KORMARK MAKARTI - Nema zemlje za starce

151 Ovo? Aha. Komadić divljeg vepra. Zašto to nosiš? Nije moje. Ĉuvam zbog nekog. Neke damice? Ne, pripada nekom ko je mrtav. Stigoše odresci. Posmatrao ju je kako jede. Da l neko zna gde si ti? reče on. Molim? Pitao sam da li bilo ko zna gde si krenula. Ko na primer? Bilo ko. Ti znaš. Ne znam gde si krenula, zato što ne znam ko si. Onda oboje ne znamo. Ne znaš ko si? Ne, krele. Ja ne znam ko si ti. Pa, najbolje da ostanemo na tome. Onda ni drugima ne moţemo ništa da istrdjamo. OK? OK. Zašto si me uopšte pitao? Mos umoči parče zemičke u sos i stavi u usta. Pomislio sam da je moţda tako k’o što sam te pitao. Da l neko zna gde si ti je nevaţno. U mom slučaju nije nevaţno. Naprotiv. Zašto? Zato što te neko traţi? Moţda. Meni je to u redu, reče ona. Ne treba ti mnogo da zavoliš ovakav ţivot, hm? Valjda je tako. Nije baš tako jednostavno kao što izgleda. Uverićeš se. Ne razumem. U čemu je caka? Uvek postoji neko ko zna gde se nalaziš. Zna gde si i zašto. Uglavnom. Je l’ to govoriš o Bogu? Ne. Govorim o tebi. Jela je. Pa, reče ona, bio bi u problemu da ne znaš gde si i šta ćeš. Ne znam. A ti?

152 Ni ja ne znam. Zamisli da si negde i da ne znaš gde si. Onda ne bi znala gde se neko drugo mesto nalazi. I koliko je udaljeno. I to ništa ne bi promenilo ili pomoglo. Ona se malo zamislila. Pokušavam da ne mislim na takve stvari, reče ona. Misliš da kad stigneš u Kaliforniju, kao, počinješ od početka. To nameravam. Moţda je to poenta. Postoji put koji vodi za Kaliforniju i postoji put koji vodi nazad. Ali najbolje bi bilo, jednostavno stvoriti se tamo. Stvoriti se tamo? Da. A da ne znaš kako si se tamo stvorio? Aha. I da ne znaš kako si se tu stvorio. Ne znam kako je to moguće. Ni ja ne znam. U tome je poenta. Jela je. Podiţe pogled. Mogu da dobijem kafu? reče ona. Moţeš sve što ţeliš. Imaš pare. Ona ga pogleda. Ĉini mi se da nisam sigurna u čemu je poenta, reče ona. Poenta je da nema poente. Ne. Mislim na ono što si rekao. Da znaš gde si. On pogleda devojku. Onda reče: Ne radi se o tome da čovek zna gde se nalazi. Radi se o mišljenju da čovek moţe da ode a da ništa ne ponese sa sobom. Imaš stav da krećeš iz početka. Ili se radi o nekom drugom, svejedno. Nema stanovanja iz početka. U tome je stvar. Svaki korak koji se učini je za stalno i zauvek. Ne moţe da se obriše da nestane. Baš ništa. Razumeš o čemu pričam? Mislim da razumem. Znam da ne razumeš, ali da probam još jednom. Ujutru kad se probudiš misliš da jučerašnji dan ništa ne znači. Ali juče je sve što imaš. Šta još postoji? Ţivot ti se sastoji od dana koji su u njega ugrađeni. Samo od toga. Ni od čega drugog. Moţeš da pomisliš da moţeš sve da ostaviš i od svega da pobegneš i da promeniš ime i ne znam šta sve. A onda se jednog jutra probudiš i pogledaš u tavanicu i šta misliš koga ugledaš?

153 Ona klimnu glavom. Razumeš šta pričam? Razumem. Doţivela sam to. Znam da jesi. Da l’ to sve znači da ti je sada ţao što si postao odmetnik? Ţao mi je što nisam krenuo ranije. Jesi spremna? Kad je izašao iz recepcije motela, dao joj je ključ. Šta je ovo? Tvoj ključ. Drţala je ključ i gledala u Mosa. Pa dobro, reče ona. Kako ti kaţeš. Da. Kako ja kaţem. Bojiš se da ću videti šta je u torbi. Ne. On doveze pikap na parking iza kancelarije motela. Jesi ti peder? reče ona. Ja? Aha, kao plovka. Ne izgledaš k’o peško. Stvarno? Poznaješ mnoge pedere? A rekla bih i da se ne ponašaš kao oni. Draga moja, šta ti znaš o tome? Ne znam. Ponovi to. Šta? Ne znam. Ponovi to. Ne znam. Sad je OK. Treba to da veţbaš. Dobro ti stoji kad to kaţeš. Posle je izašao i odvezao se do kioska koji radi nonstop. Kada se vratio pred hotel, ostao je u kolima i pogledom išao od jednog do drugog automobila koji su tu bili parkirani. Onda je izašao iz kola. Otišao je do njene sobe i pokucao na vrata. Sačekao je pa je ponovo pokucao. Otvorila je vrata. Stajala je u istim farmerkama i sa istom majicom. Izgledalo je da se upravo probudila. Znam da nisi punoletna i da ne bi smela da piješ, ali sam pomislio da bi moţda htela jedno pivce. Aha, reče ona. Vrlo rado.

154 Iz papirnate braon kese on izvadi jednu hladnu flašu i pruţi joj. Evo ti, drţi, reče on. Odmah se okrenuo da ode. Ona izađe na hodnik i pusti da se vrata zalupe. Ne moraš odmah da brišeš, reče ona. On zastade na prvom stepeniku. Imaš još neko pivo u toj kesi? Da. Još dva. I popiću oba. Moţda bi mogao da sedneš ovde sa mnom i da zajedno popijemo. On ţmirnu u njenom pravcu. Jesi li do sada primetila da ţene teško prihvataju ne kao odgovor? Mislim da to kod ţena počinje već od treće godine. A kod muškaraca? Oni se priviknu. Moraju. Neću više reći ni reč. Sedim i ništa drugo. Nećeš reći ni reč? Neću. Već si slagala. Pa, probaću da skoro ništa ne kaţem. Biću tiha. On sede na stepenik i izvadi jedno pivo iz kese i skide zapušač i podiţe flašu i poče da pije. Ona je sela na drugi stepenik i počela da pije. Puno spavaš? reče on. Spavam kad mi se ukaţe prilika. Tako. A ti? U poslednje dve nedelje nisam imao ni jednu jedinu noć da se dobro ispavam. Zaboravio sam kako to izgleda. Kao da zbog toga počinjem da oglupljujem. Meni ne izgledaš kao glupan. To ti tako vidiš. Šta hoćeš da kaţeš? Ništa. Zezam te. Neću više. Da nemaš drogu u onoj tašni? Nemam. Što pitaš? Koristiš drogu? Dunula bih malo ako imaš. Nemam. Ma nema veze. Mos odmahnu glavom. Pio je.

155 Drago mi je da smo ovde seli da popijemo pivo. A meni je drago da čujem da je tebi drago. Gde ti putuješ? Ništa nisi rekao. Teško pitanje. Ne ideš moţda u Kaliforniju? Ne. Ne idem. Nisam ni mislila. Idem u E1 Paso. Mislila sam da ne znaš gde bi. Moţda sam baš sad odlučio. Ne verujem. Mos ne odgovori. Lepo je što smo seli ovde, reče ona. Lepo? Zavisi od toga gde je čovek prethodno sedeo. Da nisi sad izašao iz zatvora ili tako nešto, a? Izašao sam iz ćelije smrti. Obrijali su mi glavu za električnu stolicu. Vidi kako mi kosa ponovo raste. Voliš da kakiš. Je l’ bi ti bilo smešno ako ispadne da je istina, a? Juri te policija? Svi me jure. Šta si uradio? Kupio sam klinke autostoperke i posle ih zakopavao u pustinji. Nije smešno. U pravu si. Nije. Malo sam te zezao. Rekao si da ćeš prekinuti. I hoću. Govoriš li ti nekad istinu? Aha. Govorim. Ti si oţenjen, zar ne? Aha. Kako ti se zove ţena? Karla Dţin. Ona je u El Pasu? Aha. Da li ona zna od čega ţiviš? Da. Zna. Ja sam zavarivač.

156 Posmatrala ga je. Ĉekala je da čuje šta će još reći. Ništa nije rekao. Nisi ti nikakav zavarivač, reče ona. Po čemu nisam? Šta će ti onda ta mašinka? Zato što mi neki loši momci ne misle dobro. Uzeo sam nešto što im pripada, a oni bi sad da to povrate. To ne zvuči kao zavarivanje. Ne zvuči? Na to nisam pomislio. Gucnu pivo. Palcem i kaţiprstom drţao je flašu odmah ispod grlića. I to je sad u toj tašni? Zar ne? Teško pitanje. Obijač sefova? To radiš? Obijač sefova? Aha. Odakle ti ta ideja? Ne znam. Je l’ jesi? Ne. Pa, moraš biti nešto, zar nije tako? Svako je nešto. Da li si bio u Kaliforniji? Aha. Bio sam. Brat mi tamo ţivi. Sviđa mu se tamo? Pojma nemam. Zivi tamo. Ti tamo ne bi ţiveo, a? Ne. A misliš da ja tamo treba da odem? On je pogleda, pa pogleda na drugu stranu. Ispruţi noge preko betona i prekrsti čizme i pogleda preko parkinga u pravcu autoputa i na svetla na autoputu. Draga, reče, kako, za ime sveta, ja mogu da znam gde ti treba da ideš? Pa, znaš, zahvalna sam što si mi dao one pare. U redu je. Uopšte nisi morao. Mislio sam da ćeš manje da blebećeš. Dobro. Ono je mnogo love. Nije ni pola kol’ko misliš da vredi. Uverićeš se.

157 Neće mi proći kroz prste. Pare su mi potrebne da nađem smeštaj. Snaći ćeš se. Ja se nadam. Najbolji način da se ţivi u Kaliforniji je da si došao od negde. Najbolje sa Marsa. Nadam se da nije tako. Ja nisam sa Marsa. Bićeš ti OK. Mogu nešto da te pitam? Aha. Udri. Kol’ko imaš godina? Trideset i šest. To je puno godina. Nisam mislila da si toliko mator. I ja sam iznenađen. Trebalo bi moţda da te se plašim, ali ja te se ne plašim. Po tom pitanju ne mogu da ti dam savet. Oni što me jure napustiće i rođenu majku da bi zagrlili smrt. Smrt im dođe najbolje društvo. Misliš da ja radim nešto slično? Neću ni da znam šta radiš. Pitam se gde bih sada bila da te jutros nisam srela. Pojma nemam. Uvek sam imala sreće. U ovakvim prilikama. Kad srećem ljude. Pa, malo je rano da to zaključiš. Zašto? Spremaš se da me sahraniš u pustinji? Ne. Mnogo je loše sreće na sve strane. I tebe negde čeka tvoj deo. Ne. Mislim da ne. Verujem da sam zrela za pravu promenu. I to odavno. Je l’? E pa neće biti. Zašto to kaţeš? On je pogleda. Da ja tebi nešto kaţem, sestrice. Ako postoji jedna stvar na ovoj planeti koja se tebi ne smeši, onda je to sreća. Odvratno je to što si rekao. Nije. Samo ţelim da budeš obazriva. Kad stignemo u E1 Paso, ostavljam te na autobuskoj stanici. Imaš pare. Ne moraš da autostopiraš. Vaţi. Dogovoreno.

