Dejvid Morel Lesinar

Dejvid Morel

LEŠINAR

Preveo s engleskog Dragan Stijelja-Jovanović

Naslov originala:
David Morell The Scavenger

PRVI NIVO
GROBNICA CIVILIZACIJE

1.

VIŠE JE NIJE ZVAO imenom svoje preminule supruge, iako je sličnost bila toliko

velika da je bolelo. S vremena na vreme, kad bi se probudio i zatekao je kako sedi
pored njegovog bolničkog kreveta, pomislio bi da halucinira.

„Kako se ja zovem?“, upitala ga je.
„Amanda“, pažljivo bi odgovorio.
„Izvrsno“, rekao je doktor. Ovaj pažljivi čovek nikad nije pomenuo šta mu je
specijalnost, ali Belindžer je pretpostavljao da je psihijatar. „Mislim da ste spremni
da vas otpustimo.“

2.

TAKSI JE ZAŠAO U SLOUP PARK, deo Bruklina. Trudeći se da ne zuri u Amandinu

dugu plavu kosu i nežne plave oči, koje su ga neodoljivo podsećale na Dijanu,
Belindžer je pokušao da gleda kroz prozor. Video je ogroman kameni luk sa statuom
na vrhu: ženu s krilima u lepršavoj odori.

„Grand Armi Plaza“, objasnila je Amanda. „Pošto voliš istoriju, sigurno će ti
biti interesantno da čuješ da je luk podignut u znak sećanja na kraj Građanskog rata.“

Čak ga je i njen glas podsećao na Amandin.
„A ono drveće tamo - to je Prospekt park“, nastavila je ona.
Skrenuvši u jednu usku ulicu, taksi se zaustavio negde na sredini ispred niza
četvorospratnica s fasadom od braon kamena. Dok je Amanda plaćala taksisti,
Belindžer je pokušao da izađe. Osetio je kako ga probija hladan oktobarski vetar.
Noge su mu podrhtavale, osetio je pulsiranje u grudima kao i ogrebotine na rukama.
„Moj stan je na trećem spratu.“ Pokazala je rukom Amanda. „Onaj s kamenom
ogradom na terasi.“
„Mislio sam da radiš u knjižari na Menhetnu. Ovo je deo grada za one bolje
situirane. Kako možeš sebi da priuštiš...“ Ubrzo se setio odgovora. „Otac ti pomaže.“
„Nikad nije prestao da se nada, nikad nije prestao da plaća kiriju, sve ovo
vreme od kad sam nestala.“
I dok se Belindžer penjao uz osam stepenika, koji su se činili kao osamdeset,
kolena su počela da mu klecaju. Iako su drvena vrata bila sveže ofarbana u braon
boju, ostavljala su utisak starosti. Amada je gurnula ključ u bravu.
„Sačekaj“, rekao je Belindžer.
„Ostao si bez daha?“
U stvari, jeste, ali to nije bio razlog što ju je zaustavio. „Jesi li sigurna da je

ovo dobra ideja?“
„Imaš li gde drugde da odeš, nekoga da se brine o tebi?“
U oba slučaja odgovor je bio „ne". Prethodnih godinu dana, dok je Belindžer

tragao za svojom nestalom suprugom, odsedao je u jeftinim motelima i mogao je sebi
da priušti samo jedan obrok dnevno, uglavnom sendviče iz restorana brze hrane.
Njegova ušteđevina bila je potpuno potrošena. Bio je bez igde ikoga i ičega.

„Jedva me poznaješ“, rekao joj je.
„Rizikovao si svoj život za mene“, odgovorila je Amanda. „Bila bih mrtva da
nije bilo tebe. Šta drugo treba da znam?“
Nijedno od njih dvoje nije dodalo da je u to vreme Belindžer verovao kako je
žena koju je spasao njegova supruga.
„Probaćemo na nekoliko dana.“ Amanda je otključala vrata.

3.

STAN JE IMAO JEDNU SPAVAĆU SOBU, dnevni boravak i kuhinju. Plafon je bio

visok, s ukrasnim gipsanim radovima na ivicama. Pod je bio od drveta. Iako je sve
izgledalo svetio i u dobrom stanju, Belindžer je ponovo imao osećaj starosti.

„Dok smo ležali u bolnici, moj otac je napunio frižider i ostavu“, rekla je
Amanda. „Hoćeš nešto da pojedeš?“

Belindžer se zavalio u kožnu sofu. Umor ga je svladao pre nego što je stigao da
odgovori.

Kada se probudio, napolju je bio mrak. Bio je pokriven ćebetom. Amanda mu je
pomogla da ode do kupatila i da se vrati do sofe.

„Podgrejaću supu“, rekla mu je.
Posle ga je previla i presvukla.
„Dok si spavao, izašla sam i kupila ti pidžamu. Pomogla mu je da obuče gornji
deo, mršteći se na njegove rane.

4.

RUŽAN SAN GA JE PROBUDIO, pucnji i vrisak. Uplašenim očima, video je

Amandu kako žurno dolazi iz spavaće sobe. „Ovde sam“, pokušala je da ga smiri. Pri
bledoj svetlosti lampe iz ugla još više je ličila na Dijanu, što ga je nateralo da pomisli
nemoguće, kako se možda Dijanin duh sjedino s Amandinim. Držala ga je za ruku dok
srce nije prestalo da mu lupa. „Ovde sam“, ponovila je. Ponovo je utonuo u nemiran

san.
Vrisak iz spavaće sobe prenuo ga je iz sna. Trgavši se od bola, nekako je skupio

snagu da ustane sa sofe i dovuče se do vrata gde je video Amandu kako se trese ispod
pokrivača dok se i sama borila sa svojim košmarima. Pomilovao ju je po kosi
govoreći joj da je sigurna od mraka i nasilja i straha, sigurna od hotela Paragon.
Klang. Negde u dubini njegovog zastrašujućeg sećanja parče metalne ploče udarilo je
u zid napuštene zgrade, klang, tužni, ritmički zvuk zla.

Zaspao je pored nje, držali su u zagrljaju jedno drugo. Sledeće noći bilo je isto.
I sledeće. Svetio nisu gasili. Vrata od spavaće sobe držali su stalno otvorena. U
zatvorenim prostorijama odmah bi počeli da se znoje. Dve nedelje kasnije postali su
ljubavnici.

5.

POLAZILO MU JE ZA RUKOM da izdrži sve duže šetnje. Jednog sivog

decembarskog popodneva, dok se vraćao iz pravca snegom prekrivene Grand Armi
Plaze, dva muškarca su izašla iz automobila parkiranog ispred zgrade. Nosili su crne
kapute. Imali su upala lica, dok im se dah od hladnoće pretvarao u beličastu paru.

„Frenk Belindžer?“, upitao je onaj viši.
„Ko pita?“
Izvukli su legitimacije: MINISTARSTVO FINANSIJA SJEDINJENIH
AMERIČKIH DRŽAVA.
„Potpišite ovde.“ Kada su stigli do stana, onaj deblji agent dao je Belindžeru
olovku i papir.
„Bilo bi lepo kada bih prvo mogao da pročitam.“
„Piše da se odričete svih navoda u izjavi koju ste dali policiji u Ejzburi parku.“
„Dvostruki orao“, rekao je onaj viši agent.
Belindžeru je sve bilo jasno. Mrzeo ih je još više.
„Aktom o zlatnim rezervama iz 1933. stavlja se van zakona korišćenje zlatnika
kao platežnog sredstva“, rekao je deblji agent. „Građanima je dozvoljeno da ih
poseduju kao deo kelekcije, ali ne možete biti vlasnik nečega ako ste ga ukrali.“
„Nisam ukrao.“ Belindžer je osetio kako mu vrelina udara u lice. „Prvi vlasnik
je umro 1939. Zlatnici su bili skriveni u hotelu Paragon. Sve te godine, niko nije bio
vlasnik tog zlatnika dok ga ja nisam stavio u svoj džep.“
„Jedini zlatnik koji je preživeo požar. Da li ste ga malo bolje pogledali?“
Belindžer se trudio da snizi ton svog glasa. „Bio sam malo zauzet, pokušavajući
da preživim.“
„Potiče iz 1933. Pre nego što je vlada proglasila zabranu korišćenja zlata kao

platežnog sredstva, kovnica je proizvela dvostruke orlove za tu godinu. Sve zlatnike je
trebalo uništiti.“ Viši agent je na trenutak zastao. „Ali neki su ukradeni.“

„Uključujući i onaj koji ste vi stavili u svoj džep“, dodao je onaj drugi agent.
„Što znači da je to vlasništvo vlade SAD. Toliko su retki da, poslednji put kada smo
našli jedan, on je dat na aukciju u Sotebiju.“

Prvi agent je dodao: „I izlicitiran na skoro osam miliona dolara.“
Suma je bila tako velika da je Belindžer ostao bez reči.
„Zbog pravnih tehnikalija deo novca smo dali osobi koja ga je našla“, nastavio
je agent. „Spremni smo da i vama ponudimo sličan dogovor. Nazvaćemo to nagradom
za nalazača. Nešto prilično veliko što će privući dovoljno publiciteta i navesti druge
kolekcionare da predaju novčiće koje su stekli na sličan, nelegalan, način, bez
postavljanja ikakvih pitanja.“
Belindžer je pokušao da zvuči normalno. „O kolikom iznosu mi to pričamo?“
„Ako pretpostavimo da će zlantik biti prodat po ceni kao onaj prethodni? Vama
ostaju dva miliona dolara.“
Belindžer je morao da se podsteti da udahne.

6.

PREDIVNA SUBOTA U MAJU. Oznojani posle dugog trčanja oko Prospekt parka,

Belindžer i Amanda su otključali ulazna vrata zgrade i prelistavali poštu koju je
poštar ubacio kroz otvor na vratima.

„Nešto interesantno?“, upitala je Amanda dok su se penjali uz stepenice.
„Još finansijskih savetnika koji bi da mi kažu šta da radim s novcem koji smo
dobili od zlatnika. Molbe za dobrotvorne priloge. Računi.“
„Sad ih bar možemo platiti.“
„Čudno“, rekao je Belindžer.
„Šta je bilo?“
„Pogledaj.“
Belindžer joj je dao jednu kovertu ispred njihovog stana. Činila se starom i
krhkom pod prstima, što je zbunilo Amandu. Pomirisala ju je.
„Oseća se na plesan.“
„I treba. Pogledaj marku.“
„Dva centa? Nemoguće.“
„A sad pogledaj pečat.“
Bio je izbledeo od starosti, ali ipak je bio čitljiv.
„Trideset prvi decembar?“
„Nastavi da čitaš.“

„Hiljadu osamsto devedeset devete? Šta...“ Amanda je klimala glavom. „Je li
ovo neka šala?“

„Možda je reklamni trik“, rekao je Belindžer.
Kada su ušli u stan, Amanda je otvorila kovertu i izvadila papir iz nje.
„Čini se da je krhak kao i koverta. Oseća se isto na plesan.“
Poruka je bila rukom napisana debelim linijama. Isto kao i pečat, mastilo je bilo
bledo od starosti.

G. Frenku Belindžeru
Poštovani gospodine,
Oprostite što vas ometamo. Znajući za vašu opsednutost istorijom, bio sam
slobodan da iskoristim stari pečat kako bih vam privukao pažnju. Pozivam vas i gđu
Evert da se pridružite meni i grupi gostiju prve subote u junu u jedan posle podne u
Istorijskom klubu Menhetn (adresa u prilogu). Posle osveženja, održaću predavanje o
porukama za budućnost, koje otvaramo u sadašnjosti da bismo razumeii prošlost.
Ovde pre svega mislim na one buduće-prošle artefakte poznatije kao vremenske
kapsule.
Vaš,
Adrijan Merdok

„Vremenske kapsule?“ Amanda je bila zbunjena. „Kog đavola...?“
„Prva subota u junu?“ Belindžer je bacio pogled na kalendar u kuhinji. „To je
sledeće nedelje. Istorijski klub Menhetn?“
„U pravu si. To mora da je neki reklamni trik.“ Amanda se malo bolje zagledala
u papir. „Čini se da je stvarno star. I trebalo bi, imajući u vidu da je iz istorijskog
kluba. Verovatno traže nove članove. Ali, kako su došli do naših imena i adrese?“
„Prošle jeseni, kada se sve desilo, u novinama je pisalo da živiš u Sloup
parku“, rekao je Belindžer.
„U klubu su čekali prilično dugo da bi nam se obratili.“ Belindžer je razmislio o
tome. „Kada je zlatnik dat na aukciju prošlog meseca, bilo je još više publiciteta.
Mediji su iskopali šta se dogodilo u hotelu Paragon. Pomenuli su moju opčinjenost
istorijom. Možda ovaj tip misli da će me ubediti da klubu dam donaciju.“
„Naravno. Isto kao i oni finansijski savetnici koji su računali na proviziju od
tebe“, dodala je Amanda.
„Vremenske kapsule.“ Belindžerov glas zvučao je setno.
„Zvučiš kao da si stvarno u iskušenju da odeš tamo.“
„Kada sam bio mali...“ Zastao je na trenutak a sećanja su ga vratila u prošlost.
„Moj otac je predavao istoriju u jednoj srednjoj školi u Bufalu. U njegovoj školi,
rušili su jednu staru zgradu da bi napravili prostor za novu. Kružile su glasine o

vremenskoj kapsuli - da su pre mnogo godina maturanati stavili jednu u temelje zgrade
kada je bila još nova. Kada bi radnici koji su radili na rušenju završili posao za taj
dan, ja i još nekoliko klinaca tragali smo za kapsulom po ruševinama. Naravno, nismo
imali pojama kako bi nešto tako izgledalo. Trebalo mi je nedelju dana, ali najzad sam
ugledao veliki kameni blok u jednom razrušenom uglu zgrade. Na njemu je bila ploča
na kojoj je pisalo: GENERACIJA 1942. DA SE NIKAD NE ZABORAVI. NA PRAGU
NAŠE BUDUĆNOSTI. Šta se u stvari desilo jeste da je tokom godina prašina prekrila
ploču. Zarasla je u žbunje. Ljudi su zaboravili.“

Amanda mu je mahnula da nastavi.
„Na bloku se nalazila rupa, objasnio je Belindžer. „Unutra sam video metalnu
kutiju. Kada sam otrčao kući i rekao ocu, prvo je bio ljut na mene što sam se igrao
među ruševinama gde sam se mogao povrediti. Ali kad sam mu rekao šta sam našao,
morao sam da ga odvedem tamo. Sutradan ujutru zamolio je radnike da otvore blok.
„Za ime boga, nemojte oštetiti ono što je unutra“, sećam se da im je rekao. Radnici su
bili fascinirani koliko i mi sami. U stvari, mnogi nastavnici i učenici čuli su šta se
dešava, pa su i oni došli. Jedan radnik je uzeo čeličnu polugu i najzad izvadio metalnu
kutiju otprilike veličine telefonskog imenika. Bila je sva zarđala da se nije mogla
otvoriti. Učenici su molili radnike da je otvore, ali moj otac je predložio da od toga
napravimo ceremoniju i iskoristimo za skupljanje dobrovoljnih priloga. Ljudi bi
kupili karte da vide otvaranje vremenske kapsule. Prikupljeni novac bi se iskoristio za
kupovinu knjiga za biblioteku. ‘Izvrsna ideja’ svi su se složili. I tako je direktor škole
pozvao novine, radio i TV stanice da najave ovaj događaj, a veliko otvaranje
zakazano je u nedelju poslepodne u školskom amfiteatru. TV kamere su bile prisutne.
Hiljadu ljudi je platilo po dolar da prisustvuje događaju.“
„Šta je bilo unutra?“, upitala je Amanda.
„Niko nikada nija saznao.“
„Šta?“ Amanda je bila iznenađena.
„Vremenska kapsula bila je zaključana u ormaru u kancelariji direktora škole.
Noć uoči velikog otvaranja, neko je provalio u kancelariju, razvalio bravu na ormaru,
i ukrao kutiju. Možeš zamisliti koliko su svi bili razočarani. Uvek se pitam šta su ti
učenici iz 1942. smatrali važnim da se sačuva za budućnost.“

7.

