Dejvid Morel Lesinar

ovom smrti, njihove emocije bile različite. Odnosili su se prema njegovoj smrti kao
prema ceni koju je trebalo platiti. Tako je prečasni Oven Pentekost govorio o tome.
Ali onda se Margaret Logan, koja je imala dvanaest godina, udavila u naletu bujice.
Igrala se u blizini nabujalog potoka. Tlo je popustilo i voda ju je odnela. Onda su
Edvard Bejker, njegova žena i dva sina poginuli kada je njihovu kuću zahvatila vatra.
Jednog farmera je ubio konj. Još jedno dete se udavilo u istom jezeru. Jednu ženu je
ujela zvečarka. Jedna porodica je greškom pojela otrovne pečurke. Niz nesreća se
činio beskrajnim. Nad dolinom se nadvila senka smrti.“

Amanda je posmatrala red grobova, zastrašena patnjom koju su predstavljali.
„Prečasni Pentekost je rekao ljudima iz grada da je Bog blagoslovio one koji su
Njemu služili, a da je kaznio one koji nisu. Nešto u srcima i dušama meštana je
okretalo Boga protiv njih. Bilo im je potrebno da pogledaju u sebe i da istraže svoju
savest. Morali su da uklone svaku mrlju i greh koji ih je doveo u božju nemilost. Sa
svakom smrti, meštani su se molili usrdnije i duže.“
„Taj pritisak bi bio skoro nepodnošljiv“, rekla je Amanda.
Rej je pogledao ka nebu, u pravcu u kojem su se instiktivno obraćali Gospodaru
igre.
„A oni su pretpostavljali da je Bog odgovoran? Zar im nije palo na pamet da
postoji drugo objašnjenje?“
„Kakvo?“, upitao je Gospodar igre. „Neumitna nesreća nije bolje objašnjenje
od božje nemilosti.“
„Kao da je možda prečasni Pentekost bio umešan. Grad se izmenio kada je on
došao.“
„Hoćeš da kažeš da je prečasni Pentekost ubio neke od ovih ljudi?“
„Koliko bi bilo teško gurnuti nekoga sa senika ili podmetnuti otrovne pečurke
umesto zdravih? Sve što je trebalo da Pentekost uradi bilo je da čeka priliku.“
„U svetlu jučerašnjih događaja, znamo kako si ti to lako obavio“, rekao je glas.
„Derik me je napao! Branio sam se!“
„Naravno. Zašto ne bismo ostavili ovaj razgovor za neku drugu priliku? Sada
obratite pažnju na tragove. Prečasni Pentekost je najzad upozorio meštane da se
oslobode taštine i gramzivosti, da ponesu svaki predmet koji im nešto vredi i da ga
stave u nešto što je on nazvao Grobnica svetskih želja. Rekao im je da će Grobnica
predstavljati primer za budućnost.“
„Primer?“, upitala je Amanda.
„Pentekost se usredsredio na dolazak novog veka i zaključio da su stalne smrti
znak dolazeće apokalipse. ‘Sve je taština’, govorio im je. ‘Dok počinje novi vek,
materijalne stvari više neće biti važne.’ Ali oni koji su živeli izvan doline možda nisu
videli istinu. Kada Grobnica najzad bude pronađena i otvorena... možda za stotinu
godina, kada naiđe nova apokalipsa... pokazaće put spasenja onima koji su zalutali.“

„Vremenska kapsula“, shvatila je Amanda. „Prokleta vremenska kapsula. Zato si
drogirao Frenka i mene tokom predavanja o vremenskim kapsulama.“ Sećanje je
naišlo kao šok. Razmišljajući o Frenku, borila se da ne dozvoli bolu da je nadvlada.
Preživeću, mislila je. Naći ću način da izađem odavde i vratim mu za sve što je učinio
Frenku.

U besu je izvukla dasku iz srušene ograde i bacila je u blato.
„Logično mesto gde će smestiti Grobnicu bilo je groblje. Verovatno stojimo na
njoj. Meštani su ovde zakopali đragocenosti.“
„Pazite na svoje vreme“, rekao je glas.
Koristeći dasku kao lopatu, Amanda je kopala mokru zemlju.
„Pomozi mi!“, rekla je Reju. Ponovo je zarila dasku u blato, ali ovoga puta je
daska pukla. „Prokletstvo, pomozi mi!“
„Ostalo je još petnaest sati“, rekao je glas.
Dok je Rej uzimao dasku sa srušene ograde, pažnju mu je privukao grob na kraju
reda.
„Zašto mi ne pomažeš?“, povikala je Amanda.
„Ovaj krst. Brojevi na njemu se razlikuju.“
Amandi je bio potreban trenutak da reguje na ovaj zbunjeni ton. Bacila je
slomljenu dasku i pridružila mu se kod krsta.
„Nije naveden mesec“, naglasio je Rej. „Umesto toga, ovde se nalaze samo
brojevi.“
„Ali ovi brojevi nisu za mesec, dan i godinu“, rekla je Amanda.
„Ne. Ovde su dve grupe brojeva. LT je ispred jedne, a LG ispred druge grupe
brojeva. To su koordinate.“ Rej ih je uneo u svoj GPS uređaj.
„Odvešće nas do jezera“, Amanda je u slušalicama neočekivano čula glas.
Pripadao je Viv i naterao je Amandu da se okrene ka njoj. Ona je dovršila slaganje
dasaka preko Derikovog tela i preko ruševina gledala u nju i Reja. „Šta god da je ta
Grobnica, nisu je mogli zakopati, iz istog razloga zašto nisu mogli zakopati mrtve.
Zemlja je bila smrznuta. Koje je drugo mesto? Grobnica je u vodi.“
„Ali i jezero bi bilo zaleđeno“, rekao je Rej.
„U tome je stvar“, Amanda je odjednom shvatila. „Meštani su mogli otići do
jezera, stati na sredinu, iseći rupu u ledu. Onda su možda bacili Grobnicu, kako god da
je izgledala, kroz tu rupu.“
„Mora da je bila velika ako je sadržala sve ono što su voleli. Ogromna rupa“,
rekao je Rej.
„Možda je Grobnica bila dovoljno velika da kroz rupu nije propala samo ona.“
Viv se kretala ka njima kroz ruševine. „Možda je pukao led. Možda je ceo grad
propao u vodu.“
„Ali u proleće bi ih istraživačka grupa potražila u vodi, u slučaju da su se svi

nekako podavili“, usprotivio se Rej.
„Kako je istraživačka grupa mogla da pregleda vodu?“ Viv se približavala.

„Sredina jezera se čini duboka. To nije isto kao kada bi istraživači imali ronioce ili
kuke.“

„Tela bi isplivala na površinu u proleće“, bio je uporan Rej. Odjednom je
zastao. „Osim ako...“

„Osim ako, šta?“, upitala je Amanda.
„Možda nije u pitanju nesreća.“ Izgledao je uznemireno. „Zar to nije moglo biti
masovno samoubistvo? Ako su za tela bili vezani tereti, onda ona ne bi mogla da
isplivaju na površinu kada se led istopio. Nikada ih ne bi pronašli, osim ako jezero ne
bi bilo isušeno.“
Činilo se kao da je i povetarac utihnuo. Dolina se umotala u tišinu.
„Jezero.“ Rej je namršteno posmatrao strelicu na svom GPS prijemniku, a onda
je zurio u pravcu koji je strelica pokazivala. „Tamo bi trebalo da pokazuju
koordinate.“
„Da, jezero.“ Amanda je osetila kako u njoj raste uzbuđenje. „Zato su tamo
zmije. Da nas spreče da tamo tragamo.“ Pogledala je u Reja. „Rekao si ‘osim ako
jezero ne bi bilo isušeno’. Ne vidim kako je moguće isušiti ga.“
„Moguće je kada shvatiš da to i nije jezero“, rekla je Viv. Stigla je do njih.
„O čemu to govoriš?“, pitao je Rej.
„Kada se ovo završi, nateraću te da platiš za ono što si učinio mom mužu.
Kunem ti se, neću ti ostati dužna.“
Rej je sreo njen pogled.
„Možeš pokušati.“
„Ali neću ovde da umrem zato što sam ti dopustila da mi skreneš pažnju.
Trenutno je najbitnije pobediti.“
„Naravno. Kasnije“, rekao je Rej. „Moramo odavde da izađemo živi. Onda
možeš pokušati da mi se osvetiš.“
Amanda je osetila blagu napetost između njih dvoje. Prekinula ih je.
„Viv, šta si mislila time da to nije jezero?“
„Zar nisi primetila oblik?“
„U njemu je voda. To sam primetio“, rekao joj je Rej. „Pravougaonog je
oblika.“
„Nije. Ima oblik klina. Vrh pokazuje ka zapadnim planinama, odakle dotiče
potok. Na širem kraju su stene koje se spuštaju ispod jezera. Oblik je simetričan.
Isuviše simetričan. Ovo nije jezero. Ovo je veštačko jezero.“
Reju je bio potreban samo trenutak da razmisli o tome.
„Isuse!" Počeo je da trči.

5.

SUNCE JE PRŽILO PO BLATU. Dok je Belindžer upravljao džipom uskim,

blatnjavim putem, čuo je paprat kako pucketa. S obe strane puta pružale su se
komoljike i sasušena trava. Ispred njega, podnožje se uzdizalo ka snegom pokrivenim
planinskim vrhovima. Na putu nije bilo tragova da je neko tuda prolazio. Nije video
nijednu zgradu. Dozvolio je sebi da se nada.

Put se spuštao u potok. Zahvaljujući visokoj šasiji džipa uspeo je da ga pređe i
četvorotočkaš se uspeo na klizavu površinu na drugoj obali. Neravnine su udarale u
vozilo, što ga je sprečilo da vozi brže od trideset kilometara na sat. Vreme,
neprekidno je mislio. U blizini podnožja naišao je na stoku koja je pila vodu što je
proticala pored vetrenjače.

Put se završavao. Prošao je pored vetrenjače i između grmlja i krenuo ka
nepoznatoj oblasti koja se pružala pred njim. Stene i rupe su ga primorale da vozi
cikcak. Predeo je postajao strmiji. Izbegavao je stene i komoljiku. Uspon je postajao
sve strmiji. Kada je došao do vrha grebena, ugledao je strmu padinu na drugoj strani,
koja je bila isuviše stenovita i strma da bi mogao dalje da vozi. Vratio je džip do
jasika i zaustavio se kod mesta gde je drveće moglo da zakloni vozilo.

Presvukao se, obuo je čizme boje kože i obukao lovačku odeću koja se uklopila
u teren. Osećajući snagu sunca, namazao je lice kremom za zaštitu od sunca, stavio
naočare za sunce i šešir i otpio vodu iz jedne od boca koju je uzeo na parkingu. Kada
je postavio nož Emerson u džep, napunio je okvire za metke i ubacio jedan u mini-14.
Stavio je kompas i paket papirnih ubrusa u džep od košulje, zakačio je čuturicu za
pojas i napunio ranac preostalom opremom. Prisetio se kako je pakovao opremu pred
put u Irak; kakvo poređenje, pomislio je, jer se spremao da uđe u ratnu zonu.

Kada je stavio ranac na ramena, procenio je da teži oko osamnaest kilograma.
Nosio sam i više, pomsilio je. Povukao je zatvarač, ubacio metak, zakočio pištolj i
okačio pušku na rame. Šta još treba da uradim? - pomislio je. Uvek još nešto treba
uraditi.

Blekberi, shvatio je. Uzeo ga je iz džepa i postavio na mod vibracije, kako zvuk
ne bi odao njegov položaj. Onda je krenuo uz proplanak. Osećao je olakšanje što nije
osećao nervozu, dlanovi mu se nisu znojili, niti je ubrzano disao, kao posledica
posttraumatskog stresa od kojeg je dugo patio. Nakon što je Amanda nestala, očekivao
je da će mu se slabosti vratiti da ga muče. Umesto toga, njegova odlučnost da je spase
ispunila ga je, te nije bilo prostora za drugačije emocije.

Dok se penjao, prolazio je pored stabala jasika, ali uprkos njihovoj senci, znoj
mu je oblio čelo i zalepio košulju za kožu. Najzad je uspeo da dođe do vrha grebena i
do stene koja je štrčala iz jasikovog šumarka. Kada je skinuo ranac i pušku, seo je na

stenu, dobro se prikrio i proučavao dolinu ispod sebe. Jutarnje svetio se odbijalo od
površine jezera, usled čega su talasi na jezeru blistali. Jezero je bilo šire na jednom
kraju i podsećalo ga je na dugački trougao.

Uzeo je dvogled iz ranca. Koristeći šešir kao štit da bi sprečio sunce da se
odbije od sočiva u dvogledu, usredsredio se na vodu. Nasip od stena ličio je na branu.
Odjednom je shvatio da je u pitanju veštačko, a ne prirodno jezero. Pažnju mu je
privukao jedan pokret. Usmerivši dvogled, ugledao je male figure na nasipu i ushićeno
se pitao da li je Amanda jedna od njih. Radili su nešto na nasipu. Bacaju kamenje,
shvatio je. To nije imalo smisla. Šta pokušavaju, da sruše branu? Zašto?

Stavio je šešir na glavu i vratio dvogled u ranac. Kada je dopuzao do stabala
jasika, stavio je ranac na leđa i vratio pušku na rame. S leve strane, greben se spuštao
sve do uskog ulaza u dolinu. To je očigledno put kojim Gospodar igre očekuje da će
on krenuti. Ali nije mogao da očekuje da će se Gospodar igre osloniti na ono što je
bilo očigledno. U svakoj ulici je mogao očekivati zasedu. Svaki predmet duž puta bi
mogao biti bomba. Isto je i ovde, pomislio je. Ništa ne izgleda onako kako se čini.

Trudeći se da ima dobar oslonac, krenuo je niz neravni proplanak ka dolini,
tražeći u drveću i stenama tragove moguće zamke.

6.

AMANDA JE BACILA JOŠ JEDAN KAMEN U STRANU. Bio je velik kao fudbalska

lopta. Nije se obazirala na posekotine na ruci i uzela je još jedan. Činilo se da je to
oduvek radila. Ona, Rej i Viv bili su oko četiri i po metra ispod vrha preliva. Oluja
od prošle noći prelila je veštačko jezero. Voda se preli vala preko ivice, tekla je niz
stene, rasprskavajući se, i prijatno joj hladila lice. Da bi videli šta je u veštačkom
jezeru, morali su da sruše branu i puste vodu da isteče.

„Pažljivo!“, vikala je Viv dok je voda oko nje hučala. „Ne zaboravite na zmije!“
Amandu nije bilo potrebno podsećati. Već dva puta je videla vodene otrovnice
koje su prošle pored nje; vodena struja ih je odnela.
„Ova stena je isuviše teška!“, povikao je Rej. „Pomozi mi da je oslobodim!“
Amanda je, spotičući se, došla do njega i zgrabila stenu. Dlanovi su joj bili
klizavi od krvi koja je bila na njima, ali je stegla stenu što je jače mogla i povukla je.
Stena se oslobodila. izbacivši Reja i nju iz ravnoteže dok je padala na dno kod
preliva. Ona je pala i udarila desnu ruku.
„Jesi li dobro?“, upitao ju je Rej.
Amanda se nije obazirala na bol i posegnula je za drugom stenom.
„Najzad vidim mulj“, rekla im je Viv. „Četiri sloja stena dok ne dođemo do tog
dela.“

Amanda je posmatrala nasip.
„Imamo još mnogo da uradimo.“ Grabila je stenje, vukla ga i bacala u vodu.
Disala je s naporom. „Ovo predugo traje. Moramo da uđemo u vodu. Ako odatle
izbacimo mulj, vodena struja će ga odneti i potkopati ostale stene.“
„Zmije“, upozoravala je Viv.
„Nemamo izbora.“
Mlaz je sprao pesak Amandi s lica kada je ona spustila ruke u vodu i povukla
veći kamen. Snaga vodene struje joj je pomogla da je oslobodi. Povukla je još jednu
stenu koja je takođe otišla nošena strujom. Ponovo je krenula da uhvati kamen, ali je
povukla ruke. Nešto nalik na parče kanapa prošlo je pored nje.
Na trenutak nije mogla da se pomeri. Zurila je u vodu, osećala je kao da je
zmija u njoj i da se koprca. Kada je ponovo prikupila hrabrost i posegla za drugom
stenom, vodena struja joj je snažno zahvatila ruke. Morala je da se nasloni na njih da
bi zadržala oslonac. Onda je stena popustila i uz huk vode je otišla.
Rej je sledio njen primer, ali Viv se usredsredila na stene koje su bile udaljene
od vode, jer se isuviše plašila zmija.
Slap je izvlačio mulj ispod stena, koji se rasuo nošen strujom.
„Tako je!“, po vikao je Rej.
Amanda je pronašla energiju u sebi i prionula je još više na posao. Ledena voda
joj je kočila prste. Povukla je još jednu stenu. Trenutak kasnije, kraj nje je prošla još
jedna zmija.
Rej je povikao: „Sve više mulja odlazi niz vodu!“
Veliki trag mulja se širio jezerom.
„Kada bismo mogli da produbimo i proširimo otvor...“, rekao je Rej dok je
vukao stenu.
Amanda mu je pomagala, povukavši još jednu stenu. I još jednu. Trag mulja se
proširio. Stena se sama pomerila. Dok je stenje nosila vodena struja, voda je postala
boje zemlje.
„Bežite!“
Stari nasip nije bio održavan više od stotinu godina. Amanda je shvatila da stoji
na mestu koje se može urušiti. Šest stena se oslobodilo u isto vreme. Voda je sprala
zemlju ispod njih, noseći još stena koje su oslobađale još više zemlje. Snaga vodene
struje bila je nemilosrdna. Vrh brane se sabijao, otvarajući kanal, usled čega je niz
proplanak poteklo još više vode, odnoseći zemlju. Dok su stene ispod Amande pretile
da će se odvojiti, ona se okrenula i pokušala da potrči preko neravne površine nasipa.
Ali on se pokretao kao da je ispod njega bilo nešto živo. Morala je da se bori da bi
održala ravnotežu dok se kretala ka ivici nasipa. Rej je bio ispred, a Viv iza nje.
Čula je Viv kada je vrisnula. Kada se okrenula, videla je Viv kako se ljulja na
delu nasipa gde su stene popuštale. Amanda je ispružila ruku ka Viv, uhvatila je za

levu ruku i osetila trzaj od težine Vivinog tela. Počela je da pada zajedno s njom.
Rej ju je uhvatio rukom oko stomaka, boreći se da ih izvuče na sigurno. Nasip je

i dalje padao, nalet vode je odvlačio sve ispod Vivinih čizmama. Viv se izvila i
snagom svoje slobodne ruke otvorila Amandinu šaku. Dok je Amanda padala unazad,
Viv je propala i nestala u vodi.

