KORMARK MAKARTI - Nema zemlje za starce

2 KORMARK MAKARTI NEMA ZEMLJE ZA STARCE Naziv originala: Cormac McCarthy No Country for old men Prevod: Milan Šećerović, Vuk Šećerović

3 This project was funded by Office of Public Affairs, United States Embassy Belgrade. The Office of Public Affairs, United States Embassy Belgrade, or the United States Government neither endorses nor takes responsibility for the content of this project. Owal rrqlgmau lg hkpapskrana Kapcgnarkla za qfpqsg sa lawpqtev Ambasade Sjedinjenih Amerkdmkj Držawa v Bgqirafv. Kapcgnarkla za qfpqsg sa lawpqtev Aobasafg Slgfkplgpkj Aogrkdmkj Držawa v Bgqirafv k Vnafa Slgfkplgpkj Držawa pgoalv k pg rrgvzkoalv qfiqwqrpqsu za safržal qwqi rrqlgmua. Pksac žgnk fa sg zajwank Ipsukuvuv v Sapua Fgv za dugoiqfktplv sarafplv k dguwqrqiqfktplk bqrawam. Tamqđg sg zajwanlvlg Aoapfk Urbap.

4 I Jednog osuđenika na smrt, jednog dečaka poslao sam u gasnu komoru u Hantsvilu. Tog jednog i nikog više. Ja ga uhapsio, ja svedočio. Bio sam tamo i posetio ga dva il’ tri puta. Mislim tri puta. Poslednjiput bese na dan smaknuća. Nisam moro da idem al’ sam otiš’o. A nisam hteo. Stvarno nisam hteo d’ idem. Ubio je četrnaestogodišnju devojčicu i sad vam kaţem da nikad nisam imao nikakvu veliku ţelju da ga vidim a kamoli da prisustvujem izvršenju kazne a opet sam otišao. Po sudskim papirima bio je to zločin iz strasti a on mi je reko da nije bilo nikakve strasti. Izlazio je s tom malom mada je bila baš klinka. Devetnaest godina, tol’ko je on imao. I još mi je rek’o da je oduvek hteo nekog da ubije, oduvek što moţe da se seti. Kad bi ga pustili, rekao je, opet bi to uradio. Pravo ću u pakao, tako je rekao, znao je to. Ja sam čuo kad mi je to rekao. Ne znam šta o tome da mislim. Baš ne znam. Nikad do tada nisam sreo nekog takvog i počeh da se pitam da moţda nije neka nova vrsta. Gledao sam dok su ga vezivali i onda zatvorili vrata. Moţda je bio malo nervozan ali to je sve. Stvarno verujem da je znao da će za petnaest munuta biti u paklu. Ĉvrsto sam uveren. Puno puta sam mislio o tome. Nije bilo s njim teško da se priča. Zvao me je šerif. A ja nisam znao šta s njim da pričam. Šta da kaţeš čoveku koji sam kaţe da nema dušu? Zašto bilo šta reći? Mnogo sam o tome razmišljao. Ali on je bio ništa prema onome što se valjalo iza brda. Kaţu da su oči ogledala duše. Ja ne znam kakvi prozori su oči i čini mi se da i ne ţelim da znam. Postoji i drugi pogled na svet i drugačije oči koje na svet drugačije gledaju i u tom pravcu ovo ide. To je dovelo do mesta do koga nisam mogao ni da pomislim da ću ikada dospeti. Tamo negde postoji pravi ţivi prorok uništenja i ja neću da se s njim sretnem. Znam da postoji. Video sam njegovo delo. Jednom sam prošao ispred tih očiju. Neću ponovo. Uopšte neću da se junačim da se isprsim ili da krenem da ga sretnem. Nije to samo zato što sam ostario. A voleo bih da je zbog toga. Moţda to

5 nije ni ono što bih hteo da učinim. Isto sam oduvek znao da čovek mora da ima neku spremnost da umre, ne kaţem ţelju da bi se bavio ovim poslom. Oduvekje to istina. Nema tu ništa slave, to ti je posao i to je to. Ako nisi na to spreman, oni će to znati. Videće ko si u tvojim sopstvenim otkucajima srca. Ĉini mi se, najzad, da je osnovno šta ţeliš da postaneš. I mislim da čovek mora biti spreman da rizikuje svoju dušu. A ja to neću učiniti. I mislim da to nikad neću učiniti.

6 amenik šerifa ostavio je Ĉigura da stoji u uglu kancelarije s rukama iza leđa i vezanim lisicama. On je seo u stolicu sa točkićima, skinuo šešir, podigao noge na sto i mobilnim telefonom pozvao Lamara. Tek što je ušao u sobu. Imao je na sebi nešto kao što je boca sa kiseonikom za emafizem ili za tako nešto. Onda je imao crevo koje se sa unutrašnje strane rukava spuštalo sve do nekakvog pištolja za uspavljivanje kakav se koristi u klanicama. Da, gospodine. Pa na to je ličilo. Moţe to da se vidi. Da, da, gospodine. Ja sam tu, drţim ga na oku. Tako je, gospodine. Onda je zamenik ustao sa stolice, skinuo sveţanj ključeva koji mu je visio za pojasom i otključao zaključanu fijoku stola da bi uzeo ključeve zatvorske ćelije. Bio je malo nagnut nad stolom kad Ĉigur čučnu i spusti svoje pozadi vezane ruke do visine svojih kolena. Malo se zaljuljao i podvukao lisice ispod svojih nogu i odmah se bez napora uspravio. Njegove vezane ruke bile su sad ispred njega. Uradio je sve ovo s lakoćom i činilo se da je to obavljao puno puta. Prebaci vezane ruke preko glave zamenika šerifa, odbaci se u vazduh i sa oba kolena udari pozadi u zamenikov vrat, istovremeno zateţući lanac. Obojica se skotrljaše na pod. Zamenik je pokušavao da ubaci svoje šake pod lanac koji ga je davio ali nije uspevao. I dalje na podu, Ĉigur je zatezao lanac dok su mu kolena bila između ruku. Lice mu je bilo okrenuto u stranu. Zamenik je uspeo da se pridigne, poče da ide postrance, divlje tresući telom, zape tako i prosu kantu za smeće, zakači i stolicu koju njeni točkići prebaciše na drugi kraj sobe. Zakačio je nogom vrata koja se zalupiše uz tresak a otirač za noge se prevrnuo. Krv mu je izbila na usta. Davila ga je njegova rođena krv. Ĉigur je stezao sve jače. Lisice su već presekle koţu i zarivale se sve dublje u vrat. Desna zamenikova arterija puče i mlaz krvi šiknu preko cele sobe, udari u zid i poče da se sliva. Zamenikove noge usporiše pa stadoše. Leţao je, a laki trzaji prolazili su kroz njegovo telo. I onda se umirio. Ĉigur je takođe bio na podu, bešumno je disao, još uvek drţeći zamenika u zagrljaju. Z

7 Kad je ustao, uze zamenikove ključeve, oslobodi svoje ruke, zamenikov revolver zadenu za pojas i ode do kupatila. Preko zglobova pusti hladnu vodu sve dok ne stade krvarenje. Zubima rascepi peškir, napravi kao trake, kao zavoje, i uveza zglobove. Vrati se u sobu. Sede na sto, uze selotejp i obavi zavoje. Istovremeno je zurio u mrtvog čoveka na podu sa mrtvo razjapljenim ustima. Zatim iz zamenikovog dţepa izvadi novčanik, uze novac koji stavi u dţep košulje, a novčanik baci na pod. Uze onda onu bocu s gasom i pištolj za klanicu i pravac kroz vrata i pravo u zamenikov auto i upali motor, pa malo u rikverc da ispravi i odmah na drum. Na autoputu odabra jedan fordov nov model u kome je bio samo vozač. Uključi rotaciono svetlo i na kratko pritisnu sirenu. Ford uspori, stade u zaustavnoj traci. Ĉigur stade iza njega, isključi motor, prebaci onu bocu preko ramena i izađe iz kola. Vozač forda posmatrao ga je u retrovizoru. Pratio je kako prilazi. U čemu je problem, šerife? upita čovek. Gospodine, moţete li da izađete iz vozila? Ĉovek otvori vrata i izađe iz forda. O čemu se radi? upita. Udaljite se koji korak od vozila, molim vas. Ĉovek pođe unazad od svog forda. Ĉigur primeti nagoveštaj sumnje u očima čoveka koji je tek sad primetio vidljive tragove krvi po onom ko ga je zaustavio. Ali bilo je to prekasno za vozača forda. Ĉigur mu stavi ruku na glavu kao što to čine verski iscelitelji. Pneumatski pisak i okidač zazvučali su kao kad se zatvaraju vrata. Ĉovek bešumno skliznu na zemlju, sa okruglom rupom nasred čela, odakle je u mehurićima izbijala krv, slivajući se u njegove oči zatvarajući ih za navek za ceo vidljivi svet. Ĉigur obrisa šaku maramicom. Nisam ţeleo da krvlju uprljaš kola, kapiraš? reče Ĉigur.

8 os je sedeo na ivici grebena, pete čizama zakopane u vulkanski šljunak i polako je prelazio dvogledom preko pustinje koja se prostirala ispod njega. Dobar dvogled, nemački, sa uvećanjem dvanest puta. Šešir mu je bio zabačen pozadi. Laktovi naslonjeni nakolena. Pušku je drţao prebačenu preko ramena i visila je na čvrstom koţnom remenu. Bio je to veliki kalibar 270, mauzer ‘98, sa rukohvatom i kundakom od višeslojnog drveta, javora i orahovine. Na pušci se nalazio teleskop iste jačine kao dvogled. Antilopa je bila udaljena nešto manje od jedne milje. Sunce se pojavilo pre manje od jednog sata i senke grebena, suvog rastinja i stena pruţale su se daleko preko doline pod njim. Negde tamo bila je i Mosova senka. Spustio je dvogled i posmatrao predeo. Daleko na jugu su grube planine Meksika. Onamo šiblje niz reku. Na zapadu beskrajna sprţena zemlja boje cigle pruţa se duţ cele granice. Suvo pijunu i obrisa usta o rame svoje pamučne radne košulje. Puška moţe da radi pojedinačno i polurafalno. Najbolje do pola milje. Sa mesta gde se nalazio izabrao je da puca nešto niţe od jedne duge naslage kamenja poreklom od lave, a razdaljina je bila sasvim u dometu. Loše beše to što bi mu do tog mesta trebalo skoro sat, a antilope su pasle i udaljavale se. Najbolje što mu je išlo na ruku beše da nije bilo vetra. Kad je stigao do podnoţja tog kamenja od lave, polako se ispravio i pogledom potraţio antilope. Nisu se mnogo pomerile od kad ih je ranije ugledao, ali metak bi ipak morao da pređe dobrih sedam stotina jardi. Osmotrio je ţivotinje kroz dvogled. Procena u razdaljini je nesigurna pri ovolikoj toploti i prašini u vazduhu, treperava izmaglica dolazi od prašine i polena. Nije bilo moguće naći drugi bliţi zaklon i odloţiti pucanj. Svali se na rastresito kamenje nalik šljunku, skide jednu čizmu i stavi je na stenu i poloţi cev puške preko čizme kao oslonca i M

9 palcem otkoči okidač i zagleda se kroz teleskop. One su stajale uzdignutih glava, sve do jedne, i gledale u njegovom pravcu. Dođavola, prošaputa. Sunce mu je bilo za leđima, tako da su teško mogle primetiti odsjaj sočiva teleskopa. Ipak, nema greške da su ga primetile. Puška je imala obarač marke kandţar, podešen na otpor od devet unci i on povuče pušku i čizmu bliţe sebi; učinio je to paţljivo, udahnuo ponovo i pomerio nišan sasvim majušno u pravcu ţivotinje, koja mu je bila okrenuta ćelom duţinom tela. Znao je tačno koje je odstupanje metka na tom odstojanju. Daljina je bila nesigurna. Pruţi prst u krivinu okidača. Očnjak divljeg vepra, koji je nosio na zlatnom lancu, skliznu na stenu pod njegovim ramenom. Veliki kalibar dobro drmnu. Opalio je. I video je da su ţivotinje ostale na istom mestu na kome su i bile. Za manje od sekunde teški metak prešao je rastojanje do ţivotinja, a zvuku, prasku, bilo je potrebno duplo više. Antilope su stajale i gledale prašinu koja se digla tamo gde je udario metak. Odmah zatim kao da je udario grom. Uključiše najveću brzinu i duge skokove dok su za njima odjekivali pucnji, ono baaang valjalo se za njima i odbijalo od stena u prostranom predelu jutarnje samoće. Ustade, gledajući kako nestaju. Podiţe dvogled. Jedna ţivotinja je nešto zaostala za drugima i malo je ćopala na jednu nogu i on pomisli da je metak dobio rikošet i zakačio ţivotinju po tetivi. Istegli se i pijunu. Dođavola, reče. Stado sasvim nestade iza vrhova stana prema jugu. Bledo narandţasta prašina koja je lebdela u jutru bez daška vetra polako se rasplinu i takođe nestade. Prazan i nem prostor pod suncem. Kao da se tu baš ništa nije dogodilo. Sede, navuče čizmu, podiţe pušku iz koje izbaci upotrebljenu čauru i stavi je u dţep košulje, pa prebaci na poloţaj zakočeno. Zabaci pušku i krenu. Bilo mu je potrebno oko četrdeset minuta da prevali prvi deo bespuća. Odatle je nastavio uzbrdo duţ jedne duge vulkanske kosine i produţio vrhom grebena na jugoistok iznad linije iza koje su ţivotinje nestale. Uze opet dvogled. Polako je pretraţivao teren. U daljini ugleda velikog kusog psa. Crn pas. Posmatrao ga je. Imao je veliku glavu i pale uši i teško je ćopao. Pas zastade. Okrenu se da pogleda iza sebe. Onda nastavi svojim putem.