158 Je l’ bi stvarno uradio ono što si rekao? Da sam ti ukrala kola? Šta to? Rekao si da bi ubio boga u meni. Ma ne. I ja sam mislila da ne bi. Da podelimo ovo poslednje pivo? Moţe. Brzo unutra i donesi čašu. Vraćam se za minut. Vaţi. Nisi se predomislio? Oko čega? Znaš sam oko čega. Ja ne menjam mišljenje. Zato na početku postavim stvari. On ustade i pođe uz stepenice. Ona je stajala kod vrata. Reći ću ti šta sam jednom čula u bioskopu, reče ona. On zastade i okrenu se. Šta si čula? Ima mnogo dobrih prodavača oko nas, uvek moţeš da kupiš ono što do sada nisi. Draga moja, malo si zakasnila. Jer ja sam već pazario. I mislim da se drţim toga što imam. On se okrenu i ode uz stepenice. Barakuda skrenu na kamionsko stajalište izvan Balmoreja i prođe sve do automatske perionice automobila. Vozač izađe iz vozila i pogleda barakudu. Bilo je krvi i mnoštva sitne prljavštine i otpadaka zalepljenih preko šoferšajbne i po karoseriji i on ode do automata i ubaci novac i izađoše ţetoni i on uze ţetone i ubaci ih u otvor perionika i mašina se uključi i poteče voda i on uze crevo i opra vozilo i ispra još jednom i vrati se u kola i ode zapadnom trakom autoputa. Bel je otišao od kuće u sedam i trideset i krenuo putem broj 285 u pravcu Fort Stoktona na severu. To je oko dve stotine milja do Van Horna i računao je da će mu biti potrebno manje od tri sata. Uključio je sluţbeno svetio na krovu. Oko deset milja zapadno od Fort Stoktona na saveznom autoputu 110 prošao je pored automobila koji je goreo pored puta. Tu je bilo više policijskih vozila i jedna traka autoputa bila je zatvorena. Nije se zaustavio, ali je osetio neku

159 nelagodnost. Zaustavio se u Balmoreji i dopunio termos za kafu i skrenuo je u Van Horn u deset i dvadeset i pet. Nije tačno znao šta traţi, ali nije bilo potrebe. Na parkingu jednog motela stajala su dva policijska automobila sa oznakama Kulberson okruga i jedno vozilo savezne policije i na svim vozilima bila su uključena svetla na krovu. Prostor motela bio je odvojen ţutom policijskom trakom. Parkirao je kola i ostavio uključena policijska svetla. Pomoćnik šerifa ga nije poznavao, ali šerif jeste. Ispitivali su čoveka u košulji sa kratkim rukavima koji je sedeo pozadi na jednim sluţbenim kolima ispod podignutih petih vrata. Loše vesti brzo putuju, reče šerif. Šta radite ovde, šerife? Šta se dogodilo, Marvine? Malo pucnjave. Znaš nešto o ovome? Ne znam. Je l’ ima ţrtava? Pre pola sata odvezla su ih ambulantna kola. Dva muškarca i ţena. Zena je bila mrtva a jedan mladić mislim da se neće izvući. Drugi muškarac moţda hoće. Znaš ko su? Jedan je Meksikanac i čekamo izveštaj na osnovu registracije njegovih kola koja su tamo dalje. Kod sebe nisu imali nikakva dokumenta. Ni kod njih ni u sobi ništa nije nađeno. Šta ovaj čovek priča? Kaţe da je Meksikanac počeo. Kaţe da je izvukao ţenu iz njene sobe, a da se onda pojavio drugi čovek sa pištoljem i, kada je video da Meksikanac drţi oruţje prislonjeno ţeni u glavu, on je onda bacio svoj pištolj. Ĉim je to uradio, Meksikanac je odgurnuo ţenu i ubio je i onda se okrenuo i upucao onog čoveka. Stajao je ispred sobe 117, tamo desno. Pucao je u njih iz automatske puške. Po rečima svedoka, ovaj drugi je pao niz stepenice i podigao pušku i pucao u Meksikanca. Ne vidim kako je to mogao jer je bio sav izbušen. Vidi se po krvi u prolazu. Mi smo zaista brzo reagovali. Stigli smo za sedam minuta, otprilike. Devojka je već bila mrtva. Nikakva identifikacija? Ništa. Kamionet onog drugog ima papire prodavca. Bel klimnu glavom. Pogledao je svedoka. Svedok je zatraţio cigaretu i onda je zapalio i pušio. Izgledao je potpuno smireno.

160 Izgledao je kao da mu nije prvi put da sedi pozadi na prtljaţniku policijskih kola. Ta devojka, reče Bel. Belkinja? Aha. Bila je belkinja. Plavuša. Mada bi se moglo reći da vuče na crvenkastu kosu. Je l’ nađena neka droga? Ništa do sada. Momci i dalje pretraţuju. A novac? Do sada ništa. Devojka je bila u sobi 121. Imala je ranac i unutra malo garderobe i to je sve. Bel pogleda na niz vrata motelskih soba. Ljudi su stajali u malim grupama i pričali. Pogledao je u pravcu crne barakude. Kakav motor tera ono čudo? Više nego pristojan. Pod haubom ima motor 440 sa sve auspuhom. Auspuh? Da. Ne vidim ga. To su oni specijalni. Sve je pod haubom. Bel pogleda vozilo. Onda se okrenu prema šerifu. Moţemo li nas dvojica da se udaljimo na minut? Naravno. Nešto ti je palo na pamet? Pomislio sam da bi mogli da skoknemo do bolnice. Vaţi. Ja vozim. Odlično. Ĉekaj da samo pomerim moja kola. Pusti ih tu, Ed Tome. Bolje da se pomerim. Nikad se ne zna kad će čovek da se vrati kad negde ode. Na prijemnom odeljenju šerif se obratio deţurnoj sestri. Poznavao ju je. Ona pogleda Bela. On je ovde radi identifikacije, reče šerif. Ona ustade i stavi olovku u knjigu koju je čitala i to na mesto dokle je stigla. Dvoje je bilo mrtvo kad su ih dovezli, reče ona. Meksikanca su odavde odveli helikopterom pre dvadesetak minuta. Verovatno znate. Meni niko ništa ne javlja, dušo, reče šerif. Išli su za njom niz hodnik. Video se tanak trag krvi po betonskom podu. Ne bi ih bilo teško pronaći, zar ne? reče Bel.

161 Na kraju hodnika stajao je crveni znak na kome je pisalo IZLAZ. Pre nego što su stigli do kraja hodnika ona uze ključ i otvori čelična vrata sa leve strane i upali svedo unutra. Soba je bila jedna gruba betonska prostorija bez prozora i prazna sem što su tu bila tri metalna stola sa noţicama na kojima su točkići. Na dva stola bila su tela pokrivena plastičnim pokrivačima. Ona je stajala sa leđima uz otvorena vrata i propustila ih da uđu. Nije neki tvoj prijatelj, Ed Tome? Ne. Nekoliko puta je upucan u lice tako da ne izgleda baš zgodno. Mada viđam i gore slučajeve. Ovaj autoput pored nas je prava prokleta ratna zona, ako ćeš da znaš istinu. On povuče pokrivač i otkri mrtvaca. Bel priđe bliţe metalnom stolu. Mosova glava bila je nagnuta na jednu stranu. Jedno oko bilo mu je napola otvoreno. Ličio je na odstreljenog odmetnika. Sunđerom mu je već bila oprana krv sa lica, ali na licu su se dobro videle rupe od metaka i zubi su mu bili izbijeni. Je l’ to on? Da, to je on. Izgleda mi kao da si priţeljkivao da to ne bude on. Ja ću morati da saopštim njegovoj ţeni. Ţao mi je. Bel klimnu glavom. Pa, reče šerif, ti tu ništa nisi mogao. Nisam, reče Bel. Ali uvek misliš da si nešto mogao. Šerif pokri Mosovo lice i onda otkri telo na drugom stolu. Bel zavrte glavom. Iznajmili su dve sobe. Ili je on iznajmio. Plaćeno u kešu. U prijavi na recepciji ne moţe da se pročita ime. Neki švrakopis. Zvao se Mos. Dobro. Prosledićemo tvoje obaveštenje dole u kancelariju. Klinka, a liči na faćkalicu?. Aha. On joj pokri lice. Ne verujem da će se njegovoj ţeni dopasti ovaj deo priče, reče. Ni ja ne verujem.

162 Šerif pogleda ka bolničarki. I dalje je stajala naslonjena na vrata. Sa koliko metaka je cura pogođena? reče. Da l’ znaš? Ne znam, šerife. Moţete da izbrojite ako hoćete. Ja nemam ništa protiv, a ni ona se neće buniti. U redu je. Dobićemo izveštaj sa autopsije. Jesi spreman, Ed Tome? Aha. Bio sam spreman i pre nego što sam ovde došao. Sedeo je sam u šerifovoj kancelariji u kojoj su vrata bila zatvorena i zurio u telefon na stolu. Najzad ustade i izađe. Pomoćnik podiţe pogled. Otišao je kući, pretpostavljam. Da šefe, reče pomoćnik. Mogu li nešto da pomognem, šerife? Koliko ima do El Pasa? Oko sto dvadeset milja. Zahvali mu u moje ime i reci da ću ga nazvati sutra. Da, gospodine. Van grada se zaustavio da nešto pojede i dok je pijuckao kafu, posmatrao je svetla na autoputu. Nešto nije u redu. Nije mogao da sloţi kockice. Pogledao je na sat. 1:20. Platio je i izašao i ušao u svoje sluţbeno vozilo. Sedeo je neko vreme. Onda je krenuo do raskrsnice i okrenuo na istok i povezao nazad. Ponovo u motel. Ĉigur je uzeo sobu u nekom motelu na istočnom saveznom autoputu i onda je izašao napolje i udaljio se preko mračnog vetrovitog polja i kroz dvogled posmatrao autoput. Kroz sočiva je posmatrao kako prolaze drumske krstarice. On čučnu i nasloni laktove na kolena. Osmatrao je. Onda se vratio u motel. Budilnik je navio na jedan i kada je zazvonio, ustao je i istuširao se i obukao i izašao i ušao u svoje vozilo, noseći koţnu torbu koju spusti iza sedišta. Parkirao je na parkingu motela i tako je sedeo neko vreme. Nagnuo se na naslon sedišta i gledao preko retrovizora. Ništa. Policijski automobili odavno su otišli. Ţute policijske trake razapete preko vrata izuvijale su se na vetru a kamioni su prolazili u pravcu Arizone i Kalifornije. On izađe iz kola i dođe do vrata i klaničnim pištoljem izbi cilinder i uđe u sobu i zatvori vrata za sobom. Svetio koje je dolazilo kroz prozor bilo je dovoljno da se u sobi vidi. Videle su se i rupe od metaka po vratima od iverice. Dovuče mali noćni

163 stočić do zida i pope se na njega i iz zadnjeg dţepa izvadi šrafciger i poče da odvrće šrafove koji su drţali ventilacionu rešetku. Rešetku spusti na sto i pruţi ruku u otvor i izvadi koţnu torbu i spusti se na pod i onda kroz prozor pogleda na parking. Izvadi pištolj koji mu je bio za pojasom i otvori vrata i izađe i zatvori ih za sobom pa se provuče ispod ţute policijske trake i ode do svog pikapa i pope se u njega. Torbu spusti na pod i izvadi ključ da bi startovao motor kad ugleda policijska kola okruga Terel kako stiţu na parking oko stotinak stopa dalje. Zadrţao je ključ u ruci i čekao. Policijsko vozilo se zaustavilo na parkingu i ugasili su se farovi. Onda se isključio motor. Ĉigur je čekao. Pištolj je drţao na krilu. Bel je izašao iz kola i pogledom prešao po okolini i onda je došao do vrata sobe broj 117 i pritisnuo kvaka. Vrata su bila otključana. Sagnuo se ispod trake i gurnuo vrata i onda je u sobi našao prekidač na zidu i upalio svetio. Prva stvar koju je ugledao bili su rešetka ventilacionog otvora i šrafovi koji su bili na stolu. Zatvorio je vrata. Stajao je nasred sobe. Priđe prozoru do ivice zavese i pogleda na parking. Tako je stajao neko vreme. Nigde pokreta. Onda je primetio neku stvarčicu na podu i pre nego što ju je podigao, znao je šta je to. Drţao je to malo parče mesinga u ruci. Onda je seo na krevet drţeći na dlanu to parče metala. Kao da ga premerava. Onda ga spusti u pepeljaru koja je bila na stočiću. Podiţe telefonsku slušalicu ali linija je bila mrtva. Vrati slušalicu na telefonsku viljušku. Iz futrole izvadi pištolj i proveri da li je napunjen i palcem otkoči pištolj i tako je sedeo drţeći pištolj na kolenu. Ne moţeš biti siguran da je taj tu negde, reče. Moţeš biti siguran. Znao si to još u restoranu. Zato si se vratio. Dobro, šta ćeš sad da radiš? On ustade i dođe do prekidača i ugasi svetio. U vratima pet rupa od metaka. Stajao je sa revolverom u ruci. Onda otvori vrata i izađe. Pošao je do svog vozila. Razgledao je parkirana vozila. Uglavnom kamioneti. Uvek prvo vidiš bljesak iz cevi. Ali to znači da nisi prvi na obaraču. Moţeš li da osetiš kad te neko posmatra? Mnogi tako misle. Dođe do svog vozila i otvori vrata levom rukom.

