nezemaljsku polarnu pustoš. Videli smo nekoliko pingvina dok smo prolazili, i nagađali koliku još udaljenost imamo da pređemo. Rezbarije su nas navele da očekujemo oštru nizbrdicu na oko jednu milju od ambisa, ali dosadašnja lutanja već su nam pokazala da se ne možemo baš u svemu oslanjati na prikazane razmere i odnose. Posle oko četvrt milje onaj bezimeni miris postao je veoma izražen a mi smo vrlo pažljivo pratili javljanje bočnih otvora kraj kojih smo prolazili. Nije bilo vidljive pare kao kod ulaza, ali ovo je nesumnjivo bilo stoga što ovde nije bilo hladnog vazduha koji bi činio kontrast. Temperatura je ubrzano rasla i nije nas iznenadilo kad smo naišli na gomilu jezovito poznatog materijala. Bila je sačinjena od krzana i šatorskih krila uzetih iz Lejkovog logora, i nismo se ni zaustavljali kako bismo proučavali bizarne oblike u koje su ti materijali bili isečeni. Ubrzo nakon ove tačke zapazili smo znatno povećanje veličine i broja bočnih galerija i zaključili da sad mora da smo dospeli do oblasti ispod viših podnožja koja je bila kao u mravinjaku gusto ispresecana tunelima. Bezimeni miris je sada bio čudno pomešan sa još jednim, nimalo manje gadnim smradom - o njegovom poreklu nismo mogli ni da nagađamo, mada smo pomislili na neke organizme koji trule i možda na neke nepoznate vrste podzemnih gljiva. Onda naiđe iznenađujuće proširenje tunela na koje nas rezbarije nisu bile pripremile - u širinu i visinu; bila je to pećina prirodnog izgleda, sa ravnim podom, dugačka oko sedamdeset i pet stopa i široka pedeset, i sa mnogobrojnim bočnim prolazima što su vodili dalje u kriptičnu tamu. Mada je ova pećina naizgled delovala prirodno, kada smo je obema lampama proučili ispostavilo se da je bila načinjena veštačkim rušenjem nekoliko zidova između susednih prostorija ovog mravinjaka. Zidovi su bili grubi a visoki lučni svod gusto načičkan stalaktitima, ah pod od čvrste stene bio je očišćen i gladak; nije bilo nikakvih otpadaka i šuta, pa čak, u sasvim abnormalnoj meri, nije bilo ni prašine. Izuzev putanje kojom smo mi došli ovo je važilo i za podove svih velikih galerijskih otvora koji iz nje vode, a jedinstvena priroda tog stanja navela nas je u zaludnu zapitanost. Čudni novi smrad koji je zamenio bezimeni miris ovde je bio krajnje ogavan, toliko da je sasvim potro tragove onog prethodnog. Nešto vezano za čitavo ovo mesto, sa njegovim ispoliranim i gotovo sjajnim podom, izazvalo nam je zbunjenost i stravu snažnije nego bilo koja čudovišna stvar s kojom smo se prethodno susreli.
Pravilnost prolaza što se pružao pravo pred nama, kao i veća učestalost pingvinskog izmeta na njemu, otklanjali su svaku nedoumicu po pitanju ispravnog pravca među izobiljem podjednako velikih pećinskih otvora. Uprkos tome, odlučili smo da se vratimo ostavljanju tragova od papira za slučaj da se kasnije javi neka komplikacija, jer otisci u prašini ovde se, naravno, više nisu mogli očekivati. Pošto smo se vratili direktnom napredovanju uperili smo zrak svetla sa lampe na zidove tunela - i ukočili se u mestu zapanjeni radikalnom promenom koja je nastupila u rezbarijama ovog dela prolaza. Več ranije smo, naravno, uvideli veliku dekadenciju u izradi skulptura kod Drevnih u vreme probijanja ovih tunela i zaista smo zapazili inferiornu izvedbu arabeski u deonicama iza nas. Ali sada, u ovom dubljem delu, iza pećine, naišli smo na naglu razliku koja je u potpunosti prevazilazila objašnjenje - razliku u suštinskoj prirodi kao i u kvalitetu u kojoj se očitovala tako duboka i poražavajuća degradacija veštine da je ništa u dosadašnjem procesu opadanja nije moglo nagovestiti. Ova nova i degenerisana izvedba bila je gruba, direktna, i u potpunosti lišena tananih detalja. U nizovima koji su pratili istu opštu liniju kao i u svedenim bareljefima iz ranijih deonica dubina je bila prenaglašena, ali visina reljefa nije dostizala nivo glavne površine. Denfort je izneo ideju da se možda radi o drugom sloju rezbarija - nekoj vrsti palimpsesta načinjenog brisanjem prethodnog dizajna. Po prirodi je sve to bilo sasvim dekorativno i konvencionalno, a sastojalo se od grubih spirala i uglova koji su sirovo pratili tradiciju Drevnih zasnovanu na broju pet, a ipak je to izgledalo više kao parodija nego nastavak te tradicije. Nismo mogli iz umova izbiti činjenicu da je neki tanani ali toj tehnici duboko tuđinski element bio dodat u njen estetski osećaj - tuđinski element, nagađao je Denfort, koji je bio odgovoran za ovu očigledno mukotrpno a opet nevešto izvedenu zamenu. Bilo je nalik, a opet uznemirujuće ni nalik na ono što smo dotad već počeli da prepoznajemo kao umetnost Drevnih; i stalno su mi u sećanje navirale hibridne stvari kao što su nezgrapne skulpture iz Palmire načinjene u starorimskom stilu. A da su i neki drugi nedavno primetili ovaj niz rezbarija nagoveštavalo je prisustvo upotrebljene baterije za lampu na podu ispred jednog od tipičnih prikaza. Pošto ovakvom proučavanju nismo mogli posvetiti značajnije vreme, nakon ovlašnog pregleda vratili smo se svom napredovanju, mada smo često usmeravali zrake svetla na zidove kako bismo videli
da li su nastupile dalje promene u dekoracijama. Ništa takvo nismo zapazili, mada su rezbarije na nekim mestima bile prilično retko raspoređene zbog velikog broja ulaza u bočne tunele sa glatkim podovima. Videli smo i čuli manji broj pingvina, ali uhvatili smo neodređen nagoveštaj beskrajno udaljenog hora njihove dreke odnekud duboko pod zemljom. Novi i neobjašnjivi smrad bio je odvratno jak, a od onog drugog bezimenog mirisa nismo mogli osetiti ni traga. Poneki dašak vidljive pare ispred nas svedočio je o sve većim kontrastima u temperaturi i o relativnoj blizini litica što vode ka moru što za sunce ne zna u tom velikom ambisu. Onda, sasvim neočekivano, ugledali smo izvesne prepreke na uglačanom podu pred nama - prepreke koje sasvim sigurno nisu bile pingvini - i upalili smo i drugu lampu pošto smo se prvo uverili da su ove stvari sasvim nepokretne.
XI Evo, još jednom dolazim do mesta gde mi je veoma teško nastaviti dalje. Do ovog momenta trebalo bi već da sam očvrsnuo, ali postoje neka iskustva i spoznaje koji načine ožiljke previše duboke da bi zacelili, i za sobom ostavljaju jedino još veću preosetljivost tako da ponovno prisećanje potpiruje prvobitni užas. Videli smo, kao što rekoh, izvesne prepreke na uglačanom podu pred nama, a mogu dodati da su nam nozdrve istovremeno bile snažno zapahnute čudno pojačanim smradom koji je tu preovladavao, sada sasvim jasno pomešan sa bezimenim vonjom onih drugih što su išli ispred nas. Svetlost druge lampe više nije dopuštala nedoumicu oko toga šta te prepreke zapravo jesu, i usudili smo im se prići jedino stoga što smo jasno videli, čak i iz daljine, da su sasvim nemoćni da ikada više ikome naude, baš kao što je to bio slučaj sa šest uzoraka iskopanih iz čudovišne petokrake humke u logoru sirotog Lejka. I ovi su, zapravo, bili nekompletni isto kao i većina onih koje smo iskopali - iako se po gustoj, tamnozelenoj lokvi što se širila oko njih jasno videlo da je njihova nekompletnost nastupila skorijeg datuma. Činilo se da ih ima četiri, iako bi prema Lejkovim izveštajima trebalo da ukupno osam njih čini grupu što nam je prethodila. Bilo je sasvim neočekivano pronaći ih u ovakvom stanju, i pitali smo se kakva se to čudovišna borba odigrala ovde dole, u tami. Kada pingvine neko napadne, oni se kljunovima divljački brane, a uši su nam se sada uverile da negde daleko ispred nas postoji njihovo gnezdilište. Da li su oni drugi uznemirili neko takvo mesto i izazvali poteru? Ne bi se reklo, jer pingvinski kljunovi protiv čvrstog tkiva koje je Lejk na jedvite jade secirao ne bi mogli da objasne užasna oštećenja koja smo, prilazeći sve bliže, počeli da raspoznajemo. Osim toga, ogromne slepe ptice koje smo videli bile su izrazito miroljubive. Da li je, onda, možda došlo do borbe između onih drugih, i nisu li za ovo pred nama odgovorna bila četvorica preostalih? Ako je tako, gde su oni sada? Da li su bili nadohvat ruke i spremni da nam direktno postanu pretnja? Nervozno smo se osvrnuli okolo u potrazi za najbližim sporednim tunelima glatkih podova dok smo nastavili da se
polako i nevoljno približavamo. Kakav god sukob da je bio posredi, bilo je jasno da je upravo on prestrašio pingvine i naterao ih u neuobičajeno lutanje. Mora, dakle, da je otpočeo negde u blizini tog jedva čujnog gnezdilišta u neizmernom ponoru tamo daleko, jer nije bilo pokazatelja da su inače ikakve ptice ovde obitavale. Pomislili smo da je možda to bila borba u trku, pri čemu je slabija grupa težila da se vrati nazad do pohranjenih saonica kada su ih njihovi progonitelji sustigli i dokrajčili. Mogli smo zamisliti demonski okršaj između bezimenih čudovišnih entiteta dok srljaju iz crnog ambisa a pred njima se gegaju i gaču uskomešana velika jata pomahnitalih pingvina. Kažem da smo onim opruženim i nekompletnim preprekama prilazili polagano i oklevajući. Kamo lepe sreće da im nikada nismo ni prišli, nego da smo u punoj brzini odjurili iz tog bogohulnog tunela sa masno-glatkim podom i degenerisanim muralima što oponašaju i ismevaju stvari koje su im prethodile - da smo otrčali nazad pre nego što smo videli to što smo videli i pre nego što su nam umovi bili sažeženi nečim posle čega više nikada nećemo mirno udisati vazduh ovoga sveta! Obe naše lampe bile su usmerene na te opružene stvari, tako da smo brzo ustanovili dominantnu odliku koja je činila njihovu nekompletnost. Koliko god da su ta tela bila izmrcvarena, zgnjavljena, iskrivljena i izbušena, glavna povreda koju su sva imala bila je potpuna obezglavljenost. Sa svakog od njih bila je uklonjena petokraka glava sa pipcima, a kad smo se primakli videli smo da je način uklanjanja više delovao kao neko pakleno kidanje ili usisavanje nego ma kakvo obično odsecanje. Njihova gnusna tamnozelena sukrvica oblikovala je veliku i sve veću lokvu ali njen smrad bio je upola nadjačan onim novim i još snažnijim, ovde ogavnijim nego bilo gde drugde na dosadašnjoj putanji. Tek kad smo došli sasvim blizu opruženim preprekama mogli smo da taj drugi, neobjašnjivi smrad povežemo sa bilo kakvim opipljivim izvorom - a onog trenutka kad smo to učinili Denfort se prisetio izvesnih veoma živopisnih skulptura iz istorije Drevnih, iz permijskog doba pre sto pedeset miliona godina, i iz sebe ispustio nervozni vrisak koji je histerično odjeknuo kroz taj zasvođeni i arhajski prolaz sa zlim rezbarijama preko ranijih slojeva. Vrlo malo je nedostajalo da se njegovom kriku pridruži i moj, jer i ja sam video one primordijalne skulpture i drhtao sam, zadivljen kako je bezimeni umetnik nagovestio onu gnusnu ubalavljenost pod čijim su naslagama bili pronađeni neki nekompletni i opruženi Drevni - oni koje
su stravični šogoti ubili i isisali im glave na način za njih tipičan, tokom velikog rata za njihovu ponovnu kontrolu. Bile su to zloglasne, košmarne skulpture čak i kad su govorile o praiskonskim, davno prošlim stvarima, jer šogote i njihova dela ne bi trebalo igde prikazivati niti bi ljudska bića trebalo ikako da ih vide. Ludi autor Nekronomikona nervozno je pokušavao da se zakune kako šogoti nisu bili gajeni na našoj planeti i da su ih stvorili samo sanjari pod dejstvom droga. Bezoblična protoplazma sposobna da oponaša i odražava sve oblike i organe i procese - gnjecavi konglomerati nabubrelih ćelija - gumaste okrugline visoke petnaest stopa, beskrajno rastegljive i promenljivog oblika - robovi sugestije, graditelji gradova - sve više zlovoljni, sve više inteligentni, sve više amfibijski, sve više sposobni za oponašanje - blagi Bože! Kakvo je bezumlje navelo čak i one bogohulne Drevne na spremnost da upotrebljavaju takve stvari i još da ih prikazuju na rezbarijama? A sada, kada smo Denfort i ja opazili svežu, svetlucavu crnu sluz koja je odražavala sve dugine boje, čvrsto prilepljenu na obezglavljena tela, a smrdela je opsceno onim novim, nepoznatim smradom čiji je povod samo obolela mašta mogla da zamisli - prilepljenu na ta tela a u manjem obimu poprskanu po glatkom delu onih prokletih, iznova izvajanih zidova u nizu grupisanih tačaka - shvatili smo šta do krajnjih dubina znači prava kosmička strava. Nije to bio strah od one četvorice nedostajućih - jer sada smo isuviše dobro nagađali da oni nikome više neće učiniti nažao. Jadnici! Na kraju krajeva, oni nisu bili zli stvorovi svoje vrste. Bili su to ljudi iz drugog doba i sasvim druge ravni postojanja. Priroda se pakleno poigrala sa njima - kao što će to učiniti i sa svakim drugim koga ljudsko bezumlje, bezosećajnost ili surovost od sada pa nadalje budu doveli u tu ogavno mrtvu ili usnulu polarnu pustoš - a ovo je bio njihov tragični povratak kući. Oni nisu bili čak ni divljaci - jer, zaista, šta su oni uradili? Grozno buđenje u hladnoći nepoznate epohe - napad od strane krznatih, pomahnitalo lajavih četvoronožaca i ošamućena odbrana od njih i podjednako razbesnelih belih dvonožnih sisara koji su čudno umotani u nešto i koriste nepoznate sprave... Siroti Lejk, siroti Gedni... i siroti Drevni! Naučnici do poslednjeg daha - šta su oni uradili što mi ne bismo na njihovom mestu? Gospode, kakva inteligencija i kakva upornost! Kakvo suočenje sa neverovatnim, baš kao što su se oni njihovi isklesani srodnici i preci suočavali sa stvarima jedva nešto malo manje neverovatnim! Radijati, biljke, čudovišta, zvezdani nakot -