ZGRADA SE NALAZILA jedan blok južno od Gramersi parka, u 19. istočnoj ulici,

u delu koji je bio pod zaštitom kao istorijski spomenik. Subotnji saobraćaj bio je tih.
Oblačno nebo ohladilo je vazduh dovoljno za lagane jakne. Belindžer i Amanda
stajali su ispred zgrade od fasadne cigle i posmatrali izbledelu bronzanu ploču na

kojoj je pisalo 1854. Na drugoj ploči iznad ulaza pisalo je ISTORIJSKI KLUB
MENHETN.

Popeli su se uz stepenice i ušli u senovito predvorje koje kao da se nije
promenilo tokom vek i po postojanja. Na slikarskom stalku nalazio se plakat s likom
otmenog, sedokosog muškarca, s isto tako sedim brkovima. Bio je mršav, s borama u
uglovima očiju. Nosio je odelo konzervativnog kroja i u ruci držao metalni cilindar.

ISTORIJSKI KLUB MENHETN
ŽELI DA POZDRAVI

ADRIJANA MERDOKA
POROFESORA ISTORIJE
UNIVERZITETA OGLTORP U ATLANTI

„SVET I VREME:
PSIHOLOGIJA VREMENSKIH KAPSULA“

2. JUN, 13.00

Belindžer je čuo glasove iz predvorja.
Iz sobe sa desne strane izašla je žena u četrdesetim godinama, strogog izgleda,
odevena u ravnu crnu haljinu. Kada je spazila Belindžera i Amandu, nasmešila se.
„Drago mi je što ste došli.“
„Pa, pozivnica je bila tako pamento pripremljena da nismo mogli da odolimo“,
odgovorio je Belindžer.
Žena se zacrvenela. Sve primetnije rumenilo njenih obraza bilo je još više
naglašeno usled nedostatka šminke na njoj. Njena smeđa kosa bila je zategnuta u
punđu. „Plašim se da je to bila moja ideja. Naša predavanja nisu uvek baš najbolje
posećena, pa sam pomislila da bi malo uzbuđenja bilo dobrodošlo. Nisam mogla ni da
pretpostavim koliko je truda potrebno da se dostave pozivnice. Usput, ja sam Karen
Bejli.“ Pružila je ruku.
„Frenk Belindžer.“
„Amanda Evert“
„Pa naravno. Vi ste par koji je imao onaj zlatnik. U novinskom članaku o aukciji
pomenuto je i vaše zanimanje za istoriju. Mislila sam da bi ovo predavanje bilo
idealno za vas.“
„Niste kojim slučajem organizovali dobrovoljno prikuplanje priloga?“, upitala
je Amanda.
„Pa...“ Karen se ponovo osećala neprijatno. „Donacije su uvek dobrodošle, ali
ovde nemate nikakvih obaveza.“
Belindžer je ignorisao Amandin dobro poznat pogled. „Ali biće nam drago ako
možemo da pomognemo“, rekao je.

„Na pozivnici se pominjalo i osveženje. Čime mogu da vas ponudim? Čaj?
Kafa? Sok?“

„Kafa“, odgovorio je Belindžer.
„Isto“, rekla je Amanda.
Pošli su za Karen niz hodnik u kome su bile okačene izbledele fotografije
Gramersi parka s natipisima na kojima je stajalo da su fotografije načinjene tokom
1890. Na slikama su se mogle videti kočije s konjskom zapregom, muškarci koji su
nosili šešire, odela, kravate, prsluke, i žene u haljinama koje su se spuštale do
njihovih zakopčanih cipela.
Stari tepisi upijali su zvuk Belindžerovih koraka. Vazduh je i dalje imao
plesnjiv miris prošlosti. Skrenuvši desno, Karen ih je povela u dugačku prostoriju u
kojoj su bili poredani redovi stolica na rasklapanje. Izbledele fotografije ukrašavale
su i ove zidove.
Belindžer je bacio pogled na ekran. Na stolu se nalazio laptop povezn za
projektor. Pažnju mu je privukla mala grupa ljudi koja je pila piće iz plastičnih čaša i
jela sendviče.
Karen ga je prekinula:
„Dozvolite mi da vas upoznam s profesorom Merdokom.“
Povela ih je ka sedokosom muškarcu, sedih brkova, koji je držao parče
sendviča u ruci i pričao s muškarcem i ženom u tridesetim godinama. Izgledao je
mršavije nego na fotografiji. Iako je on bio u odelu, par s kojim je razgovarao nosio je
farmerke, isto kao i Amanda i Belindžer.
„... izraz nije korišćen sve do 1939. Pre toga su ih zvali kutijama, sefovima ili
čak kovčezima. A tu je naravno onda i poznati...“ Muškarac je zastao i klimnuo
glavom Amandi i Belindžeru.
„Profesore, dozvolite mi da vas upoznam sa...“ Karen se ponovo zacrvenela.
Bilo je očigledno da je zaboravila njihova imena.
„Frenk Belindžer.“
„Amanda Evert.“
Rukovali su se.
„Upravo sam pričao o Grobnici civilizacija“, rekao je profesor.
„O čemu?“ Belindžer nije bio siguran da li je dobro čuo.
„Tako se zove verovatno najpoznatija vremenska kapsula. Naravno, malo sam
pristrastan jer se nalazi na Univerzitetu Ogltorp gde predajem.“
„Da li ste rekli Grobnica civilizacija?“, upitao je Belindžer.
„Zaimljivo ime, zar ne? Grobnica je upravo razlog zašto je Međunarodno
udruženje vremenskih kapsula u Ogltorpu.“
„Postoji udruženje vremenskih kapsula?“ Amanda je bila zbunjena.
Još ljudi je ušlo u salu.

„Izvinite me“, rekao je profesor. „Moram se postarati da sve bude spremno za
moje predavanje.“

I dok je on odlazio ka bini, Karen Bejli donela je njihovu kafu.
„Mleko i šećer su na stolu. Sendviči su pripremljeni po porudžbini. Morate ih
probati.“ Otišla je do prednjeg dela sale i navukla zavese na prozore.
Belindžer je pažljivo gledao u sendvič. Kora je bila odsečena. Uzeo je jedan i
zagrizao. „Obično ne volim salatu od tunjevine, ali ovo nije loše.“
„To je zelena salata“, rekla je Amanda.
„Zelena salata?“
„Hrskava je. Majonez deluje kao da je domaći. Hleb je još vruć.“ Amanda je
zagrizla još jednom.
I Belindžer je uradio isto.
„Nadam se da će pričati o toj Grobnici civilizacija.“

8.

PROFESOR JE STAJAO U SENCI za katedrom i pritiskao po tastaturi laptopa. Na

platnu se pojavila slika dugačke sjajne metalne cevi koja je Belindžera podsećala na
torpedo. Pored nje je stajala grupa muškaraca ozbiljnih lica, odevena u belo.

„Iako ova praksa datira još iz antičkih vremena, ovo je prvi predmet koji je
nazvan vremenskom kapsulom“, rekao je profesor Merdok. „Napravljena je za
Svetsku izložbu u Njujorku 1939. Sponzor je bio Vestinghaus, kompanija koja je
proizvodila kućne aparate poznate po kvalitetu. Pošto je bilo predviđeno da se
vremenska kapsula otvori za pet hiljada godina, poruka je trebalo da bude da su
Vestinghausovi proizvodi predviđeni da traju. Zašto pet hiljada godina? Zato što se
smatra da pisana istorija traje pet hiljada godina. Prema tome, Svetska izložba je bila
na pola puta između prošlosti i budućnosti. Konstruktori kapsule su izjavili: „Želimo
da verujemo da će ljudi rešiti probleme u svetu, da će ljudski rod prevazići svoja
ograničenja, da će budućnost biti svetla.“ Naravno, strahote Drugog svetskog rata
ubrzo su ih naterale da promene mišljenje.“

Kada je profesor dodirno kompjuter, pojavila se druga slika. Na njoj je bila
zgrada futurističkog izgleda, koja je verovatno bila deo Svetske izložbe 1939. U
pozadini je bio natpis ‘SVET SUTRAŠNJICE’. Pred ulazom su stajali ljudi u redu.
Belindžer je primetio da, iako bi poseta sajmu treblo da bude kao odmor, većina ljudi
je nosila odela, kravate i šešire.

„Kapsula je bila napravljenja od izuzetno jake legure aluminijuma otporne na
vlagu“, rekao je profesor. „Pošto je napunjena, spuštena je niz okno za vreme jesenje
ravnodnevice u skoro religioznoj atmosferi, s kineskim gongom. Na otvoru je bio

poklopac na kome se nalazio periskop koji je omogućavao posetiocima da vide
vremensku kapsulu zakopanu pedeset metara ispod njih. Kada se sajam završio, okno
je napunjeno i zapečaćeno, a potom pokriveno betonskim markerom. „Neka vremenska
kapsula počiva u miru“, rekao je predsednik Vestinghausa. Pošto je više kapsula
izgubljeno nego što je nađeno, Vestinghaus je pripremio Zapisnik o vremenskoj
kapsuli. Odštampano je na hiljade primeraka na posebnom papiru mastilom koje ne
bledi, i razaslato bibliotekama i manastirima širom sveta, čak i na Tibet. Od mnogih
informacija u knjizi se nalazila geografska dužina i širina lokacije kapsule, mudar
potez jer se betonski marker u Flešing Medouzu, gde se održala izložba, smanjio
tokom vremena.“

Pojavila se još jedna slika na kojoj se nalazio niz različitih predmeta.
„A šta se nalazilo u kapsuli?“, upitao je profesor Merdok. „Koji su to bili tako
vredni predmeti za koje su inženjeri verovali da će predstaviti društvu za pet hiljada
godina u budućnosti šta je to bilo važno 1939? Budilnik. Otvarač za konzerve. Turpija
za nokte. Četkica za zube. Miki Maus kačket.“
Neko u publici se nasmejao.
„Bilo je i drugih predmeta, ali ovi primerci ilustruju koliko je teško odrediti šta
je vredno u jednom društvu. Da li će u budućnosti postojati otvarači za konzerve?
Budilnici ili turpije za nokte? Možda stvari koje uzimamo zdravo za gotovo jesu nešto
što svet u budućnosti neće nikako razumeti. U stilu s naslovom knjige koja je stavljena
u kapsulu, sve kulture na kraju prolete s vihorom. Svetska izložba 1939. bila je
počastvovana što može pričati budućnosti kakav je svet bio u tom trenutku istorije.
Ali, postoji izvesna doza oduševljenja posvećenošću s kojom je kapsula pripremljena,
kao da su se konstruktori plašili da će biti zaboravljeni.“
Usledio je novi slajd i nešto što je ličilo na neobičan zamak.
„Ovo je Univerzitet Ogltorp u Atlanti gde predajem“, rekao je profesor Merdok.
„Ideja o Vestinghausovoj kapsuli potekla je odavde 1936. Tadašnji predsednik
Ogltorpa, Tornvel Džekobs, isušio je pokriveni bazen i napunio ga hiljadama
predmeta, uključujući mikrofilmovane enciklopedije pored svakodnevnih predmeta
kao što su četka za vece solju, karmin, cediljka za grejpfrut, lopatica za ubijanje
komaraca, drvene igračke, i ampula badvajzer piva. Projekat je bio tako ambiciozan
da ga Džekobs nije završio do 1940, godinu dana nakon Svetske izložbe. Na kraju,
Vestingahusu je pripisano kreiranje prve vremenske kapsule, iako je ideja
pozajmljena. Džekobs je upotrebio metaforu sahrane i svoj projekat nazvao Grobnica
civilizacija.“
Belindžer je čuo glasove iza sebe. U tami je video muškarca i ženu koji su
odlazili. Na izlazu su šapnuli nešto Karen Bejli. Muškarac je pokazao na svoj sat.
Karen je klimnula glavom u znak razumevanja.
Svetlost nove slike naterala je Belindžera da pogleda napred. Video je

nacističke vojnike smrznute u strojevom koraku. Slika je bila deo niza na kome su bile
ruševine bombardovanih zgrada, tenkovi s kukastim krstovima, gomile mrtvih tela u
logorima smrti, i pečurka od eksplozije atomske bombe.

„Kad je Džekobs pokrenuo ideju o Grobnici civilizacija, moguće je da su ga
strahote Velike depresije učinile skeptičnim u pogledu budućnosti civilizacije. Možda
njegov cilj nije bio da se hvali budućnosti, kao kapsula Vestinghausa, već da sačuva
nešto što se bojao da će izgubiti. Sigurno da je do 1940, kada je Grobnica zapečaćena,
pesimizam prevladao dok je nemačka armija harala Evropom. U dokumentu koji je
Džekobs ostavio u Grobnici napisno je: „Svet se posvetio uništenju naše civilizacije
zauvek, a u ovoj grobnici mi je ostavljamo vama.“

Belindžer je ponovo čuo neko komešanje iza sebe. Okrenuvši se još jednom,
primetio je još jedan par koji napušta zatamljenu sobu. Namrštio se.

„Grobnica je preživela, ali većina nije te sreće“, nastavio je profesor Merdok.
„Nisu otporne na vodu, ili u njihovom sadržaju ima organskih materija koje istrunu.
Štaviše, ljudske greške prevaziđu i najbolje namere.

U jednom ambicioznom gradu u Kalifomiji ostavljeno je ukupno sedamnaest
vremenskih kapsula i sve do jedne su izgubljene. U jednoj srednjoj školi u Virdžiniji
šest maturanata napravilo je vremensku kapsulu i zakopalo je negede u dvorištu
univerziteta. To je bilo 1965. Škola se sada ruši, i tih šest bivših učenika uopšte ne
mogu da se sete šta su stavili u kapsulu i gde su je zakopali. Kao da im se ništa od
toga nikad nije ni desilo. Cele zajednice se danas angažuju u nečemu što bi se moglo
opisati kao potraga za izgubljenim blagom.“

Beilindžeru je već bilo neprijatno kad je još dvoje ljudi napustilo salu. Šta se
ovde dešava?, zapitao se.

„Od hiljada izgubljenih vremenskih kapsula“, rekao je profesor Merdok, „njih
pet se smatra najtraženijim. Prva je kapsula iz konvoja dvestote godišnjice.“

Profesorov glas kao da je postao tiši. Belindžer se nagnuo da bi bolje čuo.
„Na Dan nezavisnosti 1976...“
Senke kao da su postale tamnije.
u Veli Fordž, u Pensilvaniji, u konvoju vozila, tako nazvanom povodom dvestote
godišnjice SAD, odvezena je kapsula u kojoj se nalazilo dvadeset dva miliona
potpisa. Bilo je predviđeno da predsednik Džerald Ford vodi ceremoniju
komemoracije povodom rata za nezavisnost.“ Profesorov glas postao je još tiši.
„Ali pre same ceremonije, neko je ukrao kapsulu iz napuštenog kombija.“
Belindžeru su kapci bili teški.
„Druga najtraženija vremenska kapsula nalazi se u Tehnološkom institutu u
Masačusetsu. Inženjeri iz Tehnološkog instituta u Masačusetsu zapečatili su 1939.
godine u kapsulu razne predmete i stavili je pod veliki ciklotron koji su gradili.
Ciklotron je bio...“

9.

KLANG.

