KORMARK MAKARTI - Nema zemlje za starce

51 upucan je pravo među oči. Da. Zaobidoše kamion. Bel pokaza prstom. Rupe. Od automatske puške, znači u onom pravcu. Da, tako. Gde je onda vozač? Verovatno jedan od onih što tamo dole leţe u travi. Bel skide svoju maramu i njom pokupi nekoliko mesinganih čaura koje su bile unaokolo i pogleda na brojeve utisnute na dnu. Koji kalibar, šerife? Devetka. Nekoliko ispaljenih iz 45 ACP. Baci čaure i polukorakom krenu unazad i podiţe pušku koju je bio naslonio na vozilo. Neko je sasuo na ovo vozilo iz puške, tako mi se čini. Zar su rupe dovoljno velike za pušku? Manji kalibar. Rekao bih četvorka. Moţda lovački karabin. Ne vidim da su išli na divljač. Moţe i tako da se kaţe. I kad se kaţe divljač ne misle svi na isto. Vendel pređe pogledom sve do horizonta. Pa reče, neko je ipak odavde otišao ţiv. Neko ili neki. Kako to da na mrtvace nisu navalili kojoti? Bel sleţe ramenima. Ne znam, reče. Navodno ne jedu Meksikance. Ona dvojica tamo nisu Meksikanci. Pa, tačno. Ko da je ovde bio Vijetnam. Vijetnam, da, reče šerif. Prolazili su ponovo između kamiona. Bel pokupi još nekoliko čaura, pogleda ih i ispusti na zemlju. Podiţe plavi plastični brzopunjač šarţera. Zastade i osmotri celu tu pozornicu. Nešto ću ti reći, reče. Da? Neje nemoguće da poslednji sa ove pozornice nikad nije pogođen. Mogu samo da se sloţim. Da mi uzjašemo konje i još malo procunjamo okolo. Moţda nam se ukaţe neki znak.

52 Moţe. Moţete li da mi kaţete zašto su imali psa? Pojma nemam. Kad su naišli na mrtvog čoveka među stenama na oko jedne milje prema severoistoku, Bel sjaha sa konja svoje ţene. Dugo je stajao ćutke. 0 čemu razmišljate, šerife? Šerif odmahnu glavom. Ode do mesta gde je u sklupčanom poloţaju leţao mrtvac. Preko ramena je ukoso zabacio pušku. Ĉučnu posmatrajući travu. Još jedan slučaj izvršenja smrtne kazne, je l’ sam u pravu, šerife? Ne. Verujem da je ovaj umro od prirodnih uzroka. Od prirodnih uzroka? Tako je. U skladu sa poslom kojim se bavio. Nema pištolja. Ne. Vendel se nakrivi i pijunu. Neko je ovde stigao pre nas, čini mi se. 1 ja bih rekao Mislite da je taj odneo novac? Mislim da je tako bilo. Znači ipak još nismo našli poslednjeg učesnika, zar ne? Bel ne odgovori. Ustade, zagledan u pejzaţ. Gadan čorbuljak, je l’ nije tako, šerife? Moţe biti i gori. Jahali su nazad preko gornjeg ruba vulkanskog da. Zaustaviše konje i zagledaše se u Mosov kamionet. Šta mislite gde bi sada mogao biti ovaj dobri momčić? reče Vendel. Ne znam to. Rekao bih da je on na visokom mestu na vašoj radnoj listi. Šerif klimnu. Dosta visoko, reče. Odvezli su se natrag u grad i šerif posla Vendela da vrati kamion i konje. Ne zaboravi da pokucaš na kuhinjska vrata i zahvališ Loreti. Obavezno. Sem toga moram da joj vratim ključeve. Okrug joj ne plaća za njenog konja.

53 Razumeo sam vas. Pozva Torberta preko mobilnog. Dolazim po tebe, reče. Ĉekaj me. Kad se zaustavio ispred kancelarije šerifa Lamara, ona policijska traka je još uvek bila razapeta preko sudskog travnjaka. Torbert je sedeo na stepenicama. Ustade i priđe kolima. Jesi u redu? reče Bel. Da šefe. Gde je šerif Lamar? Otišao je po nekom pozivu. Krenuše prema autoputu. Bel ispriča pomoćniku šerifa šta je našao u vulkanskom predelu. Torbert je ćutke slušao. Gledao je kroz prozor kola. Posle nekog vremena reče: Dobio sam izveštaj iz Ostina. Šta kaţu? Ništa mnogo. Ĉime je ubijen? Ne znaju. Oni to ne znaju? Ne, gospodine. Kako mogu da ne znaju? Nije nađena izlazna rana. Da, gospodine. Sa tim se slaţu. Slaţu se? Da, gospodine. Dođavola, Torbert, šta su ti rekli? Rekli su da izgleda da je pogođen većim kalibrom u čelo i još su rekli da je rana duboka oko dva do dva i po inča pravo u lobanji u prednjem delu mozga, ali da metak nije nađen. To im je opis? Da, gospodine. Bel skrenu na autoput prvog reda. Dobovao je prstima po volanu. Pogleda u svog pomoćnika. To što si mi ispričao nema blage veze, Torbert. I ja sam to njima rekao. I kako su oni na to reagovali? Nisu reagovali. Šalju svoj izveštaj, rendgenske snimke, sve. Rekli su da će biti na vašem stolu do sutra ujutro.

54 Vozili su se dalje i ćutali. Prvi je progovorio Torbert: Cela ova stvar meni je neki pakao, ne čini li vam se, šerife? Baš tako. Koliko je ukupno mrtvaca? Dobro pitanje. Nisam siguran da sam prebrajao. Osam. Devet sa pomoćnikom šerifa Haskinsom. Torbert pređe pogledom preko pejzaţa kroz koji su prolazili. Duge senke na putu. Ko su dođavola ti ljudi? reče. Ne znam. Do sada sam uvek govorio da se uvek susrećemo sa istom sortom. Sa istim onakvima sa kojima se nosio moj deda. U ona vremena krali su stoku. Sad rasturaju drogu. Ali nisam više siguran da je to sve isto. Mislimo slično. Nisam ubeđen da smo do sada imali posla sa ovakvim ljudima.Takvom vrstom. Ne znam ni šta ni kako sa njima. Ako ih sve pobiješ, moraće neko da proširi pakao. Ĉigur stiţe u Pustinjski Vazduh malo pre podneva i uparkira kola malo niţe od Mosove prikolice i ugasi kola. Izađe iz kola i pređe preko gole zemlje kampa i pope se uz stepenice i zakuca na aluminijumska vrata. Stajao je i čekao. Onda ponovo zakuca. Okrete se leđima prema prikolici. Posmatrao je taj parking srednje veličine. Nigde nije bilo pokreta. Ĉak ni psa. Pritisnu kvaku jednom šakom, a drugom rukom iz klaničnog pneumatskog pištolja opali u mesingani cilindar brave i otvori vrata i zatvori ih za sobom. Stajao je. U ruci pištolj zamenika šerifa. Proviri u kujnu. Onda u spavaću sobu. Prođe kroz spavaću sobu i gurnu vrata kupatila i pređe u drugu spavaću sobu. Odeća po podu. Vrata plakara otvorena. Otvori prvu fijoku komode pa je zatvori. Vrati pištolj za pojas i košulju prebaci preko pištolja i vrati se u kujnu. Otvori friţider i izvadi mleko u tetrapaku, otvori ga, pomirisa i otpi. Drţao je mleko u jednoj ruci i gledao kroz prozor. Ponovo otpi gudjaj i onda vrati mleko u friţider i zatvori vrata. Pređe u dnevnu sobu i sede na otoman. Na stolu je stajao sasvim pristojan televizor ekrana od dvadeset jednog inča. Pogleda u svoj lik koji se video u mrtvačkom sivilu ekrana. Ustade i sa poda podiţe poštu i ponovo sede i poče da je otvara i razgleda poštu. Savi tri koverte i gurnu ih u dţep od košulje i onda

55 ustade i izađe napolje. Dovezao se i parkirao kod male barake u kojoj je kancelarija kampa i ušao. Izvolite gospodine? reče ţena. Traţim Levelina Mosa. Ona ga odmeri. Jeste li bili do njegove prikolice? Da, bio sam. Pa, rekla bih da je onda na poslu. Ţelite li da ostavite poruku? Gde radi? Gospodine, nemam odobrenje da dajem bilo kakve informacije o našim stanarima. Ĉigur pređe pogledom preko male kancelarije sklepane od iverice. Pogleda ţenu. Gde radi? Gospodine? Pitao sam gde radi. Vi me niste čuli? Ne dajemo takve informacije. Iz nekog pravca začu se voda iz WC kazančeta. Škripnuše neka vrata. Ĉigur još jednom pogleda ţenu. Onda izađe, uđe u terensko vozilo i ode. Zaustavi se u jednom kafeu i iz dţepa košulje izvadi koverte i raširi ih i otvori i pročita pisma. Onda otvori koverat sa telefonskim računom i pogleda na listing. Bilo je poziva za Del Rio i Odesu. Usitni jednu novčanicu i uze metalne novčiće i ode do javnog telefona i okrenu broj u Del Riu, ali niko nije odgovorio. Onda okrenu broj u Odesi i neki ţenski glas odgovori i on upita za Levelina. Ţena reče da nije tu. Pokušao sam da ga nađem u Sandersonu, a 1 ne verujem da je više tamo. Nastade tišina. Onda ţena reče: Ne znam gde bi bio. A ko ste vi? Ĉigur spusti slušalicu i ode do šanka i poruči kafu. Da l’ je dolazio Levelin? reče. Kad je došao do garaţe, zatekao je dva čoveka leđima okrenuta zidu kako ručaju. Ĉigur uđe. Bio je tu još jedan čovek koji je sedeo za stolom i pio kafu i slušao radio. Izvolite? reče. Traţim Levelina. Nije došao.

56 Kada ga očekujete? Ne znam. Nije zvao tako da znate isto kol'ko ja. Onda malo iskosi glavu. Kao da je hteo bolje da odmeri Ĉigura. Mogu li ja tu nešto da vam pomognem? Ne verujem. Stajao je na ulazu garaţe na ispucanom betonu po kome su bili tragovi motornog ulja. Pogleda prema dvojici ljudi koji su sedeli pri kraju zgrade. Znate li gde je Levelin? Obojica odmahnuše glavom. Ĉigur uđe u ramčardţer terenac i uputi se natrag ka gradu. Autobus je stigao u Del Rio rano popodne i Mos pokupi svoje torbe i siđe. Ode do taksi stanice i otvori zadnja vrata taksija i uđe. Vozite me do nekog motela, reče. Vozač podiţe pogled i vide ga u retrovizoru. U koji ţelite? U neki jeftiniji. Dođoše do motela Trag i Mos izađe sa torbom i sa koţnom aktovkom i plati vozaču i uđe na recepciju. Unutra je sedela jedna ţena i gledala televiziju. Ona ustade i dođe do svoje strane pulta. Imate li sobu? Ima više slobodnih. Za koliko noći? Još ne znam. Pitam zato što imamo i nedeljnu tarifu. Trideset pet dolara plus taksa dolar i sedamdeset pet. Ukupno tri’es šest dolara i sedamdeset pet centi. Tri’es šest sedamdeset pet? Da, gospodine. To je nedeljno? Da, gospodine. Za nedelju dana. Je l’ to najjeftinije? Da, gospodine. Ne dajemo popust na nedeljnu tarifu. U tom slučaju uzeću dan za dan. Dobro, gospodine. Uze ključ i ode do sobe i zatvori vrata i spusti torbe na krevet. Zatvorio je zavese i onda kroz njih bacio pogled na malo zapušteno dvorište. Mrtvački tiho.