šta god da su bili, bili su ljudi! Prešli su preko onih ledenih vrhova na čijim su padinama, u hramovima, nekad obožavali svoja božanstva i šetali među papratnjačama. Pronašli su svoj mrtav grad kako mračno bdije pod kletvom i pročitali svedočanstvo njegovih poznih dana isto kao i mi što smo. Pokušali su da dospeju do svojih živih sunarodnika u bajoslovnim dubinama crnila koje nikada dotad nisu videli - a šta su tamo pronašli? Sve je ovo istovremeno sinulo kroz naše glave, Denfortovu i moju, kad smo podigli pogled sa tih obezglavljenih i crnom sluzi obavijenih obličja i usmerili ga na one ogavne palimpsest skulpture i na dijabolične grupe tačaka načinjene svežom sluzi na zidu kraj njih - pogledali smo sve to i uvideli šta mora da je trijumfovalo i preživelo tamo dole u kiklopskom podvodnom gradu tog noćno crnog ambisa po čijim ivicama se gegaju pingvini, a odakle je čak i sada počela da kulja zlokobno bleda uskovitlana izmaglica kao u znak odgovora na Denfortov histerični vrisak. Sok koji nam je izazvalo prepoznavanje te čudovišne sluzi i obezglavljenosti sledio nas je u mestu, pretvorivši nas u zanemele, nepokretne kipove, i jedino smo u kasnijem razgovoru saznali da smo u tom trenutku imali sasvim identične pomisli. Činilo se da su eoni prošli dok smo stajali na tom mestu, mada zapravo teško da je prošlo duže od petnaestak sekundi. Ta gnusna bledunjava izmaglica kovitlala se prema nama kao da je zapravo pred sobom gura neka udaljena masa koja se približava - a onda naiđe zvuk koji je poremetio većinu naših dotadašnjih planova, i time razbio čaroliju što nas je držala prikovane nateravši nas da potrčimo kao bezumni kraj kreštećih, zbunjenih pingvina duž naše malopređašnje staze nazad ka gradu, duž megalitskih hodnika duboko ispod ledenog pokrivača sve do velikog otvorenog kružnog prostora, pa uz onu arhajsku spiralnu platformu u mahnitoj automatskoj jurnjavi za zdravorazumskim spoljašnjim vazduhom i dnevnim svetlom. Taj novi zvuk, kao što već napomenuh, poremetio je naše dotadašnje odluke, jer bio je upravo onakav kakav smo, na osnovu disekcije sirotog Lejka, bili navedeni da očekujemo od onih koje smo upravo proglasili mrtvim. Denfort mi je kasnije rekao da je upravo taj zvuk načuo u beskrajno prigušenom obliku kada smo bili na onoj okuci iznad nivoa leda, a zasigurno je zastrašujuće podsećao na zavijanje vetra koje smo obojica čuli oko uzvišenih planinskih pećina. Po cenu da zvučim detinjasto, dodaću još jednu stvar, ako ni zbog čega drugog a
ono zbog iznenađujućeg poklapanja između Denfortovog utiska i mog. Naravno da nas je slična lektira obojicu pripremila za to tumačenje, mada je Denfort nagoveštavao čudne ideje o tome da je Po možda imao pristupa određenim neočekivanim i zabranjenim izvorima kada je pre sto godina pisao svog Artura Gordona Pima. Setićete se da u toj fantastičnoj pripovesti postoji jedna reč nepoznata, ali užasno proročki znakovita, koja je povezana sa Antarktikom a u beskraj je vrište ogromne, sablasno snežnobele ptice iz zloćudnog središta te oblasti. Tekeli-li! Tekeli-li! Moram priznati da je upravo to bio glas koji nam se učinilo da čujemo kroz onaj iznenadni zvuk kretanja iza nadolazeće izmaglice - to zlokobno muzikalno zavijanje izuzetno širokog tonalnog dijapazona. Dali smo se u pravcati beg pre nego što su se začule tri note ili sloga, iako smo znali da bi hitrina Drevnih učinila da nas svako ko je preživeo onaj masakr sustigne u tren oka, privučen vriskom, ako bi samo to poželeo. Međutim, gajili smo neodređenu nadu da bi neagresivno držanje i ispoljavanje neke vrste srodnog razuma moglo navesti jedno takvo stvorenje da nas u slučaju zarobljavanja poštedi, ako ni zbog čega drugog a ono iz naučenjačke radoznalosti. Na kraju krajeva, ako jedno takvo stvorenje ne bi imalo razloga za strah od nas, ne bi imalo ni motiv da nas povredi. Budući da je u tom trenutku sakrivanje bilo sasvim izlišno, lampom smo načas osvetlili prostor iza sebe i opazili da se izmaglica proredila. Hoćemo li, na kraju krajeva, ugledati čitav i živ primerak onih drugih? Ponovo naiđe ono zlokobno muzikalno zavijanje - Tekeli-li! Tekeli-li! Onda, zapazivši da smo dobro odmakli progonitelju, sinulo nam je da je to stvorenje možda ranjeno. Međutim, nismo planirali da nepotrebno rizikujemo jer nam se ono sasvim očigledno približavalo privučeno Denfortovim krikom, a ne bežeći od nekog drugog entiteta. Vremenski sled tih događaja bio je previše blizak da bi dopuštao sumnju. Nismo mogli ni nagađati gde bi mogao da se skriva onaj još nepojmljiviji i neiskaziviji košmar - ona smradna, neopažena planina protoplazme što štrca sluz, a čija je rasa osvojila ambis i odaslala naseljenike na kopno da iznova izrezbare zidove i da gamižu kroz prokopane tunele u brdima; i iskreno nas je bolelo što smo morali da ostavimo za sobom ovog verovatno ranjenog ili osakaćenog Drevnog - možda i poslednjeg preživelog - i prepustimo ga opasnosti da ga iznova zarobe i podvrgnu neiskazivoj sudbini. Hvala nebesima što nismo posustali s trčanjem. Uskovitlana
izmaglica ponovo se zgusnula i beše potiskivana unapred sa povećanom brzinom, dok su zalutali pingvini za nama gakali i kreštali i ispoljavali znake zaista iznenađujuće panike, budući da su kada smo kraj njih ranije prolazili bili relativno slabo zbunjeni. Još jednom se začu to zlokobno zavijanje širokog tonaliteta - Tekeli-li! Tekeli-li! Nismo bili u pravu. Taj stvor nije bio ranjen nego je samo zastao kad je naišao na tela svojih palih srodnika i na pakleni natpis od sluzi iznad njih. Nikada nećemo saznati šta je ta demonska poruka značila - ali one grobnice u Lejkovom logoru pokazale su koliko značaja su ova stvorenja pridavala svojim mrtvima. Neumereno korišćena električna lampa sada je pred nama otkrila veliku otvorenu pećinu gde se sticalo i ukrštalo nekoliko puteva, i bese nam drago što za sobom ostavljamo one skulpture naknadno isklesane preko pređašnjih - koje smo osećali čak i dok ih nismo jasno opažali. Još jedna pomisao koja nam se javila dok smo napredovali kroz pećinu bila je mogućnost da svog progonioca izgubimo na ovom izluđujućem stecištu raznih galerija. Bilo je nekoliko slepih albino pingvina na otvorenom prostoru, i činilo se jasnim da je njihov strah od entiteta što se primiče toliko žestok da se to nikako ne može objasniti. Ako bismo na tom mestu utulili lampu na najnižu jačinu, koliko je neophodno za dalje putovanje, i usmerili je strogo ispred sebe, preplašeno drečanje i komešanje krupnih pingvina u izmaglici moglo bi da priguši naše korake, zakloni naš pravac kretanja i tako navede na pogrešan trag. Usred uskovitlane, vijugave magle zakrčeni i nimalo sjajan pod glavnog tunela što kreće odavde, za razliku od drugih morbidno uglačanih prokopa, teško da bi se nečim naročito upečatljivim isticao, pa čak, koliko smo mogli da procenimo, i pod lupom onih nagoveštenih naročitih čula koja su Drevne, u slučaju krajnje nužde, činila delimično ali ne sasvim nezavisnim od svetla. Zapravo, pomalo smo se bojali da se i sami ne izgubimo u toj žurbi. Naravno, odlučili smo da se zaputimo pravo napred ka mrtvom gradu, jer posledice gubljenja u onom neznanom mravinjaku od tunela kojima su izbušena brda u podnožju planina bile bi nezamislive. Činjenica da smo preživeli i izašli napolje dovoljan je dokaz da je ta stvar negde pogrešno skrenula a da smo mi uz mnogo sreće nabasali na pravi put. Sami pingvini nisu nas mogli spasiti ali u spoju sa izmaglicom izgleda da jesu. Jedino je blagonaklona sudbina učinila da uskomešana isparenja budu u pravom času dovoljno gusta, jer stalno su menjala gustinu i pretila da sasvim iščeznu. Zapravo, podigla su se
na sekund upravo pre nego što smo iz mučno preuređenog tunela kročili u pećinu, tako da smo zaista po prvi put upola ugledali taj entitet što je nadirao kad smo bacili svoj poslednji, očajnički uplašen pogled unazad pre nego što smo zatulili lampu i pomešali se sa pingvinima u nadi da ćemo tako zavarati progonitelja. Ako je ona sudbina koja nas je zaklonila bila dobrostiva, ova koja nam je omogućila polovičan pogled bila je beskrajno suprotna tome, jer u tom blesku poluvizije nalazi se bar polovina sveg užasa koji nas je od tada pa nadalje progonio. Tačan motiv koji nas je naveo da se osvrnemo iza sebe možda nije bio ništa više nego pradrevni instinkt progonjenog da odmeri prirodu i putanju svog progonitelja, ili je to možda bio automatski pokušaj da odgovorimo podsvesnom pitanju koje se nametalo jednom od naših čula. Usred tog uzmicanja, sa svim znanjima i umećima usredsređenim na problem bekstva, nismo bili u poziciji da opažamo niti analiziramo detalje, pa ipak čak i tada naše latentne moždane ćelije mora da su se našle zbunjene porukom koju su im odaslale nozdrve. Tek kasnije smo shvatili o čemu se radilo - da nam udaljavanje od smradne sluzi kojom su one obezglavljene prepreke bile obavijene, i istovremeno nadiranje progoniteljskog entiteta, nije dovelo do zamene jednog smrada drugim, kao što bi logika nalagala. U okolini poleglih stvari taj novi i neobjašnjivi vonj bio je u potpunosti preovlađujući, ali do tog docnijeg trena trebalo bi da je uveliko ustupio mesto bezimenom smradu povezanim sa onim drugima. Do toga nije došlo - jer, umesto toga, novi i još nepodnošljiviji smrad sada je bio praktično nerazblažen, i svake nove sekunde postajao je sve otrovniji i jači. I tako smo bacili pogled unazad - kako izgleda, u isti tren, mada je bez sumnje prvi pokret jednoga od nas doveo do oponašanja onog drugog. Kako smo to učinili, obojica smo usmerili snopove lampi podešene na najjače ka privremeno proređenoj izmaglici, bilo iz čiste primitivne nestrpljivosti da vidimo sve što se može, ili iz manje primitivnog ali podjednako nesvesnog napora da zasenimo taj entitet pre nego što zatulimo svetla i, skriveni pingvinima, skrenemo pravo u neki od tunela što se pružaju iz središta lavirinta. Nesrećnog li čina! Ni sam Orfej, pa ni Lotova žena, nisu skuplje platili svoje osvrtanje. A iznova naiđe to zastrašujuće zavijanje po širokoj tonalnoj skali: Tekelili! Tekeli-li! Najbolje je da budem otvoren - iako ne mogu podneti da sam sasvim direktan - u iznošenju onoga što smo videli, mada smo u tom
času osećali da to ne treba da priznamo čak ni jedan drugome. Reči što dopiru do čitaoca nikada ne mogu čak ni da nagoveste grozotu samog tog prizora. On je toliko duboko osakatio našu svest da se čudim što nam je preostalo dovoljno razuma da zatulimo lampe kako smo planirali i da se zaputimo pravim tunelom ka mrtvom gradu. Goli instinkt mora da nas je spasio - možda i bolje nego što bi to razum učinio, mada ako je to ono što nas je spasilo, platili smo preveliku cenu. Od razuma nam je potom sasvim sigurno vrlo malo preostalo. Denfortu su potpuno popustili živci i prva stvar koje se sećam vezano za ostatak putovanja jeste to da sam ga čuo kako nonšalantno zapeva histeričnu formulu u kojoj sam jedino ja od svekolikog čovečanstva mogao da nađem nešto više od bezumne besmislice. Njen eho je odjekivao povišenim glasom među kreštanjem pingvina, odjekivao ispod svodova pred nama i - hvala Bogu - ispod sada praznih svodova za nama. Nije s njom mogao otpočeti odmah - inače ne bismo ostali živi dok smo slepo trčali. Drhtim od pomisli šta je samo jedna vlas razlike u njegovoj nervoznoj reakciji mogla da nam nanese za vrat. „Južna stanica podzemna - Vašington podzemna - Park strit podzemna - Kendal - Centralna - Harvard...” Jadnik je recitovao poznate stanice podzemne železnice što idu kroz tunel Boston-Kembridž, prokopan kroz naše mirno rodno tlo hiljadama milja daleko odavde, u Novoj Engleskoj, a opet, meni taj ritual niti je bio besmislen niti je prizivao nostalgiju za domom. Sadržao je samo užas, jer sam nepogrešivo znao čudovišnu, paklenu analogiju koja ga je na to navela. Mi smo očekivali, kad se osvrnemo, da ugledamo stravični i neverovatan entitet ako se izmaglica dovoljno proredi, ali o tom entitetu imali smo jasnu ideju. Ono što smo videli - jer izmaglica se zaista jeste i previše zloćudno razredila - bilo je nešto u potpunosti drugačije, i neizmerno groznije i ogavnije. Bilo je to krajnje, objektivno otelotvorenje onoga što je fantastični romanopisac nazvao „stvar koja ne bi smela da postoji”, a njena najpribližnija pojmljiva analogija jeste ogromna, zahuktala kompozicija podzemne železnice onako kako izgleda gledana sa stanične platforme - veliki crn prednji deo kolosalno izrasta iz beskrajnih podzemnih daljina noseći na sebi konstelacije čudno obojenih svetala i ispunjavajući neverovatni prokop onako kao što klip uleće u cilindar. Ali mi nismo bili na platformi stanice. Bili smo na samoj pruzi, na putanji voza, dok je košmarni gipki stub smrdljivog svetlucavog crnila čvrsto pokuljao pravo kroz tunel visok petnaest stopa dostižući
nečastivu brzinu i goneći pred sobom izuvijani, sve gušći oblak bledih isparenja ambisa. Bila je to užasna, neopisiva stvar ogromnija od bilo kojeg metroa - bezoblični grozdovi protoplazmatičnih mehurova, iznutra mutno svetlećih, i sa nebrojenim privremenim očima koje su se uobličavale i razobličavale poput gnojnih bubuljica zelenkastog svetla svuda po tom prednjem delu što je sasvim ispunio tunel i jurio ka nama, mlaveći pred sobom izbezumljene pingvine i kližući preko glatkog poda koji su ovaj stvor i njegov nakot tako pogano očistili od bilo kakvog otpada. I opet nadođe taj zlokobni, podrugljivi vrisak - Tekeli-li! Tekeli-li! I naposletku se prisetismo da demonski šogoti - kojima su jedino Drevni podarili život, misli i gipke organske obrasce, i nisu imali jezik izuzev onoga što su izražavali grupama tačkica - takođe nisu imali ni svog glasa, osim zvukova kojim su oponašali svoje iščezle gospodare.
