Dejvid Morel Lesinar

„Dosta je“, rekao je Derik.
Činilo se da sunce jače greje. Rej je spustio konzervu. „Nisam hteo da pijem
nakon što ti staviš svoja usta na konzervu, šefe.“
Derik je zaurlao. Skočio je na noge, zamagljenog pogleda, zamahnuo kamenom.
Rej nije očekivao napad. Zateturavši se unazad, jauknuo je kada ga je kamen,
koji je trebalo da ga udari u glavu, udario u rame. Urlajući, Derik je ponovo napao.
Rej je podigao ruku da se zaštiti, ječeći od udarca u rame.
„Prekinite!“, vikala je Viv.
Derik je ponovo zamahnuo i skoro udario Reja u vilicu.
„Nemoj!“, vrištala je Viv.
Rej je izgubio ravnotežu i pao u prašinu. Dok je stajao iznad njega, Derik je
zamahnuo, želeći da ga kamenom udari u glavu.
„Nemoj!“, jauknula je Viv.
Rej je udario Derika po nogama. Dok je Derik padao, Rej se brzo bacio u
njegovom pravcu. Derik je bacio kamen, udarivši Reja u grudi, ali Rej je već u
narednom trenutku bio na Deriku i udarao mu glavom o tlo.
Amanda nije mogla da se pokrene. Znala je da ono što je trajalo samo nekoliko
sekundi ličilo na večnost. Odjednom, činilo se da je oslobođena snažna opruga koja ju
je naterala da se pokrene. Potrčala je i zgrabila Reja s leđa, pokušavajući da ga skine
s Derika. Osetila je miris znoja. Rejov dah je bio kiseo od teškog disanja.
„Prestanite“, rekla je.
Viv se pridružila Amandi i borila se da skloni Reja s Derikovog vrata. Amanda
je mahnito udarala Reja po ramenima. Deriku je jezik ispao iz usta. Lice mu je
dobijalo plavu boju.
„Ubićeš ga!“, vrištala je Viv.
Rej je popustio stisak.
Hvala bogu, pomislila je Amanda.
Rej je sklonio ruke s Derikovog vrata.
„Tako je!“, rekla je Amanda. „Pusti ga!“
Rej se sklonio.
„Tako je!“, rekla je Viv.
Amandine lađe kao da su ponovo počele da tonu kada je videla Reja kako
podiže kamen kojim ga je Derik udario u grudi.
„Stani!“
Amanda ga je ponovo zgrabila, ali Rej je zamahnuo, udarivši je sa strane u
glavu. Pogled joj se zamaglio od udarca. Osetivši nesvesticu, pala je u prašinu. Rej je
odgurnuo Viv. Ruka mu je poletela ka Derikovoj glavi. Kada je udario kamenom,
začuo se zvuk lomljenja. Derik je jauknuo. Kamen je bio krvav. Rej je ponovo
zamahnuo, a ovoga puta je udarac probio lobanju.

Amanda je dotrčala do Reja u isto vreme kada i Viv. Svaka ga je zgrabila za
ruku i mahnito su ga vukle. Rej se migoljio, želeći da se oslobodi. Odvukle su ga, i on
je krenuo za njima; sve troje su pali na zemlju. Uz povik, Rej se podigao preko njih,
uspevši da oslobodi ruke. Krenuo je ka Deriku. U ruci mu je i dalje bio kamen. Udario
ga je. Udario je još jednom. S kamena je curila krv.

„Nijedan crni kučkin sin“, udarao ga je, „neće mi govoriti“, udario je još jače.
Osim krvi, na kamenu je sada bilo i kose: „... šta da radim!“

Derikovo smrskano lice bilo je neprepoznatljivo. Viv je vrisnula i potrčala ka
njemu, ali Derik je drhtao i ležao mirno.

Ni Viv se nije mogla pokrenuti; klečala je pored muža. Bila je kao oduzeta od
šoka. Amanda se osećala kao da ju je metalna opruga stegla i stiska je.

Rej je posmatrao okrvavljeni kamen u svojoj ruci, a onda ga je bacio.

2.

POVETARAC JE PODIGAO PRAŠINU. Neko vreme je to bilo jedino što se kretalo.

Klečeći kraj Derika, Viv ga je gurkala laktom. Nije odgovarao. Kapa mu je bila
natopljena krvlju. Oči i nos su mu bili uništeni.

„Hajde, dušo. Probudi se.“ Jecala je.
Rej je, teturajući se, otišao do konzerve s breskvama. Ležala je u prašini, tamo
gde ju je Rej bacio kada ga je Derik napao. Nešto soka se prosulo. Rej je podigao
konzervu i obrisao pesak s otvora. Prineo ju je ustima, u potpunosti ju je podigao i
ispio ostatak tečnosti. Stavio je konzervu u gumenu rukavicu, osvrnuo se, podigao još
jedan kamen i udarao njime po konzervi dok je nije razbio.
„Probudi se“, mrmljala je Viv Deriku.
Roj je izvukao breskvu iz konzerve i stavio je u usta. Žvakao je i zurio u
Amandu, tiho je izazivajući da ga zaustavi.
„Biće ti dobro čim se probudiš“, mrmljala je Viv.
Rej je uzeo još jednu breskvu iz konzerve i nagurao je u usta, sporo je žvaćući
pre nego što ju je progutao. „Nisam kriv. On me je napao.“
„Izazvao si ga“, rekla je Amanda.
„Nije trebalo da mi naređuje.“ Rej je iz konzerve uzeo poslednju breskvu i
pojeo je. Niz bradu mu je curio sok.
„Sećate li se kada je Rej neprekidno insistirao da nije junak?“, upitao je glas;
Amanda se trgla. „To je istina.“
Viv se polako okrenula ka Reju. Oči su joj bile pune suza.
„O, njegov avion su oborili onako kako sam opisao“, rekao je Gospodar igre. „I
preživeo je deset dana jedući bube i pijući ustajalu vodu, dok su ga tražili irački

pobunjenici. Ali razlog zašto nije upotrebio svoj lokator nije bio da spreči helikoptere
da ulete u zasedu. Ne, nije ga upotrebio zato što je lokator bio razbijen. Istina je da bi
on uradio sve i rizikovao svačiji život samo da preživi.“

„To sam i uradio!“, povikao je Rej ka nebu. „Preživeo sam!“
„Dva meseca pošto je izbavljen i vratio se u Sjedinjene Države, Rej se pobio u
baru. Ovo nije bio prvi takav incident, ali je bio prvi put da je ubio nekoga van
dužnosti vojnog pilota. Grozna narav, Rej. Štaviše, bilo je dovoljno dokaza koji su
ukazivali da je žrtva bila pijana, pala i udarila glavom na nešto što je jedva ličilo na
lopatu. Incident se dogodio u bazi. Vojska ga nije tužila. Rej je otpušten iz medicinskih
razloga. Njegova narav je sada postala problem civilnog sveta.“
Crte Vivinog lica bile su ukočene.
„Nije da ni Amanda i Viv nisu ubile“, rekao je glas.
„Šta?“ Rej ih je pogledao.
„Amanda je morala da ubije da bi preživela hotel Paragon“, nastavio je
Gospodar igre. „Što se tiče Viv i Derika, ispričao sam vam o njihovom junaštvu na
Mont Everestu. Nisam objasnio zašto su bili toliko odlučni. Na prethodnoj
ekspediciji, vodili su planinare preko glečera. Svi su hodali jedni iza drugih, povezani
kanapom. Odjednom se stvorila pukotina koja je vodila u provaliju. Planinari koji su
bili na začelju propali su i povukli su ostale za sobom. Sve se dogodilo brzo, nije bilo
vremena da se iskoriste sekire i da se njima zakače za ivicu provalije. Otvor se širio.
Ljudi su i dalje padali i svojom težinom su vukli osobu do sebe. Viv i Derik su klizili
po glečeru, očajnički se trudeći da ne budu odvučeni u provaliju. Njih dvoje su bili
poslednje dvoje. U poslednjem trenutku, Viv... ili je to možda bio Derik... presekla je
kanap. Planinari koji su bili zakačeni za taj kanap propali su hiljadu metara. Niko od
njih nije preživeo. Istraga je veoma brzo zaključena. Nakon svega, da li je trebalo da
Viv i Derik dozvole da budu odvučeni u provaliju i da poginu zajedno s ostalima
umesto da učine bilo šta i da se spasu? Kada je u pitanju opstanak, nekada je potrebno
napraviti teške izbore - i to učiniti brzo. To nema veze s junaštvom. Je li tako, Viv?“
„Jeste.“ Viv je mrgodno pogledala Reja. „Nema veze s junaštvom.“
Rej je uzeo konzervu s kruškama.
„Dalje ruke od toga“, upozorila ga je Viv. „Kamenovaćemo te do smrti, ako
bude bilo potrebno, ali nećeš pojesti ono što je u toj konzervi.“
Rej se nije obazirao. Okretao je konzervu, ispitujući je. Kada je pogledao dno
konzerve, nešto mu je privuklo pažnju. Istog trenutka je izvukao svoj GPS prijemnik i
ukucao brojeve u njega. Pogledao je prezrivo Viv i bacio konzervu. Onda je podigao
praznu konzervu u kojoj su bile breskve i pogledao njeno dno. Ponovo je ukucao
brojeve u svoj GPS prijemnik, a onda krenuo niz ulicu punu komoljike.
Amanda je požurila do konzervi. Uspravila ih je i ugledala niz brojeva
označenih s LT na jednoj i s LG na drugoj konzervi. „Dobili smo nove instrukcije s

geografskom dužinom i širinom.“
Viv je gledala Reja koji je sve brže išao ulicom.
„Pomozi mi“, rekla je Amanda. „I dalje učim da koristim svoj prijemnik. Moraš

mi uneti ove brojeve.“
Viv nije ni trepnula, i dalje je posmatrala Reja koji je gledao svoj prijemnik i

skrenuo nalevo, krenuvši niz ostatke druge ulice. Kada je trepnula, suze su joj potekle
niz lice.

„Potrebna mi je tvoja pomoć“, Amanda je bila uporna. „Moram da otvorim ovu
konzervu, ali to ne mogu da uradim dok mi ne uneseš brojeve. A mogu ih oštetiti kada
je budem otvarala.“

Viv se okrenula ka Deriku i pomilovaia ga.
„Žao mi je, dušo“
„Pomozi mi!“, rekla je Amanda. „Zar ne želiš da mu uzvratiš?“
Besno gledajući u Rejovom pravcu, Viv je ustala i doteturala se do Amande.
Osveta je bila efikasan motiv da je pokrene, Amanda je to znala, jer je i sama želela
nekome da se osveti više nego Reju. Gospodaru igre, pomislila je.
„U redu, programirani su“, Viv je posmatrala Rejovu figuru koja je postajala
sve manja.
Amanda je stavila konzervu s kruškama u gumenu rukavicu. Uzela je dva kamena
i počela da udara. Jednom. Drugi put. Žešće. Poklopac je popustio.
„Prvo ti“, obratila se Viv.
„Nisam gladna.“
„Nećeš onda imati snage da mu uzvratiš.“
Ledenog pogleda, Viv je odlučno klimnula glavom, zgrabila konzervu i otpila.
„Uzela sam dva gutljaja.“
„U redu.“ Amanda je prinela konzervu usnama i okusila topao, slatki sok od
krušaka.
Konzervu su razmenjivale dok nisu ispraznile tečnost iz nje. Amanda je vratila
konzervu u rukavicu i ponovo koristila kamenje dok je nije otvorila. Četiri kruške. Po
dve svakoj.
„Polako ih žvaći.“ Viv je loše zvučala.
Amanda je shvatala. Mogla bi se razboleti ako ih prebrzo po jede.
Viv se okrenula ka svom mrtvom mužu.
Vetar se pojačavao. Olujni oblaci su zaklonili planine na zapadu; njihova senka
je polako ispunjavala dolinu.

3.

HOĆEŠ LI MI REĆI ŠTA NIJE U REDU?“, upitao je Belindžer. On i Ortega su stajali

ispred zgrade fakulteta na kojem je predavala profesorka Grejam. Preko puta se
videlo drveće na Vašington skveru.

„Nije u redu?“
„Skoro smo se posvađali kada si ušao u kancelariju. U biblioteci si govorio o
drugom delu istrage. Nisi mi precizno rekao, ali po tvom tonu bih rekao da ti nisam
baš omiljen. U čemu je problem?“
„Misliš osim toga što se ponašaš kao da ti vodiš istragu? Jutros sam pomenuo
da smo se moj partner i ja juče raspitivali o svemu. Možda se pitaš zašto ga još nisi
upoznao.“
„Pretpostavio sam da on danas ima slobodan dan.“
„Proverava te.“
Belindžer je bio iznenađen.
„Ranije si mi rekao da si već bio u ovakvoj situaciji. Žena ti je bila
kidnapovana. Isti čovek je kidnapovao i ženu koja je ličila na tvoju ženu.“
„Amandu. U čemu je stvar? Psihopate se često usredsrede na žene koje liče
jedna na drugu. Žrtve obično podsećaju ubicu na ženu ili majku, ili na drugu žensku
osobu zbog koje su preživeli traume i s kojom su provodili vreme.“
„A po čemu si ti toliki stručnjak?“
„Ako tvoj partner proverava moj dosije, odgovor već znaš. Kada sam radio u
policiji, moja specijalnost je bila istraga zločina iz strasti.“
„Jesi li nekada bio kod psihijatra?“
Belindžer je osetio nalet vreline u licu.
„Pretpostavljam da ti je partner rekao šta mi se dogodilo u Iraku.“ Pored njih je
prošao automobil. Belindžer je sačekao da se utiša zvuk motora, koristeći to vreme da
se smiri. „U Prvom zalivskom ratu... Pustinjskoj oluji... bio sam rendžer.“
„Hiljadu devet stotina devedeset i prve. Provereno“, rekao je Ortega.
„Počele su glavobolje. Bolovi u mišićima. Groznica.“
„Sindrom Zalivskog rata. Provereno.“
„Neki ljudi kažu da je sve to uzrokovano bolešću koju su raširile pustinjske
buve. Drugi kažu da je u pitanju osiromašeni uranijum koji smo koristili u
artiljerijskim napadima. Vojni lekari su isprobali različite metode. Kada nisu pomogli,
preporučili su mi da porazgovaram s vojnim psihijatrom, da proverim da bolest nije
psihološka, kao forma poremećaja posttraumatskog stresa.“
„To je bio prvi psihijatar“, rekao je Ortega.
Belindžer umalo nije otišao, ali je u sebi ponavljao da je jedino Amanda važna.
Sve ću učiniti samo da je vratim, mislio je. „Nakon rata, postao sam policajac u
Ozberi parku.“
„Gde si pohađao časove psihologije o zločinima iz strasti.“

Belindžer se trudio da mu glas bude miran.
„Tada mi je nestala žena i nakon godinu dana, kada je vlasti nisu mogle pronaći,
dao sam otkaz kako bih je ja mogao potražiti. Na kraju mi je bilo potrebno mnogo na
brzinu zarađenog novca, te sam se prijavio za mesto operatera u privatnom
obezbeđenju u drugom ratu u Iraku. Dvadeset i pet hiljada dolara mesečno. Bilo je
potrebno da nekoliko meseci obezbeđujem konvoje i imao bih dovoljno novca da
nastavim da tragam za svojom ženom. Mogao si me i sam pitati.“
„Ispričaj mi šta ti se dogodilo drugi put u Iraku.“
Belindžer je osetio da ga ponovo obuzima stari nalet panike.
„Znaš šta se dogodilo. Ubrzo pošto sam došao tamo, konvoj koji sam
obezbeđivao bio je napadnut. Od eksplozije sam se onesvestio. Kada sam se
probudio, video sam da me je zarobila grupa Iračana koji su krili lice, od kojih je
jedan pretio da će mi odseći glavu ako ne budem pogledao u video-kameru i optužio
Sjedinjene Države. Nakon napada jedinice rendžera na skrovište u kojem sam bio
vezan, uspeo sam da pobegnem, ali čak i kada sam bio na sigurnom u Americi, nisam
se osećao bezbednim. Imao sam košmare. Nisam mogao da podnesem da budem u
zatvorenom prostoru. Budio bih se u znoju.“
„Poremećaj posttraumatskog stresa“, rekao je Ortega.
„Provereno“, rekao je Belindžer, rugajući se ranijem Orteginom izrazu. „Kao
što znaš, otišao sam kod drugog psihijatra “
„Koji je imao neobičnu terapiju.“
„Savetovao mi je da uradim sve što mogu da bih se udaljio od sadašnjosti. Da
proučavam istoriju. Da čitam romane o prošlosti. Da pokušam da zamislim da se
nalazim u vremenu od pre sto godina i više. Bio je to pokušaj da prenesem sebe u
drugo vreme.“
„Šta se dogodilo kada si otišao u hotel Paragon, pronašao svoju ženu mrtvu i
izbavio Amandu?“
Belindžer se nije usuđivao da progovori.
„Pesnice su ti stisnute“, rekao je Ortega. „Hoćeš da me udariš?“
„Probudio sam se u bolnici, gde su psihijatri želeli da znaju zašto sam zvao
Amandu imenom svoje pokojne žene.“
„Psihijatar broj tri. Jesi li do kraja uspeo da ispraviš tu grešku? S imenima?“
Belindžer je bio isuviše besan da bi odgovorio.
„Ti i Amanda. U noći, u senkama, jesi li ikada pomislio da si možda video
duha?“
Belindžer je osetio nezadrživ nalet besa.
„Prestani.“
„Rekao si da se psihopate često usredsrede na ženu koja ih podseća na neku
drugu. Žrtve treba da podsete ubicu na ženu, majku ili na koga već.“