Belindžer je polako dolazio svesti.
Oštar i postojan zvuk kao da je poticao od napuklog zvona.
Klang.
Poklapao se sa bolnim pulsiranjem u njegovoj glavi.
Klang.
Uspeo je da otvori oči, ali mrak je i dalje bio oko njega. Zadrhtao je na hladnom
vetru. Čuo je talase. Vetar je nosio tragove nagorelog drveta i pepela.
Odjednom se pojavila svetlost. Stenjući, podigao je ruku da bi zaklonio oči.
Nadlaktica ga je bolela.
„Hej, drugar, ovde ne bi trebalo da budeš“, rekao je hrapavi glas. „Ustaj.“
Jedino što je Belindžer mogao jeste da stenje.
„Čuješ li me. Diži se.“
„Gde...“ Belindžeru je grlo bilo suvo. Jedva je mogao da izusti reč.
„Neću ti ponovo govoriti. Pokret.“
„Gde sam?“ Belindžer je žmirkao ka svetlosti. Ubrzo je shvatio da leži na
pesku.
„Za ime boga, toliko si se upropastio da ne znaš ni gde si?“, upitao je drugi
hrapavi glas. „U Ejzburi parku, druže. Na istom mestu gde si se i onesvestio.“
Klang.
Belindžer je pokušao da ustane.
Zaslepljujuća svetlost osvetlila je ruševine zagrade. Miris spaljenog drveta bio
je sve jači.
„U Ejzburi parku?“
Klang.
Belindžer je bio dovoljno svestan da bi prepoznao zvuk iz svojih košmara:
metal koji je udarao u zid napuštene zrgade. Obuzeo ga je hladan šok od straha koji ga
je potpuno blokirao.
Klang.
„Grad radi na rekonstrukciji ovog dela. Ljudi kao ti nisu dobrodošli ovde.“
„Ne“, rekao je Belindžer. „Da li je to...“ Potpuno izbezumljen, uperio je rukom
u dugi niz ruševina i šuta. „Nemojte mi reći da je to...“
Klang.
„Hotel Paragon“, objasnio je glas. „Ono što je ostalo od njega. Kada su se
desila sva ona ubistva i požar, rekli smo 'Dosta je bilo!’. Vratićemo život ponovo na

ovu plažu. I zato vrišti pre nego što te zatvorimo!“
Belindžer je drhtao. Hotel Paragon? Panično je razmišljao. Kako sam dospeo

ovamo?
„Samo trenutak. Edi, ovaj momak mi se čini poznatim. Hej, pa zar ti nisi...“
„Belindžer“, rekao je drugi muškarac. „Frenk Belindžer. Da, to je on. Čoveče,

šta ti radiš ovde? Mislio sam da je ovo poslednje mesto na svetu koje bi ponovo želeo
da vidiš.“

„Amanda“, prošaptao je Belindžer.
„Jedva te čujem.“
„Amanda.“ Rekao je Belindžer promuklim glasom.
„Ko je Amanda? Neko je bio s tobom?“
„Stani, Edi. Mislim da... Amanda... Prošle jeseni kad je hotel izgoreo. Kako se
prezivala? Evert. Amanda Evert. Na nju si mislio, Frenk? Na ženu koju si spasao?“
Klang.
„Amanda!“ Viknuo je Belindžer. „Gde si?“ Glasne žice samo što mu nisu
popucale. Posrtao je kroz spaljene ruševine tražeći je.
„Frenk, pričaj. Za ime boga, šta ćeš ti ovde?“

10.

I„ STORIJSKI KLUB MENHETN?“ Džef Kokran se namrštio. Krupan muškarac,

ridokos s pegama, bio je šef policije Ejzburi parka. Dve godine ranije, pre nego što je
napustio policiju da bi tragao za svojom nestalom ženom, Belindžer je radio za njega.
„Vremenske kapsule?“

„To je poslednje čega se sećam.“ Belindžer se češkao po glavi pokušavajući da
ublaži glavobolju. „Slušajte, morate nastaviti da pretražujete plažu. Amanda može biti
još tamo.“

„Već drugi put pretražuju to područje. Obaćevam da ću učiniti sve što mogu. Bio
si u tom istorijskom klubu, kada?“

„Danas je subota?“, svetliljka na plafonu bila je nesnosno jaka.
„Više nije. Prošla je ponoć
„Subota je bila...“ Belindžer je pokušavao da se koncentriše, da se seti pravog
datuma. Leva nadlaktica ga je i dalje bolela. „Drugi jun?“
„Tako je. Čoveče, ne znam šta su ti dali, ali sigurno ti je poremetilo pamćenje.
Možda neku vrste droge koja urniše pojam o vremenu.“
„U kafi i sendvičima.“ Belindžer je klimao glavom, što je pojačavalo
glavobolju. „Ali svi ostali su pili i jeli... Žena... Kako se zvala? Hajde, hajde. Karen!

Tako se predstavila. Karen Bejli. Ona nam je donela kafu. Tada se to i desilo.“
„Rekao si da je navukla zavese i ugasila svetio.“
„Da.“ Belindžer je osetio mučninu u stomaku. „Kako bi profesor... Merdok.

Tako se zvao. Kako bi profesor Merdok mogao da održi predavanje i pokaže slike na
platnu. Posle nekog vremena, ljudi su počeli da odlaze. Soba se činila tamnijom.“

„Zašto stalno masiraš levu nadlakticu?“, upitao je Kokran.
„Boli me.“ Belindžer je skinuo sportski sako i zasukao rukav na košulji. Sredina
njegove nadlaktice bila je crvena i otekla. Bio je uboden nečim.
„Izgleda da ti je neko dao injekciju“, rekao je Kokran. „Još droge da bi te
održali uspavanim dok su te vozili ovamo.“
Drhtavom rukom Belindžer je opipao svoje džepove. „Novčanik mi je tu. Nisu
mi uzeli sat. Ovo nije bila pljačka.“
„Tvoj mobilni telefon?“
„Nisam ga poneo sa sobom. Amanda je skoro jedina osoba koju zovem. Pošto je
bila sa mnom, mislio sam da mi neće trebati.
Kokran je gurnuo kancelarijski telefon preko stola.
„Da li ona ima mobilni telefon kod sebe?“
Belindžer je okrenuo broj. Oznojanog dlana, prineo je slušalicu uvetu.
Snimljeni glas mu je rekao: „Broj koji ste tražili isključen je“.
Glas mora da je bio dovoljno jak da ga je i Kokran čuo. „Probaj kućni broj“,
rekao je šef policije. „Možda te čeka zabrinuta gde si.“
„Ali nema smisla da nas neko drogira, ostavi mene u Ejzburi parku, a Amadnu
odvede kući.“
„Zasada, ništa od ovoga nema smisla. Probaj kod kuće“, insistirao je Kokran.
Belindžer je brzo okrenuo drugi broj. Dlanovi su mu bili toliko vlažni da je
ostavio pečat na telefonu.
„Halo“, začuo se Amandin glas.
Hvala bogu, pomislio je Belindžer. Njegovo oduševljene momentalno je
splasnulo kada je shvatio šta je čuo.
„Posle zvučnog signala ostavite poruku.“ Amandina snimljena poruka se
završila.
Belindžer je morao da natera sebe da nastavi da priča. „Ne znam šta se desilo“,
rekao je u slušalicu, uznemiren drhtavošću svog glasa. „Ako čuješ ovu poruku, pozovi
policijsku stanicu u Ejzburi parku.“ Izdiktirao je broj preko telefona. „Traži šefa
stanice, Kokrana “
„U tom slučaju...Kokran je mahnuo Belindžeru da mu doda slušalicu, hajde da
vidimo šta stanica na Menhetnu može da sazna

11.

BELINDŽERU JE GLAVA PULSIRALA dok je Kokran skretao u 19. istočnu ulicu.

Subotnje jutro, bez uobičajenog smoga radnim danima, bilo je tako čisto da su
Belindžera neispavane oči bolele od sjaja. Sat na instrument tabli pokazivao je 8.11.

„Sledeći blok“, rekao je Kokranu. „Tamo. Kuća u sredini onog niza.“
Belindžer je video visokog Latinoamerikanca, tridesetak godina starog, u
sportskom sakou sa kravatom, koji je stajao ispred zgrade. Pored njega je stajala
izuzetno mršava žena u odelu sašivenom po poslednjoj modi. Kosa joj je bila
platinaste boje. Preterano nanesen karmin i šminka oko očiju nisu dozvoljavali da se
odredi koliko je stvarno stara.
Kokran je uspeo da nađe parking mesto na kraju bloka. Belindžer je požurio ka
zgradi.
„Šef Kokran?“, upitao je Latinoamerikanac.
„Ja sam“, rekao je Kokran, sustigavši Belindžera.
„Inspektor Ortega.“ Rukovali su se. „Ovo je Džoan Dandridž.“
„Frenk Belindžer. Ova tabla nije bila ovde juče.“ Dok je strepnja u njemu bila
sve veća, Belindžer je pokazao na vrh stepeništa gde se nalazila tabla NA PRODAJU
okačena na vrata. Na tabli je pisalo KIKERBOKER NEKRETNINE i broj telefona.
„To je moja firma“, rekla je Džoan. Bacila je cigaretu na trotoar i zgazila je.
Belindžer je zurio u prazan prostor iznad vrata. „Gore je bila bronzana ploča.“
„Šta?“ Glas joj je postao oštar.
„Iznad vrata. Pisalo je ISTORIJSKI KLUB MENHETN
Džoan se popela uz stepenice, izvadila naočare iz tašne, i pogledala cigle iznad
vrata. „Oh, bože, vidim rupe gde je ploča bila prčvršćena. Obećao je da neće oštetiti
zgradu.“
„On?“, upitao je Kokran.
„Vlasnik je kupio ovu zgradu da bi zaradio, i mnogo traži za nju“, požalila se
ona. „Stalno mu ponavljam da je navala prošla i da je cena suviše visoka. Zato, kad su
me pozvali nudeći da iznajme zgradu na dan, ubedila sam vlasnika da prihvati.
Ugovorila sam i dobru cenu.“
„Da iznajme zgradu?“ Belindžeru sa zavrtelo u glavi. Amanda pomislio je,
nestrpljiv da uđe u zgradu.
„Za prijem. Muškarac je ispričao kako je živeo ovde dok je roditelji nisu
prodali kad je on bio tinejdžer negde tokom 80- ih. Slučajno je prolazio i primetio da
je na prodaju, i odlučio da iznenadi oca za rođendan, jer je uvek žalio što je prodao
zgradu. Našalila sam se sa njim ‘Pustite iznajmljivanje na jedan dan. Ubedite oca da
je ponovo kupi’. Nasmejao se i rekao mi ‘Nostalgija ne vredi četiri miliona dolara’.“
Belindžer je nestrpljivo upitao. „Kako je izgledao?“

„Nikad ga nisam upoznala.“
„Nikad...?“
„O svemu smo se dogovarali preko telefona. Ugovor je poslat poštom. Ček nije
odbijen u banci. Dobila sam depozit i proviziju. To mi je jedino bilo važno. Ipak,
saznala sam ko je bio vlasnik 80-ih. Viktor Evans. Muškarac koji je potpisao ugovor o
najmu bio je Filip Evans. Isto prezime. Što se mene tiče, sve je bilo ispravno.“
Izvadila je ključ iz tašne i ponovo bacila pogled na rupe iznad vrata. „Ovo je
istorijski deo grada. Depozit možda neče biti dovoljan da pokrije troškove opravke “
Otključala je vrata.
„Sačekajte ovde“, rekao je Ortega.
„Ali moram da vidim da li je još nešto oštećeno.“
„Tek kad utvrdimo da nikog nema unutra.“
Ortega, Belindžer i Kokran su ušli. U holu se osećalo na buđ.
„Ovde je bio stalak“, rekao im je Belindžer. „Na njemu je bio plakat sa
fotografijom profesora.“
Krenuli su niz hodnik. Nijedna stara fotografija Gramersi parka više nije bila tu.
Belindžer je pokazao nadesno. „Predavanje je bilo ovde.“
Ušli su u dugačku prostoriju. Stolica na rasklapanje više nije bilo. Kao ni
fotografija, zavesa, bine, platna, i stolova za kafu, čaj i sendviče.
Ortega je oprezno otvorio vrata u dnu i pogledao unutra.
„Prazno“
Belindžer je osetio tišinu zgrade. „Amanda!“, povikao je.
Odjek se izgubio. Niko nije odgovorio.
Masirajući svoju nadlakticu, vratio se u hodnik i uperio pogled u stepenice.
Tamna staza na njima gubila se među senkama.
„Amanda!“
I opet bez odgovora.
Stepenice su zaškripale dok se Belindžer žurno penjao uz njih.
„Idem s tobom“, rekao je Kokran.
„Bolje da mene pustite prvog.“ Ortega ih je sustigao.
„Znam kako se ovo radi“, rekao je Belindžer. „I ja sam bio policajac.“
„Ali, da li si naoružan?“
„Nisam.“
„Kokrane?“
„Ja sam van područja moje nadležnosti. Nisam poneo svoj pištolj.“
„Onda, ja idem prvi“, rekao je Ortega. Proverio je jednu mračnu sobu na vrhu
stepeništa, i onda nastavio niz hodnik.
Belindžer je ušao u sobu. Na tepihu su bili pečati gde su nekad bili krevet,
ormar i stolica. Vrata plakara bila su otvorena a nekoliko vešalica bilo je u njemu.

U drugoj sobi bile su dve prazne kutije.
Jedino što su našli na sledećem spratu bilo je još nekoliko vešalica i papir od
žvakaće gume.
Ortega je otvorio i poslednja vrata. „Tavan.“
Svi su zastali na trenutak. Odmah su se povratili i krenuli da se penju uz usko
stepenište, gde je škripanje bilo glasnije nego na glavnom stepeništu. Belindžer je
pratio Ortegu, uz prašinu koja mu je iritirala nos. Čuo je Kokrana iza sebe.
Sunčevi zraci probijali su se kroz zaprljani prozor. Plafon je bio toliko nizak da
je Belindžer morao da se sagne. Pažljivo je gledao neravni drveni pod i strunjaču čiji
je jedan ćošak bio pocepan. „Nekada davno, ovo je verovatno bila prostorija za
poslugu.“
„Kao neka pećina“, rekao je Ortega. „Kladim se da deca ne bi uživala u igri
ovde.“
Kokran je pokazao na nešto. „Šta je ono tamo u ćošku?“
„Liči mi na nekoliko kutija od CD-a“, rekao je Belindžer.
Ortega je izvukao rukavice od lateksa iz džepa na sakou, sagnuo se u ćošku i
uzeo kutije. „Nisu kutije od CD-a. Već od video-igrica. Nikad nisam čuo za ovu prvu,
ali ova druga je Grand Theft Auto. Moja deca je igraju. Zabranio sam im da je igraju
- deca policajca igraju igricu u kojoj se kradu automobili i tuku prostitutke - ali
siguran sam da oni to rade kad mene nema kod kuće.“ Ortega je otvorio kutije. „Nije
ni čudo što su ostavljene ovde. Prazne su.“
Belindžera je nadlaktica i dalje bolela. Ova neobavezna konverzacija nije mu
olakšala patnju. „Nismo završili s pretraživanjem.“
„Znam“, rekao je Ortega. „Tu je uvek i podrum.“
Silazeći, Belindžer je osetio bol u grudima da je jedva mogao da diše. Tama je
bila svuda oko njega. Podrum je bio jedna dugačka prostorija, loše osvetljena, sa
zidovima od cigle i mnoštvom ispretpletanih cevi. Na betonskom podu bilo je
pukotina. Peć je bila prekrivena peskom. Rđa je ležala ispod grejača za vodu.
„Četiri miliona dolara za ovo?“, promrmljao je Kokran. „Ovo mora biti
proglašeno opasnim po život.“
Pokušaj da se priča o nekim lakšim temama nije pomagao Belindžeru da se
smiri. Bez obzira na to koliko je bio temeljit u pretraživanju, nije bilo nikakvog traga
od Amande.
„Kad ste poslednji put proverili u vašem stanu?“, upitao je Ortega.
„Kokran me je odvezao prvo tamo. Poneo sam fotografiju.“ Belindžer ju je
izvadio iz džepa na jakni. Uzeo ju je iz kutije za cipele koju je Amanda držala na
polici u plakaru. Na njoj je bila ona dok se igrala sa irskim seterom u dvorištu kuće
svojih roditelja u Konektikatu.
Ortega je pažljivo pogledao. „Koliko je visoka?“

„Sto sedamdeset. Pedeset pet kilograma.“ Belindžeru se grlo steglo. Kada ju je
spasao iz hotela Paragon, bila je kost i koža. Bilo je potrebno mnogo ubeđivanja da
ponovo počne da jede kako bi se vratila na normalnu težinu.