XII Denfort i ja se prisećamo kako smo izašli u veliku izvajanu hemisferu i pratili tragove nazad kroz kiklopske prostorije i hodnike mrtvog grada, ali ovo su čisto fragmenti snova u kojima nema ni traga od detalja, voljnih činova ili telesnog napora. To nam sve deluje kao da smo plutali u svetu magline ili dimenziji bez vremena, uzročnosti ili orijentacije. Donekle nas je otreznilo sivo, zamalo pa dnevno svetlo, ali nismo prilazili onim pohranjenim saonicama niti smo iznova pogledali jadnog Gednija i psa. Oni sad imaju čudesan, titanski mauzolej i ja se nadam da će on i skončanje ove planete dočekati neuznemiren. Tek dok smo odmicali uz kolosalnu spiralnu platformu prvi put smo počeli da osećamo užasan zamor i gubitak daha izazvan jurnjavom kroz razređen vazduh ove visoravni, ali čak ni bojazan od potpunog kolapsa nije nas mogla naterati da zastanemo pre nego što dospemo do normalnog spoljašnjeg carstva sunca i nebesa. Bilo je nečeg neodređeno prikladnog u vezi sa našim odlaskom iz ovih sahranjenih epoha, jer dok smo zadihani kružili uokolo naviše kroz cilindar primordijalnog zidarstva visok šezdeset stopa opazili smo kraj sebe neprestanu procesiju herojskih skulptura načinjenih u ranoj i neposustaloj tehnici mrtve rase - svojevrstan poslednji otpozdrav od Drevnih, ispisan pre pedeset miliona godina. Pošto smo se napokon iskobeljali na vrh, našli smo se na velikoj humci od oronulih blokova, pri čemu su se izuvijane zidine viših građevina izdizale ka zapadu a tmurni vrhovi velikih planina ukazivali su se iza ruševnijih struktura ka istoku. Nisko antarktičko sunce virilo je crvenkasto sa južnog horizonta kroz procepe u nazupčanim siluetama ruševina, a užasna starost i mrtvilo ovog košmarnog grada činili su se još sumornijim u kontrastu sa relativno znanim i poznatim stvarima kakve sačinjavaju polarni pejzaž. Nebo nad nama bilo je uskomešana, opalno mutna masa nestalnih ledenih oblačaka, a hladnoća nam je zgrabila tela. Umorno odloživši torbe sa nužnim materijalom kojih smo se instinktivno držali sve vreme očajničkog bekstva, iznova smo zakopčali teške odežde kako bismo se zaputili strminom naniže niz humku i uputili peške kroz eonima mrtav kameni
lavirint do podnožja gde nas je čekao naš avion. O onome što nas je navelo na beg iz tmine zemljinih potajnih i arhajskih ponora nismo prozborili ni reči. Za manje od četvrt sata pronašli smo strmi spust do podnožja - verovatno pradrevnu terasu - kojim smo sišli, i mogli smo opaziti tamnu masu velikog aviona među proređenim ruševinama uzdižuće padine pred nama. Na pola puta uzbrdo ka našem cilju zastali smo na trenutak da povratimo dah i okrenuli se da iznova pogledamo fantastičnu paleogejsku zbrku neverovatnih kamenih obličja pod nama - koja se ponovo ocrtavala mistično spram neznanog zapada. Kad smo to učinili, videli smo da je nebo iza grada izgubilo svoju jutarnju izmaglicu; neumorni ledeni oblačci pomerili su se ka zenitu, gde su njihova rugajuća obličja naizgled bila na ivici da se slože u nekakav bizarni obrazac koji su se bojali da do kraja učine definitivnim i neporecivim. Tamo je sada, razotkrivena na krajnjem belom horizontu iza grotesknog grada, ležala magličasta, vilenjačka linija ljubičastih vrhunaca čiji su se igličasti šiljci snoliko izdizali naspram dozivajućeg ružičastog crvenila zapadnog neba. Nagore ka ovoj treperavoj ivici uspinjala se drevna ravnica po kojoj se nazirala nepravilna traka senki označavajući uleglu putanju nekadašnje davno iščezle reke. Na sekund se nađosmo bez daha diveći se nezemaljskoj kosmičkoj lepoti ovog prizora, a onda se neodređena strava uvuče i poče da nam mili kroz duše. Jer ova daleka ljubičasta linija nije mogla predstavljati ništa drugo do užasne planine zabranjene zemlje - behu to najviši vrhovi planete Zemlje i središte zemaljskog zla, nosioci bezimenih užasa i arhajskih tajni koje su izbegavali i molili im se oni što su se bojali da isklešu njihovo značenje, po kojima nije kročilo nijedno živo stvorenje sa zemlje, ali su im u posetu dolazile zlokobne munje i odašiljale čudne zrake svetlosti preko ravnica u polarnoj svetlosti - bez sumnje je to mesto bilo uzor za stravični Kadat u Ledenoj Pustari onostran grozomornog Lenga, o kojem primarne legende izbegavaju potanko da govore. Mi smo bili prva ljudska bića koja su ih ugledala - i nadam se, tako mi Boga, da ćemo ostati i poslednja. Ako su prikazi na onim isklesanim mapama i prizorima u predljudskom gradu bili tačni, tajanstvene ljubičaste planine ne mogu biti bliže od kojih trista milja, a opet se time ništa manje oštro ne izdiže njihova vilinska suština nad tim udaljenim i snežnim krajem, poput nazupčane ivice čudovišne tuđinske planete koja samo što se
nije digla na nenaviknuta nebesa. Njihova bi visina onda morala biti zapanjujuće izvan svega poznatog s čime bi se mogla uporediti - noseći ih u one neodržive atmosferske slojeve nastanjene gasovitim prikazama kakve su preterano odvažni letači jedva preživeli da bi o njima šaputali nakon neobjašnjivih padova. Posmatrajući ih, nervozno pomislih na izvesne izvajane nagoveštaje o tome šta je nekadašnja iščezla reka sa njihovih prokletih padina nanela sve do grada - i pitao sam se koliko je razuman a koliko budalast bio strah Drevnih koji su ih s onoliko ustezanja isklesali. Prisetio sam se da njihov severni kraj mora da prilazi blizu obali Zemlje kraljice Meri, od koje je čak i u tom trenutku na udaljenosti manjoj od hiljadu milja već delala ekspedicija ser Daglasa Mosona, i nadao sam se da nikakva zlehuda sudbina neće ser Daglasu i njegovim ljudima pružiti čak ni najkraći pogled na ono što bi moglo počivati onostran zaštitnog planinskog lanca nadomak obale. Takve su mi se misli rojile po glavi u napetom stanju tog trenutka - a Denfortove izgleda da su bile još mnogo gore. Pa opet, mnogo pre nego što smo prošli veliku zvezdoliku ruševinu i dospeli do aviona, naši strahovi preneli su se na onaj nešto manji ali sasvim dovoljno ogroman planinski lanac preko kojeg je upravo trebalo ponovo da pređemo. Sa ovih podbrđa izdizale su se crne, ruševinama načičkane padine, gole i grozne naspram istoka, i ponovo nas podsetile na čudne azijske slike Nikolaja Reriha; a kad smo pomislili na prokleti mravinjak tunela skriven u njima i na zastrašujuće amorfne entitete koji su se možda smradno domigoljili čak i do najviših šupljih vrhunaca, nismo mogli izbeći paniku pri pomisli na ponovno letenje kraj onih sugestivnih i ka nebu otvorenih pećinskih usta gde je vetar tvorio zvukove nalik zlom muzikalnom zavijanju frule preko širokog tonalnog dijapazona. Da stvari budu još gore, videli smo tragove lokalne izmaglice oko nekolicine vrhova - baš kao što mora da ih je video i siroti Lejk, kada je na početku pogrešno posumnjao na vulkanske aktivnosti - i uzdrhtali smo pri pomisli na onu sličnu izmaglicu od koje smo upravo na jedvite jade utekli; na nju, i na bogohulni ambis što užasima klija i što takva isparenja rađa. Avion je bio u dobrom stanju i mi ovlašno nabacismo na sebe teška letačka krzna. Denfort je bez problema pokrenuo motor i sasvim smo glatko poleteli iznad tog grada košmara. Ispod nas se prostiralo primordijalno kiklopsko građevinarstvo isto kao i kad smo ga prvi put ugledali - beše to tako skoro, a zapravo tako beskrajno odavno - i počeli smo da se uzdižemo i okrećemo kako bismo testirali vetar za prelet
preko planinskog prevoja. Na najvišim nivoima mora da je bilo raznoraznih vazdušnih poremećaja budući da su oblaci ledenih čestica u zenitu izvodili svakojake fantastične stvari; ali na visini od dvadeset četiri hiljade stopa, koja nam je bila potrebna za prelet, ustanovili smo da su uslovi za navigaciju sasvim povoljni. Dok smo se primicali šiljatim vrhovima ponovo se oglasilo ono čudno zavijanje vetra i mogao sam videti kako Denfortove ruke drhte za upravljačem. Mada sam ja težak amater, u tom trenutku učinilo mi se da bih prilikom opasnog prolaska između dva vrhunca mogao biti bolji navigator od njega, i kada sam mu rukama naznačio da bih želeo da zamenimo sedišta i da ja preuzmem njegovu dužnost, on se nije bunio. Trudio sam se da svu svoju veštinu i koncentraciju držim uz sebe i čvrsto sam se zagledao u sektor dalekog crvenkastog neba između zidina tog prolaza - dok sam odlučno odbijao da obraćam pažnju na izbačene oblačke isparenja na planinskim vrhovima i kajao se što nisam uši začepio voskom poput Odisejevih mornara kraj obale sirena kako bih podalje od svoje svesti držao to uznemirujuće zavijanje vetra. Ali Denfort, oslobođen pilotskih dužnosti i opasno razdraženih nerava, nije mogao da se smiri. Osetio sam kako se okreće i meškolji okolo, osvrćući se u pravcu užasnog grada koji je odmicao iza nas, pa onda napred ka vrhovima razrovanim pećinama i načičkanim kockastim građevinama, pa u stranu ka sumornom moru snežnih padina posutih bedemima, i nagore ka uskomešanom, groteskno naoblačenom nebu. Upravo tada, baš kada sam pokušavao da nas bezbedno provučeni kroz planinski prolaz, njegovo bezumno vrištanje dovelo nas je do ivice propasti time što je razbilo moju čvrstu samokontrolu i nateralo me da u trenutku bespomoćnosti izgubim čvrst stisak nad upravljačem. Sekundu kasnije moja rešenost je trijumfovala i bezbedno smo prešli taj prevoj - ali bojim se da Denfort nikada više neće biti onaj stari. Rekao sam da je Denfort odbio da mi kaže kakav ga je to užas na kraju naterao da tako luđački zavrišti - užas koji je, bojim se, uglavnom odgovoran za njegov sadašnji nervni slom. Obavili smo razgovor u iscepkanim delićima, vičući preko zavijanja vetra i brujanja motora dok smo dospevali na bezbednu stranu planinskog lanca i polagano se spuštali naniže ka logoru, ali to se pretežno ticalo čuvanja tajne na šta smo se zavetovali dok smo se spremali da napustimo onaj košmarni grad. Složili smo se da izvesne stvari ljudi ne treba da znaju, niti da olako o njima raspravljaju - a ni ja sad ne bih govorio o njima, samo da
nije nužno odvratiti ekspediciju Starkvedera i Mura, kao i druge za njima, po svaku cenu. Apsolutno je nužno zarad mira i bezbednosti čovečanstva da se izvesni mračni i mrtvi kutovi zemlje kao i njene neistražene dubine ostave na miru; inače će se usnule abnormalnosti probuditi u buntovni život a nečastivi preživeli košmari izgmizati i ispuzati iz svojih crnih legla u novija i raširenija osvajanja. Sve što je Denfort ikada dao naslutiti jeste da je taj poslednji užas bio fatamorgana. Tvrdio je da to nije ništa povezano sa kockama i pećinama odjekujućih, magličastih, kao crvima izrivenih planina ludila preko kojih smo prešli, već samo jedan fantastični, demonski kratkotrajan prizor među uskovitlanim oblacima u zenitu vezan za ono što leži iza ljubičastih planina ka zapadu kojih su se čak i Drevni klonili i bojali. Veoma je verovatno da je ta stvar bila čista varka koju su izrodili prethodni stresovi kroz koje smo zajedno prošli i stvarna mada neprepoznata fatamorgana mrtvog grada onostran planina kakvu smo doživeli blizu Lejkovog logora prethodnog dana; ali to je sve Denfortu toliko stvarno delovalo da se on od toga još nije oporavio. U retkim prilikama šaputao je nepovezane i nepromišljene stvari kao što su „crna jama”, „izvajana ivica”, „prvobitni šogoti”, „čvrste strukture bez prozora u pet dimenzija”, „bezimeni cilindar”, „stariji Faros” 33 , „Jog-Sotot”, „primordijalni beli želatin”, „boja izvan ovog svemira”, „krila”, „oči u tmini”, „mesečeva lestvica”, „prvobitni, večiti i neumirući” i druge bizarne zamisli, ali kada sasvim povrati razum on sve ovo poriče i pripisuje neobičnoj i mračnjačkoj literaturi kojom se napajao u mlađim danima. Denfort je, zaista, poznat kao jedan od nekolicine koji su se ikada drznuli da u potpunosti prođu kroz onaj crvotočinom izjedeni primerak Nekronomikona koji se pod katancem i ključem čuva u fakultetskoj biblioteci. Viši predeli neba, dok smo prelazili preko planinskog lanca, zasigurno su bili puni isparenja i dovoljno uzburkani, i mada ja nisam gledao ka zenitu, mogu sasvim dobro da zamislim kako su njegova kovitlanja ledenih čestica mogla poprimiti neobične oblike. Ako se zna koliko živopisno udaljeni prizori ponekad mogu biti odraženi, prelomljeni i uvećani takvim slojevima nemirnih oblaka, mašta lako može dopuniti ostatak - a naravno da Denfort nije nagovestio ništa od onih sasvim konkretnih užasa do trenutka kada je njegovo sećanje već imalo vremena da se osloni na davnašnju lektiru. On nikako nije mogao videti toliko toga u samo jednom jedinom pogledu. Njegovi krici u ono vreme bili su ograničeni na ponavljanje samo
jedne te iste bezumne reči više nego očiglednog izvora: Tekeli-li! Tekeli-li!
