ili su prestali da uviđaju superiorne domete starijih rezbarija. U svakom slučaju, ruine oko nas koje su već eonima bile zanemele, nisu bile naveliko ogoljene od svojih skulptura, iako su najbolje statue, kao i sve drugo što je bilo prenosivo, svakako bile odnete. Dekadentni reljefi kao i nizovi slikovnog pisma koji su kazivali ovu priču bili su, kao što sam već rekao, najpozniji od svih koje smo u svojoj ograničenoj potrazi pronašli. Ostavili su nas sa prizorom Drevnih kako putuju s kraja na kraj između kopnenog grada u letnje doba i pećinskog mora u zimu, povremeno, umesto toga, odlazeći u podmorske gradove blizu antarktičke obale. Do ovog vremena svi su već shvatili neminovni usud grada na površini, jer skulpture su sadržale brojne pokazatelje zloćudnog približavanja leda. Vegetacija je bila u opadanju a jezivi zimski snegovi više se nisu u potpunosti otapali čak ni usred leta. Krda velikih gmizavaca koja su čuvali bila su gotovo izumrla, a ni sisari nisu najbolje podnosili hladnoću. Kako bi nastavili da delaju u gornjem

svetu, bilo je neophodno prilagoditi na kopneni život neke od amorfnih i na hladnoću čudno otpornih šogota, što su Drevni do tada izbegavali da čine. Velika reka je sada bila beživotna, a živi svet u gornjem moru izgubio je svoje stanovnike i sveo se na foke i kitove. Sve ptice su odletele i ostali su samo veliki, groteskni pingvini. Šta se potom desilo - možemo samo da nagađamo. Koliko dugo je opstao novi grad pod pećinskim morem? Da li je još uvek ležao tamo dole, kamena lešina u večitoj tmini? Da li su se naposletku i podzemne vode smrznule? Kakva je sudba zadesila gradove na okeanskom dnu u spoljašnjem svetu? Današnja geologija ne pokazuje tragove njihovog prisustva. Da li su jezoviti Mi-Go i dalje predstavljali pretnju u severnim krajevima spoljnjeg sveta? Može li iko da bude siguran šta se do današnjeg dana zadržalo ili nije zadržalo u neizmernim i svetlosti lišenim ambisima zemljinih najdubljih vodurina? Ovi stvorovi su po svemu sudeći bili u stanju da podnesu bilo koju jačinu pritiska - a ljudi su na moru s vremena na vreme izvlačili zaista čudne stvari iz dubina. I da li teorija o kitovima-ubicama zaista objašnjava grdne i tajanstvene ožiljke na antarktičkim fokama koje je jednu generaciju ranije zapazio Borčgrevink? Uzorci koje je pronašao siroti Lejk nisu spadali u ova nagađanja, jer njihovo geološko okruženje pokazalo je da su živeli u vreme koje mora da je bilo veoma rano doba istorije ovog grada. Oni su, sudeći po lokaciji gde su nađeni, bili stari najmanje trideset miliona godina, i prisetili smo se da u njihovo vreme nisu postojali ni grad u pećinskom moru, pa ni sama pećina. Oni mora da su se prisećali starijih prizora, sa bujnom vegetacijom iz doba tercijara na sve strane, okruženi mlađim kopnenim gradom u kojem cveta umetnost, a velika reka huji ka severu duž nižih obronaka moćnih planina ka udaljenom tropskom okeanu. A uprkos tome, nismo mogli da ne pomislimo na te uzorke - naročito na onih osam netaknutih koji su nestali iz Lejkovog grozno uništenog logora. Bilo je nešto abnormalno u vezi s čitavom tom rabotom - čudne stvari koje smo s toliko napora pokušavali da pripišemo nečijem ludilu - oni jezoviti grobovi - količina i vrsta nedostajućeg materijala - Gedni - nezemaljska čvrstina onih arhajskih čudovišnosti - i nesvakidašnje vitalne nakaze na skulpturama koje su sada pokazivale da je ta rasa... Denfort i ja smo u prethodnih nekoliko sati videli poprilično toga, i bili smo spremni da poverujemo, bez reči, u mnoge grozne i neverovatne tajne primordijalne Prirode.