„Boja očiju? Teško je odrediti sa fotografije.“
„Plave. Nežne. Kao da su providne.“
„Kosa. Da li biste je opisali kao smeđu?“
Belindžer je klimnuo glavom prepun emocija. Čežnjivo je gledao u veseli
osmeh na fotografiji. Kosa do ramena. Prelepa brada i elgantne jagodice na obrazima.
Imao je mučno sećanje na sličan razgovor s inspektorom kada je nestala njegova žena.
„Moram vam reći nešto“, rekao je Belindžer.
„Oh?“
„Ovo mi se već jednom dogodilo.“
„Supruga mi je već jednom nestala.“
Slaba svetlost u podrumu nije uspela da sakrije Orteginu iznenađenost.
„Ličila je na Amandu.“ Belindžer je drhtao od tame koja ga je obavijala.
„Kokran vam je ispričao o hotelu Paragaon kad vas je pozvao.“
Ortega je klimnuo glavom.
„Tamo sam našao svoju suprugu. Mrtvu.“ Suočavajući se sa svojim sećanjima,
Belindžer nije osećao ni ruke ni noge. Od ubrzanog disanja vrtelo mu se u glavi.
„Tamo sam našao i Amandu.“
Ortegin pogled postao je još ozbiljniji.
„Fizička sličnost nije slučajna.“ Belindžer je ubrzano pričao, ne mogavši da
kontroliše svoje reči. „Znali smo ko je kidnapovao moju suprugu. Isti čovek koji je
kidnapovao Amandu pre godinu dana. Bio je opsednut mladim ženama s plavom
kosom, plavim očima i slične građe. Da ne znam ono što znam, pomislio bih da je on
ovo uradio. Video sam kad ga je Amanda ubila debelom daskom. Kada se slomila,
iskoristla ju je kao koplje i zabola ga ludaku u srce. Posle toga imao sam more o
njemu. Ali on nije mogao da uradi nešto ovako.“ Belindžer je bio očajan, okrenuo se
prema Kokranu očekujući potvrdu od njega.
„Tako je. To je jedino što može biti - košmar“, rekao je Kokran. „Video sam telo
na plaži. Video sam ga i u mrvačnici. Video sam ga i na autopsiji. Kasnije sam
razgovarao i sa svedocima koji su bili prisutni prilikom kremacije.“
Belindžerov glas odjeknuo je u podrumu. „Pa koji onda drugi ludak želi da
ponovi sve to po drugi put?“

DRUGI NIVO

DOBRO DOŠLI.
OVO JE LEŠINAR

1.

ALI PRE SAME CEREMONIJE, neko je ukrao kapsulu iz napuštenog kombija“, glas

koji je govorio zvučao je monotono.
Amanda se osećala kao da izranja iz dubokog bazena.
„Druga najtraženija vremenska kapsula nalazi se u Tehnološkom institutu u

Masačusetsu.“
Amanda je isplivala na površinu.
„Inženjeri iz Tehnološkog instituta u Masačusetsu zapečatili su 1939. godine u

kapsulu razne predmete i stavili je pod veliki ciklotron koji su gradili. Ciklotron je na
kraju deaktiviran, a vremenska kapsula je bila zaboravljena više od pedeset godina.“

Otvorila je oči.
„Možda je i zaboravljena. Otpad pri rušenju zgrade, niko ne zna...“
Amanda je shvatila da leži na krevetu.
„... kako da izvadi kapsulu ispod gomile od osamnaest tona “
Osetila je slabost i mučninu. U glavi joj je bubnjalo. A to bubnjanje se nije
podudaralo s iznenadnim, zastrašujućim lupanjem srca.
„Treća kapsula je MASH kapsula.“
Amanda se uspravila. Gde je Frenk?, pomislila je. Posmatrala je prostoriju,
potiskujući bol. Plafon od drvenih greda, kameni kamin, drveni zidovi i podovi.
Sunčeva svetlost koja je dopirala kroz prozor terala ju je da zažmuri. U daljini je
ugledala planinske vrhove, pokrivene snegom. Obuzeo ju je strah da je počela da ludi.
„Godine 1983. glumačka ekipa popularnog televizijskog programa MASH u
kapsulu je stavila kostime, neke od ličnih stvari i ostale predmete iz serije; kapsula je
zakopana na mestu gde se vrši filmska produkcija kompanije Tventiet senčeri foks.“
Glas je pripadao predavaču i činilo joj se da dopire iz svih pravaca.
„Ali, studio se tokom narednih godina toliko izmenio da više niko nije mogao da
odredi gde se kapsula nalazi. Verovatno se nalazi ispod hotela, sagrađenog na
zemljištu koje je studio nekada posedovao.“
Amanda se skotrljala s kreveta. Shvatila je da glas dopire iz zvučnika skrivenih
u plafonu i zidovima.
„Četvrta kapsula je kod kamena temeljca koji je postavio Džordž Vašington.
Džordž Vašington je, u masonskom obredu, tokom 1793, nadzirao postavljanje
vremenske kapsule u kamen temeljac zgrade Kapitola.“
Amanda je pogledala svoju odeću. Nosila je iste farmerice, belu bluzu i sivi
blejzer; setila se da je baš njih i obukla. Trudeći se da usredsredi svoje smušene
misli, imala je osećaj da je neko vreme bila u besvesnom stanju. Ali bešika je nije
bolela zbog potrebe da se olakša, što je značilo da je droga koju su joj dali, a koja je
bila nalik na drogu za silovanje, omogućavala da se potčini komandama. Neko ju je

morao doneti do kupatila, skinuti joj pantalone i nagovoriti je da mokri.
„Kapitol je značajno izgrađen od polaganja kamena temeljca, a nepoznanice u

njemu nikada nisu bile otkrivene.“
Ruke i noge su joj podrhtavale. Osećala je težinu u stomaku. Imala je osećaj

savladanosti koji je osetila godinu dana ranije, kada se vratila iz nesvesti i našla se u
hotelu Paragon. „Ponovo“, pomislila je. „Bože, ponovo se dešava“

„Peta je kapsula Gramofonske kompanije. Godine 1907. u Midleseksu, u
Engleskoj, Gramofonska kompanija je stavila zvučne zapise u vremensku kapsulu,
koja je položena u kamen temeljac nove fabrike.“

Glas je odzavanjao. Uprkos omamljenosti, pretpostavljala je da i dalje čuje
govor profesora Merdoka koji je ovaj držao u Istorijskom klubu Menhetn. Ali glas
nije bio profesorov.

„Među ovim zvučnim zapisima nalazila se muzika tadašnjih operskih zvezda.
Kapsula je pronađena šezdeset godina kasnije, tokom rušenja. Ali pre nego što su
zapisi bili pušteni publici, neko ih je ukrao i nezamenljive glasove sa tih diskova niko
nikada nije našao.

Amanda se borila da kontroliše disanje. Frenk? Gde si? pomislila je. Krenula
je ka vratima, ali je jauknula kada je počeo da se ponavlja prvi deo predavanja.

„Od hiljada izgubljenih vremenskih kapsula...“
Amanda umalo nije vrisnula.
„... njih pet se smatra najtraženijim.“
Stezalo ju je u grudima; shvatila je da je glas snimljen. Verovatno se ponavljao
u nedogled dok je bila u nesvesti. Zato joj se činilo da su joj reči poznate, iako se nije
sećala da ih je čula. „Prva je kapsula iz konvoja dvestote godišnjice.“
U paklu sam, pomislila je Amanda. Potrčala je ka vratima i zgrabila kvaku,
plašeći se da je neće otvoriti.
„Na Dan nezavisnosti 1976...“
Kvaka se pomerila kada ju je pritisla. Povukla je vrata ka sebi, dok joj je srce
sve brže lupalo.
„... u Veli Fordž, u Pensilvaniji, odvezena je kapsula u kojoj se nalazilo
dvadeset i dva miliona potpisa.“
Kada je otvorila vrata, našla se u hodniku čiji su zidovi bili obloženi drvetom.
Pogledala je levo i desno; ugledala je vrata i nacrtane kauboje.
„Bilo je predviđeno da događaj vodi predsednik Džerald Ford.“ Polako je
izašla u hodnik i zatvorila vrata; jedini zvuk koji se čuo bio je prigušeni zvuk
snimljenog glasa.
Sredinom hodnika prostirao se dugačak tepih. Sa desne strane, Amanda je
primetila završetak hodnika. Tiho je krenula nalevo kada je začula slabašni glas iza
vrata pored kojih je prolazila.

„Ali pre same ccremonije, neko je ukrao kapsulu iz napuštenog kombija.“

2.

PRIŠLA JE STEPENIŠTU. Svež miris drveta i laka ukazivao je da je zgrada nova. U

prizemlju, veliki otvoreni hol vodio je do vrata, sa čije strane se nalazio po jedan
prozor.

Požurila je niz stepenice, došla do vrata i zgrabila kvaku.
Protresla ju je struja i odbacila. Na trenutak je izgubila svest. Narednog trenutka
je pala na leđa, udarivši glavom o pod. Bol je prostrujao kroz nju. Jauknula je i uspela
da usredsredi pogled.
„Isuse!“, rekao je neko.
Okrenuvši se u pravcu iz kojeg je došao glas, ugledala je muškarca koji je trčao
niz stepenice. Bio je dvadesetih godina, kratke tamne kose, mršave i žilave figure,
čekinjave brade.
Podigla je ruke da se odbrani, a onda je shvatila da je on ne napada.
„Jesi li povređena?“, pomogao joj je da ustane.
„Sve me boli.“ Teturala se, ošamućena, zahvalna što nije sama.
„Gde se nalazimo?“, upitao je.
„Nemam pojma.“ Amanda je posmatrala svoju ruku, koja je bridela. „Ali ti ne
preporučujem da se hvataš za onu kvaku...“
„Glas u mojoj sobi... Poslednje čega se sećam...“ Muškarčeve preplašene oči
posmatrale su prostor oko njih. Borio se da ostane usredsređen. „Bio sam u baru u
Sent Luisu.“
„Ja sam bila na predavanju na Menhetnu.“, odgovorila mu je zbunjeno Amanda.
„0 vremenskim kapsulama.“
„Vremenskim kapsulama? O tome govori i snimljeni glas u mojoj sobi. Šta se to,
do đavola, dešava?“
„Plašim se i da pomislim.“
„Mora da postoji neki izlaz.“
Pažnju im je privukao zasvođeni prolaz. Prošli su kroz njega i došli do
dugačkog stola za ručavanje, oko kojeg su bile poređane stolice. I sto i stolice su bili
izrađeni u starinskom stilu. Kroz prozor su se mogle videti planine. Prošavši kroz
naredni zasvođeni prolaz, Amanda je primetila starinsku peć na drva, frižider, još
prozora i vrata.
Njen poznanik je požurio da se uhvati za kvaku.
„Ne diraj je“, rekla mu je Amanda. „Treba da pretpostavimo da je kroz sva
vrata puštena struja.“

„Onda ćemo razbiti prozor.“
Na ulazu u trpezariju pojavila se senka. Amanda se osvrnula.

3.

IZ ZASVOÐENOG PROLAZA ih je posmatrala žena. Nosila je pantalone od kamilje

kože i svetlosmeđu bluzu koju su naglašavali skupa oglica, sat, narukvica i nekoliko
prstenova. Bila je tridesetih godina, viša od Amande i mršava, što je ukazivalo da je
prisiljavala sebe da drži dijete. Riđa kosa joj je bila iza oba uha. Njena preplanula
koža bila je više dopadljiva nego lepa. Bila je ukrućenog držanja.

„Kakvo je ovo mesto?“
Amanda je iznervirano reagovala. „Ne znamo.“
„Kako sam dospela ovamo? Recite mi ko ste vas dvoje.“
„Rej Morgan.“
„Amanda Evert “
„Ko nas je drogirao? Bila sam na koktelu, na brodu u Njuport Biču. Iznenada
sam se našla u onoj sobi na spratu.“ Žena je odmahnula glavom. „Čula sam taj snimak.
Vremenske kapsule? Nije... Ko bi mogao da uradi tako nešto?“
„ Ja odoh odavde pre nego što to otkrijem.“ rekao je Rej.
Zgrabio je stolicu i bacio je na prozor.
Amanda je podigla ruke kako bi zaštitila lice od razbijenog stakla, ali sve što je
mogla da čuje bilo je lomljenje drveta. Drugi put. Treći put. Sve glasnije. Rej je
stenjao od napora. Kada je lomljenje prestalo, Amanda je spustila ruke i primetila da
je na stolici slomljena noga, ali da se prozoru nije ništa dogodilo.
„Ovo je neprobojno staklo“, posmatrao ga je Rej. „Debelo je skoro kao staklo
na prozorima aviona.“
„Staklo na prozorima aviona?“ Činilo se da je poređenje čudno.
„Bio sam pomorski avijatičar u Iraku.“
Delovalo je kao da želi da ostavi utisak na nju, ali samo pominjanje Iraka
izazvalo je u njoj novi nalet straha. Strah za Frenka. Podsetilo ju je na užase koje je on
tamo preživeo. Frenk. Bila je sigurna da su i njega drogirali. Jer, da je bio svestan, ne
bi dopustio da joj se bilo šta dogodi. Gde je on?
„Nisi nam rekla kako se zoveš“, Rej se obratio ženi.
„Betani Lejn.“ Namrgođeno je pogledala u svoju narukvicu i sat. „Šta god da je
u pitanju, nije pljačka.“
„To mi nimalo ne deluje ohrabrujuće“, odgovorila je Amanda.
Iza žene su se, u zasvođenom prolazu, pojavile još dve figure.
Rej je, da bi se odbranio, podigao slomljenu nogu stolice.

„U redu je“, obratio mu se muškarac. Podigao je ruke kako bi pokazao da u
njima nema ništa. „Čuo sam šta ste rekli. Nije mi poznato ništa više nego vama.“

S njim je bila žena. „I mi smo preplašeni.“
Muškarac je bio crnac. Bio je dvadesetih godina; imao je gustu crnu kosu i bio
je mršav. Žena je bila belkinja, istih godina, kratke smeđe kose. I ona je bila mršava.
Nosili su pantalone smeđe boje sa mnogo džepova na nogavicama. Odeća za kampere.
„Derik Montgomeri“, predstavio se muškarac.
„Viv Montgomeri“, rekla je žena. Nosila je burmu. „Poslednje čega se sećam
bilo je da smo pili čaj kraj šatora i spremali se za spavanje.“
„U Oregonu“, dodao je Derik. „Ali ovo ovde nije Oregon. Ovo liči na Kolorado
ili Vajoming.“
„Pomerite se.“ Rej je zgrabio još jednu stolicu, prošao pored njih i išao ka
ulazu gde je stolicu bacio na prozor s leve strane vrata. Neprekidno je udarao po
njemu. Prozor se samo malo zatresao od udara, ali se ništa značajnije nije dogodilo.
„Prokletnik“, rekao je Rej.
Derik je posegnuo rukom za kvakom.
„Ne“, upozorila ga je Amanda. „Povezana je sa strujom.“
Derik je povukao ruku.
„Nađite razvodnu tablu“, dodala je Betani. „Prekinite dovod struje.“
„Sviđa mi se kako razmišljaš“, rekao je Rej dok je prolazio kroz dnevnu sobu
ka kuhinji.
„Ne bi trebalo da se razdvajamo“, rekla je Amanda.
Požurili su za Rejom; bio je u kuhinji i posmatrao ručicu za otvaranje vrata od
podnima.
„Možda je i ona povezana sa strujom“, rekao je.
„Imam ideju.“ Amanda je iščupala dlaku s glave, nakvasila ju je pljuvačkom i
prinela je ručici. Kada je dodirnuh metal, osetila je kako joj ruka bridi i povukla ju je.
„Jeste, povezana je.“
„Da isprobamo ručicu na vratima ispod sudopere“, rekla je Viv Amandi.
Amanda je poslušala, pitajući se zašto je sudopera bitna. „Ne osećam struju.“
Viv je otvorila vrata ispod sudopere i počela da pipka ispod nje. Odgurnula je u
stranu četku sa dugom drškom, bocu deterdženta za pranje posuđa i kutiju sa
sunđerima za pranje sudova. „To!" Ustala je, držeći u rukama par dugih, žutih rukavica
koje se koriste za pranje posuđa.
Rukavice od gume, pomislila je Amanda.
Viv je stavila rukavice na ruke i krenula pravo ka kuhinjskim vratima. Oklevala
je, a onda je blago udarila rukom po kvaki. Ništa se nije dogodilo. „Izlazimo odavde.“
Ali kada je gurnula kvaku, vrata se nisu ni pomcrila.
„Nema ključaonice“, rekla je Betani. „Mora da ima elektronsku ključaonicu.“

„Što nas ponovo vraća na vrata podruma i pokušaj da nađemo razvodnu tablu“,
rekao je Rej.