I Nakon dvadeset i dve godine košmara i užasa spas sam pronašao u očajničkom ubeđenju da su neke od mojih impresija plod proučavanja mitova, tako da nisam spreman da jemčim istinitost onoga što mislim da sam otkrio u zapadnoj Australiji u noći između 17. i 18. jula 1935. Postoje razlozi koji mi daju za pravo da se nadam da je to iskustvo u celosti ili bar delimično predstavljalo halucinaciju - za koju je začelo postojalo izobilje mogućih uzroka. Međutim, svaka nada me napusti kada se setim zlokobnog osećaja stvarnosti koji me je prožimao. Ako se to zaista dogodilo, ljudski rod će morati da prihvati takvo poimanje vaseljene i svog mesta u uskovitlanom vrtlogu vremena, čiji sam pomen izaziva ukočenost od straha. Čovečanstvo bi moralo biti na oprezu od skrivenih opasnosti koje bi, mada verovatno nikada neće progutati celu rasu, mogle da ispreče čudovišne, nepojmljive užase pred određene smele pripadnike roda. Upravo je to razlog što se svim svojim bićem zalažem da se prekine sa iskopavanjem ostataka građevina nepoznate, iskonske civilizacije, kojim se inače bavi ekspedicija čiji sam ja bio predvodnik. Ako pretpostavimo da sam one noći bio budan i zdravog razuma, onda sam doživeo nešto što nijedno ljudsko biće pre mene nije. Štaviše, bila je to zastrašujuća potvrda svega onoga što sam pokušavao da opovrgnem, svrstavajući ga pod snove i mitove. Na sreću, dokazi ne postoje. Neverovatni predmet koji sam poneo kao dokaz, izgubio sam u strahu, ali ako je bio stvaran - i da sam ga izneo iz onog opasnog bezdana - bio bi neoborivo svedočanstvo. Bio sam sâm kada nabasah na užas i sve do sada nikome nisam ništa rekao. Nisam bio u stanju da sprečim druge da kopaju u tom pravcu, ali slučaj i prevrtljivi pesak su ih do sada sačuvali od otkrića. Napisaću kompletno saopštenje o događaju, ne samo kako bih sačuvao svoj zdrav razum, već kako bih upozorio sve one koji su spremni da me shvate ozbiljno. Pišem u kabini broda kojim plovim kući, ali veliki deo sa početka priče mogao bi biti poznat onima koji prate štampu, pogotovu naučnu. Spis ću predati svom sinu, profesoru Vingejtu Pizliju sa Univerziteta Miskatonik - jedinom članu porodice koji je ostao uz mene nakon
čudnovate amnezije koju sam davno doživeo i čoveku koji je najbolje upućen u sve činjenice vezane za moj slučaj. U njega gajim najveće nade da neće ismejati sve ono što ću reći o sudbonosnoj noći. Nisam ga pre polaska uputio u događaje usmenim putem, mislim da je bolje da sazna preko pisanog dokumenta. Čitajući i nanovo iščitavajući po nahođenju doći će do uverljivije slike događaja nego što bi moj zbunjeni jezik mogao da mu ih predstavi. Na njemu je da učini sa spisima šta smatra da je najbolje - da ih predstavi uz odgovarajući komentar u časopisu u kom smatra da bi doneli najviše dobra. Čisto radi čitalaca koji nisu upućeni u ranije detalje mog slučaja, u uvodu ću napisati opširan pregled istorije događaja. Zovem se Natanijel Vingejt Pizli, a svi oni koji se sećaju novinskih napisa od pre jedne generacije, ili pisama i članaka iz psiholoških žurnala od pre šest-sedam godina, znaju ko sam. Štampa je bila puna detalja vezanih za moju neobičnu amneziju od 1908. do 1913, a dobar deo toga zasnivao se na legendama o užasima, ludosti i veštičarenju koje vrebaju u drevnom gradu u Masačusetsu u kome se još tada nalazilo moje prebivalište. Ipak, moram da naglasim kako u mom dotadašnjem životu, kao ni u mojoj porodici nije bilo slučajeva ludila, niti ičeg zlokobnog. To je veoma važan podatak za onoga ko želi da sagleda celu situaciju vezanu za senku koja se tako naglo nadnela nadamnom, a čiji je izvor bio negde izvan mene. Moguće je da su vekovi turobnih priča učinili trošni stari Arkam, isprepletan šapatima, ranjivim na takve sene - mada, u svetlu ostalih slučajeva koje sam naknadno otkrio, rekao bih da ni to nije tačno. Ono što sam hteo da kažem je da su moji preci i moja prošlost potpuno normalni. Ono što se dogodilo, došlo je sa strane - a odakle, to se i dalje ustručavam da izgovorim. Sin sam Džonatana i Hane (Vingejt) Pizli. Oboje potiču iz starih hejverhilskih porodica. Rođen sam i odrastao u Hejverhilu - u staroj porodičnoj kući u Ulici Bordman, u blizini Zlatnog brda - a u Arkam sam prvi put došao sa osamnaest godina, kao student Univerziteta Miskatonk. To je bilo godine 1889. Nakon diplomiranja studirao sam ekonomiju na Harvardu i vratio se na Miskatonik 1895. kao predavač na katedri za političku ekonomiju. Narednih trinaest godina moj je život tekao glatko i srećno. Oženio sam se 1896. sa Elis Kizar iz Hejverhila, sa kojom sam dobio troje dece, Roberta, Vingejta i Hanu, rođene 1898,1900, odnosno 1903. Vanredni profesor postao sam 1898. a 1902. redovni. Niti jednog trenutka nisu me zanimali okultizam
ili abnormalna psihologija. Čudnovata amnezija je nastupila u četvrtak, 14. maja 1908. Sve se dogodilo iznenada, a ja sam tek naknadno shvatio da su određene kratke, treperave vizije koje sam doživeo u prethodnih nekoliko časova - haotične vizije što su me veoma uzrujale, jer nikada ranije nisam doživeo ništa slično - verovatno predstavljale predosećanje. Glava me je bolela, osećao sam se čudnovato, kako se nikada ranije nisam osećao, kao da neko pokušava da preuzme kontrolu nad mojim mislima. Slom se dogodio oko 10.20 sati pre podne dok sam, brucošima i ponekom studentu sa druge godine, držao čas Političke ekonomije VI - istorija i moderne tendencije u ekonomiji. Počeli su da mi se priviđaju čudnovati oblici i istovremeno sam osećao da se nalazim u nekoj grotesknoj prostoriji, a ne u učionici. Misli i govor su mi lutali od teme tako da su i studenti primetili da nešto ozbiljno nije kako valja. Na kraju sam se jednostavno opustio u stolici, izgubio sam svest, sedeo sam ošamućen i nikako nisu mogli da me probude. Niti su u narednih pet godina, četiri meseca i trinaest dana moje normalne sposobnosti više ugledale svetlost dana. Ono što je usledilo saznao sam od drugih. I mada su me prebacili u moj dom u Ulici Krejn broj 27 i pružili mi najbolju moguću medicinsku negu, svest mi se povratila tek nakon šesnaest i po časova. Oko tri časa izjutra sam otvori oči i počeo da govorim, što je članove moje porodice prepalo zbog načina na koji sam se izražavao. Bilo je jasno da se ne sećam ničega vezanog za sopstveni identitet ili dotadašnji život, ali je isto tako bilo očigledno kako pokušavam da zataškam tu činjenicu. Na čudan način sam posmatrao sve oko sebe, a izrazi lica koje sam pravio bili su krajnje nekarakteristični. Čak sam i govorio čudnovato, tuđinski. Nespretno sam koristio glasovne organe, kao da ih tek isprobavam, dok mi je dikcija bila izveštačena, kao da sam engleski jezik vredno učio iz knjiga. Izgovor mi je bio varvarski tuđ, a podjednako sam koristio arhaične izraze i neke potpuno nerazumljive. Što se ovih poslednjih tiče, jednog izraza se - zastrašujuće - setio najmlađi lekar, dvadeset godina kasnije. Upravo u tom periodu je ta fraza ušla u upotrebu - prvo u Engleskoj, a zatim i u Sjedinjenim Državama - i mada kompleksna i neosporno nova, do detalja se slagala sa čudnovatim rečima koje je izgovorio neobični pacijent iz Arkama, davne 1908. godine. Fizička snaga mi se vratila trenutno, ali mi je bilo neophodno
podučavanje kako da koristim ruke, noge i uopšte svoje telo. Upravo zbog svih tih smetnji nastalih usled kolapsa pamćenja, jedno duže vreme su me držali pod strogom medicinskom kontrolom. Kada sam shvatio da su svi moji pokušaji da sakrijem gubitak pamćenja propali, priznao sam i istovremeno počeo žudno da sakupljam sve moguće informacije. Lekarima je izgledalo kao da sam izgubio interesovanje za svoju pravu ličnost čim sam shvatio da je amnezija opšte prihvaćena kao prirodna stvar. Primetili su da sam sav svoj trud usmerio ka istoriji, nauci, umetnosti, jeziku i narodnim običajima - nekim jako dubokim, a nekim detinjasto prostim - i sve to, u većini slučajeva, ostalo je čudnovato daleko od moje svesti. Istovremeno su primetili da posedujem neobjašnjivu količinu svakojakog znanja - znanja koje sam uglavnom pokušavao da sakrijem. Imao sam običaj da nemarno pomenem, i to sa punom samouverenošću, događaje koji su se odigrali u maglovitim vremenima izvan prihvaćene istorije - naknadno odbacujući takvu opasku kao šalu kada bih primetio kakvo je iznenađenje izazvala. Umeo sam na sličan način da govorim i o budućnosti što je par puta zaista izazavalo strah kod sagovornika. Takvi tajanstveni istupi vremenom su nestali, mada su neki od posmatrača smatrali da je za to kriva moja lukava obazrivost, pre nego nestanak znanja koje se krilo iza njih. Zapravo sam bio neverovatno željan da upijam govor, običaje i mišljenja doba i mesta, kao da sam kakav marljivi putnik iz neke udaljene i tuđinske zemlje. Čim su mi dozvolili, počeo sam da posećujem univerzitetsku biblioteku, a ubrzo i da putujem, da pohađam specijalne kurseve po američkim i evropskim univerzitetima, što je izazvalo lavinu komentara tokom narednih nekoliko godina. U svakom trenutku sam imao veliki broj kontakata sa učenim ljudima, uglavnom zato što je moj slučaj postao pomalo poznat u psihološkim krugovima tog doba. Uzimali su me za tipičan primer sekundarnog identiteta - iako sam ih povremeno zbunjivao nekim neočekivanim simptomima ili neobičnim tragovima pažljivo skrivene poruge. Međutim, na pravo prijateljstvo nisam nailazio. Nešto u mom izgledu i govoru izazivalo je neobjašnjiv strah i averziju u svima, kao da sam bezgranično udaljen od svega što je normalno i zdravo. Upravo je ta ideja mračnog, skrivenog užasa povezanog sa nemerljivim ponorima nekakve udaljenosti predstavljala konstantu. Ni moja porodica nije bila izuzetak. Od trenutka mog čudnovatog buđenja, supruga se odnosila
prema meni sa užasom i gađenjem, zaklinjući se da je nekakav tuđin zaposeo telo njenog muža. Pravno se od mene razvela 1910, a ni pošto sam se vratio u normalno stanje 1913. nije pristala da me vidi. Isto je bilo i sa mojim starijim sinom i sa ćerkom, koje od tada nisam video. Jedino je moj drugi sin, Vingejt, bio u stanju da savlada strah i odbojnost izazvanu mojom promenom. I on je na mene gledao kao na stranca, ali je jedini čvrsto verovao da ću se jednoga dana vratiti u normalu, iako je tada imao svega osam godina. Kada se to i dogodilo, sud mi je dodelio starateljstvo nad njim jer je on tako želeo. Od tada mi pomaže u istraživanjima, a danas, u svojoj trideset petoj godini, profesor je psihologije na Miskatoniku. Ali ne čudi me strah koji sam širio - um, glas i izrazi lica bića probuđenog 15. maja 1908. svakako nisu pripadali Natanijelu Vingejtu Pizliju. Neću ni pokušavati da ulazim u detalje svog života u periodu od 1908. do 1913, o najvažnijim stvarima čitaoci se mogu informisati, kao što sam i ja bio primoran da učinim, iz članaka u starim novinama i naučnim žurnalima. Vraćena mi je kontrola nad mojim novcem, koji sam lagano i sve u svemu mudro trošio na putovanja i kurseve po raznim univerzitetima. Međutim, ta su putovanja često bila neobična, uključujuću duge posete udaljenim i nenaseljenim mestima. 1909. sam proveo mesec dana na Himalajima, a 1911. izazvao sam veliku pažnju putovanjem po neistraženim pustinjama Arabije, na leđima kamile. Nisam uspeo da saznam šta se dešavalo na tim putovanjima. U leto 1912. iznajmio sam brod i otplovio ka Arktiku, krenuvši iz Špicbergena na sever, ali po povratku sam bio razočaran. Kasnije iste godine sam sam proveo nedelje izvan granica ranijih i budućih istraživanja u ogromnim krečnjačkim pećinama zapadne Virdžinije - u crnom lavirintu toliko zamršenom, da niko više nije pokušao da prođe mojim stopama. Moji boravci po univerzitetima pamte se po neverovatno brzom usvajanju, kao da je moj sekundarni identitet imao čudovišno nadmoćnu inteligenciju u odnosu na mene. Otkrio sam i da je brzina kojom sam čitao i samostalno učio bila fantastična. Bio sam u stanju da savladam svaki detalj iz knjige tako što bih samo prešao pogledom preko teksta, brzinom kojom sam mogao da okrećem stranice. Sposobnost da trenutno izračunam najkompleksnije obrasce bila je istinski zastrašujuća. Vremenom su počeli da se pojavljuju gotovo neprijatni izveštaji o mojoj sposobnosti da utičem na tuđe misli i dela, mada izgleda kao da sam se trudio da ova sposobnost što manje izlazi
na videlo. Ostali neprijatni izveštaji ticali su se mojih bliskih veza sa vođama okultnih grupa i naučnicima za koje se smatralo da su povezani sa nepoznatim, gnusnim kultovima Starog sveta. Sve ove glasine nikada nisu dokazane, ali nesumnjivo je da ih je pokrenuo pravac u kom su se kretala moja tadašnja istraživanja - nemoguće je zatražiti korišćenje retkih knjiga u biblioteci a istovremeno ostati neprimećen. Postoje i opipljivi dokazi - u vidu beležaka na marginama knjiga - da sam često konsultovao naslove kao što su: Cultes des Goules grofa D’Erleta, De Vermis Mysteriis Ludviga Prina, Unaussprechlichen Kulten Fon Juncta, sačuvane fragmente zbunjujuće Knjige Eibona, kao i mrski Nekronomikon ludog Arapina Abdula Alhazreda. Nemoguće je poreći i da je, upravo u vreme moje čudnovate promene došlo do nastanka novog talasa zlih, tajnih kultova. U leto 1913. počeo sam da pokazujem znake dosade i slabljenja želje. Saradnicima sam nagoveštavao da bi se u meni uskoro mogla desiti promena. Govorio sam o vraćenim sećanjima iz prethodnog perioda života - ali većina me nije uzimala za ozbiljno, jer su sva ta sećanja izgledala kao da sam ih izvukao iz nekog starog privatnog zapisa. Negde sredinom avgusta vratio sam se u Arkam i posle dugog perioda odsustvovanja uselio sam se u svoju kuću u Ulici Krejn. Montirao sam nekakvu krajnje čudnovatu napravu, sastavljenu od delova različitih proizvođača naučne opreme, iz Evrope i Amerike, koju sam pažljivo čuvao od očiju svakoga dovoljno inteligentnog da je analizira. Oni koji je jesu videli - radnik, sluga i novi domar - tvrde da je u pitanju bila uvrnuta mešavina poluga, točkova i ogledala, visine tek dve stope, širine i dužine po jednu stopu. Centralno ogledalo bilo je kružno i konveksno. Sve to su potvrdili i oni proizvođači delova koje sam naknadno uspeo da lociram. U petak uveče, 26. septembra, dao sam slobodno domaru i spremačici do podneva narednog dana. Svetla u kući su ostala upaljena do kasno. Mršav, taman čovek, tuđinskog izgleda došao je automobilom. Svetla su poslednji put viđena oko jedan čas izjutra. U 2.15 policajac je obišao zamračenu kuću, a strančev automobil je i dalje bio parkiran kraj ograde. U 4 sata ga više nije bilo. U 6 časova, doktor Vilson je primio neobičan telefonski poziv. Kolebljivi glas sa stranim naglaskom zamolio ga je da ode do moje kuće i da me probudi iz neobične nesvestice. Policija je kasnije uspela da utvrdi da je poziv bio upućen sa javne govornice iz Severne stanice u Bostonu, ali mršavi
stranac nikada nije pronađen. Doktor me je pronašao besvesnog u sobi za prijem, u naslonjači, pred koju je bio privučen sto. Na uglačanoj ploči stola videli su se tragovi teškog predmeta koji je tu stajao. Čudnovata mašina je nestala i nikada nije pronađena. Očigledno ju je tamni, mršavi stranac odneo. U biblioteci se nalazila velika gomila pepela, sve što sam napisao od nastupa amnezije spaljeno je. Doktor Vilson je utvrdio da mi je disanje nepravilno, ali pošto mi je dao potkožnu injekciju, vratilo se u normalu. 27. septembra u 11.15, živnuo sam, a na mom licu, koje je do tada ličilo na masku, konačno su počeli da se pojavljuju znaci izraza. Doktor Vilson je odmah primetio da izrazi na mom licu podsećaju na pravog mene, a ne na moj sekundarni identitet. Oko 11.30 promumlao sam nekoliko neobičnih slogova, nevezanih za bilo koji ljudski jezik. Izgledalo je kao da se borim sa nečim. Ubrzo nakon što su se domar i sluškinja vratili, odmah nakon podneva, počeo sam da mumlam na engleskom. „...među ekonomistima tradicionalnog stanovišta tog doba, Dževons predstavlja primer preovlađujuće težnje ka naučnoj uzajamnosti. Njegov pokušaj upoređivanja komercijalnih ciklusa prosperiteta i depresije sa fizičkim ciklusima sunčevih pega, verovatno predstavlja vrhunac...” Natanijel Vingejt Pizli se vratio - duša po čijoj je vremenskoj lestvici i dalje bio četvrtak ujutru 1908, sa studentima ekonomije koji pilje u iskošenu katedru. II Ponovno privikavanje na normalan život bilo je bolno i mučno. Gubitak pet godina stvara mnogo više poteškoća nego što možete da zamislite, u mom slučaju bilo je bezbroj poslova koje je trebalo uraditi. Zapanjilo me je i uznemirilo sve što sam čuo o mom ponašanju od 1908. do tada, ali sam se trudio da na stvari gledam sa filozofskog aspekta. Pošto sam napokon povratio starateljstvo nad mlađim sinom, Vingejtom, smestili smo se u kući u Ulici Krejn, a ja sam nastojao da se vratim profesorskom poslu - Univerzitet mi je ljubazno ponudio moje staro mesto.
