Dejvid Morel Lesinar

TREĆI NIVO

SRKRIJ SE
I POČNI DA LOVIŠ

1.

IAKO SE JEDVA DRŽALA NA NOGAMA, Amanda je poslušala uputstva koja im je

uputio glas iz zvučnika i popela se stepenicama na sprat. Ušla je u svoju sobu u isto
vreme kad i Rej, Betani, Derik i Viv u svoje. Rečeno joj je da ode do ormara i da
obuče odeću koju će tamo naći; prvo je otišla u kupatilo i malo se osvežila. Nije
marila da li ima kamera. Nužda zakon menja. Sumnjajući da će proći mnogo vremena
dok ponovo ne ode u kupatilo, skinula je toalet-papir sa rolne i nagurala ga u džep.

Sada kada su dejstvo droge koju su joj dali i mučnina polako prestajali, Amanda
je osetila koliko je gladna. Usta su joj bila suva. Kada je povukla vodu na toaletnoj
šolji, otišla je do lavaboa, a onda zastala, namrgođeno pogledavši toalet. Voda iz šolje
je oticala, ali se nije čuo zvuk kojim vođokotlić dopunjava vodu. Plašila ju je
pomisao šta bi se moglo dogoditi ako bi pustila vodu da teče u lavabo - ili pre, šta se
ne bi dogodilo - ali je morala da pokuša. Iz cevi nije potekla voda.

Amanda je, dok je prilazila ormaru i otvarala ga, imala utisak da su joj usta još
suvlja. Na čiviluku se nalazio plavi radni kombinezon s mnogo džepova, koji ju je
podsetio na pilotske kombinezone koje je videla u filmovima o vojnim pilotima. Na
podu su se nalazile cipele za planinarenje, debelog đona. I one su bile plave, kao i
vunene čarape i kapa za bejzbol pored njih. Sada se osećala skromno. Pokušavajući
da izbegne kamere, ušla je u ormar i brzo skinula farmerke. Žurno je navukla
kombinezon i zakopčala ga preko svoje bele bluze. Kombinezon je, sa spoljašnje
strane, bio sačinjen od čvrstog najlona, otpornog na vodu. Ukratko, materijal joj je
hladio noge. Nakon što je prebacila toaletpapir u kombinezon, stavila je čarape i
cipele na krevet, a zatim ih obula. Sve je bilo po njenoj meri.

Na brzinu je pogledala po sobi, tražeći bilo šta što bi mogla da upotrebi u
bekstvu.

„Ovde nećete naći ništa što vam može pomoći“, javio se glas sa plafona.
Trgla se. Čula je korake u hodniku i izašla iz sobe; ugledala je Reja, Betani,
Derika i Viv kako izlaze iz svojih soba. Svi su nosili kape, kombinezone, vunene
čarape i cipele za planinarenje. Rejova odeća je bila zelena, Betanina siva, Derikova
crvena, a Vivina braon. Pošto je Rej bio pilot, on je jedini izgledao kao neko ko se
lagodno osećao u ovom odelu.
„Pa sad mogu da kažem da se možemo razdvojiti“, rekao je Derik, jedini
tamnoputi član grupe, pokušavajući da se našali.
„Mislim da mu je to cilj“, rekao je Rej, pokazujući prstom na plafon. „On želi
da nas razdvoji, naročito kada se udaljimo.“
Gledajući nervozno oko sebe, sišli su niz stepenice u veliki hol ispred ulaznih
vrata. Rej je izvukao svoj upaljač, podižući i spuštajući poklopac. Amanda je
pokušavala da ne obraća pažnju na zvuk upaljača koji joj je išao na nerve.

„Šta sad?“, Viv je upitala nepoznatog.
„Idite u trpezariju“, naredio im je glas. „Uzmite svoje radio-setove. Uključite
ih.“
„Čekaj malo“, besno je rekla Betani. „Na lavabou u mojoj sobi nema vode!
Žedna sam!“
„Ja sam gladan“, rekao je Rej. „Bogzna koliko je prošlo otkako...“
„Ponedeljak je“, rekao je glas.
„Ponedeljak?“ Betanin glas se stišavao.
„Ali poslednje čega se sećam...“ Derik je odmahivao glavom. „Bože, izgubio
sam...“
„Dva dana.“ Viv je bila zapanjena.
„Naravno da ste gladni i žedni. Činjenica da ste bili neaktivni tokom ovog
perioda sprečila vas je da trošite energiju. I dalje imate snage. Kako sam vam već
rekao na osnovu Betaninog iskustva na okeanu, bez hrane možete da preživite i do tri
nedelje.“
Amanda je osetila kako joj se ponovo vrti u glavi.
„Nasuprot široko rasprostranjenom mišljenju, nije toliko opasno po život da
ostanete bez hrane dva-tri dana“, uveravao ih je glas. „Poznato je da su ljudi
prevaljivali velike razdaljine za to vreme.“
Pokoravajući se uputstvima, Viv je otišla u trpezariju, ali je produžila, u
kuhinju.
Shvativši je, Amanda i ostali su je sledili, posmatrajući Viv kako navlači
gumene rukavice koje je ranije upotrebila. Otvorila je frižider. Bio je prazan. Otvorila
je sve ormariće, ali i oni su bili prazni. Pokušala je da odvrne vodu na sudoperi. Nije
bilo vode.
Uzdahnula je.
„Post pročišćava“, rekao je glas. „Sada idite u trpezariju i stavite slušalice. U
suprotnom, neću vas pustiti napolje.“
Nemajući drugog izbora, učinili su kako im je rečeno.
Amanda je podesila set, a onda vratila kapu na glavu. Dok je provlačila svoju
plavu kosu kroz zadnji deo kape, glas koji je začula kroz slušalice postao je
uznemirujuće blizak. „Stavite GPS prijemnik u džep. Postarajte se da ga zaštitite.
Trebaće vam.“
Grupa je ponovo poslušala.
„Sada ću vam ispričati o Lešinaru“, rekao je glas. „Godine 2000, predsednik
Klinton je potpisao zakon kojim je omogućio široj javnosti da raspolaže satelitskim
prijemnicima za globalno pozicioniranje, s preciznošću do tri metra, koja je skoro
identična vojnim GPS prijemnicima. Pre toga, obični građani mogli su da primaju
GPS signale čija je preciznost bila do sedam metara, dok je veća preciznost bila

rezervisana isključivo za vojsku. Skoro odmah, neko je u Oregonu postavio
koordinatnu mapu na internet-stranicu, objašnjavajući da će svako ko koristi GPS
uređaj u pretrazi te oblasti moći da pronađe skriveno blago. To blago bila je metalna
kutija puna novih proizvoda iz neke bedne prodavnice. Nije stvar bila u tome. Cilj
nije bio šta je u kutiji, nego samo zadovoljstvo potrage. Bilo je teško pronaći kutiju,
uprkos tome što su koordinate bile date s preciznošću do tri metra

Amanda se toliko navikla da čuje glas s plafona da se sada, kada je glas čula ‘u
glavi’, osećala malo dezorijentisano.

„Iz Oregona, ova verzija ‘lešinarske potrage’ brzo se proširila po svetu.
Sadržala je sličnost s identičnom ‘lešinarskom potragom’ koja se zvala ‘poštanski
sandučići’; GPS verzija je dobila naziv ‘geosklonište’. Igrači koriste internet-stranicu
kako bi se upoznali sa koordinatama nečeg skrivenog - skloništa - u oblasti koju žele
da istraže. Ubace koordinate u svoje GPS prijemnike, a onda puste da ih prijemnik
navodi do mesta koje treba da pretraže. Često se u oblasti od tri kvadratna metra,
pokrivenoj drvećem i stenama, nalazi predmet koji je toliko mali ili je tako prikriven
da ga je nemoguće pronaći. Skladište može ličiti na insekta, kao što je skakavac, na
primer. Potrebno je vrlo vešto oko da se primeti da je skakavac napravljen od gume.
Predmet može nalikovati na stenu, ali kada bolje pogledate, ispostavi se da je u
pitanju plastika u kojoj se nalazi jeftin prsten ili predmet na kojem je označena
vrednost. Igrač koji pronađe predmet zauzvrat ostavlja nešto odgovarajuće, ponekad
samo poruku, a onda objavi pobedu na stranici kao što je, na primer, geocaching.com.
Igrači se rangiraju prema broju skloništa koja otkriju. Samo nekoliko godina pre nego
što je predsednik Klinton potpisao Zakon o GPS uređajima, u dve stotine i devetnaest
zemalja nalazilo se četvrt miliona ‘skloništa’“

Rej ga je besno prekinuo. „Skakavci? Jeftino prstenje? Šta, do đavola, želiš da
uradiš sa nama?“

„Nema razloga da vičeš, Rej. Mikrofon pored tvog obraza prenosi zvuk
dovoljne jačine. Šta želim? Priđite ulaznim vratima.“

Amanda je postala napeta kada je čula elektronski zvuk kojim su se otvarala
vrata. Brava je kliknula, a reza s vrata je glatko kliznula. Pošto nije bilo struje,
pogurala je bravu nadole i gurnula vrata.

Obasjalo ih je sunce, praćeno prijatnim povetarcem.
„Prokletstvo, ovo je odlično“, rekao je Derik. Izašao je, a za njim Viv i Rej.
Oklevajući, Amanda i Betani su ih sledile.

2.

SUNCE JE PRIJATNO GREJALO. Travnato polje, posuto komoljikom{1}, bilo je

najširi prostor koji je Amanda ikada videla. Ceo svoj život je provela u gradovima
gde su zgrade zaklanjale najveći deo neba. Drveće u parkovima stvaralo je identično
ograničenje. Ali ovde, pogled je pucao na sve strane. U daljini su se izdizale planine
čiji su vrhovi bili pokriveni snegom, ali one nisu zaklanjale nebo. Baldahinsko plavo
nebo bilo je ogromno.

„Kao što možete videti, nalazite se u dolini okruženoj planinama“, Amanda je
čula glas u svojim slušalicama. Primetila je da su se svi usredsredili na slušanje. „S
vaše desne strane, daleko, nalazi se prolaz kroz planine. To je jedini izlaz. Ne save
tujem vam da krenete u tom pravcu “

Amanda je sa čežnjom pogledala u tom smeru.
Grupa je krenula od zgrade koja je Amandu podsetila na lovačku kuću
sagrađenu od stabala drveta, kakvu je jednom videla u časopisu. Primetila je da je Viv
stavila gumene rukavice u džep svog kombinezona. Odlično, pomislila je Amanda.
Treba ih sačuvati za stvari koje ćemo morati da uzimamo u ruke. Ali, što se više
udaljavala od zgrade, sve se beznačajnije osećala u širokom predelu oko sebe.
„Molim vas da uzmete svoje GPS prijemnike i da ih uključite“, rekao je glas.
Svi su se povinovali.
Osim Amande koja je bila zbunjena nepoznatim predmetom koji je izvadila iz
džepa. „Gde...“
„S desne strane“, rekao je Derik. „Imaš dva dugmeta. Pritisni donje. Ima oblik
sijalice.“
Amanda je pritisnula dugme i začula pištanje aparata. Ekran aparata je
zasvetleo, prikazujući sliku globusa na kome se nalazila ikonica sa satelitom.
„Uglavnom zbog potreba Sjedinjenih Država i njihovih vojnih zahteva, postoji
veliki broj satelita za globalno pozicioniranje; vlada je do sada priznala postojanje
dvadset i šest“, nastavljao je glas. „A vašem prijemniku je potrebno da uspostavi vezu
sa tri. Veza s više satelita bila bi dobra zbog preciznosti, ali tri su dovoljna. U ovoj
dolini, obično se uspostavi veza s pet satelita. Sateliti se nalaze na visini od četrdeset
osam kilometara iznad nas, emitujući signale na pedeset vati, a iznenađujuće su
precizni.“
Amanda je posmatrala kako se u dnu njenog ekrana formiraju vertikalne linije.
Pet ih je potamnelo.
„Ovi prijemnici najbolje rade na otvorenom prostoru“, govorio je glas. „Zgrade
i guste šume blokiraju signale. Ali, sada kada ste napolju, uređaji registruju vaš
trenutni položaj. Obratite pažnju na sledeće koordinate. One ukazuju na vaše
odredište. Severno...“ Glas je izdiktirao nekoliko brojeva. „Zapadno...“ Glas je
saopštio preostale podatke.
Amanda je bila zbunjena, dok su Rej, Betani, Derik i Viv pritiskali tastere na
svojim uređajima.

„Ne tako brzo“, protestovala je Betani, podešavajući mikrofon. „Ponovi mi
drugu grupu brojeva.“

Glas ih je ponovio.
„U redu“, rekla je Betani.
Amanda je i dalje bila zbunjena.
„Lako je.“ Viv je, zvučeći kao da se nervira, uzela Amandin prijemnik. „Tasteri
na svakoj strani uređaja prelistavaju glavne stranice i pristupaju menijima koji su dati:
kompas, visinomer, mapa.“
„Na mom uređaju nema mape“, rekao je Rej.
„Ni na mom“, dodala je Betani.
„Sjajno. Znači, i dalje ne znamo gde se nalazimo.“ Viv je pokazivala Amandi
kako uređaj radi. „Uz malo vežbe, nećeš imati problema da zapamtiš kako radi. Evo,
ubaciću ti koordinate.“
Viv je pokazala Amandi kako se unose koordinate, a onda joj je vratila
prijemnik.
„Odlično“, rekao je glas. „Timski duh.“
„Urađiću bilo šta, samo da izađem odavde“, rekla je Viv.
„To će zavisiti od toga kako se ko pokaže. Četrdeset sati počinje...“ Glas je
zastao na temu tak, kao da je proveravao nešto. „... sada.“
Svi su se namrštili.
„Savetujem vam da ne gubite vreme“, upozorio ih je glas.
I dalje su stajali u mestu.
„Na koordinatama koje sam vam dao pronaći ćete nešto.“
„Vodu?“, upitala je Betani. „Hranu?“
Glas joj nije odgovorio.
„Do đavola, ako ima vode i hrane, hajdemo.“ Derik je pogledao na svoj GPS
prijemnik.
Amanda je učinila isto. Na ekranu, strelica je bila okrenuta suprotno od mesta
na kojem je stajala. Iznad strelice nalazio se označeni kvadratić sa tekstom DO
DEST{2}, kod kojeg je pisalo kilometar i po.
„U ovom modu, kompas ne pokazuje sever, nego koordinate koje smo uneli“,
objašanjavala je Viv. „Izgleda da treba da krenemo ka onoj grupi drveća, u daljini.“
Amanda je primetila da se drveće nalazi na suprotnom kraju od izlaza iz doline.
Pretpostavila je da su i drugi to pomislili. Kad bude bila dovoljno daleko od zgrade i
kada je izgubi iz vida, pokušaće da pobegne.
Oprezan izraz u očima ostalih govorio joj je da i ostatak grupe ima isti plan.
Počeli su da hodaju. Suva trava je krckala pod Amandinim čizmama. Sunčeva
svetlost je smetala njenim očima. Drhtala je uprkos toploti. Kako se nalazila na kraju
kolone, nije mogla a da ne primeti kako neprirodno izgleda kombinacija njihovih

kombinezona - plava, zelena, siva, crvena i braon. Kada je pogledala oko sebe,
nebesko prostranstvo je obuhvatalo sve.

Iznenada, nešto joj je privuklo pažnju. Ispred njih, nešto je poletelo iz grmlja.
Zec. Skakao je cikcak i odskakutao u pravcu planina.

Odjednom se pojavilo nešto drugo. Bila je to veća životinja koja se pojavila iz
otvora u tlu i koja je pojurila za zecom. Na trenutak, Amanda je pomislila da je vuk,
ali je shvatila da izgled životinje ne odogovara nijednom vuku kojeg je videla. Ovo je
nemački ovčar, shvatila je. Pas i uplašeni zec su nestali ispod skrivene padine.

Niko nije progovarao. Amandi je bilo čudno da, kada su bili u zgradi, nisu
oklevali da razgovaraju, ali sada, kada su bili na otvorenom, svi su ućutali, a tu tišinu
je prekidao samo zvuk njihovih koraka.

„Jeste li ikada gledali Hičkokov film Sever-severozapad?“, neočekivano je
upitala Betani.

Njen glas je dopirao s dva mesta - od same Betani i iz Amandinih slušalica.
Šizoidan efekt. Amanda nije znala koliko će dugo moći ovo da podnese. Frenk, gde
si? Bože, samo da nije mrtav. Poludeću ako je mrtav.

Jesi li već poludela? Bila je neverovatno svesna činjenice da se sama sebi
obraćala u drugom licu, što je takođe bilo šizoidno.

I ostali su izgleda bili iznenađeni Betaninim pitanjem. Bilo je vrlo nepodesno
kako su Betaninina skupa ogrlica, prstenje, narukvica i sat bili u suprotnosti sa njenim
kombinezonom.