10 Spusti dvogled i isprati psa pogledom. Nastavio je dalje. Pešačio je duţ grebena, palac je zakačio za remen puške, šešir drţao zabačen pozadi. Košulja na leđima već mu je natopljena znojem. Na stenama je bilo piktograma urezanih pre moţda hiljadu godina. Crteţi ljudi koji su bili lovci kao i on. To je sav trag koji je od njih ostao. Na kraju grebena počinjala je stenovita strmina i gruba staza, koja se oštro spuštala naniţe. Grubo kratko šiblje, najviše ono koje zovu mačja kandţa. Sede u izbočinu jedne stene, osloni laktove na kolena i dvogledom prošeta po predelu. U dolini, na milju udaljenosti, stajala su tri vozila. Dvogledom pokri širi prostor. Onda opet podiţe dvogled. Kao da ima ljudi koji leţe, prosuti po zemlji. Lupi čizmama o stenu i podesi fokus. Bila su to četiri manja pikapa sa vučom na sva četiri točka, moţda model bronko sa velikim terenskim gumama a pozadi dizalice i galerija sa krovnim farovima. Ĉinilo se da su ljudi mrtvi. Spusti dvogled. Opet uze dvogled. Opet ga spusti i nastavi da sedi. Nigde pokreta. Sedeo je tako dosta dugo. Kad se pribliţio vozilima, pušku je drţao iznad kuka, otkočenu. Stade. Paţljivo je proučavao okolinu a onda vozila. Na sva vozila je pucano. Karoserije su bile prošarane linearnim rupama od metaka i odmah je znao da je to od automatskog oruţja. Većina prozora bila je izrešetana kao i gume. Stajao je. Osluškivao. U prvom vozilu bio je čovek presamićen preko volana, mrtav. Malo dalje odatle dva tela leţala su u retkoj krţljavoj ţutoj travi. Sasušena crna krv unaokolo. Zastade osluškujući. Ništa. Zujanje muva. Krenu prema zadnjem delu kamiona. Bio je tu jedan veliki pas od onih kakve je sretao po dolini. Pas je bio ustreljen. Pozadi je leţalo treće telo s licem prema zemlji. Onda pogleda kroz prozor ka čoveku u kamionu. Upucan je u glavu. Krv na sve strane. Produţi do drugog vozila ali je ovo bilo prazno. Nastavi do mesta gde je leţalo treće telo. U travi je leţala sačmara. Sačmara je imala kraću cev, bio je tu i šarţer pištolja. Munu čoveka po čizmi. Polako je prelazio pogledom po niskim okolnim breţuljcima. Treće vozilo, model bronko, bilo je sa otvorenim amortizerima i zatamnjenim staklima. Naţe se i otvori vrata sa vozačeve strane. Na mestu vozača sedeo je čovek i gledao ga.

11 Mos odskoči unazad, podiţe pušku. Lice čoveka bilo je u krvi. Jedva pomeri suve usne. Agua, reče. Agua, por dios. Na čovekovom krilu leţao je automatski pištolj H/K sa crnim najlonskim kaišem i Mos zgrabi pištolj i koraknu unazad. Agua, reče čovek. Por dios. Nemam vode. Agua. Mos ostavi otvorena vrata i prebaci H/K preko ramena i krenu. Ĉovek ga je pratio pogledom. Mos zaobiđe pikap s prednje strane i otvori suprotna vrata. Podiţe rezu i presavi sedište napred. Zadnji deo za robu bio je pokriven srebrnastom ciradom. Povuče ciradu. Gomila paketa veličine cigle umotani plastikom. Drţeći na oku čoveka, on izvadi noţ i zaseče omot jednog paketa. Izbi neki mrki prah. Liznu kaţiprst i umoči ga u prah i pomirisa. Onda obrisa prst o farmerke i navuče ciradu preko paketa. Povuče se. Opet je posmatrao okolinu. Ništa. Udaljio se od kamioneta i zastao posmatrajući niske breţuljke. Greben lave. Ravni predeo prema jugu. Izvadi maramicu i vrati se natrag i obrisa sve što je dodirnuo. Kvaku na vratima i rezu za sedište i ciradu i plastični paket. Pređe na drugu stranu vozila i obrisa sve i sa te strane. Pokušavao je da se seti šta je još dotakao. Onda ode natrag do prvog kamioneta i otvori vrata maramicom i pogleda unutra. Otvori poklopac male ostave pored volana i zaviri. Pa zatvori. Posmatrao je mrtvog čoveka za volanom. Ostavi otvorena vrata i ode na vozačevu stranu. Vrata su bila puna rupa od metaka. I šoferšajbna. Mali kalibar. Šest milimetara. Moţda je ovaj uzvratio vatru. Rupe od metaka kao šara. Otvori vrata i pritisnu dugme za prozorsko staklo, ali nije bilo kontakta. Zalupi vrata i opet stade. Pogleda prema niskim breţuljcima. Ĉučnu i skide pušku sa ramena i spusti je u travu i uze H/K i otvori šarţer. U cevi je bio jedan metak, ali u šarţeru još samo dva. Pomirisa otvor cevi. Prebaci pušku preko jednog ramena, a H/K automatski pištolj preko drugog. Ode opet do onog čoveka i pokaza mu šarţer. Još? reče. Ima još? Ĉovek klimnu glavom. En mi bolsa. Govoriš engleski?

12 Ĉovek ne odgovori. Pokušao je da nešto pokaţe pokretom brade. Mos ugleda dva šarţera kako vire iz dţepa jakne koju je imao na sebi. Mos pruţi ruku u kabinu i uze ih i odmaknu se. Miris krvi i fekalija. Ubaci pun šarţer u H/K a druga dva u dţep. Agua, opet će čovek. Mos se obazre na sve strane. Reko sam ti već. Nemam vode. La puerta, reče čovek. Mos ga pogleda. La puerta. Hay lobos. Nema lobos. Nema vukova. Si, si. Lobos. Leones. Nema lavova. La puerta. Mos ramenom zalupi vrata. Vrati se do prvog kamioneta i zagleda se kroz otvorena vrata sa strane suvozača. U vratima nije bilo rupa od metaka ali je bilo krvi na sedištu. Ključ je bio u kontaktu i on ga okrenu i onda pritisnu dugme za prozorsko staklo. Staklo se škripući podiţe iz rama vrata. Dve rupe od metaka i sasušeni trag krvi sa unutrašnje strane stakla. Razmišljao je šta je to bilo. Pogleda na zemlju. Tragovi krvi po ilovači. Krv po travi. Pogleda u pravcu iz koga je kamionet morao doći. Mora biti još jedan čovek. A to nije onaj druškan koji moli za vodu. Napravi široki krug da nađe trag koji su točkovi ostavili u patuljastoj travi. Na suncu se mora videti. Evo. Ovde. Naišao je na trag čoveka i krenuo da ga prati i naišao je na krv u travi. Onda na još krvi. Nećeš daleko, reče. Moţda misliš da hoćeš. AT nećeš. Napusti trag i uputi se ka uzvišenju drţeći H/K u ruci, otkočen. Pređe pogledom prema jugu. Ništa. Vrteo je među prstima očnjak divljeg vepra koji je visio izvan košulje. Do sada si, reče, skriven negde u nekoj senci. A blizu nule su moje šanse da ugledam tebe pre nego što ti ugledaš mene. Tvoje šanse su bolje ako se izgubiš. Ĉučnu. Laktovi na kolenima. Dvogledom krenu po čitavoj okolini. I stenovitom obzorju i ravnici. Sede, prekrsti noge i poče paţljivije da osmatra teren. Paţljivije i sporije. Onda spusti dvogled.

13 Mirno je sedeo. Samo fali da me ovde neko ukoka, reče. Da mi izbuši glupo dupe. Nećemo to tako. Okrenuo se i pogledao prema suncu. Bilo je oko jedanaest sati. Ne znamo ni kad se ono tamo izdešavalo. Moţda tokom prošle noći. A moţda je bilo pre dve noći. Moţe biti i pre tri. A moţda je bilo baš prošle noći. Stigao je povetarac. Ovlaš gurnu šešir unazad i obrisa čelo širokom šarenom vratnom maramom i onda zadenu maramu u bočni dţep farmerica. Pogleda onda na kameniti plato na istočnom horizontu. Ništa što je ranjeno ne ide uzbrdo. Ne dešava se. Bio je to teţak muški uspon do vrha grebena i bilo je skoro podne kad je stigao. Daleko prema severu mogao je da vidi siluetu traktora sa prikolicom kako se kreće kroz treperavo obzorje. Deset milja. Moţda petnaest. Autoput br. 90. Sede i dvogledom panoramski pređe po daljini. Prestade da osmatra. U podnoţju kamenite padine nalazilo se nešto malo i plavo. Izoštrio je i dugo posmatrao. Nije bilo pokreta. Ispitivao je okolinu. Onda je nastavio da osmatra. Prođe veći deo sata pre nego što se diţe i krenu pravo dole. Mrtvac je leţao naspram stene sa niklovanim sluţbenim automatskim pištoljem koji je leţao ukoso u travi i između njegovih nogu. Skliznuo je postrance. Oči su mu bile otvorene. Izgledalo je da posmatra nešto malo u travi. Krv je bila po zemlji i krv je bila po steni iza njega. Krv je još bila tamno crvena, ali bila je i zaklonjena od sunca. Mos podiţe pištolj i palcem pritisnu osigurač i otpusti oroz. Saţe se i pokuša da obriše krv na delu nogavice mrtvaca, ali krv se već bila dobro zgrušala. Uspravi se i zadenu pištolj pozadi za pojas i pomeri šešir sa čela i obrisa čelo rukavom košulje. Okretao se ispitujući pejzaţ. Velika i teška koţna kancelarijska tašna stajala je uspravno pored kolena mrtvog čoveka i Mos je apsolutno znao šta se nalazilo u toj aktovki i uplašio se na način koji nije shvatao. Kad je najzad podigao koţnu aktovku, poneo ju je u stranu i seo u travu i pustio je da puška sklizne sa ramena i otkloni je sa strane. Sedeo je skupljenih nogu sa H/K u krilu i sa tašnom koja je stajala između njegovih kolena. Onda otkopča dva zatvarača i otpusti mesinganu kopču i podiţe poklopac i savi ga unazad.

