Beli Očnjak - Džek London

0

1 „PLAVA PTICA“ Knj. 33 Džek London BELI OČNjAK Beskrajna ledena pustinja Severa, na razvođu dvaju stoleća, u vreme velikog juriša na zlato... Ambijent surove ali uzvišene prirode, u kojem se veličina i slabosti ljudske ispoljavaju u oštrim, nezasenčenim konturama. To je podneblje koje neopozivo uobličava karaktere, vajajući ih prema velikim i trajnim zakonima koji daju za pravo samo snažnima, ne ostavljajući mesta za slabe ... Beli Očnjak je po rođenju vuk, premda u sebi nosi i mali postotak pseće krvi. On u sebi nosi duboko nasleđe rase: nagon prema slobodnom životu u prirodi, ali, istovremeno, i čudnu potrebu za uspostavljanjem odnosa prijateljstva i vernosti sa čovekom. U početku, međutim, iskustvo veze sa čovekom Belom Očnjaku donosi samo poniženje i patnju, sve do trenutka dok ne naiđe na gospodara koji će u njemu znati da probudi ljubav. Od tada počinje novo razdoblje u životu Belog Očnjaka, tog neobičnog psa izvanrednih svojstava: neuporedive fizičke snage i začuđujuće inteligencije. Džek London, majstorstvom koje mu je pribavilo svetski ugled, i naklonost niza čitalačkih generacija, ispisuje ovu uzbudljivu, toplu i živopisnu biografiju jednog bivšeg podanika Divljine — ne prikrivajući da se, zapravo, radi o istoriji pobede civilizacije nad divljinom.

2 KNjIGA ZA MLADE I STARE Knj. 33 DžEK LONDON BELI OČNjAK ROMAN O JEDNOM PRIPITOMLJENOM VUKU Naslov originala WHITE FANG Preveo MIHAILO ĐORĐEVIĆ Ilustracije VLADIMIR PAJEVIĆ MIH. S. PETROV Sken: vlatkos & drasko11 Obrada: allen & solicitor www.BalkanDownload.org www.StripZona.com „Prosveta” BEOGRAD 1977.

3 SADRŽAJ PRVI DEO: DIVLJINA .........................................................................................4 I U POTERI ZA MESOM ....................................................................................5 II VUČICA ......................................................................................................... 12 III KRIK GLADI................................................................................................22 DRUGI DEO: POROD DIVLJINE .....................................................................33 I BORBA OČNjAKA ..........................................................................................34 II JAZBINA .......................................................................................................43 III SIVO ŠTENE................................................................................................ 51 IV ZID SVETA...................................................................................................57 V ZAKON MESA ...............................................................................................67 TREĆI DEO: BOGOVI DIVLJINE .....................................................................73 I TVORCI VATRE .............................................................................................74 II ROBOVANjE ................................................................................................ 84 III PROKAŽENIK .............................................................................................93 IV PUT BOGOVA ............................................................................................. 98 V UGOVOR......................................................................................................103 VI GLAD ...........................................................................................................111 ČETVRTI DEO: NADMOĆNIJI BOGOVI.......................................................120 I NEPRIJATELJ SVOGA RODA .................................................................... 121 II LUDI BOG ...................................................................................................130 III VLADAVINA MRŽNjE..............................................................................139 IV PRIKOPČANA SMRT ................................................................................144 V NEUKROTIVI.............................................................................................. 156 VI VOLJENI GOSPODAR ..............................................................................162 PETI DEO: PITOMINA..................................................................................... 175 I DUGA PRTINA............................................................................................. 176 II ZEMLJA NA JUGU..................................................................................... 181 III NA IMANjU VOLJENOG BOGA .............................................................. 187 IV GLAS VRSTE..............................................................................................198 V ZASPALI VUK ............................................................................................ 204

4 PRVI DEO DIVLJINA

5 I U POTERI ZA MESOM Tamne šume crnogorice mrštile su se s obe strane smrznutog rečnog korita. Nedavno im vetar beše skinuo belu odeću od inja, te je izgledalo da se jele naginju jedne prema drugima, crne i zloslutne kroz sve slabiju svetlost dana. Nad celim tim krajem vladala je beskrajna tišina. Sav kraj bio je prava pustinja, bez života, bez pokreta, tako samotan i hladan da u suštini čak nije izgledao tužan. Ta pustinja kao da je odzvanjala od nekog smeha, ali je to bio smeh jeziviji od svake tuge, smeh setan kao osmeh Sfinge1 , hladan kao mraz i sumoran kao neumitnost. To se osiona i ćutljiva mudrost večnosti smejala sićušnoj zaludnosti i naporu života. Bila je to Divljina, pusta Divljina Severa, ledena srca. Ali je u tom kraju ipak bilo života, i to života koji se prkosno kretao. Niz zaleđeno rečno korito naporno je išao red pasa vučjaka. Njihova nakostrešena dlaka bila je pokrivena injem. Dah im se mrznuo u vazduhu čim bi izašao iz usta, izbijajući u obliku penušave pare spuštala im se na dlake po telu i pretvarala u kristale inja. Psi su imali na sebi kožne amove i bili su privezani kožnim štrangama za saonice, koje su klizile pozadi. Saonice nisu imale salinaca. Bile su napravljene od debele i jake brezove kore, te su se čitavom svojom površinom oslanjale na sneg. Prednji deo im je bio povijen na više, kao uvojak hartije, da bi saonice sabijale naniže mekani sneg što se uzdizao pred njima kao talas. Na saonicama je bio uzan, dug, četvrtast sanduk čvrsto privezan. Bilo je na njima i drugih stvari: ćebadi, jedna sekira, lonac za kafu i tiganj; ali se taj dugi, uzani i četvrtasti sanduk najviše isticao i zauzimao najviše mesta. Ispred pasa je na širokim krpljama prtio jedan čovek. Za saonicama je išao drugi čovek. Na saonicama, u onom sanduku, 1 Sfinga — biće iz grčke mitologije, sa glavom žene i telom lavice. Na jednoj steni kraj Tebe ubijala je sve putnike koji nisu mogli odgovoriti na njena pitanja, dok je najzad Edip nije nadmudrio. (Prim. ur.)

6 ležao je treći čovek, sa čijim je naporima bilo svršeno — čovek koga Divljina beše tako savladala i slomila, da se nikad više neće kretati ni boriti. Divljina obično ne voli kretanje. Nju život vređa, jer je život kretanje, a Divljina uvek teži da uništi kretanje. Ona smrzava vodu, da joj ne da da teče k moru; ona izgoni sok iz drveća, sve dok se ono ne smrzne do same srži; a čoveka Divljina još najnemilosrdnije i najgroznije progoni i teži da ga smrvi i pokori — čoveka koji je najnemirniji oblik života, večiti buntovnik protiv zakona: da se svako kretanje mora završiti prestankom kretanja. Ali, onda, dva čoveka što još ne behu mrtvi naporno su prtili ispred i pozadi saonica. Tela su im bila pokrivena krznom i meko učinjenom kožom. Trepavice, obrazi i usne bili su im toliko obloženi kristalima od sleđenog daha, da im se lica nisu jasno videla. To im je davalo izgled nekih sablasnih maski, pogrebnih pratilaca iz nekog avetinjskog sveta na pogrebu neke aveti. Ali su ispod svega toga bili ljudi, koji su se probijali kroz taj kraj pustoši, podrugljivog smeha i tišine. majušni pustolovi potpuno predati svojoj ogromnoj pustolovini, koji su se sukobljavali sa silom jednog sveta tako udaljenog, tuđeg i beživotnog kao i ponori prostora... Putovali su neprekidno ne govoreći ništa, štedeći dah radi napornog rada tela. Svuda oko njih vladala je tišina i pritiskivala ih svojom osetnom prisutnošću. Ona im je delovala na duh kao što pritisak vode u dubini deluje na telo gnjurca. Gnječila ih je težinom svoga beskrajnog prostranstva i svoje neizmenjive odluke. Gnječila ih je do najdaljih kutaka njihovog duha i cedila iz njih, kao sok iz grožđa, svaku lažnu vatrenost i preteranu uobraženost ljudske duše, dok nisu uvideli kako su vremenski ograničeni i mali, sitne mrvice i trunke što se migolje pomoću slabačkog lukavstva i nešto malo mudrosti kroz toliku igru i protivigru velikih slepih stihija i sila. Prođe jedan sat, pa onda i drugi. Bleda svetlost kratkoga dana bez sunca počinjaše da slabi, kad se kroz miran vazduh razleže neki slab i udaljen krik. Naglo se peo sve više u tonu dok nije dostigao najvišu notu, zadržao se na njoj podrhtavajući napregnuto, pa onda polako zamro. To bi izgledalo kao vapaj neke izgubljene duše; da nije bilo u njemu neke tužne ostrvljenosti i gladne žudnje. Čovek što je išao na čelu okrete glavu, dok mu se pogled ne susrete s pogledom

7 čoveka pozadi. A tada klimnuše glavom jedan prema drugome preko dugog, četvrtastog sanduka. Razleže se i drugi krik, koji probi tišinu oštro kao igla. Oba čoveka pogledaše na onu stranu otkuda se čuo urlik. To je bilo negde iza njih na snežnom prostranstvu koji behu već prevalili. Kao odgovor ču se i treći urlik, isto tako iza njih. levo od drugog urlika. — Idu za nama, Bile, reče čovek na čelu. Glas mu je zvučao promuklo i neprirodno, i videlo se da teško govori. — Meso je retkost, reče njegov drug. Već toliko dana nisam video zečjeg traga. Posle toga nisu više govorili, iako su pažljivo osluškivali gonilačke krike što su i dalje odjekivali za njima. Kad se poče smrkavati oni okrenuše pse prema jednom jelovom čestaru kraj reke i pripremiše sebi logor. Mrtvački sanduk kraj vatre služio im je ujedno i kao sto i kao sedište. Vučjaci, okupljeni u gomilu na drugoj strani vatre, režali su i ujedali se međusobno, ali nisu pokazivali ni malo volje da zađu u mrak. — Izgleda kao da, za čudo, vole da budu što bliže vatri, objasni Bil. Henri, koji je čučao kraj vatre i spuštao komad leda u lonac s kafom da se kafa staloži, klimnu glavom i ne reče ništa, sve dok ne sede na mrtvački sanduk i dok ne poče jesti. — Znaju oni gde im je koža sigurna, reče on. — Više vole da jedu no da budu pojedeni. Bistre su to glave, ti psi. Bil odmahnu glavom. — O, ja bogme ne znam! Drug ga pogleda radoznalo. — Ja te sad prvi put čujem kako kažeš da nisu pametni. — Henri, reče drugi čovek odlučno žvaćući pasulj, da li ti je palo u oči kako su psi galamili kad sam ih hranio? — Jesu stvarno grajali više no obično, priznade Henri. — A koliko mi imamo pasa, Henri? — Šest-

8 — E, pa, Henri... Bil zastade da bi mu reči dobile što jači značaj. K’o što rekoh maločas, Henri, mi imamo šes’ pasa. Ja sam iz torbe izvadio šes’ riba. Dao sam svakome psu po jednu, Henri, i nedostajala mi još jedna riba. — Pogrešio se u brojanju. — Mi imamo šes’ pasa, ponovi onaj sasvim mirno. Izvadio sam šes’ riba. Jednouhi je ostao bez ribe. Vratio sam se do torbe i doneo mu ribu. — Pa, mi imamo samo šes’ pasa, reče Henri. — Henri, nastavi Bil, ja i ne mislim da kažem da su sve to bili psi, ali je njih sedam dobilo ribu. Henri prestade da jede, pa baci pogled preko vatre i prebroja pse. — Sad i’ je samo šes’. — Video sam jednoga kad je pobegao preko snega, saopšti Bil mirno i odlučno. Ja sam i’ video sedam. Drug ga pogleda sažaljivo, pa reče: — Ja ću biti srećan i presrećan kad. se ovo naše putovanje završi. — Šta hoćeš tim da kažeš? upita Bil. — Hoću da kažem da ti ove naše tegobe udaraju na živce i da počinje da ti se priviđa. — Pomišljao sam i ja na to, odgovori Bil ozbiljno. Zato sam, kad sam ga video kako trči preko snega, pogledao u sneg i video njegove tragove. Zatim sam prebrojao pse, i bilo i’ je šes’. Eno tragova još tamo u snegu. Hoćeš da i’ vidiš? Ja ću ti i’ pokazati. Henri ne odgovori ništa, nego je samo žvakao ćuteći, dok po svršetku večere ne zali jelo poslednjom šoljom kafe. Obrisa usta nadlanicom i reče: — Onda znači da ti misliš da je to... ali dugo i žalosno zavijanje negde iz mraka prekide mu reč. On zastade da oslušne, pa onda završi rečenicu pokretom ruke prema tome glasu... jedan od oni’ tamo? Bil klimnu glavom. — Na moju dušu, ja bi’ pre to mislio nego makar šta drugo. Video si i sam kako su psi dizali graju.