57 Zakači sigurnosni lanac na vratima i sede na krevet. Otvori rajsferšlus na torbi od grubog platna i izvadi automatski pištolj i poloţi ga na krevet i leţe pored njega. Kada se probudio bilo je kasno popodne. Leţao je i gledao prljavu azbestnu tavanicu. Skinuo je čizme i čarape i pregledao zavoje na petama. Ode u kupatilo i osmotri se u ogledalu i skide košulju i pogleda u ranu na ruci. Od ramena do lakta izgubila je svoju prirodnu boju. Vrati se u sobu i ponovo sede na krevet. Pogleda na pištolj koji je leţao na krevetu. Malo kasnije pope se na jeftini stočić i sa oštricom svog peroreza poče da odvrće šrafove koji su drţali rešetku širokog ventilacionog otvora. Šrafove je jedan po jedan stavljao među usne. Onda povuče rešetku i spusti je na stočić i prope se na prste i pogleda u dubinu ventilacionog otvora. Prozorska zavesa imala je trake za podizanje i spuštanje. On odseče jednu duţinu trake i jedan kraj zaveza za koţnu aktovku. Onda otvori tašnu i izbroja hiljadu dolara, savi novac i gurnu ga u dţep i zatvori aktovku i pritisnu sve kopče. Iz plakara izvadi šipku na kojoj su visile vešalice, vešalice stavi na pod a onda smesti aktovku u ventilacioni otvor i uz pomoć šipke gurnu je što je dublje mogao, dok je slobodni kraj trake sa zavese ostao na ulazu otvora. Aktovka je stala. Pasent. Onda je vratio prašnjavu rešetku i vratio šrafove i onda je sišao i otišao u kupatilo da se istušira. Izašao je iz kupatila u gaćama i legao na krevet i pokrio se somotskom navlakom za krevet sve sa mašinkom uz sebe. Otkoči oruţje. Onda zaspa. Kada se probudio, bilo je mračno. Prebacio je noge preko ivice kreveta i počeo da paţljivo osluškuje. Ustade i ode do prozora i jedva malčice povuče zavesu i pogleda napolje. Tamne senke. Tišina. Ništa. Obukao se i gurnuo pištolj pod dušek sa otkočenom kočnicom i ispravio otirač pored kreveta i uzeo telefon i pozvao taksi. Morao je da plati taksisti deset dolara ekstra da bi ga prevezao preko mosta u Siudad Akunja. Šetao je ulicama i razgledao izloge. Veče je bilo mirno i tiho, a gore na granama čavke su dozivale jedna drugu. Uđe u prodavnicu čizama i pogleda asortiman egzotičnih i skupih modela od krokodilske i nojeve i slonove koţe, ali za njega

58 ništa nije moglo da se meri sa Lari Mahans čizmama koje je imao i nosio. Uđe u apoteku i kupi pakovanje zavoja i ode do klupe u parku i previ svoja stopala. Ĉarape su bile krvave. Na sledećem uglu jedan taksista mu ponudi da ga odvede do devojaka, a Mos podiţe šaku i pokaza svoj venčani prsten. Večerao je u restoranu sa belim stolnjacima i kelnerima u belim sakoima. Naručio je čašu crnog vina i stek specijalitet kuće. Bilo je još rano i on je bio jedini gost. Pijuckao je vino, a kada je stigao stek, on odreza parčence i poče polako da ţvaće i razmišlja o svom ţivotu. Vratio se pred motel malo pre deset i počeo da vadi sitne novčanice da plati taksisti. Pruţi novac preko naslona sedišta i već je uhvatio kvaku da otvori vrata, ali ih ne otvori. Provozai me oko motela, reče. Vozač ubaci menjač u brzinu. S koje strane? Koja ste soba? reče. Vozi u krug. Hoću da proverim da li je neko došao. Polako su prošli pored njegove sobe. Dve zavese su bilo malo rastavljene, a on je bio poprilično siguran da ih nije ostavio u tom poloţaju. Teško je biti sto posto siguran. Moţda i nije tako teško. Taksi polako stiţe do parkinga. Nema novih automobila. Samo kola koja su tu još od ranije. Samo vozi, reče vozaču. Vozač ga pogleda u ogledalu. Samo vozi, reče Mos. Ne zaustavljaj. Prijatelju, ne bih ţeleo da upadnem u neko sranje. Vozi, kaţem ti. Sto ovde ne izađete i sve je u redu. Vozi me u neki drugi motel. Ja bi da se sad lepo rastanemo. Mos se naţe ka vozaču i pruţi novčanicu od sto dolara. Već si u sranju, reče. Ja pokušavam da te iz toga izvučem. Vozi, pravac motel. Vozač lakim pokretom gurnu novčanicu u dţep košulje, okrete na parkingu i poveze niz ulicu. Noć je proveo u motelu i gostionici Ramada na autoputu. Ujutru je sišao do restorana i uzeo doručak i pogledao novine. Onda nije radio ništa. Samo je sedeo. Oni neće biti u sobi kada sobarice dođu da pospreme.

59 Sobe se napuštaju u jedanaest pre podne. Moţda su našli novac i otišli. Ali ne zaboravlja da su mu za petama dva različita društva. Iako je jedna potera stigla i otišla to ne znači da je druga potera odustala. Kad je najzad ustao bilo mu je jasno da će verovatno biti primoran da nekoga ubije. Nije znao ko bi to bio. Uze taksi i ode do grada i uđe u radnju za sport i lov i odabra jednu vinčesterku brzometku i uze veću kutiju municije za krupnu divljač. Barutno punjenje svakog metka posedovalo je razornu snagu ravnu običnoj nagaznoj protivpešadijskoj mini. U radnji mu upakovaše pušku i on je stavi pod ruku i ode u ulicu Pekam, gde se nalazila radnja sa velikim izborom alata i gvoţđarske robe. Tamo je kupio ručnu testeru za gvoţđe i još neke sitnice. Uzeo je i jedna klešta i jedne motorcangle i šrafciger. Baterijsku lampu i kolut izolir trake. Izašao je iz radnje i trenutak stajao sa nakupovanom robom. Onda je otišao niz ulicu. Ponovo se vratio u sportsku radnju. Prišao je istom prodavcu i upitao ga da li imaju aluminijumske štapovedrţače za šator. Pokušao je da objasni da ga ne zanima model šatora već da su mu potrebni aluminijumski drţači. Prodavač ga osmotri. Bez obzira na vrstu i model šatora, reče, mi odavde moramo da naručimo drţače. Zato moramo znati model da bi kod proizvođača naručili samo drţače. Prodajete li vi šatore? Imamo tri različita modela. Koji model ima najviše aluminijumskih drţača? Pa, mislim da je to naš model od deset stopa. U njemu čovek moţe da stoji. Bar neki mogu. Otvor je širok šest stopa. Uzimam taj jedan. Dobro, gospodine. Prodavač ode u magacin, pa se vrati i poloţi šator na pult. Upakovan u narandţastu najlonsku vreću. Mos poloţi na pult pušku i ostalo što je pokupovao i onda odveza narandţastu vreću i izvuče šator sa sve drţačima i kanapima. Sve je tu. Kompletno. Koliko sam duţan?

60 Sto sedamdeset devet dolara plus taksa. Mos spusti na pult dve novčanice od po sto dolara. Aluminijumski drţači bili su u posebnoj kesi i on je izvadi i stavi uz svoje druge stvari. Prodavač mu vrati kusur i dade račun i Mos pokupi sve svoje stvari, zahvali se i krenu ka izlazu iz radnje. Šta ćemo sa šatorom? viknu za njim prodavač. Kad je došao u sobu prvo je otpakovao pušku i malko izvukao jednu fijoku i preko nje postavio pušku pa gurno fijoku unazad tako da je puška leţala kao da je stavljena u stegu i testerom za gvoţde odseče skoro celu cev puške. Turpijom je izravnao mesto preseka i onda vlaţnom maramicom obrisao kundak i odloţio pušku. Onda je pretesterisao i kundak tako da ga je smanjio na veličinu rukohvata pištolja i onda je seo na krevet i turpijom izglačao ivice. Kad je sve doterao kako je hteo, uzeo je oruţje u ruku i zabacivao ga je u ruci napred i nazad kao da veţba, a palcem je pomerao kočnicu okidača. Onda je pogledao svoje delo. Dobro je izgledalo. Otvori zatim magacin i otvori kutiju sa municijom i poče da ubacuje jedan po jedan metak. Ubaci prvi metak u cev i uključi kočnicu. Magacin je bio pun. Stavi pušku preko krila. Sad je bila kraća od dve stope. Pozva motel Trg i reče ţeni na recepciji da zadrţava svoju sobu. Onda pušku i municiju i alat gurnu pod dušek i ponovo ode napolje. U ValMart radnji kupio je nešto garderobe i torbu sa patentzatvaračem da sve to u nešto smesti. Uze i jedne farmerke i nekoliko košulja i nekoliko pari čarapa. To popodne otišao je u dugu šetnju duţ jezera. Sa sobom je poneo torbu, u torbi je imao odsećenu cev puške i odtesterisan kundak. Zavrljači odsečenu cev što je dalje mogao u vodu a kundak zakopa pod gomilu škriljca. Videli su se jeleni kako se kreću kroz rastinje. Ĉuo je njihovo frktanje i video ih je kako su zastali stotinak jardi od njega i kako gledaju u njegovom pravcu. Seo je na šljunkoviti obalu. Praznu torbu savio je i stavio u krilo i posmatrao zalazak sunca. Posmatrao je kako ceo predeo postaje plavičast i hladan. Jastrebribolovac prolete nad jezerom. Posle nastupi tama.

61 IV Postao sam šerif u ovom okrugu kad sam imao dvadeset pet godina. Teško za poverovati. Moj otac se nije bavio zakonom. Moj deda se zvao Dţek. On i ja bili smo šerifi u isto vreme. On u Planou, ja ovde. Mislim da je zbog toga bio ponosan. Ja znam da sam ja bio ponosan. Tek što sam se vratio iz rata. Vratio sam se sa nekim odlikovanjima i tim stvarčicama i odmah se proneo glas o tome. Oštro sam se uključio u kampanju za mesto šerifa. Moralo je tako. Trudio sam se da budem fer. Dţek je govorio da kad se sluţiš prljavštinom i nečasnim trikovima sam sebe potkopavaš, a ja prosto mislim da to nije bilo u njegovoj naravi. To da bolesno govori o bilo kome. I nikad mi nije smetalo da što više ličim na njega. Ja i moja ţena smo u braku već trideset i jednu godinu. Nemamo dece. Izgubili smo devojčicu, ali o tome neću da pričam. Odradio sam dva mandata i onda smo se preselili u Denton, Teksas. Dţek je govorio da je posao šerifa jedno od najboljih mogućih zanimanja, a postati bivši šerif nešto najgore. Moţda to vazi i za mnoge druge stvari. Kad smo jednom otišli, otišli smo. Bavio sam se raznim poslovima. Jedno vreme bio sam detektiv na ţeleznici. U to vreme moja ţena nije bila sigurna da li da se vratimo. Da li da ja opet trčim istu trku i kampanju. Ali videla je da ja to ţelim i to smo i uradili. Ona je mnogo bolja osoba od mene i to ću rado priznati svakome ko hoće da me sasluša. Kad tako kaţem, to ne znači mnogo. Ona je bolja osoba nego bilo ko koga poznajem. I tačka. Ljudi veruju da znaju ha ţele ali uglavnom nemaju pojma. Desi se ponekad, ako ih strefi sreća, da to ipak dobiju. Ja sam uvek imao sreće. Celog ţivota. Da nije tako ne bi sad bio ovde. Kad samo pomislim kroz kakve sam sve mutljage i virove prošao. Ali onaj dan kada sam je ugledao kako izlazi iz Kerove radnje i prelazi ulicu i kad je prošla pored mene i ja prstima ovlaš dodirnuo šešir i klimno u njenom pravcu i kad mi se onda skoro nasmešila kao otpozdrav, to mije bio i ostao najsrećniji dan u ţivotu.

62 Ljudi se ţale na loše stvari koje im se dešavaju i koje kaţu da ne zasluţuju da im se dešavaju, ali retko kadpominju dobre stvari koje im se dešavaju. I čime su zasluţili dobre stvari. Ja ne mogu da se setim da sam dao dobar povod našem dobrom, Gospodu da me pogleda i da mi se nasmeši. A ipak je to učinio.