IX Kazao sam ranije da nas je proučavanje dekadentnih skulptura dovelo do promene neposrednog cilja. Ovo je, naravno, imalo veze sa isklesanim avenijama prema crnom unutarnjem svetu za čije postojanje do tada nismo znali, ali koji smo sada bili radi da pronađemo i da njime zakoračimo. Iz očigledne razmere onih rezbarija zaključili smo da nas strmo spuštajuća staza duga otprilike jednu milju kroz bilo koji od dva susedna tunela može dovesti do ivice vrtoglavih litica što za sunce ne znaju, nadnesenih nad veliki ambis niz čije ivice prikladne putanje, koje su Drevni proširili i sredili, vode do kamenitih obala skrivenog noćnog okeana. Svojim očima u stvarnosti ugledati ovaj bajoslovni ponor bio je mamac kakvom je bilo nemoguće odoleti jednom kad smo za njega saznali - mada smo shvatili da potragu za njim moramo otpočeti smesta kako bismo imali vremena za let nazad. Tada je već bilo osam sati uveče a nismo imali dovoljno rezervnih baterija da nam lampe svetle sve vreme. Toliko smo mnogo proučavanja i zapisivanja obavili ispod ledenog pokrivača da smo potrošili najmanje pet neprekinutih sati baterijskog rada, i uprkos specijalnoj baterijskoj formuli imali smo ih dovoljno za samo još oko dodatna četiri sata, mada ako bismo koristili samo jednu bateriju, a drugu štedeli, osim na naročito interesantnim ili nezgodnim mestima, mogli smo vreme njihovog korišćenja još malo produžiti. Ne bi valjalo da se nađemo bez svetla u onim kiklopskim katakombama, pa smo stoga morali da odustanemo od daljeg dešifrovanja zidnih ukrasa kako bismo se zaputili put ambisa. Naravno, planirali smo da ovo mesto ponovo posetimo zbog dana ako ne i nedelja intenzivnog izučavanja i fotografisanja - jer radoznalost nam je odavno prevladala stravu - ali tog trenutka morali smo da požurimo. Naše zalihe papira za ostavljanje tragova nisu bile neograničene, a oklevali smo da žrtvujemo prazne beležnice ili papir za crtanje kako bismo ih uvećali, iako smo se naposletku lišili jedne velike beležnice. Ako dođe do najgoreg, možemo se prikloniti urezivanju u stene - a, naravno, bilo bi moguće, čak i u slučaju da se sasvim izgubimo, da dopremo nazad na dnevnu svetlost jednim ili drugim putem ako budemo imali dovoljno vremena za

isprobavanje obe opcije. I tako smo se naposletku orno zaputili u naznačenom pravcu najbližeg tunela. Sudeći po rezbarijama na osnovu kojih smo načinili mapu, otvor željenog tunela nije mogao biti dalje od četvrtine milje od mesta gde smo stajali, a prostor između pokazivao je naizgled čvrste zgrade sasvim verovatno prohodne na nivou ispod leda. Sam otvor bi se nalazio u podrumu - u uglu najbližem padinama - jedne prostrane petostranične građevine očigledno javne a možda i ceremonijalne prirode, koju smo pokušali da identifikujemo na osnovu vazdušnog izviđanja ovih ruševina. Dok smo se prisećali tog leta nismo uspevali da prizovemo takvu strukturu, iz čega smo zaključili da njeni gornji spratovi mora da su grdno oštećeni, ili da je bila sasvim razrušena ledenom raselinom koju smo zapazili. U potonjem slučaju moglo bi se ispostaviti da je tunel zakrčen, tako da bismo morali da pokušamo sa sledećim najbližim - onim na manje od jedne milje ka severu. Nekadašnje rečno korito onemogućavalo je da pokušamo neke od južnijih tunela ovog puta, i zaista, ako bi se oba obližnja tunela pokazala zatrpanim sumnjali smo da bismo imali dovoljno baterija da pokušamo sa prvim sledećim ka severu - udaljenom još milju više od našeg drugog izbora. Dok smo se probijali senovitom putanjom kroz lavirint uz pomoć mape i kompasa - i prolazili kroz sobe i hodnike u svakoj zamislivoj fazi ruševnosti ili očuvanosti, penjali se preko gornjih spratova i mostova i silazili opet naniže, nailazili na zakrčena vrata i gomile šuta, ubrzavali kroz povremene dobro očuvane i začudno čiste deonice, pravili pogrešna skretanja i vraćali se svojim stopama nazad (pritom sakupljajući papir koji smo ostavljali za sobom) i svako malo nailazili na dno zjapeće jame do kojeg je prodiralo ili se barem naziralo dnevno svetlo - iznova su nas stalno u strašna iskušenja bacali isklesani zidovi duž puta. Mnogi mora da su kazivali priče od ogromne istorijske važnosti, i jedino je pomisao da ćemo kasnije ponovo doći omogućila da tek tako prođemo kraj njih. S vremena na vreme malo bismo usporili i upalili drugu lampu. Da smo imali više filma svakako bismo načas zastali da fotografišemo izvesne bareljefe, ali vremenski zahtevnije ručno crtanje bilo je iz očiglednih razloga neizvodljivo. Sada ponovo dolazim do mesta gde sam u snažnom iskušenju da oklevam ili nagoveštavam izokola umesto da direktno saopštim. Međutim, neophodno je razotkriti ostatak kako bi se opravdali moji pokušaji da obeshrabrim dalje istraživanje. Provukli smo se kroz sve