„Ne!“, jauknula je Amanda.
Vrh brane je popustio, vodeni zid je svom silinom udario o dno. Amanda je
pogledom po vodi tražila kombinezon braon boje koji je nosila Viv. Jedan od virova
ju je izbacio na površinu.
„Moramo da je izvučemo!“
Amanda je potrčala ka ivici preliva i posegla rukom nadole. Čula je Rejove
užurbane korake kraj sebe i videla Viv kako se bori da se održi na površini; Viv je
udahnula vazduh i opet nestala pod vodom.
„Njene čizme!“, povikao je Rej. „Neće moći da pliva!“
Ali Viv se borila. Isplivavši još jednom na površinu, raširila je ruke,
pokušavajući da zapliva. Struja ju je nosila.
Amanda i Rej su trčali duž ivice vode, pokušavajući da održe korak s brzinom
vode.
„Ne bori se protiv struje!“, vikala je Amanda. „Pusti neka te nosi! Uhvatićemo
te tamo gde tok vode bude sporiji!“
Preskakala je komoljike i stene, očajnički se trudeći da ostane u blizini Viv.
Zaobišla je krivinu, iz vidokruga joj je nestao braon kombinezon; jauknula je, a onda
ga je ponovo ugledala i nastavila da trči. Viv je držala glavu iznad vode, ubrzano
dišući.
Voda se prelivala preko obala koje su do pre pet minuta bile korito. Voda je
stvarala dva zvuka koja su se preplitala, šuštala je i bučala. Kupila je ostatke drveća i
stena. Povukla je Viv ispod površine. Bilo je teško napraviti razliku između njenog
braon kombinezona i vode boje zemlje.
Dok se voda širila po pašnjacima, Amanda je uletela u nju i shvatila da ju je
vodena struja umalo odgurnula. Rej ju je izvukao na čvrsto tlo.
„Viv!“, vikala je Amanda.
Voda se i dalje širila. Amanda je videla Viv kako se bori da drži glavu iznad
vode dok ju je vodena struja i dalje vukla. Udarila je u nešto - u stenu, shvatila je
Amanda - i zadržala se na njoj.
„Tako je!“, povikala je Amanda. „Drži se!“
Dok se bujica širila, lagano je usporavala. Nivo vode je pao na nivo od
tridesetak centimetara. Petnaest centimetara. Viv je pustila stenu za koju se držala i
pala kraj nje.
„Drži glavu iznad vode!“, vikala je Amanda. Uletela je u vodu. Iako je voda

bila plitka, struja je i dalje bila snažna. Ona i Rej su morali da se pridržavaju da ne bi
pali. Onda je nivo vode pao ispod deset centimetara. Amanda je požurila da stigne do
Viv. Podigavši pogled, ugledala je ogroman otvor u nasipu, iza kojeg je ostala
praznina, a samo je mali mlaz vode curio kroz njega. Ubrzala je i došla do stene.

Viv je ležala na leđima s glavom iznad vode. Amanda je stigla do nje. Rej je
povukao Amandu za ruku.

„Pusti me! Moramo joj pomoći!“
„Ne možemo! Mrtva je!“
„Ma nemoj! Vidim da joj se grudi pokreću! Skidaj svoje proklete ruke...“ Reči
su joj zastale u grlu. Iz Vivinog kombinezona je izašla zmija, čije je tamno telo
kliznulo preko Vivinog ramena. Rep druge zmije je izvirivao iz njene leve nogavice.
Zbog zmije se činilo da joj se noga pokreće. Treća je bila na polovini njenog desnog
rukava.
„Vodena sila“, rekao je Rej. „Skinula joj je čizme. Tako su zmije ušle u njenu
odeću.“
Zmije su se svuda uvijale, mogle su se videti sada kada je voda bila duboka
samo nekoliko centimetara.
„Moramo da odemo odavde“, rekao je Rej, povukavši je.
„Ali... Viv... možda još možemo da pomognemo.“
„Ne možemo. Pogledaj joj oči.“
Uprkos sunčevoj svetlosti, Viv nije treptala.
„Hajdemo. Ove zmije su veoma razjarene“, rekao je Rej.
Jedna zmija je zasiktala.
Ponovo ju je povukao, a ovoga puta, Amanda je pošla za njim. Utrnula od bola,
osvrtala se sve dok stena nije zaklonila Vivino telo.
Došli su do suvog tla. Zmije su ostale tamo gde je tlo bilo vlažno. Amanda je
pomislila na Vivine iskolačene oči i zadrhtala.
„Sećaš li se šta nam je rekla Viv kada je videla kako su psi rastrgli Derikovo
telo?“, upitala je Amanda.
„Rekla je da više ne može ovo da podnese.“
„Tačno.“ Ophrvana tugom, Amanda je sela na tlo. „Ni ja više ne mogu ovo da
podnesem.“

7.

BELINDŽER SE KRETAO NIZ PROPLANAK. Skoro da se okliznuo na mokrom,

uvelom lišću, ali se uhvatio za stablo, povratio ravnotežu i nastavio da se spušta.
Ponegde bi ugledao delove na kojima se sneg zadržao, gde sunce nije moglo da

dosegne i shvatio da je oluja od prošle noći ovde donela više od kiše.
S desne strane, podnožje se izdizalo u planinu. Na oko kilometar i po ulevo,

podnožje se spuštalo i spajalo s ulazom u dolinu. Znajući za sklonost Gospodara igre
za uređaje za nadziranje, očekivao je da će ugledati neki od alarma za uljeze. Ali kada
je video četiri jelena kako trče između stabala, shvatio je da takvi alarmi ovde ne bi
bili praktični. Životinje bi neprekidno pokretale alarme koji rade na principu senzora i
infracrvenih zraka. U ovakvim uslovima, pouzdanije su bile video-kamere, a zasada,
blizina stabala jasika ukazivala je da ovo nije mesto gde bi Gospodar igre sakrio
ijednu kameru. Vidik bi mu bio ograničen. Bolje je usmeriti kamere ka otvorenom
prostoru gde bi mali broj kamera postigao mnogo veći cilj.

Belindžer je nastavio da se spušta nadesno, želeći da dosegne što veću
udaljenost od ulaza u dolinu. Došao je do podnožja proplanka. I dalje okružen
drvećcm, izvadio je kompas i mapu terena. Planina koju je video iznad krošnji drveća
poslužila mu je kao orijentir na mapi. Izračunao je da će se za kilometar i po naći u
pravcu sever-jug s veštačkim jezerom.

Naterao je sebe da popije malo vode i pojede komad energetske čokolade i
nastavio je da se kreće između stabala, sledeći ivicu doline. Posmatrao je sve oko
sebe, podsećajući se da razmišlja kao da se nalazi u Iraku i da traži bilo kakav znak
zasede ili bombe. Shvatio je da zakopani eksploziv povezan sa žicama ili eksploziv
koji je delovao na pritisak ne bi bili praktični za ovo mesto. Životinje bi ga
neprekidno aktivirale. Staviše, eksplozivi bi morali biti kontrolisani pomoću radija, a
morala bi ih pokrenuti vizuelna potvrda mete. Baš kao što je to slučaj s bombama u
Iraku koje postavljaju kraj puteva. Iako je i dalje bio uveren da će kamere biti
usmerene ka otvorenom prostoru, a ne ka mestima u šumi, gde će im biti sužen vidik,
bio je oprezan i izbegavao je očigledne staze između stabala - staze koje su koristile
životinje - ili čistinu.

Zastao je kada je čuo tutnjavu. Zvučalo je kao da u daljini grmi. Buka je trajala
jedno vreme, a onda je utihnula. Eksplozija? - pitao se. Ne, predugo je trajalo. Možda
su ljudi na nasipu uspeli da sruše branu. Iako nije mogao da shvati zašto im je toliko
stalo da je sruše, i dalje se nadao da je Amanda među njima. Zbog brige za njom želeo
je da požuri, ali se obuzdavao, znajući da joj neće biti od koristi ako dopusti sebi da
bude neoprezan.

Kada su mu kompas i mapa pokazali da se nalazi ispred veštačkog jezera,
skrenuo je ulevo i oprezno se kretao između stabala. Šuma se proređivala, otkrivajući
širinu doline i planina koje su je okruživale. Isticanje vremena ga je dodatno
opterećivalo. Bilo je skoro jedan posle podne. Jedanaest sati do kraja igre, u ponoć.
Držao je pušku na gotovs i posmatrao, zaklonjen drvećem. Ništa mu se nije činilo
sumnjivim.

Oprezno je izašao na otvoreno. Nakon zaštite koju je imao u šumi, otvoreni

prostor pred njim bio je obeshrabrujuć.
Blekberi je zavibrirao. Izvadio ga je iz maskimog odela i pritisnuo dugme

zelene boje.
„Dobro došao u Lešinara“, rekao je glas.
Belindžer je pogledom istraživao široki prostor ispred sebe. Komoljike,

nekoliko borova, poneka stena. Uprkos kiši od prethodne noći činilo se da je ovde tlo
suvo.

„Kada sam saznao za Grobnicu svetskih želja, kupio sam ovu dolinu“, rekao je
Gospodar igre.

„Lepo je kad možeš sebi da priuštiš sve što želiš.“ Belindžer se okrenuo ulevo i
posmatrao red stabala iza sebe, usmerivši pažnju na gornje grane.

„Šetao sam dolinom dok je nisam upoznao kao da smo stari prijtelji.“
„Ti imaš prijatelje?“ Belindžer se okrenuo udesno i posmatrao gornje granje na
drveću koje se pružalo u tom pravcu.
„Koristio sam detektor za metal kako bih pretražio groblje, u slučaju da je
Grobnica zakopana tamo. Ali jedini metal koji je detektor otkrio jeste nakit s kojim su
neki meštani sahranjeni.“
„Iskopao si ih da bi to otkrio?“
„Upotrebio sam detektor da bih skenirao grad, što je bio mučenički posao. Kao
što znaš, uređaj reaguje na sve vrste metala, od eksera i šarki za vrata, pa do zarđalih
noževa i viljuški. Ali nijedna reakcija nije bila dovoljno snažna da pokaže da je
Grobnica zakopana ispod Avalona“
„Ti misliš da je Grobnica velika?“ Belindžer je i dalje posmatrao drveće dok je
pritiskao telefon na uvo. „Možda je mala, možda ima mesta samo za Bibliju i nekoliko
molitvi ispisanih rukom.“
„Ne“, rekao je Gospodar igre. „Velika je. Unajmio sam avion i opremio ga
infracrvenom kamerom koja snima temperaturne razlike na otvorenom prostoru. Tlo
upija toplotu, na primer, dok je stene odbijaju. Tlo na vrhu stene ima različitu boju
nego tlo u dubini ili tlo u kojem se nalazi metal. Zagrejana mesta izgledaju kao da
blistaju na snimcima kamere.“
Belindžer je ugledao ono što je tražio i klimnuo glavom u znak male pobede.
„Kamera je napravila hiljade fotografija. Dokumentovala je toplotu u svakom
delu doline. Fotografisanje je trajalo danima. Proučavanje rezultata je trajalo
nedeljama. Nekoliko neuobičajenih fotografija mi je ulilo nadu, ali kada sam obavio
iskopavanja u tim oblastima, nisam pronašao ništa.“
„Možda je Grobnica samo mit. Možda nikada nije postojala. Ako se ne može
pronaći, postoji još jedna greška u igri. Opozovi je.“
„O, Grobnica postoji i to kakva. Vratio sam se originalnim dokumentima i
napokon shvatio da su tragovi bili svuda postavljeni. Nisam ih samo posmatrao na

pravi način.“
„Pronašao si Grobnicu?“
„Baš tako.“
„I ona je ovde, u dolini?“
„Apsolutno.“
„Gde je?“
„Bilo bi glupo da ti kažem. Na tebi je da je pronađeš. Ako to uradiš, pobedio

si.“
„I oslobodićeš Amandu?“
„Ako uspe da pređe preostale prepreke.“
„Onda nemam vremena da razgovaram s tobom.“
Belindžer je prekinuo vezu i vratio telefon u džep. Izvadio je paket ubrusa iz

džepa košulje i uzeo komad. Pocepao ga je napola, napravio je dva smotuljka i stavio
ih u uši. Onda je podigao mini-14, nanišanio i poravnao crvenu tačku s predmetom
koji je otkrio u gornjim granama jasikovog stabla: s video-kamerom. Nije pucao iz
puške od kada je bio u Iraku, godinu i po dana ranije. Pucanje je veština koja može da
se izgubi. Preciznost zavisi od vežbanja. Nadajući se da će holografski nišan
kompenzovati nedostatak prakse, zadržao je dah i povukao obarač.

Čak i s papirnim ubrusima u ušima, zvuk pucnja bio je vrlo jak. Puška je
odskočila, izbacivši prazno zrno. Pogledao je ka kameri među granama drveta koje je
bilo oko pedeset metara udaljeno od njega. Kamera je bila postavljena na visinu od
dvadeset metara. Taman otvor u kori drveta ispod kamere upozorio ga je da je
povukao obarač, ali da je spustio cev.

Ponovo je nanišanio. Ovoga puta je stegao pušku, umesto da je trgne. Krak.
Ustuknuo je. Delovi kamere su poleteli u vazduh. Ostatak je visio na električnoj žici.

Hodao je pored drveća i uočio još jednu kameru na stablu jasike, oko pedeset
metara dalje. Dolina je verovatno bila ispunjena kamerama. Koliko kamera, toliko i
monitora za praćenje. Belindžer je znao da Gospodar igre ne može da nadzire sve
monitore. Neka vrsta senzora za detektovanje pokreta verovatno je aktivirala monitore
ako bi joj u vidokrug ušla ljudska figura.

E, pa evo još jedne slike koju više nećeš videti, pomislio je Belindžer. Podigao
je pušku, usmerio crveni nišan, povukao obarač i razneo kameru u komade. Blekberi
mu je zavibrirao u džepu. Nije se obazirao na njega.

Nastavio je da hoda, posmatrajući prostor oko sebe. Širina neba ga je podsetila
na Irak. Amanda, pomislio je. Amanda, neprekidno je ponavljao. Amanda, viknuo je
na sav glas. Ponavljanje njenog imena ulivalo mu je snagu.

Video je još jednu kameru, ovoga puta skrivenu među stenama. Razneo ju je.
Ponovo mu je blekberi zavibrirao u džepu. Ali nešto drugo mu je privuklo
pažnju - jarak koji ga je sprečavao da krene dalje. Bio je širok i dubok. Dnom jarka je

tekla voda koju je donela jučerašnja kiša. Činilo se da je u pitanju prirodno korito
potoka, ali jedino na šta je Belindžer mogao da pomisli bilo je da ga ne može izbeći.
Sve je predstavljalo moguću zamku.

OSMI NIVO
KRIPTA SUDNJEG DANA

1.

AMANDA JE OSTALA KAO POSRNULA NA ZEMLJI, zureći u stenu iza koje je Viv

ležala mrtva.
„Hajdemo“, požurivao ju je Rej.
„Mislila sam ono što sam rekla. Ne mogu više ovo da radim.“
„Niko ne napušta igru“, upozorio ju je glas preko slušalica.
„Ko je pominjao napuštanje?“ Izmorenost je gušila Amandin glas. „Samo više

ne igram.“
„Nemamo vremena za ovo“, rekao je Rej. „Moramo da vidimo šta je u

veštačkom jezeru.“
Amanda je pogledala u tom pravcu, ka otvoru u nasipu i praznini koja je zvrjala.