164 Upali se svetio u kolima. On uđe u kola i zatvori vrata i spusti pištolj na sedište do sebe i izvadi ključ i dade kontakt i pokrenu kola. Onda krenu u rikverc i upali farove i okrenu i odveze se sa parkinga. Kada se dovoljno udaljio od motela da odande niko ne moţe da ga vidi, skide sa kuke policijski radioprijemnik i pozva šerifovu kancelariju. Rekoše mu da odmah šalju dvoja patrolna kola. On vrati prijemnik na kuku i prebaci menjač u ler i tako se spusti do ivice autoputa do mesta odakle je mogao da vidi neonski znak motela. Pogleda na sat. 1:45. Za sedam minuta biće 1:52. Ĉekao je. Oko motela se ništa nije kretalo. U 1:52 vide ih kako dolaze sa upaljenim rotacionim svedima i uključenim sirenama. Drţao je motel na oku. Bio se rešio da bilo koji auto koji sad krene sa parkinga motela presretne i izgura van puta. Kada su patrolna kola stigla pred motelom, on upali motor i uključi farove i okrenu za 180 stepeni i vrati se na put, vozeći u suprotnom smeru, i stade na parking i izađe iz vozila. Svi zajedno su pretraţivali parking. U rukama su imali pištolje i išli su od vozila do vozila. I onda su se vratili. Bel je bio prvi koji se vratio i leđima se naslonio na svoja kola. Glavom klimnu ka pomoćnicima šerifa. Gospodo, reče. Mislim da smo nadigrani. Vratili su pištolje u futrole. On i nadređeni pomoćnik otidoše do sobe i Bel mu pokaza bravu i otvorenu ventilaciju i cilindar brave. Ĉime je ovo izbio, Šerife? reče pomoćnik, drţeći cilindar na dlanu. Duga priča, reče Bel. Zao mi je što sam vas dovukao nizašta. Nema problema, Šerife. Reci šerifu da ću ga pozvati iz El Pasa. Da, gospodine. Ne brinite. Dva sata kasnije stigao je u Rodvej motel na istočnoj strani grada i uzeo je ključ i otišao u svoju sobu i spustio se na krevet. Probudio se u šest, kao što se uvek budio, i navukao zavese i vratio se u krevet ali više nije mogao da spava. Onda je ustao i istuširao se i spustio se u restoran i naručio doručak i pročitao novine. Još ničeg nije bilo o Mosu i devojci. Kad je konobarica došla da mu dolije još kafe, upitao ju je u koliko im sati stiţe večernje izdanje novina. Ja to ne znam, reče ona. Prestala sam da čitam novine.

165 Ne zameram vam. I ja bih da mogu. Prestala sam to da čitam i ubedila sam muţa da i on prekine. Mislite da je to u redu? Ne znam zašto se uopšte zovu novine. Te stvari za mene nisu vesti. Nisu. Kada ste u novinama poslednji put pročitali nešto o Isusu Hristu? Bel odmahnu glavom. Ne znam, reče. Mislim da to mora da je bilo jako davno. I ja bih to rekla. Veoma davno. Ovo mu neće biti prvi put da sa ovakvom vešću zakuca na nečija vrata. Video je da se prvo zavesa iza prozora malo pomerila i onda su se otvorila vrata i ona je stajala obučena u farmerice i u košulji koja je bila izvučena iznad pantalona. Gledala je pravo u njega. Bez nekog izraza. Ćutala je i čekala. On skide šešir, a ona se nasloni na kvaku i okrenu lice. Ţao mi je, gospođo, reče on. Oh, Boţe, reče ona. Zateturala se u sobu i leđima naslonila na vrata a lice pokrila rukama dok je šakama pritiskala glavu. Bel je stajao i drţao šešir sa obe šake. Nije znao šta da radi. Nije primećivao prisustvo njene bake. Dve sluţavke Meksikanke stajale su na parkingu i posmatrale ih i šaputale između sebe. On uđe u sobu i zatvori vrata. Karla Dţin, reče. Oh, Boţe, reče ona. Uţasno mi je ţao i to je sve što umem da kaţem. Oh, Boţe. Stajao je. Šešir je sad drţao u jednoj ruci. Zao mi je, reče. Ona podiţe glavu i pogleda ga. Njeno zgrčeno lice. Proklet bio, reče ona. Tu stojiš i kaţeš mi da ti je ţao? Moj muţ je mrtav. Razumeš li ti to? Ponovi još jednom da ti je ţao i tako mi Boga ako ne uzmem moj pištolj i ne ubijem te.

166 IX Poverovao sam joj na reč. Ništa više nije moglo da se uradi. Nikad je ponovo nisam video. Hteo sam da joj kaţem da to kako su pisale novine nije tačno. O njemu i onoj curici. Ispostavilo se da je pobegla iz popravnog doma. Imala je petnaest godina. Ne verujem da je on imao bilo šta sa njom i grozno mi je što je ona mislila da je imao. Jasno je bilo da je to mislila. Više puta sam je pozvao telefonom, ali bi mi ona svaki put spustila slušalicu i ja ne mogu da joj zamerim. Onda posle, kad su me pozvali iz Odese i kazali mi šta se dogodilo, ja jedva da sam bio u stanju da poverujem. Nije bilo nikakve logike. Odvezao sam se tamo, ali ništa nije moglo da se učini. Njena baka je, takođe, umrla. Pokušao sam da ga otkrijem preko otisaka prstiju ali u bazi podataka FBI takvih nije bilo. Hteo sam da saznam kako se zove i šta je dosada sve uradio. Na kraju ispadneš budala. On je duh. Ali i dalje je tamo. Ko bi mogao da pomisli da je moguće da neko tako dođe i tako nestane. Stalno čekam da čujem još nešto. Moţda i hoću. A moţda i neću. Lako čovek sam sebe zavara. Kaţeš samom sebi ono što ţeliš da čuješ. A onda se noću probudiš i razmišljaš. Nisam više siguran da znam šta je to što bi ţeleo da čujem. Kaţeš sebi da je ovaj slučaj završen. A znaš da nije. Bez obzira koliko god ţeleo da jeste. Moj otac mi je govorio da radim najbolje što mogu i da govorim istinu. Govorio je da ništa bolje ne smiruje dušu od osećanja da kad se ujutru probudite ne morate sebi da postavljate pitanje ko ste. Ukoliko ste uradili nešto loše, onda to glasno priznajte i recite da vam je ţao i završite s tim. Loš prtljag ne valja vući sa sobom, Danas, rekao bih, to zvuči sasvim jednostavno. Ĉak i meni. Utoliko pre o tome treba razmišljati. On nije govorio mnogo i zato se trudim da zapamtim sve što je rekao. I nije imao strpljenja da ponavlja ono što kaţe, tako da sam naučio da ga čujem kad nešto kaţe prvi put.

167 Kad sam bio mlađi, dešavalo mi se da skrenem sa tog njegovog puta, ali kada sam se vratio na taj put, odlučio sam da ga više ne napuštam i nisam. Mislim da je istina uvek jednostavna. I mora biti tako. Mora biti jednostavna da i dete razume. U suprotnom biće kasno. Dok shvatite šta je, biće prekasno.

168 igur je stajao ispred pulta portirnice. Bio je u odelu i sa mašnom. Koţnu torbu spustio je na pod pored nogu i pogledom prešao po prijemnoj kancelariji. Kako se piše vaše prezime? reče sluţbenica. On joj odgovori. Da li vas očekuje? Ne. Ne očekuje. Ali biće zadovoljan da me vidi. Samo trenutak. Ona okrenu broj u lokalu. S druge strane ništa se nije čulo. Onda je spustila slušalicu. Moţete da uđete, reče ona. On otvori vrata i uđe u prostoriju u kojoj je bio čovek koji je sedeo za radnim stolom i gledao u njega. Ĉovek ustade i zaobiđe sto i pruţi ruku. Poznato mi je to ime, reče. Seli su na trosed u uglu kancelarije i Ĉigur spusti torbu na stočić za kafu i pokaza glavom u pravcu torbe. To je vaše, reče. Šta je to? Novac koji vam pripada. Ĉovek je posmatrao torbu. Onda ustade i ode do telefona na radnom stolu i pritisnu dugme. Nemojte me zvati, zapisujte ko me traţi, reče. On se okrenu i sa obe ruke nasloni na sto iza sebe. Posmatrao je Ĉigura. Kako ste me pronašli? reče. Kakvog to ima značaja? Meni znači. Ne morate da brinete. Niko drugi ne dolazi. Kako ste tako sigurni? Siguran sam jer ja rukovodim time ko dolazi i ko ne dolazi. Mislim da ovde treba da porazgovaramo o ovoj stvari. Ne ţelim da trošim vreme ubeđujući vas da budete spokojni. Bilo bi to i beznadeţno i nezahvalno. Najbolje da pričamo o novcu. U redu. Č

169 Deo fali. Oko sto hiljada dolara. Deo je ukraden, a deo je otišao da pokrije moje troškove. Imao sam izvesnih poteškoća dok sam povratio vašu imovinu i voleo bih da na mene ne gledate kao na nekoga ko donosi loše vesti. Tu imate dva koma tri miliona dolara. Ţao mi je što nisam uspeo sve da povratim ali to vam je to. Ĉovek se nije pokrenuo. Posle male pauze reče: Sto mu đavola, ko ste vi? Zovem se Anton Ĉigur. To znam. Zašto onda pitate? Šta vi hoćete? To sam hteo da pitam. Pa, rekao bih da je svrha moje posete da vam se predstavim. Ja sam ekspert u jednoj veoma teškoj oblasti delovanja. Istovremeno osoba koja je potpuno pouzdana i potpuno poštena. To bi bilo to. Osoba s kojom bih mogao da stupim u poslovne veze? Da. Ozbiljno govorite? Apsolutno. Ĉigur ga je posmatrao. Video je njegove raširene ţenice i vratnu arteriju koja pulsira. I brzinu njegovog disanja. Kada je prvi put spustio ruke iza sebe na sto delovao je nekako opušteno. Još uvek je stajao na istom mestu i u istom po' jţaju ali nije odavao isti utisak. Da nije bomba u toj prokletoj torbi? Ne. Nema bombe. Ĉigur podiţe mesingane zatvarače i podiţe koţni poklopac i gurnu torbu napred. Da, reče čovek. Zatvorite je. Ĉigur zatvori torbu. Ĉovek koji je do sada bio naslonjen na sto ispravi se. Obrisa usta šakom. Mislim da treba da razmislite, reče Ĉigur, kako se pre svega novac izgubio. Koga ste poslušali i šta se desilo posle toga. Da. Ali ne moţemo razgovarati ovde. Jasno. U svakom slučaju ne očekujem od vas da sve ovo svarite odjednom. Pozvaću vas kroz dva dana. Dobro. Ĉigur ustade sa troseda.

170 Ĉovek učini pokret glavom prema torbi. Mnoge poslove mogli ste sami da pokrenete sa onim unutra, reče on. Ĉigur se osmehnu. Ima dosta stvari o kojima treba da porazgovaramo, reče. Od sada ćemo poslovati sa novim ljudima. Neće više biti problema. Šta je bilo sa starom ekipom? Sklonili su se, nisu više u ovom poslu. Nije svako podesan za ovu vrstu posla. Mogućnost izuzetno velikih profita čini da ljudi preuveličavaju svoje sposobnosti. Ubede sami sebe. Ĉini im se da kontrolišu događaje što najčešće nije tačno. I tako se privlači paţnja neprijatelja. A vi? Šta je sa vašim neprijateljima? Ja nemam neprijatelje. Ne dozvoljavam takve stvari. Odmeri kancelariju. Fina kancelarija, reče. Ništa napadno. Pogleda sliku na zidu. Je l original? Ĉovek pogleda sliku. Ne, reče. Nije. Ali ja sam vlasnik originala. Ĉuvam ga u sefu. Odlično, reče Ĉigur. Pogreb je bio u martu, jednog hladnog i vetrovitog dana. Stajala je pored sestre svoje bake. Sestrin muţ sedeo je u invalidskim kolicima sa bradom oslonjenom na šaku. Mrtva starica imala je više prijatelja nego što je ona mogla da pretpostavi. Bila je iznenađena. Zene su imale crne velove preko lica. Ona spusti ruku na ujakovo rame i on preko ramena pruţi ruku i potapša je po nadlanici. A ona je mislila da on spava. Sve vreme dok je duvao vetar i dok je govorio sveštenik ona je imala osećaj da je neko posmatra. Ĉak se dva puta okrenula. Bio je mrak kad se vratila kući. Otišla je u kuhinju i stavila čajnik na ringlu i onda sela za kuhinjski sto. Mislila je da neće zaplakati, ali je zaplakala. Spustila je glavu među ruke. Oh, mama, reče ona. Kada se popela uz stepenice i upalila svetio u svojoj spavaćoj sobi, Ĉigur je sedeo pored malog stola. Zastala je kod vrata i ruka kojom je uključila prekidač polako i omlitavelo pade joj uz telo. On se nije pomerio. Stajala je drţeći šešir. Najzad reče: Znala sam da ovo nije gotovo. Pametna cura.