„Ne mislim da živim sa svojom mrtvom ženom! Ne mislim da spavam sa
svojom mrtvom ženom!“

Ortega nije odgovorio.
„Misliš da sam odgovoran za Amandin nestanak?“
„To je teorija“, rekao je Ortega. „Možda si se prestravio kada si shvatio u šta si
se upetljao. Možda si se toliko zgrozio sobom da si učinio nešto zbog čega si se
pokajao. Nekada si bio policajac. Mogao si predvideti kako će se istraga odvijati.“
„Pazi šta govoriš“, upozorio ga je Belindžer.
„Rekao sam ti da je to teorija. Moram razmotriti sve mogućnosti. Napravio si
diverziju. Iznajmio si kuću u 19. ulici. Unajmio si ženu da se postara da tamo budu
glumci. Pojavio si se s nekim ko je trebalo da predstavlja Amandu. Po uputstvima,
glumci su napuštali salu tokom razgovora. Kada su svi otišli, zahvalio si ženi koja je
zamenjivala Amandu. Bila je zbunjena, ali si joj dobro platio, pa je pomislila ‘Još
jedna budala’ i otišla kući. U međuvremenu, svi su mislili da su videli pravu Amandu i
da ju je neko oteo.“
„Uz sve to bi trebalo da budem odgovoran i za požar u pozorištu. Ali, ti i ja smo
stalno bili zajedno.“
„Osim kada si čekao u hodniku, dok sam ja razgledao po pozorištu. Mogao si
tada da podmetneš požar. Ne bih ni primetio.“
„Skoro smo poginuli. Zašto bih sebe doveo u opasnost?“
„Da me ubediš u opasnost. U svakom slučaju, prema ovoj teoriji, ti nikada nisi
bio u opasnosti.“
„Šta misliš time?“ Belindžer je osećao da će mu podlaktica eksplodirati.
„Trebalo je da odeš sa mnom da razgovaraš s vatrogascima, a trudio si se svim
silama da ih izbegneš. Razgovor je sve otkrio. Čini se da je žena koja je unajmila
glumce želela da pozorište krene na turneju. Bila je veoma zainteresovana kada je
saznala za podzemnu prostoriju. Zamolila je da je odvedu tamo, kako bi mogla da
pogleda. Pre nekoliko nedelja, žena koja odgovara njenom opisu posetila je trgovine u
ulici. Jedna od njih je bila i antikvarnica. Dok se pretvarala da razmišlja da nešto
kupi, pomenula je da je načula nešto o presušenim izvorima ispod Grinič Vilidža i
prolazima kojima je voda nekada tekla. Kako se ispostavilo, prodavač u antikvarnici
bio je oduševljen što može o tome da razgovara jer mu upravo taj podatak iz istorije
pomaže da prodaje stvari u svojoj prodavnici. On je u jedinoj zgradi u celoj oblasti
koja ima podzemnu prostoriju koja odgovara onoj u pozorištu.“
„Misliš da sam podmetnuo požar, nadajući se da bih mogao puzeći da pobegnem
kroz prolaz za koji nisam bio siguran da je otvoren? To je suludo!“
„Je li to luđe od tvoje tvrdnje da si istu ženu video u biblioteci danas popodne?
Ženu koja je nekim čudom nestala i koja nije ni imala razloga da se pokazuje i koju
niko, osim tebe, nije video.“

„Zašto bih lagao?“
„Da bi me naterao da nastavim da verujem da je situacija opasna. Da me udaljiš
od traga. Iskoristio si svaku priliku da preuzmeš kontrolu nad istragom.“
Belindžer je gledao pored Ortege, ka kraju ulice; ugledao je ženu koja je nosila
tamne pantalone i belu bluzu i koja mu je mahala.
„Grešiš“, rekao je detektivu.
„Ima smisla isto kao i tvoja teorija da je neko oteo Amandu da bi te naterao da
igraš neku bolesnu igru.“
„Grešiš i mogu to da dokažem.“
„Veruj mi, voleo bih da dobijem dokaz o bilo čemu u ovom slučaju.“
„Žena koju sam video u biblioteci, žena koja je unajmila glumce i predstavila se
kao Karen Bejli na predavanju...“
„Šta je sa njom?“
„Stoji dole, niz ulicu, i maše nam.“

4.

DOK SE ORTEGA OKRETAO DA POGLEDA, Belindžer je već trčao. Na trenutak,

Karen Bejli se nije pomerala. Onda je zamakla za ugao na desnoj strani.
Belindžer je jurio. Bilo je skoro pola šest. Predavanja su bila završena, studenti

su se vraćali u studentske domove ili išli kućama u grad. Nekoliko pešaka se našlo
Belindžeru na putu. Došao je do ugla i video kako bela bluza, koju je nosila Karen
Bejli, nestaje za narednim uglom.

Izbegao je automobil i skrenuo za naredni ugao, taman na vreme da je vidi kako
ulazi u stambenu zgradu. Cipele su joj bile od prevrnute kože, niskih peta, skoro kao
muške, i brzo se kretala zahvaljujući njima.

„Stani!“, povikao je.
Čuo je iza sebe Ortegu kako teško diše. Ortega je zatim trčao pored njega, a
onda su zajedno pojurili ka zgradi.
„Veruješ li mi sada?“
Ograda od žice se izdizala pored trotoara. U kanti za otpatke su se nalazili
slomljeni malter i daske.
Teško dišući, Belindžer je došao do ograde. Nikoga nije bilo u okolini.
Posmatrao je kapiju koja je, čini se, bila zaključana. Onda je video da je katanac
otključan. Gnevno je otvorio kapiju.
Ortega ga je zgrabio za rame.
„Pobogu, sačekaj da pozovem pojačanje. Ne znamo šta je tamo.“
„Ti čekaj.“ Belindžer je potrčao preko ostataka ruševina ka stepenicama

pokrivenim šljunkom, koje su vodile ka komadu furnira koji je ukrivo stajao na ulazu
kao pomoćna vrata.

„Ti nisi policajac!“, vikao je Ortega. „Nemaš ovlašćenje!“
„Znači da ne moram da brinem zbog posla!“, doviknuo je Belindžer preko
ramena. „Mogu da uradim šta god hoću!“
Oprezno je provirio kroz otvor iza furnira, a onda se provukao unutra. Mesto se
osećalo na prašinu, buđ i stari malter. Dok su mu se oči privikavale na slabo svetio,
ugledao je ogoljene daske na podu i zidove ogoljene sve do poprečnih greda. Hodnik
je vodio u manje ulaze, na kojima nije bilo vrata, a koji su, po njegovom mišljenju,
bile prazne prostorije. Desno, na stepenicama, nije bilo ograde. Sa plafona su, njišući
se, visile trake stare boje.
Još jedna stara, napuštena zgrada, pomislio je Belindžer. Senke. Uski zidovi.
Male prostorije. Probio ga je znoj, ali ne zbog toga što je utrčao u zgradu. Svim
svojim bićem je želeo da se okrene i pobegne.
Amanda, pomislio je. Začuo je bat koraka po podu na spratu. Popeo se uz
stepenice, preskačući mesta gde nije bilo stepenika. Buka koju je čuo iza sebe naterala
ga je da zastane. Okrenuo se i video Ortegu kako ulazi u zgradu.
„Pojačanje dolazi“, rekao je Ortega.
„Siguran si da ovo nije još jedna diverzija u mojoj režiji.“
„Jedino u šta sam siguran jeste da želim da razgovaram s tom ženom.“
Ortega mu se pridružio. Dok su se penjali, pod njima su škripale daske.
Postepeno su mogli da vide sprat: s plafona je visilo još više traka oguljene boje,
zidovi su bili ogoljeniji, ugledali su još jedno neograđeno stepenište. Na vrhu su
osluškivali da li će čuti korake, ali sve što je Belindžer čuo bilo je brujanje udaljenih
automobila u saobraćaju.
„Izgleda da je ovo jedino stepenište. Ne može izaći“, rekao je Ortega.
„Misliš? Možda postoji put do susedne zgrade.“
Zvuk s leve strane naterao je Belindžera da se okrene. Preskočio je rupu i
krenuo kroz prašnjavi hodnik. Pod nogama mu je škripao šljunak. Pogledali su u svaku
otvorenu prostoriju pored koje su prolazili; sve što su videli bile su opustošene sobe.
Pod sivom svetlosti, Ortega je posmatrao nazubljene ivice s obe strane prolaza.
„Čini se da je ovde nekada bio zid, a oni koji su renovirali protrčali su kroz njega.
Ovo je veoma dug hodnik za jednu zgradu.“
„Ali nije za dve“, rekao je Belindžer. „Ovo je niz zgrada povezanih u jednu.“
Skrenuli su u hodnik s desne strane. On se protezao jož dublje u zgradu.
„Možda čak i tri zgrade“, rekao je Ortega. „Možda ih je Univerzitet povezao u
jedan veliki kompleks za predavanja.“
Zaustavilo ih je škripanje. Dolazilo je iz dela zgrade koji se pružao daleko
ispred njih. Daska se nalazila na dva kozlića za testerisanje drva. Preostale daske su

bile naslonjene na zid, a pored njih su bile poredane kutije. Na podu se nalazio ter-
papir u gomili s komadima drveta i iverja. S gornjeg nivoa je visio kanap.

„Na ovom kozliću se nalazi nešto“, rekao je Ortega.
Mali pravougaoni objekat bio je srebrno-crne boje, s tasterima i monitorom.
„Mobilni telefon“, rekao je Ortega. „Mora da ga je ostavio jedan od radnika.“
„Razlikuje se od standardnog telefona.“
Ortega se primakao za korak.
„U pitanju je blekberi.“
Iako Belindžer nikada nije koristio telefon ove marke, znao je da se pomoću
blekberija može povezati na internet i proveriti elektronska pošta. „Zar oni nisu
skupi?“
„Koštaju nekoliko stotina dolara“, rekao je Ortega.
„Da li bi radnik na građevini, koji bi uspeo da sebi priušti ovakav telefon, bio
dovoljno nemaran da ga zaboravi?“
Stali su kod drugog kozlića. Belindžer je uzeo aparat marke blekberi.
„Bolje nemoj“, upozorio ga je Ortega. „Ako si u pravu da neko pravi smicalice
s igricama, onda bi ovo mogla biti bomba.“
„Ili je ovo možda nešto kao kutija za video-igru, i ona će me odvesti negde
drugde.“ Belindžer je podigao blekberi.
„Jednog od narednih dana ćeš me poslušati“, rekao mu je Ortega.
Belindžer je primetio da je blekberi malo teži i deblji od mobilnog telefona.
Imao je veći monitor i mnogo više tastera na kojima su bili i slova i brojevi.
„Čuju se glasovi“, Ortega se okrenuo. „Izgleda da dolaze s ulaza. Mora da je u
pitanju pojačanje.“ Izvukao je svoj mobilni telefon. „Reći ću im gde smo.“
Belindžeru je pažnju privukao iznenadni pokret. Na drugoj strani radnog
prostora, u hodniku, pojavila se bela bluza. Pojurivši iz svog skrovišta, Karen Bejli je
potrčala.
Belindžer je stavio blekberi u džep i dao se u poteru za njom. Stao je na ter-
papir i odjednom je propao kroz rupu koju je ter-papir pokrivao. Propao je do kolena.
Do struka. Zgrabio je kanap koji je visio sa sprata. Ter-papir je i dalje propadao.
Propao je u rupu do grudi. Kanap u njegovoj ruci se zategao i Belindžer je sada visio.
Ortega je požurio da zgrabi Belindžera za ruku.
„Oprezno“, upozorio ga je Belindžer. „Zbog ter-papira ne znam gde je kraj ove
rupe.“
Držeći Belindžerovu ruku, Ortega se toliko nagnuo da je i on morao da se uhvati
za kanap.
Kanap je popustio. Ortega je izgubio ravnotežu. Belindžer je ponovo osetio da
nema oslonac; zastenjao je kada je Ortega pao na njega. Obojica su propala kroz rupu.
Kanap je pao s njima, povukavši za sobom još nešto, nešto što je Belindžer zahvatio

samo krajičkom oka - kolica s jednim točkom za koja je, na spratu iznad njih, kanap
bio vezan.

„Ne!“, povikao je Belindžer dok je padao s Ortegom.
Ter-papir je zagrebao ivicu rupe. Kada je Belindžer pao sprat niže, udarac mu
je izbio vazduh iz pluća, baš kao i Ortegi koji je tresnuo na njega. Čuo je lomljavu,
pogledao uvis i video olovna kolica s jednim točkom kako padaju u rupu. Slomila su
daske i propala kroz otvor.
„Pazi!“
Nisu imali vremena da reaguju. Kolica su pala Ortegi na leđa. Nešto u njemu je
puklo. Krv mu je pokuljala iz usta. Lice mu se opustilo. Oči su gledale u prazno.
Belindžer se trudio da odgurne kolica s Ortege, da učini nešto da ga oživi, ali nije
mogao da pogreši kada je u pitanju bila smrt.
Jaučući, prestao je da traži Ortegi puls. U daljini je čuo pometene glasove ljudi
koji su trčali ka mestu nesreće. Pojačanje, pomislio je, pokušavajući da se prilagodi
onome što se upravo dogodilo. Ispitivače me u stanici. Biće mi potrebni sati da im
objasnim. Koraci su bili sve bliže.
Borio se da se pridigne na noge. Dok je šepao niz hodnik, osetio je težinu
blekberija u svom džepu; skrenuo je za ugao trenutak pre nego što je začuo glasove iza
sebe. Vukao se niz drugi hodnik, pa još jedan; osećao se kao zarobljen u lavirintu.
Prošao je pored još nekoliko kozlića za testerisanje drva, kutija i dasaka. Došao je do
prozorskog okvira na kojem još nije bilo stakla. Bez daha je preskočio ivicu, zaljuljao
se i pao na tlo.
Bolela su ga rebra i noge. Leva nadlaktica je pulsirala. Nekoliko koraka je
šepao. Onda je uspeo da stabilizuje korak. Krećući se duž upletene ograde, počeo je
da se udaljava od zgrade koja se renovirala. Sunce je tonulo sve niže. Saobraćaja
gotovo da i nije bilo. Kraj njega je prošlo nekoliko studenata koji ga nisu ni pogledali.
U daljini je čuo zavijanje sirena. Kada je Belindžer došao do druge kapije u
ogradi, shvatio je da je zaključana. Dok su se sirene približavale, pronašao je parče
ter-papira, popeo se na kontejner i stavio ter-papir preko bodljikave žice na vrhu
ograde. Zvuk sirena se zaustavio u ulici iza ugla. Preskočio je ogradu, skinuo ter-papir
s bodljikave žice, bacio ga u kontejner i krenuo niz ulicu.
Primoravao je sebe da potrči. Budi miran, govorio je sebi. Samo hodaj.
Studenti su izašli iz kafeterije. Mladić s rancem je upitao prijatelja: „Hoćeš da
odemo dole da vidimo šta se dešava?“
„Držim se podalje od ratnih zona.“
Mudro, pomislio je Belindžer.
Iz kafeterije je izašlo još nekoliko studenata. Nadajući se da će se sakriti među
njima, Belindžer je skrenuo za ugao. Ugledao je njihov odraz u izlogu, potrudio se da
kosu dovede u red i skine prašinu s jakne.

Kada je čuo nove sirene, znao je da neće moći još dugo da hoda. Kada se
pročuje da je ubijen detektiv, policija će zatvoriti ceo kraj u dužini od nekoliko
blokova. ČSvi restorani i barovi u okolini bili su mesta za studente. Uđe li u bilo koji
od njih, biće sumnjiv.

Pokušao je da otvori vrata koja su mu ličila na ulaz u zgradu administracije.
Bila su zaključana. Moram se skloniti sa ulice, rekao je sam sebi.

Nije mogao da prestane da razmišlja o Karen Bejli. Kada je pobegla s mesta
gde se skrivala, pretpostavio je da ju je uspaničio. Ali sada je bilo očigledno da je
želela da on juri za njom i da stane na ter-papir. Još jedna zamka. Ne, još jedna
prepreka, ispravio se.

Reči koje su se nalazile na poleđini kutije igre Lešinar proganjale su ga. Trka s
preprekama i lešinarski lov. Preživeo sam prepreku i šta sam dobio? - pomislio je.
Telefon blekberi.