Počeo sam da radim u februaru 1914, na početku semestra, ali sam radio svega godinu dana. Toliko mi je bilo potrebno da shvatim koliko me je doživljeno iskustvo zapravo uzdrmalo. Mada savršeno razborit - nadao sam se - bez ikakve greške u mojoj staroj ličnosti, ipak nisam imao živaca kao ranije. Proganjali su me nerazumljivi snovi i uvrnute ideje. Izbijanje svetskog rata okrenulo je moje misli ka istoriji, počeo sam da razmišljam o vremenu i događajima na najčudniji mogući način. Kao da je moje poimanje vremena, sposobnost da razlučim uzastopni od istovremenog protoka, bila blago poremećena, branio sam fantazmično stanovište koje je podrazumevalo život u jednom vremenu, ali upućivanje sopstvenog uma u sakupljanje znanja po raznim epohama, kroz čitavu večnost. Rat je u meni izazvao neke čudne reakcije, kao da sam mogao da se setim nekih njegovih dugoročnih posledica - kao da sam znao kako će se završiti, pratio sam ga kao da posedujem neke informacije iz budućnosti. Sva ta kvazisećanja izazivala su napor u meni, osećao sam se kao da ih zadržava kakva veštačka psihološka barijera. Sramežljivo pominjući utiske koje sam imao, dobijao sam različite reakcije. Neki su me gledali nelagodno, ali kolege sa matematičke katedre odgovarale su objašnjavanjem novih dometa kroz teoriju relativiteta - o kojoj se tada govorilo samo u uskim, naučnim krugovima - a koja je kasnije postala toliko poznata. Doktor Albert Ajnštajn sveo je vreme na status obične dimenzije. Ali snovi i uznemirujuća osećanja počeli su da me sustižu, tako da sam već 1915. morao da napustim posao. Utisci koje sam imao poprimali su neugodan oblik - imao sam osećaj da je amnezija zapravo izazvala neku vrstu bogohulne zamene, da je moj sekundarni identitet zaista došao sa strane. To me je dovelo do zastrašujućih pretpostavki o prebivalištu mog pravog bića tokom godina u kojima je ono drugo biće bilo u posedu mog tela. Neobična znanja i čudnovato ponašanje doskorašnjeg stanara u mom telu, sve su me više zbunjivala, kako sam saznavao nove detalje od ljudi, iz novina i magazina. Sve to uvrnuto ponašanje koje je zbunjivalo okolinu, kao da se slagalo sa nekim osnovama crnoga znanja koje se gnojilo u pukotini moje podsvesti. Grozničavo sam tragao za svakom informacijom koja se ticala istraživanja i putovanja tog drugog bića tokom mojih mračnih godina. Nisu baš svi moji problemi bili tako poluapstraktni. Snovi su postajali sve jasniji i življi. S obzirom da sam znao kako će ih ljudi razumeti, pomenuo sam ih samo sinu i nekolicini psihologa kojima
sam verovao, ali ubrzo sam započeo naučnu studiju sličnih slučajeva kako bih utvrdio koliko su takvi snovi bili karakteristični među žrtvama amnezije. Rezultati koje sam dobio, poduprti znanjima psihologa, istoričara, antropologa i psihijatara velikog iskustva, kao i studijama koje su sadržavale izveštaje o podeljenim ličnostima od vremena legendi o posednutosti demonima, do današnjih dana i relevantnih medicinskih izveštaja, u početku su me više uznemiravali nego tešili. Uskoro sam shvatio da su moji snovi potpuno jedinstveni među svim brojnim slučajevima amnezije. Ali postojao je maleni ostatak među izveštajima koji se slagao sa mojim slučajem i koji me je godinama zbunjivao i šokirao. Neki su predstavljali deliće drevnih narodnih priča, drugi su bili slučajevi zabeleženi u medicinskim analima, a par njih je ležalo skriveno u standardnoj istoriji. Iako je moja nesreća bila jako retka, slični primeri pojavljivali su se kroz istoriju još od vremena kada su ljudi prvi put počeli da beleže. Neki vekovi su sadržali jedan, dva ili tri slučaja, a neki nijedan, ili barem nijedan zabeležen. Suština je kod svih bila ista - oštroumnu osobu bi obuzeo drugačiji život, određeno vreme bi se ponašala potpuno drugačije nego inače, prvo bi promenila način govora i držanje tela, a zatim bi se potpuno okrenula proučavanju nauke, istorije, umetnosti i antropologije. I sve to sa velikim žarom i neverovatnom sposobnošću upijanja informacija. U nekom trenutku bi se stara svest naprasno vratila, večno zatrovana povremenim pojavama neobjašnjivih snova koji su nagoveštavali izbrisane fragmente nekakvih groznih sećanja. Sličnost tih košmara sa mojima do najsitnijih detalja, nije ostavljala nikakvu sumnju u njihovu karakterističnost. Par slučajeva mi se učinilo nekako bliskim, kao da sam čuo za njih kroz neke kosmičke kanale, suviše morbidne i zastrašujuće da bih ih uzeo u razmatranje. U tri slučaja postoje zapisi o nepoznatoj napravi sličnoj onoj viđenoj u mojoj kući pred drugu promenu. Jedna od stvari koja me je brinula bila je činjenica da je postojao veliki broj slučajeva u kojima su se pojavljivali košmari poput mojih, a u kojima nije bilo amnezije. U pitanju su uglavnom bile osobe osrednjih umnih sposobnosti, ili čak ispod prosečnih - neke od njih bile su toliko primitivne da su se jedva mogle uzeti u obzir kao prenosnici neobičnog i abnormalnog znanja. Na tren bi ih potpalila tuđinska sila, ali nakon gašenja usledilo bi ubrzano brisanje neljudskih užasa iz sećanja.
U poslednjih pedeset godina bila su najmanje tri takva slučaja - krajnji od njih pre samo petnaest godina. Da li je nešto pipalo naslepo kroz vreme tražeći nekakvu pukotinu u prirodnom sledu stvari? Da nisu ti nejaki pokušaji predstavljali kakav čudovišan, opak eksperiment, potpuno neshvatljiv zdravom razumu? To su bile neke od ideja koje sam imao u trenucima slabosti - legende koje sam otkrivao tokom istrage pokretale su mi maštu. Morao sam da posumnjam u mogućnost da su drevne legende, o kojima žrtve skorijih amnezija i njihovi lekari očigledno ništa nisu znali, bile u nekakvoj zbunjujućoj, zastrašujućoj vezi sa slučajevima gubitka pamćenja, poput mog. Skoro da se ne usuđujem pričati o snovima koji su postajali sve napadniji. Donosili su mi miris bezumlja, povremeno bih se osećao kao da zaista ludim. Postoji li možda posebna vrsta iluzija koja pogađa samo one što su patili od amnezije? Logično bi bilo da se um podsvesno trudi da upotpuni praznine pseudosećanjima, što bi moglo izazavati čudnovate, nastrane uobrazilje. Iako mi se na kraju druga teorija, vezana za narodna verovanja, činila prihvatljivijom, ovo je bilo stanovište koje je zastupala većina psihijatara među onima koji su mi pomagali u istrazi i koji su bili zbunjeni koliko i ja neverovatnom sličnošću među slučajevima. Moje stanje nisu zaista smatrali ludilom, svrstali su ga u nervne poremećaje. Pozdravljali su moje pokušaje da ispratim i ispitam svoje stanje, umesto da se trudim da ga jednostavno odbacim i zaboravim. To što sam radio slaže se sa modernim principima psihologije. Meni su bili posebno važni saveti psihologa koji su me pregledali dok sam bio posednut drugim identitetom. Kada sam prvi put osetio nemir, to nije imalo veze sa vizuelnim, već sa apstraktnim uzrocima, kao što sam već pomenuo. Osećao sam dubok, neobjašnjiv užas u sebi samom. Razvio sam uvrnut strah od vlastitog lika, kao da bi pogled u ogledalo otkrio nešto potpuno tuđinsko, neshvatljivo odvratno. Kada bih savladao strepnju i pogledao se u ogledalu, tamo bih našao poznati ljudski lik u sivom ili plavom odelu, što bi izazvalo čudnovato olakšanje. Izbegavao sam ogledala, čak sam se i brijao kod berberina. Trebalo mi je puno vremena da otkrijem postojanje veze između ovih razočaravajućih osećanja i nadolazećih vizuelnih impresija kojih je bilo sve više. Prvo što sam primetio bilo je osećanje da nešto izvan mene, nešto veštačko ograničava moja sećanja. Osećao sam da prizori koji mi se javljaju u podsvesti imaju nekakvo užasno značenje, da su u zastrašujućoj vezi sa mnom, ali da postoji nešto što mi nikako ne da da
doprem do tog značenja, do veze. Nakon toga se pojavio problem sa poimanjem vremena i sa očajničkim pokušajima da delove snova poredam hronološki i prostorno. Sami prizori su u početku više bili čudni nego zastrašujući. Nalazio bih se u ogromnoj zasvođenoj odaji, sa otmenim kamenim svodom koji se gubio visoko u senkama iznad mene. Ma gde i ma kada da se ovaj prizor odigravao, princip lukova u građevinarstvu korišćen je isto tako dobro i rasprostranjeno kao u vreme starog Rima. Video sam ogromne, okrugle prozore, visoka lučna vrata i stolove ili pijadestale visoke poput standardne sobe. Zidovi su bili prekriveni prostranim policama od tamnog drveta, na kojima su se nalazile knjige neobično velikog formata sa nepoznatim hijeroglifima na hrbatima. Vidljivi delovi zidova bili su prekriveni neobičnim reljefima, isključivo krivolinijskim matematičkim kreacijama i uklesanim zapisima, hijeroglifima kao onima sa knjiga. Tamni granitni megalitski blokovi od kojih su zidovi bili napravljeni izgledali su ogromno. Konkavni vrh donjih blokova uklapao se sa konveksnim dnom gornjih. Stolica nije bilo, ali ogromni stolovi bili su zatrpani knjigama, papirima i nečim što je izgledalo kao pribor za pisanje - čudnovato oblikovane posude od grimiznog metala i štapići sa umrljanim vrhovima. Iako su pijadestali bili toliko visoki, ponekad sam mogao da ih gledam sa visine. Na nekima su se nalazile velike lopte sjajnog kristala koje su služile kao lampe, kao i neopisive skalamerije od staklenih cevi i metalnih poluga. Prozori su bili zastakljeni i pokriveni ukrasnim rešetkama. Iako se nisam usuđivao da im priđem, da bacim pogled napolje, već sa mesta gde sam se nalazio mogao sam da vidim vrhove čudnovatog rastinja nalik papratima. Pod je bio popločan teškim osmougaonim pločama preko kojih nije bilo nikakvih tepiha ili prostirki. Kasnije sam imao vizije u kojima sam prolazio kroz ogromne kamene hodnike i niz i uz ogromne nagnute površi iste čudovišne izrade. Nigde nije bilo stepenica, niti je ijedan hodnik bio uži od trideset stopa. Siguran sam da su neke od zgrada kroz koje sam prolazio morale biti visoke više od hiljadu stopa. Ispod se nalazio veliki broj podzemnih nivoa i okovima zapečaćenih podnih vrata, koja su ostavljala utisak da se iza njih krije nekakva posebna opasnost. Ja sam, izgleda, bio zatvorenik, turobna groza visila je nad svime. Imao sam osećaj da bi mi poruka krivolinijskih hijeroglifa sa zidova raznela dušu u paramparčad, samo da nisam bio zaštićen milosrdnim neznanjem. Još kasnije, u snove su mi ušli i pogledi sa velikih okruglih prozora,
kao i sa ogromnog, ravnog krova na kome su se nalazili čudnovati vrt, prostrane puste površi i visoka kamena ograda sa ukrasima nalik školjkama, kod koje se završavao viši deo svake od kosih površi. Video sam gotovo beskrajne redove ogromnih građevina, svaku unutar svog vrta, poredane uz popločane ulice široke preko dvesta stopa. Razlikovale su se po izgledu, ali retke su bile manje od petsto kvadratnih stopa u osnovi i hiljadu stopa u visini. Neke su izgledale bezgranično, pročelja su im sigurno bila nekoliko hiljada stopa dugačka, a vrhovi su im nestajali u sivim nebesima, među oblacima. Kamen i beton su bili osnovni materijali, a praktično sve zgrade bile su oličenje krivolinijske arhitekture poput one u kojoj sam se ja nalazio. Ravni krovovi prekriveni vrtovima, mahom su bili oivičeni školjkastim ogradama. Na nekima su se nalazile terase i uzdignuti nivoi, kao i prostrane prazne zaravni usred vrtova. Ogromne ulice bile su prometne, ali u ranim snovima nikako nisam mogao da razlučim detalje. Tu i tamo mogle su se videti ogromne, mračne, cilindrične kule koje su dosezale visine nedohvatljive za sve ostale građevine. Izgledale su potpuno jedinstveno, neverovatno drevno, ali i oronulo. Sazidane od bizarno isečenih, četvrtastih bazaltnih ploča, blago su se sužavale ka vrhu. Ni na jednoj se nisu mogli videti prozori ili bilo kakvi drugi otvori sem ogromnih vrata. Primetio sam i nešto niže zgrade - u ruševnom stanju, zahvaćene zubom vremena - koje su po arhitekturi podsećale na cilindrične kule. Oko ovih nestandardnih hrpa od četvrtastih blokova, lebdela je neobjašnjiva aura pretnje i koncentrovanog straha, poput one koja je okruživala zapečaćena podna vrata. Sveprisutne bašte bile su zastrašujuće neobične, sa bizarnim, nepoznatim oblicima vegetacije nagnutim nad širokim stazama oivičenim čudnovato isklesanim monolitima. Dominirale su ogromne biljke nalik na paprat, zelene ili sablasno blede. Između njih uzdizale su se velike avetinjske biljke nalik na kalamite, čija su bambusolika stabla dosezala neverovatne visine. Bilo je bokora poput čudesnih cikasa, ružnog tamnozelenog žbunja i četinarskog drveća. Cveće je bilo malo, bezbojno i neprepoznatljivo, raslo je sa geometrijski pravilnih osnova i uglavnom se gubilo među zelenilom. Na nekolicini terasa i u nekim vrtovima na krovovima zgrada bilo je krupnijeg cveća i uopšte bilo ga je više, bilo je definisanijeg oblika iza kojeg se slutilo veštačko uzgajanje. Gljive nezamislive veličine, oblika i boja, stvarale su šare koje su nagoveštavale postojanje dobro organizovane hortikulturne
tradicije. U većim vrtovima na zemlji bio je primetan pokušaj da se zadrži ponešto od prirodne nepravilnosti, ali na krovovima, sve je bilo podređeno selekciji i umetničkom oblikovanju. Vreme je uglavnom bilo oblačno, a vazduh vlažan. Imao sam prilike da prisustvujem neverovatnim kišama. Međutim, povremeno bi se pojavilo i sunce koje je delovalo nenormalno veliko, kao i mesec čije su se šare kudikamo razlikovale od uobičajenih, ali te razlike nikako nisam mogao da dokučim. Kada bi noćno nebo bilo vedro, što nije bilo često, pokušavao sam da razaznam sazvežđa. Neki od poznatih obrisa izgledali su slično kao što ih znam, ali veoma retko potpuno isto. Prema položaju nekolicine sazvežđa koje sam uspeo da prepoznam, pretpostavio sam da se nalazim na južnoj zemljinoj hemisferi, blizu Jarčeve obratnice. Horizont je uvek bio zamagljen parom i nerazgovetan, ali mogao sam da razaznam prostrane džungle drveća paprati, kalamita, lepidija i sigilarija, kako se njišu u pokretnoj izmaglici. Tu i tamo bih primetio pokret na nebu, ali u ranim snovima nikako nisam mogao da razlučim te pokrete. Do jeseni 1914. povremeno sam počeo da sanjam kako letim iznad grada i po okolini. Video sam bezgranične puteve koji su sekli šume zastrašujućeg rastinja šarenih, rebrastih i uvijenih stabala, a zatim prolazili kroz druge, podjednako čunovate gradove. Na proplancima i čistinama kojima je vladao večiti suton, video sam čudovišne građevine, crne ili u duginim bojama, a kroz močvare tako mračne da sam jedva šta mogao da razaznam od vlažne, visoke vegetacije, prolazili su dugi nasipi. Jednom prilikom sam ugledao neizmerno područje posuto prastarim bazaltnim ruševinama, čiji je arhitektonski stil podsećao na one kule bez prozora koje sam video u gradu. A jednom sam video i more - neizmernu, parom prekrivenu površinu iza džinovskih kamenih pristaništa velikog grada kupola i lukova. Veliki bezobličan nagoveštaj senke kretao se preko njega, a tu i tamo površina mu je bila uznemirena anomalnim i neshvatljivim kuljanjem vode. III Kao što rekoh, razuzdani snovi nisu odmah postali strašni. Naravno
da mnogi sanjaju i čudnije stvari - zbrkane deliće doživljenog, viđenog, pročitanog, a zatim složenog u priču po neobjašnjivom nahođenju sveta snova. Snove sam neko vreme prihvatao kao prirodnu stvar, mada nikada nisam spadao u ljude koji imaju neobične snove. Pretpostavljao sam da mnoge od neprirodnih stvari iz snova dolaze iz beznačajnih izvora, kojih ima previše da bi ih vredelo istraživati. Druge su pak izgledale kao odraz znanja botanike i uopšte uslova i prilika koji su vladali na Zemlji pre sto pedeset miliona godina - u doba perma ili trijasa. U narednih nekoliko meseci snovi su postajali sve strašniji. Razlog je što su vremenom dobili aspekt sećanja i što je moj um počeo da ih povezuje sa narastajućim unutrašnjim nemirom - ograničenošću sećanja, neobičnim shvatanjem pojma vremena, odvratnim osećajem zamene sekundarnim identitetom od 1908. do 1913, a znatno kasnije i sa neobjašnjivim gađenjem prema samom sebi. Užas koji su mi donosili snovi uvećavao se hiljadostruko, kada su određeni nedvosmisleni detalji počeli da se pojavljuju. Do oktobra 1915. shvatio sam da moram nešto da učinim. Tada sam započeo sa proučavanjem slučajeva amnezije i vizija, osećajući da je to jedini način da stvorim pravu sliku problema i da se oslobodim emocionalnog pritiska. Međutim, kao što sam već pomenuo, u prvi mah rezultat je bio praktično suprotan. Uznemirila me je činjenica da su drugi ljudi ranije sanjali snove identične mojima. Posebno me je zbunilo to što su neki od slučajeva toliko stari, da u njihovo vreme nije bilo govora o mogućnosti da subjekat poseduje potrebno geološko znanje o izgledu primitivnih predela. Mnogi izveštaji zastrašujuće detaljno opisuju pojedinosti velikih zgrada i vrtova, ali i nekih drugih stvari. Bilo je dovoljno loše što sam video sva ta mesta i doživeo neobjašnjive impresije, ali kada sam te iste stvari pročitao u izveštajima drugih sanjača, sve mi je mirisalo na nešto sumanuto i nečastivo. Najgore od svega je što su moja pseudosećanja obuhvatila i neke manje zastrašujuće snove kao i nagoveštaje predstojećih otkrića. Ali i pored toga većina doktora je tvrdila da radim pravu stvar. Sistematski sam proučavao psihologiju, što je bio podsticaj i za moga sina Vingejta da čini isto - to ga je na kraju dovelo do diplome i profesorskog zvanja. Prošao sam specijalne tečaje održane na Univerzitetu Miskatonik 1917. i 1918. U međuvremenu sam neumorno proučavao medicinska, istorijska i antropološka svedočanstva, putovao sam do udaljenih biblioteka, čak sam na kraju počeo da proučavam one odvratne knjige starog, zabranjenog znanja, koje su