Rej je odgovorio, skoro nesvestan da ih prisluškuju. „Je li to onaj film sa
Kerijem Grantom na planini Rašmor?“

„Da, s likovima četiri predsednika urezanim u planinu.“ Derik je zvučao kao da
se prepustio. „Gledao sam Sever-severozapad za vreme predavanja na koledžu. Loši
momci jure Kerija

Granta i, kako se ono zvaše, Evu Mari Sent, preko lica urezanih u planini.“
„A nešto pre toga on silazi na autobuskoj stanici u polju kukuruza“, rekla je Viv.
Amanda je osetila promenu u tonu, glasovi su im bili manje napeti, kao da su se
nadali da će im razgovor o nečemu poznatom pomoći da se osećaju normalno.
„U polju kukuruza“, rekla je Betani. „Da. Grant izlazi iz autobusa usred polja.
Javili su mu da treba da se sretne sa osobom koja će mu saopštiti informaciju o
nekome ko želi da ga ubije.“
Iznad njih su kružile dve velike ptice.
„Lešinari“, rekao je Derik.
Dok su senke ptica prelazile preko njih, Betani je pronašla sigurnost u
razgovoru o filmu. „Nakon dužeg vremena, prolazi automobil, a Grant i dalje čeka.
Situacija postaje još čudnija jer Grant stoji na pustom poljskom putu, odeven u
odelo.“

Dok je hodala kroz krtu travu, Amanda je ispred grupe ugledala jarugu.
„Onda s druge strane polja nailazi kamion“, nastavila je Betani. „To se dešava
minut nakon što Grant samo stoji tamo. Iz kamiona, kojim upravlja žena, izlazi farmer.
Kamion odlazi. Farmer i Grant klimnu glavom jedan drugom. U pozadini se čuje
brujanje aviona; to je zaprašivač koji leti iznad polja. Onda se pojavljuje još jedan
autobus, farmer ulazi u njega, ali pre toga kaže Grantu da je čudno da zaprašivač leti
tamo gde nema žita. Grant razmišlja o tome. Autobus odlazi. Grant još malo razmišlja,
posmatra zaprašivač koji leti ka njemu, a onda iznenada, Grant trči ka polju kukuruza.
Neko iz aviona puca na njega.“
„U pravu si!“, rekao je Derik. „Grant se baca među kukuruze. Pilot ispušta
đubrivo ili herbicid, šta god da avion nosi, skoro gušeći Granta.“
Približili su se jaruzi.
„Negde sam pročitala“, rekla je Betani, „da je Hičkok snimio nekoliko filmova
s mnogo scena u zastrašujuće malom prostoru, na primer, ona jeziva zgrada u Rebeki,
ali je u Sever-severozapad želeo da učini suprotno, da prikaže kako i otvoren prostor
može biti opasan.“
Zastali su na vrhu jaruge.
„Tako je tiho.“ Rej se okrenuo ukrug, razgledajući veličinu doline i planine koje
su ih okruživale. „Navikao sam na buku aviona, automobila i gradova. Da je sve u
pokretu. Da se dešava mnogo stvari.“
„Ovo je kao da sam na onom prokletom gumenom čamcu Betani je zvučala kao
da joj je jezik natekao u ustima. „Ništa sem neba i okeana oko mene. Prokleto tiho.“
„To ne važi za Derika i mene“, rekla joj je Viv. „Mi uglavnom provodimo vreme
na ovakvim mestima. U drugačijim okolnostima, ovo bi bio raj.“
„Da, raj“, naglasila je Betani. „Šta pretpostavljate, koliko su daleko planine?“
„Teško je reći“, odgovorio je Derik. „Možda oko dvadeset i pet kilometara.
Možda i više. Kada je sve ovako široko i otvoreno, oko zna da zavara.“
Rej je pritisnuo dugme na svom GPS prijemniku. „Visinometar pokazuje da se
nalazimo na visini od hiljadu šest stotina sedamdeset i šest metara.“ Pogledao je
Betani. „Više od kilometar i po iznad nivoa mora. Ako nisi navikla na to, visina bi
mogla biti drugi razlog zašto si žedna.“
„Ne, žedna sam jer nam ovaj kučkin sin nije dao vodu.“
„Tiho“, upozorila je Viv. „On čuje sve što kažemo.“
Betani je namestila zaklon za oči na svom kačketu, štiteći oči od sunca. „Sunce
je baš jako, imam osećaj kao da mi se kontaktna sočiva kuvaju u očima. Hej, ti tamo!
Slušaš li?“
Nije bilo odgovora.
„Mogao si nam bar dati naočare za sunce!“
I dalje nije bilo odgovora.

„Možda nas kopile i ne sluša.“ Betani se osvrnula. „Mislite li da ovde ima
kamera?“

Amanda je pretpostavila da ih zasigurno ima. Ali pre nego što je i stigla da to
kaže, Betani je upitala: „Gde? U drveću ka kojem se krećemo? Ili je reč o kamerama
koje iz kuće mogu da dosegnu dovde? Ili na nekim mestima odakle razgledaju dolinu?“

Skliznuli su niz jarak. Čizmama su podizali prašinu. Jarak je bio širok oko metar
i po i bio je viši od njih. Senka na dnu jarka ih je rashlađivala.

„Nekada sam volela da plovim, jedva sam čekala da budem na vodi i da me
ništa, osim horizonta, ne okružuje.“ Betani je slegla ramenima. „Činilo mi se da nešto
u meni seže za bogom ili več čime. Ali nakon dve nedelje u onom gumenom čamcu,
sav onaj otvoreni prostor je iz mene izvukao dušu. Od tada nisam bila u blizini vode.
Teško je nagovoriti ljude da kupe jahte kada mene užasava i pomisao da budem na
jednoj.“

Amanda je zarila čizme u kosinu ispred sebe, podižući prašinu. Prašina joj je
prekrila usne i imala je gorak ukus. Izašavši na vrelinu sunca, osvrnula se i ugledala
Betani kako izviruje iz senke jaruge.

„Ovde dole je lepo i hladno“, rekla je Betani.
„Ovo nije okean“, naglasio je Derik. „Bar je stabilno pod nogama. Ne talasa
se.“
„Možda se ne talasa tebi. Ali noge mi nisu stabilne otkako sam ustala. Bar sam u
onoj kući imala zidove oko sebe.“
„Razmišljaj o planinama kao o zidovima.“
Betani je izgledala sumorno. „Usta su mi sve suvlja “
„Glas nam je rekao da se voda nalazi na koordinatama koje nam je dao.“
„Nije!“, protivila se Betani. „Glas je rekao da ćemo pronaći nešto što nam je
potrebno. Šta god to značilo. Nije pomenuo vodu. Dodali smo ono što smo želeli da
čujemo.“ Izvukla je slušalice ispod kačketa.
„Izlazi odatle“, rekla joj je Viv.
„Bićemo samo slabiji.“ Betani je zurila u slušalice u svojoj ruci. Bacila ih je s
gađenjem.
„Nemoj“, rekao je Derik.
„Šta mi kopile može?“ Betani je raširila ruke, stvarajući metu od sebe.
„Upucaće me? Kako? Ne može me videti ovde dole!“
Amanda se osvrnula i osetila ogoljeno mesto između svojih ramena. Van jaruge,
snajperista se mogao sakriti bilo gde: u žbunovima komoljike, u redovima drveća ka
kojima su se kretali, pored stena koje su bile pored drveća. Shvatila je da je na
otvorenom sve laka meta.
„Iskoristite priliku sada“, požurivala ih je Betani. „Ako svi potrčimo u
različitim pravcima, kako će moći da nas sve sledi? Kako će biti na svim mestima

odjednom da nas zaustavi? Ne može.“
Logično i iskušavajuće, pomislila je Amanda. Dok smo zajedno, nemamo

šanse. Skoro da je rekla Betani da je u pravu, skoro da je skliznula u prašinu da joj se
pridruži, ali ju je nešto teralo da okleva; bila je to paklena sumnja da stvari nisu tako
jednostavne kao što je verovala Betani, da beg petoro ljudi u pet različitih pravaca
nije toliko lak.

Amanda je tada skliznula u jarak, ali ne da bi se pridružila Betani, nego da bi
pokušala da je odgovori. Stavila je ruku Betani na rame. „Imam loš pređosećaj.
Nemoj ovo da radiš.“

„Hej, glas nam je rekao da želi da se oslonimo na svoje snage, zar ne?“ Betani
je odgurnula Amandine prste s ramena, duboko udahnula i krenula jarkom koji ju je
prikrivao. Koraci su joj se ubrzavali. Amanda je primetila da, ako se jarak bude
neprekidno pružao u pravcu u kojem je Betani krenula, odvešće je ka izlazu iz doline.

Potrčavši, Betani je, podižući za sobom prašinu, nestala iza krivine. Amanda je
čula kako se zvuci Betaninih koraka u prašini utišavaju, a onda je podigla pogled ka
Reju, Deriku i Viv ne znajući šta da radi.

„Hoćete li joj se vi pridružiti?“, odjednom ih je upitao glas.
Amanda se, usled blizine glasa u slušalicama, trgla.
„Uvek postoji mogućnost da će uspeti“, rekao je glas. „Želite li i vi da
preuzmete isti rizik?“
Niko nije odgovorio.
„A ti, Amanda?“
„Kako, do đavola, zna šta Betani radi?“, promrmljao je Rej.
„U tom slučaju, nastavite da se krećete“, naredio je glas. „Ne gubite malo
vremena koje imate.“
Amanda se okrenula ka krivini iza koje je nestala Betani.
„Nažalost, skinula je svoje slušalice“, rekao je glas. „To me sprečava da
pokušam da je urazumim.“
„Kako zna da je skinula slušalice?“, pitao je Rej.
Osetivši jezu, Amanda je podigla set i oduvala prašinu sa njega. Prinela ga je
očima, istražujući prednju stranu, slušalice i mikrofon. „Mikrofon.“ Reči su joj bile
pune očaja.
„Bravo“, začuo se glas.
„Mikrofon?“, upitao je Derik s vrha jaruge. „Šta sa njim?“
Amanda je jedva govorila. „Nije samo...“
Viv je skinula svoj set i posmatrala mikrofon. „Bože, ovo je kamera.“
Ispustila je set i ustuknula.
„Derik, reci svojoj ženi da podigne set“, rekao je glas.
Derik je izgledao kao oduzet.

„Reci svojoj ženi da podigne set“, istakao je glas.
„Viv, on hoće da podigneš set.“
„Neću.“
„Neka svi odstupe od nje“, rekao je glas.
Crte Derikovog tamnog lica su se ukočile. „Šta ćeš uraditi?“
„Naučiću vas da me ne terate da vam više ponavljam. Odstupite.“
U žurbi, Derik je zgrabio set sa zemlje i naterao Viv da ga uzme. „Stavi ga na
glavu.“
Ugledavši strah u Derikovom pogledu, Viv je zadrhtala i učinila ono što je
tražio.
„Amanda, izađi iz jarka“, naredio je glas. „Pridruži se ostalima. Pogledajte ka
istoku.“
„Ka istoku?“
„Ka izlazu iz doline“, rekao je Rej.
Amanda je osetila kao da joj nešto hladno steže srce. „To je pravac u kojem je
otišla Betani.“ Amanda se uspela uz ivicu jarka. Prašina se trunila pod njenim
čizmama, ali ona je klekla i na kolenima se uspela do vrha jarka. Uspravila se,
usmerivši pogled ka pravcu u kojem se pružao jarak.
Usred trave i komoljike jarak je blago krivudao ka dalekom prolazu. Amanda je
ugledala obrise Betaninog sivog kačketa i sivu boju kombinezona na njenim ramenima.
Amanda je zaključila da joj glas zvuči spokojno. „Čekaj! Rekao si da je žalosno
što je skinula svoj set. Rekao si da želiš da se dogovoriš s njom. Ako je stignem...“
Amanda je, imajući loš predosećaj, ubrzano disala. „Ako je zaustavim...“
„Da?“
„Hoćeš li mi dopustiti da je vratim?“
Glas nije odgovorio.
Amanda je potrčala pre nego što je shvatila šta radi. „Betani“, vikala je.
„Stani!" Njene reči su se izgubile u ogromnom prostranstvu.
Amanda je potrčala preko sasušene trave. Prošla je komoljiku, stenu koja joj je
bila do kolena i zakržljalo borovo stablo.
„Betani!“
Ali, Betani je nastavila da trči duž jarka. Sivi kačket i ramena su se sada bolje
videli. Nije se ni osvrnula.
„Stani!“
Amanda je ubrzala i pružila korak. „Slušaj me!“, uspela je da izgovori između
dva promukla, duboka udisaja koja su joj razdirala grlo.
Ispred nje, jarak je bio plići. Betani se videla do struka; i dalje je trčala ka
udaljenom prolazu u planinama.
„Stani!“, vikala je Amanda. Koža joj je blistala od znoja, usled čega se

kombinezon pripio uz nju. „On zna!“
Jarak je sada bio toliko plitak da su se videli Betanini kukovi. Nedostatak

zaštite je povećavao njenu izbezumljenost. Trčala je ka peščanoj depresiji, gde se,
tokom kišnih perioda, verovatno zadržavala voda. S druge strane depresije započinjao
je novi jarak.

„Ne uspevaš da je zaustaviš“, govorio je glas Amandi.
„Pokušavam.“ Amanda se borila da prikupi snagu, čak i da brže trči. Pod njenim
nogama se pomerio kamen, zbog čega se spotakla. „Betani! Stani! Molim te!“
Amandina upornost se najzad isplatila. Činilo se da je Betani izgubila energiju
kada je dosegla do polovine depresije. Zateturala se i okrenula. Dok su joj se grudi
nadimale, posmatrala je Amandu.
„Može te uhvatiti!“, vikala je Amanda. „Ne znam kako, ali može!“
Betanino lice se presijavalo od znoja. Pogledala je ispred sebe, ka drugoj strani
depresije i nastavku jarka. Odjednom je potrčala ka tom delu jarka.
„Nemoj!" Amandin glas je bio usmeren i ka glasu, ali i ka Betani.
„Ona ne voli otvorene prostore“, rekao je glas. „Bilo je samo pitanje vremena.“
Amanda se napinjala da ubrza, ali bezuspešno. Baš kao i planine u daljini,
činilo se da se Betani udaljava.
„Bolje da se to dogodi što pre“, rekao je glas Amandi. „Na taj način, ostatak
grupe će naučiti da ne gubi vreme i snagu na uzaludne stvari.“
„Nemoj!“
„Ali razočaran sam što me nije iznenadila.“
U trenutku kada je Betani došla do nastavka jarka, Amanda je osetila udarni
talas eksplozije. Od udara, Betanin sivi torzo je postao crven. Ruka joj je odletela u
jednom, a glava u drugom pravcu. Kapi krvi su zamaglile vazduh dok su delovi njenog
tela padali na tlo.
Amanda se zateturala i stala; uši su je bolele od eksplozije. Trgla se od prizora
krvi koja se raspršivala na iznenadnom povetarcu. Onda je krv pala na tlo, poprskavši
pesak.
Amanda je osetila kao da joj je neko izmakao tlo pod nogama. Pala je na kolena.
Niz lice su joj tekle suze i pekle je po obrazima.

3.

MOČVARA JE DIVNO MESTO.

Zavaljen na zadnjem sedištu taksija, Belindžer je proučavao fotokopiju koju je
držao u rukama, pitajući se šta znači napisana rečenica. Izbledela kopija pečata na
kojoj je pisalo JBGNJ, BIBLIOTEKA NAUKE O ČOVEKU I DRUŠTVENIH

NAUKA. Izvlačeći iz konteksta, zaključio je da NJJB znači Njujorška javna
biblioteka. S mobilnog telefona je pozvao Službu informacija i saznao da se
Biblioteka nauke o čoveku i društvenih nauka nalazi u 42. ulici i Petoj aveniji.

Avenija Amerika bila je najbliži put iz Grinič Vilidža. Popodnevni saobraćaj u
stilu kreni-stani usporio je taksi. Iznerviran zvucima sirena i naglim skretanjima
vozača, Belindžer je rekao taksisti da ga ostavi kod 40. ulice. Platio je vožnju i
potrčao; bilo mu je drago što se kreće, jer je to bio način da iz sebe izbaci napetost.

Ali nestrpljenje nije bilo jedini razlog zbog kojeg je izašao iz taksija. I dalje je
bio u šoku zbog požara. Neko je želeo da ga spreči da pronađe Amandu i skoro je
sigurno da će ta osoba nastaviti da ga ometa.