Ali kako je Karen Bejli znala gde da me potraži?
Odgovor mu je sinuo u trenutku. Tako je shvatio gde treba da se sakrije.

5.

ČINILO MU SE DA JE HODNIK DUŽI nego kada je tu bio prošli put. Došavši do

kancelarije, Belindžer je ponovo čuo pucnjavu. Duboko je udahnuo i pokucao. Nije
bilo odgovora. Otvorio je vrata.

Profesorka Grejam je sedela za monitorom računara, žustro udarajući po mišu i
tastaturi. Tamni podočnjaci bili su joj naglašeni.

„Mislio sam da ste slomili miša“, rekao je Belindžer.
„Uvek imam rezervne.“ Starica je udarala po tasterima ne gledajući u njih, a
onda je mršteći se pogledala u monitor. „Prokletstvo, opet su me ubili.“
Belindžer je čuo zvuk sirena koji je dopirao spolja.
„Šta ti se dogodilo?“, profesorka Grejam ga je pogledala. „Tvoje pantalone.“
Belindžer je pogledao nadole i primetio prljavštinu koja mu je promakla.
Skinuo ju je s pantalona. „Natrčao sam na nekoliko prepreka.“
„A detektiv koji je bio s tobom?“
Belindžer je dao sve od sebe da ne pokaže emocije. „Iste prepreke.“
„Imaju li te prepreke veze s gužvom napolju?“
Belindžer je klimnuo glavom.
„I sa svime o čemu smo razgovarali. Drago mi je što ste još uvek ovde.“ Nije
joj rekao da bi, kada ne bi bila u kancelariji, on učinio sve što može da pronađe gde
živi.
„Ostala sam jer su moji lekovi prestali da deluju.“

„Lekovi?“
„Oni koje sam tek popila još nisu počeli da deluju.“ Činilo se da je izraz umora
oko njenih očiju postao dublji. „Neću ti dosađivati detaljima.“
Belindžer je sada shvatio zašto mu se činilo da može da primeti njeno starenje
dok je prošli put razgovarao s njom. Njegova sumnja o bolesti pokazala se tačnom.
„Žao mi je.“
Slegla je ramenima kao da se radi o nečemu neizbežnom.
„Pre nekoliko godina me je student, koji me je naučio tome da video-igrice
produžuju vreme, naterao da shvatim da je realnost koja je ovde “, pokazala je ka
monitoru, „aktivnija nego stvarnost koja je ovde. Zašto ste se vratili? Ne želim da
budem bezobrazna, ali htela bih da krenem s igrom iz početka.“
„Sinulo mi je.“ Belindžer se molio da je u pravu. „Ako dobijam tragove, ko god
da je kidnapovao Amandu, morao je znati da ću na kraju doći ovamo i razgovarati s
Vama o Grobnici. Vi ste ekspert za to. Podsetio sam se i da ste stručnjak za video-
igrice.“
„Oduševljena sam njima. Moj student je pravi stručnjak za video-igrice “ Lice
profesorke Grejam se zgrčilo, a zatim opustilo; bolni grč je prestao.
Belindžer je prikrivao očaj. „Je li on u kontaktu s Vama?“
„Elektronskom poštom. Telefonskim pozivima. Bio je uznemiren kada sam mu
ispričala za svoj zdravstveni problem. Zato mi je poslao novi kompjuter. Ima
sposobnost da igricu veoma realno prikaže, kao umetničko delo. Veliki monitor je
najbolji koji sam imala do sada.“
„Vrlo je darežljiv.“
„On to može da priušti. Zato nisam odbila.“
„Kako se zove?“ Belindžer se trudio da njegovo pitanje zvuči što neformalnije.
„Džonatan Krid. Vidim da ti je poznato.“
„Nije.“
„Ali reagovao si kada sam ga izgovorila.“
„Samo zato što se razlikuje od drugih.“
„Prepoznaju ga čak i oni koji nikada ne igraju igrice.“
„Zašto?“ Belindžer je sve teže prikrivao svoju napetost.
„Postoji nekoliko ljudi koji su prave legende u svetu igrica, ljudi koji su stvorili
igrice s takvom genijalnošću da su postavili gotovo nemoguće visoke standarde. Ili su
u pitanju marketinški genijalci. Klifi Bi, za jednu od igrica. Njegova igrica se zove
Nestvarno putovanje.“
„Nestvarno? Vrlo značajno za naziv, ako uzmem u obzir da ste rekli da je snaga
igrica u tome da nas povede u alternativnu stvarnost.“
„Tu je onda Šigeru Mijamoto, koji je stvorio igricu Super Mario Bros. On je
prvi liku u igrici dao motiv da postane heroj. Mario se kreće kroz podzemni lavirint,

bori se protiv monstruma dok pokušava da izbavi otetu devojku.“
„Otetu devojku?“
„Shvatam zbog čega ste reagovali na sličnost.“
„Ispričajte mi malo više o tvorcima igara.“
„Džon Romero i Džon Karmak su razvili prvu igricu s pucnjavom u kojoj igrač

ima utisak da je na licu mesta. To je igrica kao jedna od onih koje sam danas igrala:
Osuda. Nasuprot tome, Vil Rajt je razvio igrice Bog.“

„Igrice Bog?“
„Nešto kao SimGrad. U pitanju je nacrtana verzija grada. Sa svim problemima
koje jedan grad ima. Zagađenost. Propadanje infrastrukture. Siromašni krajevi grada.
Siromaštvo. Problemi zaposlenih. Cilj igre je načiniti podešavanja u gradu u nameri
da se situacija poboljša. Ali igrač uskoro shvati da se činjenjem promena s dobrom
namerom ponekad mogu dogoditi užasne stvari. Zato se zove igrica Bog. Dok igrač u
igrici s pucnjavom ima vidik iz ograničene perspektive svog oružja, igrač u igrici Bog
ima svevideći pogled na sve - i potpunu kontrolu.“
„Ali za razliku od Boga, igrač ne zna kako će sve na kraju ispasti, zar ne?“,
upitao je Belindžer. „Za razliku od Boga, igrač može da čini greške.“
„Ko kaže da Bog ne može da pravi greške?“ Lice profesorke Grejam se zgrčilo.
„Ne shvatam zašto ovi lekovi ne deluju.“
Belindžer je ponovio njen prethodni komentar.
„Svevideći pogled na sve.“ Pogledao je u gornji ugao prostorije.
„Šta to radiš?“
„Razmišljam o Bogu.“ Osećajući jezu, Belindžer je razgledao police s
knjigama.
„Šta tražiš?“
Belindžeru je srce ubrzano tuklo. „Kada Vam je Džonatan Krid poslao ovaj
kompjuter?“
„Pre dve nedelje. Zašto?“
Belindžer se nagnuo blizu nje i prešao rukama preko monitora, detaljno ga
istražujući. Odjednom je izgubio ravnotežu, kao da je ušao u alternativnu stvarnost o
kojoj su razgovarali. „Znam da želite da nastavite da igrate Osudu. Ali zašto ne bismo
otišli nekud na kafu?“
„U pravu si. Želim da nastavim da igram.“
„Mislim da bismo slobodnije mogli da razgovaramo ako bismo otišli nekud.“
Profesorka Grejam je bila zbunjena.
„Na monitoru se nalazi mikrofon za prisluškivanje.“
„Šta?“
„Pogledajte u rupice ispred sebe i u uglove sa zadnje strane računara.
Minijaturne kamere. Verovatno su mikrofoni. Mi smo njegov privatni TV šou! Gubimo

se odavde.“

ŠESTI NIVO
AVATAR

1.

OBLACI SU SE ZGUŠNJAVALI, a u dolini je bilo sve tamnije.

„Nemamo mnogo vremena. Radi ono što ti kažem.“ Viv se okretala kako bi
pretražila ruševine. Pogled joj se zadržao na muževljevom telu i njegovom
smrskanom, krvavom licu. Onda se ponovo pokrenula.

„Tamo.“ Pokazala je ka srušenoj zgradi gde su zidovi i krov bili srušeni
unakrsno, što ju je podsetilo na piramidu.

Amanda je požurila za njom.
„Pomozi mi da izguram daske iz sredine“, rekla je Viv. „Moramo da napravimo
udubljenje.“
Amanda je izvlačila daske, a iverje joj se zarivalo u prste.
„Stavi daske na vrh. Postavi ih jednu preko druge, kako bi prekrile otvore.
Pokušavamo da napravimo krov.“
Amandu je udario nalet hladnog vetra. Drhteći, pogledala je preko ramena u
zlokobne oblake koji su se valjali nad dolinom.
„Brzo.“ Viv je dodala još dasaka.
Amanda se veoma trudila. Napravile su otvor. Vukla je i slagala daske iako joj
je nalet vetra umalo skinuo kapu s glave.
Stenjući od napora. Viv je dubila udubljenje.
„Znaš li šta je hipotermija?“
„Pad telesne temperature.“
„U planinama se vreme brzo menja. Osećaš li kako je ovaj vetar hladan.“ Viv je
postavila još nekoliko dasaka unakrsno. „Ako pokisnemo i prehladimo se, imaćemo tri
sata pre nego što nam temperatura bude toliko niska da ćemo umreti. U stvari,
smrznućemo se.“
Amanda je ponovo pogledala preko ramena, ali ovoga puta nije gledala ka oluji,
nego ka Roju. Videla ga je na otvorenom prostoru van ruševina, njegov zeleni
kombinezon se isticao u odnosu na tamno nebo. Zurio je u nešto i to ga je izgleda
uznemirivalo, ali nije mogla da vidi šta je u pitanju.
Viv se okrenula ka ruševini.
„Ona vrata. Pomozi mi.“
Pod delom krova su bila vrata. Izgledala su rasklimano, s tri daske koje je
pričvršćivala jedna poprečna daska. Kada su ih oslobodile i podigle, Amanda je
pomislila da će se raspasti. Vetar ili je skoro istrgao iz njihovih ruku. Boreći se s
vetrom, Amanda je pogledala ka otvorenom prostoru, dve ulice niže, gde je Rej uleteo
u oluju. Činilo se da ga uznemiruje nešto što je reagovalo na oluju koja se primicala.
Ušle su u sklonište. Amanda je videla Reja kako trči ka ruševinama. Onda ga je
oblak prašine zaklonio. Kiša je počela da pada. Pored nje su proleteli ostaci drveta.

Amanda je držala vrata tačno iznad glave. Kiša je sve jače padala. Osetila je
kako kapi padaju po njoj dok su se ona i Viv sklanjale u uđubljenje. Udubljenje je
smrdelo na buđ i prašinu. Ona i Viv su zgrabile i povukle vrata u pravcu u kojem su se
kretale, nakrivivši vrata i postavivši ih na ulaz. Ostavile su otvore kako bi mogle sa
strane da drže vrata.

Vetar je zviždao kroz te otvore. Hladna kiša je počela da dobuje po Amandinim
prstima.

„Ne puštaj!“, rekla je Viv; njen povik se pojačao u ograničenom prostoru. I
pored toga, vetar je bio toliko jak da ju je Amanda jedva čula. „Šta god da se dogodi,
ne puštaj!“

Nečija ruka je zgrabila vrata i povukla ih.
„Pustite me unutra!“, povikao je Rej.
„Nema mesta!“, vrištala je Viv.
„Morate me pustiti unutra!“
„Idi do đavola!“
Rej je zgrabio vrata i drugom rukom. Vukao je toliko snažno da je uspeo da
napravi mali otvor na vrhu. Sagnuo se i pogledao unutra: smrknut, neobrijan, očiju
punih besa. Po njemu je lila kiša. Kraj njega su proletali prašina i ostaci drveta.
Pogled mu se suzio od besa, kao da je nameravao da izvuče Amandu i Viv i zauzme
njihova mesta.
Činilo se da sam sa sobom raspravlja o tome. Neočekivano je pustio vrata. Rej
je počeo da beži, dok se vetar pojačavao; sticao se utisak da ga je oduvao u oblaku
prašine.
Amanda je snažnije stegla vrata samo trenutak pre nego što joj se učinilo da će
ih vetar zgrabiti i odneti niz ulicu. Ona i Viv su navukle vrata na ulaz u sklonište. Kiša
je dobovala po ivici vrata, kvaseći Amandine prste.
„Verujete li u snagu istovremene molitve?“, upitao ih je glas.
„Umukni!“, viknula je Viv.
„Pretpostavimo da je neka žena ozbiljno bolesna, a ljudi koji s njom idu u crkvu
mole se za njeno ozdravljenje. Stotine vernika, svi se mole odjednom. Šta ako bi
pastor kontaktirao sa crkvama širom zemlje, pa se i te crkve uključe u molitvu u isto
vreme. Stotine hiljada molitvi istovremeno. Verujete li da će te molitve delovati?“
Kiša je tako jako pljušiala po krovu skloništa da je Amanda jedva čula reči
Gospodara igre u svojim slušalicama. Prstima je pridržavala vrata sa strane.
„Neka proučavanja su pokazala da, ako je bolesna osoba upoznata s molitvama,
pshiološki uticaj je toliko snažan da može doći do izlečenja. Sada zamislite snagu
video-igre na internetu koju igra više igrača u isto vreme.“
„Više čega? Lupaš gluposti! Umukni!“, rekla je Viv dok je pridržavala vrata.
„Jedna od najmasovnijih igara u kojima istovremeno učestvuje više igrača zove

se Anarhija onlajn. Igrač plaća mesečnu članarinu kako bi u alternativnoj stvarnosti
imao pravo da preuzme identitet lika na planeti Rubi-Ka. Planeta je nastanjena
egzotičnim stvorenjima u spektakularnom okruženju, u kojem obitava i humanoidna
kultura.“

Kiša je postala ledeno hladna. Kada više nije mogla da mrda prstima, Amanda
je sklonila desnu ruku s vrata i prinela je ustima, pokušavajući da je ugreje.

„Nemoj!“, rekla joj je Viv. „Ne puštaj!“
„Amanda, znaš li šta je avatar?“, upitao je glas.
„Ostavi me na miru!“ Amanda je zamenila ruke, duvajući sada u prste leve ruke,
dok je desnom držala vrata.
„Neko ko je magistar književnosti mora da zna šta je avatar.“
Viv je ponovo besno pogledala Amandu.
„Avatar je bog u telesnom obliku“, odgovorila je Amanda.
„Nisi se uzalud školovala. U masovnim igrama u kojima učestvuje više igrača
lik koji preuzima igrač naziva se avatar. Alternativni identitet. Ponekad igrač želi da
preuzme drugi identitet jer mu identitet u takozvanom stvarnom životu nije
zadovoljavajuć. Možda ima problema s viškom težine i ima bubuljice, ima trideset
godina, a i dalje živi s majkom, dok zarađuje minimalnu platu u restoranu brze hrane.
Ali kada se pojavi kao svoj avatar na planeti Rubi-Ka, nijedan igrač ne zna kako on
izgleda ili koliko je neuspešan u životu. Na planeti Rubi-Ka mora da dobije posao
kako bi mogao da nađe mesto gde će živeti, kupovati hranu i jesti. Ali tamo je važan
samo njegov um. Ima priliku za potpuno nov početak, jer ga ništa ne koči. Koristeći
svoj um, može poboljšati život svoga avatara. Odista, zapanjujuće je kako neuspešni
ljudi u ovom životu postaju dobitnici u svetu Rubi-Ka, a zanimljivo je da polovina
muških igrača bira da se u tom svetu krije iza drugog pola i bira avatare sa ženskim
likom.“
Duvajući u svoje utrnule prste, Amanda je osetila kako se osećaj utrnulosti širi
dublje. Sada je shvatila šta je hipotermija i kako bi mogla da umre od nje.
„Anarhiju onlajn poseduje kompanija po imenu Fankom, koja ima čitave nizove
računara u Oslu, u Norveškoj“, govorio je glas. „Potreban im je ogroman kapacitet
računara, jer u svako doba dana ovu igru igra oko dva miliona igrača. Sirom sveta. U
svakoj zemlji koja bi vam mogla pasti na pamet. Milioni ljudi u isto vreme preuzimaju
identitete u alternativnoj stvarnosti, igrajući igru danju i noću, samo zato što su
razočarani svojim životima.
A to je samo jedna masovna onlajn igra s više igrača. Ako proučavanja
potvrđuju da masovne molitve u isto vreme imaju uticaja na psihološko stanje, kakav
tek uticaj ima snaga masivne igre u kojoj učestvuje više igrača? Šta je privlačnije? Da
imate bubuljičavo lice, da vam majka bude u susednoj sobi, da ste usamljenik koji
masturbira jer nijedna žena ne želi da izađe s njim? Ili alternativna stvarnost u kojoj

imate avatara sa ženskim likom u virtuelnom svetu, gde svi imaju iste mogućnosti?“
Dok je vetar urlikao, nekoliko kapi kiše je kanulo s krova i palo na Amandin

kombinezon, u predelu kuka.
„Na Rubi-Ka“, govorio je Gospodar igre, „avatari prikupljaju dobra kao što i

mi to činimo u stvarnom životu. Neka od tih dobara su i dragoceni predmeti. Tu su i
korisni alati ili skupi stanovi. Igrači ih strasno žele. Ako njihovi avatari ne uspeju da
steknu ove predmete na Rubi-Ka, igrač ih ponekad kupi na I-beju. U teoriji, u pitanju
su nepostojeći predmeti koji nastavljaju da žive i u stvarnosti. Na I-beju možete čak i
da kupujete i prodajete avatare, preuzimajući nove identitete ako vam stari ne
odgovaraju. Jedna stvarnost se prepliće s drugom.“