63 ad je Bel u utorak ujutru došao u kafe tek je svanjivalo. Uze svoje novine i ode za svoj sto u uglu. Dok je prolazio pored ljudi koji su sedeli za velikim stolom, oni mu klimnuše glavama i rekoše: Šerife. Konobarica mu donese kafu koju uvek pije i ode do kujne da poruči kajganu onako kako on voli. Sedeo je i kašičicom mešao kafu mada nije bilo ničega da se promeša jer je kafu pio klot bez mleka i bez šećera. Novine su bile iz Ostina i na naslovnoj strani bila je slika onog mladog pomoćnika Haskinsa. Bel je čitao i odmahivao glavom. Njegova ţena imala je tek dvadeset godina. Šta moţe da učini za nju? Ama baš ništa. Lamar za preko dvadeset godina nije izgubio ni jednog jedinog čoveka. Ovo što se dogodilo zapamtiće zauvek. I po tome će i njega pamtiti. Kelnerica donese kajganu a on savi novine i odloţi ih. Poveo je Vendela sa sobom i odvezli su se do Pustinjskog Vazduha i stali pred vrata. Vendel zakuca. Pogledaj bravu, reče Bel. Vendel izvuče pištolj i otvori vrata. Šerifov ured, viknu glasno. Nema nikog. To ne znači da budemo neoprezni. Nikad nema razloga da se bude neoprezan. Ušli su. Zastali. Vendel htede da vrati pištolj u futrolu, ali ga Bel zaustavi. Drţimo se standardne rutine, reče. Da, gospodine. Bel priđe bliţe i sa tepiha podiţe jedno parče mesingane grudvice. Šta je to? reče Vendel. Cilindar iz brave. Bel pređe rukom preko lakog pregradnog zida od šperploče koji je delio sobu. Evo ovde je udario, reče. Kao da je na dlanu odmeravao teţinu mesinganog cilindra. Moguće je izmeriti kol’ko je ovo teško i izmeriti daljinu do pregradnog zida i mesta gde je tresnulo i tako izračunati brzinu. Verovatno je moguće. Sasvim dobra brzina. K

64 Da, gospodine. Sasvim dobra brzina. Prolazili su kroz sobe. O čemu razmišljate, šerife? Pokupili su ako su nešto našli. I ja tako mislim. Ko god da je bio, bio je u ţurbi. Aha. Bel ode do kujne i otvori friţider. Otvori vrata pa ih zalupi. Onda pogleda u zamrzivač. Kad je mogao biti ovde, Šerife? Teško je to reći. Moţda smo ga za malo promašili. Da li mislite da taj Mos uopšte naslućuje kakav je to ološ koji ga juri? Ne znam. Do sada je trebalo da shvati. Video je do sada ono što sam i ja video a na mene je to ostavilo popriličan utisak. Onda je u veoma opasnim vodama. Baš tako. Bel se vratio u dnevnu sobu. Sede na otoman. Vendel ostade da stoji u dovratku. Još uvek je drţao revolver u ruci. Šta sad mislite? reče. Bel sleţe ramenima. I ne podiţe pogled. Do srede je pola drţave Teksas krenulo za Sanderson. Bel je bio za svojim stolom u kafeu i čitao je vesti. Spustio je novine i podigao pogled. Ĉovek od oko trideset godina koga nikad ranije nije video stajao je sasvim blizu. Ĉovek se predstavi, reče da je reporter Svedosti San Antonija. O čemu je ovde reč, šerife? reče. Izgleda kao nesrećni slučaj u lovu. Nesreća u lovu? Da, gospodine. Kakav lov? Vučete me za nos. Da ja vas nešto priupitam. Pitajte. U okruţnom sudu u Terelu prošle godine podneto je devetnaest tuţbi za počinjeni zločin. Koliko zločina nije imalo veze sa drogom? Pojma nemam. Dva. Samo dva. Istovremeno moj okrug je veliki kao savezna drţava Delaver i u njemu ţivi mnogo ljudi kojima je potrebna moja

65 pomoć. Šta na to kaţete? Šta mogu da kaţem? Šta tek ja mogu da kaţem? Sada bih da završim moj doručak. Posle me čeka nakrcan dan. On i Torbert odvezli su se Torbertovim kamionetom sa dvoosovinskim pogonom. Sve je bilo isto kao što su ostavili. Parkirali su malo dalje od Mosovog pikapa. Ĉekali su. Deset, reče Torbert. Šta? Ukupno deset. Mrtvaca. Zaboravili smo na starog Virika. Znači deset. Bel potvrdi glavom. Toliko nam je poznato, reče. Da, gospodine. Toliko nam je poznato. Doleteo je helikopter i kruţio i spustio se. Podigao je oblak prašine. Niko da izađe iz helikoptera. Ĉekali su da se slegne prašina. Bel i Torbert posmatrali su kako rotor usporava praveći sve sporije krugove. Savezna Agencija za borbu protiv droge. Meklntir beše ime agenta. Bel ga je površno poznavao i sviđao mu se taman toliko da mu klimne glavom u znak pozdrava. Agent Meklntir iskoči sa blokom u ruci i dođe do njih. Na sebi je imao čizme i šešir i platnenu jaknu i delovao je OK sve dok nije progovorio. Šerif Bel, reče. Agent Meklntir. Koje je ovo vozilo? Ford pikap iz, 72. Meklntir je šetao pogledom po čitavom prostoru. Lupnu se blokom po butini. Pogleda Bela. Dobro je da i to znam. Bele boje? Bela. Da. Biće potrebne nove gume. Napravi krug oko kamioneta. Zapisa nešto u svoj blok. Pogleda u kabinu. Presavi sedište napred i pogleda pozadi. Ko je isekao gume? Bel je stajao sa rukama zadenutim u zadnje dţepove. Malo se nakrenu i pijunu. Zamenik šerifa Hejs veruje da je to učinila suparnička banda. Protivnička banda?

66 Da, gospodine. Mislio sam da su sva vozila izrešetana. Jesu. Ali ne i ovo. Ovaj nije. Meklntir pogleda prema helikopteru pa prema vozilima nešto niţe niz padinu. Mogu li sa vama tamo dole? Naravno. Dođoše do Torbertovog kamioneta. Agent pogleda u Bela i lupnu blokom po nozi. Nemate nameru da mi ovo olakšate? Dođavola, Meklntir. Samo se zavitlavam. Obilazili su izrešetana vozila. Agent je drţao maramicu preko nosa. Tela su bila podnadula i zategla odela. Ovo je najodvratnija stvar koju sam ikada video, reče agent. Stajao je i zapisivao u svoj blok. Koracima je merio rastojanja i u bloku grubo skicirao celu scenu. I zapisa brojeve sa registarskih tablica. Zar ovde nije nađeno oruţje? reče. Ne onoliko koliko bi trebalo. Imamo dva komada u evidenciji. Kol’ko dugo su mrtvi? Ĉetiri do pet dana. Neko ipak mora da je umakao. Bel potvrdi. Ima još jedno telo, oko jedne milje na sever. Ima tragova heroina pozadi u onom bronku. Da. Crni meksički. Bel pogleda u Torberta. Torbert otpljunu u stranu. Ako nema heroina i ako nema novca onda je moja pretpostavka da i neke osobe nema. Logična pretpostavka. Meklntir nastavi da piše. Ne brinite, reče. Znam da vi niste ništa uzeli. Nisam zabrinut. Meklntir namesti šešir i okrenu se prema kamionetima. Dolaze li rendţeri ovamo? Dolaze. Za jednog sam siguran. Iz odseka za drogu. Imam izveštaj da se ovde radilo sa modelima 380, 45,

67 parabelumom od dvanaest milimetara i 38 specijalcem. Da l ste našli još nešto? To bi bilo to. Agent potvrdno klimnu. Mislim da je ono društvo koje očekuje drogu do sada shvatilo da roba ne stiţe. Šta je sa graničnom patrolom? Svi stiţu, koliko sam ja obavešten. Biće veoma ţivahno. Moţda ćemo prebrojati više upucanih nego onda kad je bila poplava šes’et pete. A da, da. Treba ova tela pokupiti odavde. Meklntir lupi blokom no nozi. Tačno, reče. Devetmilimetarski parabelum, reče Torbert. Bel potvrdi. Ubacite i to u vaše beleške. Ĉigur uhvati signal odašiljača iz pravca mosta Đavolove reke, zapadno od Del Ria. Bila je skoro ponoć i nije bilo saobraćaja na autoputu. On se naţe prema sedištu za suvozača i poče da okreće brojčanik na prijemniku, osluškujući. Farovi vozila uhvatiše neku veliku pticu kako sedi na ogradi mosta i Ĉigur pritisnu dugme i prozor se spusti. Prohladan vazduh dolazio je sa jezera. On uze pištolj koji je leţao pored prijemnika i proturi ruku kroz prozor i nasloni cev pištolja na gornji ram spoljnjeg ogledala. Preko usta cevi bio je navučen prigušivač. Prigušivač se sastojao od mesinganog tela i spoljnjeg valjkastog izolacionog oklopa od fiberglasa i sve to bilo je obojeno u crno. Opalio je u trenutku kad se ptica podigla i raširila krila. Divlje zaleprša naspram veštačkog svetla i nestade u noći. Metak je pogodio ogradu mosta i rikošetirao u noć, a ograda je od udarca zujala još neko vreme. Ĉigur spusti pištolj na sedište i ponovo podiţe prozor. Mos isplati vozača i izađe iz taksija i nađe se pod svetlom ulične svetiljke i prebaci torbu preko ramena i zalupi vrata taksija i uđe u motel. Sluţbenica je bila za pultom. Izgledala je malo nervozno. Zdravo, reče. Je T ostajete? Treba mi druga soba.

68 Ţelite da promenite sobu ili još jednu sobu pored one koju ste već uzeli? Zadrţavam prvu sobu i hoću još jednu. U redu. Imate li mapu hotela? Ona pogleda ispod pulta. Bila je nekakva mapa. Ĉekajte sekund. Mislim da sam našla. Recepcionarka spusti na pult jednu staru brošuru. Na slici je bio automobil iz pedesetih godina parkiran pred ulazom u motel. Mos raširi brošuru i ispravi je šakom i poče da je razgleda. Moţe li soba četr’es dva? Moţete sobu do vaše ako ţelite. Soba dvadeset jedan je slobodna. U redu, ali ja bih radije sobu četr’es dva. Moţe? Ona dohvati ključ sa table iza sebe. Moraćete da platite za dve noći, reče. On plati račun i podiţe torbu i izađe i onda dođe do zadnje strane motela. Ona se nagla preko pulta i otpratila ga pogledom. U sobi je seo na krevet i raširio brošuru sa odštampanom mapom. Onda ode u kupatilo i uđe u kadu i prisloni uvo uz zid. Odnekud se čuo TV. Onda se vratio i povukao patent otvarač i izvadio pušku i poloţio je na krevet i onda istresao na krevet sve ostalo iz vreće. Uze šrafciger i uze stolicu koja je bila pored stola i pope se na stolicu i skide šrafove sa rešetke za ventilaciju i onda se spusti i poloţi rešetku na jeftini somotski krevetski pokrivač tako da je prašnjava strana rešetke bila na gore. Onda se opet pope i prisloni uvo uz ventilacioni otvor. Osluškivao je. Onda je sišao da uzme baterijsku lampu. Pa se opet popeo na stolicu. Na dubini od oko deset stopa ventilacioni kanal je pravio krivinu i nestajao na drugu stranu i na tom mestu ugledao je kraj koţne aktovke kako viri iz bočnog kanala. Ugasi baterijsku lampu i stade da osluškuje. Zatvorio je oči i osluškivao. Sišao je i onda uzeo pušku i prišao vratima i pritisnuo prekidač kod vrata i tako ugasio svetio i stajao je tako u mraku gledajući iza zavese na dvorište. Onda se vratio do kreveta i na njega poloţio pušku i upalio bateriju. Razvezao je malu plastičnu vreću i izvadio aluminijumske štapove drţača za šator. Stapovi su bili veoma laki i svaki duţine od

69 tri stope i on sastavi štapove tako da bude jedan dugačak i spojeve čvrsto umota izolir trakom kako se delovi ne bi razdvojili. Ode do plakara i vrati se sa tri vešalice i sede na krevet i uz pomoć motorcangli odseče savijene kuke sa sredine vešalica i uz pomoć izolir trake napravi jednu kuku. Onda na isti način pričvrsti kuku za jedan kraj dugačkog aluminijumskog štapa i pope se na stolicu i gurnu svoju rukotvorinu u dubinu ventilacionog kanala. Ugasi bateriju i baci je na krevet i ode opet do prozora. Kamiončina je prolazila autoputem. Sačekao je dok kamion nije prošao. Jedna mačka prolazila je dvorištem i zastala. I otišla. Stajao je na stolici sa baterijom u ruci. Upali bateriju i sočivo lampe stavi uz sam zid ventilacionog kanala, kako bi što više prigušio svetlosni snop, i onda ubaci dugi štap sa kukom duboko u otvor i malo dublje od aktovke i okrenu štap i povuče ka sebi. Kuka se zakači za torbu ali skliznu. Posle nekoliko pokušaja uspeo je da zakači jedan zatvarač na torbi i onda je torbu polako i tiho privlačio kroz prašinu kanala dok najzad nije uspeo da je dohvati rukom. Sede na krevet i obrisa prašinu sa torbe i otvori zatvarače i otvori torbu i onda poče da posmatra upakovane sveţnjeve novčanica. Uze jedan upakovani sveţanj i otpakova ga i prstom pređe preko ivice novčanica. Onda sve vrati na svoje mesto. Ugasi bateriju. Sedeo je i osluškivao. Onda je ustao i gurnuo aluminijumski štap u otvor i vratio prašnjavu rešetku. Svoj alat i pušku stavi u torbu a ključ od sobe ostavi na stolu. Onda uze torbu i koţnu aktovku i izađe napolje, ostavljajući za sobom sve onako kako je bilo. Ĉigur je polako vozio duţ niza motelskih soba. Prozor vozila bio je spušten a prijemnik je drţao u krilu. Na kraju motelskog niza okrenuo je vozilo i krenuo nazad. Prikočio je da bi menjač prebacio u rikverc i odvezao unazad do nadstrešnice i ponovo stao. Najzad potera i zaustavi se ispred recepcije motela. Sat na zidu recepcije pokazivao je da je dvanaest i četrdeset dva. TV je bio upaljen, a ţena je delovala kao da je spavala. Izvolite, gospodine. Mogu li vam pomoći? Izašao je iz kancelarije stavivši ključ od sobe u dţep košulje. Onda je otišao u svoj kamionet ramčardţer i odvezao se do druge strane zgrade. Onda je poneo torbu u kojoj su bili prijemnik i oruţje