bile toliko interesantne mom sekundarnom identitetu. Našao sam upravo neke od kopija koje sam u svom izmenjenom stanju čitao. Uznemirile su me beleške sa margina knjiga i očigledne ispravke u tekstovima napisane rukopisom i izrazima koji nikako nisu ličili na ljudske. Komentari su uglavnom pisani na jeziku kojim je pisana i knjiga. Autor komentara je očigledno odlično poznavao sve te jezike, mada, reklo bi se da ih je naučio iz knjiga. Međutim, jedna od beležaka u primerku Fon Junctovog Unassprechlichen Kulten bila je drugačija. Napisana je istim mastilom kao i komentari na nemačkom, ali se sastojala od krivolinijskih hijeroglifa koji ne liče na ljudskih ruku delo. Ti su se hijeroglifi upravo poklapali sa onima koje sam sretao u snovima - sa znakovima čijeg bih se značenja povremeno na trenutak setio, ili bih sve vreme bio na ivici da ga se setim. Kako bi upotpunili moju zbunjenost, bibliotekari koji su redovno proveravali primerke knjiga, uveravali su me da niko drugi nije mogao staviti te komentare osim mene, u vreme dok je mojim telom vladao sekundarni identitet. I sve to uprkos činjenici da od svih tih jezika ja i dalje ne poznajem tri. Kada sam stavio na gomilu razbacane antropološke i medicinske izveštaje, drevne i savremene, dobio sam prilično doslednu mešavinu legendi i halucinacija koja me je ostavilo potpuno ošamućenog. Tešila me je jedino činjenica da su se legende pojavile jako davno. Nisam mogao ni da pretpostavim kakvo je bilo to izgubljeno znanje koje je u sve te drevne mitove ugradilo slike predela iz doba paleozoika i mezozoika, ali te slike su postojale. Tako je stvorena osnova za zabludu koja se zatim ponavljala. Nesumnjivo su upravo slučajevi amnezije stvorili obrazac za legendu - ali potom je baš maštovitost legende uticala na one koji su doživeli amneziju, obojivši njihova pseudosećanja. Ja sam, na primer, u vreme odsustva sećanja čuo i čitao o ranijim slučajevima, što je moja istraga i potvrdila. Nije li onda normalno to što su moji snovi, emocionalni utisci uopšte, skrojeni od onoga što se prikriveno zadržalo u mom sećanju iz vremena sekundarnog identiteta? Neke od ovih legendi povezane su sa drugim legendama o svetu iz vremena pre nastanka čoveka, posebno sa Hindu pričama o nezamislivim ponorima vremena i sa pričama koje predstavljaju osnovu moderne teozofije. Prvobitni mit i moderna zabluda spajaju se u pretpostavci da je ljudski rod samo jedna od dominantnih rasa koje su dostigle visok stepen evolucije tokom dugog i uglavnom nepoznatog života naše
planete, možda i najmanje razvijena među njima. Pretpostavka je da su stvorenja nezamislivog oblika izgradila nebeske kule i prozrela tajne prirode još pre nego što je prvi vodozemac, predak čoveka, ispuzao iz vrelog mora pre trista miliona godina. Neka su došla sa zvezda; neka stara koliko i kosmos, a neka iznikla iz mikroorganizama, onoliko pre prvih mikroorganizama našeg ciklusa života, koliko su ti naši prapreci stariji od nas. Olako legende pominju razmake od hiljada miliona godina i veze između različitih galaksija i univerzuma. Zapravo, tu ne postoji vreme u obliku u kom ga ljudski rod shvata. Pa opet, većina priča bavi se jednom relativno kasnom rasom, čudne, kompleksne pojave, različite od svega poznatog našoj nauci. Taje rasa živela do samo pedeset miliona godina pre pojave čoveka, a smatra se najmoćnijom koja je ikada živela na ovoj planeti, zato što su njeni pripadnici jedini uspeli da ovladaju tajnama vremena. Naučili su sve što je ikada znano i što će se ikada znati na planeti Zemlji, zahvaljujući moćima najoštroumnijih predstavnika rase koji su bili u stanju da se projektuju u prošlost ili budućnost, čak i kroz razmake od više miliona godina, kako bi izučili sva znanja svakog doba ponaosob. Zahvaljujući dostignućima ove rase nastale su legende o prorocima, uključujući i one u ljudskoj mitologiji. U ogromnim bibliotekama držali su knjige sa tekstovima i slikama čitave zemaljske istorije u vidu anala, kao i opise svih vrsta koje su ikada postojale i koje će ikada postojati, sa sve podacima o umetnosti, naučnim dostignućima, jezicima i psihologiji. Iz znanja koje je obuhvatalo čitave eone, Velika rasa je iz svakog vremena i od svakog oblika života uzimala misli, umetnost i tokove koji su im najviše odgovarali, po prirodi i u datoj situaciji. Sva znanja su skupljali nekom vrstom odašiljanja uma, ali do podataka iz prošlosti je bilo teže doći nego do podataka iz budućnosti. Ka budućnosti se išlo znatno lakše i uspešnije. Uz odgovarajuću pomoć mašinerije, um bi se projektovao u budućnost, ispipavajući magloviti put vlastitim nadsenzorima do željenog perioda. Zatim bi, nakon nekoliko pripremnih pokušaja obuzeo najbolji primerak najrazvijenije rase u tom trenutku koji je mogao da nađe. Ušao bi u mozak organizma gde bi organizovao sopstvene vibracije, dok bi se uklonjeni um vratio kroz vreme u telo napasnika, gde bi se i zadržao do obrnutog postupka. Projektovani um u telu ogranizma iz budućnosti, izdavao bi se za pripadnika vrste čiji je oblik nosio i skupljao bi znanja o tom vremenu i njegovim dostignućima najbrže što može.
U međuvremenu, uklonjeni um bi bio pažljivo čuvan u telu u koje je prebačen. Nisu mu dozvoljavali da povredi telo u kome se privremeno nalazio, istovremeno cedeći iz njega sve znanje. U slučaju da su pripadnici Velike rase već posetili njegovo vreme i izučili njegov jezik, na njegovom jeziku bi ga i ispitivali. U slučaju da je um dolazio iz tela čiji jezik pripadnici Velike rase nisu bili fizički u stanju da reprodukuju, pravili su odgovarajuće mašine na kojima bi puštali govor na jeziku došljaka, kao na muzičkom instrumentu. Pripadnici Velike rase imali su ogromna, naborana, kupasta tela visine deset stopa, sa glavom i ostalim organima pričvršćenim debelim, rastegljivim udovima dužine jedne stope koji su se širili sa vrha. Govorili su škljocanjem i grebanjem ogromnim šapama, odnosno kleštima, koja su se nalazila na krajevima dva od četiri uda. Kretali su se širenjem i skupljanjem lepljive površine na dnu osnove koja je imala deset stopa u prečniku. Kada bi dejstvo zapanjenosti i srdžbe na zarobljeni um jenjalo i kada bi otupeo užas prema nepoznatom, privremenom telu - pod uslovom da je došao iz tela koje se potpuno razlikovalo od tela pripadnika Velike rase - zatvoreniku bi bilo dozvoljeno da proučava novo okruženje i da doživi čuda i mudrosti u kojima je uživao um u čijem se telu nalazio. Uz preduzete mere predostrožnosti, a u zamenu za odgovarajuće usluge, dozvolili bi mu da tumara širom sveta u ogromnoj vazdušnoj lađi, ili u jednom od velikih vozila u obliku čamca, sa motorom na atomski pogon, koja su gospodarila širokim drumovima. Dobijao bi pristup bibliotekama u kojima su se nalazili podaci o prošlosti i budućnosti planete. To je bilo dovoljno da umiri većinu zarobljenih umova među kojima nije bilo onih sa prosečnim sposobnostima. Za vrhunske umove, mogućnost da saznaju tajne iz nezamislivih davnina i vrtoglavih daljina budućnosti, kao i godina koje su upravo pred njima, predstavlja najveće životno iskustvo, bez obzira na duboki užas koje im je saznanje donosilo. Povremeno bi određenim zatočenicima bilo dozvoljeno da se sretnu sa drugim zarobljenicima iz budućnosti kako bi razmenili mišljenja sa svešću koja je živela ili će živeti stotinu, hiljadu ili milion godina pre ili posle njihovog vremena. Svi zatvorenici su podsticani da opširno pišu na svom jeziku, o sebi i svom vremenu. Takva dokumenta su pohranjivana u centralnu arhivu. Postojala je i jedna posebna grupa zatočenika koja je imala znatno veće privilegije. Bili su to umirući zatočenici, čija su tela u budućnosti zaposeli pripadnici Velike rase suočeni sa smrću, koji su na taj način
želeli da izbegnu i mentalno gašenje. Takvih žalosnih izgnanika nije bilo mnogo, kako se moglo pretpostaviti, jer je dugovečnost pripadnika Velike rase umanjivala njihovu želju za životom - a pogotovu među nadmoćnim umovima koji su bili sposobni da se projektuju u budućnost. Upravo iz tih slučajeva trajnog zaposedanja, nastale su one nepovratne promene ličnosti primećene u novijoj istoriji - uključujući i ljudsku. Kada su u pitanju standardni istraživački slučajevi, pošto bi sakupio željene informacije, projektovani um bi sastavio napravu poput one koja mu je pomogla da se projektuje i pomoću nje bi izveo obrnut proces. Tako bi se svaki um vratio u svoje telo i vreme kome pripada. Povratak postaje nemoguć samo u prilikama kada jedno od tela umre tokom trajanja razmene. U takvom slučaju, um istraživača bi morao da nastavi život u tuđinskom telu u budućnosti, poput pripadnika njegove rase koji su pobegli od smrti; ili bi zatočenikov um morao da nastavi život u telu pripadnika Velike rase, u vremenu u kome je ta rasa živela, poput umirućih izgnanika. To nije bilo strašno samo u slučajevima kada je um zarobljenika takođe bio pripadnik Velike rase, što i nije bila retkost, jer se Velika rasa u svakom trenutku svoga postojanja posebno bavila sopstvenom budućnošću. Broj umirućih izgnanika bio je neznatan - uglavnom zahvaljujući užasnim kaznama koje su očekivale umiruće koji bi zaposeli um pripadnika svoje vrste u budućnosti. Izvršenje kazni je organizovano novim projektovanjem - a ponekad su izvođeni i prisilni povratni procesi. Dešavali su se i kompleksni slučajevi izmeštanja istraživačkih umova iz već zaposednutih tela, ali su takve greške pažljivo ispravljane. Od trenutka kada je otkriveno projektovanje uma, u svakom dobu postojao je mali, ali prepoznatljiv deo populacije koji se sastojao od umova Velike rase, koji su tu boravili određeni vremenski interval. Pre no što bi um zatočenika nepripadnika Velike rase bio vraćen u svoje telo u budućnosti, očistili bi ga od svog stečenog znanja komplikovanom mašinskom hipnozom. U suprotnom bi došlo do nezgodnih posledica izazvanih prenošenjem velike količine znanja u budućnost. Nekoliko postojećih slučajeva vraćanja u originalno telo bez prethodnog brisanja pamćenja dovelo je i dovešće u poznatoj budućnosti do velikih katastrofa. I upravo na osnovu dva takva slučaja čovečanstvo je i saznalo za postojanje Velike rase - tako su tvrdile stare legende. Jedine fizičke stvari iz tog doba koje su preživele do današnjih
dana bile su ruševine velikih kamenih blokova koje su se nalazile po zabitima i pod morem, i ostaci zastrašujućih Pnakotičkih rukopisa. Na ovaj način, umovi bi se vraćali u svoja tela i u svoje vreme sačuvavši tek blede deliće slika svega što su videli i saznali tokom izgnanstva. Uklanjana su sva sećanja koja je bilo moguće ukloniti, tako da bi u većini slučajeva ostajala jedna velika praznina u pamćenju, zamaskirana snovima. Neki bi se setili više od drugih, tako da je poneki nagoveštaj zaboravljene prošlosti ipak stizao do budućih vremena. Ne verujem da je postojalo vreme u kom nije bilo skupova ili kultova koji su svoje obožavanje usmeravali upravo ka nekim od tih nagoveštaja. Postojanje takvog kulta među ljudima pominje se u Nekronomikonu - taj je kult navodno pomagao umovima koji su dolazili iz davne prošlosti, iz doba Velike rase. U međuvremenu, Velika rasa je postala praktično sveznajuća, okrenula se razmeni umova sa drugim planetarna i istraživanju njihove prošlosti i budućnosti. Bacili su se i na proučavanje prošlosti i porekla crne, odavno ugasle kugle u dubini svemira sa koje je njihovo mentalno nasleđe zapravo stiglo na Zemlju - svest Velike rase starija je od njihovih tela. Stvorenja sa umirućeg sveta posedovala su znanja o krajnjim tajnama svemira. Pošto su pronašla novi svet i na njemu vrstu koja im može pružiti dug život, odaslali su svoje umove en masse u tela rase koja im je najviše odgovarala - stvorenja konusnog oblika, koja su naseljavala naš svet pre milijardu godina. Tako je nastala Velika rasa, dok je mnoštvo umova istovremeno odaslato u suprotnom pravcu, gde su poumirali u užasu svojih novih tela. U jednom kasnijem trenutku rasa će se ponovo suočiti sa smrću, ali će još jednom nastaviti da živi kroz svoje najbolje umove koji će zaposesti nova tela u budućnosti, tela koja će im pružiti još veći životni vek. To je bila pozadina izmešanih legendi i halucinacija. Kada sam oko 1920. doveo svoja istraživanja u sklad, osetio sam kako pritisak opada. Zar, uostalom, nisu svi fenomeni vezani za moj slučaj bili objašnjivi, uprkos mašti, podstaknutoj slepim emocijama? Tokom amnezije, bilo šta je moglo da me podstakne na proučavanje mračnih znanja, a zatim sam čitao sve te zabranjene legende i sretao se sa članovima drevnih kultova. To je bilo sasvim dovoljno da izazove snove i osećanje uznemirenosti koji su počeli da me proganjaju od kako mi se pamćenje vratilo. Što se tiče beležaka na marginama pisanih hijeroglifima i jezicima koje ne poznajem, a koje su bibliotekari meni pripisali - lako je moglo da se dogodi da sam u sekundarnom stanju natuknuo ponešto
od tih jezika, dok je hijeroglife po uzoru na opise iz starih legendi iskovala moja mašta, a zatim ih je uplela i u snove. Želeo sam da potvrdim određene pojedinosti kroz razgovor sa poznatim vođama kultova, ali nikako nisam uspeo da uspostavim odgovarajuće veze. I dalje su me zabrinjavale tolike paralele iz različitih slučajeva, ali sam to obrazlagao činjenicom da su narodna verovanja u prošlosti sigurno bila univerzalnija nego što su sada. Velika je verovatnoća da su sve ostale žrtve čiji su se slučajevi poklapali sa mojim, bile od ranije dobro upoznate sa pričama sa kojima sam ja došao u kontakt tek u izmenjenom stanju. Nakon što bi ostali bez sećanja, poistovetili bi se sa stvorenjima iz poznatih legendi - fantastičnim osvajačima koji su zaposedali ljudske umove i na taj način započinjali potragu za znanjima koja bi odneli sa sobom u izmišljenu prošlost. A pošto bi se pamćenje vratilo, obrnuli bi proces poistovećivanja i sebe bi smatrali bivšim zatočenikom. Nadalje bi snovi i pseudosećanja sami pratili uobičajen obrazac legende. Uprkos komplikovanosti, ovo je objašnjenje napokon preovladalo mojim mišljenjem, ponajviše zbog toga što su ostale teorije bile još klimavije. Znatan broj istaknutih psihologa i antropologa konačno se složio sa mnom. Što sam više razmišljao, ovaj zaključak mi je delovao sve ubedljivije. Na kraju sam izgradio delotvoran bedem koji me je štitio od dejstva slika i utisaka koji su me i dalje spopadali. Recimo da sam video nešto neuobičajeno u noći? To je sigurno bilo nešto o čemu sam slušao ili čitao. Recimo da sam osećao neku čudnu odbojnost, da sam imao neke čudne stavove i pseudosećanja? Sve ovo su bili odjeci legendi koje sam čuo dok sam bio u sekundarnom stanju. Zapravo ništa od mojih snova ni osećanja ne mora imati ikakav stvarni značaj. Naoružan ovom filozofijom povratio sam nervnu ravnotežu, iako su apstraktni utisci prerasli u vizije, koje su postajale sve češće i detaljnije. 1922. sam osetio da sam spreman za posao, pa sam novostečeno znanje uposlio, prihvativši mesto predavača na Univerzitetu, na katedri za psihologiju. Moje nekadašnje mesto na katedri za političku ekonomiju odavno je valjano popunjeno, a osim toga i metode podučavanja u oblasti ekonomije znatno su se promenile od mog vremena. U to vreme, moj sin je upisao postdiplomske studije koje su ga dovele do današnje pozicije profesora, tako da smo dosta radili zajedno.