Drhteći, Amanda je primetila još jednu kap vode koja je visila iznad njene
glave. „Prokišnjava.“

„Bitno je da nas voda ne natopi“, odgovorila je Viv.
Amanda se obratila Gospodaru igre:
„Imam novosti za tebe. Ovo je realnost “
„Kako ti kažeš. Možda je pravo vreme da vam ispričam priču o prečasnom
Ovenu Pentekostu.“
„O kome?“
„O geniju koji je stvorio Grobnicu svetskih želja. Preživeli ste još jednu
prepreku. Zaslužujete da dobijete još informacija. Rej, čuješ li me?“
Nije bilo odgovora.
„Rej?“
„Čujem te“, Rej je zvučao ogorčeno.
„Kako ti je tamo?“
„Baš odlično.“
„Nije ti previše hladno?“
„Bilo je i gorih trenutaka.“
Amanda je kroz slušalice mogla da oseti Rejov bes.
„E, pa, samo kad vam je ugodno“, rekao je Gospodar igre. „Prečasni Oven
Pentekost. To mu nije bilo pravo ime, a nije bio ni sveštenik. Otac mu je bio sveštenik,
a kada su Pentekosta izbacili s Medicinskog fakulteta na Harvardu, preuzeo je mantiju
i otišao iz Bostona, krećući se ka tadašnjim granicama, šireći dobru reč. Stigao je u
Avalon u aprilu 1899. godine. Vladala je užasna suša, ali Pentekost je znao da ona
neće trajati večno, pa je ohrabrivao stanovnike da se neprekidno mole. Pošto nije bilo
kiše, rekao im je da je to jer se odistinski nisu pokajali za svoje grehe. Trebalo je da
se mole iskrenije. Kada je kiša, najzad, pala u junu, stanovnici nisu imali reči da mu
zahvale što im je pomogao da okončaju sušu. Ali to je bila jedina dobra stvar koja se
dogodila. Prvi znak onoga što je dolazilo uključilo je trgovca po imenu Piter Betjun,
kojeg je pogodio i ubio grom dok je trčao iz svoje zaprege ka prodavnici“

Nešto je udarilo u vrata.
Amanda se trgla. U početku je mislila da je u pitanju Rej i da ponovo pokušava
da uđe. Ali udarac je pratilo ubrzano, grleno disanje. Čula je kako šape šljapkaju po
baricama i setila se nemačkog ovčara koji je jurio zeca. Ali nemački ovčar sada nije
bio sam.
S desne strane vrata se pojavila njuška.
„Ako ih sruše...“, upozoravala je Viv.
Amanda je čula režanje.
„Ne možemo rukama pridržavati vrata. Izgrišće nas po prstima.“
Njuška se ukazala s leve strane vrata, iskeženih zuba.
„Guraju vrata i tako ih drže na mestu. Ali ako počnu da vuku...“
„Kaiševi“, rekla je Viv. „Zakačićemo ih za vrata “
Amanda je potegla svoje kaiševe. „Moji su zašiveni za kombinezon.“
„Pokidaj šavove.“
„Ne. Bolje da ne cepamo odela. Pertle na našim čizmama.“ Amanda je
oslobodila jednu ruku i savila se da dosegne čizme.
Petljajući hladnim prstima, izvukla je pertlu iz jednog otvora na čizmi, potom i
iz drugog.
Rezanje je postajalo žešće. Od narednog udarca, vrata su se zatresla.
„Oslobodila sam jednu“, rekla je Amanda.
„I ja sam.“ Viv je povezala krajeve pertli, stvarajući krug.
Pored vrata se ponovo ukazala njuška.
Amanda je komadom drveta udarila životinju. „Gubi se odavde!“
Pas je odskočio unazad.
Viv je obavila pertle oko srednje daske na vratima. Dok se pas oporavljao od
iznenađenja i dok nije bio u blizini, Viv je zategla pertle i tako pričvrstila vrata.
Amanda je čula sebe kako teško diše. Zvučim kao jedan od onih pasa,
pomislila je. Uvezala je krajeve svoje pertle, provukla prste pored ivice vrata i
obavila pertlu oko srednje daske. Povukla je prste taman na vreme da je pas ne ujede.
Kandže su grebale po vratima. Psi su pokušavali da ih sklone s mesta. Pertla se
zarila Amandi u ruku. Molila se da pertla ne pukne. Onda se uplašila da će vrata pući.
„Biće nam dobro neko vreme, Viv je pokušavala da je ohrabri.
„Tako je, vrata su tamo gde treba da budu.“ Amanda se čudno nasmejala;
obuzimala ju je histerija. „Neće nas pojesti.“
„Bože, pomozi mi“, rekla je Viv, „šta bih sve dala samo da nešto pojedem.“
Amanda je prestala da se smeje, postavši potpuno svesna situacije. „Hrana ti je
napolju.“
„Šta?“
„Ako treba, ubiću jednog od onih pasa i nateraću Reja da upali vatru upaljačem

kako bismo ga skuvali.“
Viv je zurila u nju.
„Šta nije u redu?“
„To mi nikada ne bi palo na pamet“, rekla je Viv.
Režanje je prestalo. Šape su ponovo zašljapkale po baricama. Psi su odlazili.
„Kuda će?“, osluškivala je Amanda.
„Možda su krenuli na Reja. Rej? Čuješ li me?“, govorila je Viv u mikrofon.
Nije bilo odgovora.
„Rej, jesi li na sigurnom?“ Viv je zvučala ljutito. „Pazi da ti se nešto ne dogodi.

Treba nam samo tvoj prokleti upaljač“
Jedini zvuk koji se čuo bilo je padanje kiše. Iznenada, psi su luđački počeli da

kevću. Činilo se da se bore jedan protiv drugog, odlučni da svaki od njih dobije svoj
deo plena, mahnito lajući.

„Rej?“
Jedan po jedan, psi su se utišali.
Osećajući mučninu, Amanda je popustila pertlu. Nekoliko minuta su joj dlanovi
pulsirali. Oprezno je provirila kroz otvor na vratima, ali sve što je mogla da vidi bila
je kiša.
„Onda se dete udavilo u poplavi“, rekao je Gospodar igre, „pa je farmer pao sa
senjaka i nabo se na vile, zatim je jedna porodica umrla od...“

2.

„SKRIVENE KAMERE?“, profesorka Grejam nije mogla da dođe sebi od

iznenađenja. „Džonatan me je uhodio?“ „Uhodio je nas.“ Belindžer je seo naspram
nje u kafeteriji u Donjem Brodveju, nekoliko ulica udaljenoj od Univerziteta. „Kučkin
sin je hteo da vidi kako napredujem s igricom.“

„Igricom?“
„Ako je imao kamere u Vašoj kancelariji, logično je da zaključimo da ih je
postavio svuda. U pozorištu. Izvan biblioteke. Izvan zgrade fakulteta. U zgradi koja se
renovira.“
„Ali neko bi primetio.“
„Ne nakon 11. septembra. Ne ispituju ljude koji nose uniformu na kojoj piše
OBEZBEÐENJE. Tako unosimo video-kamere bez problema. Nalaze se kraj
semafora, iznad ulaza u zgrade, u prodavnicama i hotelskim hodnicima - bukvalno
svuda. Tu naravno ne spadaju mobilni telefoni s kamerama, od kojih mnogi imaju i
video-komunikaciju. Skoro je nemoguće kretati se ulicom a da vas pri tom ne snimaju
kamere. Uz pažljivo planiranje, mogao je videti kako napredujem.“

Konobarica im je donela čaj, kafu i sendvič sa šunkom za Belindžera.
Profesorki Grejam se nije jelo. Očaj je razarao Belindžera, ali se podsećao da nije od
koristi Amandi ukoliko ne očuva snagu. „Recite mi kako ste upoznali Džonatana
Krida?“

„Pojavio se jednog popodneva, stajao je na hodniku ispred otvorenih vrata
učionice u kojoj sam držala predavanja. Izgledao je saosećajno, da sam samo želela
da mu pomognem.“

„Saosećajno?“ Belindžer je znao da neće biti saosećajan prema Džonatanu
Kridu.

„Nizak, mršav, nedruželjubiv. Slabašnog glasa. Slabe kose. Podsetio me na
Trumana Kapotea kada je bio mlad. Ima trideset pet godina, to sam saznala, a opet je
izgledao kao dečak. ‘Hoćete li nam se pridružiti?’ upitala sam. Klimnuo je glavom,
ušao i seo pozadi. Na moje predavanje ga je privukla tema: Grobnica svetskih želja.“

Kada je ponovo čuo taj naziv, Belindžer se stresao.
„Na kraju sam saznala da je imao nervni slom zbog nove igre koju je imao na
umu. Čini se da je šest meseci bio katatoničan, pri čemu mu je um bio zarobljen na
mestu koje je on zvao Zlo mesto. Nikada nije opisao o čemu se radi, osim da se ne
može rečima iskazati. Rekao je da je, kada se oporavio, odlučio da nađe istinu u bilo
čemu, samo ne u igricama.“
„Tako je govorio?“
„Činilo se prirodnim da takva izjava dolazi od osobe čiji je koeficijent
inteligencije stotinu i devedeset. Rekao mi je da želi da stekne znanja za koja nikada
nije imao vremena ni strpljenja.“ Zastala je, pričekavši da prođe još jedan bolni grč.
Belindžer je pogledao nadole, pokušavajući da joj na taj način da malo
privatnosti.
Udahnula je, a zatim nastavila.
„Džonatan je prvo išao na Katedru za filozofiju, pretpostavljajući, kako mi je
rekao, da će tamo pronaći istinu. Proučavao je Heraklita, Parmenida, Sokrata, Platona
i Aristotela. Koliko dobro poznajete filozofiju?“
„Malo, iz knjiga koje sam pročitao.“
„Neki filozofi tvrde da su zgrade, drveće i nebo oko nas nestvarni, kao senke u
pećini. Drugi veruju da je realnost čvrsta kao kamen koju neko šutne po lepom danu.
Džonatan je mislio da se o tome diskutuje bez razloga. Za njega je bilo očigledno da
su u pravu oni koji smatraju da je svet samo san. Po njemu, svet mašte je vidljiviji
nego takozvana fizička realnost, što zna svaki tvorac i igrač video-igrica.
Potom je otišao na književnost, ali je smatrao da većina predavača književnosti
veruje da je prirodno povezana s Katedrama za filozofiju ili političke nauke. Nigde
nije čuo za hipnotički način na koji bi ga priče vratile u realnost koja je živopisnija od
fizičkog sveta koji ga je okruživao.

Potom je došao na istoriju. Shvatite, on se nije upisao da studira. Samo je lutao
hodnicima i stajao ispred bilo koje od učionica gde se predavalo o nečemu što ga je
zanimalo. Rekao je da je prisluškivao predavanja o ubistvu Julija Cezara, invaziji
Normana na Englesku, princezinom ubistvu u Londonskoj kuli, Stogodišnjem ratu i o
skoro milionskim žrtvama u Američkom građanskom ratu. Ništa od onoga što je čuo
nije smatrao činjenicama. Svaki opis događaja ‘iz prve ruke’ mogao se smatrati
iskrivljenim, a što se događaj više opisivao, to je bilo više i iskrivljenja. Govorio mi
je da su to sve bile samo priče. Senke. Nije bilo mogućnosti dokazati da se to
dogodilo. Ali splet okolnosti oko njih bio je fascinirajuć i izvodio ga je iz njegovih
košmara.

Bio je spreman da i dalje šeta hodnicima i sluša priče o ubistvu nadvojvode
Ferdinanda, napadima hlornim gasom tokom Prvog svetskog rata i o logorima smrti u
Drugom svetskom ratu, kada je zastao ispred moje učionice i čuo za Grobnicu svetskih
želja. Rekao je da mu se život u trenutku izmenio. Nikada nije objasnio zašto, ali je
naredna tri meseca pohađao moja predavanja i posećivao me tokom vremena
predvidenog za konsultacije. Nekada bismo imali radni doručak, ili bismo se šetali
posle podne Vašingtonskim skverom.“

Lice joj je poprimilo sivlje tonove; morala je da zastane zbog bolova.
„Muž mi je nedavno umro. Nikada nisam imala dece. Uglavnom sam se prema
Džonatanu odnosila kao majka. On mi je pokazao da svet mašte u video-igricama
može biti stvarniji od bola od kojeg sam želela da pobegnem. Tada sam preživljavala
prvi strah nakon što mi je dijagnostikovan karcinom, a on mi je pokazao da igre ne
troše vreme, nego ga samo produžavaju. Brzina kojom morate napraviti bezbroj izbora
zahteva od vas da podelite sekund na više delova i da ih ispunite do maksimuma. Na
kraju, nakon što je okrenuo leđa igricama, on im se ponovo vratio. Ušao je u nešto što
je zvao narednom evolucijom i shvatio da su igrice bile metafizika koju filozofi nisu
usvojili. One su bile istina.“
Profesorka Grejam je još jednom uzdahnula i posegla za svojom torbicom kako
bi iz nje izvadila bočicu s lekovima. Progutala je dve uz čaj, a onda pogledala u
Belindžera. „On i njegova sestra...“
Belindžer se ispravio. „Čekajte malo. On ima i sestru?“
„Ona je viša, smeđe kose, a Džonatan je plavokos.“
Belindžer je brzo govorio.
„Da li skuplja kosu u punđu? Snažne pojave? Ne šminka se?“
„Srela sam je samo nekoliko puta, ali da, trudi se svim silama da izgleda
jednostavno. Poznajete li je?“
Trenutak kada je sreo opisanu ženu ispunio je Belindžera besom.
„Rekla mi je da se zove Karen Bejli.“
„Njeno ime jeste Karen. Ona i Džonatan izgledaju različito, jer nemaju istog

oca. Majka im je bila promiskuitetna. Čovek koji ih je odgajao nije bio njihov otac,
ali je živeo s njihovom majkom neko vreme. Kada ga je njihova majka ostavila,
ostavila je i decu. Držao ih je kao mamac, jer se nadao da će se majka vratiti da ih
vidi i da će je on ubediti da ostane.“

Profesorka Grejam je sakupila svu snagu da bi mogla da nastavi.
„Očuh je bio pijanica. Nasilnik. Džonatan mi je rekao da nikada nije skidao oči
s očuha jer nikada nije mogao da oceni kada će očuh početi da besni. Očuh se i
neprirodno zanimao za Karen, koja je ličila na majku, da se nije mogla osećati
bezbednom u očuhovom prisustvu. Zato se toliko trudila da izgleda jednostavno, iako
je naslućivala da bi mogla biti privlačna ako bi se doterala. Bila je odlučna da
izbegava pažnju muškaraca.
Karen je Džonatanu postala zamena za majku, a on ju je za uzvrat štitio tako što
bi razbesneo očuha i skretao mu pažnju s Karen. Sakrivali su se kad god su mogli. Iz
inata, kada bi ih očuh pronašao - na primer, u ormaru ili podrumu - zaključavao bi ih
na tom mestu. Džonatan kaže da su on i sestra jednom proveli tri dana u kabini koju je
njihov otac zakovao ekserima i nisu mogli da izađu. Bez hrane, vode i toaleta. U tami
je Džonatan izumeo maštovitu video-igricu, koja se može porediti s Tamnicama i
zmajevima. On i Karen su pobegli u alternativnu stvarnost koju je on stvorio.“
Belindžera je podlaktica sve više bolela. Dok je pažljivo slušao, nije mogao da
prestane da je masira.
„Jedina dobra stvar koju je očuh učinio bilo je to što je deci nabavio uređaj za
video-igrice. To je bilo kasnih sedamdesetih godina kada su se uređaji povezivali za
televizijske aparate. Džonatan je bio tek dete, ali je rastavio uređaj, saznao na kojem
principu radi i unapredio ga. Na kraju je očuh umro od bolesti jetre, a deca su bila
smeštena u hraniteljsku porodicu, ali nikada se ni u jednoj porodici nisu zadržali duže
od šest meseci. Nešto u vezi s Džonatanom i Karen je uznemiravalo njihove hranitelje.
U suštini, deca su mogla da komuniciraju samo jedno s drugim i to kroz igrice koje je
Džonatan osmišljavao.
U vreme kada se pojavio Nintendo, 1985. godine, on je bio jedan od
programera te igrice; koristio je računarske laboratorije u brojnim srednjim školama
koje su on i Karen pohađali. Posebno mu je zadovoljstvo bilo što je znao da su školski
nasilnici, koji su mu zagorčavali život u školi, verovatno odlazili kući da igraju igrice
koje je on stvorio a da nisu ni sanjali ko ih je stvorio. Bio je među prvima koji su
unapređivali tehnologiju video-igrica. Na primer, u ranijim igricama mogli ste da se
krećete samo gore, dole, desno i levo. Džonatan je prvi koji je uveo kretanje napred i
nazad. Takode, bio je prvi koji je umetnuo pejzaže u pozadinu igrica. Obe tehnike su
doprinele tome da igrice dobiju trodimenzionalni izgled.“
Zastala je zbog bolova.
„Znam da Vam je ovo naporno“, rekao je Belindžer.