70 i otišao u sobu. U sobi spusti torbu na krevet i skide čizme i izađe napolje sa prijemnikom i baterijama za njegovo napajanje i puškom. Puška je bila automatska remingtonka, sa plastičnim vojnim kundakom obrubljenim metalom. Cev se završavala prigušivačem ručne izrade koji je bio dugačak celu stopu i ličio na produţenu konzervu za pivo. Bio je u čarapama i hodao je duţ soba, osluškujući signal. Vratio se u svoju sobu i zastao je u okviru otvorenih vrata pod mrtvačko belim svetlom lampe na parkingu. Onda je ušao u kupatilo i upalio svetio. Zatim je pregledao sobu i odmerio gde se svaka stvar nalazi. Onda je utvrdio gde se nalazi svaki prekidač za svetio. Onda je stajao na sred sobe da bi sve to još jednom potvrdio i upamtio. Onda je seo i obuo čizme. Onda je uzeo klanični pištolj i crevo i cilindar sa kompresovanim vazduhom i izašao iz svoje sobe. Pred jednim vratima je zastao i osluškivao. Onda klaničnim pištoljem izbi cilindar iz brave i nogom tresnu vrata. Jedan Meksikanac u zelenoj košulji meksičkog kroja sedeo je na krevetu i ruka mu je krenula da dohvati malu automatsku pušku koja je bila pored njega. Ĉigur ga ustreli tri puta i to tako brzo da su se tri pucnja slila u jedan, a Meksikanac se strovali na zid uz krevet. Puška je imala čudan brektavi zvuk. Kao da neko u cevi kašlje. On upali svetio i izađe napolje i nasloni se leđima na spoljni zid. Baci kratak i brz pogled u sobu. Vrata kupatila bila su zatvorena, a sad su bila otvorena. Uđe u sobu i dva puta opali kroz otvorena vrata i dva puta kroz zid i opet se skloni iz sobe. Negde pri kraju zgrade upalilo se svetio. Cigur je čekao. Onda još jednom pogleda u sobu. Vrata od iverice bila su razneta i preostali deo visio je na šarkama a tanak mlaz krvi slivao se u kupatilu niz ruţičaste keramičke pločice. Stade opet u dovratak i opali još dva puta kroz zid kupatila i onda uđe sa puškom u visini kuka. Ĉovek je leţao presamićen preko kade i u ruci mu je visio automat AK47. Bio je prostreljen kroz grudi i kroz vrat i obilno je krvario. Ne mene, drugar, zacvile. Ne mene, drugar. Ĉikur se izmaknu da bi izbegao rasprskavanje keramike i ustreli ga posred lica. Polako je došao do trotoara. Nikog. Onda se vratio da pretraţi sobu. Pogledao je u plakar i pogledao je pod krevet i onda je sve

71 fioke istresao na pod. Pregledao je kupatilo. Mosov automatski pištolj H/K leţao je na lavabou. Nije ga ni pipnuo. Obrisao je donove o tepih da bi skinuo krv i opet je pogledom pretraţio sobu. Onda mu oko primeti ventilacionu rešetku. Uze noćnu lampu koja je bila uz krevet i trzajem izvuče gajtan iz utikača u zidu i pope se na stočić i kao polugu pod rešetku podmetnu dno lampe i odvali ventilacionu rešetku i pogleda u otvor. Mogao je da primeti brazde u prašini. Onda je sišao. Imao je na košulji tragove krvi i skide košulju i vrati se u kupatilo i opra se i obrisa peškirom. Onda pokvasi peškir i obrisa čizme i onda presavi peškir i obrisa nogavice farmerica. Uze pušku i pređe u sobu go do pojasa. Košulju je savio i drţao u ruci. Ponovo obrisa o tepih donove čizama i poslednji put pređe pogledom po sobi i izađe. Kada je Bel ušao u kancelariju, Torbert je sedeo za radnim stolom. Torbert ga pogleda i ustade i pred njega spusti neki papir. Šta je to? reče Bel. Za vas, gospodine. Bel se nasloni u svojoj stolici i poče da čita, polako kaţiprstom lupkajući po donjoj usni. Onda odloţi izveštaj. Nije pogledao Torberta. Znam šta se ovde izdešavalo, reče. Dobro. Da li si ikad bio u klanici? Da, gospodine, mislim da jesam. Znao bi da si bio. Mislim da sam bio jednom kad sam bio klinac. Malo čudno mesto da se vodi dete. Mislim da sam otiš’o sam. Ušunj’o se. Kako su ubijali goveda? Imali su jednog udaraca sa macolom i goveda su terali kroz uzan prolaz jedno po jedno, a ovaj je macolom udarao goveda što jače po glavi kako su nailazila. I to je radio ceo dan. Tako se nekad radilo. Tako se više ne radi. Sad koriste pištolj na vazdušni pritisak koji izbacuje čelični klin. Evo otprilike ovolike duţine. Naslone tu spravu kravi ili biku između očiju i povuku okidač i ţivotinjka odmah pada. Brza spravica.

72 Torbert je stajao pored ugla Belovog stola. Ĉekao je ceo minut da šerif nastavi, ali šerif nije nastavio. Torbert je ćutao i stajao. Onda skrenu glavu. Više bih voleo da mi ovo niste rekli, reče. Znam, reče Bel. Znao sam šta ćeš reći i pre nego što si rekao. Mos se dovezao u Igl Pas. Bilo je četvrt do dva po ponoći. Veći deo puta prespavao je na zadnjem sedištu taksija i probudio se tek kada su skrenuli sa autoputa i usporili u pravcu Glavne ulice. Posmatrao je kako s druge strane prozora prolaze bledobele ulične svetiljke. Onda se uspravi. Hoćete na drugu stranu reke? Ne. Hoću u centar grada. U centru ste. Mos se naţe napred sa laktovima oslonjenim na naslon. Šta je ono tamo? To je okrug, sud i kancelarija šerifa. Ne. Pitam za ono tamo gde je neki znak. To je hotel Orao. Dobaci me donde. Platio je vozaču pedeset dolara koliko mu je i obećao i uzeo svoj prtljag i popeo se do Tema i ušao. Sluţbenik je stajao uz pult i kao da ga je očekivao. Platio je za sobu i stavio ključ u dţep i popeo se uz stepenice i produţio niz hodnik ovog starog hotela. Mrtva tišina. Niz hodnik nije bilo lampi. Pronašao je sobu i ključem otvorio vrata i ušao i zalupio vrata. U sobu je dopirala svetlost ulične rasvete koja se probijala kroz gustu čipkanu zavesu koja je padala preko prozora. On spusti svoje torbe na krevet i vrati se do vrata i upali plafonsko svetio. Starinski prekidač. Nameštaj od hrastovine s početka veka. Mrki zidovi. Preko kreveta nekakav somotski prekrivač. Sede na krevet da opet po ko zna koji put o svemu razmisli. Ustade i ode do prozora koji gleda na parking i onda ode do kupatila i natoči čašu vode i vrati se i opet sede na krevet. Popi gutljaj i stavi čašu na staklenu ploču na vrhu noćnog stočića. Nema prokletog izlaza, reče. Onda otkopča one mesingane bravice i zatvarače na koţnoj torbi i poče da vadi pakete novca i da ih slaţe na krevet. Kad je ispraznio

73 aktovku, pogleda da moţda nema skriveno duplo dno i pregleda i bočne strane i onda odloţi torbu i poče da pregleda pakovanja novčanica i da jedno po jedno pakovanje vraća u torbu. Trećinu je već vratio u torbu kad je otkrio signalni odašiljač. Ovaj paket bio je u svom srednjem delu ispunjen novčanicama od jednog dolara i sredina ovog špila novčanica bila je isečena i u tom udubljenju bio je postavljen signalni odašiljač ne veći od zipo upaljača. On pomeri traku koja je drţala novčanice i izvadi ga i stavi na dlan kao da ga meri. Onda ga stavi u fioku i onda uze izdubljeni sveţanj novčanica od jednog dolara i bankarsku traku prek^ sveţnja i ode u kupatilo i baci u WC šolju i povuče vodu. Novčanice od sto dolara koje su bile na spoljnjim stranama sveţnja on stavi u dţep i sav novac vrati u torbu i zatvori torbu i stavi je na stolicu i sede da zuri u nju. Mislio je na mnoge stvari ali jedno mu je stalno kljucalo u glavi a to je bilo da više neće moći da računa samo na sreću. Mos izvadi pušku iz vreće i spusti je na krevet i upali noćnu lampu. Ode do vrata i ugasi svetio na plafonu i onda leţe na krevet zagledan u tavanicu. Znao je šta sledi. Jedino nije znao kada. Ustade i ode u kupatilo i povuče lančić kojim se pali svetio iznad lavaboa i pogleda se u ogledalu. Uze papirnatu maramicu i pokvasi je pod slavinom i onda obrisa lice i vrat. Izmokrio se pa ugasio svetio i vratio se u sobu i seo na krevet. Shvatao je da se verovatno više nikad u ţivotu neće osećati sigurno i bezbedno. I pitao se da li je to nešto na šta se čovek navikne. I šta onda kad se navikne? Isprazni torbu i u nju stavi pušku i povuče patentni zatvarač i onda ponese torbu i koţnu aktovku i spusti se do recepcije. Umesto Meksikanca koji je bio na recepciji kad je došao, sada je bio drugi čovek, mršav i siv u licu. U tankoj beloj košulji i sa crnom leptirmašnom. Pušio je cigaretu i čitao sportski magazin Ring i bez neke zainteresovanosti podiţe pogled na Mosa i ispusti dim. Izvol’te gospodine, reče. Sad ste počeli smenu? Da, gospodine. Biću ovde do deset pre podne. Mos spusti na pult novčanicu od sto dolara. Recepcioner odloţi magazin. Ne traţim od vas da učinite ništa nezakonito, reče Mos.