171 Nije kod mene. Šta nije? Ja bih da sednem. Ĉigur pokaza na krevet. Ona sede i spusti šešir pored sebe na krevet i onda ga ponovo uze i tako ga je drţala. Prekasno, reče Ĉigur. Znam. Šta to nije kod tebe? Mislim da znate o čemu govorim. Koliko još imaš? Nemam više ništa. Imala sam oko sedam hiljada dolara i sve je odavno otišlo, a ostalo je još dosta neplaćenih računa. Danas sam sahranila majku. Ni to nisam platila. Ja se zbog toga ne bih brinuo. Ona pogleda prema stočiću pored kreveta. Nije tamo, reče on. Sva se skupila drţeći šešir sa obe ruke. Nemate razloga da me povredite, reče ona. Znam. Ali dao sam svoju reč. Vašu reč? Da. Svima nama zapovedaju mrtvi. U ovom slučaju tvoj muţ. To je besmisleno. Plašim se da nije. Nemam novac. Znate da nije kod mene. Znam. Dali ste reč mome muţu da ćete me ubiti? Da. On je mrtav. Moj muţ je mrtav. Da. Ali ja nisam. Ne duguje ic ništa mrtvima Ĉigur malo iskrivi glavu. Ne? reče un Kako je to moguće? Kako da nije moguće? Mrtvi su mrtvi. Da. Ali moja reč nije mrtva. To ništa ne moţe da promeni. Vi moţete da promenite.

172 Ne mislim tako. Ĉak i neverniku je nekad korisno da se ponaša po boţjem modelu. Veoma korisno, zapravo. Vi ste bogohulnik. Teške reči. Ono što je urađeno ne moţe se izmeniti. Mislim da to razumeš. Tvoj muţ — moţda će te ovo pogoditi — imao je priliku da te zaštiti od svake povrede, ali nije pristao na taj izbor. Ponuđena mu je ta mogućnost, ali on je to odbio. Da nije tako ja sad ne bih bio ovde. Nameravate da me ubijete. Ţao mi je. Ona spusti šešir na krevet i okrenu se i pogleda ka prozoru. Mlado zeleno lišće na drveću njihalo se na večernjem vetru i pod svedom uličnih svetiljki. Ne znam šta sam to bilo kada uradila ieče ona. Zaista ne znam. Ĉigur pomeri glavu. Verovatno znaš, reče. Za svaku stvar postoji razlog. Ona protrese glavom. Koliko puta sam rekla te iste reči. Neću više. Patiš zbog pomanjkanje vere. Patim zbog gubitka svega što sam imala. Moj muţ je hteo da me ubije? Da. Ţeliš li bilo šta da kaţeš? Kome? Jedino sam ja ovde. Vama ništa nemam da kaţem. Bićeš ti u redu. Probaj da ne brineš o tome. O čemu? Vidim tvoj pogled, reče on. Nema nikakvog značaja kakva sam ja osoba, razumeš? Ne treba da ti je teţe da umreš zato što misliš da sam ja loš čovek. Znala sam da si lud čim sam te ugledala, reče ona. Odmah sam znala šta mi se sprema. Iako to sebi nisam rekla. Ĉigur se osmehnu. Teško je to razumeti, reče on. Viđao sam kako se muče da shvate. Izraz lica im se promeni. I svi uvek govore iste stvari. Šta kaţu? Kaţu: Ne moraš to da uradiš.

173 Ne moraš. Ne pomaţe, je li tako? Ne. Zašto onda to izgovaraš? Nisam to rekla nikad ranije. I to sam već čuo. Sad sam ovde samo ja. Niko drugi, reče ona. Da. Naravno. Ona pogleda u njegov pištolj pa okrenu glavu. Oborila je glavu, ramena su joj podrhtavala. Oh mama, reče ona. Ovo nije tvoja greška. Ona protrese glavu. Jecala je. Ti ništa nisi uradila. Jednostavno loša sreća. Ona klimnu glavom. Posmatrao ju je. Bradu je oslonio na šaku. U redu, reče. Ovo je najviše što mogu da učinim. On ispruţi jednu nogu i gurnu ruku u dţep i izvadi nekoliko novčića i uze jedan. Okrenuo ga je tako da ga ona vidi, da vidi pravičnost koju donosi novčić. Drţao je novčić između palca i kaţiprsta kao da ga odmerava i onda ga je bacio uvis tako da se zavrti i onda ga je uhvatio dok je padao i sa njim poklopio drugu ispruţenu šaku. Novčić je sad bio između dve šake. Biraj, reče on. Ona ga pogleda pa pogleda na njegove ispruţene ruke. Šta? reče ona. Biraj. Neću. Da, hoćeš. Kaţi. Bog ne bi odobrio da to uradim. Naravno da bi odobrio. Treba da pokušaš da se spaseš. Biraj. Ovo ti je poslednja šansa. Glava, reče ona. On podiţe šaku koja je pokrivala novčić. Bilo je pismo. Ţao mi je. Nije odgovorila. Moţda je ovako bolje. Ona skrenu pogled. Hoćeš da predstaviš da mi je novčić presudio. Ti si to uradio. Moglo je da bude i obrnuto.

174 Novčić se nije pitao već ti. Moţda. Ali pokušaj da vidiš ovo iz mog ugla. I ja sam ovde došao na isti način kao i ovaj novčić. Sedela je i tiho jecala. Nije odgovorila. Stvari koje imaju zajedničko odredište imaju i zajednički put do tog odredišta. Mada to nije uvek lako da se uoči. Ali je tako. Sve što sam mislila ispalo je drugačije, reče ona. Nema ni jednog dela mog ţivota koji sam mogla da naslutim. Ni ovo. Ništa. Znam. Ne postoji način da me pustiš? Ne zavisi od mene. Svaki trenutak ţivota je novčić koji se zavrti i pada i svaki put donosiš odluku, biraš. Nekad ranije donela si odluku koja je dovela do ovoga. Računovodstvo je nemilosrdno. Pravac je zacrtan. Ni najmanja linija ne moţe da se obriše. Nisam poverovao da ćeš moći da utičeš da novčić prevagne na tvoju stanu. Zar je to bilo moguće? Ljudska staza ţivota retko se menja i još rede se naglo promeni. A tvoja staza bila je vidljiva od samog početka. Sedela je i jecala. Odmahnula je glavom. Mada sam mogao da ti kaţem kako će se ovo završiti, pomislio sam da će ti malecka nada razgaliti srce pre nego što padne zavesa, tama. Razumeš? Oh Boţe, reče ona. Oh Boţe. Ţao mi je. Pogleda ga poslednji put. Ne moraš to da uradiš, reče ona. Ne moraš. Ne moraš. On odmahnu glavom. Traţiš od mene da sam sebe proglasim ranjivim, a to ne mogu da uradim. Imam samo jedan način ţivota. Tu nema mesta za izuzetke. Moţda novčić tu i tamo. U ovom slučaju bez rezultata. Većina ljudi ne veruje da moţe da postoji ovakva osoba. Uviđaš kakav im to problem stvara. Kako da prevladaju to čije postojanje odbijaju da prihvate. Razumeš? Kada sam ja ušao u tvoj ţivot, tvoj ţivot je bio završen. Imao je početak, sredinu, i kraj. Ovo je kraj. Moţeš da kaţeš da je sve moglo da ispadne drugačije. Ali šta to znači? Ne postoji drugačije. Ovo je ishod. Traţiš da ja menjam svet. Shvataš? Da, reče ona jecajući. Da, zaista da. Dobro, reče on. To je dobro. Onda ju je ustrelio.

175 Kola koja su naletela na Ĉigura na raskrsnici tri bloka od kuće bio je jedan bjuik star deset godina koji je prošišao kroz crveno svedo. Vozilo nije pokušalo da se zaustavi i na mestu udesa nije bilo tragova kočenja. Ĉigur se nikad nije vezivao kad je vozio u gradu baš zbog ovakvih opasnosti i, mada je primetio vozilo koje ide pravo na njega i mada je uspeo da se baci na suprotnu stranu svog pikapa, ipak je udar bio toliko snaţan da je na Ĉigurovom vozilu odvalio vrata, koja su ga tresnula takvom ţestinom da su mu slomila ruku na dva mesta i polomila nekoliko rebara i nanela posekotine po glavi i nozi. Ispuza napolje kroz vrata za suvozača i došepa do pločnika i spusti se na travnjak ispred nečije kuće i pogleda svoju ruku. Kost koja je probila koţu. Nimalo dobro. Jedna ţena u kućnoj haljini je vrištala. Krv mu se slivala u oči. Pokušavao je da se brzo sabere. Pridrţa polomljenu ruku, pokušavajući da vidi da li gadno krvari. Da li je arterija presečena. Pomislio je da nije. Zvonilo mu je u glavi. Nema bola. Još ne. Dvojica tinejdţera stajala su tu blizu i gledala ga. Je l sve u redu, gospodine? Aha, reče on. Pustite me jedan minut da se odmorim. Dolaze ambulantna kola. Jedan čovek je već otišao da ih pozove. Dobro. Sigurni ste da ste OK? Ĉigur ih pogleda. Koliko traţiš za tu košulju? reče on. Momci se pogledaše. Koju košulju? Bilo koju usranu košulju. Pošto? On ispravi nogu da bi lakše iz dţepa izvadio novčanice koje su bile spojene velikom spajali' om. Treba mi nešto da previjem glavu i treba mi povez za ruku. Jedan dečak poče da otkopčs^a svoju košulju. Zaboga, gospodine, što odmah niste rekli? Evo moja košulja. Ĉigur uze košulju i dohvati je zubima i pocepa je preko leđa na pola. Jednom polovinom obavi glavu, a onda drugi deo košulje podvuče ispod ranjene ruke. Zaveţi mi krajeve, reče on. Momci se ponovo zgledaše.

176 Hajde, vezuj. Dečak koji je ostao u majici priđe. Onda je klekao i vezao krajeve. Ta ruka ne izgleda dobro, reče dečak. Ĉigur palcem izvadi jednu novčanicu i, dok je novčanicu stavio među zube, sveţanj vrati u dţep i onda ustade i pruţi novčanicu. Ĉekajte, gospodine. Ja volim da pomognem. Ovo je previše novca. Uzmi. Uzmi i zaboravi kako izgledam. Jesi me čuo? Dečak uze novčanicu. Da gospodine, reče dečak. Posmatrali su ga kako se polako udaljava, malo šepajući, i kako rukom pridrţava povez oko glave. Deo love je moj, reče drugi dečak. Tebi je ostala košulja. Nije nam dao novac zbog toga. Moţda. Ali ja sam ostao bez košulje. Odoše prema mestu udesa na kome su se pušila sudarena vozila. Upravo se upalila ulična rasveta. Preko slivnika je curio zeleni antifriz. Kada su prolazili pored otvorenih vrata Ĉigurovog pikapa, dečak u majici pokretom ruke zaustavi svog druga. Je l vidiš šta ja vidim? reče on. Jebo te, reče drugi dečak. Ono što su videli bio je Ĉigurov pištolj koji je leţao na podu u pikapu. Iz daljine su se već čule sirene. Uzmi ga, reče prvi dečak. ’Ajde. Zašto ja? Nemam košulju da ga prekrijem. ’Ajde, poţuri.