„Nije važno.“
„Jedva čekam.“ Rej je krenuo ka veštačkom jezeru.
„Neaktivnost je vrsta igranja“, rekao je Gospodar igre Amandi. „Daje izbor da

se ne pobedi. Šta bi rekao Frenk?“
„Frenk?“ Amanda je podigla pogled. Njegovo ime je bila iskra za njen nervni

sistem. „Njega ostavi na miru! Prokletstvo, ostavi ga po strani iz svega ovoga? Kakav
si bolestan način smislio da ga ubiješ?“

„Da ga ostavim po strani? Ne želim. U stvari, ne mogu“
„O čemu ti govoriš?“
„Frenk dolazi da se igra s nama.“
Reči za nju nisu imale nikakvog smisla. Frenk dolazi da se igra?
Trgla se kada je čula pucanj. Odjeknuo je u celoj dolini, ali kako se Amandi
učinilo, zvuk je dopirao iz oblasti koja se nalazila nasuprot poplavljenom području, iz
pravca planina na severu. Usledio je drugi pucanj. Da, sa seveme strane.
Dolazi da se igra?
S mukom, Amanda je ustala. Čula je još jedan pucanj. Frenk? Jesi li to ti?
Dolaziš da se igraš? Kakva je to pucnjava? Čekala je, napeto osluškujući, ali nije
bilo četvrtog pucnja.
Frenk?
Pogledala je Reja. I on se okrenuo, stojeći kraj provaljenog nasipa; gledao je
preko slabog toka vode, ka planinama na severu. Kada se vazduh utišao, njegova
mršava figura je izgledala napeto. Pod surovim suncem, ponovo je pokušao da se
popenje uz proplanak koji je vodio ka ispražnjenom veštačkom jezeru.
Amanda je krenula za njim. Noge su je bolele zato što je, dok je odvajala stene
koje će srušiti nasip, morala da čuči, ali joj je nagon govorio da Gospodar igre nije
lagao, morala je da učini sve što je mogla kako bi pomogla Frenku.
Došla je do proplanka i popela se krećući se cikcak, čuvajući energiju onako

kako ju je Viv naučila. Viv. Šok zbog njene smrti pogodio je Amandu još jače. Nastavi
da se krećeš, rekla je sebi Amanda. Učini ono što je Viv želela. Osveti se.

U blizini vrha, došla je do boca s vodom koje su ona, Rej i Viv napunili snegom
koji se topio. Od žarke želje da sruše branu toliko su ožedneli da su skoro popili svu
vodu. U jednoj od boca ostalo je tek nekoliko gutljaja vode. Amanda ju je sasula u
usta i produžila; voda je bila neprijatno topla, jer se ugrejala na suncu.

Našla je Reja kako razgleda blatnjavo korito veštačkog jezera. Uprkos snazi
bujice neki predmeti su ostali zaglavljeni u mulju. Trula stabla. Ostaci prikolice.
Kravlji skelet. Nešto što je nekada bio splav.

Korito jezera bilo je dugo oko stotinu metara, deset metara široko u najužem
delu, a četrdeset metara široko kod nasipa, gde je ona stajala. U baricama su se
praćakale ribe. Nekoliko zmija se kretalo po vodi koja je polako oticala po blatu.

„Ne vidim ljudske kosti“, rekao je Rej.
„Možda su ispod blata.“
„Ali kravlji skelet nije. Nema nikakvog dokaza koji ukazuje da je ovo mesto gde
su meštani nestali. Ne vidim ništa što liči na sarkofag, ako je to ono za čime tragamo.“
„Izgleda da je duboko dvanaestak metara. Velika površina. Ono za čime tragamo
može biti bilo gde.“ Amanda je razgledala blato koje se pružalo ka planinama na
severu, ponovo se pitajući zašto je došlo do pucnjave. Frenk, dolaziš li? - pitala se,
očajnički se nadajući. Onda je shvatila koliko greši što gleda u tom pravcu. Nije
želela da Gospodar igre ima Frenka na umu. Želela je da se usredsredi na to kako ona
i Rej igraju igru.
Rej je izvadio svoj GPS prijemnik i uneo koordinate koje su dobili na groblju.
Crvena strelica je pokazivala preko korita jezera. „Moramo da se razdvojimo. Idi
obalom. Pogledaj u kom pravcu pokazuje strelica na tvom prijemniku.“
Amanda je prešla desetak metara i stala, posmatrajući prijemnik. Strelica je
pokazivala iza rogova kravljeg skeleta ka nečemu što je nekoliko centimetara
izvirivalo iz blata.
„Šta je to?“, upitao je Rej.
„Nisam sigurna. Liči na metal“, odgovorila je Amanda. „Ivica nečega.“
Činilo se da je predmet, šta god da je, bio dugačak oko metar i dvadeset i širok
oko devedeset centimetara.
„Taštine sveta“, rekao je Rej. „To bi trebalo da bude u Grobnici. Ali mi se ne
čini da ovde može da stane mnogo.“
„Pođseća me na nešto, ali se ne sećam gde sam ga videla.“ Uprkos tome što su
je uspomene izjedale, Amanda je počela da se spušta u korito jezera. Tlo je bilo
sunđerasto, ali je bilo dovoljno čvrsto. Kada je prešla oko šest koraka, postalo je
blatnjavo, ali je i dalje bilo dovoljno čvrsto. Nakon još šest koraka noge su joj već
uronile u blato.

„Ne znam koliko ću još moći da idem.“
Predmet se nalazio na oko devet metara ispred nje. Čekala je dok jedna zmija
nije otpuzala na bezbednu udaljenost od nje, a onda je napravila još jedan korak
nadole. Desna noga joj je upala u blato.
Nastavila je da se kreće. Dahćući, Amanda je posmatrala kako joj čizma u
potpunosti tone u blato, sve do zgloba. Potom je utonula još dublje, izbacivši je iz
ravnoteže. U panici je zabila levo stopalo u blato kako bi uspostavila ravnotežu, ali
ono se ponašalo kao usta, jer je usisavalo njenu desnu nogu, preteći da je pogura
napred. Skoro joj je bilo do kolena. Okrenula se oslonivši se na levi lakat. Blato je
poletelo. Zmija je zasiktala. Pokušala je da puzi postrance, međutim, ruke i lakat su joj
upali u blato i s mukom ih je izvukla. Težina njenog tela sprečavala je ostatak tela da
potone, ali ona je sada bila zarobljena.
Bespomoćna, okrenula se ka Reju koji ju je posmatrao s ivice korita jezera.
Njegovo mršavo lice, zaraslo u bradu, nije odavalo nikakve emocije; to je nateralo
Amandu da shvati da je njegov predašnji napor da povuče nju i Viv s nasipa koji se
rušio bio vrhunac njegovog herojstva za taj dan.
Ugao pod kojim je njena noga bila zarobljena u blatu izazivao je takav bol da je
Amanda mislila da je iščašila koleno ili da je istegla tetivu. Teško je disala. Oslonila
se svom težinom na rame i iskoristila ga kao oslonac da pokuša da izvuče desnu ruku
iz blata. Blato se opiralo, kao da je živo. Povukla je jače i osetila nalet adrenalina
kada je uspela da oslobodi ruku. Nekoliko puta je duboko udahnula i zatekla sebe
kako zuri u kravlji skelet i shvatila zašto životinja nije mogla da pobegne iz vode.
Kravlja lobanja je bila okrenuta ka njoj. Protegla je desnu ruku, naprežući rame.
Prstima je zgrabila kravlji rog. Nastavila je da opipava tlo i, ječeći od bola u zglobu i
laktu, pokušavala da zgrabi rog. Bilo joj je potrebno nešto čvrsto za šta bi mogla da se
uhvati i da se oslobodi iz blata, ali kravlja lobanja se odvalila od ostatka skeleta i
Amanda se vratila.
Amanda je uzdahnula. U očaju, povukla je lobanju ka sebi. Rogovi su joj dali
ideju. Okrenula je lobanju naopačke i snažno izdahnula vazduh iz pluća kada je zarila
rogove u blato. Uz tresak, dotakli su nešto čvrsto. Stavljajući desnu ruku na koren
lobanje, napravila je polugu koja joj je bila potrebna i nastavila da se oslanja na nju,
izdižući lakat. Zvuk koji je blato stvaralo dok je izvlačila levu ruku bio je nalik na
usisavanje. U istom trenutku je stavila levu ruku na koren kravlje lobanje, gurnula je, a
onda sela s naporom, dok je blato visilo s nje.
Pritisak na njeno desno koleno se smanjio. Upotrebila je ruke da raskopa blato
oko desne noge, odbacujući šaku po šaku blata u stranu. Blato koje se nalazilo oko
njene noge vratilo se u rupu koju je pokušavala da stvori, ali ona je i dalje kopala. Još
jedan trzaj i oslobodila je levu nogu. Znala je da će, ako pokuša da ustane, ponovo
propasti u blato. Okrenula se i zgrabila koren pričvršćene lobanje i na stomaku se

vukla po blatu. Izvukla je lobanju i zabila je u blato, bliže ivici korita jezera. Izvlačila
je telo sve više, a uspela je da stane tek kada je došla do tla koje je bilo meko kao
sunđer.

Rej je netremice gledao. „Nema smisla da se oboje zaglavimo“, rekao je.
„Naravno.“
„Da sam mislio da mogu da ti pomognem, učinio bih to. Ali ja sam teži od tebe.
Čizme bi mi uronile u blato dublje od tvojih.“
„Naravno.“
„Želim da razumeš.“
„Veruj mi da razumem
„Nije da nije važno“, rekao je Rej. „U svakom slučaju smo kao mrtvi. Nema
načina da se domognemo onog predmeta, šta god da je to, i da saznamo o Grobnici.“
„Nisi u pravu.“ Amanda se nadala da će njena naredna izjava, pomešana s
njenim problemom u blatu, odvratiti Gospodara igre od Frenka. „Znam kako da se
spustimo.“

2.

BELINDŽER JE ZURIO U JARAK. Dnom jarka je tekla voda. Bio je dubok metar i

po i širok tri metra - previše da bi ga mogao preskočiti.
Pogledao je levo i desno i primetio da se korito jarka pružalo ka svakom kraju

doline. Trebalo bi mu previše vremena da pronađe način da ga zaobiđe. Ali svi
instikti su ga upozoravali da ne silazi u jarak.

Možda jeste ono što vidim, pokušavao je da u veri sam sebe.
Ali se nije usudio da rizikuje. Morao je da pretpostavi da je u pitanju zamka. Da
li je u jarku bilo eksploziva? Ako jeste, nije se mogao aktivirati pritiskom. Pokrenule
bi ga životinje koje su ovamo dolazile da piju vodu. Gospodaru igre je jedina
alternativa bila da ga detonira elektronski, kada kamere otkriju da je ušao u jarak.
Još jedan dobar razlog da se unište kamere, pomislio je Belindžer.
Vreme, pomislio je. Primoravajući sebe da donese ispravnu odluku, zaključio je
da bi skrivanje mina duž korita jarka zahtevalo ogromnu količinu eksploziva. Nije bilo
teško zaključiti. Postojao je preveliki rizik da snage reda primete isporuke. Da li bi
Gospodar igre pristao na takav rizik?
Ako nije eksploziv, šta je onda dole? - pomislio je Belindžer. Šta je još
podjednako smrtonosno, a lako se može sakriti u jarak?
Nešto u vezi s mišlju ‘elektronski detonirati’ palo mu je na pamet. Čim mu se
javila sumnja, pogledao je ka šumi, udaljenoj oko osam stotina metara, iza njega.
Pitao se da li je moguće dovući suvo stablo do jarka i iskoristiti ga kao most, ali

shvatio je da, čak i kada bi uspeo, to bi ga iscrpilo i oduzelo mu mnogo vremena.
Ponoć se približavala.

Primetio je kamenje na tlu; podigao je jedan i bacio ga u jarak. Bacio je još
jedan, pa još jedan, gradeći prelaz preko vode. Morao je brzo da dela, jer je kamenje
stvorilo prelaz nalik na branu, pa je nivo vode porastao i prelivao se preko kamenja.
Nije mogao da dopusti da mu se čizme pokvase, jer je duboko verovao da se ispod
nalazi električni kabl. Gospodar igre bi ga veći deo vremena držao isključenim,
sprečavajući da životinje uginu kada dođu na pojilo. Ali čim bi kamere pokazale
Gospodaru igre da je Belindžer u dolini, on bi uključio struju.

Belindžer je delao brzo, bacajući sve više kamenja u vodu. Ali nivo vode je i
dalje rastao i ona se prelivala preko prepreke. Ništa nije postigao.

Amanda, pomislio je.
Video je mnogo veći kamen i zgrabio ga. Nenaviknut na visinu, zastenjao je od
napora. Požuri! - pomislio je. Poslednji put je gurnuo kamen i posmatrao ga kako se
kotrlja u jarak gde se zaustavio u plitkoj vodi ispod brane koju je neplanirano stvorio.
Ali voda se prelila preko vrha kamena. Ako je Belindžer bio u pravu što se tiče
električnog kabla, neće se usuditi da stane na vlažan kamen. Morao je da sačeka da se
osuši. Primetivši da je jako sunce osušilo obalu posle jučerašnje kiše, spustio se niz
padinu pazeći da se ne osloni svom težinom kako ne bi izgubio ravnotežu i upao u
vodu. Vrh kamena je počeo da se suši. Prijatan miris vode bio je lažan.
Da bi popunio minute koje su ga ispunjavale frustracijom, razgledao je zidove
korita jarka i postao napet kada je shvatio da je u jednu od stranica ugrađena kutija.
Oko petnaest metara od njega, kutija je bila pažljivo smeštena kako ne bi mogla biti
primećena odozgo. U kutiji se nalazila video-kamera. Nije bilo sumnje da je bilo i
drugih koje su se u određenom razmaku nalazile duž jarka.
Belindžer je ponovo stavio čepiće od papirnatih ubrusa u uši. Podigao je pušku,
uperio crveno nišansko svetio u metu i razneo kameru. U džepu njegovih pantalona
zavibrirao je blekberi. Nije se trudio da odgovori na poziv.
Kamen je već bio dovoljno suv. Okačio je pušku na rame, napravio veliki
iskorak i položio desnu nogu na kamen. Zastenjao je kada je osetio elektricitet. Čak i
bez vode koja bi ga sprovela, elektricitet je bio dovoljno jak da se probije kroz
kamen. Nije bio jak da bi ga ubio, ali je bilo tako bolno da je skoro izgubio ravnotežu
i pao u vodu, gde bi sigurno umro. Istegao je levu nogu sa svoje strane obale, preko
vode, i preskočio na drugu stranu. Kada se odgurnuo od stenu, ona mu se prevrnula
ispod čizme, skoro ga ubacivši u vodu, ali on je ispružio ruke napred i, potpomognut
težinom ranca, uspeo je da se domogne druge obale. Ali umalo se skotrljao u vodu.
Teško dišući, zario je prste u zemlju i zaustavio se.
Pažljivo se podigao na noge, dosegao vrh jarka i podigao se, klekavši u prašinu.
Dok je dizao glavu preko ivice, izbegao je ujed psa čija ga je pljuvačka isprskala po

licu. Dahćući, pustio se i skliznuo niz ivicu jarka.
Gore se nalazio pas koji je izenada skočio na njega.
Belindžer se skotrljao u stranu, osetivši nalet vazduha kada ga je pas ujeo za

desno koleno; Belindžer je zamahnuo kolcnom i odbacio psa dole. Pas je pao u jarak,
ali ne i u vodu, zarežao je i napao ga ponovo. Dok je zbog težine ranca ležao na
leđima, Belindžer je zamahnuo nogom i udario psa u njušku. Nije imao vremena da
skine pušku s ramena. Čak i da je uspeo u tome, pas je bio isuviše blizu da bi mogao
da nanišani. Ponovo je udario psa, zgrabio nož koji mu je bio sklopljen u džepu
pantalona, izvukao oštricu i dao sve od sebe da se pridigne kako bi mogao da
zamahne.

Začuo je i drugog psa kako reži; pomaljao se s ivice jarka, zgrabivši ga. U isto
vreme je projurio pored Belindžerovih čizama, krenuvši mu zubima ka preponama.
Belindžer je zamahnuo nožem i udario psa po njušci, malo iznad nosa. Potekla je krv,
pas je odskočio, pao u vodu i počeo da cvili; telo je počelo da mu se grči od siline
elektriciteta. Skočio je iz vode, međutim, šok koji su mu pretrpeli nervi oduzeo mu je
mnogo snage. Pas je ponovo pao u vodu, ovoga puta celo telo su mu zahvatili
smrtonosni grčevi. Njegovo cviljenje se pretvorilo u mahniti ropac koji je na kraju
utihnuo; pas je ostao da nepomično leži.

I drugi pas je ućutao, iznenađen onim što se dogodilo. Belindžer se okrenuo i
zamahnuo naviše, zasekavši ga ispod vilice. Skičeći, pas je pobegao, nestavši negde
ispod ivice jarka.

Belindžer je ustao i potrčao nalevo, duž obale, suprotno od smera u kojem je
pas otišao. Osetivši oštar bol u levom kolenu, spustio je pogled i ugledao krv.
Prokletnik me je ujeo! - pomislio je. Bože, da li je besan?