74 Očekujem da mi to objasnite, reče čovek. Postoji neko ko me traţi. Od vas traţim da mi samo javite ako se ovde neko pojavi. Pod tim podrazumevam osobu čiji vam izgled ne uliva poverenje. Je l moţe tako? Noćni recepcioner izvadi cigaretu iz usta i nadnese cigaretu nad malu staklenu pepeljaru i malim prstom otrese pepeo sa vrha cigarete i pogleda Mosa. Da, gospodine. Toliko mogu da učinim. Mos klimnu glavom i ode prema stepenicama koje vode naviše. Telefon nije zazvonio. Nešto ga je probudilo. Ispravi se do sedećeg poloţaja i pogleda na sat koji je stajao na noćnom stočiću. Ĉetiri i trideset sedam. Prebaci noge preko ivice kreveta i dohvati čizme i navuče ih i onda ostade tako osluškujući. Prišao je vratima i prislonio uvo skoro uz sama vrata dok je pušku drţao u jednoj ruci. Ode do kupatila i razgrnu plastičnu zavesu koja je visila na prstenovima i pusti vodu da teče i prebaci mlaz na tuš. Onda navuče zavesu oko kade, izađe i zatvori za sobom vrata kupatila. Ponovo je bio kraj vrata i osluškivao. Izvuče plastičnu torbu koju je bio gurnuo pod krevet i spusti je na stolicu u ćošku. Pređe onda do noćnog stočića i upali malu noćnu lampu i tako je stajao pokušavajući da brzo misli. Setio se da bi telefon mogao da zazvoni i onda podiţe slušalicu i spusti je na sto. Povuče pokrivač sa kreveta i pod njega nagura jastuke i opet navuče pokrivač. Pogleda na sat. Ĉetiri i četrdeset tri. Pogleda na telefon koji je stajao na stolu. Onda izvuče kabl iz slušalice a slušalicu vrati na viljušku telefona. Onda opet priđe vratima, palac na kočnici puške. Leţe potrbuške i stavi uvo uz onu tanku liniju koja je između vrata i tepiha. Oseti hladno strujanje vazduha. Kao da su se negde otvorila neka vrata. Šta si uradio? Šta si propustio da uradiš? Ode na suprotnu stranu kreveta i podvuče se pod krevet i ostade tako da leţi na stomaku sa puškom uperenom u pravcu vrata. Jedva da je imao dovoljno mesta ispod drvenih pritki kreveta. Srce je ţestoku pumpalo tik uz prašnjavi tepih. Ĉekao je. Dva tamna stuba pojaviše se i presekoše tanku traku svetla ispod vrata. Potraja malo. Sledeče što je čuo bio je ključ u bravi. Jedva čujno. Onda se vrata otvoriše. Sad je mogao da vidi hodnik ispred vrata. Nikoga. Ĉekao je. Pokušao je da ni ne trepne ali je trepnuo. Onda se pojavi par

75 skupih čizama od nojeve koţe. Ĉizme su stajale u okviru vrata. I zategnute farmerke. Taj čovek je stajao bez pokreta. Onda zakorači u sobu. I polako krenu ka kupatilu. U tom trenutku Mos shvati da čovek neće otvoriti vrata kupatila već da će se okrenuti. A kad se okrene biće prekasno. Prekasno da se učini bilo koja nova greška i prekasno da učini bilo šta i da će zato umreti. Moraš, reče. Sad moraš. Ne okreći se, reče. Pokušaj da se okreneš i u komadima letiš pravo u pakao. Ĉovek se ne pokrenu. Mos se izvlačio na laktovima sa puškom ispred sebe. Iz svog ugla mogao je da vidi čoveka samo do visine pojasa i nije mogao da zna kakvu pušku ima. Baci pušku, reče. Odmah. Puška tresnu na pod. Mos se izvukao napolje. Ruke gore, reče. Pomeri se od vrata. Ĉovek se pomeri dva koraka unazad sa rukama podignutim u visini ramena. Mos pređe na drugu stranu kreveta. Ĉovek je od njega bio udaljen ne više od deset stopa. Cela soba je polako pulsirala. U vazduhu se osećao neki čudan miris. Kao neka strana kolonjska voda. Pomalo kao miris nekog leka. Mos je drţao pušku uz bok i sa spuštenom kočnicom. Ništa nije moglo da se desi što bi ga iznenadilo. Oseti kao da je lak i bez teţine. Kao da lebdi. Ĉovek ga ni ne pogleda. Odavao je utisak kao da ga se sve ovo ne dotiče. Kao da je sve deo njegove svakodnevne rutine. Nazad. Još malo. Ĉovek se pomeri. Mos podiţe čovekovu pušku i baci je na krevet. Upali svetio na plafonu i zatvori vrata. Gledaj ovamo, reče. Ĉovek okrenu glavu i zagleda se u Mosa. Plave oči. Mirne. Tamna kosa. Nešto egzotično bilo je u njemu. Nešto van Mosovog dotadašnjeg iskustva. Šta ti hoćeš? Ĉovek je ćutao. Mos pređe preko sobe i jednom rukom podiţe krevet i postavi ga da stoji na svojoj bočnoj strani. Koţna aktovka stajala je u prašini. Podiţe je. Ĉovek kao da to nije primećivao. Kao da su mu misli negde drugde. Sa stolice uze plastičnu torbu i prebaci je preko ramena i podiţe

76 sa kreveta pušku sa velikim prigušivačem i stavi je pod mišku i ponovo uze koţnu aktovku. Idemo, reče. Ĉovek spusti ruke i krenu u hodnik. Mala kutija u kojoj je čovek nosio signalni prijemnik bila je na podu ispred vrata. Mos je ostavi tu gde je. Prođe mu kroz glavu da je već rizikovao više nego što treba.Mos pođe unazad niz hodnik. Cev puške drţao je u pravcu čovekovog struka. Drţao ju je kao da je pištolj. Pomisli da mu kaţe da opet podigne ruke ali nešto kao da mu je reklo da nema veze u kom poloţaju čovek drţi ruke. Vrata sobe ostala su otvorena, tuš je i dalje šibao vodu. Samo priđi stepenicama i ja ću te razneti. Ĉovek ne odgovori. Moţda je i nem, pomisli Mos. Stani, reče Mos. Odatle ni makac. Ĉovek stade. Mos se povlačio prema stepenicama i poslednji put pogleda čoveka koji je stajao u bledo ţutom svedu hodnika i onda se Mos okrenu i sjuri niz stepenice preskačući dva po dva stepenika. Nije znao kuda će. Nije stigao da razmisli toliko unapred. Kod recepcije su noge recepcionera virile iza pulta. Mos se nije zaustavio. Grunu kroz ulazna vrata i niz ulazne stepenice. Dok je stigao do pola ulice, Ĉigur je već bio na balkonu hotela visoko iznad Mosa. Mos oseti da nešto okrznu torbu koja mu je bila preko ramena. Pucanj pištolja čuo se kao mali prigušeni prasak koji se izgubi u noćnoj tišini grada. U trku se osvrnu preko ramena i vide kratki blesak drugog pucnja koji je došao iz pravca iznad visokog neonskog znaka hotela. Ništa nije osetio. Metak je prošao kroz košulju i krv poče da mu se sliva niz mišicu, a on je već jurio brţe nego ikad u ovoj trci sa smrću. Pri sledećem pucnju oseti bol u boku. Pade i odmah ustade i ostavi Ĉigurovu pušku na ulici. Dovraga, reče. Kakav pogodak. Trčao je ukoso niz trotoar pored Actečkog pozorišta. Dok je jurio pored male okrugle biletarnice, sva stakla se raspršiše. Ovaj pucanj nije ni čuo. U trku se okrenu i prstom otpusti kočnicu i opali. Metak udari u metalnu ogradu balkona i polomi staklo na nekom prozoru. Kada se ponovo osvrnuo, niz Glavnu ulicu upravo su nailazila kola i farovi ga osvetliše na trenutak a kola usporiše i opet uhvatiše brzinu. Skrenu u ulicu

77 Adams a auto preseče raskrsnicu uz oblak pregrejanih guma. Kola stadoše. Motor je izdahnuo a vozač je verglao pokušavajući da ga vrati u ţivot. Mos se povlačio leđima uz zgradu od cigle. Dva čoveka su izašla iz auta i već su beţali preko ulice. Jedan od njih otvori vatru iz mašinke malog kalibra i on opali dva puta u njihovom pravcu i dugim koracima ubrza dalje dok mu se topla krv slivala niz prepone. Začu da je motor onih kola opet proradio. Kad se dokopao ulice Grande iza njega se već razbuktao pandemonijum raznovrsne paljbe. Učini mu se da više ne moţe da trči. U izlogu preko puta ulice primeti svoj lik. Primeti da hramlje i primeti da mu je jedno rame spušteno i da se torba klati preko ramena i da i dalje drţi pušku i aktovku. Sve se to, mada nerazgovetno, videlo u tamnom staklu izloga. Kad je ponovo pogledao prema izlogu, shvati da sedi na ivičnjaku trotoara. Diţi se kučkin sine, reče. Mrdaj odavde, marš. Preseče ulicu Rajan dok mu je krv curila u čizme. Privuče torbu napred i unutra ubaci pušku i zatvori torbu. Teturao je. Onda preseče prema mostu. Bilo mu je hladno i drhtao je i pomisli da će povratiti. Sa američke strane mosta nalazio se automat za prolaz pešaka koji se otvarao kad se u otvor ubaci novčić. Mos ubaci novčić i pregrada se otvori i on prođe posrćući i pokuša da shvati koliko još ima do druge strane. Praskozorje. Još sivo i tamno duţ istočne obale reke. Do druge strane daleko je isto kao do Boga. Bio je na polovini mosta kada srete grupu koja je išla u njegovom pravcu. Ĉetvorica mladića, po osamnaest godina najviše, srednje pijani. Spusti aktovku na pešačku stazu i izvadi iz dţepa nekoliko novčanica. Novac je bio lepljiv od krvi. Obrisa novčanice o pantalone i odvoji pet novčanica, a ostatak vrati u dţep. Izvinite, reče. Naslonio se na gvozdenu ogradu. U pravcu iz koga je došao pruţali su se krvavi otisci stopala kao neka šara na pločniku. Izvinite. Oni su krenuli da ga obiđu i sišli na kolovoznu traku. Izvin’te. Pitam se da li bi mi prodali kaput. Zaustavili su se tek kad su ga mimoišli. Onda se jedan okrenu. Sta bi nam dao?

78 Onaj iza tebe. Onaj u dugom kaputu. Onaj u dugom kaputu stade. Koliko nudiš? Daću ti petsto dolara. ’Ajde, Brajane. ’Ajdemo, Brajane. Vidiš da je pijan. Brajan pogleda na drugove pa na Mosa. Da vidim lovu, reče. Kod mene je. Da vidim. Daj mi da drţim kaput. Polazi, Brajane. Eto ti sto dolara a ti meni daj da drţim kaput. Onda ti dam ostatak. U redu. Skide kaput i pruţi ga Mosu a ovaj mu pruţi novčanicu. Šta je ovo na lovi? Krv. Krv? Krv. Stajao je sa novčanicom u ruci. Pogleda na svoje prste umrljane krvlju. Šta ti se desilo? Malo sam upucan. Idemo, Brajane. Ne drkaj. Daj mi sad lovu. Mos mu pruţi novčanice i skide sa ramena plastičnu torbu i spusti je kraj nogu i uz napor navuče kaput. Mladić savi novčanice i gurnu ih u dţep i udalji se. Sustiţe svoje i produţiše. Onda zastadoše. Pričali su nešto između sebe i gledali prema njemu. On zakopča kaput i stavi novac u unutrašnji dţep i prebaci torbu preko ramena i podiţe koţnu aktovku. Ĉoveče, moraš da hodaš, reče. Neću da ti ponavljam. Mladići se okrenuše i nastaviše svojim pravcem. Sada su bila trojica. Mos zakloni oči šakom. Pokušao je da vidi gde je otišao četvrti. Onda shvati da nije bilo četvrtog. OK, reče. A ti nastavi da koračaš, jednu nogu ispred druge i bez zastajkivanja. Kad je stigao do mesta gde reka prolazi ispod mosta, on zastade i pogleda nadole. Meksička rampa bila je pred njim. Osvrnu se, ali su

79 ona trojica već otišla. Sa istoka znak svetla. Iza crnih breţuljaka izvan grada. Ispod njega valjala se voda spora i tamna. Iz nekog pravca oglasi se pas. Tišina. Ničega. Američka strana obale bila je zarasla u visoku trsku tamo dole pod njim. On spusti torbu i uze koţnu aktovku i uhvati je za dršku i zamahnu njome i zavrjjači je kroz vazduh preko ograde. Bol do usijanja. Pritisnu svoj bok i pogledom isprati aktovku kako leti i pada i gubi se u slabom svetlu rasvete sa mosta i kako bez zvuka nestaje u visokoj trsci. Onda skliznu na pločnik, dok mu je krv pulsirala iz rane. Lice je naslonio na ogradu. Ustaj luđače, diţi se. Dogega do meksičke rampe. Kod rampe nikog. Prošao je kroz rampu i odmah je bio u gradu Piedras Negras, savezna meksička drţava Koauila. Ulicom stiţe do malog parka ili trga gde su se u granama eukaliptusa gačci budili i dozivali. Drveće je bilo obojeno u belo do visine drvene oplate i park je iz daljine izgledao kao da je posejan belim stubovima postavljenim bez nekog posebnog reda. U sredini je bio okrugli podijum za muziku. On se sruši na jednu gvozdenu klupu sa torbom uz sebe i pokuša da se uspravi. Sa rasvete su visila narandţasta svetla. Ceo svet se nezaustavljivo udaljavao od njega. Sa druge strane parka bila je crkva. Ĉinilo se veoma daleko. Gore na drveću gačci su gakali i njihali se na granama. Pomaljao se dan. Jednom rukom osloni se na klupu. Mučnina. Ne smeš da legneš. Bez sunca. Sivo svetio. Vlaţne ulice. Radnje zatvorene. Roletne spuštene. Nailazio je jedan starac sa metlom. Starac zastade. Onda opet krenu. Senjor, reče Mos. Bueno, reče starac. Govorite engleski? Posmatrao je Mosa, drţeći dršku metle sa obe ruke. Sleţe ramenima. Potreban mi je doktor. Starac je ćutao i čekao. Mos se uz veliki napor pridiţe. Pod njim se ukazala krvava klupa. Ranjen sam, reče. Starac ga opet odmeri. Puče jezikom. Pogleda prema zori koja je osvajala. Zgrade i drveće poprimali su oblike. Pogleda u Mosa uz