Ubrzao je. Osećao se izloženim na punom trotoaru; osvrnuo se jer je želeo da
proveri da li je još neko izašao iz taksija i pojurio za njim. Nikoga nije primetio.
Pogledao je ispred sebe taman da izbegne sudar sa muškarcem koji je nosio aktovku.
Osvrćući se, projurio je kroz raskrsnicu 41. ulice. Začuo je sirenu kamiona koji je
prošao toliko blizu da je Belindžer osetio strujanje vazduha.

Ispred sebe je video ljude kako sede na klupama među drvećem parka Brajant.
Ponovo se osvrnuo; i dalje nije bilo nikoga ko ga je pratio. Saobraćaj je i dalje bio
zagušen.

Skrenuvši desno, pojurio je ka Petoj aveniji i došao do biblioteke, ogromne
kamene zgrade čije su široke stepenice i ulaz, oivičen stubovima, čuvala dva
mermema lava.

Žurno je prošao kroz pokretna vrata i ušao u ogromni hol gde su ljudi čekali da
im obezbeđenje pregleda torbe, rančeve i aktovke. Dok je brisao znoj sa čela,
primetio je da ga neki ljudi iz reda radoznalo posmatraju. Krenuo je napred, osvrćući
se. Osetivši da mu vreme izmiče, borio se da dođe do daha. Visoki plafon i kameni
pod su stvarali odjek kao u crkvi, ali on se na to nije obazirao. Jedino je obraćao
pažnju na ljude koji su ulazili u biblioteku.

Radnik obezbeđenja mu je pokretom ruke pokazao da prođe. Nakon što se
raspitao, Belindžer se popeo uz dva uspona širokih stepenica. Kada je prošao još
jedan veliki hodnik, došao je do Informacija.

„Mogu li Vam pomoći?“, upitala ga je žena s naočarima.
„Nadam se da možete.“ Belindžer joj je pružio fotokopiju. „Imate li pojma
odakle je ovo?“
Bibliotekarka je gledala preko naočara, proučavajući pasus.
„Močvara je divno mesto“, govorio je, gledajući po lelujavoj niziji, dugačkim,
zelenim valovima, s vrhovima kao od nazubljenog granita, čija se pena predivno
mreškala. „Močvara ti nikada ne dosadi. Ne možeš ni da zamisliš predivne tajne koje
ona taji. Tako je ogromna, tako pusta i tako tajanstvena.“
Bila je zbunjena. „Sve ostalo je prebrisano korektorom.“

Pokušavajući da joj da jednostavno objašnjenje, Belindžer je rekao: „Reč je o
jednoj igri.“

Bibliotekarka je klimnula glavom. „Da, povremeno nam se to dešava. Prošle
nedelje je neko došao s listom za igru Lešinar. Žena je htela određeni roman, ali joj je
jedina vodilja bila rečenica ‘Sunce zalazi’. Na kraju smo shvatili da je u pitanju
Hemingvejev roman Sunce se ponovo rađa“

Belindžeru je sinulo da pasus, odista može biti deo igre, jedne od najokrutnijih.
„Problem je što, iako nas često nazivaju glavnim ogrankom bibliotekarskog
sistema grada Njujorka, mi, u stvari, predstavljamo istraživačku ustanovu“, rekla je
žena. „Mi ne pozajmljujemo knjige. Posetioci ih mogu koristiti samo u našim
prostorijama. Trebalo je da pošaljem tu ženu u naš ogranak u Petnaestoj ulici.“
Bibliotekarka je nastavila da proučava pasus. „Močvara je divno mesto. Zanimljivo.“
Neko vreme je razmišljala, a onda je mahnula muškarcu koji je sedeo kraj nje.
Prišao je.
„Bronte ili Konan Doji?“, upitala je žena.
Nakon što je pročitao pasus, muškarac je klimnuo glavom. „To su dve rečenice
koje se urežu u pamćenje.“
„Mislim da nije u pitanju Bronte“, rekla je žena.
„Tačno. Njen način pisanja je osećajniji.“
Belindžer je upitno pogledao ženu.
„Kod pominjanja močvare kao mesta dešavanja. izdvajaju se dva romana.
Orkanski visovi Emili Bronte dešavaju se u močvarama Jorkšira u severnoj
Engleskoj. Opis je veoma snažan, kada Hitklif govori Ketinom duhu dok luta
močvarama, tako nešto. Nasuprot tome, ovde je sav opis sabijen u jednu rečenicu: ‘...
lelujava nizija, dugački, zeleni talasi s vrhovima kao od nazubljenog granita...’ Opis
savršeno odgovara, ali je poenta u tome da pisac insistira na ‘predivnim tajnama’ koje
močvara sadrži ‘... tako tajanstvena’. Pisac je na to usredsređen. Veoma bi me
iznenadilo kada ova osoba ne bi pisala kriminalističke romane. Mislim da je ovo ser
Artur Konan Doji. Baskervilski pas.“
„Baskervilski pas?“
„Dartmur u Devonu, u Engleskoj. Tamo se dešava radnja većine romana. U
stvari, to je najpopularnije mesto dešavanja radnje u bilo kojem romanu. Kao što sam
već rekla, ne dozvoljavamo iznošenje knjiga, ali ako odete u čitaonicu...“, pokazala je
iza sebe, „neko će Vam doneti primerak.“
Vreme, Belindžer je i dalje razmišljao. Naterao je sebe da ostane miran kada se
zahvaljivao. Njegovo iskustvo s detektivskom pričom Konana Dojla do sada se
odnosilo na stari crno-beli film, u kojem je neravni, ponekad močvarni, predeo bio
pokriven gustom maglom.
Prostrana čitaonica bila je u bogatim, toplim tonovima drveta koje je tokom

decenija postalo izlizano. Na ulazu je stajao čuvar. Pored njega nalazio se znak koji je
upozorio Belindžera da isključi svoj mobilni telefon.

Belindžer je učinio tako i otišao do stola, gde je zamolio za primerak romana.
Smirio se malo tek kada je primetio deo čitaonice opremljen računariina. Kada je
dobio pristupnicu, pronašao je odeljak sa slobodnim računarom. Usredsredio se na to
da kontroliše disanje, osećajući uporno želju da izmasira levu podlakticu u kojoj je i
dalje osećao bol. Kada je zavrnuo rukav jakne i košulje, primetio je da je povređeno
mesto crveno i natečeno. Činilo se da se inficiralo.

Ali to mu je bio najmanji problem. Dok je zurio u tastaturu računara, prsti su mu
zadrhtali. Amanda, pomislio je. Kuda su te odveli?

Nije znao zašto mu je Karen Bejli ostavila citat iz knjige, niti kako će mu čitanje
romana u kojem se nalazi citat (odista je bio iz Baskervilskog psa) pomoći da
pronađe Amandu. Naprezao se da razmišlja, da se usređsredi na to šta je citat trebalo
da mu poruči.

Možda se tiče ser Artura Konana Dojla, očajnički je razmišljao.
Zašto je onda sve ostalo na stranici, uključujući i piščevo ime i naziv knjige,
bilo uklonjeno? Zašto je naglašeno samo ovo? Šta je toliko posebno u njemu?
Močvara.
Belindžer je posegao za tastaturom. Dok su mu se ruke tresle, izašao je na sajt
Gugla i ukucao Dartmur. Pojavilo se nekoliko termina.

NACIONALNI PARK DARTMUR
OTKRIJTE DARTMUR
ŠETNJA DARTMUROM

SPASILAČKA GRUPA DARTMUR

Belindžer je saznao da se Nacionalni park Dartmur prostire na 647,50
kvadratnih kilometara niskih, stenovitih brda koja su uglavnom opisivana kao
vetrovita, zastrašujuća i prastara. Veći deo nenaseljenog područja je uglavnom
prekrivala izmaglica. Učestala vlaga se skupljala u močvarnoj kaljuzi, što je
objašnjavalo potrebu za postojanjem spasilačke grupe u Dartmuru.

Treba li da zaključim da je neko odveo Amandu u Dartmur, u Englesku? -
pomišljao je. Zašto? U čemu je stvar? Ovo me ne vodi nikuda.

Zašto se Karen Bejli postarala da dobijem ovo parče papira?
Ta pomisao ga je naterala da se uspravi. Mogla mi je poslati poštom, ali je
samo doprinela komplikovanju. Ne bih ni saznao za prolaz da nisam otišao u
pozorište. Rekla je muškarcu koji se pretvarao da je profesor da mi da ovaj papir
samo ako se ja pojavim.
Dok mu je u slepoočnicama udaralo, Belindžer je pogledao preostale Guglove

ispise u vezi s Dartmurom. Sada je shvatio da će morati da detaljno istražuje. Mogao
je da pretpostavi da ništa nije nevažno.

SOKOLARSTVO DARTMUR
DARTMURSKI FESTIVAL FOLKLORA
‘POŠTANSKI SANDUČIĆI’ U DARTMURU

Isuviše obuzet ovim problemom, želeo je da pogleda drugu temu, kada mu je
podtekst kod ‘POŠTANSKIH SANDUČIĆA’ privukao pažnju.

Istorijat igre skrivanja i traženja predmeta započeo je 1854. godine u Dartmuru,
kada je...

Opis mu je sevnuo u sećanju. Odjednom se prisetio predavanja o vremenskim
kapsulama tokom kojeg je lažni profesor rekao da su zajednice koje su izgubile
vremenske kapsule bile angažovane u igri skrivanja i traženja - ‘Lešinar’.

Belindžer je žurno kliknuo na link. Tekst koji se pojavio, praćen fotografijama
niskih brda okićenih granitnozelenim vrhovima, potpuno ga je uspaničio.

Poštanski sandučići je igra skrivanja i traženja, izmišljena 1854. godine, kada je
vodič iz Dartmura, Džejms Perot, odlučio da izazove planinare da istraže teško
pristupačnu oblast močvare poznatu pod imenom Kranmer Pul. Kako bi naterao
planinare da dokažu da su odista i došli do tog udaljenog mesta, Perot je ostavio ćup
ispod keltske kamene humke, na obali močvare. Planinari su dobili uputstvo da, ako
dođu do ćupa, ostave u njemu poruku. Planinar koji bi pronašao tu poruku, imao je
zadatak da poruku koju je pronašao zameni svojom, a zatim da vlasniku pošalje
pronađenu poruku.

Tokom godina, ova aktivnost - slična potrazi za blagom - postala je toliko
popularna da su i druga mesta u močvari dobila svoje ćupove. Kasnije, ćupove su
zamenile metalne, a potom plastične posude koje su postale poznate kao poštanski
sandučići, zbog poruka koje su ostavljane u njima. Više od jednog i po veka nakon što
je Džejms Perot postavio svoj ćup pod kamenu humku, pretpostavlja se da po celom,
zadivljujućem terenu Dartmura ima 10.000 poštanskih sandučića.

Posude su vešto skrivene. Putokazi vode igrače ka glavnoj lokaciji. Ponekad su
putokazi brojevi koji ukazuju na koordinate na mapi. U drugim slučajevima, oni su
zadaci i zagonetke čija rešenja vode igrača.

Nakon članka u časopisu Smitsonijan, 1998. godine, popularnost ove igre
skrivanja i traženja odjednom se proširila po svetu. Samo u Americi, u svakoj državi
imate skrivene poštanske sandučiće. Naravno, nisu svi pronađeni. Ponekad, u
Dartmuru, igrači bivaju nagrađeni jezivim otkrićima davno izgubljene posude u kojoj
se nalazi poruka koju je ostavio neko pre mnogo godina.

Belindžer je dugo zurio u monitor. Referenca koja se odnosila na ‘davno

izgubljenu posudu u kojoj se nalazi poruka koju je ostavio neko pre mnogo godina’
vratila ga je na predavanje o vremenskim kapsulama. Jedna od poslednjih stvari koje
se sećao pre nego što se onesvestio bila je da je lažni profesor rekao da je više
vremenskih kapsula izgubljeno nego što je pronađeno.

Belindžeru se činilo da mu je srce stalo, a onda ponovo počelo da kuca.
Slučajnosti? - pitao se. Ili je Karen Bejli nameravala da otkrijem ovaj članak? Zašto
bi želela da pročitam pasus o Dartmuru?

Ruke su mu se i dalje tresle, ali sada je delimično razlog bila rastuća sumnja
zašto su ga odvojili od Amande. Razmišljao je o onome što je rekla bibliotekarka o
putokazima u igri ‘Lešinar’. Igra? - pomislio je. Je li ovo zaista prokleta igra?

Ubrzano dišući, prišao je prijavnici.
„Da, gospodine?“, upitala ga je žena šatirane kose..
„Zovem se Frenk Belindžer. Tražio sam Baskervilskog psa.“
„Naravno, gospodine. Samo da pogledam da...“ Nasmešila se. „Evo ga.“
Knjiga je imala stare, plesnive tvrde korice, savijene na uglovima. Belindžer je
pronašao praznu stolicu za jednim od mnogih stolova. Otvorio je knjigu i na brzinu je
pregledao, usredsredivši pažnju na prvu rečenicu u svakom pasusu, tražeći Močvara
je divno mesto.
Belindžer je glasno izdahnuo kada je pronašao. Četrdeset šesta strana. Na
poslednjoj trećini stranice. Ali nije to bilo jedino što je pronašao. Neko je koristio
pečat da bi na marginama ispisao reči: GROBNICA SVETSKIH ŽELJA.
Činilo mu se da se prostorija zaljuljala. Belindžer se sa jezom prisetio
neobičnog imena jedne od vremenskih kapsula koju je pomenuo ‘profesor’ koji je
držao predavanje: Grobnica civilizacije. Grobnica. Kripta. Još jedna slučajnost? -
pitao se. Morao je da se uveri da ne uobražava. Jedan od načina da se uveri bio je da
pogleda sve primerke Baskervilskog psa koje je biblioteka imala. Ovaj ogranak nije
dozvoljavao da se knjige iznose. Pošto Karen Bejli nije mogla da kontroliše koji
primerak će mu dati. jedini siguran metod koji je garantovao da će Belindžer dobiti
poruku bio je da otisne pečatom tekst GROBNICA SVETSKIH ŽELJA na svaki
primerak koji je biblioteka posedovala.
Belindžer je ustao tako brzo da je škripa njegove stolice naterala ostale čitaoce
koji su sedeli za istim stolom da ga pogledaju. Ali kada je požurio ka prijavnici, imao
je čudan osećaj da ga neko posmatra. Okrenuo se ka ulazu u čitaonicu.
Neko ga je, zaista, posmatrao.
Krupna žena, četrdesetih godina u jednobojnoj haljini plave boje. Smeđa kosa
joj je bila skupljena u punđu.
Karen Bejli.

4.

U TRENUTKU KADA JU JE BELINDŽER PRIMETIO, potrčala je ka hodniku koji se

nalazio ispred ulaza u čitaonicu. Belindžerovi ubrzani koraci privukli su pažnju
čitalaca za ostalim stolovima. Protrčao je pored čuvara koji je mrgodno posmatrao
ovakvo slobodno ponašanje.

Našavši se u hodniku, Belindžer je prvo pogledao na jednu, pa na drugu stranu.
Ni traga od Karen Bejli. I drugi ljudi su ga mrgodno posmatrali dok je trčao ka
stepeništu. Ponovo, ni traga od nje.

„Hej“, obratio se muškarcu s najlon kesom za knjige, „jesi li video ženu u
marinskoplavoj haljini? Krupna? Oko četrdeset godina? Kosa joj je vezana u punđu?“

Muškarac je pogledao u Belindžerovu sumanutu pojavu i ustuknuo, sumnjajući
da je opasan.