14 Do samog vrha bile su novčanice od sto dolara. Novčanice su bile povezane bankarskom trakom i na svakom sveţnju bio je pečat i odštampano 10.000 dolara. Nije znao kuda ovo vodi, ali imao je sasvim dobru ideju. Sedeo je i gledao u sadrţaj tašne i onda zaklopio tašnu i oborio glavu. Ceo njegov ţivot je bio tu pred njim. Dan za danom od zore do mraka dok ne padne mrtav. I sve se to skuvalo i zgusnulo u četrdeset funti papira koji moţe stati u veću školsku torbu. Podiţe glavu. Laki severni vetar. Osveţavajući. Sunčano. Jedan sat po podne. Pogleda na čoveka koji je leţao sasvim mrtav u travi. Imao je dobre čizme od krokodilske koţe koje su, natopljene krvlju, postajale crne. Tu je skončao ţivot. Ovde na ovom mestu. Udaljene planine na jugu. Vetar u travi. Tišina. Zatvori koţnu torbu, pritisnu sve kopče, onda ustade i prebaci pušku preko ramena pa podiţe automatski pištolj i krenu pravcem u kome je bila njegova senka. Mislio je da zna kako da dođe do svog pikapa a istovremeno je pomišljao na lutanje pustinjom po mraku. U pustinji Mohave bilo je dovoljno zvečarki i, ako bi ga neka noćas ugrizla, sva je verovatnoća da će se pridruţiti onima tamo koji leţe posle vatrene ţurke i onda će koţna aktovka i njen sadrţaj dobiti novog vlasnika. Razmišljajući tako, pojavio se i problem kako prepešačiti toliki otvoren prostor usred dana i sa automatskim oruţjem preko ramena i sa torbom sa nekoliko miliona dolara. Pored svega ovoga bilo je mrtvački ozbiljno i sigurno da će neko doći da potraţi novac. Moţda više njih. Pomisli da se vrati po sačmaru i municiju za sačmaru. Ĉvrsto je verovao u sačmaru. Pravi privrţenik. Vernik. Ĉak je pomislio da odbaci automatski pištolj. Posedovanje se kaţnjavalo zatvorom. Ipak ništa nije odbacio i nije se vratio do onih kamioneta. Uputio se dalje, kroz useke u vulkanskim grebenima, presecajući čas ravnu čas talasastu niziju. Kasno tog dana stiţe do puta ka ranču gde je došao tog istog dana pre svitanja. Onda, posle jedne milje, bio je kod svog kamiončeta. Otvori vrata i unese pušku. Sedište vozača obori napred i pozadi spusti koţnu aktovku i automatski pištolj. Kalibar 45 i dvogled stavi na sedište pored. Pope se u vozilo i vrati oboreno sedište i gurnu ga koliko je god moglo unazad i stavi ključ za startovanje motora.

15 Skide šešir i izvi se unazad i tako ostade neko vreme, glave oslonjene na hladno staklo pozadi i zatvorenih očiju. Pribliţio se autoputu i prvo je protandrkao preko greda koje su kao mostić preko dugačkog jarka odvajale ravnicu od zabrana za goveda. Uključio je farove. Vozio je na zapad u pravcu Sandersona i drţao se gornje granice dozvoljene brzine. Zaustavio se kod benzinske pumpe na istočnoj strani grada da bi uzeo cigarete i vodu za piće i onda produţio prema kraju pod imenom Pustinjski Vazduh i zaustavio se pred jednom kampprikolicom i ugasio motor. Unutra je gorelo svetio. Moţeš da doţiviš i stotu, reče sebi, i ovakav dan se neće ponoviti. Odmah se pokajao što je to pomislio. Izvadio je iz pregrade baterijsku lampu i izašao iz kola i poneo automatski pištolj i koţnu tašnu koju je uzeo iza sedišta i puzeći se zavukao pod prikolicu. Leţao je u prašini i gledao u dno prikolice. Jeftina plastika i šperploča. Ostaci izolacionog materijala. Ugura H/K u jedno ćoše, pokri ga parčetom izolacije i ostade da leţi. Razmišljao je. Onda ispuza napolje, vukući tašnu, i otrese prašinu sa sebe i, preko nekoliko stepenica, uđe unutra. Ona je bila ispruţena na sofi i gledala TV i pijuckala kokakolu. Nije ni pomerila pogled. Tri sata, reče ona. Mogu ja da odem pa da posle dođem. Ona ga pogleda preko naslona sofe i vrati pogled na TV. Šta imaš u tog školskoj torbici? Puna je love. Aha. Malo sutra. On ode do kujnice i uze pivo iz friţidera. Mogu li da dobijem ključeve kola? reče ţena. Gde bi ti? Po cigarete. Cigarete? Da, cigarete. Sedim i dreţdim ovde ceo dan. A cijankalijum? Kako s tim stojimo? Samo mi daj ključeve. Dođavola, hoću da sedim napolju i da pušim. On povuče gutljaj piva, vrati se u sobu i spusti se na jedno koleno, pa gurnu torbu pod krevet. Ustade. Nabavio sam cigarete, reče. Sad ću ih doneti.

16 Spusti pivo na šank. Izađe napolje i vrati se sa dve pakle cigareta, kao i dvogledom i puškom preko ramena. Pruţi joj cigarete i ode do spavaće sobice. Odakle ti taj pištolj? začu se njen glas. Odande gde se deli. Kupio si ga? Ne. Našao sam ga. Ispravila se na sofi. Sad je sedela. Levelin? Vratio se. Šta je? reče. Prestani da zvocaš. Šta si dao za tu stvarčicu? Ne moraš sve da znaš. Koliko? Rekoh ti. Našao sam. Je li? To se desilo malo sutra. On sede na sofu i podiţe noge na stočić za kafu i otpi pivo. Nije moj, reče. I nisam kupio nikakav pištolj. Najbolje da nisi. Ona otvori jedno paklo cigareta. Izvadi jednu cigaretu i pripali upaljačem. Gde si bio ceo dan? Iš’o sam da ti uzmem cigarete. U stvari, neću ni da znam. Neću da znam ništa od tvojih kombinacija. On uze još jedan gutljaj piva i klimnu glavom. Uspeće, reče. Mislim da mi je bolje da ništa ne znam i da neću da znam. Nastavi da trtljaš i nateraćeš me da te obalim i poševim. Jak na rečima. Samo nastavi Ja ti rekoh. Pusti me da dovršim ovo pivo. Onda ćemo videti šta si mi rekla i šta mi nisi rekla. Kada se probudio bilo je 1:06 na digitalnom satu na stočiću kraj kreveta. Leţao je gledajući u plafon, odsjaj spoljne gasne lampe kupao je spavaću sobu hladnom i plavičastom svetlošću. Kao zimska mesečina. Ili kao neka druga vrsta meseca. Nešto zvezdano i strano bilo je u toj svetlosti na koju se navikao i pri kojoj se bolje osećao. Sve sem da se spava u mraku.

17 Izvuče noge ispod pokrivača i sede. Pogleda njena gola leđa. Njenu kosu na jastuku. Povuče pokrivač i pokri joj ramena pa ustade i ode u kujnu. Izvadi bocu vode iz friţidera, odvrnu zatvarač i poče da pije pri svedu otvorenih vrata friţidera. Stajao je drţeći flašu, na kojoj su od hladnoće izbijale šare. Gledao je kroz prozor i dole niz autoput prema svetiljkama. Tako je stajao. To je potrajalo. Kad se vratio u spavaću sobu, podigao je gaće sa poda, navukao ih, otišao u kupatilo i zatvorio vrata. Prošao je kroz kupatilo i ušao u drugu spavaću sobu i izvukao je torbu ispod kreveta i otvorio. Sede na pod sa torbom među nogama i zagrebe u dubinu pored sveţnjeva novčanica. Po dvadeset sveţnjeva u svakoj naslaganoj gomili. Vrati sve u torbu i poravna. Puta dvanaest. To je umeo i napamet da izračuna. 2,4 miliona. Sve stare novčanice. Zurio je u lovu. Sa ovim moraš veoma ozbiljno. Ne moţeš se ponašati kao da je samo stvar sreće. Zatvori torbu i zakopča sve što se zakopčava i gurnu je pod krevet, ustade i zagleda se kroz prozor prema zvezdanom nebu iznad stenovite oštre padine severno od grada. Mrtva tišina. Ĉak ni pas. Nije se probudio zbog novca. Jeste li mrtvi vi tamo? reče. Ne, dođavola, niste mrtvi. Ona se probudila dok se on oblačio i okrenula se u kreveti i gledala. Levelin? A? Sta to radiš? Oblačim se. Gde si krenuo? Napolje. Ej, srce, gde si stvarno krenuo? Nešto sam zaboravio da uradim. Vratiću se. Sta ćeš to da uradiš? On otvori fioku, izvadi kalibar 45 i proveri da li je napunjen, pa zadenu pištolj za pojas. Okrenu se i pogleda je. Krećem da završim nešto ludo i glupo i uprkos tome ipak idem. Ako se ne vratim, reci mojoj majci da je mnogo volim.

18 Tvoja majka je umrla, Levelin. U tom slučaju ja ću joj reći. Ona sede na ivicu kreveta. Levelin, je l’ hoćeš da umrem od straha? Jesi li u gadnom sosu? Ne. Nastavi da spavaš. Kako sad da spavam? Neću ja dugo. Idi dođavola, Levelin. On krenu prema vratima, pa se osvrnu. Sta ako se ne vrnem? Ako za mene nema rikverc? Jesu li to bile poslednje reči koje si mu uputila? Ona krenu za njim prema kujni, navlačeći kućnu haljinu. On ispod sudopere izvadi bocu od jednog galona i odvrnu slavinu česmovače da je napuni. Znaš li koliko je sati? reče ona. Aha. Znam. Znam koliko je sati. Srce, neću da ideš. Gde si krenuo? Neću da ideš. Tu se slaţemo, dušo. Ni ja ne ţelim da idem. Vratiću se. A ti nemoj da ludiš. Zaustavi se kod benzinske pumpe ispod bandere koja je bacala dobro svedo, ugasi motor i izvadi iz pregrade detaljnu mapu tog kraja i otvori mapu preko sedišta i poče da je proučava. Najzad obeleţi mesto gde je mislio da se nalaze oni kamioneti i onda pronađe lokalni zemljani put koji je vodio do kapije za stoku kod Harkli ranča. Na svom vozilu imao je dobre terenske gume i dve rezervne ali ipak je ovo bio negostoljubiv teren. Povukao je crtu na mapi i gledao kako je obeleţio. Onda je proučavao teren obeleţen na mapi i povukao drugu liniju. Nastavio je da sedi, upijajući obeleţenu mapu. Kad je uključio kontakt i izašao na autoput, bilo je dva i petnaest, ujutru i po noći, put je bio pust, autoradio nije hvatao ni jednu lokalnu stanicu, radioskala bila je mrtva od jednog do drugog kraja. Parkirao je kod kapije. Izašao je i otvorio kapiju i uterao svoj pikap, pa je izašao i zatvorio kapiju i zastao osluškujući tišinu. Onda se vratio u kabinu i povezao na jug po lokalnom rančerskom putu. Nije još bilo potrebe da uključi menjač za prenos na sva četiri točka i vozio je u drugoj brzini. Svetio meseca nisko na horizontu

19 tamo ispred njega bacalo je bledi sjaj preko tamnih brda i izgledalo je kao neko pozorišno osvetljenje. Skrenuo je iza mesta gde je prethodnog jutra parkirao i našao se na putu koji je verovatno nekad sluţio za kolske zaprege i koji je vodio na istok preko prostranog poseda Harkli ranča. Kad se mesec podigao, izgledao je naduven i bled i, delimično zaklonjen brdima, nije mogao da osvetli dobro ceo predeo ali se ipak moglo videti i on isključi farove. Posle pola sata zaustavio se i parkirao i krenuo prema jednoj uzvišici i zaustavio se da osmotri predeo prema istoku pa prema jugu. Mesec se još više podigao. Svet u plavetnilu. Vidljive senke oblaka koji se vuku dolinom. I ţurno prelaze uzvišice. Sede na rapavu ravnu stenu i ukrsti čizme. Nigde kojota. Ničega. Odlično za nekog meksikanskog krijumčara droge. Da. Jeste. Uvek ima nekog kome nešto odgovara. Kada se vratio u pikap, napustio je putić i vozio je uz pomoć mesečine. Prošao je ispod jednog vulkanskog uzvišenja na kraju doline pa opet skrenuo na jug. Imao je dobru orijentaciju u prirodi. Vozio je preko terena koji se pruţao ispod grebena i koji je pročešljao prethodnog dana i ponovo se zaustavio da osluškuje. Onda je iz panoramskog fara na kabini izvadio sijalicu i stavio je u pepeljaru. Uz pomoć baterijske lampe ponovo je proučavao mapu. Kad je sledeći put zaustavio vozilo, isključio je motor. Sedeo je uz spušten prozor. Sedeo je tako dugo. Parkirao je kamionet oko pola milje iznad kraja ravne kamenite zaravni i onda izvadio plastični bidon s vodom a bateriju gurnuo u dţep iznad kuka. Onda sa sedišta uze 45, polako zatvori vrata s palcem na pritisnutoj rezi. Obazre se levodesno pa se uputi u pravcu onih kamioneta. Stajali su isto kao kad ih je ostavio, nagnuti malo na stranu na kojoj su meci izbušili gume. Prilazio je drţeći 45 u ruci. Mrtva tišina. Moţda zbog meseca. Njegova senka pravila mu je društvo i to mu se nije dopadalo. Loše osećanje. Neovlašćeni prolaznik. Među mrtvacima. Ne budi čudak, reče sebi. Nisi jedan od njih. Još ne. Vrata bronko kamioneta behu otvorena. Kad je video, spustio se na jedno koleno. Spusti kanister s vodom na zemlju. Glupa magarčino, reče. Eto ti na. Previše si glup da preţiviš.