prepreke i primakli blizu mesta gde, po našem računanju, mora biti ulaz u tunel - pošto smo prethodno prešli most u visini drugog sprata do onoga što je očigledno bilo vrh šiljatog zida i spustili se do ruševnog hodnika naročito bogatog dekadentno detaljnim i, kako izgleda, ritualnim skulpturama pozne izrade - kada, oko pola devet, mlade i oštre Denfortove nozdrve nanjušiše nešto neuobičajeno. Da smo imali psa uz sebe pretpostavljam da bismo mnogo ranije bili upozoreni. U početku nismo mogli tačno odrediti šta nije bilo kako treba sa vazduhom, dotad kristalno čistim, ali posle nekoliko sekundi sećanja su nam i previše definitivno reagovala. Dopustite mi da ovo iskažem bez ustezanja. Bio je tu nekakav smrad - a taj smrad je bio neodređeno, suptilno i nepogrešivo nalik onome koji nas je zgadio do ivice mučnine prilikom otvaranja bezumne grobnice onih grozota koje je jadni Lejk secirao. Naravno, to otkrovenje nije bilo tako jasno definisano kako zvuči kad ga sad opisujem. Postojalo je nekoliko sasvim razumnih objašnjenja na koja se moglo pomisliti, i poprilično vremena smo neodlučno šaputali tim povodom. Najvažnije od svega, nismo se povukli bez daljeg istraživanja, jer kad smo već bili došli ovako daleko, gnušali smo se ideje o povlačenju pred bilo čime sem izvesne katastrofe. U svakom slučaju, ono što smo naslućivali začelo je bilo previše preterano da bi se u to poverovalo. Takve stvari nisu se dešavale ni u kakvom normalnom svetu. Verovatno je na delu bio čist naš iracionalni instinkt koji nas je naveo da zatuljimo jedinu upaljenu lampu - jer više nismo bili u iskušenju da zagledamo dekadentne i zlokobne skulpture što su se preteći cerile sa pritiskajućih zidova - i zbog kojeg smo svoje korake sveli na oprezno hodanje na prstima i šunjanje preko sve zapuštenijeg poda i sve većih gomila šuta. Pokazalo se da su i Denfortove oči isto kao i nos oštriji od mojih, jer on je takođe prvi zapazio neobične odlike otpalog materijala nakon što smo prošli mnoge upola zakrčene lučne prolaze što vode ka prostorijama i hodnicima na nivou tla. Taj otpad nije izgledao onako kako bi trebalo nakon bezbrojnih hiljada godina pustoši, i kada smo oprezno pojačali svetlost lampe videli smo tragove nečega što kao da je nedavno prešlo preko njega. Nejednaka raspoređenost tog šuta onemogućavala je nastanak jasnih tragova, ali na glatkijim delovima bilo je nagoveštaja da je tu nešto teško bilo vučeno po podu. Jednom nam se učinilo da naziremo paralelne tragove, kao od saonica. Ovo nas je navelo da ponovo zastanemo.

Upravo tokom te stanke osetili smo - ovog puta istovremeno - jedan drugi smrad koji je dopirao iz pravca pred nama. Paradoksalno, ovaj je smrad bio istovremeno manje i više jeziv - sam po sebi manje, ali na ovom mestu i pod poznatim nam okolnostima beskrajno grozniji... Osim, naravno, ako nije Gedni... Jer taj smrad bio je običan i poznat miris goriva - svakodnevnog, dobro znanog benzina. Našu motivaciju nakon ovoga prepuštam psiholozima da objasne. Sada smo znali da neki stravični produžetak užasa iz logora mora da se ušunjao u ovu mračnu grobnicu eona, i otud nismo više mogli sumnjati u postojanje neiskazivih uslova - sadašnjih ili barem donedavnih - pravo pred nama. Ipak, naposletku smo dopustili da nas dalje vodi čista uspaljena radoznalost - ili zabrinutost - ili autohipnoza - ili nejasne primisli o odgovornosti prema Gedniju - ili šta god. Denfort je opet prošaputao nešto o onom tragu koji mu se učinilo da je video na okuci aleje u gornjim ruševinama i o neodređenom muzikalnom piskutanju koje kao da je začuo ubrzo potom, iz neznanih dubina ispod nas - što je bilo potencijalno od ogromnog značaja u svetlu Lejkovog izveštaja sa disekcije, iako ovaj zvuk nalikuje odjecima iz pećinskih otvora na vetrovitim vrhuncima planine. Ja sam, sa svoje strane, šaputao o tome u kakvom je stanju logor ostavljen - o stvarima koje su iz njega nestale, i o tome kako je jedan jedini preživeli u svom bezumlju mogao da zamisli i ono što je nezamislivo - luđačko putešestvije preko čudovišnih planina i spuštanje u nepoznate primordijalne građevine... Ali nismo se uspevali međusobno ubediti u bilo šta definitivno. Ugasili smo lampu u potpunosti dok smo stajali nepokretni, i primetili smo da se tračak nejasnog dnevnog svetla odozgo probijao kroz tminu koja, stoga, nije bila apsolutna. Pošto smo automatski produžili napred, navodili