„Svi vi!“ Belindžer se obratio šestorici muškaraca u hodniku. „Je li neko video
ženu u marinskoplavoj haljini?“

Iz čitaonice je izašao stražar. „Tiše!“
Belindžer je protrčao hodnikom, gledajući po izložbenim prostorijama. Došao
je do ženskog toaleta i nije se premišljao da li da uđe, otvorio je vrata i ušao. Žena
kod lavaboa se okrenula i pogledala ga otvorenih usta. Belindžer je provirio ispod
vrata kabina. Farmerke. Pantalone. Niko u marinskoplavoj haljini.
Izjurio je iz ženskog toaleta i izbegao čuvara koji je pokušao da ga uhvati.
„Karen Bejli!“, vikao je Belindžer. „Stani!“
Dok ga je jurio čuvar, Belindžer je stigao do stepenica i počeo da silazi,
preskačući po dve stepenice. Na narednom spratu su sva vrata bila zatvorena, jer su u
pitanju bile kancelarije. Čuo je čuvara koji ga je jurio; Belindžer je trčao niz
stepenice, a onda je stao kada je ugledao Ortegu kako se penje ka njemu.
„Video sam je!“, vikao je Belindžer. „Karen Bejli! Nalazi se u zgradi!“
Čuvar ga je sustigao. „Gospodine, moram Vas zamoliti da odete.
Ortega je izvukao svoju policijsku iskaznicu.
„On je sa mnom.“
„Video sam je na ulazu u čitaonicu“, rekao je Belindžer. „Ista marinskoplava
haljina. Kosa skupljena u pundu. Onda je potrčala.“
„Kada sam ušao u zgradu, nisam primetio nikoga ko tako izgleda.“ Ortega se
okrenuo ka čuvaru. „Recite svom obezbeđenju da blokira sve izlaze. Budite oprezni.
Ona je možda opasna.“ Uzeo je svoj mobilni telefon. „Pozvaću pojačanje.“
Dok su Belindžer i Ortega trčali niz stepenice, Ortega je davao uputstva preko
telefona. Onda je pogledao Belindžera. „Iskrao si se od mene u gužvi. Ostavio si me
da sam dam izjavu vatrogascima. Možda bi hteo da te uhapsim zbog ometanja istrage.“
„Nisam imao izbora. Rekao sam ti da nema vremena. Nisam mogao da čekam.“

„Morao sam da lažem i tvrdim da si otišao kod lekara.“
„Hvala. Ako ikada budem mogao da ti se odužim...“
„Naterao si me da se osećam kao budala. Ne igraj se s nekim ko pokušava da ti
pomogne.“
„Mislim da se upravo to dešava. Igra“
„O čemu ti to?“
„Karen Bejli ostavlja u pozorištu komad papira za mene, ali potrebno je da, pre
nego što pročitam šta je na papiru, pronađem pozorište. Pečat na papiru me vodi do
ogranka biblioteke gde moram da prođem još jedan test i saznam odakle dolazi pasus.
Ispostavlja se da je u pitanju Baskervilski pas. Kada dobijem primerak romana,
pronalazim reči koje su odštampane pored samog pasusa.“
„Reči?“
„Grobnica svetskih želja.“
„Šta?“
„Mislim da je trebalo da otkrijem šta je u pitanju. Ovaj ogranak biblioteke ne
pozajmljuje knjige, kako bi bila sigurna da ću pronaći poruku na stranici. Korak po
korak, vodili su me kroz nekakvu igru. Močvara na koju se pasus odnosi jeste Dartmur
u Engleskoj. Kada sam u Gugl pretraživač ukucao Dartmur, saznao sam o igri
skrivanja i traženja koju su tamo izumeli pre mnogo godina. Igra se zvala ‘poštansko
sanduče’, zvuči kao igra koju me teraju da igram - skrivene poruke koje vode do
drugih skrivenih poruka. Neki aspekti igre ‘poštansko sanduče’ več zvuče kao
vremenske kapsule. Sve je povezano.“
„Ali zašto bi se neko bavio time? Imaš li neprijatelje? Nekoga ko te toliko mrzi
da bi te naterao da prođeš kroz ovo?“
„Već sam ti rekao, jedina osoba na koju mislim i koja bi bila dovoljno luda da
uradi ovako nešto mrtva je.“ Belindžer je oklevao. „Vremenske kapsule.“
„Nešto ti je palo na um?“
„Kada sam bio mali, pronašao sam vremensku kapsulu u delu škole koji je
srušen. Lokalne novine su tome dale veliki značaj. Moja slika je bila na naslovnoj
strani. Na njoj sam ja dok držim zarđalu metalnu kutiju.“
Ortega je zaškiljio očima.
„Misliš da je neko odlučio da se upusti u istraživanje tvoje prošlosti do tvog
detinjstva? Da pronađe nešto što bi te nateralo na predavanje u toj kući?“
„Na tavanu smo pronašli dve kutije sa video-igricama“, rekao je Belindžer.
„Jedna je bila Velika automobilska prevara. Rekao si mi da za drugu nisi nikada čuo.
Sećaš li se njenog imena?“
Ortega je malo razmišljao. „Lešinar“

ČETVRTI NIVO
AVALON

1.

DOK JE ZVUK EKSPLOZIJE ODZVANJAO po udaljenim planinama, Amanda je i

dalje klečala. Grudi su joj se nadimale od jecanja. Pred njom je krvava izmaglica i
dalje lepršala na povetarcu. Peščana depresija se crvenela od delova tela. Osetila je
oštar miris od kojeg joj je pripala muka. „Betani“, promrmljala je. Bila je potpuno
obuzeta šokom da je bila skoro nesvesna oštrog kamenja pod svojim kolenima.

„Vrati se kod ostalih“, obratio joj se glas kroz slušalice. Reči su bile iskrivljene
usled neprekidnog bolnog zvonjenja koje je eksplozija izazvala u Amandinim ušima.

„Betani“, rekla je glasnije. Nije žalila samo za svojom drugaricom, nego i za
sobom i ostalima u grupi. Svi ćemo umreti, pomislila je.

Ne, rekla je sebi. Preživela sam hotel Paragon, i ako bog da, preživeću i ovo.
Ali u hotelu Paragon ti je pomogao Frenk. Shvatila je da se ponovo udaljila od
sebe, jer se sebi obraćala u drugom licu.
Želela je da vrisne.
„Prijatelji te očekuju“, rekao je glas. „Sigurno ne želiš da ih lišiš svoga
društva.“ Glas je zastao. „Kao što je to učinila Betani.“
Amanda je klimnula glavom. Teško je ustala, odgovarajući na pretnju. Frenk,
pomislila je. Ponovo je imala predosećaj da je mrtav. Bila je sve sigurnija da, ako
želi da preživi ovaj košmar, što će biti skoro nemoguće, onda će to morati da uradi
sama.
Suze su joj ispunile oči. Kada ih je obrisala, još jednom je pogledala šta je
ostalo od Betani, a onda je krenula.
Na stotinak metara od nje, pored stena, komoljike i sasušenog borovog stabla,
Rej, Derik i Viv su sve zaprepašćeno posmatrali. Uprkos udaljenosti, Amanda je
primetila da su im lica zgrčena od bola i bleda. Kombinacija njihovih kombinezona
zelene, crvene i braon boje delovala je još neprirodnije.
Amanda se kretala ka njima, vukući noge. Grlo joj je bilo iziritirano od vikanja.
Stomak joj se stezao od gladi. Ali je u najvećoj meri osećala žeđ od koje joj je jezik
oticao i usta se sušila.
Dok im se približavala, njeno troje prijatelja je usredsredilo svoju pažnju samo
na predeo obojen u crveno, iza Amande. Tek kada im je prišla, usudili su se da
progovore.
„Jesi li dobro?“, uspeo je da izgovori Derik.
Najviše što je mogla da uradi bilo je da klimne glavom.
„Kako je...“, Viv je zvučala zapanjeno. Okrenula se ka Reju. „Ti si vojni
ekspert. Je li to bila raketa? Kako je to moguće?“
„Ne“, rekao je Rej. „Nije raketa. Videli bismo je i čuli.“
„Bomba na koju je stala?“

„Ne. Tlo nije eksplodiralo“
„Onda...?“
Rej je pogledao svoj kombinezon. „Plastični eksploziv. Mislim da je u našoj
odeći.“
Trenutak se odužio, dok su ostali shvatili značaj izrečenog.
„U našoj odeći?“ I Derik je pogledao odeću.
„Isuse!“, rekla je Viv.
„Ili u našim cipelama“, dodao je Rej. „Ili u našim setovima za komunikaciju.“
„Ili je možda u ovome.“ Dok su joj se ruke tresle, Amanda je izvukla GPS
prijemnik iz džepa.
Viv je odskočila unazad kao da ju je nešto udarilo.
„Mi smo bombe? Može nas dići u vazduh kad god poželi?“
„Kad god me ne poslušate“, rekao je glas.
Glas koji se odjednom ponovo začuo u slušalicama iznenadio je Amandu.
„Kad god ne budete igrali po pravilima“, nastavio je glas.
„Pravilima? O kakvim to prokletim prvilima govoriš?“, povikao je Rej. „Nisam
čuo ništa o...“
„Dok budete napredovali, otkrivanje prirode pravila predstavlja osnovu svake
dobre igre.“
„Misliš da je ovo neka jebena igra?“
„Rej, nema potrebe da psuješ.“
„Igra?“ Rej se osvrtao oko sebe kao da se plašio za svoje mentalno zdravlje.
„Prokletnik misli da se igramo.“
„Pri čemu je jedan sat već prošao. Ostalo vam je još trideset i devet sati.
Nemojte ih uludo potrošiti.“
„Kakav je značaj svega toga?“ Viv je govorila tako glasno da su joj se tetive na
vratu zategle kao konopci. „Ionako ćeš nas ubiti!“
„Znam za samo jednu igru u kojoj su pobednici ubijeni. Bila je to igra s loptom,
koju su igrale Stare Maje. To nije moja namera. Pobednici će dobiti nagradu. Drugo je
pitanje šta će se desiti sa gubitnicima“
„Kako onda da pobedimo?“, pitao je Rej.
„To morate otkriti.“
„Koordinate koje nam je dao.“ Amanda je obrisala suze. Imala je osećaj da su
joj obrazi izranavljeni. „Moramo da dođemo do te oblasti.“
Derik je klimnuo glavom.
„Ne činimo ništa dobro time što samo stojimo ovde. Moramo da krenemo.“
„I da otkrijete pravila“, rekao im je glas.
Rej je posmatrao monitor na svom GPS prijemniku. Zbog dlaka na neobrijanom
licu izgledao je ispijeno. Činilo se da je potpuno svestan da ga prijemnik može dići u

vazduh svakog trenutka. „Ovuda. Ka drveću.“
Amanda je prisiljavala sebe da korača. Dok su je noge bolele, a pluća bila

gladna kiseonika, približavala se drveću.
„Severnoameričke topole“, rekao je Derik. „Potrebno im je mnogo vode.“
Viv se osvrnula.
„Mora da postoji podzemni potok.“
„A sve što nam treba jeste đeram da bismo stigli do njega“, rekao je Rej.
Senke su im pružile utočište od vrućine. Amanda je ponovo izašla na osunčani

deo. Predeo se uspinjao. Penjala se okupana znojem.
Rej je proverio svoj GPS prijemnik.
„Uspon je strmiji nego što izgleda. Nalazimo se na visini od hiljadu osainsto i

četrdeset metara.“ Zvučao je kao bez daha.
„Kreći se dijagonalno“, rekao je Derik.
„Tako je. Koristite način na koji se kreću vozovi“, rekla im je Viv. „Više

energije se troši direktnim penjanjem nego kada se krećete cikcak.“
„Veoma dobro“, rekao je glas. „Iskoristite svoje mogućnosti.“
Amanda je osetila pritisak u kolenima od napornog kretanja. Polako, pred njima

se ukazao preostali deo doline u svoj svojoj širini.
„O, bože...“ Amanda se ispravila od strahopoštovanja.

2.

JEZERO. Blistalo se na suncu, ispred njih, dugačko oko stotinu metara. Amanda

je pomislila da izgleda kao da se svetlost odbija o dragulj. Dok je grupa gledala niz
brdo, ka jezeru, čula je njihove uzdahe ushićenja.

„Glas nam je rekao da ćemo pronaći ono što nam treba“, rekao je Derik.
„Videla sam svet s vrha Everesta“, promrmljala je Viv. „Ali ono što sada
gledam nešto je najlepše.“
„Šta onda čekamo?“ Rej je krenuo niz brdo. „Nakon deset dana tokom kojih su
me jurili u Iraku, obećao sam sebi da nikada više neću biti žedan.“
Derik i Viv su krenuli za Rejom niz padinu; njihovo hodanje je postalo trčanje.
Amanda se osvrnula oko sebe, osećala je pretnju u širokom prostoru koji ju je
okruživao. Činilo se da su planine bliže, ali i dalje su bile daleko, zavaravajući njen
osećaj udaljenosti. Setila se časova psihologije na koledžu, eksperimenta u kojem su
domoroce koji su živeli u džungli doveli na nepregledno polje. Domoroci su toliko
bili naviknuti da im drveće zaklanja vidik da ih je otvoreni prostor nadvladao. Kod
mnogih se javila agorafobija.{3}

Pošto nikada nije bila na mestima gde horizont nije zaklonjen zgradama ili
drvećem, Amanda je sada shvatala strah domorodaca. Ali, u njenom slučaju, strah je
bio uzrokovan shvatanjem da sve u ovoj nepreglednosti predstavlja moguću pretnju.
Za razliku od hotela Paragon, gde se opasnost svodila na sobe u zgradi, ovde je smrt
imala nepregledan prostor u kojem se mogla skriti.

„Zar im se nećeš pridružiti?“, upitao je glas.
Amanda je ugušila svoje iznenađenje. „Samo se divim pogledu.“
„Stvarno? Na trenutak se činilo da te je vidik paralisao. Pogledaj monitor svog
GPS prijemnika. Da li koordinate koje sam vam dao odgovaraju jezeru?“
Amanda je još uvek učila da koristi uređaj, ali je čak i njoj bilo jasno da crvena
strelica koja je pokazivala odredište bila okrenuta u suprotnom smeru od jezera, ka
vrhu brda. Pogledala je udesno i ugledala plato na kojem su se nalazile ruševine neke
zgrade. „Je l' tamo treba da idemo?“
„Da bi igrala igru, moraš naučiti pravila.“
„Rej“, Amanda je izgovorila u mikrofon. „Krećete se u pogrešnom smeru.“
Grupa je i dalje trčala ka jezeru.
„Derik! Viv! Ne treba da idemo ka jezeru. Ovde gore se nalazi srušena kuća.
Tamo treba da idemo“
Grupa se nije ni osvrnula.
„Zar me ne čujete?“, upitala je Amanda glasnije. „Ne treba da idemo ka jezeru!“
„U stvari, ne mogu da te čuju44, rekao je glas. „Ja pričam samo sa tobom.“
„Zašto? Ne razumem. Šta to radiš?“
Kada glas nije odgovorio, Amanda je imala još jedan loš predosećaj.
„Stanite!“, povikala je grupi.
Ili njen glas nije dopirao do njih, ili su bili isu više usredsređeni na vodu da bi
obraćali pažnju na bilo šta drugo.
„Ne! Ne idite ka jezeru!“ Amanda je potrčala niz padinu, izbegavajući stene i
komoljiku. „Čekajte!“
Viv se, mršteći, okrenula ka Amandi.
„Stanite!“
Viv je rekla nešto Deriku i Reju, koji su zastali i osvrnuli se. Hvala bogu,
pomislila je Amanda. Grupa je čekala dok im se ona trčeći približavala.
„Šta nije u redu?“, upitao je Derik.
Amanda ga je sada čula kroz svoje slušalice. Veza je sada radila u oba smera.
„On može da odvojeno razgovara sa svakim od nas. Rekao mi je da koordinate koje
nam je dao ne odgovaraju ovom jezeru.“
Rej je pogledao strelicu na svom GPS prijemniku. „Istina je. Pokazuje nešto na
brežuljku.“
„Srušenu zgradu“, objasnila je Amanda.

„Ali zašto to nije rekao i nama?“
„Želi da nas psihički slomi“, s gađenjem je rekao Derik.
„Lepo.“ Rej je prešao jezikom preko suvih usana. „Istražićemo zgradu. Ali voda
je bliže. Ne idem a da je ne popijem malo.“

3.

POVETARAC JE DUVAO PO POVRŠINI JEZERA, stvarajući penu na vrhovima talasa.

„Je li bezbedno?“, pitao se Rej.
Amanda je gledala duž obale. „Ne vidim ni skelete, a ni mrtve životinje.“
„Pogledaj kako je jezero čisto“, pokazivala je Viv. „Ribe.“
„Da je jezero otrovano, ubilo bi ih“, rekao je Rej.
„Ne mora da bude“, usprotivio se Derik. „Pomislite samo na živu i druge otrove
koji se nalaze u drugim jezerima. Ribe nekako žive u njima, ali to ne znači da je voda
za piće. Na Everestu čak i otopljeni sneg sadrži otrove. Sve što pijemo tretiramo
tabletama joda.“
„Da, a ako nisi primetio, nemamo načina da pročistimo vodu.“ Rej je izvadio
upaljač, podigao je i spustio poklopac dok je pričao sam sa sobom. „Kada sam bio u
Iraku, dok sam bežao pred pobunjenicima, pio sam veoma prljavu vodu. Od nje sam
dobio groznicu. Ali sam preživeo.“ Odložio je svoj upaljač i klekao; video je svoj
odraz u vodi. „Usta su mi tako suva, a jezik mi je kao otekao.“
Skupio je šake i spustio ih u jezero.
„Nemoj.“, rekla je Amanda.
Rej je rasprskao vodu po licu.
„Čoveče, kako dobar osećaj..“ Uzeo je još vode i rasprskao je, trljajući šakama
obraze i vrat. „Tera me da pokvasim noge.“ Počeo je da odvezuje pertlu na čizmi. „Ne
skidaj čizme“, rekao mu je glas.
„Ah“, odgovorio je Rej. „Dobro nam se vratio. Mislio sam da si možda
zaspao.“
„Neću spavati narednih četrdeset sati.“
„Tako je. Želiš sa nama da podeliš bol. Čizme. Je l’ se tu nalazi eksploziv?“
Nije bilo odgovora.
„Ako nije tu, možda te neće biti briga ako pokvasim noge, čak i ako su mi Čizme
na nogama.“
„Ne savetujem ti to.“
„Onda ću još jednom pokvasiti lice.“ Rej je spuštao ruke ka vodi. Na površini
vode su se pojavili zmijski zubi i ustremili se na Rejove prste. On je vrisnuo,
odskočio unazad, i pao na leđa. „Bože, bože, bože“, neprekidno je ponavljao, bežeći

od vode.
Amanda je osetila kako je obuzima obamrlost. Talasanje nije u potpunosti

uzrokovao vetar. Bile su to zmije. Jezero je vrvelo od zmija. Voda se odjednom
uskomešala od njih.