20 Okrenuo se polako, osmatrajući prvo bliţu pa onda dalju okolinu. Jedino što je mogao da čuje behu otkucaji njegovog sopstvenog srca. Prišao je bliţe i sagnuo se pored otvorenih vrata. Ĉovek se bio prevrnuo postrance. Još uvek vezan sigurnosnim pojasom. Sveţa krv na sve strane. Mos izvadi baterijsku lampu iz dţepa i zakloni staklo šakom a onda uključi svetio. Ustreljen pravo u glavu. No lobos. No leones. Ni vukova, ni lavova. Baci prigušeno svetio na tovarni deo iza sedišta. Sve odneto. Ugasi bateriju i stade. Polako ode do mesta na kome su leţala ostala tela. Sačmara je nestala. Mesec na nebu popeo se još više. Skoro kao dan. Osetio se kao da je zatvoren u zapečaćenom krčagu. Bio je već na pola uzbrdice u pravcu svog kamioneta kad ga nešto natera da stane. Sagnuo se, drţeći otkočen pištolj preko kolena. Na svetlu mesečine mogao je da vidi svoj kamionet pri vrhu. Začkiljio je da bolje vidi. Bio je tamo neko, stajao je pored vozila. Onda nestade iz vidnog polja. Svaki opis budale, reče sebi, odgovara ti savršeno. A sada ćeš i da umreš. Gurnu 45 pozadi za pojas ispod kaiša i poţuri koliko je mogao prema grebenu od lave. Iz daljine dopre zvuk paljenja motora kamiona. Mesečina pređe preko grebena i osvetli mesto na kome je bio. Dade se u trk. Kad se dokopao stena, kamion se već bio spustio na pola puta, svedo farova poskakivalo je po kamenju. Potraţio je zaklon. Nije bilo vremena. Baci se pljoštimice na zemlju, licem u travu sa rukama preko glave. Ĉekao je. Ili su ga videli ili nisu. Ĉekao je. Kamion prođe blizu njega. Kad je zamakao, on ustade i krenu da se pentra prema višoj koti. Na pola puta zastade, duboko udišući vazduh i pokušavajući da oslušne. Šveda su bila negde ispod njega. Sad nije mogao da ih vidi. Nastavi da se pentra. Posle nekog vremena mogao je da raspozna tamne obrise vozila tamo dole. Onda onaj kamion krete natrag uzbrdo po kamenitoj kosoj ploči. Ugašenih farova. Leţao je priljubljen uz pljosnatu stenu. Snop panoramskog fara pređe preko pejzaţa lave. Kamion uspori. Mogao je da čuje motor u leru. Veliki moćan motor. Pokretni reflektor opet prošara preko stenja. Sve je u redu, reče. Treba se izvući iz ove bede. Bilo bi najbolje za sve.

21 Motor poveća broj obrtaja i onda opet ostade na leru. Dubokim zvukom oglašavao se auspuh. Bog bi ga znao kuda će sad. Malo kasnije produţi u pomrčinu. Kad je stigao do prevoja grebena, savi se i uze 45, stavi ga za pojas i otkoči, pa ponovo poče da ga posmatra. Prvo prema severu, onda prema istoku. Ni traga od kamiona. Kako bi ti se svidelo da budeš u svom starom kamiončiću i da pokušaš da umakneš od njihove moćne mašine? upita sebe. A onda je shvatio da više nikad neće videti svoj kamiončić. Tako je, reče. Mnogo je stvari koje više nećeš videti. Snop reflektora pojavi se opet i pređe preko grebena. Mos leţe na stomak. Mogao je samo da gleda. Snop se ponovo vrati. Da znaš da je ovde u brdima neko sa tvoja dva miliona dolara, u kom trenutku bi odustao od toga da ga traţiš? Tačno. Ne postoji takav trenutak. Leţao je i osluškivao. Pikap se nije čuo. Počeka neko vreme, ustade i krete naniţe duţom stranom grebena. Zastajkivao je. Osmatrao. Tamo dole pod mesečinom prostirala se ravnica široka i tiha. Nema šanse da se preko nje prebaci a nema ni bilo gde drugde da se ode. ’Ajde, daso, kakvi su ti sada planovi? Ĉetiri sata ujutru. Da li znaš gde je sad tvoj momak? Moglo bi moţda ovako. Ţedan si. Što ne odeš do kamiončeta i uzmeš bidon s vodom i napojiš idiota? Mesec je stajao visoko i bio je mali. Dok je nastavio da se penje drţao je dolinu na oku. Koliko si motivisan? reče. Dobro i prokleto motivisan. Nikad dovoljno. Mogao je da čuje kamion. Stajao je gore prema grebenu sa isključenim farovima i krenuo je duţ odseka da bi se spustio prema niziji. Mesečina. Ispruţio se u pokušaju da se utisne u stenu. Uz sve loše vesti, misli mu pređoše na škorpije i zvečarke. Njihov teren. Reflektor je prelazio preko grebena levodesno kao da vesla. Metodično. Svetlosni snop pa mrak pa opet isto. Nije se pomicao. Kamion pređe na drugu stranu pa se vrati. Urlao je u drugoj brzini, zastajao, turirao. Na laktovima se pomerio kako bi imao bolji pogled. Imao je posekotinu na čelu i krv je počela da mu klizi u oko.

22 Nije ni znao gde se posekao. Obrisao je oko spoljnjim delom šake i šaku o farmerice. Skide maramu i pritisnu je na glavu. Mogao bi na jug do reke. Aha, Mogao bi. Manje pregledan teren u tom pravcu. Manje ne znači nevidljiv. Okrete se i dalje pritiskajući maramu na čelo. Ni traga od oblaka koji bi smanjili vidljivost. Kad svane valjalo bi da si negde. Bilo bi dobro kod kuće u krevetu. Posmatrao je dolinu iz koje je dopirala samo tišina. Amfiteatar prostran i bez daha. Ĉekanje. Imao je ovakav osećaj ranije. U jednog drugoj zemlji. Nikad nije ni pomislio da će mu se taj osećaj vratiti. Ĉekao je dugo. Kamionet se nije vratio. Uputio se duţ grebena. Na jug. Zastajao je i osluškivao. Ništa. Ni kojot. Kada se spustio do rečne doline nebo na istoku pokazalo je prve vesnike svetla. Noć više nije mogla da bude tamnija i mračnija. Nizija je išla sve do reke. Oslušnuo je još jednom i poslednji put i onda potrčao. Trebalo je savladati dobar deo terena i ostalo mu je još oko dvesta jardi od reke kad je začuo pikap. Prvi zraci dana izbijali su iznad brda. Kada se osvrnuo, primetio je prašinu naspram prosvetljene linije neba. Još uvek su bili skoro jednu milju iza njega. U tiho i mirno praskozorje zvuk pikapa nije delovao ništa više zastrašujući od zvuka motornog čamca na jezeru. Onda je začuo zavijanje motora pri promeni brzine. Izvuče iz pojasa 45 kako mu ne bi ispao i dade se u ludi trk na ţivot i smrt. Kad se ponovo osvrnuo, kamion je već dobro smanjio rastojanje. Još je bio sto jardi od reke i nije imao pojma šta će zateći na obali kad je se dočepa. Strma litica klisure. Prvi dugački zraci sunca stigoše kroz prolaze između brda na istoku i lepezasto osvediše predeo u kome se on nalazio. Pikap je bio sav u svetlu. Od pozicionih svetala do svih farova. Motor je zavijao i kamionet je čak odskakao od zemlje. Neće te upucati, reče. Previše bi izgubili da te upucaju.

23 Začu se puška i zvuk prelete preko njega. Prozuja mu iznad glave nešto kao najkraći šapat i on shvati da je to pucanj koji nestade nad rekom. Osvrnuo se. Na kamionetu je stajao čovek, jednom rukom pridrţavao se za krov kabine, drugom je prigrlio pušku. Dokopao se reke koja je, izlazeći iz kanjona, na tom mestu pravila široku krivinu i nastavljala da teče duţ guste vodene trske. Nizvodno je udarala u stenoviti čep, penušala i nastavljala tok ka jugu. U dnu kanjona još je bio mrak. Probijao se i padao i kotrljao se i dizao da bi se dočepao dugačke peskovite zaravni tik uz reku. Nije prešao ni petšest jardi kad shvati da za to neće imati vremena. Osvrnu se prema uzvišici sa koje se sjurio, baci se na zemlju kotrljajući se, u obe ruke već je drţao 45. Nastavio je da se kotrlja a i klizao je nizbrdo, oči su mu bile skoro zaslepljene od prašine i blata kroz koje se valjao i probijao, pištolj je čvrsto priljubio uz grudi. Onda je sve prestalo i on je jednostavno padao. Otvorio je oči. Nad njim je bilo novo jutro, koje je polako ovladavalo. Grubo udari u poveću gomilu šljunka i jeknu. Nastavi da se kotrlja kroz oštru travu i bodljikavi korov. Telo se zaustavi lo. Leţao je na stomaku boreći se za vazduh. Nije bilo pištolja. Otpuzao je natrag kroz poleglu travu dok ga nije našao i podlakticom skinuo prašinu i blato sa cevi. Usta su mu bila puna peska. I oči. Opazio je dva čoveka naspram svetlog neba. Otkočio pištolj i opalio u njihovom pravcu. Onda ih opet nije bilo. Znao je da nema vremena da otpuzi do reke i zato je ustao i pojurio. Pod njegovim čizmama šljunak je škripao i leteo. Bez daha stiţe do peščane trake uz samu vodu. Izvadi ključeve i novčanik, stavi ih u dţep od košulje, dţep zakopča . Hladan vetar, koji je duvao sa reke, mirisao je na gvoţđe. Osećao je. Odbacio je bateriju. Zakočio je 45 i zadenuo ga u petlju za alat na farmerkama. Strgnuo je čizme i zadenuo ih ispod kaiša, donovima nagore, pritegnuo kaiš što je mogao jače i bacio se u reku. Hladnoća mu preseče dah. Duvao je, borio se za dah plivajući više na leđima i s pogledom prema obali. Nikoga. Okrenu se i zapliva jače.