80 pokret bradom. Puede andar? reče. Šta? Puede caminar? Prstima pokaza pokrete kao kada se hoda, sa šakom preklopljenom u zglobu. Mos potvrdno klimnu. Zapljusnu ga talas crnila. Mos sačeka da talas mine. Tiene dinero? Medar protrlja kaţiprst i palac. Si, reče Mos. Si, imam pare. Ustade. Zanosio se. Izvadi sveţanj novčanica natopljenih krvlju i odvoji jednu novčanicu od sto dolara i pruţi je starcu. Starac je uze uz veliko poštovanje. Pogleda u Mosa i onda prisloni medu uz klupu. Kad je Ĉigur izašao kroz vrata hotela niz stepenice, oko desne butine imao je umotan peškir, vezan trakama za pomeranje zavese. Kroz peškir je probijala krv. U jednoj ruci nosio je malu torbu a u drugoj pištolj. Jedan kadilak prolazio je kroz raskrsnicu i na ulici se čulo vatreno oruţje. On se skloni u uvučeni ulaz berbernice. Visoki tonovi automatskih rafala i potmuli udari puške većeg kalibra. Meci su udarali u okolne fasade i rikošetirali na sve strane. Ljudi na ulici bili su obučeni u kišne mantile i sa teniskim patikama na nogama. Nisu ličili ni na koga koga biste mogli da očekujete da sretnete u ovom kraju. On ćopajući ode uz stepenice do ulazne verande i nasloni pištolj na ogradu i otvori vatru na njih. Dok su shvatili odakle se na njih puca, jedan je već bio mrtav a drugi ranjen. Ranjenik se baci iza kola i otvori vatru prema hotelu. Ĉigur je stajao leđima uz zid od cigala i ubacio je novi šarţer. Rafali i pojedinačni pucnji rasturali su stakla na sve strane i odvaljivali ukrase na zgradama. U prizemlju hotela nestade svetio. Na ulici je još uvek bilo prilično tamno tako da se videla vatra koja seva iz vatrenog oruţja. Pucnjava za trenutak prestade i Ĉigur došepa do ulaza u hotel i uđe u predvorje dok je srča krčkala pod njegovim čizmama. Odgega kroz hodnik i kroz sporedna vrata izađe iz hotela i nađe se na parkingu. Preseče ulicu i ode uz ulicu Dţeferson drţeći se severne strane zgrada i zabacujući u stranu umotanu nogu. Bio je udaljen samo jedan blok od kancelarije šerifa okruga Maverik i shvatio je da u

81 najboljem slučaju ima tek nekoliko minuta pre nego što mnogi drugi ne pristignu. Kad je stigao do ugla, tamo na ulici bio je samo jedan čovek. Stajao je iza kola koja su bila teško izrešetana, sva stakla razneta ili pobelela od udara. U kolima je bio najmanje jedan mrtav čovek. Ĉovek je gledao u pravcu hotela i Ĉigur pruţi pištolj i opali u njega dva puta i on pade na ulicu. Ĉigur se vrati iza ćoška zgrade. Stajao je sa pištoljem podignutim u visini ramena. Ĉekao je. U sveţem jutarnjem vazduhu osećao se oštar miris baruta. Kao miris vatrometa. Nigde nikakvog zvuka. Kad je othramao do ulice, jedan od onih koje je ustrelio sa verande hotela puzao je prema suprotnom uličnom ćošku. Ĉigur ga odmeri. Onda ga ustreli s leđa. Drugi je leţao preko prednjeg branika auta. Pogođen je u glavu i tamna bara krvi bila je oko njega. Njegovo oruţje bilo je uz njega ali Ĉigur ne obrati paţnju. Ode iza kola i munu mrtvaca čizmom i onda se saţe i podiţe automat iz koga je do skora pucano. Bio je to kratkocevni uzi sa punjenjem od dvadeset i pet metaka. Ĉigur pretraţi dţepove mrtvaca i pronađe nekoliko okvira, jedan od njih pun. Stavi ih u dţep jakne i zadenu pištolj napred za pojas i proveri okvir na uzi automatu. Onda ga zabaci preko ramena i odgega do krivine. Ĉovek koga je ustrelio s leđa leţao je tamo i posmatrao ga. Ĉigur pogleda uz ulicu prema hotelu i okruţnom sedištu šerifa. Visoke palme. Pogleda čoveka. Leţao je u barici krvi. Barica se širila. Pomozi mi, reče. Ĉigur izvadi pištolj koji mu je bio za pojasom. Pogleda čoveka u oči. Ĉovek skrenu pogled. Pogledaj me, reče Ĉigur. Ĉovek ga pogleda i opet skrenu pogled. Govoriš engleski? Da. Ne sklanjaj pogled. Hoću u mene da gledaš. On pogleda u Ĉigura. Pogleda na novi dan koji je na sve bacao svoju svetlost. Ĉigur ga ustreli kroz čelo i ostade da posmatra. Da posmatra kako u njegovim očima pucaju kapilari. Kako svetlost nestaje. Svoj lik koji nestaje u svetu koji se gasi. Vrati pištolj za pojas i još jednom osmotri ulicu. Onda uze svoju torbu i zakači uzi preko

82 ramena i pređe ulicu i, vukući nogu, ode prema parkingu hotela gde je ostavio svoje vozilo.

83 V Nekad davno došli smo ovde iz Dţordţije. Naša porodica. Sa onim poznatim kolskim zapregama. To uzimam kao činjenicu. Takođe znam da mnoge stvari iz istorije naše porodice nisu baš onakve kao što se prenosi s kolena na koleno. Vaţi za sve porodice. Prenose se priče a neke istine se zaobiđu. Tako se to kaţe. Neki bi na to rekli da istina ne moţe da se nosi sa pričama koje se ispredaju. Alija u to ne verujem. Mislim da će istina, kad sve laţi budu ispričane i zaboravljene, i dalje biti istina. I ovo se ne menja od mesta do mesta ili od danas do sutra. Ne moţete to da izmenite kao što ne moţete da posolite so da bude slanija. Istina se ne da obrisati jer to je to. O tome se radi. Ĉuo sam da istinu porede sa stenom, moţda to piše u Bibliji i ne bih to osporavao. Ali istina će postojati i kada stena nestane. Siguran sam da se mnogi sa ovim ne bi sloţili. Baš mnogi. Ali nikad nisam uspeo da utvrdim u šta svi ti mnogi veruju. Ljudi se obično odazivaju na pozive svoje zajednice i ja eto uvek idem kada dobijem poziv za, na primer, čišćenje groblja. To je u redu. Ţene bi tada pripremile hranu tu u prirodi i ovakav dobrovoljni rad mora se priznati donosi poene u izbornoj kampanji ali istovremeno pomaţete ljudima u stvarima koje ne mogu da urade sami. Jeste, cinik bi mogao da kaţe, da to radimo da se oni ne bi muvali okolo noću. Ali ja mislim da je to mnogo dublje. To je zajedništvo i to je poštovanje, naravno, ali isto tako mrtvi polaţu veća prava na nas nego što mi to ţelimo da priznamo i ovakvi zahtevi mogu biti veoma veliki. Da, veoma veliki. Imaš osećaj da oni jednostano ne ţele da budu zaboravljeni. Tako da je, u tom smislu, i najmanja stvar od pomoći. Šta sam ono pre neki dan pričao o novinama. Prošle nedelje pročitao sam o nekom bračnom paru u Kaliforniji koji su iznajmljivali sobe starcima i onda ih ubijali i zakopavali u bašti i onda naplaćivali njihove čekove socijalnog osiguranja. Pre toga bi ih

84 mučili, ne razumem zašto. Moţda im se pokvario TV aparat. Evo kako su to novineprenele. Citiram. Pa kaţe: Komšije su digle uzbunu kada je iz poslovne prostorije izleteo potpuno go čovek koji je na sebi imao samo ogrlicu za psa. Tako nešto ne moţe da se izmisli. Ĉik da neko pokuša. To je, primećujete, razotkrilo celu stvar. Niko nije reagovao na jauke i zapomaganja iz kuće ili na zakopavanje u vrtu. Tako to ide. Nasmejao sam se kad sam to pročitao. Ništa drugo tu ne moţete da učinite.

85 ilo je potrebno skoro tri sata voţnje do Odese i bio je sumrak kada je tamo stigao. Na radiju je drţao talasnu duţinu kamiondţija. Ima li on ovde ovlašćenje? Sta pričaš. Do mojega ako znam. Ako primeti nekog da vrši zločinačko delo onda sigurno ima. U tom slučaju bih ja bio reformisani kriminalac. Dobro si to smislio, stari druţe. Na jednom kiosku uzeo je mapu grada i raširio je na sedištu svog sluţbenog vozila dok je pio kafu iz plastične čaše. Iz pregrade je uzeo ţuti marker i obeleţio trasu na mapi i onda je savio mapu i odloţio je na sedište pored sebe i ugasio rotaciono sve ’o na krovu i uključio motor. Kada je zakucao na vrata, odgovorila je Levelinova ţena. Kad je i ia otvorila vrata, on skide šešir i odmah se pokaja što je to učinio. Ona uplašeno prinese šaku ustima i osloni se na kvaku. Izvinte, gospođo, reče. On je OK. Vaš muţ je dobro. Samo sam poţeleo da popričam sa vama ako pristajete. Ne laţete me, recite? Ne, gospođo. Ne laţem. Vozili ste iz Sandersona čak dovde? Da, mlada damo. Šta ste hteli? Hteo dam da vas posetim. Na kratko. Da s vama porazgovaram o vašem muţu. Ne moţete da uđete. Preplašili bi mamu na smrt. Sačekajte da uzmem jaknu. Da, gospođo. Odvezli su se do Sanšajn kafea i seli u separe u zadnjem delu i poručili kafu. Ne znate gde se nalazi, je l tako? Ne znam. I to sam vam već rekla. Znam da jeste. On skide šešir i poloţi ga pored sebe i prođe prstima kroz kosu. Niste se ni čuli? B

86 Nismo. Ni reč od njega? Ne. Konobarica donese kafu u dve velike šolje. Bel poče da meša kafu kašičicom. Podiţe kašičicu. Kafa se pušila. Koliko vam je para ostavio? Nije odgovorila. Bel se nasmeja. Nešto ste ipak hteli da kaţete, reče. Recite slobodno. Htela sam da kaţem da je to malo više od vašeg posla, je l tako. Probajte da u meni ne gledate šerifa. Da se pravim da ste šta? Svakako znate da je u nevolji. Levelin nije ništa skrivio. Nema on nevolje sa mnom. S kim se onda uvalio u nevolju? Sa nekim jako lošim ljudima. Levelin ume da se čuva. Mogu li da vas zovem Karla? Karla Dţin. Tako se zovem. Karla Dţin. Moţe tako? Moţe. Neće vam smetati ako ja nastavim da vas zovem šerife? Bel se osmehnu. Ne, reče. U redu je. Onda tako. Ti ljudi će ga ubiti, Karla Dţin. Neće odustati. Neće ni on. I nikad nije. Bel klimnu glavom. Uze gutljaj kafe. Lik koji se ogledao i podrhtavao na površini crne tečnosti kao da je bio predskazanje stvari koje tek dolaze. Stvari, kao i lik, koje gube svoj oblik. I koje vas povlače sa sobom. Spusti šolju i pogleda devojku. Voleo bih da se sloţim sa vama i da to govori njemu u prilog. Ali moram da kaţem da u to ne verujem. Pa, reče ona, on je to što jeste i uvek će biti takav. Zato sam se udala za njega. Ali niste se sa njim čuli već poprilično. Nisam ni očekivala da se čujemo. Imali ste do sada problema?