Rej je izbezumljeno gledao. Podigao je ruke ka licu, zureći u njih. „Je li me
ujela? Je li me ujela?“

„Zmije. Ne mogu da podnesem...“ Viv se zgađena sagla.
„Kučkin sine“, Derik je vikao ka nebu. „Izgledaju kao otrovne vodene zmije!
One ne pripadaju planinama! Ti si ih ovde smestio!“
„Trka s preprekama i lov lešinara“, rekao je glas.
„Lov lešinara?“
„Zimi, kada se jezero smrzne, ljudi iz obližnjeg mesta sekli su blokove leda i
nosili ih u rudnik. Leti bi led čuvao meso od kvarenja.“
„Rudnik? Ljudi iz obližnjeg mesta? Led? O čemu ti govoriš?“, vikao je Rej.
„Skoro da me je ujela zmija, a ti brbljaš o ledu, pobogu!“
„Samo trenutak“, umešala se Amanda. „Kojeg mesta?“
„Avalona. Ali to ćete uskoro saznati.“
Viv je obrisala povraćku sa usta.
„Srušena zgrada koju je pomenula Amanda. Želiš da odemo tamo.“
„Što pre. Trošili ste uludo vreme i preskočili jedan korak.“
„U trci s preprekama i lovu lešinara.“ Amanda je gledala zmije koje su plivale
po površini vode.

4.

POPELI SU SE UZ BRDO, napuštajući jezero. Penjući se uz proplanak, obilazeći

komoljiku i stene, čuvali su energiju hodajući cikcak kao što su i ranije činili.
„Morate mi dati ime“, rekao je glas. „Od sada mi se obraćajte kao Gospodaru

igre.“
Amandi je ime zvučalo kao osuda.
Došli su do platoa i prišli ruševinama zgrade. Zidovi su joj bili kameni. Leva

strana je bila srušena. Krov je bio napravljen od drveta, a podupiruće grede srušene.
Drvo je posivelo tokom godina.

„Sama samcata ovde. Dugačka. Uska. Čini se da bi mogla biti crkva“, rekla je
Amanda.

„Sigurno je bila.“ Viv je pokazala nalevo, gde je, među razbacanim kamenjem,
ležao veliki drveni krst.

Grupa je oprezno prišla nečemu što je ličilo na ulaz.

„Pogledajte. Oltar je još uvek nedirnut“, čudio se Derik.
Pomno osmatrajući srušenu građevinu, Amanda je ugledala horizontalnu kamenu
ploču postavljenu na dve vertikalne ploče.
„Odakle su kamene ploče?“, upitala je Viv. „Ovi kameni zidovi...“
„Rudnik“, rekao je Rej. „Glas je govorio o...“ Rej je zastao i ispravio se.
„Gospodar igre je govorio o rudniku.“
„I o gradu po imenu Avalon.“ Derik se okrenuo ka dolini. „Tamo. Pogledajte.
Ispod nas. Pre suženja jezera.“
Uprkos zaštiti za oči na kapi, Amandi je smetala sunčeva svetlost. Škiljeći,
ugledala je srušene zgrade koje su delimično zaklanjale komoljike. Ruševine su bile
postavljene u pravougaonike. Veliki prostor među njima nekada su bile ulice,
pretpostavljala je.
„Avalon. Zvuči mi poznato“, rekao je Derik.
„Jednom sam se probudio u odmaralištu po imenu Avalon u Nju Džersiju“,
rekao mu je Rej. „Bio sam veoma mamuran i bez ijedne pare koju sam osvojio
igrajući blekdžek u Atlantik Sitiju.“
„Kralj Artur“, rekla je Amanda.
Svi su zurili u nju.
„Vitezovi Okruglog stola?“ Viv je zvučala zbunjeno. „Kako se zove onaj
Diznijev film? Mač u kamenu? Kamelot?“
„Kada je Artur ubijen u svojoj poslednjoj bici, grupa žena je odnela njegovo
telo na mesto zvano Avalon. Prema legendi, on je tamo živ, uspavan i čeka da se vrati
kada bude potreban svetu.“
„Povratak iz mrtvih.“ Viv je ušla u crkvu, koraknuvši na gomilu kamenja.
„Pažljivo.“ Derik je ušao sledeći. „Nakon onoga što se dogodilo na jezeru,
imam osećaj da su zamke deo igre.“
Amanda je posmatrala kamenje, nije primetila ništa što bi joj bilo sumnjivo, a
onda je ušla za njima.
Ispred njih, zaškripala je daska koju je Viv oprezno odvojila. „Šta ako i ovde
ima zmija?“
„To ne bi bile vodene otrovnice. Ovde bi to bile zvečarke“, rekao je Derik.
„Njih bismo čuli u znak upozorenja.“
„To i ja znam. Nevolja je u tome što moram da uverim sebe da u to poverujem.“
Viv se popela iza kamene ploče koja je činila oltar. Posmatrala je odozgo svoje
prijatelje. „Verujem da sam prva žena koja je ovde stala.“
„Vidiš li nešto što bi nam moglo pomoći?“, upitao je Derik.
„Nešto je ugravirano na oltaru.“ Viv je obrisala prašinu sa stene. „Teško se
čita.“ Usredsredila se. „Grobnica svetskih želja.“
„Šta bi to trebalo da znači?“, upitao je Rej.

Grobnica svetskih želja. Amanda je osetila da su joj uspomene navrle; bila je to
fraza koja ju je podsetila na reči s oltara. Ali pre nego što se mogla prisetiti, Viv je
pogledala monitor svog GPS prijemnika i skrenula joj pažnju.

„Prema ovome, nalazimo se na koordinatama koje nam je glas...“ Viv se
ispravila. „... koje nam je Gospodar igre dao. Prijemnik je precizan do udaljenosti od
tri metra. Šta bi onda trebalo da primetimo?“

Derik se osvrnuo.
„Seti se šta smo rekli za geosklonište. Predmeti mogu biti sakriveni sve dok nije
praktično nemoguće naći ih. Pomenuo je nešto što je ličilo na skakavca, ali da to nije
skakavac “
„Pomenuo je i stenu za koju se ispostavilo da u sebi ima nešto.“ Rej je bio sve
glasniji od uzbuđenja. Pretraživao je mnogobrojno kamenje oko sebe, onda je zastao i
upitao Derika. „Nema zmija?“
„Pravimo mnogo buke, već bismo ih čuli “
„Samo ti tako pričaj. A na koliko si zvečarki naišao na Mont Everestu?“ Pre
nego što je Derik odgovorio na ovu zajedijivost, Rej je isuviše oprezno podigao
kamen i protresao ga. „Ne čini mi se da je šupalj.“ Protresao je još jedan. „Ni ovaj.“
Amanda se sagla, sakupila hrabrost i podigla kamen. Ispod njega nije bilo
nikakve opasnosti. „Ovo je pravi kamen.“
„I ostali su.“ Derik je oprezno podizao kamen za kamenom. „Svi su pravi.“
„Nastavi da tragaš!“, rekao mu je Rej.
Žeđ im je nadvladavala moć shvatanja. Svuda oko Amande kamenje je letelo i
čegrtalo.
„Previše ga je. Ovo bi moglo potrajati ceo dan.“ Amanda je pokušala da
nadvlada očajanje u svom glasu. „Nemamo vremena. Ako je sakrio nešto u kamenu,
zašto bi ga koristio, kao primer kada je opisivao igru? Isuviše logično. Želeo je da nas
zavede.“
„Isuviše sam žedan da bih mogao ispravno da razmišljam“, Rej se osvrtao u
očajanju. „Ako nije u pitanju šupalj kamen, šta bi drugo bilo prosto, a opet bi moglo
da krije nešto?“
„Drvene grede s krova“, brzo je rekla Viv.
„Tako je!“ Rej je zgrabio slomljeni deo grede. „Preteško Zgrabio je drugu.
„Nije šuplja.“ Zgrabio je treću. „Isto sranje kao i kamenje. Nećemo... Čekaj.“ Podigao
je četvrti deo oborene grede. „Ovo liči na plastiku.“
Amanda je posmatrala kako Rej razdvaja dva dela lažnog drveta. Razdvojio ga
je i ugledao plastičnu bocu sa vodom. Rej je pobedonošrio uzviknuo i. odvrnuo čep s
boce. Podigao je vrh boce ka usnama.
Amanda je pokušala da kaže: Stani! Ali, njen suvi jezik je bio kao oduzet.
Videla je kako voda otiče iz boce u Rejova usta. Grlo mu se brzo pomeralo, a

Adamova jabučica poskakivala dok je pohlepno gutao.
Viv je uspela da vikne.
„Nemoj!" Ali voda je iz boce i dalje tekla u Rejova usta; nešto vode se prosulo

preko njegovih usana i teklo mu niz bradu. Čulo se kako glasno guta vodu. Crven u
licu od zadržavanja daha, izdahnuo je vazduh iz pluća i spustio praznu bocu. Grudi su
mu se nadimale. Izgledao je zaneto od zadovoljstva sve dok nije primetio Amandu,
Derika i Viv kako ga zaprepašćeno posmatraju.

Trebalo mu je malo dok nije shvatio kako se osećaju. „Izvinite.“
Amanda je počela da se oseća beznadežno.
„Nisam razmišljao. Stvarno mi je žao.“
Viv je uzdahnula.
„Nisam bio pri sebi.“
Derik je seo na gomilu kamenja, naslonivši glavu na kolena.
„Hej, mora da ima još. Pomoći ću vam da ih potražite.“ Rej je podigao parče
drveta. Podizao je jedno za drugim. „Nema smisla da sakrije samo jednu bocu za sve
nas.“
„Osim ako nije hteo da vidi kako ćemo se ponašati“, rekla je Amanda.
Rej je bacio praznu bocu i ona je udarila o zid. Plastika je tupo odjeknula. „Šta
ste očekivali? Rekao sam vam da nisam prokleti heroj.“
„U redu, u redu“, Viv je podigla ruke. „Neće nam pomoći ako se svađamo. Šta
je urađeno, urađeno je. Ne možemo izmeniti ono što se dogodilo.“
Derik je ustao i rekao Reju: „Ali ako pronađemo drugu bocu, kloni je se.“
„Kako god kažeš, šefe.“ Rej je izvadio upaljač iz džepa i počeo da podiže i
spušta poklopac.
„Prekini da praviš tu buku!“
„U redu, šefe.“
Amanda ih je prekinula, pokušavajući da razbije napetost. „Hajde da vidimo
možemo li pronaći još vode.“

5.

BOCA SE NALAZILA U drugom lažnom parčetu drveta, koje je bilo pokriveno

kamenjem u blizini oltara. Amandi se ubrzao puls kada ju je pronašla. Njene žedne
usne su želele da je očajnički ispiju kao što je to uradio Rej. Ali je uspela da kaže
grupi: „Ovde je.“

Ona, Derik i Viv su naizmenično pili iz boce. Kao i ostali, postarala se da niko
ne popije više nego što je trebalo. Rej ih je namrgođeno posmatrao.

Amanda je poslednja pila. Osećajući kako joj je jezik ponovo postao vlažan,

posmatrala je praznu bocu.
„Gde je korpa za otpatke?“
Niko se nije nasmejao na ovu šalu.
„U planinama, obično sakupimo svoje smeće i ponesemo ga sa nama“, rekao je

Derik.
„Je li ti iko rekao kako si sjajan momak?“, upitao je Rej.
„Taman sam hteo da kažem kako briga o smeću nije među mojim trenutnim

prioritetima.“
„To je deo opreme koju do sada nismo imali“, rekla je Amanda. „Ja ću se

postarati za to.“ Počela je da stavlja bocu u džep svoga kombinezona, ali joj je nešto
drugo privuklo pažnju. „Brojevi.“

„Gde?“ Viv joj se primakla.
„Na traci. Na dnu. Neko je napisao tri grupe brojeva.“
„Da vidim.“ Derik je uzeo bocu. „Ispred brojeva se nalaze slova LG.“
Rej im se pridružio. „Dužina{4}?“
„Izgledaju kao brojevi koji označavaju geografsku dužinu. Sate, minute i
sekunde.“
„Gde je boca koju je bacio Rej?“ Amanda je prešla preko kamenja i približila
se zidu. Našla je bocu pored ostataka klupe. „Tri grupe brojeva. Ovoga puta slova
ispred njih su LT{5}.“
„Širina“, rekao je Rej. „Otkrićemo kuda dalje treba da krenemo.“
„Čekaj. Nešto nije u redu.“ Amanda je bila napeta.
„Naravno. Cela ova prokleta igra nije u redu, ali...“
„Ne. Zar ne osećate.“ Kamenje na kojem je stajala Amanda je vibriralo. Ostaci
greda su se tresli.
Viv je ustuknula. „Moj bože, šta se dešava?“
„Nisam siguran, ali mislim da bi bilo bolje da...“ Uspaničen pojačanim
vibracijama, Derik je uzviknuo: „Bežimo odavde!“
Zid se zanjihao.
„Idemo! Idemo!“, vikala je Viv.
Dok su preskakali preko većeg kamenja, Amanda je izgubila ravnotežu. Zid se
nagnuo. Nemajući vremena da pobegne, dopuzala je do stena koje su vibrirale,
izbegavajući da zid padne preko nje. U očajanju, snažno je prionula uz osnovu zida i
pokrila glavu rukama. Zid se srušio uz tresak, a kamenje iz njega se rasulo na sve
strane. Jauknula je kada je zid pao.
Tutnjava je utihnula. Vibracije su prestale. Uskoro je sve bilo mirno, osim
lupanja Amandinog srca. Gušila se od prašine. Ne mogu da dišem, pomislila je,
boreći se da očisti nozdrve i da udahne. Gomila stena pala je na sredinu crkve. Na nju
je palo samo kamenje koje je bilo odmah iznad nje, dok je veće pratilo putanju zida i

palo podalje. I pored toga, osećala se slomljeno.
Čula je povike i korake koji su se približavali; čula je kako sklanjaju kamenje.
„Jesi li povredena?“, vikao je Derik.
„Sve me boli“
„Mogu da zamislim.“
„Ali uspela sam da zaštitim glavu.“
Viv i Derik su joj pomogli da ustane.
„I sačuvala sam ovo.“ Trzajući se od bola, Amanda je pružila Viv praznu bocu s

koordinatama koje su bile odštampane na njoj.
Nije mogla a da ne primeti da se Rej izdvojio. Nije se ni potrudio da im

pomogne da je izvuku. Ne možemo preživeti ako se grupa podeli, pomislila je. Ali
onda je primetila da Rej pokazuje ka tlu.