177 reko tri stepenika popeo se na verandu i onda je spoljnom stranom šake zakucao na vrata. Skinuo je šešir i rukavom košulje obrisao čelo i onda opet stavio šešir na glavu. Uđi, oglasi se neko. On otvori vrata i uđe u mračnu i hladnu prostoriju. Elis? Ovde sam pozadi. Dođi ovamo. On dođe do kujne. Starac je sedeo na stolici na točkićima pored stola. Prostorija je mirisala na ustajalu mast i na dim od drva koja su gorela u šporetu, a preko toga se osećao vonj mokraće. Kao vonj od mačaka ali nije bio od mačaka. Bel stade u dovratku i skinu šešir. Starac ga pogleda. Jedno oko bilo mu je mutno i boje oblaka, posledica bodljikavog kaktusa kada ga je zbacio konj pre mnogo godina. Hej, EdTome, reče on. Nisam znao da si ti. Kako guraš? Ovde si, sam vidiš. A ti? Dobro, gospodine. Sedi. Moţe kafa? Bel baci pogled na nered koji je bio na kariranoj mušemi kojom je pokriven sto. Flašice medikamenata. Mrve od hleba. Ĉasopisi o konjima. Neka hvala, reče on. Dobio sam pismo od tvoje ţene. Moţeš da kaţeš od Lorete. Znam da mogu. Da li si znao da mi piše? Ĉini mi se da znam da ti je pisala jednom ili dva puta. Više od toga. Piše mi skoro redovno. Javlja mi porodične novosti. Nisam znao da toga ima. Iznenadio bi se kad bi čuo. Šta ima tako posebno u tom pismu? Javila mi je da daješ otkaz, to je sve. Sedi. Starac ga nije otpratio pogledom da bi video da li je seo ili nije. Počeo je da zavija cigaretu. Duvan je uzeo iz kesice koja mu je bila blizu ramena. Onda pritisnu jedan kraj cigarete i stavi je u usta i pripali je jednim starim zipo upaljačem, koji je od upotrebe odavno P

178 izgubio srebrnasti preliv i sad svetlucao u ţutoj boji mesinga. Sedeo je i pušio, a cigaretu je drţao kao što se drţi olovka. Jesi li dobro? reče Bel. Sasvim dobro. Točkići zacvileše kad starac okrenu stolicu. Posmatrao je Bela kroz dim cigarete. Moram da kaţem da izgleda kao da si ostario, reče. Jesam ostario. Starac klimnu glavom. Bel je privukao jednu stolicu i seo, a šešir je odloţio na sto. Mogu nešto da te pitam? reče Bel. Izvoli. Zbog koje se stvari u ţivotu najviše kaješ? Starac ga pogleda, polako upijajući pitanje. Ne znam, reče. Nemam mnogo stvari zbog kojih bih ţalio ili se kajao. Mada mogu da zamislim mnoštvo stvari koje čoveka mogu da učine srećnijim. Na primer da mogu sada ponovo da hodam. I ti moţeš da sastaviš takav spisak. Moţda ga već imaš. Moje mišljenje je da kad čovek najzad odraste, postane onoliko srećan koliko je to moguće. Smenjuju se dobri periodi i loši periodi, ali na kraju bićeš isto onoliko srećan kao ranije. Ili podjednako nesrećan. Poznavao sam ljude koji to nikad nisu shvatili. Razumem šta kaţeš. Znam da razumeš. Starac je pušio. Ako si me pitao kada sam bio najnesrećniji, onda mislim da to već znaš. Da, gospodine. I to nije ova stolica. Nije ni ovo mrtvo oko. Da, gospodine. Znam to. Kad se ukrcaš na voz, ne mislim na ţeleznicu, onda verovatno imaš neku predstavu u kom pravcu voz ide. Ali moţeš i da pogrešiš. Ili da te je neko slagao. Verovatno te u tom slučaju niko ne bi krivio. Ukoliko odustaneš. Kad se desi da je malo grublja voţnja nego što si zamišljao. Pa, to je onda nešto drugo. Bel klimnu glavom. Rekao bih da je bolje neke stvari ne stavljati na probu, reče starac. Mislim da je tako.

179 Šta bi trebalo da se desi pa da Loreta ode? Ne znam. Verovatno bih morao da uradim nešto veoma gadno. To sigurno ne bi bilo zato što su neke stvari postale grublje i čupavije. Takve stvari je ona pregrmela, nekoliko puta. Elis klimnu glavom. Otrese pepeo sa cigarete u jednu teglicu na stolu. To ti verujem, reče on. Bel se osmehnu. Pogleda naokolo. Koliko je sveţa ova kafa? Mislim da je u redu. Ja obično svake nedelje skuvam svezu kafu čak iako je nešto preostalo. Bel se ponovo osmehnu i ustade i uključi lonac da zagreje kafu. Sedeli su za stolom i pili kafu iz onih istih okrnjenih porculanskih šolja koje su bile u ovoj kući još pre nego što se on rodio. Bel pogleda na šolju pa pogleda po kujni. Pa, neke stvari se ne menjaju, rekao bih. Na šta se to odnosi? reče starac. Ubi me ako znam. Ne znam ni ja. Koliko imaš mačaka? Nekoliko. Zavisi od toga šta podrazumevaš pod imati. Neke od njih su poludivlje, a ostale su pravi odmetnici. Izjurile su kroz vrata kad su čule tvoja kola. I ti si čuo kola? Šta kaţeš? Pitao sam te... Malo se zavitlavaš sa mnom. Odakle ti ta ideja? Ĉuo si moja kola? Ne. Video sam da su mačke šmugnule. Još malo kafe? Ne, hvala. Ĉovek koji te je ranio umro je u zatvoru. Da. U Angoli. Šta bi uradio da je bio pušten? Ne znam. Ništa. Ne bi bilo nikakve svrhe. Ne bi ništa pomoglo. I nikad ne pomaţe. Prijatno sam iznenađen da to kaţeš. Malo si se izlizao, Ed Tome. Svo vreme koje potrošiš pokušavajući da povratiš ono što ti je oduzeto završava tako da si bacio vreme kroz prozor. Posle nekog vremena imaš problem da

180 zaustaviš krvarenje. Tvoj deda nikad od mene nije traţio da kod njega postanem pomoćnik šerifa. To sam ja sam odlučio. Dođavola, tako je bilo, nisam znao šta bih drugo mogao da radim. A plaćeno isto kao i čuvanje stoke. U svakom slučaju nikad ne saznaš da li te je zla sreća spasla od još veće nesreće. Bio sam premlad za prvi rat i prestar za drugi. Ali video sam šta je iz toga izašlo. Moţeš da budeš rodoljub i da veruješ da neke stvari koštaju više nego što vrede. Pitaj majke koje su dobile medalju Zlatna zvezda za to šta su uloţile i šta su za uzvrat dobile. Uvek platiš previše. Naročito za obećanja. Ne postoji pogodba sa obećanjem. Videćeš. Moţda si već iskusio. Bel ne odgovori. Uvek sam mislio da će, kad budem stariji, Bog tada na neki način ući u moj ţivot. Nije. Ne zameram mu. Da sam ja on, imao bih o sebi isto mišljenje koje ima on. Ne moţeš znati šta Bog misli. Mogu. Pogledao je Bela. Sećam se da si jednom došao da me posetiš kad ste se već bili preselili u Denton. Ušao si i pogledao okolo i onda si me upitao šta nameravam da radim, reče starac. Da. Sada me to isto ne bi pitao, zar ne? Moţda ne bih. Ne bi. Uze gudjaj kafe. Da li nekad pomisliš na Harolda? reče Bel. Na Harolda? Da. Ne mnogo. Bio je nešto stariji od mene. Rođen je devedeset devete. Siguran sam da je te godine. Kako si se setio Harolda? Ĉitao sam neka pisma koja mu je pisala tvoja majka, eto zato. Pitao sam se koliko ga se sećaš. Je l bilo i njegovih pisama? Ne. Razmišljaš o svojoj porodici. Pokušavaš da uhvatiš neki smisao. Znam koliko je to pogodilo moju majku. Nikada se nije oporavila. A ne znam ni kakvog to ima smisla. Znaš onu crkvenu horsku pesmu? Da ćemo sve shvatiti na kraju? To zahteva puno vere. I onda

181 pomisliš na njega kako odlazi tamo negde i umire u nekom tamo rovu. Tek sedamnaest godina. Ti to razumeš? Ako razumeš, reci mi. Jer ja sve te proklete stvari ne razumem. Ĉuo sam šta kaţeš. Ţeliš da se pomeriš odavde? Niko mi nije potreban da me tegli naokolo. Ţelim da ostanem ovde gde sam. Dobro mi je, Ed Tome. Meni ne bi bilo teško da te odguram. Znam. Dobro. Kako ti kaţeš. Bel ga je posmatrao. Starac ugasi cigaretu u teglici. Bel pokuša da razmisli o njegovom ţivotu. Onda napravi napor da ostavi tu temu. Da nisi postao nevernik, ujka Elis? Ne. Ne. Ništa tako. Da li misliš da Bog zna šta se događa? Očekivao bih da zna. A da li misliš da Bog moţe to da zaustavi? Ne. Ne verujem. Ćutke su sedeli za stolom. Posle nekog vremena starac reče: Pomenula je da ima puno porodičnih fotografija i raznih sitnica. Šta s tim da se radi? Pa, mislim da nema šta da se radi. Šta ti kaţeš? Isto. Šta bi sa tim? Ništa. Rekao sam joj da ujka Mekovu značku i opasač pošalje Rendţerima. Mislim da imaju neki muzej. Nisam znao šta još da joj kaţem. Toliko još tih stvarčica ima ovde. Tamo po ormanima. Rolo pisaći sto prepun je papira. Onda nakrivi šolju i zagleda se u dno. Nikad nije jahao zajedno sa Kofi Dţekom. Govorim za ujka Meka. Sve je to sranje. Ne znam ko je prvi počeo. Upucan je na svojoj sopstvenoj verandi u Hudspet okrugu. Tako se uvek pričalo. Njih sedam ili osam je došlo do kuće. Zahtevali su ovo i zahtevali su ono. Onda je on ušao u kuću i vratio se sa puškom ali oni su bili brţi i upucali su ga na njegovom rođenom kućnom pragu. Ona je istrčala iz kuće i pokušala da zaustavi krvarenje. Pokušala je da ga uvuče u kuću. Pričala je da je on hteo da ponovo dohvati svoju pušku. I oni tamo su uzjahali konje. Najzad su odjahali. Ne znam zašto. Nešto ih je, verovatno, uplašilo. Jedan od njih je rekao nešto na španskom i oni su se okrenuli i odjurili. Nikad nisu došli u kuću.

182 Ni blizu kuće. Ona ga je dovukla u kuću i kako je on bio krupan i teţak čovek, nije imala snage da ga podigne na krevet. Rasprostrla je leţaj na podu. Ništa drugo nije mogla da uradi. Posle je stalno pričala da je trebalo da ga ostavi napolju na tremu, a ona da odjaše po pomoć, ali ne znam gde je to mogla da odjaše. A ni on je ne bi pustio. Jedva ju je puštao da ode u kujnu. Znao je šta se dešava. Bio je pogođen kroz desno plućno krilo. I kao što se kaţe, to je bilo to. Kada je umro? Hiljadu osamsto sedamdeset devete. Ne, mislim da li odmah ili tokom noći ili kada. Verujem da je to bilo te noći. Ili rano ujutru. Sama ga je sahranila. Morala je da kopa tvrdu kamenitu zemlju. Onda je spremila tovarna kola i upregla konje i otišla da se više nikad ne vrati. Kuća je izgorela negde oko dvadesete godine. Izgorelo je ono što se već ranije nije urušilo. Danas bih mogao da te odvedem tamo. Jedino se kameni dimnjak nije urušio i moţda još uvek opstaje. Imali su poprilično parče zemlje. Osam ili deset odobrenih sekcija koliko se sećam. Mada su takse na zemlju bile male, nije imala odakle da plati. Nije zato mogla ni da proda. Da li se ti sećaš nje? Ne. Video sam jednu fotografiju: ona i ja, a ja sam tad imao oko četiri godine. Ona sedi u stolici za ljuljanje na verandi ove kuće, a ja stojim pored nje. Voleo bih da mogu da kaţem da je se sećam ali ne sećam se. Nikad se ponovo nije udala. Posle je godinama radila kao učiteljica. U San Anđelu. Ova zemlja nije mazila ljude. Naprotiv. Ali ljudi kao da nikad nisu izveli taj račun. To izgleda čudno. To što ljudi ne podvlače crtu i saberu i vide gde su. Pomisli samo šta se izdešavalo samo ovoj jednoj porodici. Evo, ni za sebe ne znam šta ja još ovde traţim. A tek svi ti mladi ljudi. Za polovinu ne znamo ni gde su sahranjeni. Ĉovek mora da se zapita šta je u tome dobro. Ja se zato vraćam na to pitanje. Kako to da ljudi ne vide da ova zemlja treba da im objasni mnogo toga? Ali ljudi ništa ne pitaju. Moţeš da kaţeš da je zemlja samo zemlja i da aktivno ne radi ništa, ali to ne znači mnogo. Jednom sam video čoveka koji iz puške puca u svoj kamiončić. Sigurno je mislio da mu se ovaj nešto zamerio. Ova zemlja će te ubiti dok trepneš, a ljudi je i dalje vole. Razumeš o čemu pričam?