„Ali želim da pomognem. Morate da shvatite Beskonačnost.“
„Šta?“
„U prethodnim igricama, uvek je postojalo ograničenje u broju varijacija u
kojima se igrač mogao kretati. Akcije su se dešvale u predvidljivom, zatvorenom
prostoru. Ali Džonatan je stvorio igricu po imenu Beskonačnost, u kojoj dva
svemirska broda jure jedan drugi kroz svemir. Rekao mi je da je stvorio tu igricu kao
odgovor na to što su on i Karen proveli tri dana zatvoreni u kabini. U igrici imate
utisak da se svemirski brodovi kreću beskrajno u svim pravcima i da stalno otkrivaju
nova čudesa. Šalio se sa mnom da je želeo da igrači mogu da iznenada skrenu iza
komete i ugledaju Boga.“
„Beskonačnost.“ Od koncepta igrice Belindžeru se zavrtelo u glavi. „Čini se
kao da bi igrač mogao da nestane u toj igrici.“
„To se dogodilo Džonatanu.“ Profesorka Grejam je na trenutak sklopila oči.
„Ljudi koji dizajniraju igrice su opsesivni. Za njih nije neobično da rade i po četiri
dana i četiri noći bez spavanja. Žive na brzoj hrani. Da bi uveo nešto novo, Džonatan
mi je rekao da je pio jaku kafu zaslađenu klasičnom koka-kolom.“
„Ali od tolikog nespavanja, osoba može postati psihotična“, rekao je Belindžer.
„Sestra je vodila računa o njemu kada je imao te četvorodnevne vizije. To je i
prostor u kojem oni obitavaju: vizije. Džonatan je stvarao računarske kodove kao da
su bili automatski napisani. Njegovo kraljevstvo mašte i patenti su mu doneli stotine
miliona dolara. Ali njemu nikada nije stalo do novca. Samo su igrice bile važne. U
industriji stalno postoji izazov da stvorite nove nivoe i nivoe nakon tih nivoa.
Džonatan je bio odlučan u nameri da stvori igricu koja će doći do granica koje nijedan
dizajner igrica neće moći da pređe. Uz Karen, koja je vodila računa o njemu, ušao je
bez sna u svet novih vizija koje su trajale još duže. Pet dana. Šest. Dok na kraju nije
doživeo slom zbog kojeg je Karen uvek bila zabrinuta.“
Belindžer više nije mogao da trpi vrelinu i oteklinu na svojoj ruci. Zavrnuo je
rukave na jakni i košulji. Prepao ga je čir na ruci oko kojeg se tkivo veoma crvenelo.
Prefesorka Grejam je uznemireno pogledala ranu.
„Bolje bi bilo da odeš u bolnicu. Liči na trovanje krvi.“
„Osećam kao da mi je nešto...“
„Šta?“
Ispod kože, pomislio je užasnut. „Sačekajte me na trenutak.“
Prošao je pored stolova i otišao do vrata na kojima je pisalo TOALET ZA
MUŠKARCE. Unutra je, u jednoj od kabina, čija su vrata bila zatvorena, ugledao
patike muškarca koji je tamo stajao. Kod lavaboa je skinuo sako i okačio ga na svoje
desno rame. Zavrnuo je levi rukav košulje sve do ramena, udahnuo duboko i stisnuo
otečeno mesto.
Od žestine bola je zaječao. Iz rane je potekla žuta tečnost. Nastavio je da stiska.

Žuta tečnost je curila neprekidno, praćena krvlju. Dobro je, pomislio je Belindžer.
Potrebno mi je da ovo počne da krvari. Moram da otkrijem šta se to zagnojilo.

Od bolova se ugrizao za usnu. Pojavilo se nešto crno. Malo. Tanko. Četvrtasto,
metalnog oblika. Stiskao je dok taj predmet nije došao na površinu. Stavio ga je na
kažiprst i podigao ga kako bi ga bolje video.

Kučkin sin, pomislio je. Nije poznavao elektroniku, ali je mogao da zamisli
samo jedan razlog zašto je ovaj predmet ubačen u njega. Da prati njegovo kretanje.

Besan, stavio je predmet u maramicu, a nju je stavio u džep. Počeo je da
sapunom ispira rupu na ruci. Zatim ju je obrisao. Ponovo ju je nasapunao. Mislio je da
se više nikada neće osećati čistim.

3.

PROFESORKA GREJAM JE SEDELA SPUŠTENE GLAVE kada se Belindžer vratio za

sto. Podigla je pogled, umornog izraza lica. „Kako ti je ruka?“, upitala je.
Pokušavajući da zvuči smireno, Belindžer je izvadio blekberi iz džepa. „Isprao

sam je, ali zbog toga infekcija izgleda još gore. U pravu ste. Čim završimo, otići ću u
bolnicu.“

Proučavao je blekberi. Bio je srebrne boje, a deo s monitorom bio je
olovnosive boje. Monitor mu je bio veći od standardnih mobilnih telefona. Pored
dugmića na kojima su bili brojevi i slova, na vrhu se nalazilo jedno dugme, a s desne
strane su se nalazili navigator kružnog oblika i još jedno dugme. Bio je siguran da je
opremljen uređajem za prisluškivanje. Možda i uređajem za praćenje, pomislio je, kao
naknadu za ono što mi je prokletnik stavio u ruku.

„Kako da ga uključim?“
Pokušao je s dugmetom na vrhu. Istog trenutka monitor je zasvetleo. Zbog svetla
koje je sijalo na plafonu kafeterije, ikonice na monitoru bile su slabo vidljive, ali je
otkrio da, ako skloni blekberi od sjaja svetla, monitor postaje vidljiviji. U gornjem
desnom delu monitora zasvetlela je crvena strelica. Nekoliko trenutaka kasnije,
zasvetlela je zelena lampica.
„Izgleda da mogu da primam pozive.“
Blekberi je zazvonio.
Belindžer je bio napet. Dva dugmeta su na sebi imala ikonicu telefona, jedno je
bilo crvene, drugo zelene boje. Zeleno je za pokretanje, pomislio je Belindžer i
pritisnuo zeleno dugme.
„Gde je Amanda?“, odmah je upitao kada se javio.
„Znaš li šta je avatar?“, odgovorio je muški glas, zvanično, kao da je
objavljivao nešto.

Bes skoro da je prevladao Belindžerom. Nakon toliko prepreka, najzad je
razgovarao sa čovekom koji je oteo Amandu i koji je bio odgovoran za toliko bola i
straha. Razmišljao je o Ortegi kome je iz mrtvih usta tekla krv kada ga je poslednji put
video. Želeo je da se glasno ispsuje, da se zakune na najokrutniji način. Ali vojnička i
policijska obuka mu je ukazivala da će sve biti izgubljeno ako se ne bude kontrolisao.

„Avatar?“ Belindžer je ogorčeno upitao. „Bojim se da ne znam.“
„Amanda zna.“
Belindžer je i dalje bio napet.
„Je li povređena?“
Glas je zamukao i nije se oglašavao toliko dugo da je Belindžer pomislio da se
veza prekinula.
„Nije.“
„Gde je ona?“
„To moraš da otkriješ “
„Da bih pobedio u igrici? Onda ćeš je osloboditi?“
„Moraćeš da uradiš mnogo više da pronađeš Amandu i da pobediš u igrici.“
Iako mu je skoro bilo muka od brzine kojom mu je srce udaralo, Belindžer je
shvatio da bi profesorka Grejem mogla da identifikuje glas i potvrdi da pripada
Džonatanu Kridu. Držao je telefon između sebe i nje.
„Pomenuo si avatara,“ rekao je Belindžer. „Reci mi šta je to.“
„Bog u telesnom obliku.“
Profesorka Grejam je slušala.
„Ti si moj avatar“, objavio je glas.
„Znači li to da si ti bog?“
„Ja sam Gospodar igre.“
Belindžer je osećao kako mu u glavi tutnji. „Scavengerthegame-tačka-com“,
rekao je Gospodar igre.
„Šta s tim?“
„Znaš li da blekberi ima izlaz na internet? Upotrebi navigator kružnog oblika i
tako se spusti do ikonice koja ima oblik sveta. Pritisni taj navigator i izaći ćeš na
internet. Tvoj blekberi ima veoma visoke performanse. Trebalo bi da veoma brzo
izađeš na tu veb-stranicu “
„Internet? Veb-stranica? O čemu pričaš? Šta ću videti?“ Razgovor je zamukao, a
veza se prekinula. Belindžer je pritisnuo crveno dugme kako bi na svom aparatu
prekinuo vezu. „To nije Džonatanov glas“, rekla je profesorka Grejam.
„Ne. To mora biti njegov glas. Sve ukazuje na...“
„Rekla sam ti da je Džonatanov glas slabašan. Ovaj glas zvuči kao da pripada
nekome ko na televiziji čita večernje vesti.“
Belindžer nije mogao da veruje da je pogrešio. „Možda je iskrivljen. Uređaji i

filteri mogu učiniti mnogo da bi izmenili glas.“
Sledio je uputstva koja je dobio i otišao na internet. Bilo mu je potrebno

nekoliko frustrirajućih minuta da se upozna s kontrolama. Blekberi je koristio ikonicu
u obliku peščanog sata kako bi pokazao da procesira informaciju koja je ukucana u
pretraživač. Simbol ga je podsetio na peščani sat koji je dopola bio napunjen krvlju, a
koji se nalazio na prednjoj strani kutije za igricu Lešinar.

Kutija koja je pripadala toj igrici ukazala se na monitoru. Odjednom, peščani
sat na njoj je postao niz fotografija koje su prikazivale Amandu kako juri za drugom
ženom. Od pritiska, Belindžer je imao utisak da su mu vene nabrekle. Ni u šta nije
zurio s tolikom napetošću.

Amanda je nosila plavi kombinezon i kapu za bejzbol. Druga žena je bila
odevena u sivo. Bile su na otvorenom, a iza njih su se videle planine. Amandina usta
su bila otvorena, kao da je vikala u očajanju.

Crvenilo je prekrilo monitor. Belindžera je bio potreban trenutak da bi shvatio
da je fotografija prikazivala eksploziju. Na slici su se videli ostaci drveta kako lete
kroz vazduh. Delovi tela. Ruka. Deo lobanje. Krv. Efekat je bio još realniji jer nije
bilo zvuka.

Činilo mu se da mu je santa leda u stomaku. Bože, da li je to na fotografiji
Amanda rastrgnuta u paramparčad? - pomislio je. Na narednoj fotografiji je video
Amandu kako otvorenih usta zuri u eksploziju. Obuzeo ga je osećaj olakšanja, iako je
užas na njenom licu postao i njegov užas.

Šta ja to gledam? - pomislio je.
Slika je nestala s monitora. Trenutak kasnije pojavile su se reči. Na monitoru je
pisalo - OVA STRANICA VIŠE NIJE DOSTUPNA.
Belindžera su zaboleli prsti od stezanja blekberija.
„U čemu je problem?“, upitala je profesorka Grejam.
„Šta si video?“
„Pakao
Blekberi je zazvonio.
Pritisnuo je zeleno dugme. Želeo je, više nego ikada, da iskaže svoj bes. Ali,
prisilio je sebe da ostane smiren.
„Zahvaljujući tehnologiji koja se zove Nadzor UŽIVO, mogao si da vidiš te
fotografije snimljene veb-kamerom. Snimljene su pre nekoliko sati“, rekao je glas.
Balindžer je osetio kako mu ponestaje daha.
„Sati? U tom slučaju nema načina da saznam da li je Amanda i dalje živa?“
„Jeste.“
„Pretpostavimo da mi ne govoriš istinu.“
„Onda bi igra bila poništena. Pravila su bezuslovna. Jedno od njih je da ja ne
lažem. Evo još jednog pravila. Veoma je važno. Od sada - bez policije, jesi li

razumeo?“
Na trenutak, Belindžer nije mogao da natera sebe da izgovori:
„Da.“
„Bez FBI-ja, bez snaga reda, bez prijatelja iz vojske, ništa te vrste. Na početku,

bilo je prirodno da se obratiš policiji. Ali više nećeš. Sada smo na drugom nivou igre.
Sada si sam. Jesi li razumeo? Da čujem.“

Reči su mu se stegle u grlu. „Razumem.“
„Ti si moj avatar. Preko tebe, učestvujem u akciji. Navijam za tebe. Želim da
pobediš.“
„Ne seri.“
„Ali to je tačno. Želim da izbaviš otetu devojku i da se boriš za završni nivo,
gde ćeš otkriti tajnu.“
„Grobnicu svetskih želja?“
„I sve ono što ona predstavlja. Ne preterujem kada kažem da ona daje značaj
životu. Ako izbaviš devojku i pronađeš Grobnicu, bićeš dostojan da saznaš tajnu. Ja je
već znam, ali želim da osetim njeno otkrivanje još jednom. Preko tebe.“
„Mislio sam da je igra završena. Mislio sam da je trajala četrdeset sati i da se
završila u pet sati posle podne.“
„Nije. Lešinar je za tebe počeo jutros u deset sati. Preostalo ti je još manje od
trideset i jednog sata.“
„Lešinar.“ U reči se osećala hladnoća smrti. „Šta će se dogoditi ako ne uspem
da spasem Amandu i otkrijem tajnu u preostalom vremenu?“
Veza se prekinula.

4.

IZVAN KAFETERIJE. zgrade su se gubile u zalasku sunca. Nebo je bilo narandžaste

boje, ali je Donji Brodvej bio značajno zaklonjen senkom, a na automobilima su bili
upaljeni farovi.

Belindžer je stavio blekberi u džep pantalona i poklopio ga rukom, sprečivši
Gospodara igre da čuje šta je upitao profesorku Grejam.

„Kako da pronađem dolinu koju ste pomenuli? Gde je Avalon? Gde bi trebalo
da bude Grobnica svetskih želja? Pomenuli ste Vajoming i planinski lanac Vind River
“

Profesorka Grejam je izgledala iscrpljeno.
„Avalon više ne postoji. Čak bi mu i nazivanje napuštenim gradom dalo
određeni oblik. Ni Kotonvud više ne postoji. I uz pomoć Istorijskog društva
Vajominga bilo mi je potrebno mesec dana da pronađem dolinu koju je posetio

prečasni Oven Pentekost.“ „Gde se nalazi?“
„Lander je najbliže veće naselje. Dolina se nalazi osamdeset kilometara na

severu, duž istočnog planinskog grebena.“ Belindžer je i dalje držao ruku na džepu
pantalona. „Kako ću znati da sam pronašao pravo mesto?“

„To je jedina dolina s jezerom u toj oblasti. Svaka prodavnica za planinare ili
lovce ima mape terena okolne oblasti. Naći ćeš je bez problema.“

„Jeste li išli tamo?“
„Pre sedam godina. Provela sam ceo juli pokušavajući da pronađem Grobnicu.
Ponekad se pitam da li je postojala samo u pomućenom umu Donalda Rajka. I
Džonatan je pokušavao da je pronađe.“
„I?“
„Sigurna sam da bi mi rekao da je uspeo.“
Možda, pomislio je Belindžer.
Nežno joj je spustio ruku na rame.
„Hvala Vam.“
Setno je slegla ramenima.
Poljubio ju je u obraz.
Možda je i pocrvenela, ali bilo je teško reći.
„Dugo to niko nije učinio“, rekla je.
„Onda sam ponosan što sam bio toliko slobodan.“ Mahnuo je rukom i pozvao
taksi; pružio je vozaču dvadeset dolara. „Pobrinite se za moju prijateljicu.“
Posmatrao je taksi kako nestaje u gustom saobraćaju Donjeg Brodveja. Ulica je
imala brojne prodavnice nabijene jedne pored drugih. Otišao je do bankomata, ubacio
svoju karticu i dobio maksimalnu količinu gotovine koju je mogao: pet stotina dolara.
Krenuo je ulicom, ka prodavnici telefonske opreme. Unutra je ponovo poklopio
telefon u džepu kako ga Gospodar igre ne bi čuo. „Prodajete li blekberi telefone?“
„Naravno.“ Prodavčeva kosa bila je vezana u konjski rep i imao je minđušu u u
vetu. „Ovamo.“
Belindžer je izabrao model koji je bio istovetan onome koji mu je Gospodar
igre ostavio.
„Dobar izbor“, rekao je prodavač. „Poslednji model. Košta tri stotine dolara,
ali na njega dajemo stotinu dolara popusta.“
„Nije me briga ako možeš odmah da ga aktiviraš.“
„Nema problema.“
Nema problema? Na koji se to univerzum odnosilo? - čudio se Belindžer.
„Moram se uveriti da može da podrži program po imenu Nadzor UŽIVO.“
„Taj progam se mora posebno ‘skinuti’ s interneta. Plaćate ga dodatno. To ćete
uraditi na svom kućnom kompjuteru, a onda ga preneti na blekberi.“
„Ali krećem na put na kojem nemam pristup računani“, rekao je Belindžer.