Došao je do mesta odakle mu se činilo da se može lako popeti uz jarak, ali je
ustuknuo kada je začuo psa. U vidokrugu su mu se pojavila dva psa, s penom na
njuškama. Jedan je ispod vilice imao posekotinu. Drugi je bio veći, velik kao nemački
ovčar.

Belindžer je bacio nož, skinuo pušku s ramena i rizikovao dovoljno da proveri
da prašina nije upala u cev. Oba psa su počela da beže. Nanišanio je, spreman da puca
ako se ponovo pojave. Čak i s paprnim ubrusima uspeo je da čuje njihovo režanje
ispod vrha jarka.

Krenuo je nalevo, pored vode, ne ispuštajući vrh jarka iz vida, nadajući se da će
uspeti da zaobiđe pse. Režanje koje je čuo iznad glave upozorilo ga je da ga prate.

Možda bih mogao da ih zastrašim, pomislio je. Opalio je, nadajući se da će ih
jačina pucnja oterati.

Na trenutak je sve bilo tiho.
A onda je ponovo čuo režanje.
Psi su bili veliki, ali mršavi. Belindžer se pitao da li su poludeli od gladi.

Skinuo je ranac. Držeći pušku u jednoj ruci, otvorio je ranac i izvadio dve energetske
čokoladice. Bacio ih je preko ivice jarka. Kada je začuo komešanje, zgrabio je ranac,
potrčao udesno, i uzeo nož; sklopio ga je i stavio u džep dok je žurio. Prošao je pored
mrtvog psa u vodi i nastavio da trči.

Popeo se uz blagi uspon, provirio preko ivice jarka, i pošto nije primetio
nikakvu pretnju, izašao je. Dva psa su sada bila daleko, režala su jedan na drugog,
boreći se oko čokoladica. Veći pas je zgrabio čokoladicu, progutao ju je celu, s
papirom u koji je bila umotana, i napao drugog psa pre nego što je stigao da uhvati
drugu čokoladicu.

Blekberi je počeo da mu vibrira u džepu. Ne obazirući se na poziv, krenuo je ka
veštačkom jezeru.

3.

„POREÐAJ IH!“, Amanda je požurivala Reja. Stajala je među ruševinama,

ispruženih ruku, dok je Rej slagao letvu po letvu.
,.Previše ih je!“, rekao je.
„Stavi još!“ Trgla se od napora. „U redu, dovoljno je!“ Amanda je krenula ka

ispražnjenom jezeru. Čula je još jedan pucanj. I on je dolazio sa seveme strane, ali
zvučalo je kao da dolazi iz veće blizine. Frenk? pomislila je. Jesi li to stvarno ti? U
šta to pucaš? Odjednom, uplašila se da to pucaju na Frenka. Ne razmišljaj tako! -
upozoravala je samu sebe. Frenk dolazi! Moram da verujem u to!

Od težine letava bolele su je ruke, zateturala se unapred, ali je naposletku stigla
do korita veštačkog jezera. Ispustila je letve i one su pale, udarivši jedna o drugu.
Osećala je kako su joj usta suva, kao da su bila ispunjena pamukom.

Rej se dogegao do nje i ispustio letve koje je poneo. Pogledao je na sat.
„Dvadeset do dva.“
„Vreme brže prolazi kada se zabavljaš“, rekla je Amanda. Zgrabila je dve letve
i postavila ih jednu pored druge na blatnjavoj padini.
„Ili sporije“, rekao je Gospodar igre u slušalice. „Vreme je relativno u video-
igrama. Sve zavisi kako je raspoređeno.“
„Idi do đavola!“, rekla mu je Amanda. Ona i Rej su žurili kako bi što više letvi
poredali po blatu.
„Mnoge igrice imaju merače vremena, a u igricama u kojima se radi na razvoju
virtuelnih civilizacija merači vremena pokazuju mesece i godine umesto sekundi i
minuta. U igri, jedan mesec traje jedan minut. Nasuprot tome, u nekim igrama se vreme
meri na konvencionalan način, ali na njihovim meračima vremena jedan minut može
trajati dva minuta u takozvanom realnom vremenu. Igrač završava igru i shvata da je

proteklo dva puta više vremena nego što je pokazivao merač. Efekat može biti
zbunjujuć.“

Amanda je nastavila da slaže letve, pokušavajući da ga ućutka.
„Onda, kao što ste mogli da vidite, subjektivno vreme trajanja jedne igre može
se razlikovati od uobičajenog vremena. Jedan prijatelj, koji umire od karcinoma,
saznao je da velika brzina kojom se donosi više odluka, koje zahtevaju mnoge igre,
daje punoću igri i stvara osećaj da vreme prolazi sporo. Za neke igrače četrdeset sati,
koliko traje prosečna igra, može biti jednako dužini života.“
Daleko od isušenog veštačkog jezera odjeknuo je još jedan pucanj. Amanda je
pogledala na sever, ka planinama.
„Možeš se kladiti da ih Frenk doživljava kao dužinu života“, rekao je Gospodar
igre.
„Ne veruj mu. Pokušava da ti pomrsi konce“, rekao je Rej. „Verovatno lovci
pucaju. Ako budemo imali sreće, možda će nas pronaći.“
Ali šta lovci mogu da učine da nam pomognu? - pitala se Amanda. Mi smo
hodajuće bombe. Iz tog razloga, šta može Frenk da uradi da bi nam pomogao?
„Ja nikada ne lažem“, rekao je Gospodar igre. „Ako vam kažem da ti pucnji
ukazuju da dolazi Frenk, onda možete da me držite za reč “
„Ti nikad ne lažeš? Teško da ću ti poverovati.“ Rej je pogledao u nebo. „Ali
isto tako, ne govoriš ni potpunu istinu.“
Ne razmišljaj ovako! - upozoravala je Amanda samu sebe. Frenk dolazi. To
mora da je on. Samo se trudi da skreneš pažnju Gospodaru igre. Stavila je još jednu
dasku u blato i pohitala da doda još.

4.

BELINDŽER JE STIGAO DO USAMLJENOG BORA, jedinog uspravnog predmeta u

okolini, i našao je, kako je i očekivao, video-kameru zakačenu za stablo. Nanišanio je,
usmerio crveno nišansko svetio i razneo kameru.

Gasimo svetla, pomislio je.
Stavio je nov okvir za metke i dopunio okvir koji je bio delimično ispražnjen.
Sve vreme je gledao desno od sebe, u pravcu odakle su ga posmatrala dva psa, s
udaljenosti od tridesetak metara. Nastavio je da hoda. Psi su ga sledili. Ponovo je
stao. Stali su i psi.
Zbog bola u kolenu spustio je pogled. Nogavica mu je bila natopljena krvlju.
Zubi psa su pocepali tkaninu. Video je ranice i zabrinuo se zbog pene koju je video na
njušci psa.
Koliko vremena imam da bih mogao da primim vakcinu protiv besnila? - pitao

se.
Spustio je ranac i naslonio pušku na njega, vodeći računa da se cev ne napuni

prljavštinom. Dok je sunce sve jače sijalo, izvadio je pribor za prvu pomoć i lepljivu
traku. Pogledao je pse. Pogledi su im bili prikovani za njega.

Ubij ih, pomislio je.
Ali iako mu je ranac bio pun municije, morao je umereno da je troši. Bilo je
bolje razneti kamere... ili ubiti Gospodara igre, pomislio je... a onda ubiti dva psa
koja možda i ne mora da ubije. Kasnije će možda poželeti sve da učini da su mu ta dva
metka ostala.
Da vidimo koliko su pametni.
Podigao je pušku i nanišanio u većeg psa, onog što je ličio na nemačkog ovčara.
Pobegao je, a drugi pas ga je sledio. Pratio je većeg psa u iskušenju da povuče
obarač, ali nije bilo lako pogoditi metu koja se sve više udaljavala i postajala manja u
vidokrugu; na kraju je spustio pušku.
Otvorio je bocu vode, otpio neprijatno toplu tečnost i isprao njome koleno,
uklonivši krv i prljavštinu. Mesto ujeda se crvenilo; verovatno je već bilo inficirano.
Otvorio je pribor za prvu pomoć. izvadio zavoj s antiseptikom i otvorio ga. Zavoj je
mirisao na alkohol. Prebrisao je njime rane i jauknuo od bola. Otvorio je kutiju s
antibiotičkom kremom, naneo je na mesto gde su zubi probili kožu i prekrio ranu
gazom. Naposletku je upotrebio nož i odsekao nekoliko komada lepljive trake,
pričvrstivši gazu za koleno, stvarajući tampon, koji će, kako se nadao, zaustaviti
krvarenje. Lepljiva traka. Prisetio se kako su je neki ljudi s kojima je radio u
obezbeđenju u Iraku zvali. Prijateljica mitraljezaca.
Kada mu je ponovo zavibrirao blekberi, izvadio je tampone od papirnih ubrusa
iz ušiju i pritisnuo zeleno dugme na telefonu.
„Prestani da uništavaš kamere“, rekao mu je glas.
„Mislim da mi je to bila jedna od boljih ideja.“
„Osim što ih uništavaš, radiš sve onako kako sam zamislio da bih ja mogao.“
„Zašto onda ne siđeš ovamo i sam zaigraš ovu prokletu igru?“
Nije bilo odgovora.
„Hajde!" Belindžer je viknuo u telefon. „Budi heroj!“
„Ali neko mora da bude Gospodar igre.“
„Zašto?“
Ponovo nije bilo odgovora.
„Misli malo drugačije o tome“, nastavio je Belindžer. „Razgovarali smo o
greškama u igri, činjenici da me nisi mogao u potpunosti pratiti. Šta misliš o greškama
u svemiru?“
„Igra i svemir. Isto su. O kakvim greškama govoriš?“
„Bog se osećao usamljenim i stvorio je druga bića, predivna, kao što su anđeli;

tako se začelo zlo jer su ga neki anđeli izdali. Onda je Bog ponovo bio usamljen, ali
se prisetio da je naučio lekciju, pa je stvorio niža bića, ljude, toliko beznačajna da
jednostavno nisu imala ponosa da ga izdaju. Ipak, izdala su ga. Je li to tvoj problem?“

„Što me ljudi izdaju?“
„To što si usamljen? Potreban ti je neko da se s njim igraš?“
U daljini je zakliktao soko, a odgovora nije bilo.
„Biće nam drago da se igramo s tobom“, rekao je Belindžer Gospodaru igre,
„sve dok ne odlučiš da nas pobiješ.“
„Ponekad“, rekao je glas.
„Da?“
„Zbunjuješ me.“
Belindžer je osetio nalet nade.
„Kako bih mogao da siđem i da se igram s tobom? Niste stvarni.“
Veza se prekinula.
„Meci u miniju-14 su stvarni“, promrmljao je Belindžer. Vratio je blekberi u
džep, potražio još nekoliko kamera koje je uništio i krenuo dalje.

5.

OKRVAVLJENIH RUKU, Amanda je podigla vrata s jednog kraja, a Rej s drugog,

pomogavši joj da ih odnese iz zaklona koji su ona i Viv sagradile prethodne noći.
Prisećala se kako je Viv podelila vodu s njom i kako joj je govorila da moraju raditi
zajedno ako žele da prežive.

A Viv je sada mrtva.
Bila je kao otupela od bola dok je s Rejom nosila vrata. Počela je da hramlje,
čizme su joj bile teške. Od gladi je postajala sporija, ali nije želela da dopusti sebi da
se preda slabosti. Pre nekog vremena je ponovo čula jedan pucanj, koji je, činilo se,
došao iz blizine, a ako Frenk dolazi, kao što je rekao Gospodar igre, neće dopustiti da
Frenk vidi da je zabušavala. Učiniće sve što može da mu pomogne. Radiće sve dok ne
padne.
To se umalo dogodilo. Čizmom je udarila u stenu. Skoro je pala s vratima, ali je
uspela da održi ravnotežu i produžila je, došavši do staze koju su ona i Rej napravili u
blatu.
„Ovo bi trebalo da nam obavi zadatak“, rekao je Rej.
Krenuo je leđima okrenut koritu jezera, držeći jedan kraj vrata u rukama.
Amanda je išla za njim, praveći male korake koji su joj omogućavali da ostane
uspravno u odnosu na daske koje su bile iskrivljene nadole.
Kada su došli do nesigurnog dna jezera, spustili su vrata na stazu, okrcnuvši ih

prvo na stranu kako bi Rej mogao da prođe pored njih i dođe do Amande. Letve pod
njima su se ljuljale na blatu. Oko njih smrad truleži je terao na povraćanje. Podigli su
vrata tako da su stajala na svojoj donjoj ivici. Hodali su, noseći ih tako do poslednje
letve koju su postavili, spustili ih, a zatim bacili u blato. Mulj je poleteo na sve strane.
Šest metara od njih zasiktala je zmija.

Vrata su se spustila pored tajanstvenog predmeta čija je ivica bila jedini
vidljivi deo.

Letve ispod njih su se mrdale. Amanda i Rej su ispružili ruke u stranu kako bi
održali ravnotežu.

„Preteški smo.“ Amanda je savila kolena, pokušavajući da umanji silu
gravitacije. „Ne možemo biti oboje u istom delu.“ Stala je na vrata koja su ulegla u
blato, ali ne i potonula. „Lakša sam. Logično je da ja ovo uradim.“

Rej je otišao do letvi koje su postavljene na višim delovima.
Postepeno je podloga na kojoj su stajali postala stabilna.
Amanda se okrenula ka ivici predmeta zakopanog u blatu. Bio je dimenzija
metar i dvadeset centimetara s devedeset centimetara. U njemu se nalazo mulj. „I dalje
nemam pojma šta je ovo.“
Klekla je i pažljivo zavirila, da bi se uverila da unutra nije zmija. „Šta bi
trebalo da uradim? Da izvadim blato i proverim da li je nešto zakopano?“
Izvadila je iz džepa jednu gumenu rukavicu. Navukla je na desnu ruku, oklevala,
a onda zavukla ruku u blato. Nije napipala ništa, pa je zavukla ruku dublje. Pritisak
blata je porastao skoro do njenog lakta, došavši do gornje ivice gumene rukavice.
„Jesi li napipala nešto?“, upitao je Rej.
„Mnogo smrada.“ Plašeći se da će upasti u blato, odmakla se od ivice vrata na
kojima je klečala. „Čekaj malo.“ Prsti su joj napipali nešto tvrdo i okruglo. Ivice su
mu bile grube. Uhvatila ga je prstima.
„Pažljivo“, rekao je Rej. „Znamo samo da je unutra zamka. Nešto oštro.“
„Ne, izgleda kao...“
Povukla je ruku kako bi izvukla predmet. Usisavanje blata joj je skoro skinulo
rukavicu.
„Kamen“, rekla je gledajući predmet u svojoj ruci. „Samo kamen.“ Ali znala je
da su naizgled nebitni predmeti često važni u igri, pa ga je odnela na obalu. „Napipala
sam još kamenja tamo.“
„Možda se nešto nalazi ispod njega“, pretpostavio je Rej.
„Ali ne znam kako da dođemo do onoga što je ispod njega.“
Rej je pogledao na sat. „Dva i dvadeset. Ostalo nam je manje od deset sati do
kraja. Potrošili smo mnogo vremena.“ Namrgođeno je pogledao nešto ispod nje. „Na
ivici ispred tebe blato se suši. Da li ti liči na nešto ugravirano na metalu?“
Amanda je pogledala tamo gde joj je pokazao. Obrisala je osušeno blato.

„Brojevi.“ Iako je pokušavala da zvuči pobednički, glas joj je zvučao kao skoren.
„Dve grupe brojeva. LT je ispred prve, a LG ispred druge.“

„Koordinate na mapi“, rekao je Rej.
Amanda je obrisala blato s ivice predmeta.
„Isto je i ovde. Kladim se da se i na suprotnoj ivici nalaze brojevi - kako bismo
bili sigurni da smo ih videli, bez obzira na to s koje im strane priđemo.“
„Pročitaj mi ih.“ Rej ih je uneo u GPS prijemnik. Posmatrao je strelicu na
prijemniku. „Pokazuje ka zapadu. Ali ne znam gde tačno. Ivica veštačkog jezera mi
blokira vidik.“
Amanda je ustala s dasaka. „Hajde da proverimo.“

6.

BELINDŽEROVA RANIJA SUMNJA BILA JE OPRAVDANA - buka koju je čuo

predstavljala je rušenje brane na jezeru. Dok je išao ka koritu jezera i gledao mesto
rušenja, bio je zbunjen zašto mu se čini da se mulj pomera, sve dok nije shvatio da su
u pitanju zmije. Zaprepašćeno je usmerio pogled ka najdubljem delu jezera i bio
iznenađen što vidi dve osobe. Bile su na veštačkoj stazi koja je vodila do
pravougaonog metalnog predmeta u blatu.

Jedna osoba je bila mršavi, u bradu zarasli muškarac u tamnozelenom
kombinezonu. Druga je bila niska, u plavom kombinezonu i s kačketom umrljanim
blatom. Ta osoba mu je bila okrenuta leđima, ali je, uz nalet oduševljenja, Belindžer
odmah znao ko je u pitanju.

Presrećan, otvorio je usta da povikne ‘Amanda!’. Ali od emocija koje su ga
obuzele nije mogao da otvori usta. Zavrtelo mu se u glavi od samog pogleda na nju.