9 Urlik za urlikom, koji su se dozivali i odzivali, pretvarali su tišinu u pravu ludnicu. Krici su se čuli sa svih strana, a psi su odavali strah pribijajući se sasvim uz vatru, dok im vrelina ne bi osmudila dlaku. Bil baci na nj još drva, pa onda pripali lulu. — Ja mislim da si se ti malko uplašio, reče Henri. — Henri ... Bil je zamišljeno neko vreme sisao lulu, pa onda nastavi: Henri, ja sam nešto mislio koliko je ovaj ovde srećniji no što ćemo ja i ti ikad biti, i pokaza na treću osobu, savijajući palac naniže prema kovčegu na kojem su sedeli. Ti i ja, Henri, kad umremo, bićemo srećni ako dobijemo dosta kamenja preko sebe da nam psi kosti ne razvlače. — E, mi nemamo rodbine, ni para i sve ostalo, kao on, odgovori Henri. Pogrebi na duge staze nisu baš najzgodniji za naše kese. — Ja samo ne mogu da razumem, Henri, šta ovakav čovek, koji je u svojoj zemlji bio neki lord ili nešto slično, i koji nije nikad morao da se brine za hranu i postelju, šta je, koga vraga, on imao da traži po ovoj zemlji za božjim leđima — eto, to ti je ono što ja nikako ne mogu da shvatim. — A mogao je da doživi duboku starost, da je ostao kod kuće, saglasi se Henri. Bil otvori usta da progovori, ali se predomisli. Mesto toga on samo pokaza prema zidu od pomrčine što se sklapao sa svih strana oko njih. U tome gustom mraku nije se nazirao nikakav oblik, nego se video samo par očiju koje su sijale kao žeravice. Henri pokaza glavom drugi par, pa onda treći. Njihov logor bio je opasan čitavim krugom takvih sjajnih očiju. S vremena na vreme po neki par očiju bi se pomakao ili bi se izgubio, da se malo kasnije opet pojavi. Uznemirenost pasa je postajala sve veća, te su u iznenadnom nastupu straha navalili prema drugoj strani vatre, umiljavajući se i puzeći oko nogu ljudi. U toj gužvi jedan se pas beše prevalio na okrajak vatre, pa je stao da skiči od bola i straha, dok je miris njegove osmuđene dlake ispunjavao vazduh. Ta uzbuna primora krug očiju da se za trenutak se uznemiri, pa čak i da se povuče, ali kad se psi umiriše, on se opet vrati na svoje mesto. — Grdna šteta, Henri, što smo ostali bez municije!

10 Bil beše ispušio svoju lulu, pa je pomagao drugu da prostre krzno i ćebe preko jelovih grana koje beše položio po snegu pre večere. Henri progunđa nešto, pa stade drešiti opanke. — Kako ti ono reče, koliko ti je još ostalo metaka? upita on. — Tri, glasio je odgovor. Kamo sreće da i’ je trista. Onda bi’ im ja pokazao šta znam, vrag im babi! I ljutito zapreti pesnicom prema užarenim očima, pa poče nameštati opanke kraj vatre da se suše. — A velim, još, da hoće ovaj mraz da prestane, nastavi on. Ima već dve nedelje otkako se drži na pedeset ispod nule. I kamo lepe sreće da nisam nikad ni krenuo na ovaj put, Henri. Ni malo mi se ne dopada kako sve ovo izgleda. Nekako se ne osećam kako valja. I kad je već reč o željama, voleo bih da ovome putovanju bude kraj, pa da ti i ja lepo sedimo kraj vatre u Fort Mek Gariju i da otprilike u ovo doba češljamo karte — eto, to ja želim. Henri progunđa, pa se uvuče u postelju. Baš kad beše zadremao, trže ga glas njegovog druga. — Slušaj, Henri, kad je onaj drugi došao i dobio ribu, zašto nisu psi navalili na njega? To mi, eto, nikako ne da mira. — Tebi mnogo štošta ne da mira, Bile, čuo se sanjiv odgovor. Ti ranije nisi nikad bio takav. Sad umukni i spavaj, pa ćeš sutra biti čio i veseo. Tebi je želudac pun kiseline, eto šta je tebi! LJudi su spavali i teško disali, jedan uz drugoga pod istim pokrivačem. Vatra oslabi, a sjajne oči suziše krug koji behu napravile oko vatre. Psi su se pribijali u strahu i s vremena na vreme režali kad bi se neki par očiju primakao suviše blizu. Jednom njihova graja postade tako glasna, da se Bil probudi. On se pažljivo izvuče iz postelje da ne bi probudio druga, i baci još drva na vatru. Čim ona stade da plamti, krug se izmače dalje unazad. On baci letimičan pogled na zbijene pse. Odjednom stade trljati oči. pa ih pogleda pažljivije. Onda se uvuče opet pod pokrivač. — Henri, reče on. Ej, Henri! Henri zastenja prelazeći iz sna u budno stanje, pa zapita: Šta je sad? — Ništa, čuo se odgovor, samo to da i’ je sad opet sedam. Baš sam i’ sad izbrojao.

11 Henri to obaveštenje primi k znanju s nekim mumlanjem, koje pređe u hrkanje čim opet utonu u san. Ujutro se Henri probudi prvi i diže druga iz postelje. Trebalo je još tri sata do dnevne svetlosti, iako je bilo već šest sati, te je Henri u mraku poslovao i spremao doručak, dok je Bil uvijao ćebad i pripremao saonice za prezanje. — Slušaj, Henri, upita on odjednom. Šta ti ono reče, koliko imamo pasa? — Šes’. — Nije tačno, viknu Bil likujući. — Opet sedam? upita Henri. — Ne, nego pet; jedan je nestao. — Šta, naopako? viknu Henri besno, pa ostavi kuvanje i dođe da prebroji pse. — Imaš pravo, Bile, reče on naposletku. Nema Debeljka. — A čim se makao, odjurio je kao munja. Nisam ga mogao videti od dima. — Nije mu bilo spasa, zaključi Henri. Prosto su ga živa progutali. Kladio bih se da je još skičao dok im je silazio niz ždrelo, vrag ih odneo! — Bio je to glup pas, reče Bil. — Ali nikakav pas ne bi bio toliko glup da ode i da izvrši samoubistvo na taj način. I on ponovo pregleda ostatak zaprege zamišljenim pogledom, kojim je za trenutak određivao glavne odlike svake životinje. Kladio bih se da ni jedan od ostalih ne bi uradio tako nešto. — Ne bi i’ ni batinom mogao oterati od vatre, saglasi se Bil. Ja sam od uvek mislio da s Debeljkom nešto nije bilo u redu, nema zbora. I to beše posmrtno slovo jednom psu na prtini na Severu — manje oskudno posmrtno slovo nego slovo izrečeno mnogom drugom psu ili čoveku.

12 II VUČICA Pošto završiše doručak i privezaše na saonice laki logorski prtljag, ljudi okretoše leđa veseloj vatri i utonuše u mrak. Odmah se stadoše razlegati glasovi koji behu divlje tužni — glasovi koji su se međusobno dozivali i odzivali kroz mrak i hladnoću. Razgovor prestade. Dnevna svetlost dođe u devet sati. U podne se nebo prema jugu zagreja do ružičaste boje i pokaza mesto gde je oblina zemlje stajala između podnevnog sunca i severnog sveta. Ali ružičasta boja brzo izblede. Siva dnevna svetlost koja još beše ostala potraja do tri sata, pa onda i ona iščeze, te se pokrov arktičke noći spusti na taj pusti i tihi kraj. Kad mrak poče da se spušta, hajkački krici vukova desno, levo i pozadi stadoše se približavati i primakoše se tako blizu, da se psima, koji su s naporom vukli, nekoliko puta nakostrešila dlaka i kratki nastupi bezumnog straha na mahove bi ih obuzimali. Po završetku jednog takvog nastupa panike, pošto on i Henri behu vratili pse u kaiše, Bel reče: — Samo kad bi oni negde podalje naišli na neku divljač, pa da odu i da nas puste na miru. — Zaista, strašno čoveku idu na živce, reče Henri saosećajući s njima. Nisu više govorili dok se ne ulogoriše. Henri se beše sagnuo da doda komad leda u proključao lonac s pasuljem, kad ga trže pljesak nekog žestokog udarca i Bilov uzvik, praćen oštrim urlikom i bolnim režanjem iz sredine pasa. Uspravio se taman na vreme da vidi kako nekakva nejasna prilika iščezava preko snega u krilo mraka. Zatim vide kako Bil stoji među psima, upola likujući, a upola pokunjen, s debelom batinom u jednoj ruci, a u drugoj držeći komad jednog na suncu sušenog lososa. — Odnela je polovinu, objavi on, ali sam je bar dobro odalamio. Jesi li čuo kako je urliknula?

13 — A kako je izgledala? upita Henri. — Nisam mogao dobro da vidim. Ali je imala četiri noge, usta i dlaku, i ličila je na običnog psa. — Mora da je neki pripitomljeni vuk, ja bi’ rekao. — Šta je da je, vraški je pripitomljen, kad ume da dođe za vreme hranjenja i da odnese komad ribe. Te noći. pošto završiše večeru, dok su sedeli na sanduku i pućkali na lule, krug sjajnih očiju se beše stegao još uže nego ikad dotle. — Kad bi krenuli na neki čopor irvasa, ili nešto tako, pa da nas ostave na miru, reče Bil, s prizvukom uznemirenosti u glasu. Henri progunđa nešto glasom koji nije mnogo ličio na odobravanje, pa su čitavo četvrt sata sedeli ćuteći. Za to vreme Henri je buljio u vatru a Bil u krug očiju koje su sijale iz mraka, odmah iza svetlosnog kruga vatre. — Ja bi’ želeo da ovoga časa ulazimo u Fort Mek Gari, poče on opet. — Dosta već s tim tvojim željama i graktanjem, planu Henri ljutito. Imaš kiseline u želucu. To tebi smeta! Uzmi kašičicu sode, pa će to da te ublaži, te ćeš biti prijatniji za društvo. Sledećeg jutra Henrija probudiše žestoke psovke i proklinjanja iz Bilovih usta. Henri se pridiže naslonjen na lakat i pogleda, te vide kako mu drug stoji među psima kraj prituljene vatre i psuje, s uzdignutim rukama i licem izobličenim od silne ljutine. — Hej! viknu Henri. Šta je sad? — Nestala Krastava Žaba! glasio je odgovor. — Ta nije valjda! — Kažem ti da jeste. Henri skoči iz postelje prema psima. Prebroja ih pažljivo, pa se pridruži svome ortaku u psovanju sila Divljine, što im behu otele još jednog psa. Krastava Žaba je bio najjači pas u našoj zaprezi, izrazi najzad Bil svoje mišljenje. — A nije bio ni glup, dodade Henri. I tako se ču i drugo posmrtno slovo u roku od dva dana.

14 Doručkovaše sumorno ćuteći, pa upregoše u saonice četiri preostala psa. Dan prođe u ponavljanju svega što je bilo i ranijih dana. LJudi su naporno ćutke prtili preko lica smrznutog sveta. Tišinu su prekidali samo glasovi njihovih gonilaca, koji su nevidljivo lebdeli negde u prostoru iza njih. Kad poče da se spušta mrak, sredinom popodneva, gonioci su se po svom običaju primicali, i njihovo urlikanje čulo se sve bliže. Psi se uznemiriše i uplašiše, obuzeti paničnim strahom, te su zaplitali kaiševe i unosili još veću potištenost u duše oba čoveka. — Tako, to će vas zadržati, budalasta stvorenja, reče Bil zadovoljno te večeri i uspravi se pošto beše dovršio posao. Henri ostavi kuvanje i priđe da vidi. Njegov ortak beše ne samo vezao pse, nego ih beše vezao kao što čine Indijanci, pomoću štapova. Oko vrata svakog psa bio je vezan kožni kaiš. Za taj kaiš je svakom psu uz vrat bio privezan debeo štap, dug četiri do pet stopa, 2 tako da ga pas nikako nije mogao zubima dohvatiti. Drugi kraj štapa bio je kožnim kaišem vezan za kolac pobijen u zemlju. Pa nije mogao da pregrize kožu na bližem kraju štapa, a štap mu nije dao da dođe do kaiša kojim je bio pričvršćen drugi kraj. Henri klimnu glavom u znak odobravanja. — Samo ova majstorija može zadržavati Jednouhog, reče on. On može pregristi kožu kao da je nožem prerezana, i to dvaput brže od noža. Ujutro će svi biti čili i veseli. — Ja ti jemčim da hoće, složi se Bil. Ako ijednog bude nestalo, ja se odričem kafe. — Oni prosto znaju da nemamo čime da i’ gađamo, primeti Henri kad htedoše da legnu, pokazujući na svetli krug kojim su bili opkoljeni. Kad bi’ samo mogli da im pošaljemo dva-tri metka, oni bi već bili pristojniji. Svake noći se primiču sve bliže. Zakloni oči od svetlosti vatre, pa se dobro zagledaj ovamo! Jesi li video onoga? Dva čoveka su se neko vreme zabavljala posmatrajući nejasne prilike na ivici svetlosnog kruga vatre. Kad bi se pažljivije i postojano zagledali onamo gde su dva oka plamtela u tami, prilika životinje bi se uobličila. Mogli su čak videti i kako se te prilike ponekad kreću. 2 Stopa - mera za dužinu, oko trideset santimetara. (Prim. ur.)