24 Matica ga je nosila prema okuci na rečnom toku i pravo na stene. Odgurivao se nogama i rukama. Litica nad njim postala je crna a vodeni tok u senci tamno mutan i valovit. Kad je najzad dospeo do mirnije vode i pogledao prema litici, ugledao je na vrhu parkiran kamionet ali nikoga pored njega. Opipao je da proveri da li su mu čizme i pištolj i dalje tu i zaplivao prema suprotnoj dalekoj obali. Kad je najzad izbauljao iz vode, tresao se od hladnoće. Bio je skoro jednu milju nizvodno od mesta sa kog se bacio u reku. Ĉarape više nije imao i potrčao je bos prema trščanom šipraţju. U stenama veće tanjiraste rupe u kojima su moţda nečiji preci spremali hranu. Kad se ponovo osvrnuo, kamioneta nije bilo. U odrazu neba videle su se siluete dva čoveka kako trče duţ litice. Skoro se bio dočekao šipraţja kad oko njega sve zazveča i kad začu jak huk a onda eho sa suprotne obale. Bio je pogođen je u nadlakticu i peklo je kao da je stršljen. Pritisnu šakom druge ruke to mesto i baci se u šipraţje, olovna kuglica do pola zarivena u zadnju stranu nadlaktice. Leva noga nije ga najbolje slušala a i disanje mu je pravilo poteškoće. Duboko u šipraţju pao je na kolena i ječao je boreći se za vazduh. Otkopčao je kaiš i pustio da čizme padnu na pesak, spustio ruku i izvukao 45 i poloţio ga sa strane i opipao ranjenu ruku. Olovna kuglica je ispala. Otkopčao je košulju, skinuo je i okrenuo ruku da vidi ranu. Bila je veličine kuglice, malo je krvarila, sa koncima košulje u rani. Ĉitava zadnja strana ruke postajala je gadno modra. Iscedio je košulju od vode i navukao je opet i zakopčao i navukao čizme, ustao i vezao opasač. Podigao je pištolj, rastavio ga i obrisao i dunuo kroz cev pa ga opet sklopio. Nije bio siguran da li će moći da puca ali pomislio je da moţda hoće. Izašao je iz šipraţja na delu oboda koji je bio najudaljeniji od obale i okrenuo se da pogleda ali trska je rasla uvis do trideset stopa i ništa nije mogao da vidi. Nizvodno uz reku nalazila se široka zaravan i šumarak topola. Dok je uspeo da dogega donde stopala su ga uveliko pekla jer je hodao bez čarapa u mokrim čizmama. Ruka mu je bila natečena i u njoj je osećao puls, ali krvarenje je izgleda prestalo. Popeo se na poduţu traku šljunka na suncu i seo. Skinuo je čizme i pogledao na crvene plikove na petama. Cim je seo, noga ga je opet zabolela.

25 Uze noţ koji mu je visio na opasaču pa ustade i opet skide košulju. Odseče rukave u visini ramena. Sede i umota pete pa navuče čizme. Vrati noţ u kaniju, pričvrsti opasač, podiţe pištolj. Osluškivao je. Jedan kos crvenkastih krila. Ništa. Kada se okrenuo da pođe jedva čujan zvuk pikapa dopro je do njega. Dolazio je iz daleka uz reku. Pokušao je da ga pronađe pogledom, ali nije uspeo. Pomislio je da su do sada ona dva čoveka verovatno prešla reku i da su negde iza njega. Krenuo je između drveća. Neka stabla izranjala su iz reke. Visok vodostaj. Mnoštvo korenja upleteno oko stena. Ponovo izu čizme da bi prešao preko a da iza sebe ne ostavi tragove i poče da se penje uz dugačku stenovitu padinu koja se pruţala prema juţnoj strani rečnog kanjona, noseći čizme, zavoje napravljene od rukava košulje i pištolj, istovremeno drţeći na oku teren koji se nalazio ispod njega. Sunce je bilo visoko iznad kanjona a stene preko kojih se probio biće suve za koji minut. Negde pri vrhu zastade i leţe na stomak a čizme spusti u travu pored sebe. Do samog vrha bilo je potrebno ne više od deset minuta, ali on pomisli da tih deset minuta nikako nema. Nad klisurom se pojavi jastreb. Ĉekao je. Posle nekog vremena jedan čovek izađe iz šipraţja nešto uzvodno, pogleda i zastade. Nosio je automat. Neki drugi čovek pojavi se nešto niţe od ovog prvog. Izmenjaše kratke poglede i nastaviše. Prošli su ispod njega i on ih je ispratio pogledom dok se nisu izgubili dalje niz reku. Ĉak nije ni razmišljao o njima. Pomišljao je na svoj kamionet. Kad se zgrada suda otvori u ponedeljak u devet pre podne neko će reći broj sa njegove registarske tablice i odmah će se znati i njegovo ime i adresa. Taj neizbeţni trenutak bio je daleko tek dvadeset i četiri sata. Onda će saznati ko je on i nikad neće prestati da ga traţe. Nikad, kao kad je nikad nikad. Ima brata u Kaliforniji ali šta bi njemu mogao da kaţe? Arture, postoje tamo neki dečkići koji bi da te posete i da ti gurnu muda u mlin i da okreću ručicu dok ti ih ne zgnječe da bi im otkrio gde sam ja ili gde nisam. Mogao bi da počneš da razmišljaš o selidbi u Kinu. Sede, umota pete, navuče čizme i zagleda se u najviši kraj kanjona. Ostali pejzaţ bio je ravan i prostirao se tako na jug i na

26 istok. Crvena zemlja i škriljac. Planine u daljini a i nešto bliţe. Ničeg drugog. Vrelina. Vazduh se prelamao i svetlucao od vreline. Zadenu pištolj za pojas, pogleda na reku još jednom i onda krenu na istok. Langtri u Teksasu bio je udaljen trideset milja. Trideset milja ako se računa prava linija a za to je potrebno postati gavran. Moţda i nešto bliţe. Ovako deset sati. Dvanaest. Stopala su ga bolela. I noga. I grudi. I ruka. Reka je nestajala iza njega. Reka, reče, a on ne utoli ţeđ.

27 II Ne znam da li je sada sprovođenje zakona opasnije nego ranije ili moţda nije. Kad sam počeo ovo da radim javili bi da je negde počela tuča, pesničenje, i vi onda odete da to prekinete a onda vam oni ponude da se sa vama pomakljaju. Ponekad morate da im se prilagodite. Drugačije nekad ne ide. A ne smete da ispadnete slabija strana. Takve stvarčice i u tolikom broju se više ne dešavaju. Dešavaju se gore. Desilo mi se jednom da je jedan tip uperio pištolj u mene i ja sam uspeo da zgrabim pištolj pre nego što je opalio ali me je okidač zahvatio po palcu. Evo ovde se vidi oţiljak. Al' taj tip se nije okanio toga da me ubije. Pre nekoliko godina, a moţda ni toliko, vozio sam jednim sporednim dvosmernim putem, bila je noć i naišao sam na jedan dostavni kamionet i dva druškana, koji su sedeli pozadi. Ljubazno su oborili dugačka svetla a ja sam otišao malo u stranu i primetio sam da kamionet ima registarske tablice iz Koauile i odmah pomislih, ha, da ja zaustavim ta dva druškana i proverim, onako. Uključim moje rotaciono svetio i primetim da se na kabinu kamioneta spustio bočni prozor i da neko dodaje pušku jednom od tih druškana koji su bililpozadi. Mogu vam samo reći da sam sa obe noge luđački pritisnuo kočnicu. Otklizao sam sasvim u stranu i poslednje što sam primetio bilo je da je onaj jedan druškan naslonio pušku uz rame. Bacio sam se dole na sedište i u tom trenutku šoferšajbna se raspade u hiljadu staklića koji se srušiše po meni. Još uvek sam drţao nogu na kocnici i osetio sam da vozilo klizi prema jarku pored puta i pomislih da će se prevrnuti, ali nije. Samo se kola napuniše prašinom. Onaj druškan opali još dvaput na mene i razbi sva stakla sjedne strane a ja sam leţeći na sedištu uspeo da zaustavim kola, već sam izvukao pištolj, i ćuh kamionet kako odlazi i ja se pridigoh i opalih nekoliko puta u pravcu njihovih zadnjih svetala, ali su oni odmaglili. O tom se radi da ne znaš šta će da ispadne kad nekoga zaustaviš. Tamo si na autoputu. Prilaziš automobilu i pojma nemaš na šta ćeš

28 da naletiš. Dugo sam ostao da sedim u kolima. Motor se ugasio, a svetla su još sijala. Unutra u kolima srca i prljavština. Izašao sam napolje i protresao se i opet se vratio u kola i sedeo. Sabirao misli. Brisači su visili u prazno. Ugasio sam svetla i nastavio da sedim. Naletiš na nekog ko ‘oče da te istisne s puta i još puca na policajca, to ja zovem opasni bliski susret. Nikad više nisam video taj kamionet. Niti neko drugi od mojih. U svakom slučaju ne te registarske tablice. Moţda je trebalo da se sjurim za njim. Il’da bar pokušam. Nemam pojma. Odvezao sam se natrag u Sanderson i parkirao pred jednim kafićem i mogu ti reći da su sa raznih strana dolazili da vide moj izrešetani auto. Bio je sav u rupama. Baš dobro izbušen. Izgledao je kao Boni i Klajd auto. Ja sam prošao bez ogrebotine. Uz sve te krhotine, srču i kuršume. Zamerili su mi i za to što sam tamo parkirao. Nisam, rekoše, pravilno postupio. Hvalisao sam se, rekoše. Pa, moţda i jesam. Ali isto tako sam ţeleo da popijem tu šolju kafe, moţete mi verovati. Svako jutro čitam novine. Pretpostavljam najviše zbog toga da moţda predosetim šta nam se sprema, nama ovde. Ne kaţem da sam bog zna šta uspeo da sprečim. Postaje sve teţe. Pre nekog vremena ovde su jedan na drugog naletela dva momka ijedan od njih je bio iz Kalifomije a jedan sa Floride. Krenuli su svako sa svoje strane i negde između sv se susreli. A onda su nastavili da putuju zajedno uzduţ i popreko i da ubijaju ljude. Zaboravio sam koliko su ljudi ubili. Kakve su šanse da se tako nešto opet dogodi? Njih dvojica pre toga nikad nisu čuli jedan za drugog. Ne moţe biti mnogo takvih. Prosto ne verujem. Zapravo ne znamo. Evo pre neki dan jedna ţena je ubacila svoju bebu u đubretarski kamion drobilicu. Ko je mogao na tako nešto da pomisli? Moja ţena više ne čita novine. Verovatno je u pravu. Uvek jeste.

29 el je ušao u sud preko zadnjih stepenica i prošao kroz hol i pravo u svoju kancelariju. Zavrteo se u stolici, jedan krug i onda pogledao telefon. ’Ajde, kreni, reče. Stigao sam. Telefon zazvoni. Pruţi ruku i podiţe slušalicu. Šerif Bel, reče u slušalicu. Slušao je. Klimnu glavom. Gospođo Douni, verujem da će sići pravo tamo. Pozovite me opet malo kasnije. Da, gospođo. Skide šešir i odloţi ga na sto i ostade da sedi zatvorenih očiju, štipkajući koren nosa. Da, gospođo, reče. Da, da, gospođo. Gospođo Douni, nisam viđao mrtve mačke po drveću. Vaša maca će sići ako joj samo date malo vremena. Nazovite me docnije, je l’ moţe? Spusti slušalicu. Zurio je u telefon. Sve je pitanje novca, reče. Ako imaš dovoljno novca, biraš gde si i ne moraš da slušaš osobe koje ti pričaju o mačkama koje neće da siđu sa drveta. A ja moram da ih slušam. Radio zakrča. Podiţe prijem i pritisnu dugme i podiţe noge na sto. Šerif Bel, reče. Slušao je. Spusti noge na pod i uspravi se u stolici. Uzmi ključeve i drţi uključenu vezu. OK. Brzo stiţem. Prstima poče da dobuje po stolu. OK. Drţi upaljena svetla. Stiţem najdalje za pedeset minuta. Šta je sa Torbertom? Zatvori prdjaţnik. On i Vendel zaustaviše se i uparkiraše na betoniranom platou tik ispred sluţbenog vozila. Torbert izađe i stade pored vrata svog vozila. U znak pozdrava šerif klimnu glavom. Prošao je pored ivice puta gledajući u trag guma. Vidiš ovo, a? reče. Da šefe. ‘Ajde da pogledamo. Torbert otvori prtljaţnik i nagnuše se nad telom. Prednji deo košulje bio je natopljen krvlju, delimično osušenom. Celo lice beše B

30 mu krvavo. Bel se naţe i pruţi ruku i izvadi nešto iz dţepa košulje i poče da razvija. Bio je to umrljan krvlju račun sa benzinske stanice u Dţankšonu, Teksas. Tako. Reče. Ovo je znači kraj puta za Bila Virika. Meni je promaklo, nisam primetio račun. Sve je u redu. Sem za njega. Moţda će ovaj račun nešto vredeti. Posmatrao je rupu na čelu. Izgleda kao 45. Ĉist pogodak. Kao da je vadkater. Šta je vadkater? Mašina koja buši pod pravim uglom. Imaš ključeve? Da, gospodine. Bel zaklopi poklopac prtljaţnika. Osvrnu se. Kamioni na autoputu koji su prolazili pored njih smanjivali su brzinu čim bi ih primetili. Već sam se čuo sa Lamarom. Moći ćemo da mu vratimo to vozilo za dva do tri dana. Pozvao sam centralu u Ostinu i očekuju te odmah sutra ujutru. Ovog neću da prebačujem u nekom od naših vozila, a sad mu ni helikopter ne bi ništa pomogao. Oteraj ovo Lamarovo vozilo natrag u Sonoru, pozovi me kad to obaviš, ili mene ili Vendela, i neko od nas će doći po tebe. Imaš nešto para? Da, gospodine. Napiši izveštaj kao svaki izveštaj. Da, šefe. Belac u kasnim tridesetim, srednje građe. Kako se speluje Virik? Sa ipsilon? Tek ćemo videti koje mu je pravo ime. Još nismo sigurni. Da, gospodine. Moţda ima negde porodicu? Da,da. Šerife? Da. Sta stavljamo u rubriku ko je izvršilac? Ne stavljamo ništa. Predaj svoje ključeve Vendelu pre nego što zaboraviš. U kolima su. Potrudimo se da ključeve ne ostavljamo u kolima. Da, gospodine. Vidimo se kroz dva dana. Da, šefe.