Na suprotnom kraju, muškarac je primetio Belindžera i nešto rekao Amandi.
Ona se okrenula. Lice joj je bilo blatnjavo kao i kombinezon. Ali nije bilo greške.
Belindžerovo srce je tuklo toliko snažno da je mislio da će doživeti srčani udar.

Amandi je bio potreban trenutak, kao da se nije usuđivala da se nada da je
osoba koju je ugledala stvarna. Onda se uspravila, a njen osmeh je - među blatnjavim
obrazima - bio zadivljujuć.

Belindžer je povratio glas i postavio joj najhitnije pitanje. „Jesi li povređena?“
„Malčice, ali se još uvek držim!“ Pokazala je na koleno. „Tvoja noga! Krvari!“
„Ujeo me pas!“
„Šta?“
„Zaustavio sam krvarenje. Tvoje ruke!“
„Malo sam izgulila kožu. Slomila nekoliko noktiju. Ionako mi ruke nikada nisu
bile najjača strana!" Belindžer je shvatio koliko je zaljubljen u nju.

Muškarac je viknuo: „Jesi li doneo hranu? “
„Jesam. I vodu!“
„Hvala bogu!" Muškarac je krenuo stazom.
Belindžer je video Amandu kako ide za tim muškarcem. Krećući se preko letvi,
neprekidno je gledala preko muškarčevog ramena, odlučna da gleda Belindžera što
duže može.
Ni Belindžer nije skidao oka s nje dok je žurio ka plitkom kraju korita jezera.
„Mislila sam da si mrtav!“, povikala je Amanda, krećući se paralelno s njim.
„Ja sam mislio da si ti mrtva!“, doviknuo je Belindžer.
„Šta ti se dogodilo?“
„Nemamo vremena!“, povikao je Belindžer. „Ispričaću ti kada budem imao
priliku!“
Približavajući se, Belindžer je primetio da i Amanda i njen saputnik imaju
setove sa slušalicama i mikrofonima. Stigli su do mesta gde se korito jezera sužavalo,
do mesta gde je stari most premošćavao zaliv kroz koji se jezero snabdevalo vodom.
Na suprotnoj strani mosta, Amanda mu je požurila u susret.
„Stani!“, upozorio ju je Belindžer jer su ga instikti upozoravali. „Drži se
podalje od mosta! Mogla bi biti zamka!“
Amanda i njen saputnik su se kolebali.
„Hrana!“, povikao je muškarac. „Umiremo od gladi!“
Belindžer je skinuo ranac s leđa, izvadio dve energetske čokoladice i dobacio
im ih preko mosta. Bio je zaprepašćen očajanjem s kojim su Amanda i njen saputnik
potrčali ka njima. Pocepali su papir u koji su čokoladice bile upakovane i nezasito su
žvakali. Setio se dva psa koja su ga napala i kako su ih dve čokoladice potpuno
izludele. Bacio je dve boce vode u travu s druge strane zaliva.
Amanda i njen saputnik su posegli za njima i otvorili ih.
„Polako!“, povikao je Belindžer.
„Znamo!" U muškarčevim očima se videlo upozorenje, kao da je mrzeo da mu se
govori šta da radi.
„Posleđnji put smo jeli juče poslepodne“, rekla je Amanda. „Nekoliko komada
konzerviranog voća.“
Znajući da su kamere uperene u njega, Belindžer se trudio da ne pokaže koliko
je besan. Džonatane, pomislio je, po prvi put koristeći ime Gospodara igre, platićeš
za ovo.
Provirio je ispod mosta. Senke su bile gušće. Uzeo je baterijsku lampu iz ranca,
približio se mostu i klekao, upirući svetlost u most. Za tamni, četvrtasti predmet bio je
prikačen drugi, manji predmet; bili su vezani za kamen.
„Bomba“, rekao je Belindžer.
Amanda i njen saputnik su prestali da jedu čokoladice. Odstupili su.

„Prokletnik“, rekao je muškarac. „Trebalo je da znam.“
„To je zbog gladi“, rekao je Belindžer. „Čokoladice će vam pomoći.“ Sišao je
do zaliva i shvatio da u vodi nema elektriciteta, jer zmije ne bi preživele. Prošao je
kroz plitki deo i popeo se na drugu obalu.
Amanda je pojurila ka njemu, ispruživši ruke. Belindžer je jedva čekao da je
zagrli. Ali ona ga je iznenadila tako što je iznenada stala.
„Drži se dalje od nas“, rekla je.
„Šta nije u redu?“, upitao je.
„Na nama se nalazi eksploziv.“
„Šta?“
„Ne znamo da li je u našim čizmama, setovima ili GPS prijemnicima.“ Izvukla
je uređaj iz džepa i pokazala mu ga.
Sada je Belindžer razumeo sliku koju je video na blekberiju: žena koja je
eksplodirala.
„Mikrofon na setu je ujedno i video-kamera“, objasnio je muškarac.
„Da“, kiselo je rekao Belindžer, „Gospodar igre voli kamere.“
Muškarac je spustio bocu vode s usta.
„Čuo si za njega?“
Belindžer je klimnuo.
„Mislim da nas neće razneti sada kada nas je spojio.“
Belindžer je krenuo ka Amandi, dodirnuo joj blatnjavo lice i nasmešio se.
„Ne mogu ti reći koliko si mi nedostajala.“
Kada su se poljubili, nisu mogli da se razdvoje. Nije želeo da prestane da je
ljubi. Iako se ponoć približavala, želeo je da je drži u naručju celu večnost. Ali, ona je
odjednom prekinula i oslonila svoj obraz na njegov, drhteći.
On se odmakao, ne trudeći se da obriše blato koje je s njenog obraza prešlo na
njegov. „Možemo mi ovo. Možemo da izađemo odavde.“
Oči su joj gledale ko zna gde, kao da je slušala neki udaljeni glas. „Gospodar
igre kaže da upotrebiš Derikov set. Želi da razgovara s tobom.“
„Derik?“ Belindžer se namrštio. „Koliko vas još ima?“
„Bilo nas je petoro na početku.“ Na trenutak, Amanda nije mogla da natera sebe
da govori. „Troje je mrtvo.“
„Troje?“ Belindžer je bio zaprepašćen. „Gde je set?“
„Nisam sigurna“, odgovorila je Amanda. „Mora da je tamo...“ Pogledala je u
saputnika koji je skrenuo pogled. „Mora da je tamo " Pokazala je iza sebe, ka
ruševinama grada.
„Pokaži mi.“
Dok su hodali, muškarac se predstavio: „Ja sam Rej Morgan.“
„Frenk Belindžer.“

Rukovali su se.
„Da, Gospodar igre te je pominjao“, rekao je Rej.
„Siguran sam da mi je laskao.“
„Pretpostavljam da nemaš cigarete.“
„Bojim se da nemam.“
„Nisam iznenađen.“ U Rejovom glasu se osećala oštrina. „Pojeo sam energetsku
čokoladicu polako, baš kako si rekao. Imaš li ih još?“
Belindžer je otvorio ranac i izvadio još dve čokoladice i još dve boce vode.
Ovoga puta, Amanda i Rej su polako otvarali čokoladice.
„Bio sam siguran da smo izgubili toliko snage od gladi i žeđi da nećemo moći
da pobedimo u igri“, rekao je Rej.
„U Lešinaru“
„I za to znaš?“, iznenađeno je upitala Amanda.
„Gospodar igre i ja smo vodili srdačne razgovore“, odgovorio je Belindžer.
„Kada sam te ugledao, pitao sam se da li haluciniram“, Rej je pokazao na
Belindžerovo kamuflažno odelo boje kože. „Izgledaš kao da si stigao iz Iraka.“
Nešto u Rejovom nastupu nateralo je Belindžera da upita: „Bio si tamo?“
„Ja sam pilot u mornarici.“
„Bio sam rendžer u prvom ratu u Iraku. Drago mi je što sam te upoznao,
marinče, iako bih više voleo da je bilo u drugačijim okolnostima.“
„Slažem se s tim.“
Amanda je pritisnula rukom svoj set. Zvučala je zbunjeno kada se okrenula ka
Belindžeru.
„Gospodar igre želi da zna jesi li čuo za Grobnicu sudnjeg dana.“
„Nisam, ali se kladim da će mi ispričati.“
Ušli su u razrušeni grad. Belindžer je ugledao gomilu dasaka na sredini ulice
obrasle travom. Smrad koji je dopirao odatle govorio mu je da se ispod dasaka nalazi
nešto mrtvo.
Kada je pogledao Amandu, očekujući objašnjenje, ona ga je obazrivo
pogledala. Reju je bilo neugodno. Belindžer nije ništa pitao.
„Gde je njegov set?“, upitao je.
Amanda je dobijala informacije preko svojih slušalica. „Gospodar igre kaže...“
Pokazala je prstom. „Tamo.“
Belindžer je došao do ivice srušene zgrade i pronašao set među daskama.
Podigao ga je i istražio. Na njemu su bile kapi sasušene krvi. Prisetivši se zabrinutog
pogleda koji mu je Amanda uputila, nije se raspitivao o krvi. Čvrsti set je bio tanak.
Slušalice i mikrofon s kamerom bili su kompaktni. Otvorio je malu kutiju s baterijama
na levoj strani uređaja.
„Ne vidim prostor za detonator“, rekao je. „Ne čini mi se da u uređaju ili

slušalicama ima mesta za plastični eksploziv. Možda u kameri s mikrofonom. Ali
mislim da je bomba pre u vašim čizmama ili u GPS prijemnicima.“ Spustio je pogled
na Amandine, blatom pokrivene čizme. „Jesi li se pokvasila?“

„Natopljena sam vodom.“
„Detonator bi morao da bude veoma otporan na vodu da ne bi prestao da
funkcioniše. Možda grešim, ali mislim da se bombe nalaze u GPS prijemnicima.“
Amanda je slušala glas koji joj je govorio u slušalice. „Gospodar igre kaže da
staviš set.“
Belindžer je skinuo šešir. Dok je sunce nemilosrdno peklo, podesio je slušalice
na uši, a onda vratio šešir.
„Šta je Grobnica sudnjeg dana?“, upitao je Gospodara igre. Posmatrao je
gomile dasaka i kamenja, tražeći kameru.
„Trebalo bi da patiš od posttraumatskog poremećaja“, rekao je glas.
„Patim. Imam ceo klub obožavatelja sastavljen od psihijatara koji to mogu da ti
dokažu.“
„Ali ne pokazuješ slabost.“
„Usredsređen sam na postizanje ciljeva. Daj mi zadatak i ja ću se na njega
usredsrediti s takvom pažnjom da ću zaboraviti da imam problem psihološke prirode.“
Belindžer je nastavio da pogledom pretražuje gomilu. „A veruj mi da imam problem.
Ne mogu da spavam bez upaljenog svetla. Ne mogu da podnesem zatvorena vrata.
Imam košmare u kojima je momak koji želi da mi odseče glavu. Drhtim bez razloga.
Budim se uz krike. Čaršavi su mi natopljeni znojem. Kada ovo bude završeno, kada
pobedimo, garantujem ti da ću ‘pući’.“
„Uveren si da ćete pobediti?“
„Svako ko igra igru i nema nameru da pobedi već je izgubio. Imam pitanje za
tebe. Kako si znao gde se nalazi set?“
Primetivši ono što je tražio, Belindžer je izvadio slušalice iz uveta i stavio
čepiće od papirnih ubrusa. Podigao je pušku.
„Šta radiš?“, uspaničeno je upitao Rej. On i Amanda su se brzo pomerili u
stranu.
Kamera je bila sakrivena ispod gomile kamenja. Belindžer je usmerio
holografski nišan u vidu crvene tačke u sočivo kamere i povukao obarač. Krak. Malo
se trgavši unazad, jedva da je bio svestan razbijenog uređaja koji je leteo kroz vazduh.
Dok se u vazduhu još osećao miris spaljenog baruta, spustio je pušku i sa
zadovoljstvom pozdravio neverovatnu štetu koju je njegov metak naneo kameri.
Izvadio je čepiće od papirnih ubrusa iz ušiju. „To je još jedan voajer zbog kojeg
više ne moramo da brinemo.“
„Sada me pažljivo slušaj“, rekao je Gospodar igre. „Ovo je poslednji put da
uništavaš važan dao igre.“

„Je li?“
„Ako to ponoviš, detoniraću eksploziv u GPS prijemniku gospođice Evert“
U pravu sam, pomislio je Belindžer. Bombe se nalaze tamo. „Čak i po cenu toga
da okončaš igru?“
„Bez kamera, nema igre. Veruješ li da ću to uraditi?“
Belindžer se okrenuo ka Amandi koja je izgledala prestravljeno. „Verujem.“
„Onda se okani kamera i igraj prokletu igru.“
„U redu, igraćemo prokletu igru.“
Napetost u Amandinom telu se smanjila.
„Ima li još nekih ograničenja?“, upitao je Belindžer. „Kažeš da želiš da budemo
dovitljivi, a kada pokažemo dovitljivost, žališ se. Ako nemamo šanse, reci nam odmah
i poštedi nas nevolja.“
„U Lešinaru se može pobediti. Ne stvaram igrice u kojima se ne može
pobediti.“
„Tako je“, rekao je Belindžer. „Zakasnio sam na ovaj nivo. Neka me neko na
brzinu obavesti.“
„Otkrili smo mapu s koordinatama koje su ugravirane na onoj stvari koja je bila
zakopana u koritu jezera.“ Rej je pokazao na GPS prijemnik koji mu je pružio sa
značajnom slutnjom. „Strelica pokazuje u onom pravcu. Ka zapadu.“
„Ka onim planinama“, odgovorio je Belindžer.
„Ili ka bilo čemu što se nalazi između planina i nas“, rekla je Amanda. „Našla
sam i kamenje u toj stvari u blatu.“
„Kamenje?“
„Jedan kamen sam bacila na obalu.“
Belindžer ju je dodirnuo po ramenu na način na koji je, verovao je, predstavljao
ohrabrenje.
„Pokaži mi gde je.“

7.

PROŠLI SU GOMILU DASAKA s koje se na popodnevnom suncu izdizao miris

smrti. Amanda je posmatrala Reja. Belindžer ponovo nije ništa rekao.
„Grobnica sudnjeg dana“, rekao je u mikrofon. „Ništa mi nisi rekao o tome.“
„Poslednja vremenska kapsula“, odgovorio je Gospodar igre. „U pitanju je

komora u planini na ostrvu u arktičkom krugu. Ostrvo se zove Špicbergen. Pripada
Norveškoj.“

Došli su do rubova ruševina Avalona; Avalon iz kojeg kralj Artur nikada nije
ustao, pomislio je Belindžer, prisećajući se mita.

„Zašto je to poslednja vremenska kapsula?“ Ispred sebe, Belindžer je video
ivicu isušenog jezera.

„Zato što i bukvalno sadrži vremensku formu. Komora je ogromna: veličine je
polovine fudbalskog igrališta.“

„Vremensku formu? Šta je unutra - atomski sat? Šta god da je, mora da je
ogromnih razmera.“

„U stvari, obratno je. Većina predmeta je veoma mala.“
Belindžer je zastao na ivici isušenog korita jezera. „Mala?“
„Ima ih na milione “
Belindžer je posmatrao metalnu ivicu četvrtastog predmeta skrivenog u blatu.
„Šta im daje vremensku formu?“
„U pitanju je semenje.“
„Ne razumem.“ Belindžer je osetio zebnju.
„Seme svake vrste jestivih biljaka na zemlji“, rekao je Gospodar igre. „To seme
sadrži deset hiljada godina eksperimentalnog uzgoja. Kada su ljudi počeli da se bave
poljoprivredom, proces je bio proban i pokazao se kao pogrešan. Koristili su divlje
vrste i pokušavali su da ih uzgajaju kao domaće. Mnogi plodovi i biljke bili su mali i
nisu mogli da uspeju u blizini đubriva koja sada koristimo. Kukuruz, na primer, bio je
divlja trava čiji su listovi bili dugački tek nekoliko centimetara i bilo je tek nekoliko
redova zrna na klipu. Nekoliko milenijuma pažljivog uzgoja dovelo je do velike biljke
kakvu imamo danas.“
„Zašto je to semenje sklonjeno u komoru u planini u arktičkom krugu?“
„Zato što je veliki broj naučnika i zemalja zabrinut za sposobnost ljudske vrste
da preživi“, odgovorio je Gospodar igre. „Ne plaši ih samo globalno zagrevanje.
Postoji veliki rizik od nuklearnog uništenja. Ili pretpostavimo da zbog nekog virusa
semenje postane sterilno? Ili šta ako na Zemlju padne asteroid? Postoje zapisi i o
tome, a da za njih nikada nismo znali. Ovih dana, nažalost, ne treba da se bojimo
prirode, nego nas samih. Ako grupa ljudi uspe da preživi globalno uništenje, Grobnica
sudnjeg dana će im dati seme koje će im biti neophodno za uzgajanje hrane.“
„Prvo, ljudi bi morali da znaju gde se ona nalazi“, rekao je Belindžer. „Za tu
grobnicu, očigledno, ne znaju svi.“
„Mesto gde se ona nalazi treba da bude tajna, kako bi se grobnica zaštitila.
Prepreke i vakuumski zatvorena vrata sprečiće da grobnica bude pokradena.“
„Znači, čak i kada bih znao gde se ona nalazi, ne bih mogao da uđem.“
„Samo vlasti znaju gde se nalazi i kako da se otvore vrata.“
„Recimo da i oni poginu u katastrofi od koje strahuju.“
„Bolje se nadaj da neće biti tako. Bez Grobnice sudnjeg dana, katastrofa na
globalnom nivou naterala bi ljude da se unazade za deset hiljada godina, u sam osvit
poljoprivrede, i morali bi da iz početka pokrenu proces odvojenog uzgajanja semena.