87 Mi nemamo probleme. Kad se problemi pojave, mi to rešimo. Pa, vi ste onda srećni ljudi. Da, jesmo. Ona ga je posmatrala. Kako to da me to pitate? reče ona. O problemima? O problemima. Prosto sam se pitao da li ih imate. Da li se nešto dogodilo što vi znate a ja ne znam? Ne. Mogao bi da vam postavim isto pitanje. Samo što vam ja ne bih odgovorila. Da. Vi mislite da me je on napustio, je l tako? Ja to ne znam. Je l jeste? Ne. Nije. Ja njega poznajem. Vi ste ga poznavali. I dalje ga poznajem. Nije se promenio. Moţda. Vi to, vidim, ne verujete. Pa, da budem iskren, nikada nisam ni sreo ni čuo za nekoga koga novac nije promenio. On bi bio, moram reći, prva takva osoba. Onda je on prva takva osoba. Nadam se da je tako. Stvarno se nadate, šerife? Da. Nadam se. Nije optuţen za nešto? Ne. Ni za šta nije optuţen. Ali ne znači da neće biti. Ne, ne znači. Ukoliko poţivi toliko dugo. Pa, još nije mrtav. Nadam se da to više umiruje vas nego mene. Uze još jedan gudjaj kafe i spusti šolju na sto. Posmatrao je devojku. Treba da vrati novac, reče. To će izaći u novinama. Onda će moţda progonitelji dići ruke od njega. Mada ne mogu da garantujem da će tako biti. Moţda će odustati. Moţda. To mu je jedina šansa. Što vi to odmah ne objavite u novinama? Bel je odmeri. Ne, reče. Ne bih to mogao.

88 Mogli bi ali nećete. Nek bude da neću. Kolike su pare u pitanju? Ne znam o čemu govorite. Dobro, dobro. Je l’ vam smeta ako zapalim? reče ona. Još uvek smo u Americi, slobodnoj zemlji. Ona izvadi cigarete i pripali jednu i okrenu lice i dunu dim na drugu stranu prema širem delu prostorije. Bel ju je posmatrao. Sta mislite kako će ovo da se završi? reče. Ne znam. Ne znam kako se bilo koja stvar završava. Vi znate? Ja znam kako se neće završiti. Kao ono da će posle ţiveti veselo i srećno do kraja ţivota? Da, tako otprilike. Levelin je strašno pametan. Bel opet klimnu glavom. Treba da ste zabrinutiji za njega nego zbog onog što ja pričam. Ona povuče dug dim iz cigarete. Sad je ona posmatrala Bela. Šerife, reče, mislim da sam zabrinuta tačno onoliko koliko treba da budem zabrinuta. Vaš muţ će završiti tako da će nekoga ubiti. Niste na to pomislili? Nikog nije. Bio je u Vijetnamu. Kao civil nikog nije. Ali hoće. Ništa nije odgovorila. Još malo kafe? Nakafenisana sam do vrha. A nije mi se ni pila. Ona pređe pogledom po kafeu. Prazni stolovi. Šanker je bio mladić od oko osamnaest godina i čitao je neki magazin koji je leţao na staklenoj površini pulta. Moja majka ima rak, reče. Nije joj još mnogo ostalo. Ţao mi je da to čujem. Zovem je mama. Ustvari ona mi je baka. Ona me je podigla i imala sam sreću da imam nju. Ah, srećni to obično ne govore. Da, gospođo.

89 Nikad joj se nije dopadao Levelin. Ne znam zašto. Nikakvog posebnog razloga. Uvek je bio dobar prema njoj. Pomislila sam da će posle ove dijagnoze biti lakše ţiveti sa njom, ali nije. Sad je gora. Kako to da ţivite zajedno? Ne ţivim kod nje. Nisam tol’ko blesava. Ovo je samo privremeno. Bel klimnu glavom. Treba da se vratim, reče ona. Dobro. Imate pištolj? Aha. Imam pištolj. Rekla bih da vi mislite da sam mamac koji ovde čuči. Ne znam. Ali to mislite. Ne verujem da je situacija jako dobra. Aha. Prosto se nadam da ćete razgovarati sa njim. Moram o tome da razmislim. U redu. Pre ću da umrem i da večno ostanem u paklu nego što bih odala ili cinkarila Levelina. Moţete li to da razumete? Mogu to da razumem. Nikad nisam bila spremna za nešto drugo. I verujem da neću biti. Nikad. Da, gospođo. Ispričaću vam nešto ako hoćete da čujete. Hoću da čujem. Moţda ćete pomisliti da sam čudna. Moţda hoću. Ili već to mislite. Ne, ne mislim. Kada sam završila srednju školu, imala sam šesnaest godina i zaposlila sam se u robnoj kući ValMart. Nisam znala šta bih drugo. A i bio nam je potreban novac. I platica nam je značila. Kako bilo da bilo, noć pre nego što sam sledećeg dana otišla da radim, sanjala sam ovaj san. A moţda sam bila u nekakvom polusnu. San ili polusan tek u tom snu nešto kao da mi je reklo da će me, ako tamo odem, on pronaći. Tamo u ValMartu. Nisam znala ni ko je ni kako

90 se zove ni kako izgleda. Ali sam osetila da ću ga prepoznati kad ga ugledam. Imala sam kalendar i beleţila dane. Kao kad je neko u zatvoru. Ja nikad nisam bila u zatvoru, ali kaţu da tako rade u zatvoru. I devedeset devetog dana je ušao u prodavnicu i upitao me gde se nalazi odeljenje sportske opreme i to je bio on. I ja sam mu rekla gde je i on me je pogledao i otišao. I brzo se vratio i sa plastične pločice pročitao moje ime i obratio mi se po imenu i pogledao me i rekao: U kol’ko sati završavaš smenu? I od tog trenutka nisam imala nikakve sumnje i nikakva pitanja. Ni onda, ni sada, ni bilo kada. Lepa priča, reče Bel. Nadam se da će imati lep kraj. Sve je bilo baš tako. Znam. Cenim što ste mi je ispričali. Već je kasno, ne bi trebalo da vas više gnjavim. Ona ugasi cigaretu. Pa, reče ona, ţao mi je što ste prešli toliki put i ne znate ništa više nego pre puta. Bel podiţe šešir i stavi ga na glavu i malo pomeri. Pa, reče, radite kako najbolje znate. Ponekad se stvari dobro završe. Je l’ vam zaista stalo? Za vašeg muţa? Za mog muţa. Da. Da, gospođo. Stalo mi je. Narod u Tarel okrugu me je izabrao da brinem o njima. To je moj posao. Plaćen sam da budem prvi koji će biti povređen. Ubijen, takođe. I zbog toga brinem i zbog toga mi je stalo. Traţite da verujem u ono što kaţete. Ali to kaţete samo vi. Bel se osmehnu. Da, gospođo, reče. To ja kaţem. Nadam se da ćete ipak razmisliti o onome što sam rekao. Ne preuveličavam ni za slovo nevolju u kojoj se nalazi. Ako se desi da bude ubijen moraću da nastavim da ţivim s tim. I moći ću. Ţelim da razmislite da li ćete vi to moći. U redu. Mogu li nešto da vas pitam? Moţete da me pitate. Znam da nije red pitati ţenu koliko ima godina, ali ne mogu da ne budem radoznao. U redu je. Imam devetnaest. Izgledam mlađe.

91 Koliko dugo ste u braku? Tri godine. Skoro tri godine. Bel klimnu glavom. Moja ţena je imala osamnaest godina kada smo se uzeli. Tek što je napunila osamnaest. Sve glupe stvari koje sam radio pale su u vodu kad sam se oţenio. Toliko moja ţena preteţe. Na dobru stranu, naravno. Ostajem joj večni duţnik. Moţemo da krenemo? Ona uze svoju tašnicu i ustade. Bel uze račun i pomeri šešir i izvuče se iz separea. Ona vrati cigarete u tašnicu i pogleda ga. Kazaću vam nešto, šerife. Devetnaest godina je dovoljno godina da se nešto zna, a to je da kad imate nešto što vam znači sve na svetu onda ima dosta opasnosti da to izgubite. Tako sam mislila i sa šesnaest godina. To mi je stalno u glavi. Bel klimnu glavom. Nisu mi strane takve misli, Karla Dţin. Veoma su mi bliske. Spavao je u krevetu i još je bilo mračno napolju kad zazvoni telefon. Pogleda na cifarnik na satu na noćnom stočiću i podiţe slušalicu. Šerif Bel, reče. Slušao je oko dva minuta. Onda reče: Hvala što si me pozvao. Da. Izmaklo je kontroli i sad imamo pravi rat. Ne znam kako bih to drugačije nazvao. Dovezao se do kancelarije šerifa u Igl Pasu u devet i petnaest ujutru i on i šerif sedeli su u kancelariji i pili kafu i razgledali fotografije ulice dva bloka odatle uslikanc pre tri sata. Ima dana kada bih od svega digao ruke i pustio da ovakvi preplave sve. Razumem šta kaţeš, reče Bel. Mrtvaci po ulici. Izrešetane radnje. Izrešetam automobili građana. Ko je do sada čuo za ovako nešto? Mogli bi da se prošetamo i pogledamo. Aha. Moţemo donde. Ulica je i dalje bila ograđena razapetom policijskom trakom ali nije bili bog zna šta da se vidi. Fasada Igl hotela bila je sva izrešetana i staklene srče bilo je sa obe strane ulice. Izbušene gume i polomljena stakla na

92 automobilima i brojne rupe na karoserijama. Kadilak je bio odšlepan i staklo pokupljeno, a krv sprana vodenim crevom. Ko je mogao da bude u hotelu? Neki Meksikanac rasturač droge. Šerif je stajao i pušio. Bel ode nekoliko koraka niz ulicu. Stade. Pređe na trotoar dok su ostaci stakla krčkali pod njegovim čizmama. Šerif baci cigaretu na ulicu. Tamo u ulici Adams vidljiv je dug trag krvi. Što dalje odavde. Ako taj ima neke pameti. Oni tamo u kolima mislim da su upali u unakrsnu vatru. Ĉini mi se da su pucali prema hotelu i dalje niz ulicu. Šta su traţili u raskrsnici u to doba? Pojma nemam, Ed Tome. Peške odoše do hotela. Kakve su čaure pokupili tvoji ljudi? Većinom devet milimetara plus, verovatno, automatske puške. I nekoliko 380. Našli smo i jednu pušku i dva automata. Poluautomata ili automata? Ĉisti automati. Što i njih ne bi imali? Naravno. Popeše se uz stepenice. Veranda je bila pokrivena gomilama srče a drveni delovi ograde izbušeni i pokidani. Noćni recepcioner je bio ubijen. Zadesila ga je najgora zla sreća, rekao bih. Pogodilo ga najgore što moţe. Gde je pogođen? Tačno među oči. Uđoše u hol sa recepcijom. Neko je nabacao peškire preko lokvi krvi uz pult, ali krv se videla jer je natopila peškire. Nije upucan, reče Bel. Ko nije upucan? Noćni recepcioner. Nije upucan? Ne. Na osnovu čega to kaţeš? Dobićeš laboratorijski izveštaj i videćeš.

93 Šta to govoriš, Ed Tome? Da su mu izbušili mozak nekom blek deker bušilicom? Blizu si rešenja. Pustiću te da još malo razmisliš. Na povratku u Sanderson poče da pada sneg. Ode do svoje kancelarije da obavi neku papirologiju i ode pred mrak. Kroz prozor kuhinje njegova ţena gledala je kako stiţe na parking iza kuće. Ona mu se osmehnu. Pahuljice su stizale u toplo ţućkasto svetio koje je dolazilo iz kuće. Seli su u malu sobu za obedovanje i jeli. Ona je pustila muziku, neki violinski končerto. Telefon nije zazvonio. Skinula si slušalicu? Nisam, reče ona. Moţda je negde pukla ţica. Ona se osmehnu. To je zbog snega. Kad počne sneg, ljudi se primire i počnu da razmišljaju. Bel potvrdi glavom. U tom slučaju voleo bih mećavu. Sećaš se kad je ovde poslednji put padao sneg? Ne, ne mogu da kaţem da se baš sećam. A ti? Ja se sećam. Kad je to bilo? O tome ću kasnije. Oh. Ona se nasmeja. Jeli su. Lepo je, reče Bel. Šta to? Lepa muzika. I večera. I biti najzad kod kuće. Misliš da ti je rekla istinu? Mislim. Da. Misliš li da je momak još uvek ţiv? Ne znam. Nadam se da jeste. Moţda će se završiti na ovome. To je moguće. Ali to neće biti kraj za takve poslove, slaţeš se? Da. Ne moţemo računati na to da će se svi međusobno poubijati. Verujem da će neki kartel ranije ili kasnije preuzeti celu tu stvar i poslovati direktno sa Vladom Meksika. Ona ga je gledala i slušala.