31 Nadam se da je to kopile u Kaliforniji. Da, gospodine. Tačno znam šta mislite. Ĉini mi se da ipak nije tamo. Da, šefe. I ja tako mislim. Vendel, jesi spreman? Vendel se nagnu i pijunu. Da, šefe, reče on. Spreman sam. Pogleda u Torberta. Ako te neko zaustavi kaţi da ne znaš ništa o tom telu pozadi. Reci im da mora da ga je neko ubacio dok si ti pio kafu. Torbert klimnu. ’Oćete ti i šerif da mi pomognete i premestite sa sluţbe kod osuđenika na smrt? Ako te ne izvučemo odatle, doći ćemo da ti pravimo društvo. Sa mrtvima se nije šaliti, reče Bel. Vendel potvrdno klimnu. Da, gospodine, reče. U pravu ste. I ja ću to biti jednog dana. Vozio je skoro 90 na sat prema skretanju kod Drajdena kad primeti mrtvog jastreba na putu. Primetio je perje koje se pomera na vetru. Prikoči, stade, izađe iz kola, vrati se nazad, čučnu sve do peta na čizmama i pogleda malo bolje. Podiţe jedno krilo i pusti ga da padne. Hladno ţuto mrtvo oko pod plavičastim svodom neba. Veliki crvenorepi jastreb. Podiţe ga za jedno krilo i odnese ga do jarka pored puta i spusti u travu. Cesto jastrebovi sede na visokim stubovima dalekovoda pored glavnih puteva i posmatraju autoput i levo i desno miljama u daljinu. Drţe na oku autoput i paze da li će nešto malo i ţivo pokušati da ga pretrči. I ustreme se na plen iz pravca suprotno od sunca. Kao da su bez senke. Izgubljeni u napetoj usredsređenosti lovca. Bel nije hteo da ga kamioni gaze i razmazuju po asfaltu. Stajao je i gledao prema pustinji. Sve tako tiho. Jedva čujno zujanje vetra kroz ţice dalekovoda. Visok ruţičasti korov pored puta. Zovu ga pustinjska staklena trava. Dalje niz pustinju otvori u stenama pod imenom tragovi zmaja. Gole stenovite planine u blagoj senci kasnog popodnevnog sunca a na istoku bodljikava abscisa, stanovnik pustinjskih prostranstava, gde retke kiše padaju kao crne zavese od čađi. Ne oglašava se bog koji je prokleo ovu zemlju darujući joj samo pepeo i so. Vratio se do vozila i krenuo.

32 Kad se zaustavio pred šerifovom kancelarijom u Sonori prva stvar koju je ugledao bila je široka ţuta traka razvučena iznad parkinga. Uobičajena manja gomila znatiţeljnika. Krenu preko ulice. Šta se desilo, šerife? Ne znam, reče Bel. Sad sam stigao. Sagnuo se da prođe ispod ţute trake i pođe uz stepenice. Lamar podiţe pogled kad je zakucao na vrata. ‘Ajde sa mnom, reče. Dođi. Ovde nas čeka pakao. Siđoše na travnjak ispred kancelarije. Neki krenuše za njima. Vi produţite, reče Lamar. Ja i vaš šerif moramo da porazgovaramo. Izgledao je iznuren. Pogleda u Bela, a on pogleda u travnjak. Protrese glavom i pogleda ustranu. Kad sam ja bio klinac ovde smo igrali klikere i školice. Baš ovde. Današnji klinci, da ih pitaš, ne bi znali šta je to. Ed Tome, biće da je ovo neki najluđi luđak Ĉujem te. Imaš neki trag? Ne baš. Lamar okrenu glavu. Obrisa oči rukavom košulje. Ovaj kučkin sin neće nikad doći pred sudiju. Ako ga ja ščepam, neće taj stići na sud. Da, ali prvo treba da ga ščepamo. Ovaj momak je bio oţenjen. Nisam znao. Tek dvadeset tri godine. Ispravan sa svih strana. Bez ijedne mrlje. Sad moram do njegove kuće pre nego što mu ţena čuje preko jebenog radija. Na tome ti ni najmanje ne zavidim. Ĉini mi se da ću da dam otkaz, Ed Tome. Hoćeš da pođem s tobom do njegove kuće? Ne. Mada, hvala što si se ponudio. Moram da krenem. U redu. Tako je kako je. Imam osećaj da se susrećemo sa nečim sa čim se do sada nikad nismo suočili. I meni se to čini. Pozvaću te večeras. Hvala.

33 Ispratio je pogledom Lamara, koji preko travnjaka i uz stepenice ode u svoju kancelariju. Nadam se da nećeš odustati, reče. Mislim da ćemo biti potrebni svi mi koliko nas ima.

34 ad se zaustaviše ispred kafanice bilo je 1:20 posle ponoći. U autobusu su bila samo tri putnika. Stanica Sanderson, reče vozač. Mos poţuri napred ka vozaču. Video je da ga vozač prati preko retrovizora. Ĉuj, reče. Da l’ bi za mene mogao da staneš kod Pustinjskog Vazduha? Povredio sam nogu, a tamo stanujem i nemam nikog da me sačeka. Vozač zatvori vrata. Daaaa, reče. Moţe. Kad je ušao, ona brzo ustade sa kauča i potrča i obgrli ga oko vrata. Pomislila sam da si mrtav. Još nisam i prestani da sliniš. Ne slinim. Bolje mi spremi slaninu s jajima dok se ja istuširam. Da vidim kakva ti je to posekotina na glavi. Šta ti se dogodilo? Gde ti je pikap? Moram da se istuširam. Spremi mi na brzaka nešto da klopnem. Moj stomak misli da više nemam usta kroz koja mogu nešto da ubacim. Kad je izašao iz kupatila, imao je na sebi kraći šore i kad sede za stočić u kujni prva stvar koju ona reče beše: Sta ti je to pozadi na ruci? Koliko si stavila jaja? Ĉetiri. Ima li još tosta? Stiţu još dva.Šta ti je to, Levelin? Šta bi htela da čuješ? Istinu. Srknu kafu i poče da soli jaja. Nećeš da mi kaţeš, je li? Neću. Šta ti je s nogom? U brzini sam je negde zakačio. Namaza mu puter na sveţe parče tosta i stavi mu na tanjir i sede na stolicu preko puta njega. Volim da noću jedem doručak, reče. K

35 Podseća me na dane kada sam bio neţenja. Šta se dešava, Levelin? Evo šta se dešava, Karla Dţin. Moraš brzo da se spakuješ i da šibaš odavde čim pukne zora. Sve što ne poneseš sa sobom više nikad nećeš videti i zato pazi da ne propustiš da spakuješ ono za šta će ti posle biti ţao što nisi ponela. Odavde autobus ide ujutru u sedam i petnaest. Traţim od tebe da odeš u Odesu i da tamo čekaš dok ti se ne javim. Ona se nasloni na naslon stolice. Gledala ga je. Ti hoćeš da ja odem u Odesu. Tačno. Da me ti ne zezaš? Ja? Ne. Ne zezam se i ne šalim se. Imamo još pekmeza? Ona ustade, ode do friţidera i izvadi pekmez i stavi pred njega na sto i vrati se na stolicu. On skide poklopac sa tegle i onda noţem razmaza pekmez po tostu. Šta je u onoj koţnoj torbi koju si doneo? Rekao sam ti šta je u njoj. Rekao si da je puna para. Ako sam tako rekao onda je valjda tako. Gde se nalazi? Ispod kreveta u zadnjoj sobi. Ispod kreveta? Da, gospođo. Mogu da odem i da pogledam? Imaš dvadeset i jednu godinu i slobodna si i mislim da moţeš da radiš šta god ţeliš. Nemam još dvadeset i jednu. Ja ti rekoh. Ti traţiš od mene da sednem na bus i odem u Odesu. Da, uzimaš bus i šibaš u Odesu. Šta da kaţem mami? Pa, pokušaj već s vrata da zacviliš: Mama, došla sam kući. Gde je sada tvoj pikap? Tamo gde svi smrtnici odlaze. Ništa nije večno, Kako ujutru da se prebacimo do busa? Pozovi gospojicu Rosa. Ionako nema šta da radi.

36 Sta si to uradio, Levelin? Opljačkao sam banku u Fort Stoktonu. Ti si bedan laţov. Ako nećeš da mi veruješ što me uopšte pitaš? Počni da se pakuješ. Imamo još samo četiri sata do jutra. ’Oću da vidim šta ti je to na ruci. Već si videla. Daj da ti utrljam neki lek. Moţe. Moţda još ima u visećem plakaru one masti za rane koju koriste lovci. I prestani već jednom da me nerviraš. Pokušavam da nešto pojedem. Neko te upucao? Ne. To sam ti rekao da te razbudim. Mrdaj sada.

37 rešao je preko reke Pekos severno od Šefilda, Teksas, i skrenuo na autoput broj 349 koji vodi na jug. Kad se zaustavio na benzinskoj pumpi u Šefildu, bilo se skoro smrklo. U crvenom odblesku sumraka jato golubova preletalo je autoput u pravcu juga prema rančevima sa silosima. Usitni novac kod vlasnika pumpe i obavi jedan telefonski razgovor i napuni rezervoar i uđe unutra i plati. Je l’ kod vas ima bar malo kiše? reče pumpadţija. Gde je to kod nas? Vidim dolazite iz pravca Dalasa. Ĉigur pokupi kusur sa šanka kod kase. Šta se vas tiče odakle sam ja, prijateljčiću? Ništa nisam mislio kad sam to rek’o. Ništa nisi mislio kad si rekao. Pričam onako, tako prođe vreme. Ĉini mi se da to smatrate lepim ponašanjem na vaš levački način. Gospodine, molim, ja se izvinjavam. Ako nećete da primite moje izvinjenje, ja onda ne znam šta još mogu da učinim. Pošto ovo? Gospodine? Pitao sam pošto ovo? Šeset devet centi. Ĉigur raširi umotanu novčanicu od jednog dolara i poloţi na šank. Pumpadţija stavi novčanicu u kasu a kusur poloţi na šank, sitne novčiće poredane u gomilicu kao da su čipovi. Ĉigur nije skidao pogled sa njega. Ĉovek skrenu pogled. Zakašlja se. Ĉigur zubima otvori plastičnu kesicu sa indijskim orasima i trećinu kesice istrese na dlan i poče da jede. Ţelite li još nešto? reče čovek za šankom. Ne znam. Je l’ treba još nešto? Da nešto nije u redu? Sa čim? S bilo čim. Je l’ me to pitate? Da li bilo šta nije u redu? P

38 Ĉovek se malo okrenu i pesnicom zakloni usta i opet se nakašlja. Pogleda onda Ĉigura a ovaj pogleda na drugu stranu Sad je gledao na prostor ispred radnjice. Na benzinsku pumpu i automobil. Ĉigur uze još jednu šačicu oraha. Treba li još nešto? To ste me već pitali. Pa pitam jer treba da zatvorim. Treba da zatvorite. Da gospodine, U koliko sati zatvarate? Sada. Sada zatvaramo. Sada nije vreme na časovniku. U koliko sati zatvarate? Obično kad padne mrak. Uveče. Ĉigur je stajao i polako ţvakao. Pojma nemate o čemu pričate, je li tako? Gospodine? Rekoh da pojma nemate o čemu pričate. Govorim o zatvaranju radnje. O tome govorim. U koliko sati idete u krevet? Gospodine? Malo ste nagluvi, a? Rekoh u kol’ko sati idete u krevet? Pa, oko devet i po. Otprilike oko devet i po. Ĉigur dodade još malo oraha na dlan. Mogao bih u to vreme da se vratim, reče. Tad će biti zatvoreno. Ne smeta. A što bi se vratili? Biće zatvoreno. Već ste to rekli. Pa, biće zatvoreno. Ţivite u onoj kući iza radnje? Da, tamo. Ceo ţivot ste ţiveli ovde? Pumpadţiji je trebalo malo vremena da odgovori. Ovo je pripadalo ocu moje ţene, reče. Nekada. Priţenili ste se u ovo ovde. Puno godina ţiveli smo u Templu, ovde u Teksasu. I porodicu smo podigli. Tamo u Templu. Ovde smo došli pre oko četiri godine.