15 Privuče im pažnju neka graja među psima. Jednouhi je skočio ubrzano i s puno žudnje, trzao čitavim štapom prema pomrčini, pa bi onda za časak prestao, da besomučno navali zubima za štap. — Pogledaj onamo, Bile, šapnu Henri. U punoj svetlosti vatre, kradomice i porebarke, šunjala se neka životinja slična psu. Kretala se s nekom mešavinom nepoverenja i smelosti, oprezno posmatrala ljude, dok je svu pažnju usredsredila na pse. Jednouhi je iz sve snage zatezao štap prema tome uljezu i požudno skičao. — Onaj jednouhi ludak kao da se ne plaši mnogo, reče Bil tiho. — Ono je vučica, odgovori mu Henri šapatom, i sad je sve jasno o Debeljku i Krastavoj Žabi. Ona je mamac od strane čopora. Ona izmami psa, pa onda svi navale na njega i proždru ga. Vatra je puckarala. Jedan ugarak se otkotrlja u stranu uz jak prasak. Na taj šum ona čudna životinja odskoči natrag u pomrčinu. — Henri, ja sve nešto mislim ... javi se Bil. — Šta ti to misliš? — Mislim da je ovo onaj isti što sam ga ja mlatnuo batinom. — Nema ni trunke sumnje o tome, glasio je Henrijev odgovor. — I baš zato bih rekao, nastavi Bil, da dobro poznavanje koje ta životinja pokazuje prema logorskim vatrama izgleda sumnjivo i neobično. — Onda sigurno ona mnogo više zna nego što bi običan, pošten vuk smeo da zna, saglasi se Henri. Vuk koji zna toliko da ume da dođe među pse u vreme hranjenja, nesumnjivo ima iskustva. — Stari Vilan je imao jednog psa koji je odbegao s vucima, mislio je glasno Bil. Ja to najbolje znam. Ubio sam ga u čoporu na jednom pašnjaku irvasa, tamo preko, na Litl Stiku. A stari Vilan je plakao kao dete. Rekao je da ga nije video pune tri godine. Bio je s vucima za sve to vreme. — Ja bi’ rek’o da si pogodio, Bile. Taj vuk je pas koji je dosta riba pojeo iz ljudske ruke.

16 — Ali ako mi samo još jednom dođe pod ruku, taj vuk koji je pas biće samo meso, izjavi Bil. Mi nemamo računa da izgubimo još koga psa. — Ali ti imaš samo još tri metka, primeti Henri. — Čekaću da imam siguran pogodak, glasio je odgovor. Ujutro Henri podjari vatru i skuva doručak, uz hrkanje svoga ortaka. — Suviše si slatko spavao, reče mu Henri vukući ga na doručak. Bilo mi je žao da te budim. Bil, bunovan, poče jesti, pa onda opazi da mu je šolja prazna i saže se prema loncu s kafom, ali nije mogao da dosegne do njega, jer je bio do Henrija. — Slušaj, Henri, bunio se on blago, da nisi što zaboravio? Henri se stade vrlo pažljivo osvrtati oko sebe, pa onda zavrte glavom. Bil podiže svoju praznu šolju. — Ti ne dobijaš kafu, saopšti mu Henri. — Nije je valjda nestalo? upita Bil zabrinuto. — Ne, vere mi. — Ne misliš valjda da će mi škoditi? — Ne, vere mi. Bilovo lice obli ljutito crvenilo. — Onda je vrela taman kako treba, te sam nestrpljiv da čujem tvoje objašnjenje. — Nestalo Kasača, odgovori Henri. Ne žureći se, i sa izgledom čoveka koji se unapred pomirio sa nesrećom, Bil okrete glavu, pa sa mesta na kome je sedeo prebroja pse. — Kako se to dogodilo? upita on utučeno. Henri sleže ramenima. — Nemam pojma. Sem ako ga Jednouhi nije oslobodio. On sam nije to mogao uraditi, to je sigurno. — Prokleta džukela! Bil je govorio polako i ozbiljno, bez i jednog spoljnjeg znaka ljutnje što je besnela u njemu. Kad već nije mogao da se oslobodi sam, oslobodio je Kasača.

17 — E pa, sad su Kasačeve muke već svršene; ja mislim da je dosad svaren i da leti kroz ceo ovaj kraj u trbusima dvadeset raznih vukova, glasilo je Henrijevo posmrtno slovo poslednjem nestalom psu. Hoćeš malo kafe, Bile? Ali Bil zavrte glavom. — Uzmi, čoveče! nudio ga je Henri dižući lonac. Ali Bil odgurnu šolju u stranu. — Neka me vrag odnese ako hoću. Rekao sam da neću, ako bude nestao neki pas, pa i neću. — A jako je dobra kafa, reče Henri mameći ga. Ali je Bil bio nepokolebljiv, te je doručkovao bez kafe, mumlajući grdnje na Jednouhog zbog podvale koju je izveo. — Doveče ću ja njih privezati razdaleko jednog od drugoga, reče Bil kad krenuše na put. Jedva behu prešli nešto više od stotinu jardi, kad se Henri, koji je išao na čelu, saže i podiže nešto u što beše udario krpljom. Bio je mrak, te nije mogao da vidi stvar, ali je poznade pipanjem. On je baci unazad, tako da udari u saonice, pa odskoči po prtini dok ne udari u Bilovu krplju. — Možda će ti to zatrebati, reče mu Henri. Bil viknu začuđeno. To je bilo sve što beše ostalo od Kasača — štap kojim je bio privezan. — Pojeli ga zajedno s kožom, saopšti Bil. Štap je go kao pištolj. Izjeli su i kaiše na oba kraja. Vraški su gladni, Henri, pa će, kako mi se čini, pojesti i mene i tebe pre no što se ovaj naš put svrši. Henri se prkosno nasmeja. — Mene nisu nikad vuci gonili ovako kao sad, ali sam ja preturio preko glave mnogo gorih stvari i sačuvao sam zdravlje. Trebaće nešto više no što je ta šaka divljih stvorova, pa da se smrse konci vašem odanom prijatelju, Bile, sinko moj! — Ne znam, ne znam, mrmljao je Bil zloslutno. — E pa, znaćeš posigurno kad budemo ulazili u Fort Mek Gari. — Ja nisam baš tako jako oduševljen, opet reče Bil uporno. — Ti si nešto malo užuteo, eto to je tebi, poučavao ga je Henri. Tebi treba kinina, pa ću te ja nakljukati čim stignemo u Mek Gari.

18 Bil promumla da se ne slaže s tom dijagnozom, pa ućuta. Dan beše kao i svi ostali dani. Svetlost dođe u devet sati. U jedanaest vidik prema jugu zažari se od nevidljivog sunca, pa zatim nastade hladna siva boja popodneva, da tri sata kasnije pređe u noć. Bilo je to odmah posle uzaludnog sunčevog pokušaja da se pojavi, kad Bil izvuče pušku ispod kaiša saonicama i reče: — Ti produži dalje napred, Henri, a ja idem da vidim šta se može videti. — Bolje bi ti bilo da se držiš saonica, bunio se njegov ortak. Imaš samo tri metka, a ko zna šta se može dogoditi. — Ko sad grakće? upita Bil pobedonosno. Henri ne odgovori ništa, nego tromo nastavi put sam, iako je često zabrinuto bacao poglede u sivu pustoš u koju mu drug beše iščezao. Sat kasnije, koristeći se prečicama koje su saonice morale da obilaze, Bil ga stiže. — Rasturili su se svuda unaokolo, reče on, i idu za nama, a u isto vreme traže i da nešto ulove. Znaš, mi smo im sigurni, samo moraju pričekati da nas dobiju. A dok to ne bude, skloni su da potraže za jelo nešto što nađu. — Hoćeš da kažeš da oni misle da smo im mi sigurni, reče Henri značajno. Ali se Bil nije osvrtao na njega. — Neke sam lepo video. Prilično su mršavi. Rekao bi’ da za nekoliko nedelja nisu okusili ništa osim Debeljka, Krastave Žabe i Kasača, a njih je toliko da to nije bilo mnogo. Veoma mršavi. Rebra su im kao daska za ribanje rublja, a trbusi im se sasvim prilepili za kičmu. Dosta su očajni, kažem ti. Još će i pobesneti, pa onda gledaj šta ćeš. Nekoliko minuta kasnije Henri, koji je sad išao za saonicama, tiho zviznu u znak upozorenja. Bil se okrete i pogleda, pa ćuteći zaustavi pse. Pozadi njih, iza poslednje okuke, i sasvim jasno na domak oka, na samoj prtini kojom oni tek što behu prošli, kaskala je neka čupava prilika prikradajući se. Njuška joj je bila uprta u prtinu, i ona je kaskala nekim osobito lakim i gipkim korakom, bez ikakvog napora. Kad oni stadoše, i ona zastade i podiže glavu, pa ih

19 stade gledati netremice, a nozdrve su joj podrhtavale dok je hvatala i proučavala njihov vonj. — To je vučica, šapnu Bil. Psi behu polegali po snegu, te on prođe pored njih da bi došao do svoga druga kraj saonica. Zajedno su posmatrali tu čudnu životinju što ih je već danima gonila i koja im već beše uništila polovinu pseće zaprege. Pošto ih je pažljivo posmatrala, životinja priđe nekoliko koraka bliže. To ponovi nekoliko puta, dok im ne dođe na nepunu stotinu jardi. Tu zastade, dignute glave, blizu jednog jelovog čestara, pa pogledom i njuhom stade proučavati opremu i ljude koji su je gledali. Gledala je u njih nekako čudno čežnjivo, kao da je pas; ali u toj njenoj čežnji nije bilo pseće odanosti. To je bila čežnja izazvana glađu, isto tako svirepa kao i njeni očnjaci, nemilosrdna kao i sam mraz. Bila je suviše krupna za vuka, a njen mršavi oblik je odavao srazmere životinje među najkrupnijim u svojoj vrsti. — Visoka je pune dve i po stope u ramenima, objašnjavao je Henri. Kladim se da nema manje od pet stopa u dužinu. — Nekako čudna boja za vuka, procenjivao je Bil. Nisam nikad dosad video riđeg vuka. Izgleda mi skoro boje cimeta. Životinja nesumnjivo nije bila boje cimeta. Krzno joj je bilo pravo vučje krzno. u njemu je preovlađivala siva boja, a ipak je u njoj bilo i nekakvog lako riđastog preliva — boje koja je dovodila čoveka u nedoumicu, javljala se i iščezavala, i bila kao neka opsena vida, čas siva, izrazito siva, a čas nagoveštavajući i prelivajući se nekakvom riđom bojom, koja se nije mogla svrstati ni u kakvu običnu, poznatu grupu. — Sasvim izgleda kao neki veliki haski3 za vuču, reče Bil. Ne bi me iznenadilo kad bi stao da maše repom. — Hej ti, haski! viknu on. Hodi ovamo, ti, kako ti beše ime? — Ni malo te se ne plaši, nasmeja se Henri. 3 Haski — naročita rasa pasa za prezanje u saonice u severnim ledenim krajevima, kod Indijanaca i Eskima. (Prim. prev.)

20 Bil zamahnu rukom preteći i viknu glasno, ali životinja ne pokaza nikakav strah. Jedina promena beše u tome što opaziše kako je postala živahnija. Još ih je gledala nekako nemilosrdno čežnjivo i gladno. Oni su bili meso, a ona je gladna, te bi volela da navali da ih pojede, kad bi samo smela. — Slušaj, Henri, reče Bil, nesvesno prelazeći u šapat zbog onoga što beše smislio. Imamo tri metka, ali je ovo siguran pogodak. Ne mogu promašiti. Ona nam je odnela tri psa, pa bi trebalo da učinimo tome kraj. Šta ti veliš na sve to, stari druže? Henri samo klimnu glavom u znak da se slaže. Bil oprezno izvuče pušku ispod kaiša na saonicama. Puška se dizala prema ramenu, ali ne dospe do njega. Vučica za tren oka odskoči porebarke sa staze u čestar jelovih drveta i iščeze. Dva čoveka se samo zgledaše. Henri zviznu otegnuto s razumevanjem. — Mogao sam i pomisliti na tako nešto, prekorevao je Bil sebe sama, vraćajući pušku na mesto. Razume se da vuk koji zna toliko da dolazi kad se psi hrane, mora da zna i za vatreno oružje. Ja ti opet kažem, Henri, to je stvorenje uzrok svih naših nedaća. Mi bismo sad imali šest pasa, umesto tri, da nije nje bilo. A ja ti, Henri, kažem ovoga časa da ću joj doći glave. Ona je suviše bistra da je čovek gađa otvoreno. Ali ja ću je sačekati negde u zasedi. Ne zvao se Bil, ako je ne uvrebam. — Ne bi trebalo da se suviše udaljuješ radi toga, opomenu ga drug. Ako bi čopor vukova krenuo da te napadne, ta tvoja tri metka ne bi vredela taman koliko i tri vriska u paklu. Te su životinje đavolski gladne, pa ako bi jednom počele, ode tvoja glava, Bile. Te večeri se rano ulogoriše. Tri psa nisu mogla vući saonice istom brzinom ni isto toliko dugo kao šest pasa, te su pokazivali nesumnjive znake zamorenosti. LJudi legoše rano, pošto se Bil postara da veže pse razdaleko jednog od drugog, da ne bi jedan drugoga mogli zubima osloboditi. Ali su vuci postajali sve smeliji, te su se ljudi nekoliko puta trzali iz sna. Vuci su se bili primakli tako blizu da su psi bili izvan sebe od straha, te je bilo potrebno češće dodavati drva na vatru da bi se ti pustolovni pljačkaši održavali na pristojnom odstojanju.