smo se povremenim bleskovima naše lampe. Pomereni otpad imao je takve oblike da ih nismo mogli olako odbaciti, a miris benzina bio je sve jači. Sve više i više šuta bilo nam je pred očima i pod stopalima, dok ubrzo nismo opazili da će se put prema napred uskoro prekinuti. Bili smo i više nego u pravu po pitanju te raseline u ledu koju smo opazili još iz vazduha. U slepoj potrazi za tunelom ispostavilo se da zapravo nećemo dospeti čak ni do podruma iz kojeg se otvara prolaz ka ambisu. Svetlo lampe je, bleskovima preko groteskno isklesanih zidova zakrčenog hodnika u kojem smo stajali, pokazivalo nekoliko vratnica u različitoj meri zatrpanih, a kroz jedne od njih naročito je izraženo dopirao smrad benzina, potpuno potiskujući onaj drugi neprijatni

miris. Kada smo malo pomnije zagledali, videli smo da je van svake sumnje došlo do neznatnog, nedavnog uklanjanja šuta sa tog konkretnog otvora. U čemu god da se sastojao taj vrebajući strah, verovali smo da je sada direktna avenija ka njemu očigledna. Sumnjam da će se iko čuditi kad kažem da smo izvesno vreme sačekali pre nego što smo načinili naredni korak. A opet, kada smo se napokon zaputili kroz taj crni lučni prolaz, naš prvi utisak bio je antiklimaktičan. Jer među svekolikim prostorom obasutim šutom u toj kripti skulpturama ukrašenoj - toj savršenoj kocki čije su stranice imale oko dvadeset stopa - nije preostao nijedan skorašnji predmet iole primetne veličine, pa smo zato instinktivno pogledima potražili, mada uzalud, neke druge, udaljenije vratnice. Međutim, trenutak kasnije, Denfortovo oštro oko primetilo je jedno mesto na podu gde je otpad bio pomeren i ka njemu smo usmerili obe lampe podešene na najjače. Iako je ono što smo pod tim svetlom videli bilo zapravo sasvim jednostavno i trivijalno, moje oklevanje da saopštim o čemu se radilo time nije ništa manje, zbog onoga što je ta stvar nagoveštavala. Bilo je to grubo poravnanje šuta preko kojega je bilo bezbrižno razbacano nekoliko manjih predmeta, a u jednom uglu mora da je nedavno bila prosuta poprilična količina benzina, dovoljna da se oseti snažan miris čak i na ovoj visini krajnje visoravni. Drugim rečima, ovo nije moglo biti ništa drugo nego neka vrsta logora - logora koji su načinila bića u potrazi koju je, isto kao i nas, odvratio neočekivano zakrčeni prolaz ka ambisu. Dopustite da budem jasan. Razbacani predmeti bili su, što se sadržaja tiče, svi iz Lejkovog logora; bile su to konzerve isto onako nesvakidašnje otvorene kao i one koje smo videli u tom razorenom mestu, mnogo potrošenih šibica, tri ilustrovane knjige manje ili više čudno zamrljane, prazna bočica od mastila sa svojom slikovitom kartonskom kutijom, slomljeno nalivpero, neki neobično iščupani delići krzna i šatorskog krila, potrošena baterijska lampa, poklopac koji je pripadao našoj vrsti grejača za šator i više razbacanih komada papira. Sve je to bilo dovoljno loše po sebi, ali kada smo ispravili te zgužvane papire i pogledali šta je na njima, osetili smo da smo naišli na nešto najgore. Izvesne neobjašnjivo zamrljane papire bili smo pronašli još u logoru, i oni su nas mogli pripremiti za ovo, pa opet, učinak ovog prizora tamo dole u katakombama predljudskog košmarnog grada bio je maltene preveliki da bi se mogao podneti. Poludeli Gedni je mogao načiniti ove grupe tačaka oponašajući one

pronađene na zelenkastim steatitima, a na isti način mogle su nastati i tačke na onim bezumnim petostraničnim nadgrobnim humkama; i bilo je blizu pameti da je upravo on pripremio grube, zbrzane skice - različitog nivoa tačnosti - koje su davale nacrt okolnih delova grada i iscrtavale putanju od okruglo prikazanog mesta izvan naše prethodne rute - mesta koje smo identifikovali kao veliku cilindričnu kulu na rezbarijama, odnosno kao veliki okrugli ponor opažen prilikom vazdušnog osmatranja - sve do petostranične strukture u kojoj smo se sada nalazili i do otvora tunela u njoj. Mogao je, ponavljam, načiniti takve skice, jer ove pred nama bile su sasvim očigledno zasnovane na sakupljenim podacima kao i naše, sa poznih skulptura negde u ovom lavirintu ispod leda, mada ne baš od onih koje smo mi videli i koristili. Ali ono što ovaj za umetnost nesposobni stvor nikako nije mogao da učini bilo je da te skice izvede u čudnoj i samouverenoj tehnici koja je možda bila superiorna, uprkos žurbi i nebrizi, u odnosu na dekadentne rezbarije na osnovu kojih su bile izvedene - karakterističnoj i nepogrešivoj tehnici samih Drevnih iz vremena kada je ovaj njihov mrtvi grad bio u dobu najvećeg procvata. Ima ljudi koji će reći da smo Denfort i ja