„Platiću još stotinu dolara da ga sada ‘skineš’.“
„To nije problem. Zašto stalno držite ruku na džepu?“
„Loša navika.“
Deset minuta kasnije, prodavač je doneo Belindžera novi blekberi.
„Potpuno napunjen. Uskoro ćete morati da napunite bateriju. Čim ga izvadite iz

kutije, baterija je na samom kraju. Ovde je kabl za punjenje baterije, futrola, a ovde je
preostala oprema.“

„Evo i tvojih stotinu dolara. Lepo je sresti nekoga ko zna svoj posao.“
Belindžer mu je dao ček za opremu, a onda je izašao. Tek tada je sklonio raku s
blekberi telefona. Izvadio ga je iz džepa.

„Hej, slušaš li? Zapamti ovaj broj telefona.“ Izdiktirao je telefonski broj novog
blekberija.

Onda je bacio blekberi koji mu je dao Gospodar igre u kantu za smeće,
pokušavajući da ne udahne miris ustajalog pomfrita. Izvadio je maramicu u kojoj se
nalazio čip za praćenje koji je izvadio iz ruke. Primetio je beskućnika kako po
trotoaru gura kartonsku kutiju s torbama i starom odećom.

„Evo ti dvadeset dolara“, rekao mu je Belindžer. „Kupi sebi nešto da jedeš.“
„Ne treba mi tvoja milostinja.“
„Dobro, ali ipak uzmi. Sačuvaj za crne dane " Ubacio je novčanicu od dvadeset
dolara beskućniku u džep od košulje, zajedno s minijaturnim uređajem za praćenje.
„Laka ti noć.“
„Da, kladim se da će mi sačuvati apartman u hotelu Šeri Nederland.“
Belindžer je zaustavio taksi i ušao.
„Aerodrom Teterboro“, rekao je.
„Ne znam gde se nalazi“, rekao mu je vozač s turbanom na glavi.
„Ne znam ni ja. Ako je od pomoći, nalazi se u Nju Džersiju.“
Vozač je gunđao.
„Platiću ti duplo ako me brzo odvezeš.“
Vozač je uzeo mikrofon svoje radio-stanice.

5.

TETERBORO JE TAKOZVANI AERODROM koji služi da se na njega prenesu letovi

koji bi stvarali dodatni pritisak na glavne, komercijalne aerodrome u okolini; ovaj
aerodrom je nudio piste i hangare državnim i privatnim avionima. To je bilo sve što je
Belindžer znao o ovom aerodromu, ali je, tokom devetnaest kilometara, koliko je
trajala vožnja, upotrebio blekberijevu internet konekciju kako bi se dodatno
informisao.

Sumnjao je da s aerodroma ‘Džon Ficdžerald Kenedi’, ‘La Gvardija’ ili
‘Njuarka’ sada ima direktnih komercijalnih letova do Landera u Vajomingu. Veb-
stranice nekoliko avionskih kompanija potvrdile su da je bio u pravu. Moraće da
preseda u gradovima kao što su Čikago ili Denver, ali na tim letovima nije bilo
slobodnog mesta sve do jutra. Štaviše, Lander nije imao pistu za komercijalne letove.
Najbliži aerodrom koji je prihvatao letove kompanija kao što je bila ‘Junajted’
nalazio se u Rivertonu, oko pola sata vožnje od Landera. U Lander će doći najranije u
rano popodne, možda i kasnije. Previše izgubljenog vremena. Veći deo od preostalog
trideset i jednog sata - ispravka: sada već trideset sati - bilo bi izgubljeno.

Postojao je samo jedan izbor. Taksi je prošao bezbednosnu kontrolu i ostavio
Belindžera kod terminala Džet avijacije, gde su kontrolisali velike čarter avione na
Teterborou. Nebo je bilo mračno kada je vozaču isplatio obećani bonus i krenuo
osvetljen lučnim svetlima ka obasjanoj petospratnici.

Blistavi enterijer podsećao je na ložu prve klase nekog od glavnih aerodroma.
Prišao mu je muškarac prijatnog izgleda, odeven u odelo.
„Gospodin Belindžer?“
Rukovali su se.
„Erik Grej. Let je plaćen kreditnom karticom čiji ste mi broj dali tokom
telefonskog razgovora. Avion upravo pune gorivom. Samo da razjasnimo, cena je tri
hiljade dolara po satu.“
„Tako smo se dogovorili.“ Belindžer je očekivao pitanja o tome zašto mu je
tako brzo bio potreban avion, zašto nema prtl jag, ali sada je shvatio da ljudi koji sebi
mogu da priušte ovu vrstu luksuza nisu naviknuti na objašnjavanje.
„Proverili smo Vaše ime iz bezbednosnih razloga.“ Erik se nasmešio. „Biće
Vam drago da znate da Vas ne smatraju teroristom, niti osobom za kojom tragaju snage
bezbednosti.“
Belindžer je uspeo da mu uzvrati osmeh.
„Baš lepo.“
Prošli su kroz staklena vrata i naišli na sloj izdrobljenog kamena pomešanog sa
katranom, postavljenog sa svake strane hangara. Erik je pokazao nadesno. „Vaš avion
se nalazi ovde. Lir 60.“ Bio je mali i gladak. „Skoro su spremni za Vas.“
„Hvala.“
Blekberi je zazvonio. Zvonio je nekoliko puta dok je Belindžer bio na putu ka
aerodromu, ali on nije odgovarao. Sada je, obasjan svetlima, izvadio telefon iz futrole
zakačene za kaiš. Erik je izašao na terminal, omogućujući mu privatnost.
„Baš kao što si ti meni dao jedan minut kada si mi dao link za onu veb-stranicu,
tako i ja tebi sada dajem jedan minut“, rekao je ogorčeno Belindžer u telefon.
„Uspelo ti je nemoguće - da ostaneš na jednom mestu, a opet da napreduješ“,
rekao je glas.

„Blekberi s uređajem za praćenje i prisluškivanje koji si mi dao nalazi se u
smeću. Uređaj za praćenje koji si mi ubacio u ruku u džepu je beskućnika koji se kreće
Brodvejom “

„Ali kako možeš da mi budeš avatar ako ne mogu da pratim tvoje napredovanje?
Želim da znam gde si.“

„A ja želim da znam ovo. Zašto Amanda? Zašto mi?“
„Hotel Paragon.“
„Nismo dovoljno patili? Rešio si da nas izložiš još većim patnjama?“
„Bili su mi potrebni igrači dostojni igre, ljudi koji su dokazali da znaju kako da
prežive. Ti i Amanda imate izuzetnu snagu i izvore. Prototip Lešinara ne može uspeti
bez vas.“
„Prototip? Pobogu, ne misliš valjda da ćeš moći da izdaš licencu za to?“
„Godine 1976. postojala je igra po imenu Trka smrti. Igrači su se vozili do
ukletog groblja. Na putu su se ukazivala krvoločna stvorenja. Trebalo je da to budu
duhovi, a cilj igre je bio da se osvoje poeni tako što bi ih ubijali, pri čemu bi se na
monitoru ukazao krst. Jedna žena je uhvatila sina kako igra tu igricu i bila je tako
zgrožena da je pokrenula kampanju protiv nasilja u video-igricama. 60 minuta i drugi
glavni programi koji emituju vesti pridružili su se njenom apelu. Lokalne vlade su
usvojile zakone o tome gde takve igre mogu biti postavljene, samo zbog krvoločnih
likova koji su se pretvarali u krstove. Kakav je bio rezultat? Video-igrice su postale
još popularnije.
Do 1993. godine, igrica po imenu Smrtonosna borba bila je toliko krvoločna da
je dozvolila pobedniku da posegne ka grlu u liku pobeđenoga i da mu kroz grlo izvuče
kostur. Kongres je obavio istragu u industriji video-igrica, insistirajući na kritkovanju
svih igrica i pokušavajući da uvede cenzuru. Nije da nije bilo važno. Necenzurisana
verzija igre Smrtonosna borba prodata je u tri puta većem tiražu nego cenzurisana.
Danas su akcione igre pune grafike. Igrači mogu ukrasti automobil, udariti pešake,
ubiti policajce i prebiti prostitutke. Vojska SAD je poručila dve živopisne borbene
igre, jednu za regrutovanje, a drugu za obuku.“
„Tvoj minut je istekao“, rekao je Belindžer.
„Jesi li gledao film Mreža? Godine 1976, publika je mislila da je u pitanju
satira s prenaglašenom pričom. Piter Finč igra osobenjaka po imenu Hauard Bil koji
čita vesti na jednoj televizijskoj mreži. Njegova gledanost je bila veoma loša. U očaju
je zapretio da će izvršiti samoubistvo tokom emitovanja vesti i odjednom su svi bili
zainteresovani da ga gledaju. Prešao je sa čitanja vesti na urlanje i buncanje.
Gledanost mu raste. U međuvremenu, odeljenje za zabavu te televizije preuzima
odeljenje vesti i počinje da njima manipuliše da bi bile što dramatičnije. Televizija
postaje puna brbljivaca koji viču jedno na drugo u ‘živim’ emisijama.“
„U redu, shvatio sam. Upravo si opisao većinu emisija koje prezentuju vesti na

kablovskoj televiziji.“
„Mislim li da ću dobiti licencu za Lešinara? Neću danas, a ni sutra. Ni naredne

godine, ni godinu dana posle toga. Ali ti garantujem da ću je jednoga dana dobiti. Jer
linija između realnosti i alternativne realnosti postaje sve zamagljenija, a stvari uvek
odu u jedan od ekstrema.“

U pozadini se čulo brujanje motora.
„Šta se to čuje?“, upitao je glas.
„Ja, dolazim po tebe.“
Belindžer je prekinuo vezu.

6.

BRZINA KOJOM JE AVION LIRDŽET JURIO PO PISTI naterao je Belindžera da

pomisli da se nalazi u sportskom automobilu. Buka koju su stvarali motori bila je
prigušena. Virio je kroz prozor sa svoje desne strane i video svetla u delu Nju
Džersija zvanom Midoulends. Na srednjoj udaljenosti od aviona, svetla su obasjavala
reku Hadson. Još dalje se video sjaj horizonta na Menhetnu. U drugačijim
okolnostima, ovaj prizor bi ga oduševio, ali sada je samo isticao koliko je Amanda
daleko. Kada je avion skrenuo na zapad, uključio je kabl za punjenje baterija na
blekberiju u posebno napravljenu utičnicu i zavalio se u sedište. Osetio se malim i
usamljenim.

Iako nije bio gladan, naterao je sebe da uzme zalogaj-dva sendviča sa ćuretinom
koji je poneo s terminala. Jedi kad god možeš, podsećao se.

I pokušavaj da se odmoriš. Svetla u avionu su bila prigušena. Osećao je kao da
je uvek bio u pokretu. Dozvoljavajući sebi da prizna da je iscrpljen, izuo je cipele i
spustio naslon svog sedišta. Pogledao je na sat: 9.14. Rekli su mu da let do Landera
traje nešto manje od pet sati. To znači da će u Lander doći u 2.14 po njujorškom
vremenu, odnosno u 12.14 po vajominškom vremenu.

Vreme je podsećalo na tekst na pozadini kutije video-igrice, neprekidno je
razmišljao. Vreme je pravi lešinar. Ako je igra počela u deset ujutro, kao što je rekao
Gospodar igre... Zove se Džonatan Krid! - mislio je Belindžer. Zovi ga po imenu. Ali
Belindžer se nije mogao odupreti a da ga ne zove Gospodar igre... onda je već prošlo
jedanaest sati. Još dvadeset i devet. Kraj igre će biti preksutra, u dva ujutro.

Ne, rekao je Belindžer u sebi. Užasavajuća simetrija pravog roka odjednom mu
je postala jasna. Razmišljao je po njujorškom vremenu. Ali u Vajomingu, gde je bilo
dva sata manje, kraj igre će biti sutra u ponoć.

Sklopio je oči, znajući da mu je san neophodan. Ali nije mogao da razbistri um
od užasavajućih slika koje je video na monitoru blekberija - žena u sivom

kombinezonu, eksplozija, krvava izmaglica, raskomadani delovi tela, Amandin užasnut
lik.

Uskoro ću biti tamo, mislio je, boreći se da u mislima bude uz nju. Ne odustaj.
Nastavi da se boriš. Stići ću. Pomoći ću ti.

Pošto mu je bilo hladno, prekrstio je ruke preko grudi. Nije mogao da prestane
da drhti, pošto ništa više nije mogao da uradi, osim da čeka.

SEDMI NIVO
IGRAČ - UBICA U PRVOM LICU

1.

VETAR JE UTIHNUO. Amanda više nije osećala da treba da drži vrata. Tokom

noći, kiša je nastavila da pada, udarajući po daskama koje su im bile iznad glava.
Dopustila je sebi da se opusti, ali je ponovo postala napeta kada je Viv promrmljala.

„Magistar engleskog jezika? Na Univerzitetu Kolumbija? Čula sam da je to
škola za uobražene.“

Je li to Viv pokušavala da počne da ćaska i tako se malo udalji od onoga što se
dogodilo Deriku? - pitala se Amanda. Ili je taj prigovor bio uvod u sukob? Prisetila se
gnevnog pogleda koji joj je Viv uputila kada je Gospodar igre pomenuo njeno
obrazovanje.

„Želela sam da odem na koledž, ali nisam mogla da platim školarinu“, rekla je
Viv.

Amanda je brinula da će započeti nova svađa. Je li to način na koji će Viv
podneti bol, tako što će se posvađati s osobom koja joj je u blizini?

„Do đavola, ne znam zašto sam se naljutila na tebe.“ Neočekivana izjava učinila
je da se Amanda ne oseća neprijatno. „Verovatno ne bih uspela. Ono što sam stvarno
želela bilo je da planinarim s Derikom.“

Jedna kišna kap je pala kroz krov.
„Hladno je“, rekla je Viv. Nevoljno je otvorila bocu s vodom. „Potrošile smo
mnogo energije. Zato se postaraj da piješ dovoljno vode.“
Amanda je podigla jedinu bocu s vodom koju je imala, uživajući u svakom
gutljaju.
„Nema više.“
„Skini zatvarač s boce i ostavi je napolju. Nakupiće se kišnica. U međuvremenu
ćemo deliti moju drugu bocu. Ako želimo da izađemo odavde, potrebno je da
pomažemo jedna drugoj.“ Pomisao na pomaganje zvučala je ohrabrujuće, sve dok
Amanda nije pomislila na Reja. Onda joj je na pamet palo nešto drugo, iako je
oklevala da pokrene razgovor. „Postoji još jedan izvor vode.“
„Gde?“
„Teško mi je da o tome govorim“
„Reci.“
„Kod Derika su dve boce.“
„Oh.“ Reč je bila malodušno izgovorena.
„Popio je veći deo iz prve boce, ali je u džepu svog kombinezona imao još
jednu bocu.“
Viv nije odgovorila.
„Potrebna nam je ta voda“, rekla je Amanda.
„Jeste“, Viv je zvučala promuklo. „Potrebna nam je.“ Imala je utisak da se guši.