Viv je otvorila vrata podruma. Zurili su u tamu ispod njih.
„Ne vidim prekidač za svetio.“ Amanda se okrenula ka radnoj površini s
fiokama pored sudopere i pramenom kose koji joj je bio u rukama dodimula brave na
njoj. Pošto nije osetila struju, otvorila je fioke.
U jednoj su se nalazili čekić, šrafciger, šrafovi i baterijska lampa.
Derik je uperio svetlost baterijske lampe kroz otvorena podrumska vrata; pred
njima su se ukazale male drvene merdevine i prljavi pod. „Nije dovoljno duboko da
bi bio pravi podrum.“
„Da bi se neko mogao dole okrenuti, potrebno je da na zemlju bude oslonjen
kolenima i rukama“, dodala je Betani.
„Ima li dobrovoljaca?“
Niko se nije javljao.
„Do đavola, ja ću.“ Rej je čučnuo. „Učiniću sve samo da izađem odavde. Dajte
mi baterijsku lampu.“
„Čekaj“, rekla je Amanda.
„U čemu je problem?“
Amanda je proučavala merdevine. „Uperi lampu tamo.“
Svetlost je otkrila električnu žicu koja je bila prikačena za prečagu na
merdevinama.
„Menjamo plan“, rekla je Viv. „Vraćamo se na ulazna vrata. Dok imam na
rukama gumene rukavice, mogu pomoću čekića i šrafcigera da izvučem šrafove iz
brave.“
„Odlično.“
Ali to nije izgovorio niko od njih.
„Ko...“ Derik je podigao pogled.
Glas s plafona je nastavio. „Zaista sam zadivljen.“

4.

AMANDI JE SRCE POČELO SNAŽNO DA LUPA.

„Isuse!“, rekao je Rej.
Svi su se naglo uputili ka kuhinji i tamo otvorenih usta gledali iznad sebe.
„Nisam očekivao da ćete tako brzo iskazati svoje talente za rešavanje
problema.“ Glas je pripadao muškarcu. Bio je dubok, zvučan, kao kod TV prezentera.
Amanda je prepoznala glas, bio je to isti glas koji ju je probudio.
„Zvučnik je sakriven u plafonu“, rekla je Betani.

„Ali kako zna šta mi...“ Rej je proučavao uglove plafona. Zaškiljio je. „Kamere.
Male su, ali kada shvatite u šta gledate...“

Amanda se usredsredila i ugledala male uređaje u svakom uglu, blizu plafona.
Prošla je u dnevnu sobu kroz lučni prolaz i namršteno pogledala gore. „Kamere su i
ovde.“ Činilo joj se da joj se nešto okreće u stomaku. „Kuća mora da ih je puna.“

„Dobro došli u Lešinara“, objavio je glas.
„U Lešinara?“, upitao je Derik. „Šta bi to trebalo da znači?“
„Molim vas da pređete u trpezariju i ugodno se smestite. Objasniću vam.“
„Do đavola s time.“ Viv je zgrabila čekić i šrafciger iz fioke. Dok su joj
rukavice i dalje bile na rukama, zabila je šrafciger ispod šarke i udarila čekićem po
njemu. Dok je metal odzvanjao, odbila je jednu šarku.
„Molim vas, idite u trpezariju“, ponovio je glas.
Viv je odvalila još jednu šarku. Počela je da udara po trećoj.
„Ovo nikud ne vodi. Imate samo četrdeset sati“, rekao je glas. „Ne troši svoje
vreme, Vivijan.“
„Ja sam Viv! Niko me ne zove Vivijan! Mrzim to ime!“
„Odmakni se od vrata!“
Amanda je osetila nalet hladnoće. „Mislim da je bolje da uradimo onako kako
kaže.“
„Poslušaj je, Vivijan“, govorio je glas.
„Prestani da me zoveš Vivijan!“
„Ostavi vrata“, rekla joj je Amanda. „Imam loš predosećaj. “
„Ako izbiješ i treću šarku i pokušaš da otvoriš vrata...“, govorio je glas.
„Da? Ako učinim to, šta će se dogoditi?“, pitala je Viv.
„Zgrada će eksplodirati.“
„Ne verujem ti.“
Glas se više nije čuo.
„Lažeš!“, vikala je Viv.
Tišina s druge strane zvučnika bila je još dublja.
„Da, što ne bismo otišli u trpezariju?“, predložio je Rej.
Viv je i dalje gledala u plafon.
Derik joj je prišao i dodirnuo je po ramenu. Pogled joj je samo na trenutak
postao blaži.
„Neće nam biti ništa ako nam kaže o čemu se ovde radi“, rekao je. „Ako
pomislimo da nemamo rezervno rešenje, uvek možemo pokušati da otvorimo viata"
Glas se ponovo začuo. „O, garantujem vam da ćete imati rezervno rešenje.“

5.

OPREZNO SU UŠLI U TRPEZARIJU i seli za sto, nervozno gledajući, prvo jedni u

druge, a onda u plafon.
Rej je iz džepa izvadio zipo upaljač. Uznemireno je podizao i spuštao hromirani

poklopac upaljača. „Ima li neko cigaretu?“
Amanda i ostali odmahnuše glavama.
„Izgleda da sam se previše nadao.“
„Dozvolite mi da vam ispričam nešto o Rejmondu Morganu“, rekao je glas.
Rej je prestao da podiže i spušta poklopac upaljača.
„Bivši poručnik. Avijatičar u mornarici Sjedinjenih Država. Rejmond je junak.“
„Ne“, rekao je Rej.
„Mediji su naširoko propratili njegovu priču“, nastavio je glas. „Bio je u

izviđanju u sklopu letačkog zadatka, kada je njegov avion pogodio projektil iz ručnog
bacača. Ovo se dogodilo u planinskoj oblasti Iraka, gde su pobunjenici imali jako
uporište.“

Amandu je ponovno pominjanje Iraka nateralo da pomisli na Frenka. Gde se on
nalazi? Šta mu se dogodilo? Molila se da je živ.

„Napad projektilom se dogodio u sumrak. Pri slaboj dnevnoj svetlosti, Rejmond
se domogao tla padobranskim skokom. Ovo je bilo i dobro i loše. Sumrak je sprečio
pobunjenike da pogode jasnu metu. Ali, slaba svetlost je onemogućila Rejmonda da
vidi gde se prizemljio. Spustio se na kamenitu padinu odakle je padao kotrljajući se,
ozbiljno se povredivši i uganuvši zglob leve noge. Ne obazirući se na bol, hramao je
cele noći kako bi umakao pobunjenicima. Pred samu zoru prekrio se kamenjem.
Tokom dana se nije kretao pod teretom, iako ga je pržila vrelina sunca. Prosuđujući na
osnovu zvukova, procenio je da se pobunjenici nalaze na oko petnaest metara od
njega. Dok god su ga tražili, Rejmond se nije usuđivao da aktivira lokator koji bi do
njega doveo spasilački helikopter. Ipak bi signal naveo spasioce pravo na
pobunjenike. Tako je započela surova igra ‘sakrij se i hvataj’ u kojoj je Rejmond
svake noći hramao od grebena do grebena i zakopavao se u kamenje svakog dana.
Održavao je zalihe za slučaj opasnosti što je duže mogao. Nakon toga, jeo je bube.
Kada je pojeo sve insekte, pio je ustajalu vodu. Od toga je dobio temperaturu, ali nije
odustajao. Upornošću i dovitljivošću, disciplinom i oslanjanjanjem na samoga sebe,
izdržao je deset dana, dok naposletku nije uspeo da umakne svojim progoniteljima.
Izvori tajnih službi SAD kasnije su dobili informaciju da su pobunjenici prihvatili
činjenicu da je mrtav, jer niko ne bi mogao da preživi toliko dugo. Tek kada je došao
do teritorije koja je bila bezbedna za spasilačke helikoptere, aktivirao je lokator.
Izgubio je petnaest kilograma i bio odlikovan Srebrnom zvezdom. To je bilo pre tri
godine. Rejmond je sada pilot regionalne avio-kompanije u Misuriju.“

Rej je spuštenog pogleda zurio u svoj upaljač i poklopio ga. „Nisam junak“,

izgovorio je ogorčeno. „Moje prijatelje su pogodili i oni su poginuli. Oni su junaci.“

6.

„BETANI LEJN“, izgovorio je glas.

Betani se uzvrpoljila.
„I tvoja je priča poznata široj javnosti. Betani prodaje luksuzne brodove. Živi u
Njuport Biču, gde je među svojim klijentima stekla i prijatelje. Pre godinu dana,
pozvali su je da se pridruži grupi koja je plovila na Bali. Njen bivši muž ju je podržao
da uživa u dužem odmoru. Četvrtog dana puta, oluja je prevmula brod. Betani i
dvanaestogodišnja devojčica jedine su preživele. Pošto su ih na površini vode
održavali pojasevi za spasavanje, uspele su da se domognu ivica čamca za spasavanje
sve dok se more nije dovoljno smirilo da bi mogle da se ukrcaju u njega. U čamcu su
imale kompas i rezerve hrane. Na sebi su, pored pojaseva za spasavanje, imale i
odeću koja se već isprljala tokom oluje. Betani je iz vode izvukla štap i napravila
primitivnu zaštitu od sunca. Nije imala pojma gde se nalaze, ali je znala da se
otvorene vode nalaze uglavnom na zapadu, što je značilo da, ako krene na istok, ne
može promašiti obalu Sjedinjenih Država ili Meksika. Trik je bio kako doći tamo.
Zato je upotrebila svoju jaknu, koja je bila oštećena tokom nevremena, i napravila je
jedro, a od drugih dasaka iz mora je napravila krmu; kada joj vetar nije išao naruku,
veslala je. Reci svojim poznanicima Betani kako si rasporedila rezerve hrane.“
Betani su pocrveneli obrazi od stida.
„Ne budi skromna“, govorio je glas. „Ovo je pravo vreme da se međusobno
upoznate. Ispričaj im o rezervama hrane.“
„Pa, ja...“
„Učini to“, isticao je glas. „Ispričaj im.“
„Nikada nisam mnogo jela.“
„To je potcenjivanje. Ti, Betani, patiš od anoreksije.“
„Proklet da si!“
„Bez tajni“, rekao je glas.
„U redu“, povikala je. „Patim od anoreksije. Pa šta? Kao dete sam bila debela.
Ljudi su me zadirkivali, a moja majka nikada nije prestajala da mi prebacuje zbog
moje težine. Muka mi je od samog pogleda na hranu. U tom prokletom gumenom
čamcu rekla sam sama sebi ‘Hej, nema problema sa rezervama hrane. Ja ionako ne
jedem mnogo’. Zato sam podelila hranu u dnevne porcije, a devojčici sam dala veći
dco. Pre nego što bih sebi dozvolila da jedem, osetila bih strahovitu nesvesticu.“
„Sada im ispričaj za vodu.“
Betani je zurila u ruke.

„Ne budi skromna.“
Betani je ćutala.
„Dobro“, rekao je glas. „Meni će pripasti ta čast. Kada su nestale oskudne
zalihe vode, suočile su se s većom opasnosti nego što su zalihe hrane koje su se
polako topile. Čovek može preživeti tri nedelje bez hrane, ali samo tri dana bez vode.
Betani i devojčica su, naravno, imale ogromne količine vode oko sebe, ali bi ih slana
voda na kraju ubila. Njihova jedina nada bila je kiša, međutim, sunce je nemilosrdno
sijalo. Betani jc skinula pojas za spasavanje i stavila ga oko glave, da se zaštiti od
sunca, dok je devojčica ležala ispod platna koje je Betani postavila. Na kraju, Betani
nije imala snage da vesla. Slabašno veslo bilo je njihova jedina nada. Dve nedelje su
plovile pre nego što ih je primetio brod koji je prevozio velike metalne kontejnere u
Los Anđeles. Ali kako si preživela tako dugo, Betani? Kako si rešila problem
snabdevanja vodom?“
„Vidim da si upućen. Zašto im ti ne kažeš?“
„Siguran sam da bi to radije čuli od tebe “
Betani je posmatrala grupu; glas joj je zvučao umorno, kao da ponovo prolazi
kroz nesreću. „Upotrebila sam namočenu devojčicinu odeću da napravim posudu. U
nju sam sipala morsku vodu. Onda sam posudu pokrila njenim pojasom za spasavanje
iz kojeg sam ististnula vazduh. Rukama sam čvrsto stezala ivice. Bože, kako je to
bolelo. Nakon što bih to držala celog dana, na kraju bi me ruke toliko bolele da sam se
plašila da voda ne iscuri.“
„A zašto je bilo važno da voda ne iscuri?“
„Ne želim da govorim o tome?“
„Zato što zbog toga imaš noćne more, Betani? Ali razgovor bi mogao da ti
pomogne. Razmišljaj o ovome kao o terapiji.“
„Ko si ti, do đavola?“
„Neko ko ima moć da te pusti da izađeš iz ove zgrade. Zašto je bilo bitno da
voda ne procuri?“
Betani je nešto promrmljala.
„Reci tako da ostali mogu da te čuju, Betani. Vidiš da ih zanima.“
„Zbog isparavanja.
„Tako je.“
Betani je glasno izdahnula vazduh. „Sunce je zagrevalo posudu i pojas za
spasavanje, što je dovodilo do isparavanja morske vode. Voda koja je isparavala
skupljala se na pojasu za spasavanje, na mestima gde je pojas za spasavanje prekrivao
posudu. Dugo sam čekala. Onda bih skinula pojas za spasavanje. Obično bi s
unutrašnje strane bilo oko deset kapi. Morala sam pažljivo da okrećem pojas kako ne
bih izgubila kapi. Stvar je u tome da voda koja je isparavala nije sadržala so.
Devojčica i ja smo na smenu lizale kapi. Još uvek osećam grubu površinu pojasa za

spasavanje na jeziku. Još uvek osećam tu gorčinu.“
„Ko te je naučio da tako dođeš do vode?“
„Niko.“
„Sama si došla do toga?“
Betani nije odgovarala.
Glas je zvučao kao da se čudi. „A to si radila danima.“

7.