bili potpuno ludi što nakon toga nismo pobegli glavom bez obzira jer naši su zaključci sada bili - bez obzira koliko neobuzdani - u potpunosti utemeljeni i od vrste koju ne moram pominjati onima koji su dovde pročitali moj izveštaj. Možda i jesmo bili ludi, jer nisam li već kazao da su oni užasni vrhunci - planine ludila? Ali, mislim da mogu opaziti ponešto od istog duha - mada u manje preteranom obliku - kod ljudi koji vrebaju smrtonosne zveri po afričkim džunglama kako bi ih fotografisali i izučavali im životne navike. Iako smo bili upola sleđeni od strave, u nama se ipak rasplamsao i žar ushićenosti i radoznalosti koji je naposletku trijumfovao. Naravno, mi nismo nameravali da sretnemo onoga ili one za koje smo znali da su tu bili, ali osećali smo da su odatle već bili otišli. Do ovog časa oni mora da su već pronašli onaj drugi, susedni ulaz u ambis i prošli kroz njega ka neznanim i od noći crnjim delovima prošlosti kakvi mora da ih očekuju u tom krajnjem ponoru - krajnjem ponoru koji nikad dosad još nisu ugledali. Ili, ako je i taj prolaz takođe bio zakrčen, mora da su otišli ka severu tražeći neki drugi. Setili smo se da su oni delimično nezavisni od prisustva svetlosti. Osvrćući se unazad na taj trenutak, jedva se mogu prisetiti kakav su tačno oblik imale naše tadašnje emocije - kako je pramena neposrednog cilja izoštrila naš osećaj iščekivanja. Zasigurno nismo

težili tome da susretnemo ono čega smo se bojali - ali neću poricati da smo možda imali, potajnu, nesvesnu želju da izvesne stvari posmatramo izdaleka, sa kakvog skrovitog mesta. Možda nam nije posustao žar da bacimo pogled na sam taj ambis, mada se između toga sada isprečio novi cilj u vidu onog velikog kružnog mesta prikazanog na zgužvanim skicama koje smo pronašli. Smesta smo ga prepoznali kao čudovišnu cilindričnu kulu istaknutu na najstarijim rezbarijama, a koja se sada, gledana odozgo, ukazivala samo kao čudesno velika rupa. Bilo je nečeg impresivnog u načinu njenog prikazivanja, čak i na onim zbrazno našvrljanim dijagramima, zbog čega smo pomislili da njeni nivoi ispod leda mora da su još uvek mesto od naročitog značaja. Može biti da sadrži arhitekturalna čudesa kakva još nismo susreli. Bila je zasigurno neverovatne starosti, sudeći po skulpturama na kojima je bila prikazana - budući da je, izgleda, bila jedna od prvih građevina uopšte podignutih u gradu. Njene rezbarije, ako su očuvane, morale su biti izuzetno značajne. Povrh toga, mogla bi predstavljati dobru sadašnju vezu sa gornjim svetom - kraći put od onog koji smo do tada iscrtavali, i verovatno isti kojim su se oni drugi spustili. U svakom slučaju, uradili smo sledeće: proučili smo one jezive skice - koje su savršeno potvrdile naše - i krenuli nazad prema iscrtanoj putanji ka onom kružnom mestu; to je putanja koju naši bezimeni prethodnici mora da su prešli već dva puta pre nas. Druga susedna kapija ka ambisu verovatno počiva još dalje u tom pravcu. Nema potrebe da opisujem naše putovanje - tokom kojeg smo neprestano ali štedljivo ostavljali tragove od papira - jer je po svemu bilo identično onom kojim smo dospeli do ćorsokaka, osim što je ova putanja više naginjala ka nivou tla i čak se spuštala podrumskim hodnicima. Svaki čas naišli bismo na uznemirujuće tragove u šutu ili otpacima pod našim stopalima a nakon što smo odmakli od deonice gde se osećao benzin, iznova smo postajali grčevito svesni onog gadnijeg i upornijeg neprijatnog mirisa. Nakon račvanja u odnosu na našu pređašnju putanju ponekad bismo oprezno zracima naših lampi prešli preko zidova, zapažajući u skoro svakom slučaju sveprisutne skulpture, koje su zaista predstavljale glavni oblik estetskog izražavanja Drevnih. Oko pola deset uveče, dok smo prolazili kroz zasvođeni hodnik ispod nivoa tla čiji je pod bio pod sve većim slojevima leda a čija se tavanica spuštala kako smo dalje odmicali, počeli smo da naziremo veće količine dnevnog svetla pred nama i ugasili smo lampu. Hodnik se okončao lučnim prolazom iznenađujuće niskim za ove megalitske