„Evo još boca s vodom!“, rekao je.
Derik i Viv su se okrenuli.
„Rušenje stena je razbilo neke od ovih lažnih greda.“
Kao privučena magnetom, grupa je krenula u Rejovom pravcu. Boce su blistale
na suncu, a njihov sadržaj je mamio.
„Ima dovoljno vode da obiđemo celu dolinu“, rekao je Rej. „Hej, Derik, je l’ ti
neće smetati ako podignem jednu bocu?“
Derik ga je kratko posmatrao. „Samo napred.“
„Hvala, šefe. Samo kad imam tvoju dozvolu.“
Da, grupa se podelila, pomislila je Amanda. Podigla je jednu bocu, odvrnula
zatvarač i ispila je; divna tečnost je očistila prašinu iz njenih usta. Bila je toliko
žednada je želela da je halapljivo ispije kao Rej, da je slije niz grlo, ali se plašila da
bi joj mogla pripasti muka.
U međuvremenu, Rej je ispijao drugu bocu; i dalje je izgledao ljutito.
Viv su krčala creva. „ Ako uskoro ne nađemo hranu...“
„Uvek se žališ“, rekao joj je Rej. „U Iraku sam živeo na bubama.“
„Lakše malo, čoveče“, rekao je Derik. „Svi smo gladni“
„Šta god želite.“
„Ovo je zabavnije nego što sam očekivao“, začuo se glas.
Kada ga je začula, Amanda se zgrčila.
Derik je mrgodno gledao u nebo.
„Je li ovo deo igre? Nadaš se da ćemo se boriti jedni protiv drugih?“
„Ovde je pronađeno zlato 1885. godine.“
„Zlato?“
„Hiljade rudara su naselile dolinu. Grad je praktično iznikao preko noći. Jedan
Englez, špekulant nekretninama, kupio je zemljište od rančera koji je shvatio da će
dolina biti preplavljena šta god da se desi; što onda ne bi prihvatio darežljivu ponudu

i pustio nekom drugom da se nosi s haosom koji je dolazio? Kako se ispostavilo,
rančer je bio lukav.“

„Zlato?“ Rej se narugao. „Malopre si govorio o ledu!“
„Englez koji je izgradio grad bio je zaluđen pričama o kralju Arturu. Kao što ste
već mogli pretpostaviti, grad je nazvao po mestu gde je sahranjen Artur u snu nalik na
smrt, čekajući da ga sudbina pozove. Ali nakon osam godina, iz doline je iscrpljeno
sve zlato. Većina rudara je otišla. To je bilo 1893. godine, kada se finansijska
depresija proširila Amerikom i postala poznata kao Panična kriza. Ljudi u gradiću su
odlučili da ni u ostatku države nema mnogo mogućnosti za bolji posao, pa su ostali.
Englez je bio primoran da ponovo proda dolinu rančeru, čiji je platni spisak održavao
posao u gradu. Ali to nije pomoglo Englezu. Pošto je računao da će privredni bum
potrajati duže, bio je finansijski iscrpljen, pa je, suočavajući se s propašću, odšetao u
prvu mećavu te zime. Mesecima kasnije, ljudi koji su sekli blokove leda iz jezera
pronašli su njegovo telo.“
„I dalje nam govoriš da imamo samo četrdeset sati, a sada nam ti trošiš vreme“,
rekao je Rej. „Budi jasniji.“
„Mislim da je jasan“, rekla Amanda. „Daje nam putokaze za igru. Je li tako?“,
upitala je glas. „Rekao si nam da smo u igri s preprekama i u lešinarskom lovu.“
„Ti mi postaješ omiljeni igrač.“
„Čuvaj se sada“, rekao je Rej. „Ona sada ima prednost.“
„Ipak, u pravu sam, zar ne?“ Amanda se obratila Gospodaru igre. „Na svakom
nivou, daješ nam problem koji treba da resimo i opasnost koju treba da izbegnemo.
Onda nas nagradiš informacijama koje su nam potrebne da bismo pobedili u igri. Jesi
li na to mislio kada si pomenuo učenje kako da igramo igru dok smo zajedno?“
„Morate igrati da biste saznali pravila.“
„Ali kako da pobedimo?“, povikao je Rej.
„Zašto nam to ne bi rekla Amanda?“, upitao je glas.
Ona je protrljala ruku pokrivenu modricama.
„Amanda, jesi li uspela da shvatiš?“
„Reči na oltaru.“
„Da?“
„Grobnica svetskih želja.“
„Da?“ Gospodar igre je zvučao neobuzdano.
„Ovde ništa nije slučajno. To je drugi trag.“
„Ali šta to znači?“
„Grobnica? Zvuči kao grob“, rekao je Derik.

6.

POLICAJCI SU TRČALI UZ STEPENICE.

„Imate li pojma kolika je ovo zgrada?“, upitao je administrator biblioteke.
„Trebaće vam sati da je pretražite.“

„Ne mogu toliko da čekam“, rekao je Belindžer.
„Je li ta žena opasna? Nije terorista, zar ne? Ne mislite valjda da ima eksploziv
ili oružje?“
„Nemam pojma da li je naoružana.“ Belindžer je razmišljao o svemu što se
dogodilo. „Ali, da, jeste opasna.“
Policijsko pojačanje je protrčalo kroz veliko predvorje i otišlo uz stepenice.
Ortega je požurio ka Belindžeru. „Ni traga od nje.“
„Možda je napustila zgradu pre dolaska policije“, rekao je Belindžer. „Ili se
krije na trećem spratu. To bi objasnilo zašto je niko nije video da trči niz stepenice.“
Uz njih je ponovo bio čuvar iz čitaonice. „Do đavola, ni ja je nisam video.“
„Ali bila je baš na ulazu u čitaonicu“, uporno je tvrdio Belindžer.
„Mora da sam joj bio okrenut leđima. Kada ste skočili i potrčali od stola, bili
ste jedina osoba koju sam primetio. Napravili ste pravu zbrku. Mogla se jednostavno
iskrasti.“
„Ali zašto bi se otkrila, a onda potrčala?“
„Dobro pitanje“, rekao je Ortega.
„Možda je želela da je pratim. Ali ako je tako, zašto se krije? Zašto mi nije
ostala u vidokrugu, kako bih mogao da je sledim?“
„Još bolja pitanja.“
„Nešto te muči?“, upitao je Belindžer.
„Još uvek ne znam. Još čekam odgovore iz drugog dela istrage“
„Iz drugog dela?“
„O tome ćemo kasnije porazgovarati.“
Zbunjen odgovorom, Belindžer je pogledao na sat. Bilo je skoro četiri po
podne. Vreme, mislio je. Uzeo je mobilni telefon i pozvao Službu informacija.
„Koga zoveš?“, upitao je Ortega.
U isto vreme, snimljeni glas je upitao Belindžera koji grad želi da pozove.
Odmaknuo se od buke koju su stvarali užurbani policajci.
„Atlantu.“
„Koji broj?“, upitao je glas.

7.

UNIVERZITET OGLTORP“, javila se sekretarica.

„Želeo bih da razgovaram s nekim s Katedre za istoriju“, rekao je Belindžer u
slušalicu.

Dok je čekao, srce mu je sve jače lupalo.
„Katedra za istoriju.“
Belindžer se setio da je lažni profesor pomenuo nešto o udruženju ljubitelja
vremenskih kapsula na Univerzitetu Ogltorp. Molio se da to nije laž. „Ne znam da li
sam usmeren na pravo mesto. Da li tamo neko zna bilo šta o vremenskim kapsulama?“
Upravo je to bio pokazatelj koliko se drastično njegov svet promenio, jer je osetio da
njegovo pitanje ima pravo značenje.
„Povezaću vas.“
Belindžeru se ruka znojila.
„Međunarodno društvo za vremenske kapsule“, javio se muški glas. „Ja sam
profesor Donovan.“
„Pokušavam da dobijem informaciju o predmetu o kojem imate dosije.“ Da bi
izbegao buku koja je vladala u biblioteci, Belindžer je izašao. U istom trenutku, buka
sa Pete avenije naterala ga je da pritisne slušalicu na uvo. „Njeno ime me podseća na
Grobnicu civilizacije.“
„Koja se, naravno, nalazi ovde, na Ogltorpu“, oduševljeno je odgovorio glas.
„Samo trenutak. Ja zovem s Menhetna, a saobraćajna buka je velika.“ Belindžer
se vratio u predvorje biblioteke. „Jeste li ikada čuli za Grobnicu svetskih želja?“
„Naravno.“
„Jeste?“
„Verovatno je u pitanju legenda. Ali ako pretpostavimo da je stvarna, nalazila bi
se na listi najtraženijih vremenskih kapsula.“
„Ispričajte mi sve o tome.“
„Bojim se da će nam to oduzeti mnogo vremena. Grobnica predstavlja misteriju,
ali ima mnogo istorijskog konteksta. Proveriću dosije. Ako me pozovete sutra...“
„Nemam vremena! Moram danas to da otkrijem!“
„Gospodine, ja se upravo spremam da krenem iz kancelarije na sastanak. Ovo
će morati da sačeka do... Rekli ste da zovete s Menhetna? Možda ćete moći da
otkrijete danas. Osoba koja najviše zna o Grobnici svetskih želja predavač je na
Univerzitetu u Njujorku.“

8.

JUŽNI VAŠINGTONSKI TRG. Senke univerzitetske zgrade bile su u suprotnosti sa

sunčevom svetlosti na travi i arkadama u parku. Osetivši ubrzan nalet vremena,
Belindžer je izašao iz lifta na sedmom spratu i pojurio hodnikom, sve dok nije došao
do vrata na kojima je bila pločica sa tekstom: PROF. GREJAM, KATEDRA ZA
ISTORIJU.

Iza vrata se čula pucnjava iz pištolja. Kada je pokucao, niko mu nije odgovorio.
Ubrzano je disao; ponovo je pokucao, a ovoga puta je iz daljine ženski glas rekao:
„Uđite.“

Otvarajući vrata, Belindžer je jasnije čuo pucnje iz pištolja. Ugledao je ženu
šezdesetih godina; bila je niska, kratke sede kose i uzanog izboranog lica. Nosila je
bledoplavu bluzu, na kojoj su dva gornja dugmeta bila otkopčana. Sedela je za svojim
stolom, a pažnju joj je privlačio monitor računara. Pucnji su dopirali iz zvučnika
njenog računara.

„Profesorka Grejam?“
Nije odgovarala.
„Ja sam Frenk Belindžer.“
Klimnula je glavom, ali nije znao da li je to bio njen odgovor na njegovo ime ili
je klimnula ka monitoru. Za njene godine, upravljala je mišom i tastaturom
zadivljujućom brzinom. Pucnji su se ubrzano ponavljali.
„Telefonirao sam pre pola sata“, nastavio je Belindžer.
I dalje je pritiskala tastere.
„Ono o čemu moram da porazgovaram sa Vama veoma je važno.“
Pucnji su odjednom prestali.
„Sranje“, rekla je profesorka Grejam. Tresnula je miša o sto i namrštila se.
„Slomio se. Ovo je drugi miš kojeg sam uništila ove nedelje. Zašto ih ne prave malo
čvršće? Koliko snage imam u ovim starim prstima?“ Pokazala je svoje prste
Belindžeru. Bili su koščati, s opuštenom kožom i čvornovati od artritisa. „Rekli ste da
ste policajac?“
„Bio sam. U Nju Džersiju.“
„Jeste li nekada igrali video-igrice?“
Belindžer je očajnički želeo da dođe do potrebnih informacija, ali ga je
detektivsko iskustvo upozoravalo da uspostavi odnos i da ne požuruje osobu s kojom
razgovara. Morao se potruditi da izgleda smireno. „Nikada me nisu privlačile.“
„Zato što mislite da su glupe?“
Belindžer je slegao ramenima.
„Imala sam istu predrasudu“, rekla je profesorka Grejam, „sve dok me, pre
nekoliko godina, jedan od mojih studenata nije učinio vatrenim poklonikom. Ponekad
su studenti pametniji od svojih profesora. Taj student mi je promenio život. Zaboravite
sadržaj video-igrica, od kojih su mnoge zaista glupe. Usredsredite se na svoje veštine
koje su potrebne da pobedite. Ove igrice razvijaju naše reflekse. Podučavaju naš

mozak da radi brže i da usavršava paralelno razmišljanje. Neki ljudi tvrde da je rad
na više stvari u isto vreme loš, ali ako mogu da u isto vreme naučim da radim mnogo
stvari i da ih pri tome dobro uradim, kolika je šteta?“

„Ono dvoje dece koje je upucalo studente u srednjoj školi Kolambajn u
Koloradu bilo je ovisno o nasilnim video-igricama.“

„Baš kao i mnoga druga deca. Ali od miliona njih...“
„Miliona?“
„Video-industrija zaradi više novca nego filmska industrija. Polovina
stanovništva ove zemlje su igrači. Od miliona dece koja vole nasilne video-igrice,
samo nekolicina ode u provod. Očigledno da ih drugi faktori pretvaraju u ubice. Bili
ste policajac u Nju Džersiju? Gde?“
„U Ozberi parku.“
„Nekada sam se tamo takmičila u umetničkom klizanju, kada sam bila dete.“
Činilo se da sedokosa žena gleda u nešto što se nalazilo iznad Belindžerove glave.
„Davno je to bilo.“ Njen pogled je bio usmeren na njega. „U svakom slučaju, pošto ste
bili u snagama reda, iznenađena sam da ne igrate video-igrice. Ova koju sam upravo
igrala zove se Uništenje 3. U pitanju je jedna od verzija o kojoj su bile ovisne ubice
iz škole Kolambajn. Reč je o vrsti igre u kojoj igrač ‘lično puca’. U osnovi, igrač u
igri vidi sve iz pozadine puške. Ja sam svemirski marinac na Marsu u bazi kojom su
preovladali demoni. Kada se pojavi opasnost, ja je razorim. Često iskaču i veoma su
brzi. Osećam se kao zarobljena u lavirintu. Plafoni se ruše. Nikada ne znam kakvi
užasi čekaju iza zaključanih vrata.“
Belindžer nije mogao a da ne pomisli na hotel Paragon.
Profesorka Grejem je razmišljala. „Čula sam da policajci igraju ovakvu vrstu
igara kao način za održavanje svojih refleksa kada nisu u streljani i da ih često igraju
kako bi se pripremili pre nego što krenu u raciju.“
Belindžer je sigurno pokazao svoje nestrpljenje.
„Oprostite. Moje oduševljenje često iznese sve najbolje iz mene. U telefonskom
razgovoru ste rekli da Vam je profesor Donovan rekao da bih Vam mogla pomoći.
Moja uža specijalnost su američke granice, ali sam fascinirana vremenskim kapsulama
skoro kao i on. Šta želite da znate?“
Belindžer je bio svestan koliko mu je srce brzo lupalo dok joj je pričao šta se
dogodilo tokom predavanja u 19. ulici s kućama u redovima.
„Istorijski klub Menhetn“, rekla je kada je završio priču. „Nikada nisam čula za
njih.“
„Zato što ne postoji.“
„U kafi je bila droga?“
„Tako je. Kada sam došao sebi, prijateljica mi je nestala.“
„Vaša leva podlaktica. Šta je s njom? Neprekidno je masirate.“

Belindžer je spustio pogled. Nagon je bio refleksan. „Dok sam bio u nesvesti,
neko mi je ubrizgao sedativ. Mesto gde je igla probila kožu crveno je i natečeno.“

„Čini se da je inficirano. Trebalo je da posetite doktora.“
„Nemam vremena.“ Belindžer se nagnuo napred. „Profesor Donovan kaže da
znate mnogo o nečemu što se zove Grobnica svetskih želja.“
Izgledala je iznenađeno. „Gde ste, pobogu, čuli za to?“
„Ko god da je kidnapovao moju prijatlejicu, ostavio mi je te reči kao neku vrstu
putokaza. Mislim da je u pitanju deo igre, veoma smrtonosne.“ Belindžer nije mogao,
a da ne pogleda u računar.
„Grobnica svetskih želja.“ Profesorka Grejam je klimnula glavom. „Opčinjena
sam njome godinama. Trećeg januara 1900. godine, muškarac po imenu Donald Rajk
doteturao se do mesta po imenu Kotonvud, u blizini planinskog lanca Vind River u
centralnom Vajomingu. Bio je deliričan. Ne samo da je napolju temperatura bila ispod
nule, nego je i sneg padao nekoliko dana. Odveli su ga kod lokalnog lekara, koji je
dijagnostikovao da su mu nos, uši, prsti na nogama i prsti na ruci promrzli i morao je
da ih amputira pre nego što mu se telom proširi gangrena. U nekoliko lucidnih perioda
kroz koje je prošao, Rajk je ispričao neverovatnu priču o tome kako je putovao peške
od mesta po imenu Avalon. Gradić koji se nalazio u dolini ispod planinskog lanca
Vind River nekada je bio rudarsko naselje. Ali kada se rudnik ugasio, u Avalon su
stigla teška vremena. Nalazio se oko stotinu šezdeset kilometara od Kotonvuda; Rajk
je tvrdio da je krenuo noć uoči Nove godine; putovao je po najgorem vremenu kakvo
se godinama ne pamti.“
Belindžer je napeto slušao.
„Rajk nije pričao potpuno povezano“, nastavila je profesorka Grejam, „ali lekar
je mogao da sazna da je bio sveštenik u Avalonu, a da svrha njegovog očajničkog
putovanja nije bila da sakupi pomoć za gradić. Nije tražio ni lekove da se izbore sa
epidemijom, niti je tražio hranu za izgladnelo stanovništvo. Ne, Rajkov motiv bio je
da pobegne.“
Belindžer se ispravio. „Od čega da pobegne?“
„Rajk je neprekidno govorio o novom veku. Setite se datuma koji sam Vam
rekla. Treći januar, 1900. godine. Tri dana pre toga, devetnaesti vek je kliznuo ka
dvadesetom. Užasavao ga je početak novog veka. Neprekidno je brbljao o tome kako
je kukavica, kako je trebalo da ostane i pomogne, kako je osudio svoju dušu na
propast time što se predao svome strahu i pobegao.“
Belindžer je osetio nervozno stezanje u stomaku.
„Ali šta ga je, pobogu, toliko prepalo đa je napustio svoju pastvu i prešao sto
šezdeset kilometara, po smrtonosnoj zimi?“
„Grobnica svetskih želja.“

9.