Zato je to vremenska kapsula. Zaštićena ledenim snom Arktika, ona šalje deset hiljada
godina u nesigurnu budućnost.“

„Ledeni san?“ Belindžer se namrgodio. „Ako je globalno zagrevanje činjenica,
arktički krug će se otopiti, temperatura u grobnici će porasti i seme se neće sačuvati.“

„Ako je globalno zagrevanje činjenica? Ništa nije činjenica.“
„Ova igra je činjenica. Ujed psa na mom kolenu je činjenica. Amandine
posekotine na rukama su činjenica.“ Belindžer je pogledao Amandu. „Gde je kamen
koji si uzela ispod predmeta koji si pronašla u koritu jezera? Gde si ga bacila?“
„Ovamo.“ Amanda ga je podigla. Obložen osušenim blatom, kamen je bio
veličine pesnice, nejednakih površina.
Belindžer je osetio težinu kamena. Otišao je do potoka i skinuo blato s
predmeta. Kamen je bio sive boje.
„Vidi se još jedna boja“, rekla je Amanda.
„Svetske želje, svetske taštine.“ Belindžer je tiho govorio.
„Moj bože, je li to...“ Rej je uzeo kamen od Belindžera i okretao ga u rukama.
„Zlato! Bože... vidi se kako zlatna žila prolazi kroz kamen.“
Žuta boja zlata bila je bleda i prljava. Ali i pored toga je imala praiskonsku
draž. Belindžerov pogled se zadržao na njoj. Onda je pogledao po dolini, u pravcu
koji je pokazivala strelica na Rejovom GPS prijemnuku, ka planinama na severu.
„Rudnik“, rekao je Rej.
Amanda je pokazivala predmet zakopan u blatu korita jezera. „Najzad mislim da
znam šta je Grobnica svetskih želja. U pitanju je vagon u rudniku.“
„S rudom u sebi“, dodao je Belindžer.
Rej je promrmljao.
„Dvorana zapisa.“
„Šta?“ Belindžer je bio zbunjen iznenadnom promenom teme razgovora.
„Gospodar igre nam je dao smernicu, ali nismo prepoznali šta je to. Planina
Rašmor. Dvorana zapisa.“
„I dalje ne razumem.“
Amanda je objasnila: „Gospodar igre nam je rekao da je, kada su započeti
radovi na urezivanju likova predsednika u planinu Rašmor, Velika depresija bila na
vrhuncu. Tvorci spomenika bili su zabrinuti da će neredi uništiti zemlju, pa su ispod
spomenika sagradili komoru. Ideja je bila da se ključna dokumenta, kao što je
Deklaracija o nezavisnosti, zaštite na tom mestu. Ali, onda je zemlja izašla iz krize,
rizik od društvenih nemira je nestao, a jedina dokumenta koja su tamo eventualno
pohranjena opisuju istorijat spomenika.“
„Ispod planine“, Rejov glas je bio sve jači. „Prokletstvo, dao nam je odgovor, a
mi ga nismo znali. Grobnica je u jednoj od onih planina! U rudniku!" Rej je brzo
pogledao na svoj sat. „Skoro je pola četiri.“ Posmatrao je strelicu na GPS prijemniku,

pretrčao preko potoka i pojurio preko osušene trave ka planinama.
Belindžer je sačekao dok se nije uverio da ih Rej više ne može čuti. Onda je

skinuo šešir, obrisao znoj s obrva i sklonio slušalice. Skinuo je i Amandine slušalice i
prislonio mikrofone na nogu kako Rej ne bi mogao da čuje njihov razgovor.

„Šta si htela da mi kažeš?“
„Ona gomila dasaka“, odgovorila je Amanda.
„Šta s njom?“
„Ispod nje se nalazi leš.“
„Oseti se.“
„Pomenula sam muškarca po imenu Derik. Rej ga je pretukao na smrt.“
„Pretukao na...?“ Belindžeru je zastala reč u grlu.
Blekberi je zavibrirao u njegovom džepu. Odgovorio je iako su mu se emocije
preplitale.
„Vrati slušalice ili ću aktivirati detonator“, naređivao je glas.
Balindžer je odgovorio u pravcu neba. „Džonatane, jesi li uživao u tom delu
igre?“
„Ne zovi me Džonatan. Ja sam Gospodar igre.“
Amanda je bila iznenađena što Belindžer zna ime Gospodara igre.
„Jesi li uživao kada su muškarca prebili na smrt?“, upitao je Belindžer.
„Ništa u igri nije isplanirano. Niko nije mogao da predvidi da će doći do tuče.“
Belindžer je pritisnuo blekberi na uvo.
„Jesi li uživao kada je došlo do tuče?“
Nije bilo odgovora.
„Jesam“, odgovorio je Gospodar igre. „Uživao sam. Vrati slušalice.“
„Stojim tako blizu Amande. Ubićeš nas oboje ako aktiviraš detonator. Ne
zaboravi da ti navijaš za mene. Ja sam tvoj avatar. To će biti kao da ubijaš sebe.“
„Da ubijam sebe? Šta si ti sada, analitičar? Samo zato što si posetio tolike
psihijatre ne znači da si ti postao dovoljno stručan“
„Imaš interesantan koncept za ljudski karakter. Pitam se jesi li ti ikada bio kod
psihoanalitičara.“
„Jednom. Vrati slušalice.“ Glas je bio ispunjen besom.
Belindžer je sklonio mikrofone s pantalona. Vratio je Amandi slušalice, a onda
stavio i svoje.
Rejov glas ih je odmah prekinuo. „O čemu ste to pričali kad niste hteli da ja
čujem?“ Stajao je na oko stotinu metara od njih u travi i posmatrao ih.
„Samo smo raspravljali o malo finijim trenucima igre“, rekao je Belindžer.
„Kao?“
„U stvari, u pitanju su lične stvari, naš lični odnos, kojim nismo hteli da te
opterećujemo.“

„Ne seri. Rekla ti je šta se nalazi ispod hrpe dasaka.“
„Hej, svi smo zajedno u ovome. Nema svrhe da skrivamo tajne“, rekao je
Belindžer.
Rej nije odgovorio. Njegov bes se mogao primetiti čak i s udaljenosti. Okrenuo
se i nastavio da se kreće ka zapadu, u pravcu koji je pokazivala strelica na njegovom
GPS prijemniku.

8.

DOK SU IŠLI ZA REJOM, Amanda je jela čokoladicu. Ispričala je Belindžeru šta

se događalo od trenutka kada se probudila u sobi. Briga koju je osećao Belindžer
mogla se uporediti s njenom kada joj je ispričao šta se dogodilo kada se probudio u
ruševinama hotela Paragon. Dok su hodali, neprekidno je gledao na desnu stranu, gde
su se dva psa kretala paralelno s njima na udaljenosti od pedeset metara. Podigao je
pušku. Psi su pobegli.

Ispred njih, Rej je posmatrao nešto u travi. Šta god da je pronašao, oduševilo ga
je toliko da se još brže kretao ka planinama.

Kada je Belindžer došao do mesta gde je stajao Rej, stao je u duboki šanac
kojim su se nekada kretali vagoni.

„Za rudnik“, rekla je Amanda.
Krenuli su duž šanca, primetivši kako su, što su bili bliže planini, šanci postajali
sve širi. Belindžer je skoro mogao čuti klopot točkova i topot bezbroj kopita koja su
vukla vagone što su ulazili i izlazili, dopremajući namirnice u rudnik i odnoseći zlato.
Činilo se da put vodi ka sredini planine. Nakon sata hoda, ukazao se vrh. Psi su se
vratili, držeći se na bezbednoj udaljenosti.
Rej je zastao i sačekao ih. Izvadio je upaljač iz kombinezona i podizao i spuštao
poklopac. „Zašto zaostajete? Je l' te boli koleno?“
„Nije to ništa.“
„Ako imaš problema, moram da znam. Ne mogu da gubim vreme čekajući da me
vas dvoje stignete.“
„Uspeću.“
„Mislio sam da mi, ako ne možeš da držiš korak sa mnom, daš pušku, da ti ne
predstavlja dodatan teret.“
„Puška nije teška.“
„Mogao bih da ponesem vodu.“
Belindžer mu je dao bocu. „Ostalo je još pet boca.“
„Nedovoljno.“
„Možemo se potruditi da potraju do ponoći. Najvažnije je zadržati pozitivan

stav.“
„Čuo sam dovoljno o pozitivnom stavu kada sam bio u mornarici.“ Rej je

ponovo podizao i spuštao poklopac na upaljaču. „Amanda ti nije ispričala pravu
priču.“

„Pravu priču?“
„Ono što se tamo dogodilo bila je samoodbrana.“
„Ne znam. Nisam video.“
„Krenuo je na mene kamenom.“
Rej nije nazivao leš imenom, primetio je Belindžer. „Čovek se mora braniti.“
„Tako je.“ Rej je vratio upaljač u džep.
Pratili su stari put kojim su išli vagoni ka planinama. Belindžer je imao
predosećaj i pitao se zašto grad nije sagrađen bliže svojim osnovnim kupcima.
Amanda je uprla prstom. „Mislim da vidim rudnik.“
Dok su padine s obe strane bile travnate, strana koja je bila okrenuta njima bila
je ogoljena. Samo su komadi stena pokrivali kosinu. Belindžer je u podnožju primetio
šine, postavljene pored puta; šine su nestajale iza stena.
U vidokrug su im dospele ruševine, razbacane daske od nekoliko srušenih kuća.
Povetarac je nosio prašinu.
„Nema trave. Nema čak ni korova“, rekao je Belindžer.
„Zlato je napravilo pustoš.“ Nakon perioda u kojem se nije čuo, glas Gospodara
igre ih je iznenadio. „Zlato je iskopavano, vađeno iz stena bušilicom i eksplozivom.
Iscrpljeni ljudi su punili vagone i gurali ih po šinama. Kada bi izašli na svetlost dana,
koristili su kočnice na vagonima kako se ne bi sjurili niz padinu. U onome što je
nekada bila zgrada s vaše leve strane, parni mlinovi su mrvili rudu na komadiće. Prah
se mešao s tečnim otrovom, mešavinom natrijum-cijanida koja je razdvajala zlato od
smrvljene stene. Ali cijanid nije jedini razlog pustoši oko vas. Sumporna kiselina bila
je još jedan od dodataka koji su se koristili u razdvajanju zlata od stene.“
„Je li zato grad udaljen od rudnika?“, upitao je Belindžer.
„Isparenja kiseline mogla su se osetiti kilometrima unaokolo“, odgovorio je
Gospodar igre. „Mnogi rudari su umrli od bolesti pluća.“
Sunce je zalazilo za planinu. Senka je donela zahlađenje.
„Gde je ulaz?“, pitala se Amanda. „Mora biti u istoj ravni kao i šine.“
Otišli su do mesta gde su šine kretale uzbrdo. Odron zemlje je zatrpao taj deo
šina.
Belindžer se penjao uz padinu, Amanda mu je bila s jedne, a Rej s druge strane;
kako se penjao, čizme su mu odronjavale kamenje sa stene. Zaustavio se na jednom
uzvišenju i ugledao čitav zid od stena.
„Ovde je verovatno bio ulaz“, rekao je Rej. „Ovde gde stojimo.“
„Tunel se sigurno urušio“, dodao je Belindžer. Sumnja ga je naterala da doda:

„Ili je urušen za potrebe igre.“
Amanda je posmatrala svoje isečene prste. „Nema šanse da rukama raščistimo

prolaz.“
Senka u kojoj su stajali izdužila se; postajalo je hladnije.
Belindžer je razmišljao o svim mogućnostima.
„Gospodar igre nam ne bi postavio prepreku da ne postoji okolni put.“
„Možemo ga raščistiti eksplozivom“, odgovorila je Amanda.
„Gde ćemo ga, do đavola, pronaći?“, razdražljivo je rekao Rej. „Da je

gospodin Pozitivni razmišljao, poneo bi eksploziv koji se nalazio ispod mosta. Ali
sada je prekasno da se vratimo po njega.“

„Da li bi ti rizikovao i poneo ga sa sobom?“, upitao ga je Belindžer. Rej je
izbegavao da ga pogleda. „Nemamo ni radio, niti znamo frekvenciju koja bi aktivirala
detonator.“

Amanda ga je posmatrala. „Ne možeš da aktiviraš eksploziv bez detonatora?“
„Nitroglicerin je toliko nestabilan da ga možeš aktivirati ako ga ispustiš. A
eksplozivima koji su bezbedni za rukovanje potreban je spoljašni detonator.“
„A samo radio-signal može aktivirati detonator?“
„Ili pritisak na taster, ili upaljač koji je spojen s eksplozivom. Postoji nekoliko
načina, ali čini se da Gospodar igre voli radio-signale. Šta ti je palo na pamet?“
„A šta misliš o udaru?“, upitala je Amanda.
„O udaru ?“
„Metak. Da li bi on pokrenuo detonator?“
„Bi.“ Rej je govorio kao da se obraća detetu. „Metak bi aktivirao detonator. U
Iraku bismo ponekad razneli neeksplodirane bombe tako što bismo ih udarili nečim
prilikom iskopavanja. Ali to ne menja činjenicu da su eksplozivi i detonatori
kilometrima daleko iza nas, u gradu.“
„Nisam mislila na to“, rekla je Amanda.
„O čemu onda, za ime boga, govoriš?“
Amanda im je pokazala GPS prijemnik.
Zurili su u njega.
„Nikada nam ne bi dopustio da tako nešto isprobamo“, rekao je Rej.
„Ako ne probamo, u ponoć ćemo i dalje biti na ovoj padini, a verovatno
Gospodar igre koristi ovaj uređaj da nas uništi“, rekla im je Amanda.
Nisu se ni pomerili. Činilo se da ne dišu.
Belindžer je upitao Reja. „Imaš li neko dopunsko rešenje?“
„Nemam.“
„Gospodaru igre, želiš li da zaista budemo dovitljivi?“
Gospodar igre nije odgovarao.
Belindžer je spustio pušku i počeo da podiže kamenje.

„Ali nemamo vremena da prokopamo prolaz!“, rekao je Rej.
„Stvaram otvor za GPS prijemnik. Što ga dublje postavimo, eksplozija će biti
jača.“
Amanda i Rej su mu odmah pomogli.
„Neka otvor bude postavljen ukoso, tako da bude usmeren ka padini“, rekao jf*
Belindžer. „Moram da vidim prijemnik odavde.“
Amanda i Rej su napravili otvor dubok oko šezdeset centimetara. Belindžer je
primetio da su Amandi ruke počele ponovo da krvare. Primetio je da je počela da
drhti od nervoze kada su stavili njen GPS prijemnik u otvor.
Belindžer je još jednom podigao pogled ka nebu. „Gospodaru igre, ako imaš
problem zbog ovoga, reci nam odmah.“
Nije bilo odgovora.
„Ovo bi mogao biti poslednji trenutak da znamo da smo živi“, rekao je Rej.
„Više mi se sviđa moj pozitivan stav.“ Belindžer je ponovo govorio okrenut ka
nebu. „Veoma si usamljen kada si bog, a nemaš nikoga s kim bi mogao da popričaš. Ti
uživaš u razgovoru s nama. Zašto da prekinemo zabavu kada se igra približava kraju?“
Glas i dalje nije reagovao.
Belindžer je podigao pušku. „Onda, hajde da to uradimo.“
Kamenje je zazvečalo kada je počelo da se obrušava. Tražeći zaklon, pobegli su
do najvećih ruševina.
Belindžer je čekao dok Rej i Amanda nisu potpuno legli na zemlju. „Stavi ruke
preko ušiju“, rekao joj je. „Otvori usta da bi izjednačila pritisak.“
Stavio joj je u uši čepiće od papirnih ubrusa, potom je klekao na nepovređeno
koleno i naciljao puškom. Kundak mu je čvrsto nalegao na rame. Ali bilo je teško
videti GPS prijemnik, bio je siv, kao i kamenje. Senka planine mu nije bila od
pomoći.
„Problemi?“, upitao je Rej.
„Samo proveravam “
„Pusti mene da pokušam.“
Belindžer je povukao obarač.
Silina eksplozije ga je uzdrmala, a udarni talas eksplozije oborio ga je na leđa.
Pao je na tlo, dočekavši se na desni bok, držeći pušku iznad zemlje. Oko njega je
letelo raskomadano kamenje. Osetio je kada je komad jednog kamena pao u blizini
njegove glave. Uprkos čepićima od papirnih ubrusa, zvonilo mu je u ušima. Po njemu
je padala prašina, miris joj je bio oštar i pomešan s mirisima detoniranog eksploziva.
Tutnjava je utihnula. Pogledao je ka Amandi; laknulo mu je kada je video da
nije povređena. Čučnula je i pogledala ka padini. Rej je ustao. Ustao je i Belindžer
koji je pogledom pretraživao padinu; bilo mu je drago što vidi veliki otvor. Izvadio je
čepiće iz ušiju i izašao iz skloništa.