„DERIK I VIVIJAN MONTGOMERI. Izvinjavam se. Mislim, Viv. I oni su se

pojavljivali u vestima u velikoj meri. Činjenica da su različitih rasa samo daje priči
širu dimenziju.“

Na Derikovom licu nije bilo emocija. Trudio se da obuzda svoj bes.
„Njih dvoje su među najboljim planinarima na svetu. U stvari, tako su se i
upoznali, pre tri godine - u ekspediciji na Himalajima. Čudno je što su morali da odu
tako daleko da bi se upoznali - jer su oboje odrasli u državi Vašington. Od svog
detinjstva mnogo puta su se popeli na iste planine. Poznati planinari mogu dobro
zaraditi tako što će staviti svoj potpis na opremu, držati časove obuke u školama za
planinare i organizovati ekspedicije za bogate avanturiste. Odista, Derik i Viv su već
bili poznati u planinarskom svetu pre prošlogodišnjeg incidenta koji ih je učinio
svetski poznatima, sa, bez sumnje, značajnim efektima na njihove prihode.“
„A što ne bi ti otišao do đavola?“, rekao mu je Derik.
„Primer nezavisnosti koji je karakterističan za vašu grupu. Dobro. Razočaraćete
me ako ne pokažete duh. Da ti odgovorim na pitanje, ne mogu otići do đavola. Ja sam
već kod njega.“
U trpezariji je zavladala tišina.
„Derik i Viv su bili unajmljeni da predvode ekspediciju na vrh Mont Everesta“,
glas je sažimao priču. „Kompanija koja je organizovala ekspediciju odredila je cenu
od šest stotina hiljada dolara za svaku osobu koja je želela da se pridruži. Osam
avanturista je bilo spremno da plati cenu. Svaki dolar im se isplatio u ovoj
ekspediciji. Potrebno je skoro dve nedelje da se dođe do baznog logora. Nakon toga,
penjanje od kampa do kampa postaje sve sporije. Visina, vetar, hladnoća. Everest je
viši od osam i po hiljada metara. Kada je ekspedicija došla na visinu od sedam
hiljada i šest stotina dvadeset metara, preostala su samo dvojica avanturista koji su
otpočetka bili sa njima. Ostali su poklekli od umora i elemenata i vratili su se u bazni
logor. Derik i Viv su ostali sa dvojicom preostalih planinara. Na visini od sedam
hiljada i devetsto dvadeset pet metara počela je oluja - a onda je krenula lavina.
Planinari amateri su bili zatrpani. Derik i Viv su uspeli da ih iskopaju iz snega, ali su

planinari bili ozbiljno povređeni da bi mogli da se kreću sopstvenim snagama. Radio-
stanice koje komuniciraju u dva smera nestale su u lavini. Nije bilo nijednog načina
da se pošalje po pomoć. Povređenim planinarima je bila potrebna medicinska nega. U
bici, koja je trajala dvanaest sati, Derik i Viv su se pobrinuli za oba ranjenika,
spustivši ih prvo konopcem, potom su i sami sišli, a onda ih vukli duž zaleđenih
grebena i ponovo ih spuštali. U jednom trenutku, na određenoj visini, Derik je smogao
snage da nosi jednog od povređenih planinara zapanjujućih šest metara, koji mora da
su bili kao kilometri. Kada su došli do šatora u logoru koji su pre uspona napustili,
Derik je ostao sa ranjenicima, a Viv je sišla po pomoć. Naišla je druga oluja, ali je
Viv uspela da dovede spasioce do šatora, dok je Derik učinio sve što je mogao da
preživele održi u životu. To je zapanjujuće delo, a opet, Derik i Vivijan su se osećali
neprijatno dok sam pričao o tome.“

Viv je mrgodno pogledala u kamere, napućivši usta kada je čula ime koje je
mrzela.

„Ni oni, ni Rej, ni Betani nisu ponosni na ono što su učinili. Zar nije zanimljivo
da iskustvo koje na druge ostavi utisak kao zadivljujuće ponašanje potcenjuju oni koji
su to iskustvo preživeli? Tada nisu bili junaci. Samo su očajnički pokušavali da
prežive. Strah je užasna emocija. Niko ne želi da ga se seća.“

8.

A„ MANDA EVERT.“

Dok je otkrivao priče o drugima, Amandi je srce ubrzano lupalo. Svaki put kada
se njeno ime nije pomenulo, osetila bi olakšanje, a onda bi strah u njoj porastao kada
god bi glas završio priču o jednom članu i pravio pauzu pre nego što bi započeo
drugu.

„Ne“, rekla je Amanda.
„Ali tvoja priča je jedina koju nisam ispričao.“
„Molim te, ne pričaj o tome.“
„Kako onda da objasnim svoj cilj?“
„Ne pričaj o hotelu Paragon.“
Ali, glas je nastavljao. “Oko deset uveče, Amanda je izašla iz voza u Bruklinu,
dok se vraćala kući, nakon što je do kasno radila u knjižari na Menhetnu.“
„Ne.“ Amanda je prekrila uši. Ali, čak i tada je slabo čula glas.
„Amandin otmičar se krio u jednoj uličici i upotrebio je tkaninu natopljenu
opijatom da je onesposobi. Osvestila se na krevetu u hotelu Paragon“
Sećanje na strah koji je preživela nateralo je Amandi suze na oči. Tekle su joj
niz obraze.

„Ta građevina u Ejzberi parku sagrađena je 1901. godine, ali je, nakon što je
nekoliko gostiju nestalo, zatvorena 1971. Amanda je bila zatvorena pet meseci, sve
dok grupa urbanih avanturista nije provalila u hotel kako bi istražila istorijske
prolaze. Ubrzo su otkrili da su neke zgrade s razlogom bile napuštene. Samo
nekolicina je preživela odmazdu Amandinog otmičara.“

Amanda je osećala slanoću svojih suza dok je glas govorio o Frenku
Belindžeru, njenom spasitelju, i agoniji koju je pretrpeo da bi je spasao.

Frenk, pomislila je. Gde si?
U njoj je rastao gnev.
„Belindžerovo junaštvo je bilo zapanjujuće“, oduševljeno je saopštavao glas.
„Teško je zamisliti kako čovek može sebe naterati da trpi tako dugo i tako mnogo da
prevazide tolike prepreke i da uspe da preživi - ne samo da preživi, nego i da spase
Amandu i još jednog učesnika. Shvatate li temu? Odvažnost i dovitljivost, disciplina i
oslanjanje na sopstvene snage. To su vrline koje su vam zajedničke. Zato sam vas
doveo ovamo.“
„Frenk“, prošaptala je Amanda. Oči su joj bile natečene od plača. „Frenk“,
ponovila je glasnije. Ustala je silovito da je oborila stolicu na kojoj je sedela.
Stisnutih pesnica, povikala je ka plafonu. „Šta si uradio s njim, prokletniče? Frenk je
bio junak! Ja nisam učinila ništa, samo sam bila izbavljena!“
„Skromnost je precenjena vrlina. Te noći si učinila mnogo više nego što i sama
tome daješ značaja.“
„Prokletstvo, gde je Frenk? Zašto on nije ovde?“
„Hoćeš da se menjaš s njim?“, pitao se glas. „Da li bi želela da on bude ovde,
umesto tebe?“
„On mi je spasao život! Ponosna sam što sam na njegovom mestu! Ali Frenk je
junak! Postoji samo jedan razlog zašto mislim da ga nisi doveo ovamo! Ubio si ga,
kučkin sine!“
Čulo se jedino disanje.
„Priznaj!“, povikala je Amanda.
„Ovaj razgovor nisam uključio u vaših četrdeset sati. Ali vreme će uskoro
krenuti. Predlažem vam da se kontrolišete ili nećete biti od koristi grupi.“
Rej je spustio poklopac na upaljač. „Četrdeset sati? To je več pomenuo.“
„Molim vas da svi posegnete ispod stola.“
„Zašto?“, pitala je Betani.
Oprezno su gledali jedni u druge. Zatim su polako poslušali.
Amanda je to učinila poslednja. Emocije su je toliko iscrple da joj je sve ostalo
izgledalo daleko. Osetila je predmet sa žicama, zakačen spajalicama. Izvukla ga je.
„Slušalice?“, upitala je Viv.
Svi setovi su bili identični. Tanka, zakrivljena metalna vrpca je na svakom kraju

imala po slušalicu. Iznad leve slušalice je izvirivao mali komad metala.
„Mikrofon“, objasnio je glas. „Moram da ostanem u kontaktu s vama kada

izađete odavde.“
„Pustićeš nas da odemo?“, upitala je Viv.
Glas nije odgovorio na ovo pitanje. „Baterije u ovim uređajima dugo traju.

Potrajaće potrebnih četrdeset sati.“
„Četrdeset sati? Zašto stalno pričaš o...“
„Pod stolom se nalazi još nešto.“
Zbunjen, Derik se spustio na kolena i zavirio pod sto. Dok je nešto vukao, začuo

se zvuk paranja metala. Pokazao je grupi mali predmet.
Amanda je pomislila da je reč o mobilnom telefonu. Pošto je bila emotivno

iscrpljena, nije ni primetila da je to izgovorila glasno, sve dok je Derik nije pogledao.
„Nije.“ Namrštio se. „Reč je o satelitskom prijemniku za globalno

pozicioniranje - GPS. Koristimo ih kada organizujemo planinarske ekspedicije.“
„I za jedrenje“, dodala je Betani.
„I za letenje“, rekao je Rej. „Ali GPS uređaji u avionima su mnogo

prefmjeniji.“
„I neki novi automobili ih imaju“, rekla je Viv. „Ali zašto nam treba...“
„Po jedan uređaj je namenjen svakome od vas“, obratio im se glas.
Amanda je posmatrala kako svi za stolom posežu ispod stola. Puna zebnje,

učinila je isto. Predmet koji je držala u rukama bio je srebrnosive boje. Imao je ekran
sličan mobilnom telefonu, ali nije bilo ni traga od dugmića. Umesto toga, na svakoj
strani uređaja nalazilo se nekoliko tastera. Na vrhu je bila slika globusa, a onda reč
ETREX. Naziv određenog modela?, pitala se Amanda. U dnu uređaja, nalazila se još
jedna reč koja je, po njenom mišljenju, otkrivala proizvođača: GARMIN.

Viv je primetila njenu zbunjenost. „Nikada nisi koristila GPS prijemnik?“
„Nisam.“
„Sadrži mape, visinomer i kompas. Kada ga uključiš, orijentiše se prema
signalima koje dobija od satelita za globalno pozicioniranje. Zatim uneseš koordinate
mape kako bi odredila put ili našla određeno mesto. Hej!“ Viv je viknula ka plafonu.
„Šta treba da radimo s ovim?“
Glas se nije obazirao na ovo pitanje. „Idite u svoje sobe. U svakom ormanu ćete
pronaći novu odeću. Vratite se do ulaznih vrata za deset minuta.“
„A šta onda?“
„Počinje četrdeset sati.“

9.

„EVO ŠTA SAM SAZNAO DO SADA“, rekao je detektiv Ortega. Mučen osećanjima,

Belindžer je ukočeno sedeo na stolu u Odeljenju za nestala lica Prve policijske
stanice Plaža na Menhetnu. Iz hodnika je dopirala zvonjava telefona i razgovor ljudi.

„Prvo, pozvao sam Univerzitet Ogltoip u Atlanti“, rekao je Ortega. „Nikada nisu
čuli za profesora po imenu Adrijan Merdok. On nije sa Katedre za istoriju. Ne predaje
ni na jednoj katedri. (Opisao sam muškarca sa kojim si razgovarao: sedokos, sedih
brkova, mršav. Taj opis odgovara velikom broju profesora. Univerzitet je pristao da
elektronskom poštom pošalje fotografije profesora kako bi ih ti pogledao.“

„Muškarac kojeg sam ja video neće biti kao oni“, rekao je Belindžer.
„Znaš i sam kako ovo funkcioniše - nastavi da postavljaš pitanja, da skupljaš
informacije, čak i ako je mogućnosti sve manje. Stupio sam u kontakt s kancelarijom
gradskih službenika. Sve do 1983. tu zgradu je posedovao neko po imenu Viktor
Evans. Proverio sam sa telefonskom kompanijom i dobio telefonske brojeve svih ljudi
s tim imenom koji žive u oblasti grada Njujorka. Za jednog od njih se ispostavilo da je
muškarac koji je bio vlasnik te zgrade. Ali on ne poznaje Filipa Evansa i nikada nije
imao sina.“ Belindžer je sumorno gledao kartonsku solju s mlakom kafom koju je
držao u ruci.
Ortega je proverio svoje beleške. „Juče, posle podne, moj partner i ja smo
razgovarali sa ljudima koji žive u tom bloku u 19. ulici. Kažu da je u nedelju ujutru
stigao kamion i istovario stolice i stolove. Kasnije, posle podne, kamion se vratio i
odneo taj nameštaj.“
„Tada smo Amanda i ja udaljeni iz zgrade“, rekao je Belindžer.
„Verovatno. Ako su koristili drogu za silovanje, niko nije morao da vas odnese.
Bili biste jedva svesni i mogli biste da hodate. Mada, teturali biste se. Ali kamion bi
zaklonio vidik s druge strane ulice, a prenošenje stolica i stolova skrenulo bi pažnju
svakome ko bi gledao iz zgrada sa suprotne strane ulice. Ti i tvoja prijateljica biste
samo izgledali kao dve osobe kojima pomažu da uđu u kola.“
„Više je nalikovalo na kombi. Bilo je bez prozora.“ Belindžer je osetio
hladnoću u rukama. „Uključeno je mnogo ljudi. Žena po imenu Karen Bejli.“
Ortega je pročitao opis iz beleški. Krupna žena, četrdesetih godina.
Nenašminkana, smeđe kose, skupljene u punđu. Obična haljina, marinskoplave boje.
Belindžer je klimnuo glavom. „Plus ljudi koji su se pojavili na predavanju.“
„Rekao si da je njih nekolicina otišla tokom prezentacije?“
„Jeste.“ Belindžer se usredsredio i prisećao. „Mnogo ljudi“, istakao je,
„previše da bi se sačuvala tajna. Možda publika nije shvatala šta se stvarno dešava.
Možda su im platili da ostanu odredeno vreme. Raznosači. Sve što je trebalo bilo je
da im kažu kako je muškarcu i ženi pozlilo i da im pomognu da ih unesu u kombi.
Moguće je da su samo profesor i Karen Bejli znali šta se dešava.“
„Dostavljači.“ Ortega je pokazivao na svojoj listi. „Moj partner i ja smo u

kontaktu sa svim kompanijama u gradu koje iznajmljuju stolove i stolice za okupljanja.
Naposletku ćemo pronaći kompaniju koja je dostavila stolove i stolice na ovu adresu.
Možda će nam moći dati opis osobe koja ih je unajmila.“

„Da se kladimo da su angažovani putem telefonskog poziva a da im je plaćeno
čekom koji je poslat poštom?“, upitao je Belindžer.

Ortega ga je posmatrao sa zabrinutim izrazom lica.
„A da se kladimo i da je bankovni račun otvoren samo za potrebe plaćanja
trgovaca nekretninama i kompanija za iznajmljivanje i možda nekolicine koja se
pojavila na predavanju?“, dodao je Belindžer. „Taj bankovni račun više neće biti u
upotrebi, a ko god da ga je otvorio, dao je lažno ime, lažnu adresu i lažni broj
socijalnog osiguranja.“
„Znaš, ovo je nešto sasvim novo za mene“, rekao je Ortega.
„Šta si time hteo da kažeš?“
„Nikada nisam imao slučaj u kojem je neko ko je imao radnog iskustva u
policijskoj službi prijavio nestanak voljene osobe. Osećam se kao čarobnjak koji
pokušava da radi sa drugim čarobnjakom. Upoznat si s procedurama. Shvataš šta se
dešava iza zavesa. Dok sam se ja raspitivao na Univerzitetu Ogltorp, u gradskoj
kancelariji i među žiteljima 19. ulice, čuo sam da im je još neko postavljao slična
pitanja. Da to nisi, kojim slučajem, bio ti ?“
„Nisam mogao samo da sedim i da čekam.“
„Nadam se da tim ljudima nisi nagovestio da si još uvek u policijskoj službi?“
„Nisam uradio ništa nezakonito.“
„Najbolje što sada možeš da uradiš jeste da sedneš i još malo sačekaš. Previše
si emotivno uključen da bi išao naokolo i ispitivao ljude. Ne pokušavaj da obavljaš
moj posao.“
„Stvar je u tome“, rekao je Belindžer, „da sam shvatio koliko ti je ovo teško. Ti
i tvoj partner imate mnogo slučajeva, a dan je kratak. Kada govorimo o čarobnjacima,
znaš i sam da magija ne postoji.“
„U redu, pokaži mi kako da radim svoj posao. Da si na mom mestu, gde bi se
raspitivao da bi pronašao ljude koji su prisustvovali predavanju?“
„Taman sam hteo da kažem da su svoj deo odigrali toliko uverljivo da možda
tako zarađuju. Možda su glumci“, rekao je Belindžer.