183 Mislim da razumem. A ti? Da l voliš ovu zemlju? Moglo bi se reći da. Ali istovremeno za sebe mogu da kaţem da sam poslednja neznalica tako da sigurno nećeš primiti zdravo za gotovo ono što pričam. Bel se osmehnu. Ustade i ode do sudopere. Starac okrenu stolicu tek toliko da bi mogao da vidi Bela. Sta si smislio? reče. Opraću ove sudove. Beţi, ostavljaj to, Ed Tome. Lupe dolazi sutra ujutru. Ma to je minut posla. Iz slavine je potekla mutna voda. On napuni sudoperu i dodade prašak za pranje. Onda dodade još malo praška. Ĉini mi se da si ovde imao televizor. Svašta sam ja imao. Zašto mi nisi rekao? Ja ću ti doneti TV aparat. Ne treba mi. Pravio bi ti društvo. Nije moj TV crko. Ja sam ga izbacio. Nikad ne gledaš vesti? Ne. A ti? Ne često. Isprao je sudove i ostavio ih da se suše i onda je stao pored prozora i gledao na malu baštu zaraslu u korov. Zapuštena sušara. Jedna aluminij umska zapreţna kola za dva konja i bez točkova podignuta na blokove. Nekada si drţao piliće, reče on. Aha, reče starac. Bel obrisa ruke i vrati se do stola i sede. Pogledao je ujaka. Da li si ikada uradio nešto čega se toliko stidiš da to nikome nisi hteo da kaţeš? Ujak se zamislio. Pa, ima toga, reče on. Mislim da to vaţi za svakoga. Sta si to o meni iščeprkao? Ne šalim se. Dobro. U redu. Mislim na nešto mnogo ruţno. Koliko ruţno? Ne znam. Nešto što te i dalje grize u stomaku. Nešto zbog čega bi moglo da se ode u zatvor? Pa, moţda i tako nešto.

184 Morao bih da razmislim. Ne, ne moraš da razmisliš. Šta te je uhvatilo? Neću više nikad da te zovem. Ovaj put me nisi pozvao. I to je tačno. Bel je sedeo sa laktovima na stolu i prekrštenim rukama. Ujak ga je posmatrao. Nadam se da se ne spremaš za neko uţasavajuće priznanje, reče on. Nisam siguran da bih to voleo da čujem. Da li mogu da ispričam? Aha. Izvoli. Dobro. Je l’ u tome ima seksa? Nema. U redu. ’Ajde onda. Pričaj. Radi se o jednom ratnom heroju. Dobro. Ti si taj? Da. Ja sam taj. Pričaj. Pokušavam. Evo kako je bilo. Kako sam dobio odlikovanje. Slušam. Bili smo u izvidnici loveći neprijateljske signale. Smestili smo se u jednoj seljačkoj kući. Kamena kuća sa dve sobe. Bili smo tamo već dva dana, a kiša nije prestajala da pada. Kao iz kabla, što se kaţe. Negde sredinom drugog dana naš radiooperater skinuo je slušalice i rekao: Slušaj te. Načuljismo uši. Jer kad neko kaţe da se osluškuje, onda osluškujete. Ništa nismo mogli da čujemo. I ja sam rekao: Sta je? A on reče: Ništa. Ja sam onda rekao: Sta lupaš, kako ništa? Sta si čuo? A on je rekao: Hoću da kaţem da se ništa ne čuje. Slušajte. I bio je u pravu. Ni iz jednog pravca nije dopirao ni najmanji zvuk. Ni ono što nazivaju glasovima prirode. Ĉula se jedino kiša. I to je poslednje čega se sećam. Kaua sam se probudio, leţao sam napolju na kiši i nisam znao koliko dugo već leţim na kiši. Bio sam mokar i bilo mi je hladno i zujalo mi je u ušima i kad sam se pridigao, video sam da je kuća nestala. Od kuće je ostao samo deo zadnjeg zida kuće. Granata je uletela kroz zid i oduvala sve u boţju mater. Ja ništa nisam mogao da čujem. Ni kišu nisam čuo baš ništa. Kad bih nešto rekao, mogao

185 sam to da čujem samo u mojoj glavi i to je bilo sve. Ustao sam i došao do mesta gde je bila kuća, a tamo je sve bilo srušeno i delovi krova bili su na sve strane i ja sam onda primetio jednog od naših kako viri ispod gomile kamenja i rascepanih greda i onda sam pokušao da ga otkopam. Glava mi je bila skroz otupela. I dok sam to radio, ispravio sam se i pogledao i video Nemce kako izviru iz šume i dolaze preko ravnog polja. Suma je bila oko dvesta jardi od nas. Ja još uvek nisam bio svestan šta se dogodilo. Još sam bio ošamućen. Ĉučnuo sam dole i prva stvar koju sam video bio je mitraljez valas 30 koji viri ispod neke grede. Ova stvarčica imala je redenik koji je bio namotan u jednoj metalnoj kutiji i pomislio sam da treba da ih pustim da dođu po toj čistini dosta bliţe i da mi onda neće trebati drugi redenik. Divljački sam kopao da izvučem valas i izvukao sam i njegove noţice i još jednu kutiju municije i namestio sam se uz ivicu onog parčeta zida što je ostao i obrisao sam blato sa usta cevi i prilegao i krenuo. Teško je bilo reći gde su tačno završavali rafali jer je zemlja bila vlaţna, ali znam da nisam bio loš. Ispraznio sam oko dve stope redenika i onda sam osmatrao i nakon što sam se primirio dva do tri minuta jedan od tih švaburija ustade i pojuri ka šumi, ali ja sam to očekivao i bio sam spreman. Ostale sam prikucao za zemlju, nisu mogli nos da podignu, i sve to vreme slušao sam jauke i krkljanje mojih drugova i pojma nisam imao šta ću da radim kad padne mrak. I zahvaljujući tome dobio sam Bronzanu zvezdu. Major koji me je predloţio za odlikovanje zvao se MekAlister i bio je iz Dţordţije. Rekao sam mu da ne ţelim odlikovanje. A on je sedeo i gledao me i rekao: Ĉekam da čujem tvoje razloge zašto ţeliš da odbiješ armijsko priznanje. Rekao sam mu. I kada sam ispričao, on je rekao: Naredniče, primičeš odlikovanje. Valjda im je to nešto značilo. Hteli su da to izgleda vaţno i dobro. Gubitak poloţaja. Onda je još rekao: Primičeš odlikovanje, a ukoliko okolo počneš da pričaš ono što si meni rekao, doći će do mene šta si pričao i onda ćeš poţeleti da si radije u paklu sa polomljenim vratom. Je li jasno? 1 ja sam rekao: Da, gospodine. Rekao sam jasno i glasno. Eto to je ta priča. Sada se spremaš da mi ispričaš šta si uradio. Da, gospodine.

186 Kad je pao mrak. Da, gospodine. Šta si uradio? Pobegao sam. Zbrisao. Starac se zamislio. Posle male pauze reče: Ĉini mi se da je to u tom trenutku izgledalo kao jako dobra ideja. Da, reče Bel. Izgledalo mi je. Šta bi se desilo da si ostao? Pribliţili bi se po mraku i zasuli me ručnim bombama. Ili bi se moţda vratili u šumu i pozvali artiljeriju da još jednom zapraše. Da. Bel je sedeo sa rukama prekrštenim na plastičnom stolnjaku. Pogledao je ujaka. Starac reče: Nisam siguran da znam šta me pitaš. Nisam ni ja. Napustio si drugove. To. Nisi imao izbor. Imao sam izbor. Mogao sam da ostanem. Nisi mogao da im pomogneš. Verovatno ne. Pomislio sam da uzmem valas i da se pomerim u stranu nekih stotinak stopa i da sačekam da dođu i krenu sa ručnim bombama. I da onda sačekam da dođu sasvim blizu. Sigurno bih više njih ubio. Ĉak i po mraku. Valjda, ne znam. Tako sam čekao da padne noć. Bio je lep zalazak sunca jer se do tada nebo razvedrilo. Nije više bilo kiše. Polje je bilo zasađeno. Ovas. Ostale su samo stabljike jer je uveliko bila jesen. Posmatrao sam kako pada mrak i nikog od mojih ispod onih ruševina više nisam čuo. Do tada su svi mogli da budu mrtvi. Ali ja to nisam znao. I čim je pao mrak ustao sam i odmaglio. Nisam imao ni pištolj. Nije mi padalo na pamet da teglim 30. Bol u glavi mi je popustio i čak sam mogao malo da čujem. Nije bilo kiše ali ja sam bio skroz mokar i bilo mi je hladno i zubi su mi cvokotali. Mogao sam na nebu da razaznam Malog i Velikog Medveda i tako sam odredio gde je zapad i poţurio u tom pravcu. Prošao sam pored nekih kuća, ali nije bilo nikoga. Sve je bilo ratna zona, cela zemlja. Narod se sklonio. Kad je svanulo, sklonio sam se u jedan šumarak. Kakav je to bio šumarak. Ta cela zemlja je izgledala kao zgarište. Ostali su samo donji delovi

187 stabala. Sledeće noći stigao sam do jedne američke predstraţe i to je otprilike to. Mislio sam da će mi posle mnogo godina sve to ispariti iz glave. Ne znam zašto sam tako mislio. Posle toga sam mislio da mogu da se iskupim i rekao bih da sam to pokušavao da radim. Sedeli su. Posle nekog vremena starac reče: Pa, pošteno da kaţem, ne vidim da je to što si mi ispričao baš tako grozno. Trebalo bi malo manje sebe da okrivljuješ. Moţda. Ali i kad ideš u bitku vezan si zakletvom krvi da ćeš biti uz svoje drugove i da ćeš im pomoći. Ne znam zašto to nisam uradio. A hteo sam. Kad nešto izabereš i odlučiš, onda moraš da se suočiš sa posledicama. Ali ne znaš kakve će posledice biti. Pred tvoja vrata stiţe čitav prtljag koji nisi ţeleo. Zakletva me je terala da tamo ostanem i poginem i to je trebalo da uradim. Moţe posle da se priča i ovo i ono ali to je bilo to. Tako je trebalo da postupim ali nisam. I negde u meni nikad nije prestala ţelja da se tamo vratim. Barem u delu mene. A ne mogu. Nisam znao da čovek moţe da ukrade sopstveni ţivot. I nisam znao da to ne donosi ništa više koristi nego kad se ukrade bilo šta. Mislim da sam moj ţivot upotrebio na najbolji mogući način, ali to ipak nije bio moj ţivot. I nikad nije bio. Starac je dugo sedeo ćutke. Bio je malo nagnut napred i gledao je u pod. Posle nekog vremena klimnu glavom. Mislim da znam kuda ovo vodi, reče. Da, gospodine. Sta misliš kako bi on postupio? Znam kako bi on postupio. Da. Mislim da i ja znam. Ostao bi tamo ako treba sve dok se pakao ne zaledi i onda bi ostao još neko vreme na ledu. Misliš da je zato bolji čovek od tebe? Da. Mislim. Ja sam ga dobro poznavao. Mogao bih da ti ispričam neke stvarčice o njemu koje bi ti promenile mišljenje. Sumnjam da bi uspeo. Uz sve poštovanje. Sem toga sumnjam da bi ispričao. I Neću. Ali mogu da kaţem da je on ţiveo u drugo vreme. Da je Dţek bio rođen pedeset godina kasnije moţda bi se drugačije

188 ponašao. Aha. Ali niko u ovoj sobi ne bi u to poverovao. Aha, rekao bih da je to tačno. Pogleda Bela. Sto si mi sve to ispričao? Mislim da mi je bilo potrebno da skinem teret s leđa. Poprilično si na to čekao. Jeste. Moţda sam ţeleo da sam sebe čujem. Nisam čovek koji ţivi u prošlosti kako neki kaţu. A voleo bih da jesam. Ja sam čovek ovog vremena. Moţda je ovo sa mnom bila proba. Moguće. Nameravaš i njoj da ispričaš? Da, mislim da hoću. Pa dobro. Šta misliš da će reći? Pa, rekao bih da ćeš proći malo bolje nego što misliš. Da, gospodine, reče Bel. Toplo se nadam.

189 X Rekao je da previše mučim sam sebe. Rekao je da je to znak starosti. Pokušaj da se na kraju isprave stvari. Mislim da u tome ima neke istine. Ali to nije cela istina. Sloţio sam se sa njim da nema mnogo toga lepog što moţe da se kaţe za starost i on je onda rekao da zna jednu dobru stvar i ja sam ga pitao koja je to stvar. I on je onda rekao da je dobra stvar sa starošću što ne traje dugo. Očekivao sam da se nasmeje ali nije. Ja sam mu rekao da je rekao nešto prilično grubo. A on je rekao da ne moţe biti grublje od samih činjenica. I to je bilo sve o tom i znao je šta je hteo da kaţei, neka ga Bog blagoslovi. Ako vam je stalo do ljudi, pokušate da im olakšate muku. Ja verujem da će vas sustići sve što radite u ţivotu. Ako poţivite dovoljno dugo. I ne mogu da smislim ni jedan jedini razlog zbog koga je taj ološ ubio onu devojku. Šta mu je ona skrivila? Baš mi nije trebalo da u sve to ulazim. Sad imaju onog Meksikanca pod optuţbom da je ubio onog saveznog policajca i da je zapalio kola u kojima je bio policajac ali ja ne verujem da je to on uradio. Ali po toj optuţbi mu sleduje smrtna kazna. I šta je sad ovde moja duţnost? Ĉini mi se da sam sve vreme čekao da sve ovo na ovaj ili onaj način nestane samo od sebe, ali naravno da nije. A mislim da sam to znao čim je počelo. Mirisalo je da će tako biti. Kao da sam se spremao da budem uvučen u nešto odakle je povratak veoma dug. Kada me je upitao kako je to posle toliko godina tek sad izronilo u meni, ja sam mu rekao da je sve stalno bilo prisutno. Jedino što sam ja pokušavao da to ignorišem. Ali on je u pravu, izronilo je. Mislim da ljudi ponekad više vole da dobiju mučan odgovor nego da ostanu bez odgovora. Kuda sam sve ispričao, kao da je cela stvar dobila neki oblik koji nisam mogao ni da pretpostavim i tu je on opet bio u pravu. Jednom mi je jedan fudbaler ispričao da, kada ima neku malecku povredu koja ga sasvim malo tišti, onda uglavnom igra bolje. Fokusira se na samo tu jednu stvar a ne na sto drugih. Mogu to da razumem. Mada to ništa ne menja.