21 — Ja sam slušao od mornara kako ajkule idu za lađom, primeti Bil, uvlačeći se natrag pod ćebad, pošto je nabacao drva na vatru. Pa eto, ovi prokleti vuci su suvozemne ajkule. Oni znaju svoj posao bolje od nas i ne idu tako uporno našim tragom samo radi zabave. Oni će nam doći glave. Sigurno će nam doći glave, Henri. — Oni su tebi već došli glave, čim tako govoriš, odgovori Henri oštro. Čovek je već upola pobeđen kad unapred kaže da će biti pobeđen. Pa i ti si već upola pojeden, sudeći po tome kako govoriš. — Oni su došli glave i mnogo boljim ljudima no što smo ja i ti, odgovori Bil. — O, dosta s tim graktanjem. Već si mi se popeo na vrh glave! Henri se ljutito okrenuo na drugu stranu, ali se začudi što mu Bil ne odgovara ljutito. To nije bio Bilov običaj, jer su ga oštre reči lako izazivale. Henri je dugo razmišljao o tome pre nego što zaspa, i baš kad mu se očni kapci sklapahu, on u sebi pomisli: „Nema zbora, Bil se strašno uplašio. Moraću sutra da ga malo osokolim“.

22 III KRIK GLADI Dan započe sa srećnim izgledima. Preko noći ne behu izgubili ni jednog psa, te su prilično laka i vesela srca krenuli na stazu, u tišinu, mrak i hladnoću. Bil kao da beše zaboravio zloslutna predosećanja od prošle noći, pa se čak i počinjao šaliti u podne sa psima kad izvrnuše saonice na jednom nezgodnom delu puta. Nastade neugodna zbrka. Saonice se behu okrenule tumbe i zaglavile između stabla jednog drveta i jedne velike stene, te su morali da ispregnu pse da bi razmrsili celu tu gužvu. LJudi su bili zauzeti poslom i nagnuti nad saonicama starajući se da ih isprave, kad Henri opazi kako se Jednouhi iskrada porebarke da pobegne. — Ovamo, ti Jednouhi! Viknu on i uspravi se okrećući se prema psu. Ali jednouhi jurnu preko snega, vukući štrange za sobom. A tamo dalje, na snegu pređene prtine stajala je vučica i čekala ga. Kad joj se primače, on odjednom postade oprezan. Postepeno uspori hod i pređe u živahan sitan korak, pa zastade. Gledao je u nju pažljivo i podozrivo, ali požudno. Ona je izgledala kao da se smeši na njega, jer je pokazivala sve zube na neki više umiljat nego preteći način. Zatim pođe nekoliko koraka prema njemu, kao da se igra, pa onda stade. Jednouhi joj se primače, još jednako živahno i oprezno, s repom i ušima dignutim uvis i visoko uspravljene glave. Pokušao je da se onjuši s njom, ali se ona povlačila unazad kao u igri i stidljivo. Svakom njegovom primicanju odgovaralo je njeno uzmicanje. Korak po korak ona ga je mamila sve dalje od bezbednosti ljudskog društva. Jednom, kao da mu je neko upozorenje na neki nejasan način sevnulo kroz svest, on okrete glavu i pogleda u izvrnute saonice, u svoje drugove iz zaprege i u ljude koji su ga dozivali. Ali ma kakva ideja da se začinjala u njegovoj glavi, nju vučica brzo odagna time što mu se primače, onjuši se s njim za trenutak,

23 pa se onda stade opet stidljivo povlačiti unazad pred njegovim ponovnim primicanjem. Za to vreme Bil se beše setio svoje puške. Ali se ona bila zaglavila ispod izvrnutih saonica, i dok on uz Henrijevu pomoć uspe da ispravi prevrnuti tovar, Jednouhi i vučica behu toliko blizu jedno drugome, a odstojanje suviše veliko, da je pogodak izgledao vrlo nesiguran. Jednouhi shvati svoju grešku suviše kasno. Pre nego što behu u stanju i da shvate razlog, dva čoveka ga videše kako se okreće i počinje da trči natrag prema njima. Zatim ugledaše kako se jedno dvanaestak mršavih i sivih vukova primiče pod pravim uglom prema prtini skakuću preko snega da mu preseku put. Vučica za tren oka prestade da bude stidljiva i raspoložena za igru. Ona režeći skoči na Jednouhog. On je odgurnu od sebe jednim ramenom, pa videći da mu je presečen put, a želeći još da se vrati saonicama, promeni pravac i krenu da dođe do njih obilaznim putem. Svaki čas su se pojavljivali novi i novi vuci i pridruživali se gonjenju. Vučica je išla svega jedan korak iza Jednouhog i održavala je tu razdaljinu. — Kuda ideš? upita Henri iznenada i stavi ruku na mišicu svoga druga. Bil je odgurnu. Ja to neću da trpim, reče on. Ako ikako mogu, sprečiću da nam odnesu još jednog psa. I s puškom u ruci on utonu među žbunje koje je raslo pored putanje. Namera mu je bila očigledna. Uzimajući saonice kao središte kruga po kome je Jednouhi trčao, Bil je nameravao da ispadne na taj krut negde ispred gonilaca. S puškom u ruci i ured bela dana moći će, valjda, da zaplaši vukove i da spase psa. — Slušaj, Bile! doviknu Henri za njim. Pazi se! Nemoj da se suviše izlažeš! Henri sede na saonice i stade posmatrati. Nije mu ostalo ništa drugo da radi. Bil se već beše izgubio iz vida; samo se Jednouhi s vremena na vreme pojavljivao i ponovo iščezavao među žbunjem i rasturenim grupama jela. Henri je smatrao da je stvar potpuno beznadna. Pas je bio potpuno svestan opasnosti, ali je on trčao po spoljnjem krugu, dok je čopor vukova trčao po unutrašnjem i kraćem krugu. Nije se moglo ni misliti da će on biti u stanju da

24 toliko izmakne vucima, da može presecati taj unutrašnji krug pre njih i vratiti se saonicama. Razne putanje su se brzo primicale jednoj tački. Henri je znao da je čopor vukova tamo negde na snegu, zaklonjen iza žbunova i čestara. Jednouhi i Bil su se približavali jedan drugome. I sve se dogodi suviše brzo, mnogo brže nego što je Henri očekivao. On ču jedan pucanj, zatim još dva brzo jedan za drugim, te je sad znao da je Bil ostao bez municije. Zatim ču kako se prolomi paklena graja od režanja i kevtanja. U toj graji raspoznade uplašeni i bolni urlik Jednouhog, pa zatim urlik nekog vuka koji je govorio o smrtno pogođenoj životinji. I to beše sve. Režanje prestade. Kevtanje zamre u daljini. Tišina se ponovo spusti na samotni kraj. Sedeo je dugo na saonicama. Nije bilo potrebe da ide da se lično uveri. Znao je sve kao da se odigralo pred njegovim očima. Jednom se trže, pa skoči na noge i izvuče žurno sekiru ispod kaiša. Zatim ostade još neko vreme sedeći zamišljen, dok su dva preostala psa čučala i drhtala kraj njegovih nogu. Najzad ustade klonulo, kao da mu je sva gipkost iščezla iz tela, pa se dade na posao da upregne pse u saonice. Zatim prebaci jedno uže preko svog ramena i stade vući zajedno sa psima. Nije išao dugo. Čim poče da se smrkava, on se požuri da napravi logor, pa se postara da spremi veliku količinu drva za vatru. Nahrani pse, spremi sebi večeru i pojede je, pa leže kraj same vatre. Ne beše mu suđeno da uživa u toj postelji. Pre nego što sklopi oči, vuci se behu primakli tako blizu da je bilo već opasno. Sad nije morao da napreže oči da bi ih video. Bilo ih je svuda oko njega i vatre, u uskom krutu, kako sede, puze napred potrbuške, ili se šunjaju tamo i ovamo. Bilo ih je čak i koji su spavali. Ovde onde mogao se videti na snegu poneki od njih uvijen u klupče kao pas, kako uživa u snu koji je njemu bio uskraćen. Stalno je pothranjivao vatru da plamti, jer je znao da samo ona stoji između mesa njegovog tela i gladnih kurjačkih očnjaka. Njegova dva psa su se pribijala uz njega, sa svake strane po jedan, naslanjali se na njega tražeći zaštite, skičeći i cvileći, a ponekad bi i očajno zarežali kad bi se neki vuk primakao malo bliže no obično. U takvom slučaju, kad bi njegovi psi zarežali, čitav krug bi se uskomešao, vuci bi poskakali na noge pa bi pokušali da priđu bliže,

25 i svud oko njega bi se začulo režanje i žudno kevtanje. Zatim bi krug opet polegao po snegu, a ovde onde bi poneki vuk nastavio svoj prekinuti san. Ali je krug imao stalnu težnju da se steže oko njega. Malo po malo, po santimetar, dok se jedan vuk privlačio potrbuške ovde, a drugi onde, krug se toliko sužavao, da je skoro dolazio na domak jednog skoka. Tada bi on zgrabio glavnje s vatre pa bi ih zavitlao među čopor. Nastalo bi uvek žurno povlačenje, uz ljutito kevtanje i preplašeno režanje kad bi neka dobro bačena glavnja udarila i oprljila neku suviše drsku zver. Jutro zateče čoveka unezverena lica i iznurena, očiju izbuljenih od nespavanja. On spremi sebi doručak po mraku, pa u devet sati, kad se sa nastupanjem dana čopor kurjaka malo odmače, dade se na posao koji beše smislio za vreme dugih noćnih časova. Pošto poseče nekoliko mladih jela, napravi od njih kao neku skelu, pa je priveza kaišima za uspravno drveće. Zatim, služeći se kaišima kao užetom za potezanje, on uz pomoć pasa podiže mrtvački sanduk na tu skelu. — Dočepali su se Bila, pa se mogu dočepati i mene, ali se posigurno neće moći dočepati i tebe, mladiću, reče on obraćajući se mrtvom telu u njegovom grobu na drvetu. Zatim pođe na put, a olakšane saonice su odskakivale iza žustrih pasa, jer su i oni dobro znali da im je jedini spas da se što pre dočepaju Forta Mek Garija. Kurjaci su sad bili otvoreniji u svom progonjenju, kaskali su mirno pozadi i nizali se s obe strane, s isplaženim jezicima, dok su im se pri svakom pokretu na slabinama jasno ocrtavala talasasta rebra. Bili su vrlo mršavi, prosto mešine navučene preko kostura, s mišićima kao uzice — tako mršavi da Henri nađe za shodno da se u sebi čudi i da se pita kako mogu još da se drže na nogama a da se smesta ne sruše u sneg. Nije se usudio da putuje do mraka. U podne sunce na južnom obzorju ne samo što zažari nebo, nego čak i pomoli svoj gornji obod, bled i zlatan, iznad vidika. On to primi kao neko znamenje. Dani su postajali duži. Sunce se vraćalo. Ali čim nestade te vesele svetlosti, on se ulogori.

26

27 Bilo je još nekoliko sati sive dnevne svetlosti i mračnog sutona, i on ih iskoristi da naseče ogromnu količinu drva za vatru. Zajedno s mrakom nastupi užas. Ne samo što su izgladneli vuci postajali drskiji, nego se na Henriju počelo osećalo i dejstvo nespavanja. On bi i protiv svoje volje često zadremao, čučeći pored vatre s ćebetom prebačenim preko leđa, sa sekirom između nogu i sa po jednim psom čvrsto pripijenim uza se sa svake strane. Jednom se probudi i vide ispred sebe, na nekih dvanaest stopa odstojanja, velikog sivog vuka, jednog od najvećih u čoporu. I baš u trenutku kad ga on pogleda, zver se natenane proteže kao neki lenji pas, zevajući mu pravo u lice i gledajući u njega nekim vlasničkim pogledom, kao da je samo jedan odložen obrok koji će on, vuk, uskoro pojesti. Tu pouzdanost pokazivalo je i držanje celog čopora. Sad je mogao izbrojati punih dvadesetak vukova, koji su gladno buljili u njega i mirno spavali na snegu. Podsećali su ga na decu okupljenu oko postavljenog stola, koja čekaju dopuštenje da počnu jesti. A on je hrana koju će oni jesti! Pitao se kako li će i kad taj obed početi. I dok je bacao drva na vatru, on oseti uvaženje prema svome telu kakvo nikad ranije ne beše osetio. Posmatrao je svoje mišiće u pokretu i zainteresovao ga je vešto smišljeni mehanizam prstiju. Pri svetlosti vatre on stade lagano i često savijati prste, čas jedan po jedan, čas sve odjednom; šireći ih lepezasto, ili skupljajući ih brzim i kandžastim pokretima. Posmatrao je nokte i pipao vrhove prstiju, čas oštro, čas blago, posmatrajući i odmeravajući izazvane živčane senzacije. To ga je očaravalo i on odjednom postade zaljubljen u tu svoju nežnu put koja je tako lepo, glatko i nežno radila. Zatim bi bacio pogled pun straha na vučji krug što ga je s puno očekivanja okruživao, pa bi ga pomisao da to njegovo čudesno telo, ta živa put, nije ništa drugo nego izvesna količina mesa — predmet žudnje grabljivih životinja, koju će njihovi gladni očnjaci razderati na komade da im posluži kao hrana, kao što su irvasi i zečevi služili njemu za hranu — potresla kao da ga je neko jako udario. Jednom se iznenada trže iz takvog jednog sna, koji je upola bio mora, i ugleda riđu vučicu ispred sebe. Nije bila dalje od pet-šest stopa, sedela je na snegu i čežnjivo gledala u njega. Njegova dva psa su cvilela i režala kraj njegovih nogu, ali se ona nije osvrtala na njih.