„Imao je i košulju ispod kombinezona. I čarape. I čizme. Sve što možemo da
iskoristimo. Ako naiđe druga oluja...“

Prigušivala je jecaj.
„Najzlokobnija video-igrica svih vremena prva je kućna verzija igrice „E.T.“,
bez upozorenja se oglasio Gospodar igre. „Umukni!“, povikala je Amanda.
„Mali, slatki vanzemaljac upadne u rupu. Cilj igre je da upravljate kontrolnom
tablom tako da on može da izađe. Ali bez obzira na to šta radi igrač, vanzemaljac ne
može da izađe iz proklete rupe. Uskoro, igrači se osećaju kao da su oni u rupi. Milioni
kopija su vraćeni ili su ostali na policama. Ni prva kućna verzija Pek-mena nije
prošla mnogo bolje. Funkcionisala je tako bedno da je dvanaest miliona kopija
vraćeno u skladišta. Prizvodač je bio toliko zgađen da je iskopao veliku rupu u
pustinji u Novom Meksiku. Ironično, ako uzmemo u obzir da su problemi u igrici E.T.
podrazumevali izlazak iz rupe. Kompanija je bacila obe igrice, pregazila ih valjkom i
zalila betonom. Šta kažete za tu vremensku kapsulu? Jednoga dana, u budućnosti,
možda nakon nuklearnog rata ili kada katastrofalne vremenske promene otkriju
betonski kovčeg, neko će pronaći milione video-igrica i pitati se šta je toliko važno u
njima da su ih sačuvali za potomstvo. Pek-men. Jeste li se ikada pitali zašto se igra
završava smrću Pek-mena? Nasmejanog momka neko pojede ili se smežura. U stvari,
mnoge igre se završavaju smrću. Ali igrači pokušavaju iznova, dajući sve od sebe da
spreče ono što je neizbežno. Taster SAČUVAJ im dopušta formu besmrtnosti. Igrači se
probijaju kroz prepreke u igri sve dok se od njih ne zahteva da donesu opasnu odluku.
Čuvaju sve ono što su postigli. A onda krenu dalje s igricom. Ako njihov avatar umre,
vraćaju se na poziciju koju su sačuvali i pokušavaju iznova. Ili plate da dobiju kodove
kojima će varati, što im omogućava da izbegnu pretnje i dobiju novi život u igrici.
Kako bilo, avatar se uvek može iznova roditi. Igrači postižu u igrici ono što ne mogu u
životu. Besmrtnost.“
„Kopile jedno, misliš da možeš pritisnuti taster SAČUVAJ ili iskoristiti kodove
za varanje da bi oživeo mog muža?“, vrisnula je Viv.
„Ili Betani!“, povikala je Amanda. „Misliš da je možeš oživeti?“
„U svojim igricama nikada nisam dozvoljavao kodove za varanje. Sever-
severozapad“, rekao je glas.
„Šta?“ Od iznenadne promene teme Amanda je imala utisak da joj se vrti u
glavi.
„Kada ste ranije pomenuli planinu Rašmor, mislio sam da vam ispričam priču o
Dvorani zapisa.“
Odjednom, Amanda je shvatila da joj se u glavi ne vrti zato što je Gospodar
igre promenio temu. Teško je disala. Vazduh u malom otvoru je postao ustajao, bio je
pun ugljen-dioksida.
„Izgradanja spomenika na planini Rašmor započela je tridesetih godina, tokom

Velike depresije“, objašnjavao je Gospodar igre. „Urezivanje likova četvorice
predsednika imalo je za cilj da predstavi solidarnost Sjedinjenih Država u vreme kada
se činilo da će se država i svet raspasti.“

Amanda je primetila da i Viv ubrzano diše. „Potreban nam je svež vazduh.“
Odgumule su i otvorile vrata. Amanda je udisala hladan, sladak vazduh. Kiša je
počela da pada unutra; pokrile su ulaz.
„Neki od organizatora izgradnje spomenika na Rašmoru bili su toliko zabrinuti
za opstanak nacije da su za sebe stvorili prostoriju po imenu Dvorana zapisa. Plan je
bio da sagrade prostoriju ispod spomenika i da je iskoriste da u nju pohrane
Deklaraciju o nezavisnosti i druge važne dokumente iz američke istorije. Ako bi
naciju uništili sukobi, ta blaga bi bila zaštićena.“
Amanda je spustila glavu. Od straha, hladnoće i umora osećala se iscrpljeno.
Nije mogla da drži oči otvorene.
„Ali kako se privreda oporavljala, socijalni nemiri su se stišavali i na kraju su
napustili projekat.“
Dremajući, Amanda je jedva i primetila da su kapi vode prestale da padaju kroz
krov. Zvuk kiše je postajao sve tiši.
„Najzad, 1998. godine, grupa istoričara je zapečatila dokumenata o planini
Rašmor i ostavila ih u Dvorani zapisa, sagrađenoj pre pola veka.“
Kiša se više nije čula.
„Još jedna vremenska kapsula“, prošaptao je Gospodar igre.

2.

AERODROM LOVAČKO POLJE, Lander, Vajoming, deset minuta posle ponoći.

Kada se avion prizemljio, Belindžer je kroz prozor posmatrao svetla na pisti
koja se presijavala od nedavne kiše. Nestrpljivo je čekao da se ponovo pokrene. Pre
nego što je krenuo s aerodroma Teterboro, obavio je nekoliko telefonskih poziva i
molio se da rezultati tih razgovora budu obećavajući.

Motori aviona su usporavali, a onda su se i ugasili. Kada su otvorili vrata, sišao
je niz stepenice, ugledao osvetljeni prozor i krenuo kroz barice ka vratima.

Unutra je video muškarca s brkovima, koji je na glavi imao kaubojski šešir;
muškarac je stajao za pultom i na malom televizoru gledao film s temom iz Drugog
svetskog rata. „Ti si Frenk Belindžer?“, upitao je muškarac.

„Tako je.“
„Tvoja iznajmljena kola su napolju. Momak koji ih je dovezao iz grada rekao je
da te podsetim da, ako prekoračiš planirano vreme iznajmljivanja, plaćaš dodatne
troškove.“

„Tako smo se dogovorili.“
„Potpiši ova dokumenta. Daj mi da pogledam tvoju kreditnu karticu i vozačku
dozvolu.“
Belindžer je izašao iz zgrade i našao tamni džip čiroki, poprskan kapima kiše.
Kao što su mu i obećali, na suvozačevom mestu nalazile su se mape. Proučio ih je
pomoću svetla u automobilu.
„Možeš li nas povesti do grada?“, upitao je jedan od pilota.
„Usput mi je.“
„Ko bi mogao da pomisli da će ovako mali aerodrom biti prometan u ovo doba
noći“, rekao je drugi pilot.
Belindžer je skoro prečuo ovu primedbu. Ipak, upozoravajuća pomisao ga je
naterala da upita: Šta si hteo da kažeš?“
„Onaj momak unutra nam je rekao da je avion tipa galfstrim sleteo pet minuta
pre nas. Baš kao i u tvom slučaju, bio je samo jedan putnik. Interesantno je da je i taj
let krenuo s aerodroma Teterboro.“
„Šta?“ Belindžer je spustio mape na sedište i vratio se u zgradu. „Neko je u
avionu galfstrim doleteo sa aerodroma Teterboro?“, upitao je muškarca s kaubojskim
šeširom.
„Pre pet minuta. Jedna žena. Upravo se odvezla.“
„Kako je izgledala?“
„Nisam obratio pažnju.“
„Četrdesetih je godina? Kosa skupljena u punđu?“
„Tako je, setio sam se sad kad si ti to pomenuo.“

3.

PILOTI SU IZAŠLI U GLAVNOJ ULICI u Landeru kod motela Vind River, a Belindžer

je nastavio putovanje. Gume su prosto šaptale na mokrom kolovozu dok je posmatrao
dugi niz niskih zgrada. Zaustavio se na parkingu kod bara, kako bi se upoznao s
rasporedom okolnih prodavnica, a onda je otišao u prodavnicu sportske opreme. Do
tada je ponoć već prošla. Izlozi su bili mračni, a prodavnica zatvorena. Ali je bar
znao gde se nalazi i mogao ju je lako pronaći narednog jutra. Odvezao se do parkinga
gde kamiondžije ostavljaju kamione, uzeo jednu jaku kafu ‘za poneti’, vratio se u džip,
podesio indikator pređene kilometraže i krenuo ka severu, autoputem br. 287. Prošao
je znak na kojem je pisalo ŽIVOTINJE NA PUTU. S leve strane, na vrhovima
planinskih masiva video se sneg. Samo bi se povremeno svetla farova kretala ka
njemu. Većina je pripadala kamionetima i sportskim vozilima. Jedno od njih bio je
policijski automobil.

„Osamdeset kilometara“, rekla mi je profesorka Grejam. Kada je indikator
predenih kilometara pokazao da je prešao 64 kilometra, Belindžer je počeo da traga
za putevima koji su od autoputa vodili ka planinama. Smanjio je brzinu i posmatrao
prvo odvajanje. Bilo je primitivno i blokirala ga je kapija. Pod svetlima džipa videlo
se da u blatu nema tragova točkova drugih vozila. Na narednom odvajanju nije bilo
kapije, ali ni tamo Belindžer nije uočio tragove vozila. Tako se vozio sve dok merač
predenih kilometara nije pokazao da je prešao 96 kilometara. Na preostala četiri
odvajanja tragovi točkova su se mogli videti samo na dva. Proverio je na mapi.
Nijednog od ta dva puta nije bilo. Na mapi nije bilo topografskih pokazatelja, pa nije
mogao da proceni da li put vodi u planinu ili u dolinu. Ali je put na 93. kilometru bio
u ravni sa svetlima zgrada, dok je put na 77. kilometru pred sobom imao samo tamne
planine.

Bilo je 1.52 posle ponoći. Kada se Belindžer vratio u Lander, na kontrolnoj
tabli u džipu je bilo 2.48. Iscrpljen, prijavio se u motel, legao na pokrivače na krevetu
i možda je čak malo i odremao. Kao što je tražio, recepcioner ga je pozvao i probudio
u osam sati. Istuširao se i upotrebio žilet i pastu za zube koje je kupio prethodne noći
na stajalištu za kamiondžije. Jedva da je našao vremena za jutarnju toaletu i pri tome
se sećao starog filma po imenu Maher, u kojem Pol Njumen igra epsku partiju bilijara
sa Džekijem Glisonom. Lik koji igra Njumen ne brije se i izgleda potpuno neuredno,
dok Glison pere ruke i umiva se, čisti jaknu i stavlja svež cvet u džep sakoa. Glison
pobeđuje.

Belindžer se odvezao do Mekdonaldsa i uzeo sok od pomorandže, kafu, dva
više pečena tosta i dva mafina s jajima. Jeo je u kolima dok je čekao da se, u devet,
kao što je pisalo na vratima, otvori prodavnica sportske opreme.

U prodavnici se prodavalo i vatreno oružje. Prošao je pored blagajne koja mu
je bila s leve strane i zastao kod poluautomatskih pušaka.

„Tražite li nešto posebno?“ Prodavač je bio krupan, nosio je farmerke, kariranu
košulju i imao kaiš s kopčom u obliku sedla.

„Imate li pušku od Bušmastera?“ Belindžer je mislio na civilnu verziju puške
M-16 koju je nosio u Iraku.

„Nedavno su stigle.“
„Dajte da pogledam i ruger mini-14.“
„Pušku za stočare? Naravno.“
Prodavač ju je izvadio iz grupe pušaka koje su bile poredane na vertikalnom
postolju. Izvadio je ležište za metke i povukao zatvarač unazad, pokazujući Belindžeru
da je prazna.
Belindžer je gledao oružje. Kao što mu je i ime govorilo, bila je to skraćena
verzija vojne puške M-14, prethodnika puške M-16. Ali za razliku od grubog,
osobitog, vojnog izgleda većine ovakvih pušaka, zbog plavog čelika i drvenog

kundaka koji je imala mini-14, bila je nalik standardnoj lovačkoj pušci. Odista, njen
blag izgled je doveo do toga da bude izuzeta iz zakona koji je važio u periodu od
1994. do 2004. godine, po kojem je bilo zabranjeno prodavati poluautomatsko
ofanzivno oružje u Sjedinjenim Državama, iako je mini-14 ispaljivala isti kalibar .223
i mogla da stvori paljbu isto kao i civilna verzija puške M-16.

Dok je Belindžer radio za policiju, upoznao je policajce koji su nosili pušku
mini-14 u svojim automobilima; taj model su izabrali zato što je bio kompaktan.

„Odlična je za lov na loše momke“, rekao je prodavač.
„Imate li metke vinčester sa 55 zrna i srebrnim vrhovima?“
„Siguran u gađanju udaljenih meta. Odlična fragmentacija. Vi znate šta je
municija. Koliko kutija?“
Belindžer je znao da se u svakoj kutiji nalazi po dvadeset redenika. „Deset.“
„Verovatno imate mnogo loših momaka u okruženju“
„Nova puška. Moram da je uvedem u formu. Neka bude petnaest kutija.“
„A sve to ide uz ležište za metke u koje može da stane pet metaka“, rekao je
prodavač, skoro se izvinjavajući.
„Imate li neki s dvadeset?“
„Nekoliko.“
„Uzeću ih. Imate li i nišan?“
„Bušnelov holografski nišan.“
Belindžer je znao da nišan koji ima baterijsko napajanje koristi holografsku
tehnologiju da podesi crvenu, nišansku tačku na metu. Ali ovu tačku nije projektovao
laser, jer je laser odavao položaj s kojeg se puca. Kod ove puške nije se mogao videti
napadač, samo tačka koja je predstavljala nišan. Postavljanje tačke na metu bilo je
lako i obezbeđivalo je precizan pogodak.
„Hoćeš da mi prikačiš taj nišan na pušku? Dobro. Uzeću i nož Emerson CQC-7.
Remen za pušku. Ranac. Odeću i čizme za kampovanje boje kože. Pribor za prvu
pomoć. Čuturicu. Vunene čarape. Baterijsku lampu. Šešir širokog oboda u boji kože.
Naočare za sunce. Kremu za zaštitu od sunca. Kutiju energetskih čokoladica. I naočare
s vizirom za noćno osmatranje.“
„Volim kada imam kupca koji zna šta hoće.“
Belindžer mu je pružio kreditnu karticu.
„Potpišite ovde za municiju“, zamolio je prodavač.
Sećajući se obuke za rendžera, Belindžer je dodao: „Potreban mi je i kompas i
topografska karta istočnog dela Vind Rivera.“
„Kog dela?“
Belindžer je otišao do mape na zidu i pokazao.
Stavio je kupljene predmete u zadnji deo džipa, onda se odvezao do parkirališta
za kamiondžije na autoputu 287, gde je napunio čuturicu i kupio paket s vodom i

papirne ubruse. Ubrusi su bili zamena za nešto što je zaboravio da kupi u prodavnici
sportske opreme, a bilo je podjednako ključno kao i voda. Uzeo je i rolnu lepljive
trake s police pored cevi za radijatore.

Kada se vratio u džip, proučavao je topografsku mapu. Nije bilo teško pronaći
dolinu. Kako mu je rekla profesorka Grejam, bila je to jedina dolina u oblasti u kojoj
se nalazilo jezero. Većina puteva koju je obilazio prethodne noći bila je naznačena na
mapi, ali ne i onaj put gde je primetio neobjašnjive tragove automobilskih guma;
verovao je da put vodi u dolinu, kao što je i verovao da je Karen Bejli bila u vozilu
koje je ostavilo tragove. Verovatno je otišla da se sretne s bratom. Ali, da je
Belindžer krenuo putem, Gospodar igre bi... Zašto ne želim da ga zovem Džonatan
Krid? - pitao se Belindžer... Gospodar igre je bio virtuelno siguran da ga je primetio.
Virtuelno siguran. Te reči su pogodile Belindžera kao da su bile smrtonosne. Svet
Gospodara igre bio je virtuelan. Proučavajući mapu, primetio je da malo severnije put
vodi kroz dolinu, a onda prestaje na mestu gde ga je zaustavljalo podnožje planina.

Krenuo je.
Po prvi put, od kada je poleteo s Teterboroa, uključio je blekberi telefon. Skoro
u istom trenutku telefon je zazvonio. Javio se.
„Pokazao si mi pukotinu u igri“, rekao je duboki glas. „Pošto testiram prototip,
pretpostavljam da bi trebalo da ti budem zahvalan.“
Ponovo je Belindžer želeo da poviče od besa, ali je uspeo da se odupre
iskušenju. Nije ništa rekao da bi prikrio emocije.
„Ne možeš mi biti avatar ako ne mogu da pratim tvoje napredovanje u svakom
trenutku“, rekao je Gospodar igre.
„Da si se poistovetio sa mnom, vratio bi Amandu.“
„Reci mi gde si. Možda ideš u pogrešnom pravcu.“
„Sumnjam. Razmišljaj pozitivno. Igra je upravo prešla na novi nivo.“
„Kako?“
„Sada si igrač, a ne samo posmatrač. Pokušaj da proceniš moje kretnje.“
„Gledaš li nekada rijaliti šou Survajver?“
„Gledam samo kanal Histori“.
„Privlačni ljudi iz različitih okruženja okupe se u neprijateljskom okruženju - na
primer, u džungli.“
Belindžer je gledao ispred sebe, nestrpljivo očekujući da mu u vidokrug dođe
sporedni put.
„Program pokušava da stvori iluziju da su učesnici osuđeni na kaznu na pustom
ostrvu i primorani su da prežive svim mogućim sredstvima“, nastavio je Gospodar
igre. „Ali svaki razuman gledalac vidi kroz iluziju i shvata da kamere, uglavnom
ručne, moraju biti pod kontrolom kamermana i da su skriveni mikrofoni povezani s
tehničarima za zvuk, da se iza scene nalaze članovi tima i producenti koji nisu u

opasnosti iako se takmičari, navodno, bore da prežive.“
Belindžer se mimoišao s policijskim automobilom. Na trenutak, Belindžer je bio

u iskušenju da zaustavi džip i zamoli za pomoć, ali je u glavi stalno imao slike koje je
video preko monitora blekberija na kojima je žena bila razneta eksplozivom. Čak i
kada bi policija nekako prodrla u dolinu bez otkrivanja svog prisustva, nije se činilo
mogućim da se organizuju pre ponoći, a Belindžer nije sumnjao da će, ako ne spase
Amandu do ponoći, ona umreti.