190 Mislio sam da, ako budem ţiveo najpristojnije što mogu, nikad više neće moći da me zadesi još nešto što bi me kidalo iznutra. Rekao sam da sam tada imao dvadeset jednu godinu i da sam imao pravo na jednu grešku, posebno ako iz nje mogu nešto da naučim i da postanem čovek kakav sam ţeleo da postanem. Pa, nisam bio u pravu. Sada nameravam da dam otkaz i znam da me onda više neće zvati u lov na tog čoveka. Pretpostavljam da je čovek. Tako sad moţete da kaţete da se ni za dlaku nisam promenio i ne znam da li bih se tom stavu uopšte usprotivio. Trideset šest godina. Boli kad to sebi kaţem. Rekao je još nešto. Kad čovek preko osamdeset godina čeka da mu se Bog javi, onda očekuješ da će zaista javiti . A ukoliko nije, onda morate da prihvatite da on zna šta radi. Ne znam za neki bolji opis Boga. Na kraju dođete do toga da su oni kojima se javio bili oni kojima je to najpotrebnije. To ne moţe svako lako da prihvati. Posebno se to odnosi na nekoga kao što je Loreta. Ali moguće je da svi mi gledamo kroz pogrešan kraj durbina. Oduvek je tako. Tetka Karolinina pisma Haroldu. Imala je ta pisma jer ih je on sačuvao. Ona ga je podigla i bila mu je kao majka. Pisma su bila izguţvana i pocepana i uprljana blatom i sa još ko zna čim. Šta kaţu ta pisma. Pa, iz njih se vidi da su bili provincijalci i farmeri. Ne verujem da je on ikad ranije izašao iz Irion okruga, da ne pominjem drţavu Teksas. Na osnovu tih pisama još nešto moţe da se kaţe a to je da je ona za njega, kada se vrati, planirala svet u kome će ţiveti i koji neće biti ovde. Danas se to lako vidi. Posle šezdeset i kusur godina. O mnogo čemu nisu imali nikakvu predstavu. Tako nešto moţe da vam se sviđa ili da vam se ne sviđa, ali to ništa ne menja. Govorio sam mojim pomoćnicima, više nego jednom, da čovek sredi ono što moţe da sredi a ostalo pusti. Ako ne moţe ništa da se uradi, onda to čak nije ni problem. Samo ozlojeđenost. I sušta je istina da ne znam ništa više nego što je Harold znao o svetu i o tome šta se u tom svetu kuva. I naravno nikad se nije vratio kući. U pismima nema ničega što bi pokazalo da je ona razmišljala i o toj mogućnosti. Ipak, sigurno jeste. Tako nešto njemu ne bi ni pomenula. Još uvek imam to odlikovanje. Naravno. Stiglo je u Jinoj purpurnoj kutiji i sa vrpcom i sve to. Godinama je bilo u mojoj

191 kancelariji, a onda sam ga jednog dana uzeo i stavio u fioku stola u dnevnoj sobi, gde mi neće biti pred očima. Nisam ga gledao, ali je bio tamo. Harold nije dobio nikakvo odlikovanje. Kući se vratio u drvenoj kutiji. Ne verujem da su za vreme Prvog svetskog rata davali majkama orden zlatne zvezde ali ako su davali, onda tetka Karolin ni u tom slučaju ne bi dobila orden jer ga ona nije rodila. A trebalo je da dobije orden. Tako nikad nije dobila ni njegovu ratnu penziju. Eto tako. Vratio sam se tamo još jednom. Prošetao sam goredole, ali skoro da nije bilo nikakvog traga da se bilo šta tamo desilo. Pokupio sam jednu ili dve čaure. To je bilo sve. Stajao sam tamo dosta dugo i razmišljao o mnogo čemu. Bio je to jedan od onih toplih dana koji naiđu tokom zime. Slab vetar. I dalje pomišljam da to ima veze sa ovom zemljom. Tako nešto je Elis rekao. Razmišljao sam o mojoj porodici i o njemu tamo u invalidskim kolicima u staroj kući i onda sam pomislio da ova zemlja ima dosta čudnu istoriju i prokleto krvavu. Bilo na koju stranu da pogledate. Mogu da se nasmejem na takve misli ali mi one neće iščiliti. Ne traţim izgovore što mislim kako mislim. Nikad više. Razgovaram sa ćerkom. Imala bi sada trideset godina. To je lepo. Baš me briga kako zvuči. Volim da razgovaram s njom. Nazovite to sujeverjem ili kako god hoćete. Znam da sam joj svih ovih godina pruţao punog srca sve ono što sam oduvek ţeleo samom sebi i to je u redu. Zbog toga je slušam kad priča. Znam da od nje mogu da očekujem samo najbolje. Ne puštam da me ponesu moje neznanje ili moja nevaljalština. Znam kako ovo zvuči i mogu da kaţem da me nije briga. Nikad to nisam ispričao mojoj ţeni a ona i ja nemamo baš mnogo tajni između sebe. Ne verujem da bi ona rekla da sam lud, ali mogli bi neki drugi. Ed Tom? Aha, i morali su da ga strpaju u ludnicu. Ĉujem da mu doturaju hranu ispod vrata. I to je u redu. Slušam šta ona govori i sve što kaţe ima smisla. Voleo bih kada bi govorila još više. Svaka pomoć mi je dobrodošla. Pa, dosta o tome.

192 elefon je zvonio kad je ušao u kuću. On priđe i sa zida podiţe viseći telefon. Šerif Bel, reče. Šerife, ja sam detektiv Kuk iz policije u Odesi. Izvolite gospodine. Ovde imamo izveštaj na kome je prilepljena cedulja sa vašim imenom. Radi se o slučaju jedne ţene po imenu Karla Dţin Mos, koja je ovde ubijena prošlog marta. Da, gospodine. Cenim to što ste me pozvali. Nađeno je oruţje kojim je izvršeno ubistvo. To su naknadno utvrdili balističari u FBI i trag je odveo do jednog dečaka u Midlendu. Dečak kaţe da je pištolj uzeo iz jednog vozila posle sudara. Video i uzeo. Rekao bih da je bilo tako. Razgovarao sam sa njim. On ga je zatim prodao i oruţje se uskoro pojavilo u oruţanoj pljački jedne prodavnice u Sreveportu u Luizijani. Taj sudar, odakle je dečak uzeo pištolj, desio se istog dana kada i ubistvo. Ĉovek čiji je bio pištolj ostavio ga je posle sudara u svom vozilu, a on je nestao, i od tada niko za njega nije čuo. Ovde nemamo mnogo nerešenih slučajeva ubistava i ne volimo da bilo koji ostane nerazjašnjen i neotkriven. Mogu li da vas pitam šta vi imate sa ovim slučajem, šerife? Bel mu ispriča. Kuk sasluša. Onda mu je dao jedan telefonski broj. Broj istraţnog sudije zaduţenog za saobraćajnu nesreću. Rodţer Katron. Ja ću ga prvi pozvati. U redu je, reče Bel. Ne morate da me najavite. Znamo se godinama. Okrenu je broj i Katron je podigao slušalicu. Kako ide, Ed Tome? Neću da se hvalim. Mogu nešto da ti pomognem? Bel reče za saobraćajnu nesreću. Druškane, naravno da se sećam, reče Katron. Dva klinca su poginula u tom sudaru. Još uvek nismo pronašli vozača drugog vozila. Šta se dogodilo? Klinci su pušili travu. Prošišali su kroz crveno svetio i zakucali se T

193 u jedan glanc nov dodţ pikap. Rasturili ga. Ĉovek iz dodţa se izvukao iz kola i nestao niz ulicu. Pre nego što smo mi stigli. Dodţ je bio kupljen u Meksiku. Ispod ruke. Bez zvaničnih papira. A ona druga kola? U tim kolima su bila tri klinca. Devetnaest do dvadeset godina. Meksikanci sva trojica. Jedino je preţiveo onaj na zadnjem sedištu. Očigledno su bili naduvani i čini se da je cigara sa marihuanom kruţila od jednog do drugog i onda su projurili kroz raskrsnicu sa šezdeset milja na sat i zakucali se pod pravim uglom u tog tipa u dodţu. Klinac na mestu suvozača probio je glavom šoferšajbnu i preleteo ulicu i aterirao na travnjaku neke ţene. Ona je u tom trenutku stavljala poštu u poštansko sanduče.. Zena se sjurila niz ulicu, zavijajući iz sveg glasa, a bila je u kućnoj haljini i sa viklerima u kosi. Mislim da se još nije oporavila. Šta ste uradili sa dečakom koji je uzeo pištolj? Pustili smo ga. Ako bih seo u kola i došao tamo kod vas, da li bi mogao da porazgovaram s tim klincem? Što da ne. Evo upravo ga vidim, prelazi ulicu. Kako se zove? David De Marko. Meksikanac? Ne. Meksikanci su bili klinci u kolima. Sigurno će pristati da popriča sa mnom? To ćeš saznati ako dođeš. Dolazim sutra ujutru. Radujem se da te vidim. Katron je pozvao dečaka na razgovor i kad je posle toga dečak ušao u kafe nije se na njemu mogla primetiti nikakva zabrinutost. Sede preko puta Bela, prekrsti noge, pređe jezikom preko zuba i pogleda Bela. Moţe kafa? Aha. Moţe malo. Bel podiţe prst i konobarica dođe i pumi porudţbinu. On pogleda na klinca. Hteo bih sa tobom da porazgovaram o onom čoveku koji je nestao posle sudara. Kako si ga upamtio? Bilo šta što moţeš da se

194 setiš. Dečak odmahnu glavom. Ne znam. Skrenu pogled na kafe. Je l’ bio gadno povređen? Ne znam. Izgledalo je da mu je slomljena ruka. Bel ga je posmatrao. Kol’ko misliš da ima godina? Zaboga, Šerife. Ne znam. Bio je dosta krvav. U zapisniku piše da si izjavio da misliš da ima oko trideset i pet ili malo više. Pa, tako nešto. S kim si bio? Molim? S kim si bio? Ni sa kim. Jedan čovek iz komsiluka, koji je takođe dao izjavu, rekao je da ste bili dvojica. Pa, taj kenja. Je l’? Jutros sam s njim razgovarao i ne liči mi na čoveka koji kenja. Konobarica donese kafu. De Marko onda sruči trostruku meru šećera u svoju šolju i uze kašičicu da promeša. Znaš da je taj čovek ubio jednu ţenu nešto malo pre tog sudara i to samo dva ćoška odatle? Tad nisam znao. Znaš li koliko je ljudi pobio? O njemu ne znam ništa. Kol’ko je bio visok? Nije baš bio visok. Srednje visine. Je l imao čizme? Aha. Mislim da je imao čizme. Kakve čizme? Mislim od nojeve koţe. Skupa roba. Aha. Koliko je gadno krvario? Ne znam. Krvario je. I imao je posekotinu na glavi. Šta je rekao? Ništa nije rekao.