Amanda je pojurila ka padini.
„Vidim vrata!“
Popeli su se uz stene i došli do otvora. Prepreka u vidu starog, posivelog drveta
videla se na drugom kraju; od eksplozije je bila oštećena.
Belindžer je ugledao šarke na vratima i kvaku.
„Da, vrata.“
Sila eksplozije je iskrivila vrata. Prešli su preko šljunka i pogurali vrata. Počeli
su da kašlju od prašine.
Amanda i Rej su provirili.
„Ne vidi se mnogo“, rekao je Rej. „Hajde da proširimo otvor.“ Odvalio je
nekoliko dasaka.
Sunčeva svetlost se probila nekih šest metara u tunel. Kroz sredinu tunela su se
pružale šine. Stubovi su podupirali tavanicu.
„Izgleda čvrsto“, rekla je Amanda.
Belindžer je uperio svetlost baterijske lampe, otkrivši još jedan deo tunela. Ali
duboko unutra bilo je toliko mračno da se ništa nije naziralo. Zatvoren prostor,
pomislio je i zadrhtao.
Rej je oklevao. „Misliš li da je bezbedno da uđemo?“
„Imamo li izbora?“, upitala je Amanda.
Belindžer je posmatrao zidove i ugledao malu video-kameru prikačenu za gredu
na tavanici. „Na pravom smo mestu. Tunel je pod video-nadzorom “
„Ne vidim nikakavu posudu, bilo šta što bi moglo biti vremenska kapsula“,
rekao je Rej.
Belindžer je pružio Amandi baterijsku lampu. „Hodaj iza mene i drži baterijsku
lampu. Ja ću ići napred.“
Izbacio je okvir za metke iz puške, izvadio kutiju s municijom iz ranca i ponovo
ga napunio.

DEVETI NIVO
GROBNICA SVETSKIH ŽELJA

1.

BILO JE SVE HLADNIJE. Vazduh se osećao na ustajalo. Belindžer je vukao čizme

po kamenitom tlu dok se probijao kroz senke.
„Kad sam bio mali“, rekao je Rej, „nekoliko prijatelja i ja smo istraživali

pećinu.“ Činilo se da pokušava da odvrati misli.
„Jeste li pronašli nešto zanimljivo?“, upitala je Amanda.
„Zaglavio sam se.“
„Šta?“
„Moji prijatelji su se odvezli biciklima po pomoć. Bio sam tamo deset sati pre

nego što me je ekipa za hitne intervencije oslobodila.“
„Nisam siguran da to doprinosi mom pozitivnom stavu“, rekao je Belindžer.
„Hej, izašao sam, zar ne? Ne može biti pozitivnije od toga. Prestani da se žališ.

Čekaj! Stani! Okreni svetlost nalevo! Tamo. Na podu.“
Amanda je usmerila svetlost u tom pravcu; svetlost je otkrila dva okrugla

prašnjava predmeta.
Rej je pojurio ka jednom i podigao ga. „Svetiljka.“ Oduvao je prašinu s nje, a

zatim obrisao zakrivljeno staklo svojim rukavom. Kada je zatresao svetiljku, nešto se
u njoj zaljuljalo.

„Bože, u njoj još ima ulja.“
Belindžer se namrštio. „Ulje koje nije isparilo nakon više od stotinu godina?“
„Kako je moglo da ispari? Poklopac na otvoru za ulje je pričvršćen“, odgovorio
mu je Rej.
„Ulje je moglo da ispari preko fitilja.“
Rej je podigao stakleni poklopac i pogledao fitilj. „Možda je fitilj poslužio kao
čep da vazduh ne dođe do ulja. Kakve to veze ima? Stvar je u tome da možemo da
iskoristimo ovu lampu.“ Izvadio je svoj upaljač.
„Nemoj“, rekao je Belindžer.
Rej je spustio palac na zupčanik upaljača.
„Nemoj!" Belindžer je zgrabio Reja za ruku.
Na Rejovom licu, obasjanom baterijskom lampom, video se bes. „Pusti.“
„Skloni upaljač.“
„Upozoravam te.“ Rejov glas je zvučao hrapavo.
„Pusti.“
Belindžer je sklonio ruku.
„Samo me saslušaj.“
Rej je vratio upaljač u džep.
„Gospodar igre se nije bunio što smo upotrebili GPS prijemnik da se probijemo
dovde. To ne liči na njega“, rekao je Belindžer.

Rej je spustio lampu.
„Treba li da pretpostavimo da smo ga oduševili svojom snalažljivošću? Mislim
da ne treba“, nastavio je Belindžer.
Uz gnevni urlik, Rej je zgrabio pušku za kundak i cev. Belindžer je osetio trzaj
kada ga je Rej pritisnuo puškom preko grudi i saterao uza zid. Belindžer je zapeo
čizmom za šinu. Dok je padao, povukao je sa sobom Reja, koji mu je i dalje pritiskao
grudi puškom. Belindžerove ruke su takođe bile na pušci. Borio se da ga odbije od
sebe; pritisak puške otežavao mu je disanje.
„Sklanjaj svoje jebene ruke s mene!“, vikao je Rej.
Belindžer se naprezao.
„Ne govori mi šta da radim!" Rejovo lice je bilo iskrivljeno od besa. Bio je
iznenađujuće snažan, pokreti su mu bili mahniti; istiskivao je vazduh iz Belindžerovih
pluća.
„Prestani!“, vrištala je Amanda.
Uvijajući se na hladnom podu tunela, Belindžer nije mogao da oslobodi ruke.
Pokušavao je da kolenom udari Reja u prepone, ali ga je Rej svojim nogama prikovao
za tlo. Iznenada, Rej je čelom udario Belindžera po nosu.
Belindžer je osetio kako mu je kost pukla. Potekla je krv. Smračilo mu se pred
očima.
„Proklet bio, prestani!“, vikala je Amanda.
Iako mu se činilo da vidi duplo, Belindžer je video Amandu kako mu ulazi u
vidno polje i vuče Reja.
„Skidaj se s njega! Zar ne shvataš šta pokušava da ti kaže?“
Rej je ponovo udario čelom Belindžera po nosu. Belindžer je jauknuo; vid mu
se zamaglio. Borio se da dođe do daha.
„Svetiljke su zamka!“, vikala je Amanda. „GPS prijemnik! Zašto se Gospodar
igre nije žalio?“
Rejov pogled je bio pun besa. Celom težinom se oslonio na pušku preko
Belindžerovih grudi. Amanda ga je vukla za ramena.
„Želeo je da uđemo u tunel! Želi da se osetimo sigurnima i da se opustimo!“
Amanda je obavila lakat oko Rejovog vrata. Zamahnuo je glavom unazad,
udarivši je u lice. Zateturala se unazad.
„Svetiljke bi mogle da eksplodiraju!“, vrištala je Amanda. „Ili bi plamen
zapalio gas u tunelu!“
Belindžer je osetio nesvesticu, nos mu se ispunjavao krvlju, pluća nisu mogla da
udahnu vazduh.
Iza Reja se pojavila senka. Zbog pomućenog uma, mislio je da halucinira. Senka
je držala kamen s obe ruke. Zamahnula je kamenom tako jako da je Belindžer osetio
kako mu je udar prostrujao kroz telo. Iz Rejove glave je prsnula krv. Senka je ponovo

udarila. Zvuk lomljenja kosti čuo se zajedno sa zvukom prosipanja mozga.
Belindžer je video da je Rej iskolačio oči i prevrnuo ih. Senka ga je udarila i

treći put; ovog puta, zvuk udarca je bio potmuo.
Rej je zadrhtao u ropcu. Izgledalo je kao da je neko presekao konce lutki koja je

visila na njima. Odjednom je pao na Belindžera svom težinom, pritisnuvši još jače
Belindžerove grudi.

Belindžer je izgubio svest. Dok mu je krv zatvarala natečene nosnice, osetio je
kao da ga je nešto teško bacilo duboko u vodu. Težina mu je odjednom nestala s grudi.
Nečije ruke su uklanjale Rejovo telo i okrenule Belindžerovo lice ka tunelu. Krv je
počela da mu ističe iz nosa.

„Diši!“, povikala je Amanda.
Nakašljao se i uspeo da udahne. Niz grlo mu je potekao vazduh. Na hladnom tlu,
čuo je odjek Amandinog glasnog disanja. Polako je uspeo da sedne. Na slabom
osvetljenju koje je dopiralo s ulaza u tunel, video je Amandu kako sedi naspram njega,
leđima oslonjena na zid. Sedela je pored baterijske lampe. Od svetlosti baterijske
lampe, Amandino lice je izgledalo ukočeno.
„Je li...“ Nije mogla da dovrši pitanje.
„Jeste.“
„Kučkin sin“, rekla je.
„Jeste.“
„Muka mi je.“
„To se dešava u ovakvim situacijama.“
Neko vreme, jedini zvuk koji se čuo bio je neprekidan odjek njihovog disanja.
„Nisam imala izbora.“
„Tako je“, složio se Belindžer. „Nastavi tako da se hrabriš. Nisi imala izbora.
Da ga nisi zaustavila, verovatno bi me ubio.“ Ali je znao da, bez obzira na to koliko je
pokušavao da je ohrabri, to neće imati značaja. Imala je još jednu stavku da doda
svojim košmarima. „Jesi li mnogo povređena?“
„Otekla mi je jagodica tamo gde me je udario glavom. A ti?“
„Slomljen mi je nos.“
Belindžer je skinuo ranac. Leđa su ga bolela od useka koje su mu na leđima
napravile kutije s municijom kada je pao na njih. Uzeo je čuturicu i sipao vodu u dlan,
a zatim se umio, pokušavajući da spere krv. Onda je uzeo pribor za prvu pomoć i
otvorio antiseptički zavoj.
„Pusti mene.“ Amanda je dopuzala do njega i pažljivo mu isprala lice.
Belindžer se trudio da ne reaguje na bol. „Nadam se da ti ne smetaju ofucani
ljudi.“
„Oduvek sam želela da živim s muškarcem koji izgleda kao bokser.“
Pri svetlosti baterijske lampe, Belindžer je gledao modrice na njenom levom

obrazu.
Zagrlili su se.
„Hvala ti“, prošaptao je Belindžer.
Nije želeo da je pusti iz zagrljaja. Onda je pogledao preko njenog ramena, u

Rejovo telo. „Tunel. Grobnica. Ponoć.“
Amanda je klimnula glavom. „Ako ne ispunimo zadatak do ponoći, Gospodar

igre treba samo da raznese tunel i žive nas sahrani. Nikada nećemo izaći odavde.“
Belindžer se okrenuo ka kameri na stubu. „Gospodaru igre, jesi li uživao

gledajući kako Rej umire?“
Očekivao je odgovor, a onda je shvatio da su mu set i šešir pali tokom borbe.

Vratio ih je, čekajući odgovor Gospodara igre.
„Možda radio-signal ne može da se probije do ovog tunela“, rekla je Amanda.
„Oh, probija se“, rekao je glas iznenada. „Ne brini za to.“
Belindžer je pružio Amandi tri aspirina da popije, a tri je i sam popio. Progutali

su lekove s vodom. Belindžerov nos je i dalje krvario. Ugurao je vatu u nos, ne
obazirući se na bol.

„Spremna?“, upitao je Amandu.
„Spremna sam.“
Podigla je baterijsku lampu.
Stavio je ranac na leđa i uzeo pušku.
Nastavili su da se kreću kroz tunel. Iznenada, Belindžer se vratio, krećući se
kroz senke. Zgrabio je jednu od lampi i pružio je Amandi.
„Zašto?“ Sumnjičavo je gledala.
„Nisam siguran.“ Prevazišao je osećaj mučnine; posegao je u Rejov džep i
izvadio upaljač. „Nikada ne znaš šta nam može zatrebati.“
Nastavili su da se kreću kroz tunel; baterijska lampa je delimično razbijala
tamu.
„Postaje hladnije“, rekla je Amanda.
Skrenuli su za ugao.
„Moj omiljeni citat pripada Kjerkegoru. Odgovara vremenskim kapsulama“,
rekao je glas Belindžeru.
Približavali su se maloj komori.
„Koji je to citat?“ Samo ga teraj da priča, mislio je Belindžer. Neka nam se
obraća.
„Najbolnije stanje bića jeste sećanje na budućnost, naročito na onu koju ne
možeš imati.“
„Ne razumem.“
„Odnosi se na nekoga ko umire i kako je to zamišljati budućnost koju on ili ona
nikada neće iskusiti.“

Vazduh je postajao sve hladniji. Amandina ruka je drhtala dok je baterijskom
lampom osvetljavala uglove komore. „Čini se da smo je pronašli“, promrmljala je.

2.

U TAMI SU NAIŠLI NA MUŠKARCA. Bio je visok i vitak, s bradom koja je

podsećala na bradu Abrahama Linkolna. Tamna, duga kosa padala mu je po ramenima.
Nosio je crno odelo, sako je davno izašao iz mode i dosezao mu je do kolena.

Belindžer umalo nije opalio iz puške, ali muškarčev stav nije odavao pretnju;
Belindžer je primenio svoje iskustvo s obuke za policajce. Kako mu je instruktor na
Policijskoj akademiji govorio: „Bolje da imaš dobar razlog da povučeš obarač.“

Muškarac je stajao uspravno i držao nešto blizu svojih grudi.
„Ruke uvis! Ko si ti?“, povikao je Belindžer.
Muškarac se nije bunio.
„Prokletstvo, podigni ruke!“
Jedini zvuk je bio odjek Belindžerove zapovesti.
„On se ne kreće“, rekla je Amanda.
Oprezno su koraknuli napred, osvetlivši ga baterijskom lampom.
„O, gospode bože“, rekla je Amanda.
Muškarac nije imao oči. Obrazi su mu bili uvučeni. Prsti kojima je pridržavao
predmet na grudima bile su kosti pokrivene osušenom kožom. Bio je prekriven
prašinom.
„Mrtav je“, promrmljala je Amanda.
„Odavno“, rekao je Belindžer. „Ali zašto nije istrulio?“
„Negde sam pročitala da u pećinama skoro i da nema insekata i mikroba.“
Amanda je tiho govorila. „A ovaj tunel je duboko u planini. Led.“
„Šta hoćeš da kažeš?“
„Još jedan trag koji nam je dao Gospodar igre, ali nismo shvatili šta je to.
Rekao je da su zimi meštani sakupljali led s jezera i smeštali ga u rudnik. Tunel je bio
dovoljno hladan da sačuva led tokom leta. Meštani su ga koristili da sačuvaju hranu
od kvarenja.“
„Hladnoća ga je mumificirala“, zaprepašćeno je rekao Belindžer.
„Predmet koji drži na grudima liči na knjigu. Ali šta ga drži u uspravnom
položaju?“ Amanda se približila.
Bilo je jasno da je leš blago nagnut na dasku koju je, pri tlu, podupiralo
kamenje. Oko kolena, stomaka, grudi i vrata mumija je bila vezana kanapom za dasku,
kako ne bi pala.
„Ko je uvezao kanap?“ Belindžer je drhtao, ne samo od hladnoće.

„Čvorovi se nalaze napred. Možda je to sam učinio.“ Amanda je pomerala
baterijsku lampu gore i dole. „Možda su mu ruke bile slobodne dok nije vezao
poslednji čvor na grudima. Onda je mogao da ubaci desnu ruku ispod kanapa, kako bi
pritisnuo knjigu na grudi. Pored njega vidimo kako deluje iluzija, ali na ulazu u
prostoriju izgledalo je kao da nas pozdravlja.“

„Upoznajte se s prečasnim Ovenom Pentekostom“, rekao je Gospodar igre. Ali
ovoga puta, glas nije dopirao iz slušalica, nego iz zvučnika na zidovima. Odjek je bio
obeshrabrujuć.

„Kopile ima osećaj za dramu“, rekao je Belindžer.
„Ti nemaš ideja“, odgovorio mu je Gospodar igre.
„Pretpostavljam da mu je u rukama Biblija.“ Amanda je iskrivila glavu kako bi
pročitala naziv knjige. Kada nije uspela, spustila je lampu, oklevala, a onda ispružila
prst ka knjizi, protiv svoje volje, nameravajući da je gume i da pročita naziv knjige.
Belindžer ju je zgrabio za ruku. „Moguće je da je u pitanju neprijatna zamka.“
Pri svetlosti baterijske lampe, modrica na Amandinom obrazu bila je u
suprotnosti s iznenadnim bledilom.
„Pobunjenici u Iraku obožavali su da sakriju bombe osetljive na dodir ispod
leševa američkih vojnika“, objašnjavao je Belindžer. „Čim bismo podigli ili okrenuli
tela, eksplozivi bi se aktivirali.“
Amanda je povukla ruku.
„Nije Biblija“, rekao je Gospodar igre. „Zove se Jevanđelje Grobnice svetskih
želja.“
„Naslov baš i nije neki“, odgovorio je Belindžer.
„Pentekost ga je napisao kao opširno štivo. Predviđa zla dolazećeg veka i
potrebu ljudi da razumeju istinu.“
„Šta je, onda, istina?“
„Pogledaj sam.“
Amanda je usmerila baterijsku lampu u otvor na zidu iza Pentekosta. Držeći
pušku na gotovs, Belindžer je krenuo napred, dok ga je Amanda navodila uz svetlost
baterijske lampe. Prošli su kroz otvor i ušli u mnogo veću prostoriju.
Amanda je uzdahnula.
Belindžer je osetio gorak ukus u ustima. „Da, ovo je Grobnica svetskih želja.“

3.