IV Nastavio sam, međutim, da beležim neobične snove koji su me uporno opsedali. Smatrao sam da bi takve beleške mogle imati vrednost za psihologiju. Slike su i dalje prokleto ličile na sećanja, mada sam se svojski trudio da odagnam takva osećanja. U beleškama sam sve fantazme tretirao kao stvari zaista viđene, ali ostatak vremena sam ih odbacivao kao obične paperjaste iluzije noći. Nikada ih nisam pominjao u razgovoru, mada bi poneka informacija katkad procurila, kao što to obično biva, izazivajući raznovrsne glasine o mom mentalnom zdravlju. Interesantno je pomenuti da su takve glasine bile ograničene na laike, u njima nikada nisu učestvovali poštovani lekari i psiholozi. Pomenuću svega nekoliko vizija koje sam imao nakon 1914, podrobniji podaci i beleške na raspolaganju su svima zainteresovanima. Očigledno je da čudnovate prepreke vremenom nestaju, pošto se domet mojih vizija znatno povećao. Pa opet, nikada nisu postale ništa više od nepovezanih odlomaka, naizgled bez jasnog značenja. Izgledalo je kao da u snovima dobijam sve veću slobodu da tumaram unaokolo. Kretao sam se kroz mnoge čudnovate, kamene zgrade, prolazeći od jedne do druge ogromnim podzemnim prolazima koji su izgleda predstavljali uobičajene rute. Povremeno bih na najnižem nivou naišao na ogromna zapečaćena podna vrata oko kojih je lebdela aura straha i zabrane. Video sam bazene u neverovatnim mozaicima i prostorije pune raznolike čudnovate opreme. Ogromne jame sa komplikovanom mašinerijom čiju svrhu nisam mogao da dokučim, a čiji sam zvuk prvi put čuo tek nakon više godina sanjanja. Trebalo bi da pomenem da su vid i sluh jedina čula koja sam mogao da koristim u ovom svetu snova. Pravi užas je počeo u maju 1915. kada sam prvi put ugledao živa bića. To se dogodilo pre nego što je moja istraga mogla da me pripremi za tako nešto. Kako su mentalne zabrane popuštale, počeo sam da nailazim na velike gomile retke pare, širom zgrada i po podzemnim ulicama. Vremenom su ove gomile postajale čvrste i jasne, dok konačno nisam bio u stanju da razaznam definitivne obrise sa neprijatnom lakoćom. Izgledali su kao ogromne kupe u duginim bojama, visine oko deset stopa i istog tolikog prečnika u osnovi, od nekakvog grubog, krastavog, poluelastičnog materijala. Sa vrha su se
širila četiri savitljiva, cilindrična uda debljine oko jedne stope od istog materijala kao i sami konusi. Udovi su mogli biti skupljeni kao da ih uopšte nema, dok su sa druge strane imali mogućnost izduživanja do punih deset stopa. Na završecima dva uda nalazile su se ogromne kandže ili klešta. Na vrhu trećeg nalazila su se četiri crvena dodatka u vidu cevčica. Četvrti ud se završavao nepravilnom žućkastom loptom, dve stope u prečniku, sa tri velika, tamna oka raspoređena ukrug oko centralne kružnice lopte. Na vrhu te glave nalazila su se četiri tanana, siva pruta koji su nosili produžetke nalik na cvetove, dok je sa njene donje strane visilo osam zelenkastih antena ih pipaka. Ogromna osnova te kupe bila je prekrivena gumastom, sivom supstancom koja je pomagala kretanje skupljanjem i istezanjem. Još više me je zastrašivalo ono što su radili, iako nisu činili ništa zlo - jednostavno nije prijatno gledati čudovišna stvorenja kako izvode radnje koje su, po mom dotadašnjem mišljenju, bile rezervisane za ljude. Inteligentno su se kretali po prostorijama, uzimali su knjige sa polica i nosili ih do velikih stolova, ili obrnuto, ili su marljivo pisali držeći čudnovati štapić zelenkastim pipcima glave. Ogromna klešta su koristili za prenošenje knjiga, kao i prilikom razgovora. Govor im se sastojao od kliktanja i grebanja. Nisu nosili odeću, ali su imali torbice ili rančeve okačene o vrh konusnog trupa. Glavu i ud na kom se nalazila, uglavnom su držali u visini vrha kupe, ali povremeno bi ih spuštali ili podizali. Preostala tri uda uglavnom su visila opuštena niz telo kada nisu bili u upotrebi, skupljeni na dužinu od pet stopa. Iz brzine kojom su čitali i pisali, kao i iz načina na koji su upravljali mašinama - od kojih su one na stolovima izgledale na neki način povezane sa mislima - zaključio sam da njihova inteligencija znatno prevazilazi ljudsku. Uskoro sam počeo da ih viđam svuda. Gomilali su se u velikim prostorijama i hodnicima, opsluživali su čudovišne mašine u podzemnim pećinama, jurcali su po širokim putevima u ogromnim kolima u obliku čamaca. Prestao sam da zazirem od njih, izgledali su kao savršeno prirodan deo okruženja. Počeo sam da primećujem razlike među jedinkama, a nekolicina je izgleda imala određena ograničenja. Nije se kod njih primećivala nikakva fizička različitost, već razlike u držanju i navikama, koje su ih izdvajale ne samo od većine, nego i među sobom. Puno su pisali i to, koliko sam ja mogao da primetim svojim zamućenim pogledom, različitim pismima, nikako standardnim hijeroglifima koje je koristila većina. Činilo mi se kako nekolicina čak koristi nama poznati alfabet. Većina njih je radila znatno
sporije od ostatka stvorenja. Sve to vreme moja uloga u snovima bila je nešto poput bestelesne svesti, sa širim poljem vidljivosti od normalnog, slobodno sam se kretao unaokolo, ograničen na uobičajene puteve i uobičajenu brzinu kretanja. Tek od avgusta 1915. počeo je da me muči nagoveštaj telesnosti. Kažem „da me muči”, jer se prva faza sastojala samo od apstraktnog, mada krajnje užasnog, vezivanja mog ranije pomenutog gađenja prema sopstvenom telu sa scenama iz snova. U određenom periodu moja glavna briga tokom snevanja bila je da izbegnem pogled nadole, ka sebi. Sećam se koliko mi je bilo drago što se u tuđinskim prostorijama nije nalazilo nijedno ogledalo. Mučila me je činjenica da ogromne stolove gledam sa visine, iako su morali biti visoki barem deset stopa. Morbidno iskušenje da spustim pogled ka sopstvenom telu postajalo je sve veće i veće, dok konačno nisam podlegao. Prvi pogled nije otkrio ništa, ali već narednog trenutka sam shvatio da je to bilo zbog činjenice da mi se glava nalazi na dugačkom, savitljivom vratu. Kada sam uvukao vrat i pogledao nadole, ugledao sam krastavu šarenu gomilu, kupu visoku deset stopa i isto toliko široku u osnovi. Izranjajući iz dubina snova probudio sam pola Arkama svojim vriskom. Tek nakon nekoliko nedelja ponavljanja ovog procesa, nekako sam se pomirio sa svojim čudovišnim izgledom. Od tada se krećem telesno među drugim nepoznatim bićima, čitam užasne knjige sa bezgraničnih polica i satima pišem za velikim stolovima pomoću štapića koji držim zelenim pipcima što mi vise sa glave. Odlomci onoga što bih pročitao ili pisao zadržavali su mi se u sećanju. Bili su to letopisi sa drugih svetova i iz drugih univerzuma, opisi bezobličnog života izvan svih univerzuma. Bili su to zapisi o čudnovatim bićima koja su nastanjivala Zemlju u zaboravljenoj prošlosti, kao i o inteligentnim bićima grotesknog oblika, koja će naseljavati Zemlju milionima godina nakon smrti poslednjeg ljudskog bića. Čitao sam poglavlja ljudske istorije o čijem postojanju današnji naučnici ni ne sanjaju. Većina tekstova bila je ispisana hijeroglifima, koje sam inače učio na neuobičajen način, uz pomoć mašina za govor. Bio je to aglutinativan jezik, sa sistemom korena reči potpuno različitim od svih ljudskih jezika. Preostale knjige pisane su na drugim nepoznatim jezicima koje sam učio na isti način. Tek nekolicina je bila na nekom od jezika koje znam. Od velike pomoći bile su i veoma mudro odabrane slike, umetnute u tekstove ili u vidu zasebnih zbirki. I kao da sam sve to vreme beležio istoriju mog doba na
engleskom jeziku. Pošto bih se probudio, u sećanju su mi ostajali tek neznatni, beznačajni delići jezika koje sam savladavao u snu, ali istorijske podatke sam pamtio u celosti. Još pre nego što sam istraživanjem stigao do legendi vezanih za snove, u snu sam saznao da su stvorenja koja me okružuju pripadnici Velike rase koja je ovladala vremenom i slala umove u istraživanje vremenskih razdoblja. Saznao sam i da su mene isterali iz sopstvenog tela koje je sada koristio jedan od istraživača, kao i da je nekoliko drugih koji su se ponašali različito od većine bilo zarobljeno na isti način kao i ja. Razgovarao sam čudnovatim jezikom kliktanja kleštima sa izgnanim umovima iz svih krajeva Sunčevog sistema. Jedan od njih bio je um bića sa planete koju mi nazivamo Venerom što će živeti u neizmernim epohama budućnosti, dok je drugi pripadao biću koje je živelo pre šest miliona godina na spoljašnjem mesecu Jupitera. Što se tiče umova sa Zemlje, bilo ih je nekoliko koji su pripadali krilatoj rasi polubiljaka zvezdaste glave sa paleogejskog Antarktika; jedan reptilske rase iz legendarne Valuzije; tri koja su pripadala krznatim Hiperborejcima što su obožavali Tsatugu; jedan od gnusnih Čo-čoa; dva od arahnidskih stanovnika Zemlje s kraja njenog postojanja; pet je pripadalo izdržljivoj tvrdokriloj vrsti koja je nasledila ljudski rod, u čija će tela Velika rasa odaslati svoje najbolje umove kada bude suočena sa opasnošću; nekoliko ih je pripadalo različitim ljudskim ograncima. Razgovarao sam sa Jiang Lijem, mudracem koji će živeti u okrutnom carstvu Can-Čan, nakon 5000. godine nove ere, sa generalom smeđeg plemena velikih glava koje je vladalo južnom Afrikom pedeset hiljada godina pre nove ere, sa firentinskim kaluđerom iz dvanaestog veka po imenu Bartolomeo Korzi, sa kraljem Lomara koji je vladao polarnim zemljama sto hiljada godina pre nego što su zdepasti, kosooki Inuiti došli sa zapada i osvojili ih. Razgovarao sam sa NagSotom, čarobnjakom tamnoputih osvajača koji će živeti nakon 16000. godine nove ere, sa Rimljaninom Titusom Semproniusom Blezusom, kvestorom u Sulino vreme, sa Kefnesom, Egipćaninom iz 14. dinastije koji mi je otkrio mrsku tajnu Niarlatotepa, sa sveštenikom atlantiđanskog srednjeg kraljevstva, sa Džejmsom Vudvilom, gospodinom iz Safolka iz vremena Kromvela, sa dvorskim astronomom iz Perua iz perioda pre Inka, sa australijskim lekarom Nevilom Kingston-Braunom, koji će umreti 2518. godine, sa vrhovnim čarobnjakom izgubljenog pacifičkog ostrva Ajh, sa Teodotidesom,
grčko-baktrijskim zvaničnikom iz trećeg veka pre nove ere 34 , sa starijim Francuzom iz vremena Luja XIII po imenu Pjer Luj Montanji, sa Krom-Jaom, simerijskim poglavicom iz 15000. pre nove ere i sa toliko drugih da mozak jednostavno nije u stanju da zadrži sve neverovatne tajne i vrtoglava čudesa koja su mi saopštili. Svakog jutra bih se budio u groznici, ponekad se mahnito trudeći da potvrdim ili opovrgnem sve što sam čuo u svetlu savremenenih ljudskih znanja. Podaci u koje sam nekada bio siguran, dobili su nov, sumnjiv oblik, a ja sam se pitao kakva je to mašta koja je u stanju kroz snove da izmišlja takve dodatke istoriji i nauci. Drhtao sam pred tajnama koje je prošlost skrivala i strepeo pred opasnostima koje će budućnost izroditi. To što su mi bića koja su naselila Zemlju nakon ljudi rekla o sudbini što će zadesiti ljudski rod, imalo je takav uticaj na mene da ne želim da ga zapišem. Nakon ljudi, Zemljom će vladati moćna civilizacija tvrdokrilaca, čija će tela zaposesti najbolji umovi Velike rase kada čudovišan usud pogodi raniji svet. Još kasnije, kada zemaljsko vreme istekne, umovi Velike rase će se ponovo preseliti kroz prostor i kroz vreme, u tela lukovičastih biljaka na Merkur. Ali nakon njihovog odlaska biće i drugih rasa koje će se žalosno držati hladne planete, kopati jame ka njenom jezgru punom užasa sve do samog kraja. U međuvremenu, ja sam u snovima neumorno pisao istoriju mog vremena, pripremajući je za centralnu arhivu, pola dobrovoljno, a pola zahvaljujući obećanju da ću dobiti veći pristup bibliotekama i veće mogućnosti za putovanja. Arhiva se nalazila u džinovskoj podzemnoj zgradi blizu centra grada, koju sam dobro upoznao zahvaljujući svom radu. Ovo ogromno spremište bilo je čvrsto kao planina, zidano je da traje koliko i sama rasa i da izdrži najstrašnije potrese zemlje. Sva svedočanstva, pisana ili štampana na velikim listovima veoma izdržljivog celuloznog platna, koričena su u knjige tako da se otvaraju sa vrha, a zatim su čuvana u zasebnim omotima napravljenim od neobičnog, veoma lakog, nerđajućeg metala, određene sive nijanse, ukrašena matematičkim crtežima, sa naslovom ispisanim krivolinijskim hijeroglifima. Omoti su čuvani u redovima četvrtastih sefova nalik zatvorenim, zaključanim policama, iskovanim od istog nerđajućeg metala i privezanim kompleksnim čvorovima. Mojoj istoriji je dodeljeno određeno mesto na najnižem nivou - u odeljku posvećenom kulturi ljudskog roda i krznatim i reptilskim rasama koje su mu prethodile u dominaciji Zemljom.