195 Šta si ti njemu rekao? Ništa. Pitao sam ga da l je dobro. Misliš da je do sada mogao da umre? Nemam pojma. Bel se zavali unazad. Slanik na stolu okrenu za pola kruga, pa ga opet vrati u prvobitni poloţaj. Reci mi s kim si bio. Ni sa kim nisam bio. Bel ga je posmatrao. Klinac je sisao gornju usnu i gornje zube i dosuo sebi još malo kafe. Nećeš da mi pomogneš, je l tako? Rekao sam vam sve što znam. Videli ste izveštaj. To je sve što znam. Bel ga je i dalje posmatrao. Onda je ustao, stavio šešir na glavu i izašao. Pre podne je otišao do srednje škole i De Markov učitelj mu je dao nekoliko imena. Prvi s kojim je porazgovarao hteo je da zna kako ga je pronašao. Bio je to krupan momčić koji je drţao prekrštene ruke i gledao u svoje patike. Verovatno broj četrnaest. Na prednjem delu patika pisalo je, ruţičastim flomasterom, Leva i Desna. Ima nešto što mi nijedan od vas dvojice nije rekao. Dečak odmahnu glavom. Je l’ vam pretio? Ne. Opiši mi ga. Je l Meksikanac? Ne verujem. Malo tamniji u licu. Uplašio si se od njega? Ne dok se vi niste pojavili. Zaboga, šerife, znao sam da nije trebalo da uzmemo onu jebenu stvar. To ni magarac ne bi uradio. Ĉak i da je to bila Davidova ideja, ja to neću reći. Dovoljno sam odrastao da umem da kaţem ne. I jesi odrastao. Sve je tako uvrnuto. U onim kolima klinci su poginuli. Da l’ sam ja nešto kriv? Šta ti je još rekao? Momčić pređe pogledom po kafeu. Izgledalo je kao da će da

196 zaplače. Da ovo moţe da se ponovi, sve bih uradio skroz drugačije. Šta ti je rekao? Rekao je da ga David i ja zaboravimo. Davidu je dao sto dolara. Sto dolara? Aha. David mu je dao svoju košulju da uveţe ruku. Bel klimnu glavom. Dobro. Opiši ga. Srednje visine. Srednje građe, ali kao neko ko je u dobroj formi. Između trideset i četrdeset godina. Crna kosa. Ili tamno smeđa, ne znam. Šerife, izgledao je k’o bilo ko. Kao bilo ko? Dečak pogleda u svoje patike. Onda ponovo pogleda Bela. Nije izgledao k’o bilo ko. Hoću da kaţem da na njemu nije bilo ništa neobično. Ali izgledao je kao neko s kim ne bi voleo da se zakačiš. Nema greške da ga slušaš kad nešto kaţe. Jedna kost na ruci mu je virila kroz koţu i on na to uopšte nije obraćao paţnju. Tako dakle. Da l’ ja mogu da nadrljam? Ne. Hvala vam. Ĉovek ne zna gde neke stvari mogu da ga odvedu, je li tako? Tako je, ne zna. Mislim da sam nešto naučio. Ako vam to nešto znači. Da, znači. Da li misliš da je i De Marko izvukao neku pouku? Dečak odmahnu glavom. Ne znam, reče dečak. Ne mogu da govorim u njegovo ime.

197 XI Moli je dobila zadatak da pronađe njegovu rodbinu i najzad smo u San Sabi pronašli njegovog oca. Resio sam da tamo odem jednog petka uveče i sećam se da sam pomislio kad sam krenuo da je ovo još jedna glupost u koju se upuštam, ali sam ipak otišao. Pre toga sam ga pozvao telefonom. Nije zvučao ni da me očekuje ni da me ne očekuje, ali je rekao da mogu da dođem i tako sam krenuo. Smestio sam se u jednom motelu kad sam tamo doputovao i sledeće jutro odvezao se do njega. Ţena mu je umrla pre nekoliko godina. Seli smo na verandu i pili smo čaj sa ledom i mislim da bi tako veoma dugo sedeli u tišini da ja nisam progovorio. Bio je stariji od mene. Moţda čak deset godina. Rekao sam mu da sam došao da mu kaţem to što mislim da treba da mu kaţem. O njegovom sinu. Ispričao sam mu činjenice. On je sedeo i povremeno bi klimnuo glavom. Sedeo je u stolici za ljuljanje i blago se ljuljao naprednazad a čašu je drţao na krilu među nogama. Nisam znao šta bih još rekao, pa sam zaćutao, i onda smo opet dugo ćutke sedeli. A onda je on progovorio, nije pogledao u mene, gledao je nekud iznad bašte, i rekao je: Bio je najbolji strelac koga sam upoznao. Niko bolji. Nisam znao šta na to da kaţem. Rekao sam: Da, gospodine. Znate, bio je snajperista u Vijetnamu. Rekao sam da to nisam znao. Je l’ se upetljao u poslove sa drogom? Ne, gospodine, nije. On klimnu glavom. Nismo ga tako vaspitali, reče. Da, gospodine. Bili ste u ratu? Jesam. U Evropi. On opet klimnu glavom. Kad se Levelin vratio kući, pošao je da poseti porodice svojih drugara koji se nisu vratili. Nije sve obišao, odustao je. Nije znao šta da im kaţe. Pričao je da sede i gledaju ga i

198 ćute i vidi se da bi ţeleli da je on mrtav. To se videlo na njihovim licima. Da je on mrtav umesto njihove dece. Razumete šta govorim? Da, gospodine, razumem. I ja razumem. Ali moramo da kaţemo još nešto. Radili su oni tamo i takve stvari koje bi voleli da su tamo mogli da ih zaborave. Da zaborave pre nego što se vrate. Kada smo mi ratovali, toga nije bilo. Ili veoma retko. Prosuo je katran na neke hipike. Pljuvali su ga. Nazivali ubicom beba. Mnogi od tih momaka koji su tamo bili još uvek imaju probleme. Prvo sam mislio da je to zato što zemlja nije stala iza njih. Ali mislim da je mnogo gore od toga. Zemlja koju su imali se raspadala. Raspada se i dalje. Nije to bila krivica hipika. Nisu za to bili krivi ni momci koje su slali tamo. Osamnaestdevetnaest godina. Okrenuo se i pogledao me. Pomislio sam da izgleda mnogo starije. Oči su mu izgledale stare. Rekao je: Ljudi će vam reći da je Vijetnam bacio ovu zemlju na kolena. Alija u tako nešto nisam nikad verovao. Oduvekje u lošem stanju. Vijetnam je bio šlag na torti. Nismo ih pripremili kad su tamo krenuli i ništa im nismo dali. Da smo ih poslali bez pušaka, nisam siguran da bi im bilo gore. Tako se ne ide u rat. U rat se ne ide bez vere u Boga. Ne znam šta će se dogoditi kad dođe sledeći rat. Zaista ne znam. I ovo je otprilike sve što je rečeno na toj verandi. Zahvalio sam mu što je odvojio vreme da me primi. Sledeći dan biće moj poslednji dan na poslu i bilo je toliko toga o čemu sam morao da razmislim. Sporednim putevima došao sam do autoputa 110. Vozio sam tako do Ĉerokla i prešao na put 501. Pokušavao sam da sklopim mozaik i da stvari smestim na svoja mesta, ali nekad ste toliko blizu svemu tome da vam to ne uspeva. Potreban je ceo ţivot da shvatiš ko si a i tada moţeš da pogrešiš. A to je nešto u čemu ja ne ţelim da pogrešim. Razmišljao sam o tome zašto sam ja ceo ţivot ţeleo da budem policajac. Uvek je postojao jedan deo mene koji uvek hoće da drţi dizgine. I da se ja pitam. Ţeleo sam da ljudi slušaju kad ja govorim. Ali postojao je oduvek i drugi deo mene koji nije ţeleo da seja ističem nad drugima. Ako sam nešto kod sebe pokušavao da negujem, onda je to bilo to. Mislim da smo svi mi veoma slabo pripremljeni za događaje koji dolaze, bez obzira u kom obličju ti

199 događaji banu. I šta god da dođe, ja mislim, mi smo slabi da se odupremo. Oni starci sa kojima sam razgovarao, njima da kaţete da ste na ulicama našeg Teksasa sreli ljude zelene kose i sa kostima prodenutim kroz noseve i da govore nekim jezikom koji ne bi razumeli, pa, ovi starci vam ne bi poverovali. A šta bi bilo da im kaţete da su to njihovi unuci i unuke? Pa, sve to su neki znaci i neka čuda, ali vam ne govore kako je do toga došlo. Isto tako vam to ne kaţe gde sve to vodi i dokle. Oduvek sam mislio da stvari umem da rešim na pravi i ispravan način ali više ne osećam da je tako. Sad čak ni ne znam šta osećam. Osećam se kao starci sa kojima sam razgovarao. A i to neće ništa popraviti. Stajao sam iza onoga što radim jer sam verovao u ono što radim ali danas nemam više veru koju sam imao. Tu je problem. Promašio sam i onda kad nisam. Sad sve vidim pri dobrom svetlu. Video sam toliko vemika koji su otpali. Odustali. Vemike koji su verovali u razne stvari. Primoran sam da se osvrnem i sve opet sagledam i takođe sam primoran da sagledam i samog sebe. Pa ispalo dobro ili loše, ne znam. Ne znam da li bih bilo koga savetovao da mi se u ovakvom razmišljanju pridruţi, ali znam da ovakve sumnje nikad ranije nisam imao. Ako mudrije gledam na svet, platio sam za to cenu. Visoku cenu. Kada sam joj rekao da dajem otkaz i da odlazim, ona je u prvi mah pomislila da to ne mislim bukvalno, ali sam joj ja rekao da mislim bukvalno. Rekao sam joj da se nadam da građani ovog okruga imaju soli u glavi i da me ne bi ponovo izabrali. I rekao sam joj da nije u redu da me i dalje plaćaju. Onda mi je ona rekla da ja stvarno ne mislim baš tako a ja sam joj rekao da verujem u svaku reč koju sam izgovorio. Dugovi su nam narasli na šest hiljada dolara i ne znam kako ću sa tim da se izborim. O'ida smo i. :ko vreme sedeli i ćutali. Nisam mislio da će je to po^diti koliko ju je pogodilo. Najzad sam rekao: Loreta, ne mogu time više da se bavim. Ona se osmehnula i rekla: Misliš da odeš d k si još u prednosti? A ja sam joj rekao: Ne, gospođo, jednostavno dajem otkaz. Ni pred čim nisam isprednjačio i nikad neću. Još nešto, pa je vreme da zaćutim. Više bih voleo da nije procurelo, ali su sve stavili u novine. Otišao sam u Ozonu i porazgovarao sa okruţnim tuţiocem i tamo su mi rekli da mogu da razgovaram sa advokatom onog Meksikanca ako to ţelim i moţda

200 svedočim na sudu i to je sve što su bili spremni da učine. Što će reći ništa. I upetljao sam se u to i naravno nisam postigao ništa, a taj veselnik dobi smrtnu presudu. Onda sam otišao u Hantsvil da ga vidim i evo šta se dogodilo. Ušao sam unutra i seo i on je odmah znao ko sam ja jer me je video na suđenju i sve to i rekao je: Šta si mi doneo? Ja sam mu rekao da mu ništa nisam doneo a on je onda rekao da je mislio da sam mu sigurno nešto doneo. Makar neki slatkiš. Rekao je da mu se čini da sam ljubazan prema njemu. Pogledao sam prema straţaru a straţar je gledao na drugu stranu. Pogledao sam ovog čoveka. Meksikanac. Trideset i pet godina, moţda četrdeset. Govorio je dobro engleski. Rekao sam mu da nisam došao da me on zavitlava i da jednostavno ţelim da on zna da sam za njega učinio sve što sam mogao i da mije ţao jer ja ne verujem da je on to uradio a na to on poče da se cereka i reče: Gde nalaze takve ko što si ti? Jesu počeli već da ti stavljaju pelene? Upucao sam tog govnara pravo među oči i dovukao ga za kosu natrag do njegovih kola i onda zapalio kola i istopio svu mast iz njega. Eto. Ova vrsta ljudi vas dobro pročita. Da sam ga odalamio po ustima, onaj straţar ne bi rekao ni reč. A on je to znao. Znao je. Posle sam video da dolazi okruţni tuţilac i zaustavio sam ga samo na kratko. Nisam mu rekao šta se desilo, ali on je znao da sam ja pokušavao da pomognem tom čoveku i verovatno je lako sabrao koliko je dva i dva. Moţda, ne znam. Za njega me ništa nije upitao. Nije me pitao ni zašto sam došao. Postoje dve vrste ljudi koji ne postavljaju mnogo pitanja. Prva vrsta je previše glupa da bi pitala a drugima to nije potrebno. Ostavljam vam da pogađate u koju sam ga vrstu svrstao. Stajao je tako u hodniku sa svojom kancelarijskom tašnom. Kao da nigde ne ţuri i kao da ima na raspolaganju sve vreme sveta. Rekao mije da je posle studija neko vreme radio kao advokat odbrane po sluţbenoj duţnosti. Rekao je da mu je to iskomplikovalo ţivot. Nije ţeleo da ostatak ţivota provede slušajući laţi svakoga dana i da ţivi u okviru tog pravila. Ja sam mu onda rekao šta je meni jednom davno rekao jedan advokat a rekao mi je da vas na pravima uče da se ne brinete oko toga šta je ispravno a šta loše već da se samo drţite zakona i još sam dodao da u to gledište nisam baš ubeđen. On se zamislio i klimnuo glavom i onda rekao da