28 Ona je samo gledala u čoveka, i on joj za neko vreme uzvraćaše pogled. Nije bilo u njoj nikakve pretnje. Gledala je prosto u njega s nekom zamišljenošću punom čežnje, ali je on znao da je to zamišljenost tako isto velike gladi. On je predstavljao hranu, i gledanje u njega je izazvalo kod nje senzacije čula ukusa. Usta su joj se otvarala, bale kapale na sneg, i ona se oblizivala uživajući unapred. Čitavim njegovim telom prođe neka jeza užasa. Brzo dohvati jednu glavnju da je baci na nju. Ali čim se on maši za glavnju, pre nego što su se njegovi prsti sklopili oko ugarka, ona odskoči unazad van njegovog domašaja, a njemu bi jasno da je ona navikla da je ljudi gađaju raznim stvarima. Odskačući unazad, ona je zarežala i otkrila svoje bele očnjake sve do korena, a one zamišljenosti joj beše nestalo, da na njeno mesto dođe neki mesožderski bes, od koga on sav uzdrhta. On pogleda u ruku što je držala ugarak i zapazi spretnu nežnost prstiju koji su ga stezali, kako su se podešavali prema svima neravninama, obavijali se iznad, ispod i oko grubog drveta, a jedan mali prst, suviše blizak upaljenom delu ugarka, osetljivo se sam od sebe povlačio ispred opasne vreline do hladnijeg mesta koje će stegnuti. I u tom trenutku njemu se učini da gleda kako te iste osetljive i nežne prste krše i razdiru beli zubi vučice. Nikad on nije imao toliko ljubavi prema svome telu kao sad, kad mu je opstanak tako visio o koncu. Borio se čitavu tu noć protiv gladnoga čopora. Kad bi i protiv svoje volje zadremao, skičanje i režanje pasa bi ga trglo iz sna. Jutro dođe, ali sada prvi put dnevna svetlost ne beše u stanju da rastera kurjake. Čovek je uzalud čekao da oni odu. Oni su stajali u krugu oko njega i vatre i pokazivali takvu drskost, da se u njemu pokoleba hrabrost koju mu beše donela jutarnja svetlost. On učini jedan očajan pokušaj da krene na put. Ali istoga trenutka kad odmače od zaštitnog sjaja vatre, najsmeliji vuk skoči k njemu, ali ne doskoči. On se spase samo tim što odskoči unazad, dok čeljusti zveri škljocnuše na nepunih šest palaca od njegove butine. Ostatak čopora sad navali i stade skakati na njega, te morade da razbacuje upaljene ugarke desno i levo, da ih otera natrag na pristojno odstojanje.

29 Čak ni u punoj dnevnoj svetlosti ne smede da ostavi vatru, da ode da naseče drva. Na dvadeset stopa od njega dizala se u visinu ogromna osušena jela. Njemu prođe čitavo pola dana u postepenom prenošenju logorske vatre do nje, uvek držeći pri ruci pet raspaljenih snopića šiblja da ih baca na neprijatelje. Kad dođe do drveta, stade proučavati okolnu šumu u nameri da obori drvo u pravcu najveće količine gorivog drveta. Ta noć mu je bila ponavljanje ranije noći u svemu osim u tome što mu je spavanje ostajalo neodoljiva potreba. Režanje njegovih pasa nije više uspevalo da ga probudi. A, uz to, oni su sad neprestano režali te njegova utrnula i sanjiva čula nisu više zapažala visinu i jačinu njihovog glasa. Jednom se naglo probudi iza sna. Vučica je bila na nepun aršin od njega. I on sasvim mehanički, ne ispuštajući ugarak iz ruku, tutnu ga u njenu otvorenu čeljust koja je režala, čitav raspaljen. Ona odskoči unazad urlajući od bola, a on, naslađujući se mirisom sagorelog mesa i dlake, gledao je kako na dvadesetak stopa dalje maše glavom i mumla. Ali ovoga puta, pre nego što zaspa, on priveza za desnu ruku upaljenu čvornovatu jelovu granu. Oči bi mu se sklopile tek na po koji minut, pa bi se probudio kad bi mu plamen raspaljenog drveta počeo da peče meso. Nekoliko časova se držao toga načina. I kad god bi se tako probudio, on bi rasterao kurjake raspaljenim glavnjama, dopunio bi vatru i namestio ponovo raspaljeno drvo na ruku. Sve je išlo dobro, ali dođe izvesno vreme kad ne beše dobro pričvrstio granu za ruku. Čim sklopi oči, ona spade s nje. I on sanjaše. Činilo mu se da se nalazi u Fort Mek Gariju. Bilo je toplo i udobno, i on je igrao karata s pravnikom. A činilo mu se i kao da Fort opsedaju vuci. Oni su zavijali i urlali na samim vratima, a upravnik i on bi ponekad zastali sa igrom da slušaju i da se smeju uzaludnim naporima kurjaka da prodru unutra. A zatim, san beše tako čudan, odjednom nastade neki lom. Vrata se behu otvorila s treskom. On je gledao kurjake kako kao bujica navaljuju u sobu u utvrđenju. Navaljivali su pravo na njega i na upravnika. Uporedo sa provaljivanjem vrata njihova graja beše strašno narasla. To mu je urlikanje smetalo. Njegov san je prelazio u nešto drugo — ni sam nije znao u šta; ali kroz sve to uporno ga je pratilo to zavijanje i urlikanje.

30 Onda se probudi i vide da je urlikanje stvarno. Čulo se jako režanje i kevtanje. Vuci behu otpočeli juriš na njega. Svi su bili oko njega i navaljivali su na njega. Zubi jednoga od njih sklopiše mu se oko mišice. On po nagonu skoči u vatru, i dok je skakao, oseti kako mu oštri vučji zubi razdiru meso na nozi. Tada otpoče bitka vatrom. Njegove debele kožne rukavice su mu privremeno čuvale ruke, te je pregrštima kupio raspaljeno ugljevlje i razbacivao ga po vazduhu u svim pravcima, dok logorska vatra ne dobi izgled nekog vulkana. Ali to nije moglo dugo da traje. Vrelina mu je palila lice, obrve i trepavice mu se behu osmudile i otpale, a noge mu nisu više mogle izdržati vrelinu. Sa po jednim ugarkom u svakoj ruci, on skoči na ivicu vatre. Kurjaci behu suzbijeni. Na svim mestima gde je komad žara bio pao, sneg je pištao, a svakoga časa bi poneki vuk odskakanjem ustranu, frktanjem i režanjem odao da je stao na takav komad žeravice. Razbacujući ugarke prema najbližim neprijateljima, čovek zabi upaljene rukavice u sneg i stade tabati po snegu da rashladi noge. Od dva psa nije bilo nigde ni traga, te je bilo jasno da su oni poslužili kao jedno jelo u dugotrajnoj gozbi koja beše otpočela pre toliko dana sa Debeljkom, a na kojoj će verovatno on biti poslednje jelo jednog od sledećih dana. — Još nisam vaš! Viknu on besno mašući pesnicama prema gladnim zverima; a na zvuk njegovog glasa sve se krug uskomeša, nastade opšte režanje, a vučica mu se primače bliže preko snega i stade ga gladno posmatrati čežnjivim očima. On se dade na posao da izvede jednu novu zamisao koja mu beše pala na pamet. Širio je vatru u veliki krug. Usred toga kruga čučnuo je sa prostiračima ispod sebe da se sačuva od otopljenog snega. Pošto tako iščeze iza tog plamenog zaklona, čitav čopor priđe radoznalo do same vatre da vidi šta je bilo s njim. Njima se sve dotle branio pristup vatri, te su se sad namestili u uskom krugu, kao da su psi, pa su žmirkali, zevali i protezali mršava tela na toj neobičnoj toploti. Zatim vučica sede, diže njušku prema jednoj zvezdi i stade da zavija. I vuci joj se stadoše pridruživati, sve jedan po jedan, dok čitav čopor, sedeći na stražnjicama, s njuškama uzdignutim prema nebu, ne stade da zavija krikom gladi.

31 Zora dođe, a s njom i dnevna svetlost. Vatra je gorela sve slabije. Gorivo beše dotrajalo, te je bilo potrebno da se nabavi novo. Čovek pokuša da kroči izvan plamenog kruga, ali mu vuci odmah skočiše u susret. Raspaljene glavnje ih nateraše da odskoče ustranu, ali sad se više nisu povlačili unazad. Uzalud se on trudio da ih otera dalje natrag. Kad on odustade i posrćući se vrati natrag u krug, jedan vuk skoči za njim, promaši ga, i pade sa sve četiri u raspaljenu vatru. Ciknu od straha, režeći u isto vreme, i odvuče se natrag da rashladi šape u snegu. Čovek je čučao na svojim ćebadima. Telo mu je od kukova bilo nagnuto napred. Njegova ramena, omlitavela i opuštena, i glava na kolenima, odavali su da je odustao od dalje borbe. S vremena na vreme bi podigao glavu da zapazi slabljenje vatre. Krug od plamena i žara sad se lomio na odsečke sa otvorima na izvesnim odstojanjima. Ti su otvori postajali sve veći, a odsečci se smanjivali. — E sad, kako mi se čini, možete da dođete i da me ščepate kad god hoćete, promumla on. Ja svakako idem da spavam. Jednom se probudi i kroz jedan otvor između odsečaka ugleda pravo prema sebi vučicu kako gleda u njega. Malo kasnije se opet probudi, iako mu se činilo da su prošli mnogi sati. Beše nastala neka tajanstvena promena — tako tajanstvena promena, da se on od čuda i potresa još više istrezni. Nešto se bilo dogodilo. On isprva nije mogao da shvati. Zatim pojmi šta je. Kurjaka beše nestalo. Ostao je samo ugažen sneg da pokaže koliko su mu se blizu bili primakli. San ga opet poče da obuzima i savlađuje, a glava mu beše klonula na kolena, kad se iznenada trže iza sna. Čuli su se ljudski glasovi, prštanje snega pod saonicama, škripa amova i živahno skičanje pasa koji su vukli s puno naprezanja. Četvore saonice skrenuše iz rečnog korita u logor među drvećem. Nekih šestoro ljudi opkoliše čoveka koji je čučao u sredini vatre što se gasila. Drmali su ga i muvali da ga osveste. On pogleda u njih kao pijan čovek i promrsi nekim čudnim, sanjivim glasom: — Riđa vučica ... Došla među pse u vreme hranjenja ... Prvo jela hranu psima ... Posle jela pse... A zatim pojela Bila ... — Gde je lord Alfred? prodera mu se jedan čovek na uvo, drmusajući ga grubo.

32 On stade vrteti glavom lagano. Ne, njega ona nije pojela ... On leži u gnezdu na jednom drvetu do poslednjeg logora. — Mrtav? viknu čovek. — I u sanduku, odgovori Henri. I zlovoljno strese s ramena ruku čoveka koji ga je pitao. Slušajte, ostavite me na miru .. . Ja više, ne mogu... Laku noć svima ... Kapci mu zaigraše i sklopiše se. Brada mu klonu na grudi. I još dok su ga oni svlačili i pokrivali ćebadima, njegovo hrkanje je već odjekivalo kroz ledeni vazduh. Ali se čuo i neki drugi zvuk. Dalek i slab, na velikoj daljini, urlik gladnog čopora vukova koji je polazio u poteru za drugim mesom, posle onoga koje beše za dlaku promašio.