BELINDŽEROVI PRSTI STEZALI SU NASLONE ZA RUKE stolice na kojoj je sedeo.

Amanda, pomislio je. Moram te pronaći. „Moja knjiga, Američki Zapad i kraj
devetnaestog veka, ima poglavlje posvećeno histeriji koja je vladala na prelazu
između dva veka.“ Profesorka Grejam je otišla do police s knjigama, izvadila tom
knjige i prelistavala je dok nije pronašla deo koji je želela. „Pogledajte zarezani
materijal. Rajkov je. Odeća mu je bila puna rukom ispisanih stranica.“

Belindžer je pročitao tekst koji mu je pokazala.

31. decembar 1899.
Godina juri ka kraju. Baš kao i vek. Bojim se da gubim razum. Pod time ne
podrazumevam da ‘gubim osećaj za realnost’. Savršeno dobro znam šta se dešava. Ali
sam bespomoćan da sprečim ono što će doći na kraju. Svakog dana imam sve manje
umne snage da se suprotstavim.
Ovog, poslednjeg dana trebalo bi da je napolju sumrak, ali vidi se samo tama
zastrašujuće mećave. Kovitlaci škriputavog snega su identični mojoj zbunjenosti.
Molim se da mi ispisivanje ovih strana podari jasnovidost. Ako ne bude tako i ako
svet na neki nemoguć način preživi još stotinu godina, onaj ko bude našao ovo u
Grobnici, možda će razumeti ono što ja ne mogu.

Belindžer je spustio knjigu.
„Zvuči kao da je bio lud.“
„Lekar je pronašao na desetine naškrabanih stranica u Rajkovoj odeći. Ono što
ste pročitali na početku je rukopisa.“
Belindžer je pokazao poslednju rečenicu.
„Rajk pominje Grobnicu.“
„Ali ne i njeno puno ime. Ono se javlja kasnije u rukopisu.“
„O čemu se radi ovde... ‘ako svet na neki nemoguć način preživi još stotinu
godina’ ?“
Profesorka je raširila svoje ostarele ruke.
„Apokaliptična strahovanja često su deo histerije koja se javlja na kraju veka.“
„Znači, u odumirućem gradiću u dolini, u pustari, ovaj sveštenik je dopustio da
mu mašta nadvlada razum. Ali zašto je pobegao? Rajk sigurno nije mislio da može
izbeći kraj sveta tako što će pobeći na drugo mesto?“
„Tokom svojih istraživanja ponekad naiđem na apokaliptična strahovanja u vezi
sa određenim mestima: poplava koja će uništiti određenu oblast ili brdo kada se
dogodi drugi dolazak“, rekla je profesorka Grejam. „Ali mislim da se Rajk nije

plašio da će svetu doći kraj. Kako se rukopis nastavlja, postajalo je jasnije da se
stvarno plašio Grobnice svetskih želja - i jedne osobe. U stvari, drugog sveštenika.
Muškarca po imenu Oven Pentekost.“

„Pentekost?“
„U Bibliji, kada se Sveti duh spustio na Hristove apostole, oni su imali vizije.
Ovo transcedentno iskustvo je nazvano Duhovi{6}.“
„Dobro ime za sveštenika. Isuviše dobro da bi bilo i tačno, kladim se. Zvuči mi
kao da ga je sam izmislio.“
„Rajkov rukopis opisuje kako je prečasni Oven Pentekost, koji je bio visok i
izuzetno mršav, odeven u crno, duge kose i sa bradom s kojom je izgledao kao
Abraham Linkoln, došao u Avalon devet meseci ranije, u aprilu. Vladala je strahovita
suša. Vetrovi su izazivali peščane oluje. Činilo se kao da se Pentekost materijalizovao
iz jednog od peščanih oblaka. Prvi ga je primetio muškarac koji je tražio kravu koja je
pobegla iz štale, a prve reči koje je Pentekost izgovorio bile su ‘Približava se kraj
veka’.“
„Zvuči kao da se obučavao za glumca“, rekao je Belindžer.
„Ili je bio lud. Kada je došao u Avalon, prvo je prošao glavnom ulicom i popeo
se na brdo, do crkve. Rajk nije bio tamo. Brinuo se o bolesnom detetu. Sledeći koji su
sreli Pentekosta bili su muškarac i žena koji su vodili prodavnicu i nadgledali
održavanje crkve. Zatekli su Pentekosta kako se moli ispred oltara. Nosio je sa sobom
vreću koja se uvijala.“
„ Uvijala se?“
„U narednom delu rukopisa saznajemo zašto se uvijala. Narednih nedelja i
meseci, Rajk je razgovarao sa svima koji su bili u kontaktu s Pentekostom. Ukratko
sažima razgovore. Kada je par u crkvi upitao Pentekosta mogu li mu pomoći,
pridošlica im je objasnio da je prešao dug put. Mogao je da koristi hranu i vodu. ali je
pre toga morao da sazna da li je neko u gradu bolestan. Rekli su mu da je bolestan
dečak i da ima oštre bolove s donje, desne strane stomaka. Dečak je imao temperaturu
i povraćao je.“
„Zvuči kao zapaljenje slepog creva“, rekao je Belindžer.
„Tako je. U to vreme, zapaljenje slepog creva se obično završavalo smrću.
Nekoliko lekara opšte prakse je imalo hirurška znanja da ukloni oboleli organ. Čak i
da je lekar znao kako da izvede operaciju, na ovoj ivici sveta bilo je teško pronaći
anestetik u obliku etra. Operacija bez anestetika mogla bi ubiti pacijenta usled šoka
izazvanog bolom. U Avalonu nije bilo nimalo etra.
Kada je Pentekost došao kod bolesnog dečaka, zatekao je Rajka kako se moli sa
dečakovim ocem. Pošto je lekar iz Avalona otišao godinu dana pre toga, Rajk je bio
neka vrsta muške medicinske sestre, zbog medicinskog znanja koje je stekao tokom
godina kada je pomagao bolesnim članovima svoje crkve. Ali, zapaljenje slepog

creva bilo je izvan Rajkovih mogućnosti. U osnovi, Rajk i dečakov otac su samo
mogli da posmatraju dolazak smrti. Pentekost je upitao da li se u blizini nalazi šuma.
U planinama, odgovorio mu je Rajk, ali kako će to pomoći dečaku? Da li je postojala
neka bliža šuma? Da, pored jezera se nalazio jasikov šumarak. Rajk, koji se
zainteresovao za pridošlicu, pridružio se Pentekostu na putu do jasikovog šumarka; ali
tamo mu je Pentekost rekao da sačeka i sam je ušao u šumarak. Malo kasnije,
Pentekost se vratio s biljkama koje je ubrao. U dečakovom domu je napravio čaj od
biljaka i podstakao dečaka da ga popije. Dečak je pao u obamrlost. Pentekost ga je
tada operisao.“

„Operisao?“
„Ne samo da ga je operisao“, rekla je profesorka Grejam, „nego je dečak
preživeo. Pentekost je tada zatražio dozvolu od Rajka da obavlja crkvenu službu i
javno se zahvali Gospodu što je spasao dečaka. Tokom svoje službe, otvorio je vreću
i prosuo njen sadržaj na pod. Pitali ste šta se u njoj nalazilo. Zmije. Ljudi su vrištali i
počeli da beže ka izlazu, a Pentekost je smrskao glavu svakoj zmiji a da ga pri tome
nijedna nije ujela. Rekao je okupljenima da moraju biti oprezni i smrskati zlu glavu
onako kako je on smrskao zmijama.“
„Momak je imao osećaj za dramu“, rekao je Belindžer. „Biljke koje je našao.
Veoma je zgodno da je sve sastojke koji su mu trebali našao u šumarku a da niko drugi
nije znao za njih. Mislite li da je već imao sedativ sakriven u odeći i da ga je sipao u
čaj kada niko nije gledao?“
„Kao bivši policajac, vidite manipulaciju s razdaljine od više od jednog veka,
ali u to vreme, u izolovanoj planinskoj dolini, bilo bi teško odupreti se čaroliji koju je
Pentekost tkao. Ne mogu da objasnim operaciju. Možda je rizikovao i dogodilo se da
je uspeo ili je možda bio medicinski obučen.“
Belindžer je osećao kako se sekunde ubrzavaju. Amanda, neprekidno je mislio.
„Pričajte mi o Grobnici svetskih želja.“
„Nismo sigurni šta je to, ali nam zvuči kao vremenska kapsula. Naravno, taj
termin nije postojao sve do Svetskog sajma održanog u Njujorku 1939. godine, ali je
koncept isti. Pentekost je svakog dana naglašavao da dolazi novi vek. Upozoravao je
da će njihove duše uskoro biti iskušane, da dolazi apokalipsa. Kako se bližila jesen,
terao je sve stanovnike da sakupe fizičke stvari do kojih im je najviše stalo. U
decembru im je naredio da sve te predmete stave u Grobnicu svetskih želja. „Taština.
Sve je taština“, govorio im je. „Kada dođe novi vek, materijalne stvari više neće biti
važne.“
„Kako je izgledala Grobnica?“
„Niko ne zna.“
Belindžer nije mogao da prikrije svoje razočaranje.
„Šta?“

„Rajk je brzo pisao. Skakao je s teme na temu, pokušavajući da navede što je
moguće više informacija u malo vremena koliko mu je preostalo pre nego što je ponoć
stigla - ponoć onoga što se činilo kao poslednji dan sveta. Pasus koji ste pročitali
ukazuje da je planirao da te stranice stavi u Grobnicu. Ali ga je onda izdala hrabrost,
pobegao je, ispunivši svoju odeću nedovršenim stranicama.“

„U redu, u rukopisu nema opisa Grobnice“, rekao je Belindžer. „Ali Rajk je
mogao reći lekaru šta je u pitanju.“

„Rajk nikada više nije povratio punu svest. Povrede koje je zadobio inficirale
su se i infekcija ga je u potpunosti obuzela. Pao je u komu i umro narednog dana.“

„Grobnica bi trebalo da sadrži sve vredne predmete koji su postojali u gradu,
pa mora biti velika“, rekao je Belindžer. „Zar je niko nije kasnije pronašao? Ljudi iz
Kotonvuda su sigurno bili zainteresovani. Sigurno su, kada je došlo proleće i sneg se
otopio, otišli u Avalon da saznaju šta se tamo dogodilo “

„I jesu.“
„Onda...?“
„Nikada nisu pronašli ništa što bi, po njihovom mišljenju, bila Grobnica.“
„Ali ljudi iz Avalona su im mogli pokazati gde se nalazi Grobnica. S obzirom na
ime, verovatno je sve bilo zakopano na groblju.“
„Grupa koja je iz Kotonvuda došla da istražuje zatekla je napušten grad. Kuće
su bile prazne. Nije bilo ni traga od nasilja, niti da je neko na prepad napao
stanovništvo. Na stolovima nije bilo napola pojedenih obroka. Na podovima nije bilo
predmeta koji su mogli ispasti u iznenadnom naletu straha. Baš suprotno, sve je bilo
čisto i uredno. Kreveti su bili uređeni. Odeća uredno okačena. U sobama je bilo stvari
koje su nedostajale, na mestima gde je nameštaj bio pomeran ili na mestima s kojih su
odnete slike i vaze. Čak nije bilo ni sitnih kućnih životinja. Što se tiče većih kućnih
životinja - svinja, ovaca, krava i konja - njih su pronašli mrtve na pašnjaku, uginule ili
od hladnoće ili od gladi.“
„Nema nikakvog... Koliko je ljudi živelo u Avalonu?“
„Preko dve stotine.“
„Ali toliko ljudi ne može nestati tek tako, bez traga. Mora da su otišli u drugi
grad.“
„Nema zapisa o tome“, rekla je profesorka Grejam. „Kako se priča o ovoj
misteriji širila, neko iz Avalona ko je spakovao svoje stvari usred zime i otišao u
drugi grad, objasnio bi šta se desilo. Od dve stotine ljudi neko bi progovorio.“
„Kuda su onda otišli? Toliki ljudi, pobogu.“
„Neki religiozni zeloti iz okolnih gradova počeli su da veruju da se u Avalonu
zaista dogodio drugi dolazak i da su svi odatle uzneti na nebo.“
„Ali to je izopačeno! Isuse!“
Profesorka se nasmejala. „Vidite kako je lako prebaciti se u religioznu tematiku

kada se dogodi nešto naizgled nemoguće.“
Belindžer je utučeno zurio u pod.
„Ovo mi nije pomoglo. Ne znam nimalo više nego u trenutku kada sam započeo

potragu.“ Glas mu se stegao. „Ne znam kako da pronađem Amandu.“

10.

BELINDŽER JE ČUO kako mu se iza leđa otvaraju vrata lifta. Okrenuo se prema

vratima iz kojih su se začuli glasni, teški koraci muškarca.
Ortega je stao na prag.
„Počeo sam da mislim da sam u pogrešnoj zgradi.“ Nije izgledao srećno.
Belindžer ga je predstavio profesorki Grejam.
„Razgovarali smo o Grobnici svetskih želja, ali o njoj nema mnogo pouzdanih

informacija. Jesi li pronašao Karen Bejli?“
„Nisam.“
Još jedno razočaranje. Belindžer je imao osećaj da su mu ramena sve teža.
„Šta je s kutijom u kojoj se nalazila igra? Jesi poslao patrolu u onu uličicu?“
„O tome možemo kasnije.“
„Vidi, shvatam tvoje odbijanje da o tome razgovaraš pred trećom osobom, ali

profesorka Grejam se naročito interesuje za tu temu. Mogla bi da nam pomogne.“
„Ti se i dalje ponašaš kao da si glavni u ovom slučaju?“, upitao je Ortega.
Vazduh u prostoriji je postao teži.
„Ponašam se kao neko ko je uplašen“, odgovorio je Belindžer. „Je li kutija s

igrom i dalje na tavanu?“
Ortega je oklevao, a onda posegao u džep svog sakoa. Uklonio je plastičnu

vrećicu u kojoj se nalazila igra. „Lešinar. Ime mi i dalje ne zvuči poznato.“
Belindžer je uzeo kutiju. Ispod naziva igre ugledao je sliku peščanog sata. Pesak

u gornjem delu sata bio je bele boje. Dok je propadao kroz prolaz, postajao je
skerletno crven, kao krv.

„Mogu li da pogledam?“, upitala je profesorka Grejam. Na licu su joj se videli
tragovi umora.