„Šta ako bi se u šou, kao što je Survajver, dogodila fatalna nesreća?“, upitao je
Gospodar igre. „Šta ako bi, uprkos svim predostrožnostima, neko, na primer, pao s
vodopada i ostao mrtav? Da li bi producenti izbacili nesreću iz programa? Da li bi
rekli ‘Ovo je tragedija i ne možemo dozvoliti da to vidite’? Ili bi rekli ‘Moramo u
programu da prikažemo ovu tragediju kako bismo se odužili hrabrom učesniku koji je
rizikovao svoj život za program’? To bi dokazalo da je program uistinu opasan. Zato
bi gledaoci ostatli da žive u poimanju da se događaji sa smrtnim ishodom mogu
dogoditi bilo kada. Ljudi neće propustiti ni jednu jedinu epizodu.“

Belindžer je vozio pored puta koji je vodio u dolinu, puta na kojem je prethodne
noći video tragove točkova u blatu.

„Uz postavljeni presedan“, nastavio je glas, „ostali progami bi uveli slična
takmičenja visokog rizika. Nije teško zamisliti neizbežan razvoj koji podrazumeva
ovakva vrsta mamca: ‘Gledajte večerašnju epizodu. Neko bi mogao umreti'.“

„Kako si ranije rekao, stvari se uvek razvijaju ka ekstremnim rešenjima“,
Belindžer je jedva prikrivao gađenje.

Pred njim se ukazivao sporedan put.
„Da, ali to je samo televizijski šou, dok je Lešinar igranje boga u kombinaciji s
igricom u kojoj je igrač taj koji puca. Iznad igrača se nalazi Gospodar igre koji može
da se obraća takmičarima, da im daje smernice ili da ih uklanja, postavlja životne
lekcije koje igrači nauče.“
„Igranje boga“, kiselo je rekao Belindžer. „Ali koji to bog ne dozvoljava
učesnicima da pobede?“
„Ko je rekao da niko ne pobeđuje? Svaka superiorna igra mora imati vredan
cilj. Da bi preživeli, učesnici samo treba da pronađu Grobnicu svetskih želja.“

4.

AMANDA JE PODIGLA GLAVU S DASAKA na kojima je ležala. Svetlo se probijalo

kroz otvore s obe strane vrata. Ona i Viv su se pribile jedna uz drugu, pokušavajući da
tako razmene telesnu toplotu. Iscrpljena, uprkos snu, borila se da otvori teške kapke.
Namrštila se kada je provirila kroz otvor na desnoj strani vrata. Napolju je sve bilo

belo.
Odgurnula je vrata. Kada su vrata pala, ona se trgla od blistavog neba.
Viv je podigla glavu i treptala. Bol joj se urezao u crte lica. Bilo joj je potrebno

nekoliko trenutaka da se pri vikne na ono što je videla.
„Pao je sneg“, rekla je zbunjeno Amanda. „U junu.“
Viv je oklevala, boreći se da se privikne na ponovo oživeli šok od Derikove

smrti. „U Stenovitim planinama sam videla sneg i u julu“, rekla je naposletku, utrnula
od spavanja. „Koliko je sati?“ S mukom je usredsredila pogled na svoj sat. „Mora da
nas je opio ugljen-dioksid. Skoro je devet sati.“

Strah je nadvladao bol koji je Viv osećala. Uplašena zbog vremena koje su
izgubile, ona i Amanda su požurile da sklone pertle s vrata i da ih vrate u čizme.

Amanda je podigla praznu bocu koju je ostavila napolju. Sneg se uhvatio na
vrhu boce. Unutra je bilo nekoliko kapi.

„Sipaj sneg u bocu“, rekla je Viv. Još jedna emocija, bes, osećala se u njenom
glasu i samouverenost da zna kako da preživi u divljini. „Neće nam škoditi zasada.
Snežne buve se još nisu pojavile.“

Amanda je osetila kako ju je obuzeo svrab.
„Snežne buve?“
„Izlegu se u proleće. Izgledaju kao prljavština u snegu. Još ih ne vidim.“
Sneg nije bio debeo, oko tri centimetra. Amanda ga je posmatrala da bi se
uverila da nema mrlja. Onda je uzela malo snega u šaku i prinela ga ustima.
„Nemoj“, upozorila ju je Viv. „Toplota koju tvoje telo koristi da istopi sneg u
ustima izvući će ti energiju.“
Amanda je smatrala da je čudno Što je više osećala žeđ nego glad. Možda su
voćni sok i kruške koje je pojela prethodnog dana bile od veće koristi nego što se
nadala. Ili možda moj probavni sistem lagano otkazuje, pomislila je. Neka vrsta
zaštitnog mehanizma. Osetila je laku nesvesticu.
Ispunila je pluća hladnim jutarnjim vazduhom - i još nečim.
„Dim“, rekla je Viv.
Okrenule su se nadesno. Oko pedeset metara od njih, Rej je uspeo da na ulici
upali vatru. Plamenovi su pucketali. Uzdizao se dim. Zurio je u njih, podižući i
spuštajući poklopac svog upaljača.
„Vidim da te psi nisu stigli“, rekla je besno u mikrofon Viv.
Rej je pokazao ka prostoru koji se nalazio ispod dasaka, horizontalnog položaja.
Podsećao je na mrtvački sanduk. Ispred prostora su se nalazila vrata. „Žao mi je što
sam te razočarao.“
Viv je stavila ruku preko mikrofona kako bi sprečila Reja da čuje šta je zatim
rekla. Okrenula se prema Amandi, zabrinutog izraza lica. „Ne osećam potrebu da
piškim. Ne unosimo dovoljno vode kako bi nam bubrezi radili.“ Popila je polovinu

tečnosti iz svoje boce i pružila je Amandi. Motiv je bio jasan - ne mogu se osvetiti
ako ne prežive. „Popij ostatak. Pokušaću da nateram svoju bešiku.“

„Evo, trebaće ti ovo.“ Amanda je izvukla toalet-papir iz kombinezona i podelila
ga.

Viv je dodirnula papir kao da je bilo u pitanju nešto što nikada nije videla i nije
mogla da zamisli zašto Amanda želi da podeli tako nešto. Krenule su u suprotnim
smerovima od Reja, dok su im čizme škripale po snegu; zatim su se razdvojile, pošto
je svaka pronašla gomile ruševina iza kojih su mogle da čučnu.

Dok je Amanda otkopčavala svoj kombinezon, izgovorila je u mikrofon:
„Gospodaru igre, ako ovo gledaš, možda bi bilo bolje da umesto ovoga pogledaš
porno-filmove.“

„Seks mi nikada nije bio važan“, odgovorio je glas. „Ne gledam.“
„Kako da ne.“
„Čak vas ni Rej ne gleda.“
Amanda je provirila preko srušene stene i videla da Rej odista gleda u
suprotnom pravcu, ka oblasti prema kojoj su ga prethodnog dana vodile koordinate. Iz
profila, činilo se da se namrštio.
Amanda je stisnula mišiće u stomaku. Mokraća je potekla, narandžaste boje,
jakog mirisa. Nije dobro, pomislila je. Kada je pokrila toalet-papir daskama, vratila
se do Viv. „Moramo uzeti onu bocu s vodom od Derika.“
Viv je klimnula glavom i prebledela. „Uzmi je ti. Ja ne mogu.“
Amanda je krenula ulicom. Dok je sunce postajalo sve toplije, sneg je postajao
sve tečniji pod njenim čizmama. Približila se Derikovom telu, čije su se konture
nazirale pod snegom.
„Stani“, rekao je Rej.
Amanda je pomislila da joj govori da se drži podalje od njega. Ali ona se nije
obazirala na njegove želje. Želela je tu bocu s vodom. Približila se još više.
„Nemoj!“, povikao je Rej.
Tada se zaustavila, jer linije tela nisu izgledale isto kao i poslednjeg puta kada
je videla Derikovo telo. Imalo je čudan oblik. Otopljeni sneg je kliznuo s njega. Da
joj stomak nije bio prazan, Amanda bi povratila.
Kada je čula Viv kako hoda za njom, okrenula se pokuša vajući da je spreči da
pogleda. „ Vrati se! “
„Šta nije u redu?“
„Ne gledaj!“
Ali Viv je pogledala. Razrogačila je oči od onoga što je ugledala.
Derikov leš - ne samo njegovo smrskano lice, nego celo telo - bilo je
neprepoznatljivo. Creva su mu bila izvađena. Ruke i noge su mu bile pojedene do
kostiju. Nedostajale su mu ruke.

Psi, shvatila je Amanda. Prošle noći, kada su ih čule kako se bore, mislile su da
su psi napali Reja. A sada je shvatila da su se, u stvari, tukli oko Derikovog tela.

„Hej, kuda će ona?“, upitao je Rej.
Amanda se okrenula. Viv se teškim koracima udaljavala od njih. „Viv?“
Viv se zateturala. Pogled joj je bio usmeren ka prolazu između planina na kraju
doline.
Amanda je požurila do nje.
„Ovo je previše“, promrmljala je Viv.
„Stani.“ Amanda je držala korak s njom.
„Dovoljno mi je“, mumlala je Viv, gledajući ka izlazu iz doline. „Ne mogu više
ovo da podnesem.“
„Seti se šta se dogodilo s Betani“, rekao je glas Amandi u slušalice.
Kako se ne bi setila? Strahovita eksplozija, krv koja se raspršila na sve strane i
delovi tela koji su svuda leteli urezali su se Amandi u sećanje.
„Niko ne napušta igru“, upozoravao je glas.
Amanda je zagrlila Viv.
„Moraš da staneš.“
„Neću više.“
Viv je došla do izlaza iz grada i teško se kretala po travi pokrivenoj otopljenim
snegom.
„Skloni se od nje, Amanda“, upozoravao je glas.
„Viv, okreni se. Vraćamo se.“
„Ne mogu.“
„Poslednja prilika“, rekao je glas.
„Viv, poslušaj ga. Vrati se.“
Viv su zgrabile nečije ruke i povukle je ka gradu. To je bio Rej, koji ju je snažno
uhvatio terajući je da hoda ka ulici.
„Beži od mene!“
„Nateraj me.“ Rej ju je i dalje terao da hoda ulicom. „Pokušaj da me udariš.
Samo napred. Neće mi biti važno. Ne možeš me povrediti.“
Viv je oslobodila ruku i zamahnula, udarivši ga u rame.
„Je l' to najbolje što možeš?“, zadirkivao ju je Rej.
Zamahnula je ka njegovoj vilici.
Izbegao je udarac pomerivši se unazad.
Udarila ga je u grudi. On ju je povukao još više u grad. Ponovo ga je udarila,
pogodivši usta i nos. Potekla je krv. Sa svakim udarcem on je uzmicao unazad. Stigli
su do središnjeg dela grada i približili se skloništu gde su Amanda i Viv provele noć.
Kada je Viv ponovo zamahnula, Rej ju je zgrabio za ruku. Kada je zamahnula drugom
rukom i nju je zgrabio. Uvijala se pokušavajući da se oslobodi. Polako je izgubila

snagu i pala na kolena. Grudi su joj se nadimale. Činilo se da joj jecaji dopiru iz
dubine duše.

„Žao mi je“, rekao je Rej.
Amanda je podigla Viv na noge.
„Hodi. Moraš da prilegneš.“ Pomogla je Viv da dođe do skloništa i spustila je
tamo. Sneg koji je ostavila u boci istopio se. „Uzmi. Popij malo vode.“
Kada Viv nije reagovala, Amanda joj je prinela bocu usnama. Voda je potekla
Viv niz bradu, ali je Amandi bilo drago što vidi da je Viv popila veći deo.
Moramo da dopunimo boce pre nego što se sneg istopi, pomislila je Amanda.
Uzela je bocu u obe ruke i držala je ispod dasaka s kojih je kapala voda. Rej je
iznenada stao pored nje, radeći isto što i ona.
Bila je zbunjena promenom u njegovom ponašanju. Da li je osećao krivicu? Je li
pokušavao da se iskupi za to što je ubio Derika? Ali nekako, činilo se da osećaj
krivice nije bio deo Rejovog karaktera. Jedino objašnjenje koje joj se činilo logičnim
bilo je da je Reja ličnost alfa mužjaka naterala da napadne bilo kojeg muškarca na
kojeg bi naišao, ali kada su mu saputnici bile žene, morao je da pokuša da im se
dopadne. Ako sam u pravu, iskoristiću to, pomislila je.
Uz Rejovu pomoć, napunila je sedam boca i ponovo došla do gumenih rukavica.
„Moram da porazgovaram s tobom“, rekla je. Dok je Viv ležala, zureći u krov
skloništa, zaobišli su Derikovo telo i otišli do vatre. „Ne znam kako ćemo ovo da
uradimo, ali...“ Imala je problema da izgovori ono što je želela. „Moramo da ga
sahranimo. Ako se psi vrate...“
„Našao sam pravo mesto za to.“ Rej je obrisao krv s usta i pokazao ka mestu
izvan grada gde je bio prethodnog dana.
„Šta se tamo nalazi?“
„Upotrebi svoj GPS prijemnik i sama otkrij. Možda nije pravo mesto. Proveri i
vidi da li sam pogrešio.“
„Više znaš o ovim uređajima nego ja.“
„Proveri u svakom slučaju.“
Izvukla je prijemnik iz svog kombinezona. Uključila ga je i unela koordinate
koje su se nalazile na konzervama s voćem. Crvena strelica je pokazala ka oblasti
izvan grada.
„Čini mi se da pokazuje isto mesto kao i tvoj uređaj“, rekla je Amanda.
- Ona i Rej su hodali ulicom koja se nadovezivala na onu u kojoj su bili i prošli
pored ruševina. Dok su se približavali oblasti, Amanda je ugledala predmete koje su
ruševine skrivale.
,Izgledaju kao...“
„Krstovi na grobovima“, odgovorio je Rej.
Srušena drvena ograda obeležavala je područje groblja na pedesetak metara od

grada. Suva trava i komoljika rasle su među drvenim krstovima. posivelim, napuklim;
neki su bili i slomljeni.

Imena i datumi na krstovima bili su urezani u trulo drvo. Amanda je išla od
groba do groba, uspevajući da protumači reči. „Više je žena i dece nego muškaraca.“

„Zato što je mnogo žena tada umiralo na porođaju“, rekao je Rej. „A mnogo je
dece umiralo od bolesti koje sada s lakoćom lečimo.“

Amanda je čula klepet i okrenula se. U gradu je Viv vukla daske sa skloništa i
stavljala ih preko Derikovog tela.

„Jaka je“, rekao je Rej.
„Zato nas je onaj prokletnik i izabrao“, rekla je Amanda. „Juče, kada si video
ovo mesto, nešto ti je zasmetalo. Šta je to bilo?“
„Ovaj red krstova.“
Amanda je pročitala ono što je bilo urezano u drvo. „Piter Betjun. Umro 20.
juna 1899.“ Hodala je od krsta do krsta. „Margaret Logan. Umrla 21. juna 1899.
Edvard Bejker. 30. juni 1899. Svi su umrli u junu “
„Dženifer Mors. 4. juli 1899“, čitao je Rej. „Amold Rajan. 12. juli 1899,
Sedamnaest grobova u nizu. Svi su pomrli između juna i oktobra 1899. godine.“
„Sedamnaest? Dragi bože“, rekla je Amanda.
„Posle toga se tlo zamrzio. Možda je bilo i više smrti te godine, ali je zemlja
bila isuviše stvrdnuta da bi ljudi iz grada mogli da kopaju grobove.“
„Mesto ove veličine. Toliko smrti u tako kratkom vremenu. Zajednica je sigurno
bila u šoku.“
„Zaista jeste“, oglasio se glas kroz Amandine slušalice.
Bila je napeta.
„Rej je dobro pretpostavio“, nastavio je Gospodar igre. „Bilo je još smrti pre
kraja godine. Osam. Tih dana, kada bi ljudi umrli, a zemlja bila smrznuta, stavljali su
ih u sanduke i smeštali u nečiji ambar. U proleće 1900. godine, kada je došla
izvidnica iz grada po imenu Kotonvud, udaljenog oko stotinu šezdeset kilometara,
pronašli su sanduke i tela u njima. I to je bio jedini znak nečijeg prisustva. Tokom
zime, verovatno tokom novogodišnje noći, ljudi iz Avalona su nestali“
„Nestali?“, upitao je Rej.
„Kasnije su organizovane još neke istraživačke grupe, ali ni one nisu ništa
saznale. Ljudi iz grada su nestali s lica zemlje. Niti su te istraživačke grupe pronašle
Grobnicu svetskih želja. Neki religiozni ekstremisti su teoretisali da su u noći dolaska
novog veka ljudi iz Avalona uzdignuti u nebo.“
„Ali to je ludo“, rekla je Amanda.
„Ne u kontekstu. Pogledajte grupu umrlih u junu. Piter Betjun je poginuo kada ga
je pogodio grom dok je trčao od svog vozila do svoje prodavnice. Ljudi iz grada su
bili zaprepašćeni. Ali, nakon duge suše, kiša je bila dobrodošla, tako da su, u vezi s