39 Priţenili ste se. Pa, ako tako ţelite da se izrazite. Nemam ja šta da se izraţavam. To je tako. Dobro, a sada bi baš morao da zatvorim. Ĉigur istrese preostali orah na dlan i zguţva malu plastičnu kesicu i stavi je na šank. Stajao je čudno uspravljen i ţvakao. Puno pitanja imate, reče vlasnik pumpe. A sami nećete da kaţete odakle ste. Koji je najveći gubitak koji ste videli kad se baci novčić? Gospodine? Kad se baci novčić i bude ii’ glava ii’ pismo? Najveći gubitak kome ste bili svedok? Glava-pismo? Glava-pismo. Ne znam. Ovde se uglavnom ne kockaju bacajući novčić. To se obično radi da se nešto razreši. Šta ste najveće videli da se tako razrešilo? Ne znam. Ĉigur uze iz dţepa novčić od dvadeset i pet centi i zavrte ga uvis u bledo plavetnilo fluorescentnog svetla koje je dolazilo iz cevi iznad njihovih glava. Uhvati ga dok je bio u silaznoj putanji i preklopi ga sa gornje strane druge šake baš uz krvav zavoj. Biraj, reče. Da? Da. Šta je u igri? Biraj. Treba da znam u šta se igra. Šta bi to promenilo? Ĉovek prvi put pogleda Ĉigura u oči. Plave kao lapis. Svetle i tamne istovremeno. Kao vlaţno kamenje. Moraš da biraš, reče Ĉigur. Ne mogu ja umesto tebe. Ne bi bilo fer. Ne bi bilo ni ispravno. ’Ajde biraj. Nisam ništa uloţio. Uloţio si. U ovo si ulagao celog ţivota. Samo što to nisi znao. Znaš koja godina piše na ovom novčiću? Ne.

40 Hiljadu devetsto pedeset i osma. Dvadeset i dve godine ovaj novčić putuje dok nije stigao ovde. I ja sam ovde. I moja šaka je preko novčića. I moţe biti ili glava ili pismo. Ti sad odluči. Kaţi. Ne znam šta je to što mogu da dobijem. U plavičastom svetlu na čovekovom licu pojaviše se kapljice znoja. Liznu gornju usnu. Moţeš da osvojiš sve, reče Ĉigur. Sve. Ništa mi niste razjasnili, gospodine. Odluči se. Neka bude glava. Ĉigur otkri novčić. Pomeri ruku da i čovek moţe da vidi. Dobra odluka, reče. Uze novčić sa svog zgloba i gumu ga prema čoveku. Šta da radim s njim? Uzmi. To je tvoj novčić sreće. Ne treba mi. I te kako ti treba. Uzmi. Ĉovek uze novčić. Sad bi morao da zatvorim, reče. Ne stavljaj novčić u dţep. Molim? Ne stavljaj u dţep. Pomešaće se sa drugima i nećeš znati koji je. U redu. Sve moţe da bude instrument nečega, reče Ĉigur. I male stvari. Stvari koje ne bi ni primetili. Prelaze iz jednih ruku u druge. Ljudi ne pridaju vaţnost. A onda jednog dana vreme je za obračun. Završno knjigovodstvo. I posle toga više ništa nije isto. Sta si rekao? To je samo novčić. Na primer. Ništa posebno u tome. I čega bi mogao da bude instrument? Uviđate problem? Mora se odvojiti delovanje od same stvari. Kao kada bi delovi nekog istorijskog trenutka mogli sa se izmešaju sa delovima nekog drugog trenutka. Kako je to moguće? Da, ovo je samo novčić. Da. Tačno. Zar ne? Ĉigur pokupi kusur koji je leţao na šanku, gurnu ga u šaku i gurnu u dţep i onda se okrete i izađe kroz vrata. Vlasnik pumpe ga pogledom otprati kako odlazi. Video je kako je ušao u auto. Kola krenuše i preko šljunkovite staze skrenuše na autoput ka jugu. Svetla kola nisu prešla preko radnjice. Ĉovek spusti novčić na šank i

41 zagleda se u njega. Stavi obe šake na šank i tako je nagnut samo stajao oborene glave. Bilo je oko osam kad je stigao u Drajden. Zaustavio se na raskrsnici ispred Kondrine radnje sa namirnicama. Ugasio je svetla i motor ostavio da radi. Onda je upalio farove i uključio se na autoput 90 koji vodi a istoku. Bele oznake uz ivicu puta izgledale su kao oznake nadzorničke kontrole ali bez ikakvih brojčanih obeleţja. Uključio je prekidač za kilometraţu i vozio još jednu milju i onda usporio i skrenuo sa autoputa. Ugasio je sveda i ostavio motor na leru. Izašao je iz kola i prepešačio do kapije koju je otvorio pa se vratio. Prevezao se preko greda ispred ranča i izašao iz kola i zatvorio kapiju i zastao osluškujući. Onda uđe u kola i poveze duţ dţombavog putića. Pratio je ogradu koja je išla duţ juţne strane. Ford je poskakivao po lošoj podlozi. Ograda je bila svedok prošlosti, tri ţice razapete preko drvenih stubova. Posle oko jedne milje izbi na šljunkovito tlo gde je bio parkiran terenac dodţ ramčardţer. Terenac je stajao parkiran u njegovom pravcu. Polako stade uz njega i isključi motor. Prozori na dodţu bili su toliko zatamnjeni da su izgledali crni. Ĉigur otvori vrata i izađe iz kola. Jedan čovek izađe iz dodţa sa strane suvozača i preklopi sedište napred i pope se i sede pozadi. Ĉigur obiđe vozilo, uđe na suvozačevo mesto i zalupi vratima. Idemo, reče. Jesi li razgovarao s njim? reče vozač. Ne. On ne zna šta se desilo? Ne. Vozi. U mraku su poskakivali preko pustinje. Kad nameravaš da mu kaţeš? reče vozač. Kad budem znao šta imam da mu kaţem. Kad su stigli do Mosovog kamioneta, Ĉigur se naţe da ga bolje osmotri. Je l’ ovo njegov pikap? Jeste. Registarske tablice nestale. Priteraj bliţe. Imaš šrafciger?

42 Vidi u pregradi. Ĉigur izađe iz vozila sa šrafcigerom u ruci i priđe kamionetu i otvori vrata. Skide aluminijumsku pločicu tehničkog pregleda sa unutrašnje strane vrata i stavi je u dţep i vrati se u dodţ i vrati šrafciger u pregradu. Ko je isekao gume? reče. Mi nismo. Ĉigur klimnu glavom. Idemo, reče. Parkirali su na odstojanju od kamiona i krenuli peške da izvide. Ĉigur je dugo stajao ćutke. Bilo je hladno napolju i on nije imao jaknu, ali kao da to nije primećivao. Druga dvojica stajali su i čekali. U ruci je drţao baterijsku lampu koju upali i krete između kamiona. Gledao je tela. Ona dvojica pratili su ga na malom odstojanju. Ĉiji pas? reče Ĉigur. Ne znamo. Zagleda se u mrtvog čoveka presamićenog u bronko terencu. Osvetli tovarni deo iza sedišta. Gde je kutija? reče. U kamionu. Hoćeš kutiju? Moţe li se nešto saznati iz nje? Ništa. Ništa? Baš ništa. Ĉigur je posmatrao mrtvaca. Gurnu ga baterijskom lampom. Rascvetani su kao petunije, reče jedan od one dvojice gledajući mrtvace. Ĉigur ne odgovori. Udaljio se od kamiona i zagledao se preko predela pod mesečinom. Mrtva tišina. Ĉovek u bronku bio je mrtav manje od tri dana. Izvuče pištolj koji je bio zadenut za opasač na pantalonama i okrenu se ka mestu gde su bila ona dvojica i jednog i drugog ustreli kroz glavu sa dva brza pucnja i vrati pištolj za opasač. Drugi ustreljeni imao je tek toliko vremena da primeti prvoga kako pada. Ĉigur prođe između dva mrtva tela na zemlji i uze sa drugog mašinku od devet milimetara i vrati se ka vozilu i upali motor i okrenu kola i potera natrag prema autoputu.

43 III Nisam siguran da je posao sprovođenja zakona mnogo dobio novim tehnologijama. Spravice koje mi dobijamo dobijaju i oni. Ne kaţem da čovek moţe da se vrati unazad. Niti da to ţeli. Nekada smo imali one stare Motorole sa povratnom radiovezom. Sad već nekoliko godina imamo vezu preko kratkih talasa. Neke stvari se ne menjaju. Zdrav razum se nije promenio. Moram reći mojim zamenicima da trag često vodi preko najmanjih sitnica. Ko mrve hleba. Ja i dalje volim stari Kolt 4440. Ako ga taj model ne zaustavi, bolje ga baci i uzdaj se u noge. Volim i stari model vinčesterke 97. Volim što ima dobru kočnicu. Ne sviđaju mi se puškena kojima morate da vijate dok ne nađete kočnicu. Neke stvari su naravno gore. Ova moja sluţbena kola imaju sedam godina. Motor 454. Nema više tih motora. Vozio sam jedan od novijih modela. Ne biprestigo najdebelguzijeg. Rekao sam kome treba da ću zadrţati ovo što imam. To nije uvek dobar stav. Ali ne znači da je uvek loš. Za ono drugo ne znam. Mnogi ljudi me pitaju. Stalno pitaju. Ne mogu da kaţem da to nikad ne dolazi u obzir. Ali to nije nešto što bi opet voleo da vidim. Da prisustvujem ko svedok. Oni koji bi zaista trebalo da prisustvuju izvršenju smrtne kazne nikad ne dođu. To čvrsto verujem. Sećate se nekih stvari kad je ta stvar u pitanju. Ljudi nisu znali šta da obuku. Jedan ili dvojica došli su u crnom, i pretpostavljam da je to u redu. Neki samo u košulji sa kratkim rukavima i to mi je nekako smetalo. Zašto? Nisam siguran da bi umeo da objasnim. Ipak, izgledalo je da znaju šta treba da rade i to me je iznenadilo. Znam da većina njih nikad nije prisustvovala pogubljenju pre toga. Kad je bilo gotovo, navukli su tu zavesu oko gasne komore i sa njim još vezanim unutra i klonulim i ljudi su poustajali i pošli ka izlazu. Kao kad se izlazi iz crkve ii’ tako nekako. Bilo je čudno. Baš je bilo čudno. Mogao bi da kaţem da je to bio najneobičniji dan koji sam imao.