Belindžer joj je dodao kutiju s igrom. Pogledala je poklopac i otvorila kutiju.
„Ovogodišnje izdanje. A ja čitam sve blogove o igricama na internetu. Za ovu nikada
nisam čula.“

„Čitate sve blogove o igricama?“, iznenađeno je upitao Ortega.
„Ljudi misle da su video-igrice napravljene za tinejdžere. Ali prosečne godine
igrača su tridesete, a mnogi ljudi mojih godina pravi su zaljubljenici u video-igrice.“
Podigla je uvis čvornovate prste. „Zapanjili biste se kako video-igrice održavaju

bistar um i sprečavaju artritis.“
„Čak i da je tako“, rekao je Ortega.
„Profesorka istorije koja igra video-igrice, od kojih su neke i nasilne?“

Sedokosa žena je naterala sebe da se osmehne. „Pretpostavljam da bih mogla da igram
igricu istraživanja svemira koja se zove Izmaglica, koja više nije popularna, ili igricu
u kojoj bih imala svoju ulogu, kao što je Anarhija onlajn, u kojoj igram lik u
izmenjenoj stvarnosti. Ali iskreno da vam kažem, one su isuviše spore za mene. One s
oružjem i vozilima - to su one od kojih mi prostruji krv, a u ovom dobu moga života,
to nije mala stvar. Verujte mi, upoznata sam sa svim igricama, a ova nikada nije
privukla publicitet, što me iznenađuje, imajući u vidu da je pakovanje prvoklasno.
Znam da koristite ovu plastičnu kesu jer brinete zbog otisaka prstiju, ali ako postoji
način da se to učini bezbedno, volela bih da izvadim disk i da zaigram igricu.“

„I ja bih to voleo“, rekao je Belindžer. „Ali kada smo pronašli kutiju u kući u
kojoj je lažni profesor držao predavanje, ovaj disk se nije nalazio u njoj.“

„Ovo ste pronašli tamo gde ste slušali predavanje?“, profesorka Grejam je
virila kroz plastičnu vrećicu i čitala tekst na pozadini kutije. „Lešinar je najslikovitija
akciona igra koja je do sada napravljena. Ima zapanjujuće realne prikaze koji vam
omogućavaju da se poistovetite s likovima zarobljenim u tajanstvenoj sredini i
dokazuje da otvoren prostor može biti podjednako opasan kao i bilo koja ukleta kuća.
Likovi se nalaze u trci skrivanja i traženja, u kojoj se suočavaju s preprekama i
lešinarskim lovom; koriste uređaje visoke tehnologije da bi u sadašnjosti otvorili
poruku koja će im otvoriti put za budućnost i kako bi razumeli prošlost.“

Belindžer je osetio hladnoću.
„Deo toga je bio u pozivnici koju smo Amanda i ja dobili za predavanje. To mi
je privuklo pažnju i nateralo me da odem tamo.“
„Cilj je pronaći vremensku kapsulu koja je izgubljena već stotinu godina“,
nastavila je da čita profesorka Grejam. „U tom procesu, i igrač i likovi otkrivaju da je
vreme jedini pravi lešinar, koje isisava naše živote, čak i kada mi i likovi provedemo
nezamenljivih četrdeset sati igrajući ovu igru.“
Profesorka je spustila kutiju i posmatrala ih. Tamni kolutovi ispod njenih očiju
naterali su Belindžera da se zamisli nad tim da profesorka nije bolesna. Ali pre nego
što je stigao da je to upita, Ortega je postavio pitanje. „Je li ovo tipičan opis koji se
nalazi na kutijama za video-igrice?“
„Nikako. Obično se govori o akciji od koje će prostrujati krv, spektakularnoj
grafici i borbama s paklom. Efekti su naglašeniji od sadržaja. Ovo je toliko detaljno
da zvuči kao da je stvarno. ‘Vreme je pravi lešinar koji isisava naše živote?’ Pomislili
biste da je Kjerkegor ovo napisao u jednoj od svojih najcrnjih noći.“
„Na šta se odnosi pomenutih ‘četrdeset sati’?“, upitao je Ortega.
„To je vreme koje je potrebno da bi se svaka video-igrica mogla odigrati“,

odgovorila je profesorka Grejam.
Belindžer je protrljao ruku.
„Treba li mi toliko vremena da pronađem Amandu?“ Obespokojeno je pogledao

na sat. „Prošlo je pet. Juče nešto posle ponoći probudio sam se u parku Ozberi. To je
bilo pre više od četrdeset sati. Bože, pomozi mi, izgubio sam je.“

PETI NIVO
TVORČEV UM

1.

JE LI KO OD VAS ČUO ZA DOROTI L. SEJERS?“, upitao je Gospodar igre.

Amanda je podesila svoj set, ubeđena da nije mogla dobro da čuje.
„Za koga?“, upitala je Viv.
Derik je, stojeći među ruševinama crkve, posmatrao blistavo nebo. Iz srušenih
zidina je izbijala vrelina. „Prvo želiš da saznaš možemo li da pretpostavimo šta je
Grobnica. Sada nas pitaš...“
„Amanda“, rekao je glas, „trebalo bi da znaš i ispričaš nam o gospođi Sejers.“
„A što bi ona znala?“, pitao je Rej. „Već si nam rekao da ti je ona omiljena. Da
li joj daješ prednost tako što postavljaš pitanja na koja samo ona može da odgovori?“
„Ja radim u knjižari“, odgovorila je Amanda. Odlučila je da se služi sadašnjim
vremenom jer je želela da ubedi samu sebe da ponovo može voditi normalan život.
„Da, znam ko je Doroti L. Sejers.“
„Dokaži to“, rekao je glas.
„Ona je britanska spisateljica detektivskih romana koja je stvorila lik
amaterskog detektiva po imenu lord Piter Vimsej. Najpoznatiji roman joj je,
najverovatnije, Devet krojača, koji govori o zvonima u crkvenom tornju i telu koje je
tamo pronađeno.“
„Još veće sranje.“ Rej je rukavom obrisao čelo. „Sat nam otkucava, trošimo
vreme, a mi blebećemo o spisateljici detektivskih romana.“
Zakrčala su mu creva; zvuk je bio toliko glasan da su svi primetili.
„Pobogu, Rej“, rekao je glas. „Jesi li gladan?“
Pocrvenivši u licu, Rej je smrknuto posmatrao ostale.
„Pričajte s ovim tipom o čemu god hoćete. Trošite svoju snagu i svoje vreme.“
Uzeo je prazne boce u kojima je stajala voda od Viv i Derika, a onda uneo
podatke o geografskoj širini i dužini u svoj GPS prijemnik. „Dok se vi pajtate, ja ću
otkriti kako da pobedim u ovoj igri i izvučem se odavde.“
Podigao je sa zemlje dve boce vode koje su virile iz srušenog zida. Kada ih je
stavio u džepove, pojurio je niz brdo.
„U pravu je“, rekla je Viv. „Moramo da stignemo do narednog mesta koje
pokazuju koordinate.“
Viv je otišla do kamenja i uzela dve boce. Derik je učinio isto. Kada se Amanda
sagla, otkrila je da je preostala samo jedna boca.
Potrčala je, besna, za ostalima. Crvena strelica na njenom GPS prijemniku
pokazivala je ka uskom kraju jezera, pred kojim su se prostirale ruševine Avalona.
Trudeći se da ne izgubi ravnotežu dok je trčala niz brdo, osetila je senku na svom
levom ramenu i pogledala je na zapad. Iznad planina su se skupljali oblaci.
„Dolazi oluja“, rekao je Derik. „U pitanju su sati.“

„Amanda“, obratio joj se Gospodar igre, „nisi pomenula da je Doroti L. Sejers
prevela Danteov Pakao.“

„Hoćeš li ućutati?“, vikao je Rej.
„Pokušavam da vam svima olakšam“, rekao je glas. „Pokušavam da vam
pomognem da razumete igru. Sejersova je napisala Tvorčev um.. Jesi li je pročitala,
Amanda?“
„Nisam!“ Amanda je teško disala. Žureći da stigne u podnožje, jurila je za
Derikom, Viv i Rejom ka napuštenom gradu.
„Razočaran sam.“
„Ne radim u velikoj knjižari, pobogu!“
„Ali si magistrirala engleski jezik na Univerzitetu Kolumbija.“
Viv se, trčeći, osvrnula i uputila Amandi pogled pun besa.
„Nismo proučavali pisce detektivskih priča!“‘, povikala je Amanda.
Glas je razočarano uzdahnuo.
„Sejersova je bila odana anglikanka. Ali, zbunjivalo ju je protivrečje između
božjeg sveznanja i slobodne volje koju bi ljudi trebalo da imaju. Ako Bog sve zna, On
je svestan kada će svako od nas zgrešiti. Što znači da je naša budućnost zaključana na
jednom mestu i da nemamo slobodnu volju.“
„Umukni!“, vikao je Rej koji je skoro stigao u napušteni grad.
„Zato je Sejersova napisala Tvorčev um“, objašnjavao je Gospodar igre.
„Shvatila je da je Bog poput pisca. Bog postavlja vreme i mesto priče. On stvara
likove i generalno zna šta će ko od njih učiniti. Ali, kao što će vam bilo koji pisac
reći, likovi često uzmu život u svoje ruke i odbijaju da se uklope u priču. Oni postoje
u piščevom umu, a opet su nezavisni. Skoro su poput metodičnih glumaca. ‘Mislim da
bi ovo trebalo da uradim’, kaže jedan. ‘Moj lik će reći istinu u ovoj sceni.’ Drugi kaže
‘Mislim da sam motivisaniji da odbijem unapređenje, nego da radim s nekim koga ne
volim’. Sejersova je na osnovu ličnog iskustva shvatila da likovi u romanima imaju
slobodnu volju. Na isti način, mislila je, ljudi imaju slobodnu volju. Radnja je
postavljena za nas, ali ponekad odlučimo da je ne sledimo. Ponekad iznenadimo čak i
Boga. Tako zadobijamo spasenje, verovala je Sejersova. Pokazujući koliko smo
dovitljivi i iznenađujući Boga.“
Ispred njih, Rej se iznenada zaustavio, trudeći se da dođe do daha dok je
proučavao monitor na svom GPS prijemniku.
„To je to“, rekao je. „Koordinate.“
Derik, Viv i Amanda su ga stigli. Dok mu je znoj curio niz neobrijanu bradu,
Derik je izvukao bocu vode iz džepa i počeo da pije.
„Potrudi se da ti potraje što duže“, rekla je Viv.
Nalazili su se u ostacima ulice. Iz prašine je rasla komoljika; na svakoj strani
ulice su se pružale prave linije srušenih zgrada.

Za razliku od crkve, koja je uglavnom bila sagrađena od kamena, ovde su kuće
bile sagrađene od drveta, zidovi i krovovi su im ležali u gomilama iz kojih je
probijala trava. Grede su bile sive i rascepljene od starosti.

„Pogledajte oko sebe!“, naređivao je Rej. „Ovi prijemnici su precizni do
udaljenosti od tri metra! Negde u blizini nalazi se nešto što bi trebalo da pronađemo!“

Rej je pretraživao ruševine s leve strane, dok se Derik sagnuo ispod komoljike,
a Viv pretraživala ruševine s desne strane.

Od nepreglednosti neba Amanda se osećala patuljasto. Zurila je uvis, iako joj se
vrtelo u glavi. „Hoćeš da nam kažeš da si bog?“

Derik je prestao da pretražuje i namrštio se.
„Rekao sam ti da sam Gospodar igre“, rekao je glas.
„Hoćeš da nam kažeš da smo mi likovi u tvom umu?“
Viv je takođe prestala da radi i namrštila se.
„Mi nismo u tvom umu!“, povikala je Amanda. U očaju, setila se Frenka koji joj
je rekao da su kriminalci skloniji tome da uznemiravaju svoje žrtve ako ih smatraju
predmetima, a ne ljudima. Po svaku cenu je morala naterati Gospodara igre da joj se
obraća kao ličnosti, osobi, ljudskom biću.
Frenk. Od pomisli na njega je zadrhtala. Kroz nju je prošao bol, praćen
obnovljenom pomisli da je Frenk mrtav. Znala je svim srcem da bi Frenk, da je živ,
bio ovde i pomogao joj.
„Imam dvadeset i šest godina! Moja omiljena hrana su špagete i ćufte, iako
ugljeni hidrati goje! Volim filmove Breda Pita! Volim da gledam televizijski kanal
Histori! Volim da se igram sa tatinim irskim seterom! Volim da trčim Prospekt parkom.
Volim..“
„Prestani da trošiš dah!“, povikao je Rej. „Pomozi nam da nađemo šta je kopile
sakrilo na ovim koordinatama!“
„Mogao sam da pomislim da će Betani potrčati“, objašnjavao je Gospodar igre.
„I bilo je u redu, jer mi je bio potreban neko za primer. Stvar je u tome što je moglo
drugačije da ispadne. Sada je mogla biti s vama. Iskreno, sve što je trebalo bilo je da
me iznenadi“
„Kao da Bog želi da ga iznenadimo?“
„Prokletstvo“, rekao je Rej, „pomozi nam u pretraživanju!“
U ruševinama s desne strane, Viv je povikala:
„Pronašla sam nešto!“
„Šta?“ Derik je, spotičući se, dotrčao do nje.
„Deo znaka.“
„Da vidim.“ Rej je došao i zgrabio delić. Ispisana slova su bila nejasna: VNA
PROD „Ovo bi moglo da znači bilo šta.“
„Glavna prodavnica“, bubnuo je Derik. „Kladim se da to znači. U prodavnici se

prodaje pomalo od svega, uključujući i hranu.“
„Hranu?“ Rej je na trenutak izgledao optimistično. „Ali nakon svih godina, tamo

neće biti ničega.“
„Boce s vodom su nedavno stavljene u crkvu. Možda je ovde tako i sa hranom.“
Rej je pokazao prstom na Derika.
„Ti bi trebalo da se pokažeš kao stručnjak za preživljavanje na otvorenom

prostoru. Zar ne možeš da nam pokažeš kako da pronađemo hranu kao što su orasi ili
bobice? Pojeo bih bilo šta.“

„Traganje troši više energije od oraha ili bobica koje bi pronašao. Na kraju bi
ostao gladan.“

„Da, mogao sam da pomislim da ćeš se izvući.“ Rej je cimnuo staru dasku i
tražio ispod nje. Zgrabio je još jednu dasku koja se u njegovim rukama slomila. Bacio
je ono što je ostalo od daske. „Ovamo! Kopajte!“

Amanda mu se pridružila. Iverci su joj se zarivali u ruke.
„Našao sam konzervu!“, povikao je Derik. Podigao ju je, pokazujući nalepnicu
na kojoj je pisalo BRESKVE.
„Još jedna!“, trijumfalno je povikala Viv. Na konzervi koju je podigla pisalo je
KRUŠKE.
Amanda i Rej su odvalili još nekoliko dasaka.
„Gde su ostale?“ Rej je kopao po trulom, drvenom podu. „Nastavi da tražiš!
Gde su ostale?“
Amanda je, izranavljenih prstiju, bacila još jednu dasku na ulicu.
„Upotrebiću oštriji kamen da otvorim konzerve“, rekao je Derik.
„Nećeš ništa uraditi dok ne pronađemo druge konzerve!" Rej je preturao po
ostacima.
„Bojim se da nema drugih konzervi“, rekla je Amanda.
Derik se okrenuo ka ulici. „Tamo sam šutnuo kamen.“ Požurio je ka kamenu.
„Tako je! Nije baš oštar, ali će poslužiti!“
„Nećeš ništa otvarati“, naglasio je Rej, „dok ne smislimo kako će svako uspeti
da dobije svoj deo.“
„Kao što si ti popio prvu bocu vode koju smo pronašli?“
„To se više neće dogoditi.“
Baš tako, pomislila je Amanda. Svi su uzeli dve boce vode, a meni ostavili
jednu.
„Da znaš da se više neće dogoditi“, rekao je Derik. „Svako će uzeti po gutljaj
soka iz konzerve. Onda ćemo izbrojati koliko komada voća ima i podjednako ih
podeliti
„Kako god hoćeš. Sad kada si ti glavni, hajde da pronađemo još jedan kamen.“
„Nisam ja glavni“, rekao je Derik. „Samo želim da sve bude fer.“

„Sigurno. Tako je. Naravno.“
„Ovamo.“ Viv se nadala da može da promeni temu. Podigla je kamen koji je
ličio na klin. „Možemo ga iskoristiti da otvorimo rupu na vrhu.“
Derik je stavio konzervu na dasku. Stavio je kamen u obliku klina na vrh i
spremao se da ravnim kamenom udari po njemu.
„Stani.“ Rej je obrisao usta. „Tako ćeš prosuti sok. Ne želimo da se prospe ni
kap.“
„Nemoguće je sprečiti prosipanje soka“, besno mu je odgovorio Derik.
„Ne“, rekla je Viv. „Gumene rukavice koje sam uzela iz zgrade.“ Izvukla je
jednu žutu rukavicu iz džepa svog braon kombinezona. „Stavićemo konzervu u
rukavicu. Ako se sok prospe, ostaće u njoj.“
Viv je držala konzervu u rukavici, Derik je uzeo prvi kamen i po njemu udario
drugim.
Začuo se tup udarac. Poklopac na konzervi se ulubio, ali je i dalje ostao
zatvoren.
„Udari jače“, rekao je Rej.
„Ne želim da zgnječim voće.“
„Udari“, rekao je Rej.
Derik je udario toliko jako da je i sam zastenjao. Uz zvuk lomljenja metala, iz
probijenog otvora je potekao sok, ali je ostao u rukavici.
„Popićemo sok“, rekao je Rej. „Kada ga više ne bude bilo, otvorićemo skroz
konzervu i izvadićemo voće.“
„Stvarno ćemo to uraditi?“ Derik je pružio konzervu Viv.
Drhteći, prinela je konzervu usnama i otpila gutljaj.
Rej joj se približio i posmatrao je.
„Kakav ima ukus?“
„Toplo je.“ Viv je pružila konzervu Amandi.
„Ali nije pokvareno?“
„Slađe je nego što ja volim, ali je u redu.“
„Isuse, zato se nisi bunio što sam dao Viv da pije prva?“ Derik je od
zaprepašćenja odmahnuo glavom. „Hteo si da vidiš da li će joj pozliti?“
Od pomisli da je sok možda pokvaren, Amanda je oklevala da pije. Polako je
prinela konzervu usnama. Gusta, slatka, topla tečnost bila je nešto najukusnije.
Sada je Derik uzeo konzervu.
„Ne“, rekao je Rej. „Ja sam sledeći.“
„Misliš?“ Derik je zurio u Reja.
„Pusti ga“, rekla je Viv. „Možda će se smiriti.“
Dok je Rej primicao konzervu usnama, Derik ga je pažljivo posmatrao. Rejova
Adamova jabučica se pomerala.