33 DRUGI DEO POROD DIVLJINE

34 I BORBA OČNjAKA Vučica je prva načula zvuk ljudskih glasova i pocikivanje pasa u saonicama, i ona je prva odskočila od čoveka priteranog u krug vatre što se gasila. Čoporu je bilo teško da se odrekne plena koji je već bio saterao u tesnac, te se zadržao još neki minut i uveravao se u nesumnjivost zvukova, pa je zatim i on jurnuo prtinom koju je vučica ostavljala za sobom. Ispred čopora je trčao jedan krupan siv vuk — jedan od nekolicine vođa. On je upravljao kretanjem čopora idući u stopu za vučicom. On je režanjem opominjao mlade članove čopora ili je škljocao očnjacima na njih kad bi oni slavoljubivo pokušali da ga prestignu. I on je prvi ubrzao korak kad je ugledao vučicu, koja je sad skakala lagano preko snega. Ona mu se naglo pridruži, kao da je to njeno određeno mesto, i išla je korakom čopora. On na nju ne bi zarežao, niti bi joj pokazao zube kad bi ona nekim slučajnim skokom izmakla malo ispred njega. Na protiv, izgledalo je da je prema njoj ljubazno raspoložen — mnogo više nego što je to njoj godilo, jer je on bio sklon da trči suviše blizu nje, a kad bi trčao suviše blizu, onda je ona režala i pokazivala zube. A nije se ustezala ni da ga ponekad oštro zakači zubima po ramenu. U takvim slučajevima on nije pokazivao ni malo ljutine. Samo bi odskočio u stranu, pa bi ukrućeno trčao dalje nespretno skačući, nalik po držanju i ponašanju na nekog postiđenog seoskog ljubavnika. To je bila jedina njegova nevolja u predvođenju čopora; ali je vučica imala i drugih nevolja. S druge strane pored nje trčao je neki mršav, stari vuk, sive dlake i obeležen ožiljcima od mnogih bitaka. On joj je uvek trčao s desne strane. To se moglo objasniti činjenicom da je imao samo jedno, i to levo oko. I on je isto tako patio od navike da se suviše pribija uz nju, da se okreće prema njoj dok njegova njuška puna ožiljaka ne bi dotakla njeno telo, rame, ili vrat. Kao i prema drugu koji joj je trčao s leve strane, ona je i ove znake pažnje

35 odbijala zubima. Ali kad bi obojica stali da je zasipaju znacima pažnje u isto vreme i da je grubo guraju i sa jedne i druge strane, ona bi bila primorana da hitrim škljocanjem zubima nadesno i na levo otera oba ljubavnika, a da uz to održava korak sa čoporom i da gleda ispred sebe kuda ide. U takvim bi prilikama njeni drugovi kezili zube jedan prema drugom i režali s puno pretnje jedan na drugoga. Možda bi se i potukli, ali je čak i ljubavno udaranje i njihovo suparništvo moralo da uzmakne ispred preče potrebe: gladi celoga čopora. Posle svakog odbijanja, kad bi stari kurjak uzmakao naglo od oštrozubog predmeta svoje požude, on bi se sudario s jednim trogodišnjakom koji mu je trčao s desne strane. Taj mladi kurjak beše dospeo do svoga potpunog razvića, a s obzirom na slabo i izgladnelo stanje celoga čopora, raspolagao je s više od prosečne snage i bodrosti. Ali je ipak trčao s glavom u visini ramena svoga ćoravoga starijeg druga. Kad bi se usudio da trči uporedo sa starijim vukom (što se retko dešavalo), oštro režanje i škljocanje zuba odmah bi ga vratili na mesto u visini ramena. Ponekad bi opet oprezno zaostao i polagano bi se uvukao između staroga vođe i vučice. To je izazivalo dvostruku, pa čak i trostruku ljutnju. Kad bi i ona zarežala u znak negodovanja, stari vođa bi se munjevito okrenuo na trogodišnjaka. Ponekad bi se i ona okrenula zajedno s njim. A ponekad opet okrenuo bi se i mlađi vođa s leve strane. U takvim prilikama, kad bi se sukobio sa tri niza divljih zuba, mlađi bi vuk iznenada zastao, zabacio se unazad i seo na stražnjicu, s ukočenim prednjim nogama, preteći čeljustima i nakostrešene dlake na vratu. Ta gužva na čelu čopora u pokretu izazivala je gužvu u pozadini. Vuci iz pozadine natrčali bi na mladoga vuka, pa bi svoje nezadovoljstvo izražavali oštrim ujedima za stražnje noge i bokove. On je time stvarao neprilike, jer su nedostatak hrane i razdražljivost išli zajedno; ali je on s bezgraničnom verom mladosti i dalje uporno ponavljao taj svoj manevar u kratkim razmacima vremena, iako nikad nije uspevao da pomoću njega dobije nešto drugo osim poraza. Da je bilo hrane, ljubavna igra i borba bi se ubrzo nastavile, te bi se poredak čopora poremetio. Ali je položaj čopora bio očajan. On je bio izmršaveo od dugotrajne gladi. Njegovo trčanje je

36 podbacivalo njegovu prosečnu brzinu. Pozadi su hramali njegovi slabiji članovi, najmlađi i jako ostareli. Na čelu su bili najjači. A ipak svi su ličili više na kosture nego na kurjake u punom razviću. Ali je, sem onih koji su hramali, kretanje tih životinja bilo lako i neumorno. Izgledalo je kako su im žilavi mišići neiscrpni izvori snage. Iza svakog skupljanja mišića sličnih čeliku ležalo je novo skupljanje i opružanje, pa sve novije i novije, rekao bi čovek beskrajno. Toga dana su prešli mnoge milje. Trčali su i čitavu noć. I sutrašnji dan ih zateče u trčanju. Trčali su preko površine jednog sleđenog i mrtvog sveta. Nigde ni najmanjeg pokreta života. Samo su se oni kretali kroz prostranu nepomičnost. Samo su oni bili živi, a oni su tražili druge žive stvorove da ih prožderu da bi i dalje živeli. Prešli su preko niskih razvođa i preko dvanaestak rečica u jednom nižem predelu, pre nego što naiđoše na irvasa. To je bio krupan mužjak. Tu je pred njima bio život i meso, a nisu ga čuvale nikakve tajanstvene vatre, niti leteći predmeti što plamte. Široka kopita i lopatasti rogovi bili su im već iz ranije poznati, i oni poslaše do vraga svoju uobičajenu opreznost. Bila je to kratka i divlja borba. Veliki mužjak bio je opkoljen sa svih strana. On im je razdirao trbuhe, ili im razbijao lobanje vešto zadatim udarcima svojih velikih kopita. Gnječio ih je i lomio ogromnim rogovima. Gazio ih je pod sobom po snegu u mahnitoj borbi. Ali je bio unapred osuđen, i sruši se na zemlju kad mu je vučica divlje razderala grlo i kad su se drugi zubi sa svih strana zabijali u njega, proždirući ga živa još i pre nego što se on prestao boriti, i pre nego što mu je bio zadat poslednji udarac. Hrane je bilo u izobilju. Mužjak je bio težak preko osam stotina funti4 — punih dvadeset funti mesa na svaku čeljust za četrdeset i nekoliko vukova u čoporu. Ali ako su bili u stanju da za čudo dugo poste, oni su mogli i da jedu čudesno mnogo, te uskoro nešto malo rasturenih kostiju beše sve što ostade od one sjajne žive životinje koja se odupirala čoporu nekoliko sati ranije. Sad se mnogo odmaralo i spavalo. Uz pune želuce otpoče i svađa i zajedanje između mlađih mužjaka, pa se to nastavi i kroz nekoliko 4 funta — mera za težinu, blizu pola kilograma. (Prim. ur.)

37 sledećih dana pre rasturanja čopora. Gladi je bio kraj. Vuci su sad bili u kraju punom divljači, pa iako su još lovili u čoporu, lovili su opreznije, odsecajući steone ženke ili sakate stare mužjake od manjih krda irvasa na koje su nailazili. Zatim u tome kraju izobilja dođe jedan dan kad se čopor kurjaka prepolovi u dva dela, koji krenuše u raznim pravcima. Vučica, mlađi vođa s njene leve strane i stari ćoravi s desne strane povedoše svoju polovinu čopora na niže prema reci Mekenzi, pa preko nje u oblast jezera na istoku. Svakim danom je i taj ostatak čopora postajao sve manji. Vuci su otpadali od njega, sve dvoje po dvoje, mužjak i ženka. Ponekad bi i ponekog osamljenog vuka oterali njegovi suparnici svojim oštrim zubima. Najzad ih ostade svega četiri: vučica, mlađi vođa, onaj ćoravi i častoljubivi trogodišnjak. U vučice se već dotle beše razvila neka divlja narav. Sva tri njena udvarača su nosila na sebi tragove njenih zuba. A oni joj ipak nisu odgovarali ravnom merom, nikad se nisu branili od nje. Samo bi njenim najbešnjim napadima okretali leđa, pa bi sitnim koracima i mahanjem repa nastojali da ublaže njenu ljutinu. Ali ako su bili sušta blagost prema njoj, oni su jedan prema drugome bili sušta besomučnost. Trogodišnjak postajaše suviše častoljubiv u toj svojoj besomučnosti. On iznenada napade ćoravoga vođu sa njegove ćorave strane i razdera mu uvo u strizice. Iako je suri stari delija mogao videti samo na jedno oko, on je protiv mladosti i snage svoga protivnika stavljao u pokret mudrost dugogodišnjeg iskustva. Njegovo izgubljeno oko i njuška puna ožiljaka jasno su kazivali kakvo je bilo to iskustvo.. On je preživeo mnoge bitke, te se nije ni za trenutak predomišljao šta treba da radi. Bitka započe pošteno, ali se ne završi pošteno. Nije se moglo unapred reći kakav će ishod biti, jer se sad i mlađi vođa pridruži starome, te stari i mladi vođa zajedno napadoše na častoljubivog trogodišnjaka i navališe da mu smrse konce. Sa svake strane ga behu opkolile nemilosrdne čeljusti njegovih dotadašnjih drugova. Odoše u zaborav dani kada su lovili zajednički, divljač koju su obarali, glad koju su trpeli. Sve je to pripadalo prošlosti. Sad se radilo o ljubavnom poslu — ozbiljnijem i surovijem poslu nego što je traženje hrane.

38 A za to vreme vučica, povod svemu tome, sedela je zadovoljno i posmatrala. To joj je čak i godilo. To je bio njen dan — a to se nije često dešavalo — kad se dlaka na vratu kostrešila, kad je očnjak udarao na očnjak ili je razdirao i cepao meko meso, sve samo da osvoje nju. I u toj borbi oko ljubavi, trogodišnjak, kome to beše prva pustolovina te vrste, izgubi život. I s jedne i s druge strane njegovog mrtvog tela stajali su njegova dva suparnika. Oni su gledali u vučicu koja je sedela na snegu i smešila se. ali je stariji vođa bio mudar, vrlo mudar i u ljubavi kao i u bici. Mlađi vođa beše okrenuo glavu da oliže ranu na plećki. Krivina njegovog vrata beše okrenuta njegovom suparniku. Stariji vođa svojim jednim okom vide tu zgodnu priliku. On se ustremi odozgo i sklopi svoje očnjake. Bio je to dug, razdirući potez, a u isto vreme i dubok. Njegovi zubi uzgred rascepiše veliku žilu kucavicu u grlu. Zatim on odskoči ustranu. Mlađi vođa zareža grozno, ali mu se režanje brzo pretvori u nadražen kašalj. Krvareći i kašljući, već smrtno pogođen, on skoči na staroga i boraše se, dok je život isticao iz njega, dok su ga noge izdavale od slabosti, dok mu je dnevna svetlost postajala mutna pred očima, a njegovi naleti i skokovi bivali sve kraći i kraći. A za sve to vreme vučica je sedela uspravljeno i smešila se. Na neki nejasan način ona je uživala u toj bici, jer je to značilo vođenje ljubavi u Divljini, tragediju pola u prirodnom svetu, koja je tragedija samo za one koji ginu. Za one koji ostanu živi to nije tragedija, nego ostvarenje i postignuće. Kad mlađi vođa ostade ležeći nepomičan na snegu, Ćora krupnim korakom priđe vučici. U njegovom držanju videla se mešavina likovanja i opreznosti. Bilo je jasno da se nada nekoj ćuški, ali je bilo isto tako očevidno i njegovo iznenađenje kad njeni zubi ne sevnuše ljutito prema njemu. Ona ga sada prvi put predusrete ljubazno. Onjuši se s njim, pa ga čak udostoji i da skakuće oko njega, da se šali i igra s njim, kao što to rade mala štenad. A i on se, pored svih svojih sivih godina mudrosti i iskustva, ponašaše isto tako kao malo štene, pa čak i malo luckastije. Već behu predati zaboravu pobeđeni suparnici i ljubavna priča crvenilom ispisana po snegu. Zaboravljeni, sem za jedan kratak čas kad Ćora zastade da oliže svoje stvrdnute rane. Tek tada se njegove

39 usne upola poviše naviše u tihom režanju, a dlaka na vratu i plećima nakostreši se i nehotice, dok je on upola prilegao kao da će da skoči, a nokti mu se grčevito zabadali u površinu snega tražeći čvršći oslonac. Ali je već sledećeg trenutka opet sve bilo zaboravljeno, i on je skakao za vučicom, koja ga je krotko vodila kroz šumu. Posle toga su trčali jedno uz drugo kao dobri prijatelji. Dani su prolazili, a oni su išli zajedno, tražili plen, ubijali ga i jeli zajednički. Posle izvesnog vremena vučica poče da postaje nemirna. Izgledalo je da traži nešto što nikako ne može da nađe. Kao da su je privlačila šuplja mesta ispod oborenog drveća, a provodila je mnogo vremena u njuškanju po većim pukotinama u steni, koje su bile pune snega, i po pećinama u obalama koje su bile potkopane. Ćoru to sve nije nimalo zanimalo, ali je dobroćudno išao za njom, pa kad bi se to njeno traganje na nekim mestima jako odužilo, on bi lepo prilegao i čekao dok ona ne bi bila gotova da pođu dalje. Nisu nikad dugo stajali na jednom mestu, nego su putovali zemljom dok ne dođoše do reke Mekenzi, niz koju pođoše polagano, odvajajući se često od nje da love divljač uz njene manje pritoke, ali bi joj se uvek vraćali. Ponekad bi naišli na druge vukove, obično u parovima. Međutim, nije bilo nikakvog pokušaja prijateljskog opštenja ni sa jedne ni sa druge strane, ni radosti zbog susreta, ni želje za stvaranjem čopora. Više puta bi sreli ponekog osamljenog vuka. To su uvek bili mužjaci i uvek su uporno navaljivali da se pridruže Ćori i njegovoj drugarici. On bi negodovao protiv toga, a kad bi i ona stala rame uz rame s njim, kostrešeći se i pokazujući zube, nametljivi samac bi zaostao, okrenuo se i nastavio svoj samački put. Jedne noći pune mesečine, dok su trčali kroz tihu šumu, Ćora iznenada zastade. Njuška mu se diže uvis, rep mu se ukruti, a nozdrve raširiše dok je njuškao po vazduhu. Beše podigao i jednu nogu, kao što bi to uradio pas. Nije bio zadovoljan, te je i dalje njušio po vazduhu, trudeći se da shvati vest koju mu on donosi. Njegova drugarica se beše zadovoljila samo nemirnim njuškanjem, pa je nastavila da kaska da bi i njega umirila. Ali je on, iako je išao za njom, bio još pun sumnje, i nije mogao da se okane da povremeno ne zaostane da pažljivije prouči to upozorenje.