ruševine, ali mogli smo kroz njega poprilično toga da vidimo čak i pre nego što smo izašli van. Iza njega protezao se čudesno veliki kružni prostor - punih dvesta stopa u prečniku - posut šutom i sa više zakrčenih prolaza nalik onome kroz koji ćemo proći. Zidovi su bili - tamo gde je prostor bio slobodan - izvajani u spiralnim trakama herojskih proporcija, i iskazivali su, uprkos nagrizajućem dejstvu vremenskih uslova, izazvanom time što je ova deonica sada bila pod otvorenim nebom, umetnički sjaj daleko iznad svega što smo dotad sreli. Zatrpani pod bio je pokriven velikim količinama leda i zamišljali smo da mu prava dubina počiva znatno niže. Ali najistaknutiji objekat tog mesta bila je titanska kamena platforma koja je u oštrom luku skretala od lučnog prolaza i išla van, ka otvorenom podu a onda se u spirali uspinjala uz ogromni cilindrični zid kao unutrašnji ekvivalent onih što su se nekada penjali sa spoljašnje strane na čudovišnim tornjevima ili ziguratima drevnog Vavilona. Jedino su brzina našeg leta i perspektiva koja je izjednačila spust sa unutarnjim zidom kule sprečili da ovaj detalj opazimo iz vazduha, i stoga nas je navela da tražimo neki drugi prolaz ka nivou ispod ledenog pokrivača. Pebodi bi nam mogao kazati kakvo inženjersko čudo je sve ovo držalo na okupu ali Denfortu i menije preostalo samo da se divimo i čudimo. Mogli smo da vidimo moćne kamene potpore i stubove ovde i onde, ali to što smo gledali činilo nam se nedovoljnim za funkciju kojoj služi. Građevina je bila odlično očuvana sve do sadašnjeg vrha kule - krajnje čudesna okolnost imajući u vidu njenu ogoljenost elementima - a njen zaklon učinio je poprilično za očuvanje bizarnih i uznemirujućih kosmičkih skulptura na zidovima. Kada smo zakoračili napolje u zasenjujuće svetlo poludana na dnu ovog čudovišnog cilindra - starog pedeset miliona godina i bez sumnje najprimordijalnije prastare strukture koju smo svojim očima dotad ugledali - videli smo da se platforme za kretanje po unutrašnjim stranama njegovih ivica vrtoglavo izdižu do visine od celih šezdeset stopa. Kako smo se prisetili iz našeg vazdušnog izviđanja, ovo je značilo spoljni sloj leda od nekih četrdeset stopa, jer zjapeći ponor koji smo iz aviona videli nalazio se na vrhu humke od nekih dvadesetak stopa zidarija koje se rone, donekle zaklonjene do tri četvrtine svoje visine masivnim izuvijanim zidovima viših ruševina. Sudeći po skulpturama, izvorna kula stajala je u središtu ogromnog trga kružnog oblika i bila je možda petsto ili šesto stopa visoka, sa nivoima horizontalnih diskova blizu vrha i sa nizom igličasto šiljatih tornjeva

duž gornje ivice. Većina građe pri rušenju se očigledno preturila prema spolja a ne unutra - što je bila srećna okolnost za nas, jer inače bi unutarnje platforme bile skršene a čitava unutrašnjost zakrčena šutom. Sadašnje stanje pokazivalo je žalosna oštećenja na platformi, dok je zakrčenje bilo takvo da su svi lučni prolazi na dnu odavali tragove skorašnjeg čišćenja. Nije nam trebalo duže od jednog trenutka da shvatimo kako je upravo ovo bila putanja kojom su se oni drugi zaputili i sišli, i da bi ovo bila logična putanja i za naš silazak uprkos dugačkoj stazi obeleženoj komadićima papira koju smo drugde iscrtali. Ulazak u kulu nije bio udaljeniji od brda u podnožju i našeg aviona koji nas je čekao nego što je to bila velika zgrada sa terasama kroz koju smo ušli, a svako dalje istraživanje ispod leda koje bismo tokom ove ekspedicije mogli obavljati ležalo bi u ovom opštem pravcu. Začudo, i dalje smo pomišljali na moguće docnije dolaske - čak i nakon svega što smo dotad videli ili naslutili. Onda, dok smo oprezno birali korake preko šuta na tom velikom podu, naiđe prizor koji nam je na neko vreme zasenio sva druga pitanja. Bio je to uredno sklonjen niz od tri saonice u najdaljem uglu nižeg i prema spolja isturenog dela platforme koji nam je do tada bio skriven od očiju. Eto gde su bile - tri saonice što su nedostajale u Lejkovom logoru - rasklimatane izdašnom upotrebom koja mora da se sastojala i od nasilne vuče po velikim deonicama građevina i šuta nepokrivenih snegom kao i od ručnog nošenja preko mesta kojima se nikako nisu mogle voziti, odnosno vući. Bile su pažljivo i inteligentno spakovane i uvezane, a sadržale su stvari nama sasvim dobro poznate - šporet na benzin, kantice goriva, kutije za instrumente, konzerve sa zalihama hrane, ceradu koja je očigledno pokrivala masivne knjige i neka obličja teže odredivih kontura - sve to uzeto iz Lejkovih zaliha. Nakon stvari koje smo pronašli u onoj drugoj prostoriji bili smo u nekoj meri pripremljeni i za ovaj pronalazak. Zaista veliki šok usledio je kada samo prišli bliže i razvezali jednu ceradu čije su nam konture delovale naročito uznemirujuće. Izgleda da su i neki drugi, a ne samo Lejk, bili zainteresovani za sakupljanje tipičnih uzoraka, jer dva su se nalazila ovde, oba tvrdo smrznuta, savršeno očuvana, zakrpljena lepljivim zavojem tamo gde su na vratu bile načinjene rane, i zapakovana sa očiglednom pažnjom kako bi se sprečilo njihovo dalje oštećenje. Bila su to tela mladog Gednija i jednog nedostajućeg psa.