44 Veoma malo ljudi nije za smrtnu kaznu. Veruju u to. Ĉak i oni koji su zaposleni na odeljenju gde su osuđenici na smrt. Da ne poverujete. Viđaš nekoga svakodnevno često godinama i onda ga jednog dana sprovodiš niz hodnik i dovodiš na pogubljenje. Da. Teško da ima nekog kome se od toga ne najeţi koţa. Nije vaţno o kome se radi. To me ne zanima. A neki od njih nisu bili naročito pametni. Sveštenik, otac Piket, pričao mi je o jednom kojeg je ispovedio i koji je poručio poslednju večeru i poručio još dezert, nekakav. I došlo vreme da se ide i otac Piket ga upita zašto nije pojeo dezert a ovaj mu odgovorio da je ostavio za posle kad se vrati. Nisam znao šta na to da kaţem. Ni otac Piket nije znao. Nikad nikog nisam morao da ubijem i zbog toga mi je veoma drago. Nekada u stara vremena neki šerifi nisu nosili vatreno oruţje. Mnogi u to ne mogu da poveruju ali to je činjenica. Dţim Skarboro nikad nije nosio nikakvu pucu. To je onaj mlađi Dţim. Gaston Bojkins, ni on nije nosio. I to u zemlji Komanča. Uvek sam voleo da slušam o prohujalim vremenima. Nikad nisam propuštao priliku da to čujem. Briga koju su šerifi nekad pokazivali prema svojim građanima danas je malo razvodnjena. To ne moţe da se ne oseti. Niger Hoskins tamo u okrugu Bastrop znao je napamet telefone svih ljudi u svom kraju. Ĉudno je i to kad o tome razmišljate. Mogućnosti zloupotrebe ima na sve strane. U Ustavu drţave Teksas nema uslova koje šerifmora da ispunjava da bi postao šerif. Nijedan jedini. Ne postoji nešto što se zove lokalni zakon. Zamislite posao u kome imate ovlašćenja bezmalo slična Bogu i nema nikakvih uslova koji vas ograničavaju i vi ste zaduţeni da štitite zakone koji ne postoje i sad vi meni recite je l’ to čudno ili nije. Ja kaţem da jeste čudno. A da li to uspeva? Da. U devedeset odsto slučajeva. Potrebno je toliko malo da bi se upravljalo dobrim ljudima. Veoma malo. A lošim ljudima ne moţe se upravljati. Ako je to negde moguće, ja o tome nikad nisam čuo.

45 utobus stiţe u stanicu u Fort Stoktonu u četvrt do devet i Mos ustade i uze svoju torbu sa police za stvari i podiţe koţnu aktovku sa sedišta i pogleda ka njoj. Nemoj u avion sa tom stvarčicom, reče ona. Odmah ćete u zatvor. Moja mama nije podizala glupu decu. Kad ćeš da me pozoveš? Kroz nekoliko dana. Dobro. Ĉuvaj se. Imam neko loše osećanje, Levelin. E, ja imam dobro. Tako smo u ravnoteţi. Nadam se. Moći ću da te zovem samo iz javne govornice. Znam. Zovi me. Oću. Ti prestani da se brineš za sve. Levelin? Šta je? Ništa. Reci šta je. Ništa. Eto tako. Ĉuvaj se. I ti se čuvaj. Levelin? Šta sad? Nemoj nikoga da povrediš. Je l’ me čuješ? Stajao je sa svojom torbom prebačenom preko ramena. Ništa ne obećavam, reče. Kad nešto obećaš, sam moţeš da nastradaš. A

46 el zabode viljušku u jelo i podiţe prvi zalogaj ka ustima, kad se oglasi telefon. Spusti viljušku. Ona odgurnu stolicu spremna da ustane, ali on obrisa usta salvetom i ustade. Ja ću, reče. Kako ti kaţeš. Kako dođavola pogode kad jedeš? Nikad ne jedemo ovako kasno. Ne budi zakeralo, reče ona. Podiţe slušalicu. Šerif Bel, reče. Neko vreme je slušao. Onda reče: Završiću večeru. Naći ćemo se tamo za oko četrdeset ninuta. Ostavi uključena svetla na tvom vozilu. Spusti slušalicu i vrati se do svoje stolice i sede i uze salvetu i stavi je preko krila i podiţe viljušku. Neko je javio da je naišao na zapaljen auto, reče. Sa ove strane Lozier Kanjona. Je l’ ti to nešto govori? On odmahnu glavom. Jeo je. Završio je i kafu. ’Ajde, pođi sa mnom, reče on. Samo da uzmem mantil. Kod kapije su skrenuli sa puta i nastavili da voze preko duge ispaše i stigoše do Vendelovog vozila. Vendel pođe ka svom vozilu dok je Bel spuštao prozor na svojim kolima. Ovim pravcem oko pola milje, reče Vendel. Pratite me. Nazirem odavde. Da šefe. Do pre jednog sata baš je buktalo. Ljudi koji su javili rekli su da su vatru videli čak sa druma. Parkiraše malo dalje, izađoše iz kola i posmatraše. Jara je dopirala do lica. Bel dode do drugih vrata gde je sedela njegova ţena, otvori vrata i uze suprugu za ruku. Ona je izašla i stajala je sa rukama prekrštenim pred sobom. Nešto podalje stajao je dostavni kamion i dva čoveka su bila pored njega i po njima je svetlucao crveni odblesak koji je dolazio iz pravca vatre. Jedan pa drugi klimnuše u znak pozdrava i rekoše: Šerife. B

47 Mogli smo da ponesemo kobasice, reče ona. Da. Roštiljske. Ne bih nikad rekao da kola mogu ovako da gore. Ne bi niko. Da li ste vi nešto primetili? Ne, gospodine. Samo vatru. Niko nije prošao? Ne, gospodine. Vendel, da li ti ovo liči na Ford iz sedamdeset sedme? Mog' o bi da bude. Sigurno jeste. Jesu li to kola onog čoveka? Aha. Registarske tablice Dalasa. Ovo nije bio njegov dan, slaţete se Šerife? Svakako nije. Šta misliš, zašto su zapalili kola? Ne znam. Vendel se okrenu i otpljunu. Nije na ovo pomišliao, rekao bih, kad je krenuo iz Dalasa. Bel odmahnu glavom. Ne, reče. Pretpostavljam da je to poslednja stvar koja je mogla da mu padne na pamet. Sledećeg jutra kad je ušao u kancelariju zazvonio je telefon. Torbert se još nije bio vratio. Najzad je pozvao u devet i trideset i Bel posla Vendela da ga doveze. Onda podiţe noge na sto i zagleda se u svoje čizme. Tako ostade neko vreme. Onda uze mobilni i pozva Vendela. Gde si? Upravo sam prošao Sanderson Kanjon. Okreni i pravo nazad. U redu. Sta ću sa Torbertom? Pozovi ga i reci mu da ostane tu gde je. Ja ću doći popodne po njega. Da, gospodine. Idi do kuće i od Lorete uzmi ključeve pikapa i prikači prikolicu za konje. Osedlaj i mog i Loretinog konja i utovari ih i vidimo se tamo za jedno sat. Da gospodine. Prekinu vezu, ustade i ode da proveri zatvorski aneks.

48 Prošli su kroz kapiju, pa je zatvoriše za sobom i produţiše duţ ograde još oko stotinak stopa i tu parkiraše. Vendel otvori vrata prikolice i izvede konje. Bel uze uzde konja svoje ţene. Ti uzjaši Vinstona, reče. Jeste li sigurni? Oh, više sam nego siguran. Ako bi se bilo šta desilo Loretinom konju, mogu odmah da ti kaţem da se onaj koji je jahao njenog konja neće dobro provesti. Pruţi Vendelu jednu od dve automatske puške koje je poneo sa sobom. Onda se ubaci u sedlo i zaturi šešir na potiljak. Spreman? Jahali su jedan uz drugog. Vozili smo tragom njihovih vozila i još uvek se vide, reče Bel. Velike terenske gume. Kad su stigli do kola, od njih je ostala pocrnela školjka. Bili ste u pravu za tablice, reče Vendel. Mada sam slagao za gume. Kako? Rekao sam da ćemo ih zateći kako još gore. Kola su stajala u nečemu što je ličilo na četiri barice katrana, točkovi u pocrnelim upletenim ţicama. Projahaše. Bel bi s vremena na vreme pokazao na zemlju. Moţeš da razlikuješ dnevne od noćnih tragova, reče. Noću su vozili bez farova. Pogledaj ovde kako brazde idu cikcak? To kad bez svetla moţeš da vidiš samo malo ispred sebe tek dovoljno da se sagneš da te ne ošine grana. Ili negde ostaviš trag farbe na steni o koju se očešeš k’o tamo nadesno. Na jednom peskovitom delu zemljišta on sjaha i krenu goredole da pretraţi tragove i onda uspravi pogled dalje prema jugu. Iste šare guma i nizbrdo i uzbrdo. Skoro u isto vreme. Jasno se vide otisci krampona. I pravac u kome su išli. Po dva puta su išli goredole, rekao bih. Vendel je zaustavio svog konja i ruke prekrstio napred na unkaš sedla. Nagnuo se i pljunuo. Prateći šerifov pogled, i on se okrenu ka jugu. Šta mislite šta je to za čim mi ovde pokušavamo da tragamo? Ne znam, reče Bel. Stavi nogu u uzengiju i lako se prebaci u sedlo i potera svog konjića. Ne znam, reče ponovo. AT ne mogu reći da mu se radujem. Kad su došli do Mosovog pikapa, šerif zastade. Razgledao je kamionet i polako šetao u krug oko njega. Oboja vrata behu

49 zatvorena. Neko je skinuo sa vrata kontrolnu pločicu tehničkog pregleda, reče. Brojevi su utisnuti na šasiji. Aha. Ne mislim da su skinuli zbog brojeva. Već sam video ovaj pikap. I ja. Vendel potapša svog konja po vratu. Mladić se zove Mos. Aha. Bel okrenu konja i odjaha iza kamioneta i onda okrenu konja prema jugu i pogleda Vendela. Da li znaš gde stanuje? Ne, šefe. Oţenjen je, je l’ tako? Mislim da jeste. Šerif je sedeo u sedlu i posmatrao kamionet. Razmišljam. Malo je čudno da ga moţda nema već dva ili tri dana i da niko to ne javlja. Dosta čudno. Bel je sad gledao dole na zemljište. Rekao bih da je ovde u pitanju nešto više od nestašluka. Da, Šerife. Mislite da je ovaj momak kurir? Za drogu? Ne znam. Za njega mi to nije padalo na pamet. Ni meni. Idemo dalje da vidimo ceo dţumbus. Uzjahaše nizbrdo sa vinčesterkama u rukama, oslonjenima na prednji deo sedla. Nadam se da ovog momka nećemo naći mrtvog tamo dole, reče Bel. Momak mi se učinio pristojan ono nekol’ko puta što sam ga video. I lepa ţenica. Projahaše pored tela na zemlji i zaustaviše se i sjahaše i ostaviše uzde da vise. Konji se uznemiriše. Sklonimo konje odavde, reče Bel. Konji ovo ne vole. Da, gospodine. Kad se Vendel vratio, Bel mu pruţi dva novčanika koja je uzeo iz dţepova mrtvaca. Pogleda prema kamionima. Ova dvojica nisu dugo mrtvi, reče. Odakle su? Iz Dalasa. Predade Vendelu i pištolj koji je pokupio i onda čučnu i nasloni

50 se na pušku koju je nosio. Ova dva su streljana. Smrtna kazna, tako nekako. Iz istog društva, rek’o bih. Druškan nije ni stigao da potegne pištolj. Obojica pravo među oči. Drugi nije imao oruţje? Ubica ga je moţda odneo. A moţda nije ni imao. Malo glupo nenaoruţan poći na vatrenu liniju. Poprilično glupo. Prolazili su između kamiona. Ovaj ološ, reče Vendel, krvavi su ko zaklani veprovi. Bel ga pogleda. Da, reče Vendel. Mislim ipak da ne valja psovati mrtvace. Ne verujem da psovanje donosi neku sreću. Reko bih da je ovo samo banda meksikanskih krijumčara droge. Beše banda. Nije više. Nisam siguran šta ’oćete da kaţete. Hoću da kaţem da bez obzira na to šta su bili sada je jedino sigurno da su mrtvi. Potrajaće dok to utuvim. Šerif podiţe prednje sedište u bronku i proviri pozadi. Ovlaţi jezikom prst, pa ga pritisnu na tapacirung, pa prst podiţe prema svetlu. Ovde pozadi bio je onaj prah, uobičajeni braon meksički. Odavno je odleteo, je l’ tako? Odavno. Vendel čučnu i poče da ispituje zemlju ispod vrata. Ima ga ovde nešto po zemlji. Moguće da je neko zasekao jedan paket. Da proveri sadrţinu. I da proveri kvalitet. Tako se radi pre trgovine. Nisu istrgovali. Poubijali su se. Bel klimnu glavom. Moţda nije ni bilo novca. I to je moguće. Ali to ne verujete. Bel je razmišljao časak. Ne, reče. Ne verujem. Ovde je došlo i do drugog pičvajza. Da, reče Bel. To je najmanje šta se još dogodilo. Ustade i vrati sedište u vodoravan poloţaj. I ovaj dobri građanin