40 Ona se oprezno dovuče do ruba velikog otvorenog prostora koji je bio okružen drvećem. Neko vreme stajala je sama. Zatim joj se i Ćora pridruži mileći i puzeći, s budno napregnutim svakim čulom, a iz svake dlake mu je zračilo beskrajno podozrenje. Stajali su tako jedno uz drugo, posmatrali, osluškivali i njuškali. Do ušiju im je dopiralo kavženje i natezanje pasa, grleni glasovi ljudi, oštriji glasovi žena koje grde, a jednom i piskav plačljiv glas nekog deteta. Osim ogromnih kožnih šatora, nije se moglo bogzna šta videti izuzev plamena vatre, koji su ponekad zaklanjali ljudska tela u prolazu i dim koji se lagano dizao u mirni vazduh. Ali su im do nozdrva dolazile hiljade mirisa indijanskog logora i donosili im priču koja je većim delom bila nerazumljiva za Ćoru, ali čiju je svaku pojedinost vučica dobro poznavala. Ona je izgledala nekako čudno uzbuđena i njuškala je sa sve većim uživanjem. Ali je Ćora bio pun sumnje. Odavao je svoju strepnju i pravio pokrete kao da će da pođe. Ona se okrete i dodirnu mu vrat njuškom kao da želi da ga umiri, pa se opet okrete prema logoru. Na licu joj se videla nova čežnjiva zamišljenost, ali to nije bila gladna čežnja. Sva je treperila od neke želje koja ju je gonila da priđe, da se primakne toj vatri, da se i ona nateže sa tim psima i izvrdava udarce ljudskih nogu. Ćora se nestrpljivo vrteo pored nje; nju ponovo obuze nemir, te opet postade svesna neodložne potrebe da nađe ono što je tražila. Ona se okrete i kaskajući pođe natrag u šumu, na veliko olakšanje Ćore, koji ji kaskao malo ispred nje, sve dok dobro ne zamakoše u zaklon drveća. Odmicali su sve napred po sjajnoj mesečini, bešumni kao senke, dok ne naiđoše na nekakav trag. Obe njuške se spustiše do otisaka u snegu. Otisci su bili vrlo sveži. Ćora je oprezno trčao napred, a njegova drugarica u stopu za njim. Široke šape njihovih nogu behu razmaknute, a u dodiru sa snegom bile su meke kao kadifa. Ćora odjednom ugleda nejasno kretanje nečega belog u sred opšte beline; njegovo bešumno trčanje postade brže. Ispred njega je odskakala laka mrlja beline koju beše ugledao. Trčali su jednom dugom uvalicom zaklonjenom s obe strane nizovima mladih jela. Kroz drveće se moglo sagledati kako ta udolica izbija na mesečinom obasjani proplanak. Stari Ćora je brzo

41 pristizao belu priliku koja je bežala. Svakim skokom bio joj je sve bliži. Sad je već stigao do nje. Još jedan skok, pa će se njegovi zubi zariti u nju. Ali do toga skoka ne dođe. Bela prilika se njihala visoko gore u vazduhu, pretvorena sad u belog zeca snežnjaka, koji je skakao, njihao se i izvodio neku fantastičnu igru tamo iznad njega, a nikako nije silazio na zemlju. Ćora odskoči unazad i frknu od iznenadnog straha, pa se šćućuri i poleže po snegu i poče preteći režati prema toj čudnoj stvari. Ali vučica hladno prođe pored njega, zastade za trenutak, pa onda skoči uvis prema zecu što igra, ali ne dovoljno visoko, i zubi joj se sklopiše na prazno uz zvonak metalni zvuk. Ona skoči ponovo, pa onda još jednom. Njen drug se pridigao polako iz svog preplašenog stava i posmatraše je. Sad je pokazivao nezadovoljstvo zbog njenih ponovljenih neuspeha, pa onda i on snažno odskoči u vazduh. Njegovi zubi se sklopiše u telu zeca, i on ga privuče na zemlju. Ali u tome istom trenutku nastade pored njega nekakvo sumnjivo pucketanje, i vučje začuđeno oko vide kako se mlada jela savija nad njim kao da hoće da ga udari. Vilice mu otpustiše plen, i on odskoči unazad da izbegne tu čudnu opasnost, dok mu se usne posuvratiše iznad zuba, grlo zareža, a svaka dlaka se nakostreši od straha i ljutine. Toga istog časa vitka se jela ponovo uspravi u svoj svojoj visini, a zec poče opet poigravati u vazduhu. Vučica beše strašno ljuta. Ona zari svoje očnjake u pleća svoga druga, kao da hoće da ga ukori; a on, onako uplašen, i ne znajući razlog za taj novi napad, odvrati joj besno u još većem strahu i razdera joj njušku. Ona se sa svoje strane takođe nije nadala ovoj pobuni protiv njenog prekora, te skoči na njega režeći besno. Na to on uvide svoju pogrešku i pokuša da je umilostivi. Ali se ona dade na posao da ga strogo kazni, tako da se on okanu svih pokušaja da je ublaži, i poče bežati s glavom okrenutom od nje, izlažući svoju plećku ujedima njenih zuba. Za to vreme zec je i dalje poigravao nad njima u vazduhu. Vučica sede na sneg, a Ćora, bojeći se sad više svoje drugarice nego tajanstvene mlade jele, odskoči opet u vis prema zecu. spustivši se natrag držeći ga u zubima, on oprezno posmatraše mladicu. Jela se, kao i ranije, povila za njim prema zemlji. On se skupi očekujući da

42 ga ona udari. Svaka mu je dlaka bila nakostrešena, ali su njegovi zubi još čvrsto držali zeca. Međutim, udarac ne pade. Mlada jela je ostala povijena nad njim. Ona se micala čim bi se on maknuo. On je režao prema njoj kroz stisnute zube. Kad je on stajao mirno, i ona je mirovala, i to ga dovede do zaključka da je pametnije mirovati. Ali mu je od tople zečje krvi bio prijatan ukus u ustima. Vučica dođe da ga izvuče iz nezgodnog položaja. Ona oduze zeca od njega, i dok se mladica njihala i podrhtavala preteći iznad nje, ona mirno odgrize zečju glavu. Jela odjednom šibnu uvis i prestade da im zadaje brigu, držeći se stalno svoga dostojanstvenog uspravnog položaja koji joj je priroda bila odredila. Zatim njih dvoje zajednički pojedoše lovinu koju tajanstvena jela beše ulovila za njih. Bilo je i drugih prtina i udolica gde su zečevi visili u vazduhu, i vučji par ih sve pregleda, pri čemu je vučica prednjačila, a Ćora je pratio, posmatrao i učio način kako se pljačkaju zamke — stičući tako znanje koje mu je korisno poslužilo u budućnosti.

43 II JAZBINA Puna dva dana su se vučica i Ćora vrteli oko indijanskog logora. On je bio brižan i pun strepnji, dok je nju logor mamio i nije joj se išlo odatle. Ali kad se jednoga jutra vazduh prolomi od pucnja puške negde u blizini i metak udari u stablo drveta svega na nekoliko palaca od Ćorine glave, oni se više nisu predomišljali, nego poleteše brzim i dugim trkom, koji ih uskoro odnese mnogo milja5 od opasnosti. Nisu otišli daleko — svega na nekoliko dana puta. Potreba vučice za onim što je neprestano tražila beše sad postala neodoljiva. Postajala je suviše teška i trčala je vrlo sporo. Jednom prilikom, goneći jednog zeca koga bi u običnim prilikama vrlo lako uhvatila, ona odustade i leže da se odmori. Ćora joj priđe, ali čim je dodirnu blago njuškom u vrat, ona škljocnu zubima prema njemu tako naglo i besno, da se on preturi unazad i izgledaše smešan u svom nastojanju da umakne od njenih zuba. Bila je postala razdražljivija nego što je ikad bila, a on je opet bio postao strpljiviji i pažljiviji nego ikad. Onda nađe ono što je tražila. Bilo je to nekoliko milja uz jednu rečicu što je leti tekla u Mekenzijevu reku, ali koja je sad bila zaleđena sva, zaleđena do svoga kamenitog korita — mrtva reka sva od čvrste beline od izvora pa do utoka. Vučica je umorno kaskala za svojim mužjakom koji beše odmakao daleko napred. Tako ona naiđe na visoku obalu od smonice što se nadnosila nad rečno korito. Ona okrete u stranu i otkasa prema njoj. Dejstvo prolećnih pljuskova i topljenje snega behu potkopali obalu, a na jednom mestu načinili i jednu pećinu u uzanoj pukotini. Izgledalo je to kao dobro skrovište. Ona zastade na ulazu u pećinu i brižljivo zagleda bedem iznad nje. Zatim s jedne i s druge strane pretrča duž osnovice bedema do 5 Milja — mera za dužinu, 1609 metara. (Prim. ur.)

44 mesta na kojem se njegova okomita masa stapala sa predelom blažih kontura. Vrativši se pećini, uđe kroz uzan prolaz. Kratko odstojanje od tri stope morala je da pređe puzeći potrbuške, pa se onda zidovi razmakoše i digoše više u malenoj sobici od nekih šest stopa u prečniku. Malo je trebalo pa da dodirne svod glavom. Prostor je bio suv i udoban. Ona ga pregleda s napregnutom pažnjom, dok je Ćora, koji se beše vratio, stajao na ulazu i strpljivo je posmatrao. Ona spusti glavu zemlji, uperivši njušku prema jednoj tački blizu svojih sastavljenih nogu, pa oko te tačke napravi nekoliko krugova. Zatim, uz dubok umoran uzdah sličan groktanju, ona se uvi u klupče, opruži noge i spusti se okrenuvši glavu prema ulazu. Ćora se, načuljenih ušiju, smejaše prema njoj. Iza njegovih ušiju vučica je videla njegov čupavi rep, ocrtan prema beloj svetlosti, kojim je dobroćudno mahao. I njene šiljaste uši se jednim pokretom udobnog, maznog pripijanja položiše, dok joj se usta otvarahu, a jezik isplazi miroljubivo, te na taj način izrazi da je srećna i zadovoljna. Ćora je bio gladan. Iako je bio prilegao na ulazu i spavao, san mu je bio nemiran. Neprestano se budio i čulio uši prema svetlom svetu napolju, gde je aprilsko sunce prosipalo svoj blesak po snegu. Kad bi zadremao, njegovim ušima su se prikradali laki šapati skrivenih mlazeva vode koja teče, i on bi ustajao pa bi pažljivo osluškivao. Sunce se beše vratilo, i sav svet Severa što se budio pozivao ga je neodoljivo. Život se micao. Osećalo se proleće u vazduhu, osećao se život što je bujao pod snegom, u drveće se peo sok, a pupoljci su raskivali okove mraza. On je bacao brižne poglede prema svojoj drugarici, ali ona ne pokazivaše želju da se makne. On pogleda napolje, a pet šest zimskih zeba prolete kroz njegov vidokrug. Zatim se poče dizati, ali bacivši pogled na drugaricu, ponovo se spusti i poče dremati. Neko piskavo i tanko zujanje dopre mu do ušiju. Jednom ili dvaput on sanjivo pređe šapom preko njuške. Zatim se probudi. Nad njegovim nosom, lebdeći u vazduhu, zujao je komarac. Bio je to potpuno razvijen komarac, koji je čitave zime ležao smrznut u nekoj suvoj kladi, a sad ga je sunce raskravilo. Vuk više nije mogao odoleti tome glasu sveta koji ga je dozivao. A uz to je bio i gladan.