X Mnogi bi nas verovatno osudili i kao bezosećajne a ne samo bezumne zbog toga što smo pomišljali na severni tunel i na ambis tako brzo nakon onog sumornog otkrića, ali neću reći da bismo smesta oživeli takve primisli da se nije pojavila jedna nova okolnost koja nas je odgurnula u sasvim novom pravcu. Ponovo smo ceradom pokrili sirotog Gednija i stajali smo u nekoj vrsti zanemele zbunjenosti kada su zvukovi najzad doprli do naše svesti - prvi zvuci koje smo začuli otkako smo se spustili sa otvorenog prostora gde je planinski vetar jedva čujno hujao sa svojih nezemaljskih visina. Iako su oni bili dobro poznati i svakodnevni, njihovo prisustvo u ovom udaljenom kraljevstvu smrti bilo je neočekivanije i po nerve pogubnije nego što bi to bili tonovi groteskni ili fantastični - jer upravo ovi su na sasvim nov način uznemirili sve naše pojmove kosmičke harmonije. Da je u pitanju bio nekakav trag onog bizarnog muzikalnog zavijanja preko širokog raspona tonova kakvo nas je Lejkov izveštaj sa disekcije naveo da od onih drugih očekujemo - a kakvo je, uistinu, naša prenapregnuta uobrazilja učitavala u svaki urlik vetra koji smo začuli otkako smo naišli na logor užasa - to bi bilo u nekom paklenom skladu sa ovom oblašću, već eonima mrtvom, oko nas. Glas iz drugih epoha pripada groblju drugih epoha. Ali, u datom slučaju, ta buka je raspršila svaku našu duboko ukorenjenu prilagođenost ovome svetu - svako naše neupitno prihvatanje unutarnjeg Antarktika kao pustare koja je potpuno i nesumnjivo ispražnjena od svakog, ma i najmanjeg znaka normalnog života, kao da se radi o sterilnoj kugli meseca. To što smo čuli, međutim, nije bila bajkovita nota potekla od neke duboko sahranjene bogohulnosti pradrevne zemlje iz čije je neprirodne čvrstine milenijumima odsutno sunce napokon pobudilo čudovišni odgovor. Umesto toga, bila je to stvar toliko podrugljivo normalna i tako nepogrešivo odomaćena tokom naših dana na moru kraj Viktorijine zemlje i u kampu u zalivu Mekmurdo da smo uzdrhtali čuvši je ovde, gde takvih stvari ne bi smelo da bude. Ukratko rečeno - bila je to samo neobuzdana dreka jednog pingvina. Prigušeni zvuk dolebdeo je iz kutaka ispod leda gotovo nasuprot

hodniku kojim smo mi došli - iz oblasti zasigurno u pravcu onog drugog tunela što vodi ka ogromnom ambisu. Prisustvo žive vodene ptice sa te strane - u svetu čija se površina sastojala od nepregledno dugačke jednoličnosti lišene ikakvog života - moglo je da vodi samo jednom zaključku, otud je naša prva pomisao bila da se uverimo u objektivnu stvarnost tog zvuka. On se zaista ponovio, a povremeno se činilo da dopire iz većeg broja grla. Tragajući za njegovim izvorom ušli smo kroz jedan lučni prolaz odakle je dobar deo šuta bio uklonjen i za sobom ostavili dnevno svetlo; nastavili smo sa ostavljanjem tragova od papira sa dodatnim zalihama koje smo, uz čudno gađenje, uzeli sa jedne od gomila ispod cerade na saonicama. Kako je zaleđeni pod ustupio mesto slojevima otpada i šuta, jasno smo opazili neke čudne tragove vučenja a jednom je Denfort našao jasan otisak od vrste čiji bi opis bio sasvim izlišan. Pravac na koji je upućivalo oglašavanje pingvina bio je upravo tamo gde su naša mapa i kompas ukazivali da se nalazi pristup ulazu severnijeg tunela, i bese nam drago kad smo ustanovili da je prolaz, lišen mostova, na nivou tla i podruma, izgledao nezakrčen. Tunel bi, prema karti, trebalo da počne iz podruma jedne velike piramidalne strukture koje smo se iz vazdušnog osmatranja nejasno prisećali kao izvanredno dobro očuvane. Duž naše putanje jedna jedina lampa otkrivala je uobičajeno izobilje rezbarija, ali nismo se zaustavljali da ih proučavamo. Iznenada se krupno belo obličje izdiglo pred nama pa smo upalili i drugu lampu. Neobično je koliko je nova potraga naše umove potpuno odvratila od ranijih strahovanja vezanih za opasnosti što vrebaju u blizini. Iako su oni drugi ostavili svoje zalihe u velikom kružnom mestu s verovatnom namerom da im se nakon istraživačkog pohoda u pravcu ambisa vrate, mi smo ipak odbacili svaki oprez vezan za njih, kao da nikad nisu ni postojali. Ova bela, teturava stvar bila je visoka punih šest stopa, ali smo smesta shvatili da ne spada u one druge. Oni su krupniji i tamniji, a sudeći po skulpturama njihovo kretanje na kopnu bilo je hitro i sigurno, uprkos neobičnosti njihovih u moru rođenih pipaka kojima se ispomažu. Ali uzalud bi bilo tvrditi da nas ta bela stvar nije duboko prestravila. Načas nas je zaista bila zgrabila primitivna strava snažnija od najgorih racionalnih strahova vezanih za one druge. Onda je usledio brzi antiklimaks kada je belo obličje skrenulo u hodnik s naše leve strane kako bi se pridružilo svojim srodnicima koji su ga drečanjem prizvah. Jer bio je to samo pingvin - mada ogroman, od nepoznate vrste veće od najvećih do sada poznatih kraljevskih