Međutim, snovi mi nisu pružali sliku svakodnevnog života. Sve su to bili tek magloviti, nepovezani delići, nikada poredani odgovarajućim redosledom. Na primer, imam samo nejasnu ideju o svom životu u svetu snova, mada mi je izgledalo kao da posedujem sopstvenu veliku, kamenu sobu. Ograničenja kojima sam kao zarobljenik bio podvrgnut vremenom su nestajala, tako da sam povremeno imao jasne vizije putovanja širokim putevima koji su presecali džungle, poseta drugim gradovima i istraživanja prostranih, mračnih ruševina bez ijednog prozora, od kojih su pripadnici Velike rase zazirali. Išao sam i na duga morska putovanja na ogromnim brodovima sa više paluba, koji su se kretali neverovatnom brzinom, kao i na letove iznad divljih predela u zatvorenim letelicama u obliku projektila, koje su uzletale i kretale se pomoću električne repulzije. Iza širokog, toplog okeana nalazili su se drugi gradovi Velike rase, a na jednom od udaljenih kontinenata video sam i primitivna sela krilatih stvorenja sa crnim njuškama, koja će evoluirati u dominantnu vrstu, nakon što Velika rasa pošalje svoje najbolje umove u budućnost kako bi izbegli užasnu smrt. Tamo gde sam odlazio vidikom su preovladavale ravnice i bogato zelenilo. Brda su bila niska i uopšte retka, uglavnom ispoljavajući tragove vulkanskih sila. Mogao bih napisati čitave knjige o životinjskim vrstama koje sam viđao. Domaćih životinja nije bilo jer je mehanizovana kultura Velike rase odavno raskrstila sa njima, hrana im je bila vegetarijanska ili sintetička. Nespretni reptili velike mase koprcali su se u močvarama punim pare, podrhtavali su u teškom vazduhu ili su ronili u morima i jezerima. Umišljao sam kako među njima prepoznajem niže, arhaične pretke mnogih vrsta - dinosaurusa, pterodaktila, ihtiosaurusa, labirintodonta, pleziosaurusa i drugih, poznatih zahvaljujući paleontologiji. Ptice i sisare nisam pronašao. Tlo i močvare bili su puni zmija, guštera i krokodila, a insekti su neumorno zujali među bujnom vegetacijom. Daleko na pučini mora, neviđena, nepoznata čudovišta odašiljala su ogromne stubove pene ka nebu punom isparenja. Jednom prilikom sam se spustio u okean u ogromnoj podmornici naoružanoj reflektorima gde sam video neke žive užase neverovatne veličine. Video sam i fantastične ostatke potopljenih gradova, kao i bogatstvo krinoidnog, brahiopodnog, koralnog i ribljeg sveta od koga je sve vrvelo. Vrlo malo sam saznao o fiziologiji, psihologiji, običajima i detaljnijoj istoriji Velike rase, većinu onoga što sam ovde napisao,
saznao sam proučavajući legende i slučajeve slične mom. Naravno, vremenom je istraživanje sustiglo, pa i prevazišlo snove u mnogim aspektima, tako da sam određene detalje znao i pre nego što bih ih odsanjao, snovi bi samo bili potvrda onoga što sam saznao. To me je tešilo, učvrstilo me je u mišljenju da je slično istraživanje koje sam sproveo dok je sekundarni identitet bio na vlasti, moglo biti osnova za pseudosećanja. Jasno je da sam sanjao o periodu od pre nešto manje od sto pedeset miliona godina, o razdoblju kada je paleozoik prelazio u mezozoik. Tela u kojima su živeli pripadnici Velike rase nisu odgovarala nijednoj postojećoj, niti naučno poznatoj liniji zemaljske evolucije, već su predstavljala čudnovat, veoma homogen i potpuno specijalizovan oblik života, koji je naginjao podjednako ka biljnom kao i prema životinjskom stanju. Ćelijske funkcije bile su takve da su praktično onemogućavale umor, u potpunosti uklanjajući potrebu za snom. Hrana im je bila isključivo kašasta, po mnogo čemu se razlikovala od hrane današnjih životinjskih vrsta, a uzimali su je kroz crvene cevčice koje su se nalazile na završetku jednog od dugih udova. Posedovali su svega dva čula koja i mi poznajemo - vid i sluh. Produžeci u obliku cvetova koji su se nalazili na sivim stabljikama na vrhu glave, služili su kao organi čula sluha. Međutim posedovali su mnoga druga čula, nama neshvatljiva, ali vanzemaljskim umovima koji su zaposedali tela, upotrebljiva. Tri oka su bila postavljena na taj način da pruže znatno šire polje vidljivosti nego što je naše. Krv im je bila poput veoma guste, tamnozelene žuči. Bili su bespolna bića, a razmnožavali su se pomoću semenja ili spora koje su nastajale na njihovoj osnovi u vidu grozdova, ali isključivo pod vodom. Veliki, plitki bazeni služili su za uzgajanje mladih kojih nije bilo mnogo, s obzirom da je prosečan životni vek njihovih tela bio između četiri i pet hiljada godina. Jedinke sa vidljivim nedostacima uklanjane su čim bi nedostatak bio primečen. U odsusutvu čula dodira i fizičkog bola, bolesti i bliženje smrti prepoznavali su samo po vizuelnim simptomima. Mrtvi su spaljivani uz počasnu ceremoniju. Kao što sam več pomenuo, povremeno bi neki sposoban um izbegao smrt tako što bi se projektovao kroz vreme, u budučnost; međutim, takvi slučajevi bili su retki. U takvim prilikama, prema umu prognanom iz budućnosti ponašali su se krajnje ljubazno do samog kraja, do trenutka kada bi se njegov prinudni stan raspao. Velika rasa je izgleda predstavljala jednu jedinstvenu, slobodno
isprepletanu naciju ili savez, u kom je većina važnih institucija bila zajednička, mada su postojale četiri jasno odvojene celine. Politički i ekonomski sistem svake od celina bila je neka vrsta fašističkog socijalizma, u kome je veći deo bogatstva ravnomerno podeljen, a vlast je poverena malom upravnom odboru koji je biran glasovima onih koji su bili sposobni da polože određene obrazovne i psihološke testove. Porodici nije pridavan veliki značaj, mada su osobe zajedničkog porekla održavale veze, a roditelji su uglavnom podizali svoje mlade. Sličnost sa ljudskim stavovima u institucijama postojala je na poljima vezanim za krajnje apstraktne elemente, ali i tamo gde preovladavaju osnovni nagoni zajednički za sav organski svet. Nekolicina preostalih sličnosti usvojeno je sa namerom, pošto je Velika rasa nakon istraživanja budućnosti kopirala ono što joj se svidi. Industrija je bila potpuno mehanizovana i zahtevala je vrlo malo vremena od građana, koji su tako dobijeno slobodno vreme popunjavali intelektualnim i umetničkim aktivnostima. Nauka je dosegla neverovatan nivo, dok je umetnost bila bitan deo života, mada je u vreme mojih snova već prošla svoj zenit. Tehnologija je bila podstaknuta neprestanom borbom za preživljavanje i održavanjem fizičke celosti velikih gradova ugroženih snažnim geološkim potresima tog doba. Začudo, kriminala skoro da i nije bilo, a sve eventualne probleme, rešavala je jako efikasna policija. Kazne su se kretale od lišavanja privilegija i zatvaranja, do smrti ili žestokog izazivanja emocija žalosti i tuge, ali sprovođene su tek nakon pažljivog proučavanja motiva zločinca. U poslednjih nekoliko milenijuma bilo je građanskih ratova, ali i ratova protiv reptilskih i oktopodskih vrsta, osvajača, ali i protiv krilatih Drevnih, zvezdastih glava koji su naseljavali Antarktik. Ratovi nisu bili česti, ali uvek su sa sobom nosili nesaglediva razaranja. Ogromna armija naoružana oružjem nalik kamerama, koje je proizvodilo jake električne šokove, bila je sve vreme aktivna, zbog retkih pomenutih slučajeva, ali sigurno i zbog straha u kom su živeli, straha od mračnih kula bez prozora i velikih, zapečaćenih podnih vrata na najnižim podzemnim nivoima. Uzrok tog straha nalazio se u nikada izgovorenim pretpostavkama, ili eventualno jedva čujnim šapatima. U knjigama koje su se nalazile u arhivi nije bilo spomena kakvog određenog objašnjenja. Bila je to jedina tabu tema Velike rase, a rekao bih da je imala veze sa nekim davnim borbama, ali i sa opasnostima koje će doći jednoga dana i koje
će primorati rasu da pošalje svoje najbolje umove u budućnost. Koliko su snovi i legende bili nepotpuni i davali samo jedan deo slike, ova tema je bila još više umotana u veo tajne. Nejasne, stare legende potpuno su izbegavale temu, ili su iz nekog razloga sve aluzije bile uklonjene. U mojim snovima i snovima drugih ljudi, bilo je neobično malo pomena ove teme. Pripadnici Velike rase nikada nisu namerno pominjali tu stvar, a ono malo podataka što se moglo dobiti, dolazilo je od pronicljivijih zarobljeničkih umova. Prema tim delićima informacija osnova za strah je bila jedna užasna, starija, polu-polipoidna rasa vanzemaljskih bića koja su došla iz jednog neizmerno dalekog univerzuma i koja su vladala Zemljom i još sa tri planete Sunčevog sistema nekih šesto miliona godina ranije. Ta su stvorenja bila samo delimično materijalna - prema našem shvatanju materije - a njihova svest i način shvatanja potpuno su se razlikovali od onih karakterističnih za zemaljske organizme. Na primer, nisu posedovali čulo vida, njihov mentalni svet sastojao se od nevizuelnog obrasca utisaka. Bili su ipak dovoljno materijalni da bi se služili materijom, kada su se nalazili u područjima kosmosa u kojima je materija postojala. A bilo im je potrebno i da se skuće, mada ne onako kako mi to shvatamo. Mada su čulima mogli da prolaze kroz materijalne prepreke, telom nisu. Određeni oblik električne energije mogao je da ih uništi. Iako nisu imali krila, niti bilo koji drugi vidljiv način uzdizanja, posedovali su sposobnost letenja. Umovi su im bili tako sazdani da pripadnici Velike rase nisu bili u stanju da izvrše zamenu tela sa njima. Kada su došli na Zemlju sagradili su moćne bazaltne gradove kula bez prozora, hraneći se pritom stvorenjima koja su tu našli. Tako su ih zatekli i umovi Velike rase došavši preko velike praznine sa senovitog sveta iz druge galaksije, poznatog sa uznemirujuće, sporne Eltdaunske grnčarije kao Jit. Pomoću oružja koja su napravili, došljaci su lako nadvladali predatorsku rasu, oteravši je u duboke jame koje je još ranije počela da naseljava. Zapečatili su potom ulaze u jame i prepustili predatore njihovoj sudbini, a sami su naselili većinu velikih gradova, čuvajući pritom neke od važnijih građevina, pre iz nekog sujeverja nego iz praktičnih, naučnih ili istorijskih razloga. Međutim, kako su eoni prolazili, pojavili su se zli znaci jačanja i množenja Drevnih stvorova. Došlo je do nekoliko sporadičnih, posebno okrutnih provala u malim, udaljenim gradovima Velike rase, kao i u napuštenim, starim gradovima koje Velika rasa nije naselila, pa samim
tim ni putevi ka središtu zemlje nisu valjano zatvoreni niti čuvani. Nakon ovih događaja sprovedene su veće mere predostrožnosti, tako da su mnogi prolazi zatvoreni zauvek - ali nekolicina je zatvorena samo podnim vratima kako bi se mogla strateški upotrebiti u slučaju da Drevni stvorovi izbiju na površinu na nekom neočekivanom mestu. Provale starih stvorenja morale su biti neopisivo potresne, pošto su uspele da ostave trajan trag na psihologiju Velike rase. Užas je bio toliki da su svi tragovi spoljnog izgleda tih stvorenja bili izbrisani. Nijednog trenutka nisam uspeo da dođem do nagoveštaja njihovog izgleda. Pretpostavke do kojih sam došao govorile su o savitljivim telima, privremenoj nevidljivosti i sposobnosti kontrolisanja jakih vetrova u vojne svrhe. Za njih su se vezivali i neobični zvuci nalik zvižducima, kao i ogromni otisci stopala sastavljeni od pet okruglih tragova nožnih prstiju. Bilo je prilično očigledno da će konačni uspešan proboj starih bića dovesti do propasti koje se Velika rasa tako očajnički plašila - propasti koja će jednoga dana poslati milione umova preko provalije vremena u strana tela u bezbednoj budućnosti. Upravo je projektovanje umova kroz vreme omogućilo da se predskaže nadolazeći užas, a Velika rasa je odlučila da svi koji to mogu, izbegnu taj trenutak. Iz kasnije istorije planete saznali su da će nalet drevnog neprijatelja biti pre stvar osvete, nego želje da se ponovo naseli spoljni svet - istraživanja su otkrila da nijedna potonja rasa neće imati problema sa čudovišnim bićima. Možda su ova bića počela više da cene unutrašnjost Zemlje od promenjive, olujama razarane površine. Svetlost im ionako nije bila od značaja. Možda su i slabila kako je vreme prolazilo. U svakom slučaju, znalo se da ih više neće biti u vremenu posle ljudi, vremenu tvrdokrilaca čija će tela zaposesti umovi u bekstvu. U međuvremenu, Velika rasa je bila na oprezu, sa moćnim oružjem na gotovs, uprkos činjenici da neprijatelj nije pominjan ni u razgovoru, niti su postojali pisani podaci. A senka straha širila se oko zapečaćenih podnih vrata i mračnih, starih kula bez prozora. V To je bio svet iz koga su mi snovi donosili blede, raštrkane odjeke.