94 Ogroman je novac u igri. Zaustaviće ili ukloniti ovdašnje momke. Nećemo na to čekati dugo. Koliko je novca kod njega? Kod onog Mosa? Da. Teško je reći. Moţda više miliona. Pa, rekao bih, ne baš mnogo miliona. Nosio je novac peške. Jesi za kafu? Jesam. Ona ode do radnog dela u kuhinji i uze aparat za kafu i donese ga na sto i nasu mu u solju. Ja mogu da kaţem jedno, reče ona. Nemoj da se jedno veče vratiš kući mrtav. Ne bih to podnela. Dobro, onda se neću tako vratiti. Da li misliš da će on nju pozvati da mu se priključi? Bel promeša kafu. Onda je podigao kašičicu koja se pušila i spustio je u zdelicu sa šećerom. Ne znam, reče. Ali znam da će biti teška budala ako je ne pozove.

95 ancelarija je bila na sedamnaestom spratu sa panoramskim pogledom na Hjuston i, preko ravnice, sve do kanala za brodove i zaliv u daljini. Ĉitave naseobine velikih srebrnastih cisterni. Plamenovi gasa, bledi na dnevnom svetlu. Kad se Vels pojavio, čovek mu reče da uđe i da zatvori vrata. Ĉovek se nije ni okrenuo da ga pogleda. Gledao ga je u staklenom zidu u kome se dobro video. Vels zatvori vrata i ostade da stoji sa rukama prekrštenim ispred sebe u visini zglobova. Kao što bi stajao direktor nekog pogrebnog zavoda. Ĉovek se najzad okrenu i pogleda ga. Znate kako izgleda Anton Ĉigur, ako ne grešim? Ne grešite. Poznajem ga, gospodine. Kad ste ga poslednji put videli? Dvadeset osmog novembra prošle godine. Slučajno se sećate datuma? Nije slučajno. Pamtim datume. I brojeve. Ĉovek klimnu glavom. Stajao je iza kancelarijskog stola. Radna površina bila je od nerđajućeg čelika i orahovine i potpuno prazna. Na stolu nije bilo ničega. Niti jedne fotografije, čak ni parčeta papira. Ništa. Imamo revolveraša koji je pušten s lanca, bez kontrole. Takođe ostajemo bez robe a i bez pozamašne sume novca. Da, gospodine, potpuno razumem. Shvatate dobro? Da, gospodine. Dobro. Drago mi je da me shvatate. Da, gospodine. I paţljivo slušam. Ĉovek otključa jednu fioku i izvadi čeličnu kutiju i nju otključa i izvadi plastičnu karticu iz kutije koju onda zaključa i vrati u fioku koju takođe zaključa. Karticu je drţao sa dva prsta i pogleda Velsa koji priđe i uze karticu. Ako se dobro sećam, sami pokrivate svoje troškove. Da, gospodine. Sa ovom karticom moći ćete da podiţete do hiljadu dvesta dolara K

96 svaka dvadeset četiri sata. Povećali smo sa hiljadu. Da, gospodine. Koliko poznajete Ĉigura? Dovoljno. To nije odgovor. Šta vas zanima? Ĉovek zglobovima prstiju zadobova po stolu. Podiţe pogled. Voleo bih da znam vaše mišljenje o njemu. U glavnim crtama. Nepobedivi gospodin Ĉigur. Niko nije nepobediv. Neko jeste. Zašto to kaţete? Negde na svetu postoji najnepobediviji. Kao što postoji i najranjiviji. To je vaše uverenje? Ne. To je statistika. Koliko je opasan? Vels sleţe ramenima. U poređenju s čim? Sa kugom? Dovoljno je gadan kad ste mene pozvali. On je psihopatski ubica, pa šta? Toliko je takvih koji šetaju na sve strane. Juče je bio u vatrenom okršaju u Igl Pasu. Vatreni okršaj? Sveopšta pucnjava. Mrtvaci po ulicama. Ne čitate novine? Ne, gospodine, ne čitam. Osmotri Velsa. Onda vodite čaroban ţivot. Je li tako, gospodine Vels? Iskren da budem ne mogu da kaţem da je bilo šta čarobno zauzimalo neko mesto u mom ţivotu. Dobro, reče čovek. Sta još? To je to. Jesu li to bili Pablovi ljudi? Da. Sigurni ste, znači. Razumljivo, siguran. Nisu bili naši. Ubio je dva druga čoveka pre nekoliko dana i desilo se da su ta dva bila naši. Uz još tri u jebenim predelima kojota nekoliko dana pre toga. Sve jasno? Jasno i dovoljno. Onda, kao što se kaţe, dobar lov. U stvari, tako smo nekad govorili.

97 Hvala, gospodine. Mogu li nešto da vas pitam? Naravno. Ovde nisam mogao da se popnem u onom tamo liftu, je li tako? Da. Zašto pitate? Prosto me zanimalo. Sigurnost, obezbeđenje. To me uvek zanima. Svaki lift ima svoj kod i svaka voţnja liftom takođe. Menjamo ih pre svake voţnje. Zadovoljni odgovorom? Jesam. Hvala. Eto. Brojao sam spratove dok se lift peo. I? Jedan sprat nedostaje. Proveriću to. Vels se nasmeja. Umete sami da izađete? reče čovek. Da. Dobro. Još nešto. Šta? Pitam se da li bi mogli da mi overite parking karticu. Ĉovek malo nakrivi glavu. Vaš uobičajeni humor? Izvinite. Zbogom, gospodine Vels. Isto tako. Kad je Vels došao u hotel, plastične policijske trake bile su uklonjene i staklo i krhotine pometeni i hotel je opet bio otvoren za goste. Table od šperploče bile su zakucane preko jednih vrata i dva prozora i za pultom je umesto onog ranijeg stajao novi recepcioner. Izvolite, gospodine, reče. Ţeleo bih sobu, reče Vels. Samo za vas? Da. Koliko noći nameravate da ostanete? Verovatno jednu noć. Recepcioner pruţi Velsu upitnik. Onda se okrenu prema tabli sa

98 ključevima. Vels popuni formular. Znam da vam je muka koliko vas saleću pitanjima, reče, ali šta se zapravo dogodilo u ovom hotelu? Nije moje da o tome pričam. U redu, razumem. Ĉovek spusti ključ na pult. Plaćate u kešu ili karticom? U kešu. Koliko je to? Ĉetrnaest plus taksa. Kol’ko je to sve zajedno? Molim? Pitam, koliko je to zajedno. Morate mi reći zbir. Cifru. Sabrano. Da, gospodine. To je sve zajedno četrnaest i sedamdeset centi. Bili ste ovde za vreme vatrometa? Ne, gospodine. Juče sam počeo ovde da radim. Ovo mi je tek druga smena. Šta vas onda sprečava da ispričate šta ste čuli? Već sam vam rekao, gospodine. Dokle radite? Molim gospodine? Probaću da drugačije postavim pitanje: U koliko sati završavate smenu? Sluţbenik na recepciji bio je visok i mršav. Mogao je biti Meksikanac a moţda nije bio. Kratko baci pogled preko hola hotela kao da je tamo mogao da bude neko ko bi mu pomogao. Došao sam u šest, reče. Smena se završava u dva. I ko dolazi u dva? Ne znam kako se zove. Bio je u dnevnoj smeni. Nije bio ovde pretprošle noći? Ne, gospodine. Bio je u dnevnoj smeni. Gde je čovek koji je bio ovde za pultom pretprošle noći? Nije više sa nama. Imate li jučerašnje novine? Ĉovek se odmače i pogleda ispod pulta. Ne, gospodine. Verovatno su bačene. U redu je. Pošaljite mi gore u sobu nekoliko kurvi i pola flaše viskija i led. Molim, gospodine?

99 Zezam se. Opustite se, čoveče. Oni se neće vratiti. Skoro da mogu da garantujem. Hvala, gospodine. Iskreno se nadam da je tako. Nisam ni ţeleo da prihvatim ovaj posao. Vels se nasmeja i kucnu dvaput po mermernom pultu kruškom zakačenom za ključ i ode uz stepenište. Bio je iznenađen što su policijske trake još uvek bile razapete preko obe one sobe. Ode u svoju sobu i spusti torbu na stolicu i izvadi pribor za brijanje i ode u kupatilo i upali svetio. Opra zube i umi lice i vrati se u sobu i ispruţi se na krevetu. Posle nekog vremena ustade i uze torbu sa stolice i okrenu je postrance i povuče patent otvarač na donjoj pregradi torbe i izvadi koţnu futrolu za pištolj. Otvori futrolu i izvadi pištolj 357 od sjajnog nerđajućeg čelika i vrati se do kreveta, skide čizme i opet leţe sa pištoljem pored sebe. Kada se probudio, bilo se skoro smrklo. Ustade i pređe do prozora i pomeri malo staru čipkanu zavesu. Ulične svetiljke. Crveni oblaci tamo iznad zapadnog horizonta koji će uskoro potonuti u tamu. Siluete krovova naspram neba. Zadenu pištolj za pojas a košulju izvuče iz pantalona i prebaci preko pištolja i samo u čarapama izađe i ode niz hodnik. Nije mu trebalo više od petnaest sekundi da uđe u Mosovu sobu i zatvori vrata za sobom a da pri tome nije pomerio policijsku traku. Nasloni se na vrata i pomirisa sobu. Onda je pogledom pretraţivao celu sobu. Paţljivo je hodao po tepihu. Kad je došao na mesto gde je pomeren krevet, primetio je u tepihu udubljenja na mestima na kojima su stajale noţice kreveta. Sagnuo se i dunuo u prašinu. Podigao se i uzeo jastuke i pomirisao ih i spustio. Ostavio je krevet da stoji postrance i prešao do plakara i pogledao u plakar i zatvorio vrata plakara. Onda je prešao u kupatilo. Prešao je kaţiprstom po lavabou. Neko je upotrebio jedan peškirić za lice i jedan peškir, ali ne i sapun. Pređe prstom po zidu kade i onda obrisa prst o rub pantalona. Seo je na ivicu kade i lupkao je stopalom po pločicama. Druga soba bila je broj 227. Ušao je i zatvorio vrata i stajao. Videlo se da krevet niko nije koristio. Vrata kupatila bila su

100 otvorena. Na podu je leţao krvav peškir. Došao je do vrata i gurnuo ih da bi bila širom otvorena. U lavabou se nalazio peškirić natopljen krvlju. Drugog većeg peškira nije bilo. Krvavi otisci šaka. Krvavi otisak šake na ivici zavese za tuš. Nadam se da nisi otpuzao i sakrio se u neku rupu, reče. Veoma mi je stalo da naplatim ovaj posao. Ĉim je svanulo, bio je napolju i hodao je ulicama i u glavi je beleţio sve što vidi. Trotoari su bili oprani ali su se mogli primetiti tragovi krvi u pukotinama betona tamo gde je Mos pogođen. Vratio se u ulicu Mejn i krenuo iz početka. Parčići stakla u slivnicima i tu i tamo duţ trotoara. Srča od prozora i od automobilskog stakla. Tankim tablama šperploče zatvoreni su prozori koji su bili pogođeni, a rupe u zidovima pokazivale su gde su završavali mnogi pucnji po pročelju hotela. Vratio se do hotela i seo na ulazne stepenice i posmatrao ulicu. Sunce se rađalo i dizalo iznad Actečkog pozorišta. Nešto mu privuče pogled prema liniji drugog sprata. Ustade i pređe ulicu i pope se uz stepenice. Dve rupe od metaka vidljive u prozorskom staklu. Pokuca na vrata i sačeka. Onda otvori vrata i uđe. Zamračena soba. Miris truleţi. Stajao je dok mu se oči nisu privikle na nedostatak svetla. Mali salon. Pianino uz zid. Stočić. U stolici za ljuljanje pored prozora bila je starica u skljokanom poloţaju. Vels se naţe nad ţenu. Bila je ustreljena kroz čelo i nagnuta napred a parče potiljačne kosti i delići sasušenog mozga bili su zalepljeni po tankim uspravnim letvicama naslona. U krilu starice leţale su novine. Na njoj je bila pamučna haljina sa crnim flekama od osušene krvi. U sobi je bilo hladno. Vels pogleda po sobi. Drugi hitac pogodio je kalendar na zidu na kome je bio datum od pre tri dana. Nije mogao da ne primeti. Pogleda ostale delove sobe. Iz dţepa izvadi mali fotoaparat i napravi nekoliko snimaka mrtve starice, pa vrati aparat u dţep. Ovo sigurno nisi očekivala, draga moja? reče Vels mrtvoj starici. Mos se probudio u bolničkoj sobi u kojoj je razapeti čaršav odvajao njegov krevet od kreveta sa njegove leve strane. Po čaršavu