10.

„EVO KUČKINOG SINA.“ Belindžer je pokazao na zastakljenu fotografiju. „Samo

bez brkova i s tamnijom kosom.“
On i Ortega su stajali ispred igraonice u ulici Bliker u Grinič Vilidžu.

Prethodnih sat vremena su proveli telefonirajući agencijama za talente i udruženjima
glumaca, raspitujući se da li su angažovali nekoga za subotnju popodnevnu predstavu
u Istočnoj 19. ulici.

Ostavivši za sobom saobraćajnu buku, ušli su u mali prljavi hodnik gde su
zastali kako bi bolje sagledali mesto na koje su došli. Iza njih se nalazila blagajna.
Belindžer je na levoj strani uočio garderobu, a na desnoj šank. Flekavi tepih je bio
otrcan, iako se i nije mnogo primećivalo zbog savijenog platna, nagomilanih skela,
kofa sa bojom, praznih kofa i četki. U vazduhu se osećao miris terpentina.

„Ovde je definitivno potrebno veliko spremanje“, promrmljao je Ortega,
gledajući u fleku od vode na plafonu.

„Mrzim stare zgrade“, rekao je Belindžer.
Pravo ispred, pored dvokrilnih vrata, čuli su se glasovi koji su izgovarali
nerazumljive reči.
Ortega je otvorio jedna vrata i ušao. Trenutak kasnije se vratio i pokazao
Belindžeru da ga sledi. Vrata su se zatvorila za njima. Stajali su u prolazu koji se
pružao pored redova sedišta, ka dnu sale, koja su osvetljavala svetla s plafona.
Zavese na pozornici bile su razdvojene. Dva para, jedan sredovečni, a drugi mladi,
držala su tekst i recitovala stihove. Visoki, mršavi muškarac stajao je ispred
pozornice, pokazujući im pokazivačem kada da zastanu.
Iako je izgledala mala na sceni, mlada žena je pogledala ka zadnjim redovima.
„Ovde su“, izgovorila je dok joj je glas odzvanjao.
Visoki, mršavi muškarac okrenuo se ka Belindžeru i Ortegi. „Molim vas, siđite i
pridružite nam se.“
Prikrivajući svoju uznemirenost, Belindžer je bio svestan zvuka svojih koraka u
praznom prolazu. Pozorište je izgledalo sumorno, stara sedišta bila su neprirodno
prazna, očajnički žudeći da budu ispunjena aplauzima.
Ortega se predstavio i pokazao svoju policijsku značku. „Verujem da vam je
gospodin Belindžer već poznat.“
Belindžer ga je prepoznao. Visoki, mršavi muškarac bio je profesor Merdok.
Četvoro ljudi na sceni bilo je na subotnjem predavanju.
„Vas se sigurno sećam“, rekao je muškarac sa pokazivačem, „kao i mlade žene s
kojom ste bili. Njeno ime je...“ Pogledao je nagore, prisećajući se. „Amanda Evert.“
„A tvoje ime je Adrijan Merdok, iako sam sada siguran da se ne zoveš tako.“
„Roland Peri. Profesorovo ime su mi dodelili.“
„Je l’ nešto nije u redu?“, upitao je mladić koji je stajao na sceni.
Ortega se obratio Periju. „U telefonskom razgovoru ste mi rekli da je vaša grupa
unajmljena da bude u kući u Istočnoj 19. Ulici.“
„Tako je. Opisali su nam događaj kao umetničko izvođenje.“ Perijev glas je
imao blagi britanski akcent. „Dali su mi govor koji je trebalo da predstavim. Naši

glumci su dobili uputstva kako da se ponašaju i opis gospodina Belindžera i njegove
prijateljice. Rekli su mi da će ovo biti praktično šala. Publika je trebalo da, tokom
mog predavanja, postepeno napušta salu. Onda bih ja prestao da govorim. Dok se
vizuelna prezentacija nastavljala, nestao bih u senkama, a onda napustio zgradu.
Nakon toga, slike bi prestale da se emituju, a gospodin Belindžer i njegova
prijateljica bi se zatekli sami u prostoriji.“

„Ne zvuči mi baš kao šala“, rekao je Ortega.
„Trebalo je da predstavlja iznenađenje za rođendan. Dok bi se gospodin
Belindžer i njegova prijateljica pitali šta se dešava, njihovi prijatelji, koji su bili
sakriveni na spratu, povikali bi ‘Srećan rođendan!’. Spustili bi posluženje i počela bi
proslava.“
Ortega je pogledao Belindžera, a onda upitao Perija. „Koliko su vam platili za
to?“
„Cela grupa je za jednočasovni rad dobila dve hiljade dolara. To je bila
neophodna suma za naše pretvaranje.“
„Kako su kontaktirali s vama?“, upitao je Belindžer.
„Telefonirala nam je žena i dogovorili smo se da se nađemo ovde, u pozorištu.“
„Da li se predstavila?“
„Karen Bejli. Žena koju ste sreli na predavanju.“
„Imao sam utisak da je deo tvoje grupe“, rekao je Belindžer.
„Ni najmanje.“
„Imate li ugovor?“, upitao je Ortega. „Adresu ili potpis koji bih mogao da
pogledam?“
„Nemam. Činilo mi se da nema potrebe za time. Dogovor je bio neobičan,
priznajem, a te dve hiljade dolara nisu mogle doći u boljem trenutku. Bili smo
zahvalni zbog tog neočekivanog dobitka.“
„A zašto ste ovde?“, upitala je starija žena. „U čemu je problem?“
„Ništa zbog čega bi trebalo da brinete.“ Ortega je pružio Periju svoju posetnicu.
„Ako ponovo bude kontaktirala s vama, pozovite me.“
„Karen Bejli je ostavila fotokopiju nečega“, rekao je Peri. „Rekla mi je da to
dam gospodinu Belindžeru ako dođe u pozorište “
„Fotokopiju?“ Belindžer se namrštio. „Čega?“
„Ostavio sam je u torbi sa svojim tekstovima.“ Peri je potapšao pokazivač
ispod ruke, prišao iznošenoj platnenoj torbi pored sedišta i pretraživao je. „Evo je.“
Pružio je Belindžeru smotani papir.
„Sačekaj“, rekao je Ortega pre nego što ga je Belindžer i uzeo. Uzeo je rukavice
od lateksa iz svog sportskog sakoa. Kada ih je stavio na ruke, otvorio je papir.
Belindžer je stajao pored njega i gledao u papir. Na papiru su bile pruge od
mašine za fotokopiranje. Na njemu je bila stranica knjige na kojoj je sve bilo

prebrisano osim jednog pasusa i otiska pečata: NJJB, BIBLIOTEKA NAUKE O
ČOVEKU I DRUŠTVENIH NAUKA. Pečat je bio izbledeo.

Ortega je naglas pročitao pasus.
„Močvara je divno mesto“, govorio je, gledajući po lelujavoj niziji, dugačkim,
zelenim valovima, s vrhovima kao od nazubljenog granita, čija se pena predivno
mreškala. „Močvara ti nikada ne dosadi. Ne možeš ni da zamisliš predivne tajne koje
ona taji. Tako je ogromna, tako pusta i tako tajanstvena.“
Tekst je bio tako zbunjujuć da se Belindžeru zavrtelo u glavi. „Karen Bejli ti je
rekla da mi to daš ako dođem u pozorište?“, upitao je Perija.
„Tako je.“
„Je li rekla zašto?“
„Nije. Mislio sam da je to đeo šale.“ Peri je lako udario svojim pokazivačem
po podu. „U čemu je problem? Zašto nam ne kažete zašto...“
„Osećam dim“, rekao je Belindžer.

11.

BELINDŽER JE UGLEDAO TRAGOVE DIMA koji su se lagano spuštali ka zadnjem

delu pozorišta, kroz otvor koji je razdvajao dvokrilna vrata.
„Ne“, jauknuo je Peri.
Belindžer je čuo kako četvoro glumaca trči sa scene niz stepenice, ali je pogled

usmerio ka mestu gde se sve više kovitlao dim. On i Ortega su potrčali kroz prolaz
između sedišta, a onda zastali, kada su ugledali odsjaj vatre u procepu između
dvokrilnih vrata. Na drugoj strani sale je nešto puklo.

Peri i ostali glumci su potrčali ka njima.
„Zalihe farbe.“ Nakon što je izdahnuo, Peri je udahnuo dim i počeo da se guši
od kašlja. „Nekako ih je zahvatila vatra. Krpe u kantama. Neka vrsta spontanog...“
„A možda im je neko i pomogao da se zapale“, rekao je Belindžer.
„Pomogao? Šta pobogu...“
Svetla koja su osvetljavala pozornicu iza njih su se ugasila. Dok ih je obavijala
tama, jedna od glumica je vrisnula. Odjednom, u uglovima su se upalila svetla za
slučaj opasnosti koja je pokretao generator.
„Daj mi svoj pokazivač.“ Ortega je uzeo pokazivač od Perija i debljim krajem
otvorio vrata.
Kroz otvor je počeo da kulja dim. Iza vrata, među sivim oblacima dima, videli
su se narandžasti vatreni jezici, dok je vatra napredovala ka pokazivaču.
Ortega je povukao pokazivač, pustivši vrata da se zatvore. Dok je Peri uzmicao,
naleteo je na jednu od glumica koja se presavijala od kašlja.

„Gde je izlaz za slučaj požara?“, upitao je Belindžer.
„Jedan je tamo.“ Peri je pokazao ka vratima koja su se nalazila na sredini
prolaza s desne strane. Pored vrata se nalazila mala crvena kutija za slučaj požara.
Belindžer je, u dimu koji je postajao sve gušći, pomogao ženi koja je kašljala da
se ispravi i poveo je duž prolaza među sedištima. Ispred njih, glumci su udarali o
naslone za ruke na sedištima i došli do prolaza između redova na desnoj strani sale,
gde je Ortega gurao polugu za otvaranje na izlazu za slučaj požara.
Vrata se nisu pomerala. Ortega je udarao ramenom o vrata, ali ona nisu
popuštala. „Ko ih je, do đavola, zaključao?“
„Niko! Uvek se mogu otvoriti!“, uveravao ga je Peri. „Vrata su sigurno
zaglavljena s druge strane!" Direktor je otvorio poklopac na upozorenju za slučaj
požara i povukao polugu; uzdahnuo je kada se alarm nije oglasio. „Alarm bi trebalo
da bude povezan sa vatrogasnom službom, ali ako ga mi ne čujemo, onda se signal ne
može preneti do vatrogasaca!“
U zadnjem delu pozorišta dim je bio toliko gust da se od njega vrata više nisu ni
videla. Vatra, od koje su do tada čuli samo pucketanje, sada je besnela. Farba i
terpentin su je samo pojačavali, zaključio je Belindžer. „Raspršivači za vodu? Da li
pozorište ima...“
„Ima! Ne shvatam zašto ne rade!“
Jedan od glumaca je pokazivao ka zadnjem delu pozorišta. „Vatra je probila
vrata!“
Belindžer se okrenuo; naježio se kada je video kako se dim i vatra uspinju ka
balkonu. U jednom trenutku užasa, setio se da je ovo već doživeo kada je bio
zarobljen u paklu hotela Paragon. Ponovo se dešava, pomislio je. „Gde je drugi izlaz
za slučaj opasnosti?“
„Iza scene!“, povikao je Peri.
Belindžer je počeo da kašlje od dima koji je bio opor i mastan. Činilo se da je
dvoje glumaca oduzeto od straha. I Belindžer je na trenutak osetio da ga je strah
savladao, jer su ga obuhvatili već proživljeni užasi. „Pokret!“, našao je snage da
vikne.
Glumci su potrčali, žureći ka stepenicama koje su vodile na scenu. Iza zavese,
koja se nalazila u uglu, iznad drugih vrata za izlaz svetlela je lampica. Ortega je
gurnuo polugu za otvaranje i iz sve snage gurnuo vrata, ali ona se nisu otvorila.
Belindžer mu se pridružio, udarajući ramenom o njih.
Neko je uperio prstom ka zadnjem delu pozorišta. „Vatra je zahvatila plafon!“
Dok se dim širio ka njemu, Ortega je primetio spiralne, metalne stepenice. „Šta
je na gornjem spratu?“
„Izlaz za slučaj opasnosti za garderobu!" Peri je potrčao ka spiralnim
stepenicama. Dok je žurio uz njih, one su vibrirale. Ali, iznenada je stao, čvrsto se

uhvativši za gelender koji je podrhtavao. Kada je Belindžer došao do stepenica, video
je zbog čega je Peri zastao. Vrh stepeništa se nije video od dima.

„Gore ne bismo mogli da dišemo“, rekao je neko. „Ne bismo videli kuda
idemo.“

Stepenište se spuštalo u prolaz u podu.
„A podrum?“, upitao je Belindžer.
„Ima tri prozora!“
„Idemo!“
Dok su im koraci odzvanjali po metalu, Belindžer je zurio u tamu i oklevao.
Podrum, pomislio je. Uvek je tu nekakav podrum. Čelo su mu orosile kapi znoja,
delimično i zbog sve veće toplote. Ugledao je baterijsku lampu zakačenu za policu na
zidu. Zgrabio ju je i naterao se da krene niz stepenice.
Vazduh je postao hladniji. Kada je došao do kamenog poda, osećao je laku
vrtoglavicu jer se, dok je silazio niz stepenice, vrteo ukrug. Svetlost se jedva
probijala kroz tri uska prozora, poredana duž desnog zida. U blizini plafona u
podrumu, kroz prašnjava okna se mogao nazreti zid od cigala u uskoj uličici.
Začula se škripa nogu od stola, kada ga je Ortega zgrabio i dovukao do prozora.
Belindžer je uključio baterijsku lampu i uperio je u podrum; njena svetlost je otkrila
oslikana platna koja su služila kao pozadina u pozorištu; na njima je bilo naslikano
brdo, drveće i nebo. Platna su bila naslonjena na zid.
„Neće da se otvori!" Ortega je udarao po prozoru. „Skroz je zatvoren!“
„Razbij staklo!“, povikao je Peri.
„Otvor je isuviše mali!“, jadikovao je stariji, puniji glumac. „Ja neću moći da
prođem kroz njega!“
Belindžer je nastavio da osvetljava podrum baterijskom lampom, tražeći još
jedan izlaz. Video je stolove, stolice i ostali nameštaj koji se koristio na sceni. Na
čivilucima su visili kostimi. Perike su bile nehajno ostavljene na glavama plastičnih
lutaka. Sve je bilo zaštićeno čistim, plastičnim zastorima. Ali ne zadugo, pomislio je
Belindžer.
Čuo je kako se lomi staklo i ugledao Ortegu kako razbija prozor štapom koji mu
je dodao Peri.
„Kažem ti da neću moći da se provučem kroz toliko uzan prolaz!“, bio je uporan
punački glumac.
„Neću moći ni ja!“, rekao je drugi.
Svetlost baterijske lampe je osvetlila zid koji se nalazio ispod scene. Naslagane
kutije su delimično zaklonile stara vrata.
Belindžer je zgrabio Perija. „Kuda vode ova vrata? U drugu zgradu?“
„Ne! Vode u nivo ispod podruma!“
„Nivo ispod podruma? Šta će ovoj zgradi...“

„Ne treba joj! Ne sada!" Peri je drhtao od straha, od vreline i zvuka požara koji
su im se bližili.