45 Dovuče se puzeći do drugarice i nastojaše da je nagovori da ustane. Ali vučica samo zareža na njega, te on izađe sam u sjajnu sunčevu svetlost i vide da je sneg mek pod nogama i da se teško ide po njemu. On pođe uz smrznuto korito rečice, gde sneg, u senci drveća, beše još tvrd i kristalan. Proveo je napolju osam časova i vratio se gladniji nego što je bio kad je pošao. Bio je našao divljač ali je nije uhvatio. Dok su laki, beli zečevi snežnjaci leteli preko snega kao ptice, on je propadao kroz njegovu koru i koprcao se. Zastao je na ulazu u pećinu sa nekim iznenadnim i neprijatnim podozrenjem. Iznutra su se čuli slabi, čudni zvuci. Te zvuke nije mogla puštati njegova drugarica, a ipak su mu oni bili nekako neodređeno poznati. On se oprezno stade potrbuške uvlačiti u šupljinu, a vučica ga dočeka režanjem koje ga je opominjalo. On ga primi sasvim mirno, iako mu se pokori time što stade na odstojanju; ali su ga i dalje zanimali ti zvuci — slabi, prigušeni kao jecanje i cviljenje. Vučica ga je ljutito opominjala da se udalji te se on smota u klupče i zaspa na samom ulazu. Kad svanu jutro i slaba svetlost ispuni jazbinu, on opet potraži izvor onih neodređeno poznatih zvukova. U režanju njegove drugarice bila je sad i neka nova nota. To je bila nota ljubomore, i on je dobro pazio da ostane na pristojnom odstojanju. Ali on ipak nazre, u zaklonu između njenih nogu i celom dužinom njenog tela, pet čudnih majušnih bića vrlo slabih, vrlo nemoćnih, koji su puštali slabačke plačne krike, s očima koje se nisu otvarale prema svetlosti. Bio je iznenađen. U njegovom dugom i uspešnom životu njemu nije bila prvina da se dogodi tako nešto. To se događalo mnogo puta, ali mu je svakog puta donosilo novo iznenađenje kao i prvi put. Vučica je gledala brižno u njega. Svakog časa bi joj dopiralo iz grla neko tiho gunđanje, a kad bi joj se učinilo da se on primakao suviše blizu, gunđanje bi se pretvorilo u oštro režanje. Ona nije iz svoga sopstvenog iskustva znala da se dogodilo nešto slično, ali je u njenom nagonu, koji se sastojao iz iskustva svih vučjih majki, ležalo nekakvo sećanje na očeve koji su proždirali svoj novorođeni i nemoćni rod. Ono se održavalo kao strah ukorenjen duboko u njoj, koji je nagonio da ne dopusti Ćori da iz veće blizine zagleda štenad kojima je bio otac.

46 Ali tu nije bilo nekakve opasnosti. Ćora je osećao podstrek nekakvog nagona koji je isto tako nasledio od svih vučjih otaca. On se nije pitao šta je to, niti je mnogo razmišljao o tome. To je osećanje bilo tu, utkano u vlakna njegovog bića, i bila je najprirodnija stvar na svetu da on treba da mu se pokori time što će okrenuti leđa svome novorođenom porodu i otkasati napolje i daleko, u traganju za mesom od koga je živeo. Na pet šest milja od jazbine račvala se rečica, a njene račve su zalazile u planine pod pravim uglom. Tu on naiđe na trag koji je vodio uz levu pritoku. On ga onjuši i vide da je svež, pa brzo prileže na zemlju i pogleda u pravcu u kome je trag iščezavao. Zatim se odlučno okrete i pođe uz desnu pritoku. Trag je bio mnogo veći nego otisak koji je njegova šapa ostavljala, te je znao da će, ako ide po tome tragu, slabo naći hrane. Na pola milje uz desnu rečicu njegove osetljive uši čuše zvuk zuba koji nešto glođu. On se privuče svome plenu i vide da je to jež koji stoji uspravno i oštri zube na kori drveta. Ćora mu se približi pažljivo, ali bez nade. On je poznavao tu rasu, iako se nije nikad dotle tako daleko na severu susreo s njom, i nikad mu u životu jež ne beše poslužio kao hrana. Ali je on već odavno bio naučio da postoje stvari kao što su Sreća ili Prilika, te se i dalje lagano privlačio. Ne može se unapred znati šta se može desiti, jer kod živih stvorova se događaji uvek odigravaju različito. Jež se smota u klupče, i svaka je njegova bodlja štrčala u različitom pravcu i prkosila napadu. Ćora je u mladosti bio jednom onjušio suviše izbliza jednu sličnu, naoko nepomičnu bodljikavu loptu, ali ga je ona iznenada ošinula repom po licu. Jedna bodlja mu je ostala u njušci, i on ju je nosio nedeljama kao plamen što peče, dok najzad nije sama otpala. Zato prileže na zemlju u zgodnom čučećem stavu, držeći njušku za čitavu stopu u stranu, van domašaja repa. Tako je čekao i držao se sasvim mirno. Ništa se ne zna. Možda će se ipak nešto desiti. Može se jež rasklupčati. Možda će se ukazati prilika za vešt pokret šape kojim bi razderao nežni i otkriveni trbuh u ježa. Ali posle pola sata ustade, zareža ljutito prema nepomičnoj lopti i otkasa dalje. On je vrlo često u prošlosti uzaludno čekao da se jež

47 rasklupča, te nije više hteo da traći vreme. Pošao je dalje uz desnu pritoku. Dan je prolazio, a ništa nije dolazilo da nagradi njegov lov. Beše ga silno obuzeo podstrek probuđenog nagona očinstva. On mora naći mesa. U toku popodneva nabasa na jednog tetreba. Išao je iz jednog čestara i našao se iznenada lice u lice s tom nedotupavom pticom. Ona je čučala na jednoj kladi na nepunu stopu ispred njegove njuške. Gledali su jedno u drugo. Ptica se trže iznenada i pokuša da poleti, ali je on udari šapom i sruši je na zemlju, skoči na nju i zgrabi je zubima dok je trčala po snegu i pokušavala da se ponovo digne u vazduh. Kad mu zubi stadoše krckati nežno meso i krhke kosti, on poče da jede. Ali se brzo seti, pa okrenuvši se unazad pođe kući noseći tetreba u zubima. Na milju iznad sastava dveju rečica, trčeći mekim korakom kao i obično, ta leteća senka koja je pažljivo unapred izviđala svaki nov prizor na stazi naiđe na skorašnji otisak krupnih tragova koje beše otkrio rano toga jutra. Kako je trag vodio u njegovom pravcu, išao je po njemu, spreman da na svakom zavijutku korita vidi onoga koji ga je ostavljao za sobom. Kad promoli glavu iza povelike stene, gde je rečica pravila široku okuku, njegove hitre oči ugledaše nešto što ga natera da brzo polegne po zemlji. To beše tvorac onoga traga, krupna ženka ris. Ona je ležala kao što je i on ležao ranije toga dana, a ispred nje čvrsto uvijena lopta puna bodlja. Ako je pre toga bio senka što klizi, on sad postade avet te senke, puzeći i obilazeći dok nije došao do sigurne zavetrene strane prema ćutljivom, nepomičnom paru. Pošto spusti tetreba pored sebe, on leže na sneg, pa vireći kroz iglice niske jele posmatraše igru života ispred sebe — risa koji čeka i ježa koji isto tako čeka, oboje željni života; a igra je bila tako zanimljiva zbog toga što je životni put jednoga od ta dva stvora težio da pojede onoga drugog, dok je opstanak drugoga ležao u tome da ne bude pojeden. Ali je i stari Ćora, kurjak koji je čučao u čestaru, igrao takođe svoju ulogu u toj igri i čekao neku čudnu ćud Sreće koja bi mu mogla pomoći na njegovom traganju za mesom od koga je živeo. Prođe pola sata, prođe i čitav sat, a ništa se ne dogodi. Lopta s bodljikama je bila toliko nepomična, da bi se reklo da je kamen; ris je izgledao kao da se pretvorio u mramor, dok bi se za starog Ćoru

48 moglo reći da je umro. A ipak su sve tri životinje bile napregle sve svoje snage do najvišeg stepena životne volje, tako da je ta napregnutost bila skoro bolna, i teško da će im ikad doći prilika da budu puniji života nego što su bili u tom prividnom okamenjivanju. Ćora se pomače sasvim malo i proviri sa sve većom radoznalošću. Nešto se događalo. Jež beše najzad odlučio da je njegov neprijatelj otišao. Lagano i oprezno on se odvijao iz smotane lopte i neosvojivog oklopa. Potresalo ga je lako drhtanje očekivanja onoga što će doći. Lagano, sasvim lagano, nakostrešena lopta se ispravljala i izdužavala. Posmatrajući je, Ćora oseti neku iznenadnu vlagu u ustima i kapanje bala i mimo volje, izazvano tim živim mesom što je ležalo pred njim kao neka gozba. Jež se još ne beše potpuno odmotao, kad ugleda svoga neprijatelja. U tome istom trenutku i ris izvrši napad. Udar, pad kao sevanje svetlosti. Šapa, s ukočenim noktima, povijenim kao kandže, sunu pod nežni trbuh i vrati se natrag u brzom razdirućem pokretu. Da se jež bio sasvim odmotao, ili da nije ugledao svoga neprijatelja jedan delić sekunde pre nego što je udarac pao, šapa bi umakla nepovređena, ali ovako, jedan udarac repom ustranu zari bodlje u nju dok se povlačila natrag. Sve se to dogodilo u jednom trenutku: udarac, protivudarac, samrtnička ježeva cika, dreka velike mačke zbog iznenadnog bola i začuđenosti. I Ćora ustade uzrujano, s načuljenim ušima, dok mu je prav i ukrućen rep podrhtavao iza njega. A risa bes natera da se zaboravi. On besno skoči na tu stvar koja mu beše zadala bol. Ali jež, cvileći i gunđajući, s raskidanim telom i uzalud nastojeći da se ponovo uvije u zaštitničku loptu, stade opet šibati repom, a velika mačka opet udari u dreku od bola i čuđenja. Zatim se stade povlačiti i kijati, jer joj njuška beše načičkana bodljama kao neko ogromno jastuče za igle. Trljala je nos šapama pokušavajući da izbaci vatrene strelice, zabijala ga u sneg i trljala o grane i grančice, a za sve to vreme skakala tamo i ovamo, napred, u stranu, gore i dole, poludela od bola i straha. Neprestano je kijala, a njen kao patrljak kratki rep trudio se što je bolje mogao da šiba tamo i ovamo neprestanim, brzim trzajima. Posle toga za izvesno, nešto duže vreme, prestade da se koprca i primiri se. Ćora je samo posmatrao i, kad ona iznenada skoči bez

49 ikakvog prethodnog znaka, i to pravo naviše u vazduh, i u isti mah dreknu dugo i jezivo, on nije mogao da se uzdrži a da mu se i preko volje ne nakostreši sva dlaka na leđima. Ženka zatim odskoči u stranu i odlete putanjom drečeće pri svakom skoku koji je pravila. Ćora se ne usudi da se primakne bliže sve dok njena dreka ne zamre u daljini. Išao je po snegu pažljivo, kao da je sav sneg posut ježevim bodljama uspravljenim i gotovim da se zabiju u mekano meso njegovih šapa. Jež dočeka njegovu pojavu besnim cviljenjem i škljocanjem svojih dugih zuba. On beše uspeo da se opet uvije, ali to više nije bila ona čvrsto stegnuta lopta — mišići su mu bili isuviše razderani za to. Bio je precepljen skoro na pola, i krv mu je još jednako obilno tekla. Ćora stade grabiti punim ustima krvlju natopljeni sneg, žvakati ga i gutati. To mu je služilo kao začin, te mu se glad silno pojačala, ali je on bio isuviše stari žitelj na svetu da bi zaboravio na opreznost. On je prosto čekao. Prilegao je na sneg i čekao dok je jež škrgutao zubima i mumlao, ječao je i jecao oštro pocikujući s vremena na vreme. Uskoro posle toga Ćora opazi da bodlje postaju mlitave i da jež počinje jako da drhti. I to drhtanje iznenada prestade. Čulo se poslednje prkosno škljocanje dugih zuba. Zatim sve bodlje omlitaviše, telo se opusti i ne micaše se više. Ćora opruži ježa koliko je dug nervoznom i nevoljnom šapom i izvrnu ga na leđa. Pritom mu se ne dogodi ništa. Bilo je sigurno da je mrtav. On ga neko vreme posmatraše pažljivo, pa ga onda oprezno dohvati zubima i pođe niz rečno korito, delom noseći a delom vukući ježa i okrećući glavu u stranu da ne bi nogom nagazio na njegovo bodljikavo telo. Zatim se seti nečega, spusti teret i otrča natrag onamo gde beše ostavio tetreba. Nije se ni za trenutak predomišljao. Bilo mu je jasno šta treba da radi, i on to učini tako što pojede tetreba. Zatim se vrati i opet diže svoj teret. Kad dovuče u pećinu doprinos svoga dnevnog lova, vučica ga razgleda, okrete njušku prema njemu i liznu ga lako po vratu. Ali odmah sledećeg trenutka režanjem, koje je bilo nešto manje grubo ne go obično i u kome je bilo više izvinjavanja nego pretnje, opomenu ga da se odmakne od štenadi. Njen nagonski strah od oca njenog poroda postajao je blaži. On se ponašao onako kako kurjački