pingvina, i čudovišan zato što je bio albino, a povrh toga - bez očiju. Kada smo krenuli za tom stvari kroz zasvođen prolaz i usmerili obe naše lampe na indiferentnu grupu od njih troje, koji nisu ni reagovali na nas, videli smo da su svi albino i bez očiju, od iste nepoznate, džinovske vrste. Njihova veličina podsetila nas je na neke od arhajskih pingvina prikazanih na skulpturama Drevnih, i nije nam trebalo dugo da zaključimo da su ovi potekli od istog soja - nesumnjivo su im se preci povukli ka nekom toplijem unutarnjem regionu čija je večita tmina uništila njihovu pigmentaciju i atrofirala im oči do nivoa beskorisnih proreza. U to da se njihov sadašnji habitat nalazi u ogromnom ambisu za kojim smo tragali ni na trenutak nije trebalo sumnjati, a ovaj dokaz neprekinute topline i nastanjivosti tog ponora ispunio nas je najčudnijim i tanano uznemirujućim pomislima. Takođe smo se zapitali šta li je navelo ove tri ptice da odlutaju od svog uobičajenog staništa. Stanje u kojem smo zatekli veliki mrtvi grad kao i njegova neprekinuta tišina jasno su ukazivali da to ni u kom trenu nije bilo njihovo sezonsko gnezdilište, dok je iz očigledne nezainteresovanosti prema našem prisustvu bilo jasno da njih ni prolaz grupice onih drugih ne bi uznemirio. Da li je bilo moguće da su oni drugi preduzeli kakvu nasilnu akciju ili pokušali da uvećaju svoje zalihe mesa? Nismo verovali da bi onaj gadan smrad od kojeg su psi mahnitali izazvao podjednaku antipatiju i kod pingvina, jer njihovi su preci očigledno živeli u prijateljskim odnosima sa Drevnima - a ti prijateljski odnosi mora da su opstali i u ambisu ispod nas, dokle god je tamo bilo preostalih Drevnih. Pošto nam se potpirio stari žar čistih učenjaka, zažalismo što ne možemo da fotografišemo ova anomalna stvorenja, nakon čega smo ih ostavili da gaču i zaputili smo se dalje ka ambisu; sad smo imali čist dokaz da nam je put ka njemu direktno otvoren, a na tačan pravac ukazivali su mestimični tragovi pingvina. Ne zadugo potom strm silazak niz dug, nizak hodnik bez vrata i naročito čudno lišen skulptura naveo nas je na pomisao da se napokon primičemo otvoru tunela. Prošli smo pored još dva pingvina i čuli ih još, pravo pred nama. Onda se hodnik okončao čudesnim otvorenim prostorom pred kojim smo i protiv svoje volje ostali bez daha - savršena obrnuta hemisfera, očigledno duboko pod zemljom, punih stotinu stopa u prečniku i pedeset stopa visoka, sa niskim lučnim otvorima koji su se otvarali u svim delovima kružnice osim u jednom, a taj jedan zjapio je poput pećine crnim zasvođenim otvorom koji je simetriju ovog svoda remetio do visine od skoro petnaest stopa. Bio je

to ulaz u veliki ambis. U ovoj prostranoj hemisferi čija je konkavna tavanica bila impresivno, mada dekadentno, izvajana da oponaša primordijalni nebeski svod, gegalo se nekoliko albino pingvina - bili su tu kao tuđinci, ali slepi i indiferentni. Crni tunel neodređeno je zjapio strmo se spuštajući, a njegov otvor bio je ukrašen groteskno isklesanim dovratkom i nadvratnikom. Iz tih kriptičnih usta pričinjavalo nam se da osećamo struju nešto toplijeg vazduha a možda čak i nagoveštaj isparavanja, i upitali smo se kakvi li sve živi entiteti, osim pingvina, mogu da se skrivaju u beskrajnoj praznini ispod, kao i u kanalima i pećinama koji su, kao u mravinjaku, međusobno povezani u ovom tlu i titanskim planinama s njim srođenim. Takođe smo se upitali da li su tračak dima na vrhu planine koji se isprva pričinio jadnom Lejku, kao i neobična izmaglica koju smo i mi sami bili primetili oko vrha krunisanog bedemima, možda izazvani izdizanjem nekakvih isparenja kroz zmijoliko vijugave kanale iz neizmernih regiona u zemljinoj kori. Ušavši u tunel videli smo da je njegov obim, barem na početku, iznosio oko petnaest stopa, pri čemu su bočne strane, pod i zasvođena tavanica bili sačinjeni od uobičajenog megalitskog materijala. Sa strane je bio sporadično ukrašen konvencionalnim plitkim reljefima i natpisima u poznom, dekadentnom stilu, a svekolika građa i rezbarije bili su čudesno dobro očuvani. Pod je bio sasvim čist, izuzev laganog sloja otpadnog materijala po kojem su bili iscrtani tragovi pingvina koji izlaze i tragovi onih drugih koji ulaze. Što se dalje išlo to je postajalo toplije, toliko da smo uskoro raskopčali svoje teške bunde. Pitali smo se nema li možda kakvih vulkanskih manifestacija u dubinama i nisu li vode u tom moru što za sunce ne zna zapravo tople. Nakon kraće udaljenosti zidarije su ustupile mesto čvrstoj steni, iako je tunel zadržao iste proporcije i isti aspekt isklesane pravilnosti. Mestimično je nejednaki nagib bivao toliko strm da su u pod bili uklesani žlebovi. Nekoliko puta smo zapazili male bočne galerije nezabeležene na našim dijagramima; nijedna od njih nije bila takva da bi nam zakomplikovala povratak, ali svaka bi bila dobrodošla kao moguće sklonište u slučaju da susretnemo nepoželjne entitete kada se budu vraćah iz ambisa. Neiskazivi smrad tih stvari bio je veoma izražen. Nesumnjivo beše samoubilački bezumno odvažiti se u taj tunel pod okolnostima koje su nam bile poznate, ali primamljivi zov neistraženog jači je kod izvesnih osoba nego što većina može i da nasluti - uostalom, baš takav zov doveo nas je, pre svega, i u samu ovu