PROSTOR U PEĆINI SE TEK NAZIRAO. Stalaktiti i stalagmiti su delimično

zaklanjali ono u šta su gledali Belindžer i Amanda. Zbog ograničenja baterijske lampe
nije bilo moguće videti sve odjednom. Amanda je pomerala svetlost od predmeta do

predmeta, od mesta do mesta, od ploče do ploče.
Od leša do leša.
Čekali su ih građani Avalona. Bili su obučeni u nešto što je nalikovalo na odeću

koja se nosi nedeljom u crkvu; odeća je bila prašnjava i prljava nakon više od jednog
veka. Kao i kod Pentekosta, i njihova lica su bila sasušena, jagodice na obrazima bile
su istaknute pod sasušenim tkivom. Izgledali su mršavo, mumificirani u tunelu u kojem
je stalno bilo hladno. Odeća im je visila na telima kao pokrov.

Grupu ljudi blizu Belindžera i Amande činila su četiri muškarca koji su sedeli
za stolom i igrali karte.

„Ne zaboravi, nemoj ništa da diraš“, upozoravao je Belindžer.
Bili su vezani za stolice, ali za razliku od Pentekosta čiji su se kanapi videli,
ovi su bili prikriveni. Karte su im bile zalepljene za ruke. Podlaktice su im bile
zakucane za sto. Pred njima je ležala gomila novca.
Za drugim stolom je sedeo muškarac ispred koga je bila boca viskija i čaše
prekrivene prašinom. Kanapi i ekseri su držali tela na svojim mestima.
„Gresi“, promrmljao je Belindžer.
Za trećim stolom, koji je bio dugačak, ugledao je muškarce, žene i decu kako
sede pred tanjirima na kojima je nekada verovatno stajala gomila hrane.
Neprepoznatljiva sasušena masa bila je sve što je ostalo od hrane. Usta su im bila
puna nečega što je nalikovalo na kosti od svinjskih rebara i pilećih bataka.
Na krevetu, dve nage mumificirane žene ležale su ispod nagog muškarca. U
drugom krevetu je jedan muškarac dodirivao dva naga deteta, muško i žensko. Na
drugom mestu, nag muškarac bio je licem okrenut ka stolu, dok je preko njega ležao
drugi muškarac. Malo dalje odatle, muškarac je imao odnos sa psom.
„Izgleda da je prečasni Pentekost imao seksualne fantazije“, rekla je Amanda.
Ispred prašnjavog ogledala sedela je žena, dok su ispred nje stajali četka za
kosu i kutijice sa šminkom. Jedan muškarac je licem na stolu, s rupom u slepoočnici i
revolverom u ruci. Mumija je svirala violinu dok su žena i muškarac plesali pripijeni
jedno uz drugo; njihov zagrljaj se činio nemogućim Belindžeru dok nije shvatio da su
zakovani za dasku koja se nalazila između njih i koju je podupiralo kamenje.
Gde god da je uperila baterijsku lampu Amanda je videla slične prizore.
„Muzika i ples? Pentekost je mnoge stvari smatrao grehom“, rekao je Belindžer.
Baterijska lampa je osvetlila kameru zakačenu za zid. Krenuvši besno ka njoj, upitao
je Gospodara igre: „Osim muškarca s rupom od metka u glavi, kako su ovi ljudi
umrli? Šta je ovo bilo, masovno samoubistvo kao kada je Džim Džons naterao svoje
ljude da popiju otrovani kul-ejd?“
„Flejvor ejd“, ispravio ga je Gospodar igre. „Otrov koji je koristio Džons bio
je cijanid. Njegova crkva bila je Narodni hram. Više od devet stotina njegovih
sledbenika je počinilo samoubistvo. Na Džonsov nagovor, tvrdili su da protestuju

protiv ‘uslova nehumanog sveta’. U poslednje vreme, to je jedno od mnogih masovnih
samoubistava koje je motivisano religijom. Krajem devedesetih, članovi reda
Sunčevog hrama ubili su se da bi izbegli zla ovog sveta i pronašli utočište na
nebeskom mestu nazvanom po zvezdi Sirijus. Pripadnici kulta Nebeska kapija ispili su
otrovanu votku kako bi mogli da odu u raj, u koji će ih odneti svemirski brod skriven
iza Hejl-Bopove komete koja je dolazila. Ali meni omiljeni su pripadnici Pokreta za
povratak deset božjih zapovesti. Imali su vizije Bogorodice i verovali su da će svet
prestati da postoji 31. decembra 1999. godine, u noći kada je proticao prethodni
milenijum. Kada nije došlo do apokalipse, preračunali su i shvatili da je 17. mart
pravi datum za kraj sveta. Više od osam stotina ljudi je umrlo u očekivanju onoga za
šta su verovali da će biti kraj svetskog vremena.“

„Znači, ja sam u pravu“, rekao je Belindžer. „Ovo jeste bilo masovno
samoubistvo.“

„Nije. Čak ni muškarac s metkom u glavi nije počinio samoubistvo. Upucan je
kada je već bio mrtav.“

„Onda..,?“
„Masovno ubistvo“, odgovorio je Gospodar igre. „Pentekost je pobio svih dve
stotine i sedamnaest meštana, od kojih su osamdeset i petoro bila deca. Da bi uvećao
broj, dodao je i porodične kućne ljubimce.“
„Toliko ljudi protiv jednog čoveka.“ Belindžer jedva da je mogao da govori.
„Sigurno su ga mogli zaustaviti.“
„Nisu ni znali šta se dešava. Pentekost ih je ubedio da dođu ovamo u
novogodišnjoj noći 1899. jer su verovali da će biti uzneti u nebo. Verovali su tako
snažno da su se probili kroz oluju da bi došli ovamo. Rudnik je, kako ih je uveravao
Pentekost, bio dogovoreno mesto. Bila mu je potrebna ova pećina. To je bilo jedino
mesto gde je mogao pobiti sve odjednom.“
„Kako?“, bila je uporna Amanda. „Otrovom? Je li bilo dovoljno hrane i vode
da pobije svih dve stotine i sedamnaestoro? Kako ih je mogao potrovati a da niko od
njih ne primeti?“
„Nije ih otrovao ni hranom ni vodom.“
„Ako ih nije upucao, ne vidim kako je mogao pobiti toliko ljudi odjednom.“
„Arsenik je interesantna supstanca. Kada se zagreje, ne pretvara se u tečnost,
već se pretvara u gas.“
„Pentekost ih je ugušio gasom?“
„Miriše na beli luk. Dolazio je iz zapečaćene komore sa skrivenim
ventilacionim oknima, tako da nisu mogli da spreče širenje gasa po rudniku. Kada je
Pentekost upalio vatru koja je zagrejala arsenik i oslobodio gas, izašao je i zaključao
ulaz u rudnik. U to vreme, zgrade u podnožju padine bile su cele. Sklonio se od oluje u
jednu od njih. Onda je otvorio vrata rudnika i pustio da ventilaciona okna rasteraju

gas. Kasnije ih je postavio u položaje koje je planirao. Želeo je da Grobnica svetskih
želja bude nauk za budućnost. Kada je ispunio svoj zadatak, stavio se u željeni
položaj, otrovao se i otišao u ono za šta je verovao da je raj. Kao što ste ranije mogli
da primetite, u rudnicima i pećinama nema mnogo insekata i mikroba. Pored hladnoće,
to je jedan od razloga zašto su tela mumificirana. Ali u ovom rudniku bilo je nekih
insekata. Razlog zašto ti insekti nisu mogli da obave svoj posao jeste taj što ih je ubio
arsenik koji se zadržao na telima.“

Belindžer je s gađenjem posmatrao položaje u kojima su bili mrtvaci. „Dok sam
dolazio ovamo, rekao si mi da će mi Grobnica pokazati značenje života. Ne vidim šta
je ovo, osim da je istina da svi umiremo.“

„Ali ne i mi“, naglasila je Amanda. „Bar ne ove večeri. Pronašli smo Grobnicu
pre ponoći. Pobedili smo! Imamo pravo da odemo!“

Gospodar igre nije odgovorio na njenu primedbu, ali je rekao Belindžeru:
„Značenje života najvećim se delom svodi na to da ljudi veruju u ideje u svojoj glavi.
Što je još gore, ponašaju se u skladu s tim idejama. Pogledaj velika masovna ubistva u
prošlom veku. Hitler. Staljin. Pol Pot. Milioni i milioni ljudi su pomrli zbog njih. Jesu
li ti ljudi sebe smatrali mrtvima? Teško. Verovali su da je agonija koju su izazvali bila
vredna rezultata sprovođenja njihovih vizija. Drevni narodi su verovali da je nebo
kupola s otvorima kroz koje isijava nebeska svetlost. To je bila njihova stvarnost.
Kasnije su ljudi verovali da se Sunce kreće oko Zemlje, za koju su verovali da je
centar univerzuma. I to je bila uvažena realnost. Potom je Kopernik tvrdio da se
Zemlja okreće oko Sunca i da je Sunce centar univerzuma. I to je postalo stvarnost.
Stvarnost je u našim mislima. Kako se inače može objasniti šta se dogodilo u ovoj
pećini? Prečasni Pentekost, Džim Džons, red Sunčevog hrama, kult Nebeske kapije i
Pokret za povratak deset božjih zapovesti. Njihove misli su kontrolisale njihovu svest.
Svemirski brod skriven iza Hejl-Bopove komete? Hej, ako možeš da je zamisliš, ona
je stvarna. Da otruješ dve stotine sedamnaestoro ljudi kako bi oni bili nauk za
budućnost? Za Pentekosta, to je bila najočiglednija ideja koju je mogao da zamisli.
‘Mi stvaramo sopstvenu stvarnost’ rekao je jedan od pomoćnika predsednika Džordža
Buša Mlađeg. Istina Grobnice svetskih želja jeste da ideje kontrolišu sve, a sve je
virtuelno.“

„Što znači da tvoja ideja nije bolja od bilo čije!" Belindžer je podigao glas.
„Tvoj način razmišljanja je podjednako pogrešan kao i Pentekostov! Kao i tvoja igra!
Ali sada je gotovo! Pobedili smo! Odlazimo!“

Gospodar igre nije odgovorio.
Belindžer je pokazao Amandi da krene ka izlazu. Krenuli su ka komori u kojoj
je prečasni Pentekost stajao više od stotinu godina, čekajući da pozdravi budućnost.
Belindžer je osetio udarac udarnog talasa. Mišići su mu se skupili kada je talas
eksplozije stigao do njega. Zidovi su zadrhtali. Kamenje je počelo da pada. Skoro da

je izgubio ravnotežu.
„Ne!“, povikao je dok je odjek zamirao. On i Amanda su potrčali u tunel, ali im

je put preprečila gusta prašina. Vratili su se, kašljući i teturajući se.
Amanda se okrenula, tražeći kameru. „Kučkin sine, rekao si nam da ne lažeš!

Zakleo si se da nikada nisi stvorio igru u kojoj se može izgubiti! Obećao si da ćemo
moći da odemo ako pobedimo!“

Gospodar igre je i dalje ćutao.
Postepeno, prašina se slegla. Belindžer i Amanda su oprezno krenuli napred,
usmeravajući svetlost baterijske lampe u nastavak tunela. Došli su do mesta gde su
ostavili Rejovo telo. Bio je prekriven hrpom kamenja koje se srušilo.
„Džonatan je sigurno detonirao Rejov GPS prijemnik“, rekao je Belindžer.
„Ne zovi me Džonatan“, naređivao mu je glas.
„Zašto da ne? Više ne igraš po pravilima. Kog đavola bismo te zvali
Gospodarom igre?“
„Ko je rekao da je igra završena?“
Belindžer i Amanda su posmatrali jedno drugo pri svetlosti baterijske lampe.
„Ne znam koliko će nam baterije potrajati. Jesi li poneo rezervne?“, upitala je
Amanda.
„Nisam.“
Nakon duge, očajničke tišine, Amanda je rekla: „Možda možemo da napravimo
baklje od odeće u Grobnici.“ Pokušala je da zvuči optimistički, ali joj je glas bio sve
slabiji. „Loša ideja. Plamen bi mogao pokrenuti zapaljivi gas.“
Belindžer je uzdahnuo pri pomisli na tu mogućnost.
„Da je bilo gasa, zar nas ne bi do sada oborio? Zar eksplozija ne bi sve
raznela?“
„Možda. Ali sada kada mislim na to, plamen baklji bi mogao da isisa kiseonik
odavde. Ugušili bismo se brže nego da smo čekali u tami.“
Ućutala je.
Umesto njenog glasa začulo se režanje. Kada su se Belindžer i Amanda
okrenuli, baterijska lampa je osvetlila dva psa koja su pratila Belindžera od jarka.
Izgledali su veće. Od svetlosti lampe, oči su im izgledale crvene. Sa zuba im se
slivala pljuvačka. Bože, sledili su nas i unutra.
Režeći, psi su krenuli napred. Belindžer je podigao pušku, a oni su odmah
reagovali. Pre nego što je stigao da zapuca, okrenuli su se i pobegli u tamu.
„Zarobljeni su ovde, kao i mi. Nemaju šta da jedu. Kada ova baterijska lampa
prestane da svetli...“ Amanda nije mogla da dovrši rečenicu.
„Da, postaje sve teže da održimo dobro raspoloženje.“ Belindžer se i dalje
kretao ka tami.
„Svetiljka“, rekla je Amanda.

„Šta s njom?“
„Ako je bomba, mogli bismo da je iskoristimo da raznesemo ove stene i
raščistimo prolaz.“ Svetlost baterijske lampe koju je držala Amanda zatreperila je.
„Možda. A možda bi eksplozija raznela tunel.“
„A ventilaciono okno koje je pominjao Gospodar igre?“
„Da.“ Belindžer je osetio nalet nade. Činilo se da prašina, zahvaćena svetlošću
lampe, počinje da se razilazi, kao da reaguje na slabu promaju.“
Oprezno su se kretali napred. Amanda je usmeravala baterijsku lampu s jedne
strane tunela na drugu. Belindžer je osluškivao pse. Usta su mu bila suva. On i
Amanda su u širokom luku zaobišli ugao i suočili se s nastavkom tunela. Bio je
prazan.
„Psi su sigurno otišli u Grobnicu“, rekla je Amanda.
Nišaneći, Belindžer se približio ulazu u prvu komoru. Amanda je usmerila
baterijsku lampu u taj prostor. Prečasni Pentekost ih je pozdravio s rukom na knjizi,
koja mu je počivala na grudima.
Belindžer se približio ulazu u Grobnicu. Amanda ga je sledila, ostavljajući
Pentekosta u tami. Odjednom je tamna mrlja skočila iz tame pećine. Jureći ispod
puške, jedan od pasa je skočio Belindžeru na grudi. Belindžer je povukao obarač, ali
je puška već bila podignuta previsoko. Zvuci pucnja i rikošeta odjekivali su u
zatvorenom prostoru. Poleteli su komadi stena. Od težine psa, Belindžer se zateturao
unazad. Udarili su o Pentekosta i srušili dasku koja ga je pridržavala. Belindžer je pao
na mumiju i osetio kako pod njim pucaju suve kosti.
Pas se nalazio na Belindžeru i zubima je pokušavao da ga uhvati za vrat.
Belindžer je ispustio pušku i napinjao se da odgurne psa, ali pas ga je grčevito držao.
Pokušavao je da stegne psu vrat, međutim, pas ga je ujeo za ruke; poletela je
pljuvačka. U očajanju, Belindžer je posegao za nožem koji mu je bio u džepu.
Pritisnuo je dugme na oštrici koje mu je omogućilo da ga otvori jednom rukom. Zario
ga je u psa, ali je pogodio rebro. Pas je i dalje kidisao na Belindžerovo grlo. Ponovo
zamahnuvši, Belindžer je zario nož psu ispod rebara i isekao ga. Potekla je krv.
Oštrica je sigurno zahvatila neki vitalni organ. Pas je zadrhtao i uginuo.
Belindžer ga je odgurnuo i stao na noge, pokazujući ka ulazu u Grobnicu. Od
brzine kojom mu je tuklo srce, pripala mu je muka. Povikao je: „Pazi na drugog psa!“
Amanda se okrenula, usmerivši baterijsku lampu u tom pravcu.
Jedini zvuk koji se čuo bilo je Belindžerovo ubrzano disanje. Pogledao je
Pentekostovo telo; mumija je bila slomljena na deliće. Oštar smrad mu je zagolicao
nozdrve.
„Je li te pas ujeo?“, upitala je Amanda.
„Iznenadio bih se da nije.“ Prednji deo Belindžerovog kombinezona bio je
iscepan. Izgrebana koža visila je na njemu. Ogrebotine je prekrila Belindžerova krv i