„Šta ti to znači ‘ne sada’? Ne gledaj u vatru! Pričaj o nivou ispod podruma!“
„To je od prethodne zgrade! Nekada davno, ovuda je proticao potok!“
„Šta?“
„Nekada davno, Grinič Vilidž je bio bogat potocima.“ Peri je nastavio da brzo
priča. „Odvodni tuneli su sprečavali da zgrade potonu. Potok je presušio, ali ranije ste
mogli iz njega da izvlačite vodu.“
Belindžer je potrčao ka vratima, razbacao je kutije u stranu i zgrabio zarđalu
kvaku.
„Nemoj!“, upozorio ga je Ortega. „Pogušićemo se ovde!" Iako je kroz razbijeni
prozor dopirao vazduh, detektiv se presavio i kašljao od dima.
Drvena vrata su strugala po kamenom podu dok ih je Belindžer sve jače vukao.
Zarđale šarke su se opirale. Otvorio ih je dovoljno da može da kroz otvor uperi
svetlost baterijske lampe.
Ugledao je paučinu po kamenim zidovima i stepenicama pokrivenim prašinom.
„Vatra će izvući sav kiseonik odavde!“, vikao je Ortega.
Osvrnuvši se, Belindžer je video da je Ortega u potpunosti razbio staklo na
jednom prozoru. Detektiv je pomogao starijoj glumici da se popne na sto i podigao je
ka otvoru. Provukla se dopola, a onda se zaglavila.
„Uvucite stomak!“, vikao je Ortega.
„Zaglavila sam se!“
Ortega je pogurao njene kukove, a onda se odjednom glumica pokrenula,
izvukavši se kroz prozor.
Dok je Ortega pomagao drugoj glumici da se popne na sto, uskomešani plameni
zid se sve više primicao.
„Neću uspeti da se provučem!“, neprekidno je ponavljao stariji glumac.
Užasavajuće uspomene na hotel Paragon skoro su u potpunosti obuzele
Belindžera. Provukao se kroz otvor na vratima. Uperivši baterijsku lampu u
prostoriju, čuo je odjek svojih koraka i skinuo je paučinu; požurio je niz neravno
stepenište.
Došao je do komore s kamenim zidovima. Pacov je zaskičao i pobegao mu iz
vidokruga. Belindžer je ustuknuo. Slušao je svoje otežalo disanje, borio se da
kontroliše situaciju; upotrebio je baterijsku lampu kako bi proučio svoje okruženje.
Grubo zidana, zasvodena dodatna prostorija bila je duga, visoka i široka skoro dva
metra. Morao je da se sagne. Kanal u stenama je pokazivao kuda je tekao potok. S
leve i desne strane, lukovi sazdani od krhkih cigala imali su otvore kroz koje je voda
doticala i oticala. Čak i posle stotinu i pedeset godina, u vazduhu se i dalje osećao
smrad vlage.

Belindžer je iznad sebe čuo povike. Slušao je buktanje vatre, osećao je kako
vazduh, koji vatra isisava, struji kraj njega. Naslonio je ruku na kameni zid shvativši
koliko je nestabilan.

„Neću uspeti da se provučem!" Glas koji je čuo iznad sebe bio je sve više
uspaničen.

Belindžer je klekao i usmerio svetlost baterijske lampe, koja mu je drhtala u
rukama, kroz lučni prolaz na desnoj strani. Na metar i po od njega nalazio se urušeni
deo plafona od kojeg su ga delili hrpa smeća i slomljenih cigala. Svetlost baterijske
lampe se odbijala o nekoliko parova crvenih očiju.

Belindžeru su se grudi grčile od straha. Okrenuo je baterijsku lampu na levu
stranu, ka drugom lučnom prolazu. Prolaz je bio slobodan dokle god je dopirala
svetlost. Podigao se na noge, uz osećaj lake vrtoglavice; osećao je kako vazduh huji
pored njega ka podrumu.

Jedan od muškaraca je počeo da vrišti.
Belindžer je naterao sebe da prikupi snagu i potrčao je uz stepenice; video je
kako vazduh titra od vreline požara. Više mu nije bila potrebna baterijska lampa. Pri
svetlosti plamena koji se približavao video je izbezumljenog Ortegu kako gura
visokog, mršavog muškarca - Perija - kroz razbijeni prozor. Uz Ortegu i Belindžera,
ostala su još dvojica muškaraca.
„Možemo li da se provučemo?“, povikao je Belindžer.
„Mislim da ne možemo!" Iznad Ortege su letele varnice.
„Ovuda!“, rekao im je Belindžer. „Postoji mogućnost da se izvučemo!“
Vrelina požara bila je tako blizu da nisu oklevali. Sva trojica su projurila pored
Belindžera. On je zatvorio vrata pokušavajući da spreči isticanje vazduha i potrčao
niz stepenice za njima.
„Levo!“
Mladi glumac je oklevao. „Mora da se šališ!“
„Na kolena!“
„Upravo sam ugledao pacova!“
„Što znači da postoji izlaz! Puzi! Ja ću ići poslednji i osvetljavaću vam put
baterijskom lampom!“
Niz stepenice je počeo da se spušta dim.
„Nemamo izbora!“, povikao je Belindžer.
„Ja ću prvi!" Ortega je izvukao pištolj.
Punački glumac je zurio otvorenih usta. „Šta će ti pištolj? Koliki su ti pacovi?“
Ortega se spustio na kolena, a potom legao na stomak. Dok se detektiv provlačio
kroz dugački zasvođeni prolaz, Belindžer je govorio drugima: „Idemo, idemo, idemo,
idemo!“ Gurao je ljude na tlo, terajući ih da krenu napred. „Pokret!“
Osećajući kako vazduh nadire, Belindžer je legao na stomak i puzao po

kamenju. Upirući svetlost baterijske lampe napred, puzao je ka zasvođenorn prolazu.
Činilo se da senke postaju sve teže. Kameni svod nad njim se pretvorio u smeće. Čuo
je kako mu se cepa odeća, svoje teško disanje i muškarca ispred sebe koji je mrmljao
nešto nalik na molitvu.

Paukove mreže su se zakačile za Belindžerovu kosu. Lučni prolaz od cigala
postajao je sve niži. Osećao ga je na leđima, dok su mu grudi bile u smeću.

„Mislim da ni ovde ne mogu da se provučem“, stenjao je muškarac ispred njega.
„Odgurni smeće u stranu“, Ortega je naređivao sa čela. „Tako će kanal biti
dublji.“
Zastali su. Vazduh je strujao pored njih, ka vatri.
„U čemu je problem? doviknuo je Belindžer. Nozdrve im je ispunjavala
prašina. Strah od zatvorenog prostora mu je u tolikoj meri stezao grudi da se plašio da
će se onesvestiti.
„Mislim da sam ugledao...“
„Da si ugledao - šta?“ Belindžer se naslonio na bok i usmerio svetlost
baterijske lampe ispred sebe što je dalje mogao.
„Da se nešto kreće.“
„Ako je pacov, upucaj ga!“, rekao je stariji glumac.
„Ne!“, upozorio je drugi glumac. „Zvuk bi mogao srušiti cigle!“
„Zašto onda ne prestaneš da vičeš?“
„Cigle“, rekao im je Ortega. „Došao sam do slomljenih cigala.“
Belindžeru je za vrat kapala prljava voda. Teško je disao. Nakon kraćeg zastoja
čuo je kako neko odlaže cigle u stranu.
„U redu, krećem napred“, rekao je Ortega.
Niz Belindžerov vrat je teklo sve više prljavštine. Brže, pomislio je.
Muškarac ispred Belindžera je ponovo krenuo napred. Dok mu je srce sve brže
tuklo, Belindžer ga je sledio, osećajući bol.
„Stani!“, viknuo je muškarac ispred njega.
„Šta je sad?“
„Zakačio sam se kaišom za ciglu iznad mene.“
Belindžer je bio napet. U polutami je čuo kako se neko isteže.
„Gotovo“, rekao je muškarac. „Oslobodio sam se.“
Kad je muškarac ispred njega nastavio da puzi. Belindžer je začuo grebanje.
„Došao sam do nekih starih stepenica!“, doviknuo je Ortega.
Hvala bogu, pomislio je Belindžer, boreći se da dođe do daha. Nastavio je da
puzi napred, dok su mu usta bila puna prašine, a stomak pritisnut o tlo.
Srce mu je zastalo od straha kada ga je nešto povuklo unazad. Jakna mu se
zakačila za ciglu iznad njega.
„Ne pomeraj baterijsku lampu!“, doviknuo je Ortega.

„Najzad, stepenice!“, radosno je povikao muškarac iza Ortrege. „Vidim ih!“
Belindžer je osetio kako mu cigla iznad njega pritiska leđa.
„Uskoro ćemo izaći odavde.“ Glumac koji se kretao ispred Belindžera nastavio
je da puzi napred.
Cigla se odvalila i pala na Belindžera. Po njemu je palo još više prljavštine.
„Frenk!“, doviknuo mu je Ortega. „U čemu je problem?“
Belindžer se nije usuđivao da progovori, plašeći se da će vibracije srušiti još
cigala.
„Zašto si zastao?“, odjekivao je Ortegin glas.
Još jedna cigla se srušila na Belindžera.
„Bože, nikada mi nije bilo tako drago što mogu da podignem glavu“, rekao je
glumac ispred Belindžera. „Vidim vrata!“
„Frenk?“, pozvao ga je Ortega.
Dok ga je obuzimala panika, Belindžer umalo nije počeo da vrišti. Pala je i
treća cigla. Nozdrve mu je ispunila prašina. Sporo je napredovao. Ramena mu je
pritiskala prašina.
„Frenk?“
Svod ga je pritisnuo. Trebalo mu je još snage da se izvuče. Cigle su popadale
po njemu. Iznenada, više nije mogao da podnese njihovu težinu. Vazduh je bio toliko
ustajao da se plašio da će se ugušiti. Tiho ječeći, puzao je sve brže; odjednom je na
njega ponovo pala prljavština. Bio je izbezumljen dok je puzao, dok su mu cigle
pritiskale noge, a prljavština padala; sada je počeo glasno da jauče, trzajući kolenima,
oslanjajući se na laktove, potom se sagnuo, jer je osetio da su mu noge zgnječene;
zvuk rušenja je nadjačao njegove jauke. Nečije ruke su ga zgrabile i povukle uvis.
Baterijska lampa mu je podrhtavala u rukama. Prašina je letela naokolo. Osećao se
kao da se ugušio.
Ječeći, došao je do kamenih stepenica, popeo se uz njih i udario po drvenim
vratima. Zadrhtala su. Ponovo je udario po njima. Drvo je bilo toliko staro da su se iz
njega izvalile šarke. Ali, ni to nije pomoglo da se otvore vrata. Nešto ih je blokiralo s
druge strane. Ortega mu se pridružio; obojica su udarala po vratima koja su se u
jednom trenutku nakrivila; s druge strane vrata su zvečali predmeti.
Usred prašine koja ga je gušila Belindžer je iza vrata ugledao svetlost. Kada su
on i Ortega poslednji put, očajnički udarili po vratima, ona su se srušila, oborivši još
predmeta. Boreći se da se iskašlje, Belindžer je prepuzao preko vrata i našao se u
podrumu ispunjenom starim nameštajem. Na drvenim stepenicama, muškarac u odelu i
s naočarima na očima otvorenih usta je zurio u njih.

12.

BELINDŽER JE TETURAJUĆI SE prošao pored muškarca. Na vrhu stepenica je

naleteo na ostatak nameštaja kojeg je bila puna prostorija; i dalje je osećao pritisak.
Sunčeva svetlost koju je ugledao kroz prozor ispred sebe naterala ga je da požuri ka
vratima. Napolju je skoro naleteo na nekoga na trotoaru. Savio se u struku i kašljao.
Tek kada je grčenje prošlo i kada je podigao glavu, ugledao je natpis na vratima:
STILSKI NAMEŠTAJ, GRINIČ.

Izašao je i Ortega, držeći maramicu na ustima. Spustio je maramicu s usta i
prstom pokazao na unutrašnjost prodavnice. „Vlasnik kaže da voli da odvodi svoje
kupce u prostoriju ispod podruma. Očigledno da susret s istorijom doprinosi da ovaj
nameštaj izgleda posebno staro i vredno.“

Belindžer je udario po banderi. „Bogu hvala na starinarnicama.“
„Da, ali on tvrdi da smo uništili staritete u vrednosti od oko trideset hiljada
dolara, jer smo ih srušili prilikom provaljivanja vrata.“
„Sada znamo koliko nam životi vrede.“ Belindžer je pogledao u prodavnicu, u
kojoj je ugledao namrštenog muškarca sa naočarima. „Primate li čekove?“
„Na trideset hiljada? Mislim da neće prihvatiti šalu“, promrmljao je Ortega.
„Ozbiljan sam. Jednom prilikom ću ti ispričati priču o zlatniku koji sam našao.“
Belindžer se okrenuo ka vlasniku. „Ja ću platiti sve ono što Vam osiguranje ne bude
pokrilo.“
Belindžer je začuo sirene. Kroz krovove je prodirao dim. Ljudi su trčali
trotoarom, ka plamenu.
„Treba da odemo tamo i kažemo vatrogascima šta znamo“, rekao je Ortega.
„Ali proći će sati pre nego što završe ispitivanje! Znaš isto koliko i ja. Reci im
da nisam mogao da ostanem.“
„Nisi mogao da ostaneš? O čemu govoriš?“
„Imam toliko toga da uradim. Ispričaj im sve za obojicu. Ako i dalje budu imali
pitanja, porazgovaraću sa njima kasnije“
„Jesi li tako vodio slučajeve i kada si radio u policiji? Dopuštao si svojim
svedocima da sami sebe ispituju?“
„U redu, u redu, čujem te.“ Belindžer se borio da dođe do daha. „Jesi li uspeo
da sačuvaš onaj papir?“
„U džepu mi je.“
„Možemo li da se poslužimo Vašom mašinom za fotokopiranje?“, upitao je
Belindžer vlasnika.
Činilo se da je muškarac to prihvatio kao najlogičnije pitanje na svetu. Klimnuo
je glavom.
Belindžer je obrisao prljavštinu sa farmerki i sportskog sakoa. Odeća mu je
smrdela na dim. „Imamo papir koji treba da fotokopiramo kako bismo mogli da ga

pročitamo, a da pri tome ne ostavimo otiske prstiju.“
Ortega ga je posmatrao. „Izgledaš iscrpljeno. Bar ćeš se malo odmoriti ako

porazgovaraš sa vatrogascima.“
„Odmoriću se tek kada nađem Amandu “
Bio je potreban jedva minut da se načine fotokopije i da se vrate na ulicu, ali se

u tom kratkom vremenskom periodu broj ljudi na ulici dramatično uvećao, Belindžer
je savio jednu od fotokopija i stavio je u džep svog sakoa. On i Ortega su se probijali
između okupljenih, bučnih posmatrača. Ispred njih se čuo zvuk sirena jedinica koje su
dolazile.

„Policija“, rekao je Ortega. „Pustite nas da prođemo “
Nekoliko posmatrača se razmaklo, ali nakon tri koraka naišli su na druge koji su
im preprečili prolaz. Belindžer se osećao iscrpljeno. Nemam vremena za ovo,
pomislio je.
„Policija!“, povikao je Ortega dok su ga ljudi gurali.
Nemam vremena, Belindžer je doneo odluku. Ispred njega, jedan odlučan
muškarac se probijao kroz gomilu, što je Belindžeru dalo prostora da zaostane. Kada
su kraj njega prošla još trojica, Belindžer je iskoristio priliku i, sagnuvši se, izašao iz
gomile.
„Frenk, gde si?“ čuo je Ortegu kako viče.