Beli Očnjak - Džek London

150

151 To ga potpuno razbesni, i on skoči na Belog Očnjaka i stade ga nemilosrdno tući nogama. Iz gomile se začu zviždanje i uzvici protestovanja, ali to beše sve. Dok je to trajalo, i dok je Lepotan Smit i dalje udarao nogama Belog Očnjaka, u gomili nastade neko komešanje. Visoki mladi pridošlica se gurao kroz nju, muvajući ramenom ljude levo i desno bez ikakvog obzira i blagosti. Kad se probi i stiže na mesto borbe, Lepotan Smit se baš u tome trenutku spremao da zada nov udarac. Sva mu je težina bila na jednoj nozi, te je bio u stanju labilne ravnoteže. U tom trenutku mu pridošlica zadade strašan udarac pesnicom posred lica. I ona druga noga Lepotana Smita se odiže sa zemlje, te čitavo njegovo telo kao da se diže u vazduh, dok se preturalo unazad da tresne na sneg. Pridošlica se okrete gomili. — Kukavice! viknu on. Skotovi! I njega beše svega obuzeo bes, bes zdrava, normalna čoveka. Njegove sive oči su izgledale metalne i kao od čelika dok su sevale po gomili. Lepotan Smit stade na noge i pođe prema njemu, šmrkćući i slineći kao prava kukavica. Pridošlica ne shvati stvar. On nije znao kakva je podla kukavica taj čovek, nego pomisli da ovaj dolazi da se tuče. Zato, kliknuvši još jednom: „Ti, životinjo!“ raspali ponovo Lepotana Smita i prevali ga ponovo u nazad jednim udarcem u lice. Lepotan Smit uvide da je sneg najsigurnije mesto za njega, te ostade ležeći gde je i pao, ne mučeći se da ustaje. — Hodi, Mate, pomozi mi, pozva pridošlica terača pasa, koji beše došao za njim na mesto borbe. Oba čoveka se nagoše nad pse. Mat dohvati Beloga Očnjaka, spreman da ga povuče kad se Čerokijeve vilice olabave. Mlađi čovek pokušavaše da to postigne stežući buldogove vilice rukama i trudeći se da ih razmakne. To je bilo uzaludan posao. Dok je vukao, trzao i uvrtao, on je pri svakom dahu vikao: „Životinje!“ Gomila počinjaše da postaje nemirna, a neki su ljudi protestvovali što im se kvari zabava; ali odmah ućutaše kad pridošlica diže za trenutak glavu sa svoga posla i stade da ih strelja očima. — Vi, prokleti skotovi! prasnu on najzad, pa se vrati na posao. — Ništa vam ne vredi, gospodine Skote, ne možete ih tako otvoriti, reče najzad Mat.

152 I obojica zastadoše gledajući u ukopčane pse. — Ne krvari mnogo, objasni Mat. Nije još zagrizao mnogo duboko. — Ali može to uraditi svakog trenutka, odgovori Skot. Pazite, jeste li videli to! Pomakao je zube još malo više. Uzrujanost i strepnja mlađeg čoveka za Belog Očnjaka beše sve veća. On stade besno tući Čerokija po glavi čas s jedne strane čas s druge strane. Ali to nije razlabavilo njegove vilice. Čeroki je mahao patrljkom svoga repa, kao da kaže da on shvata šta znače udarci, ali da zna da je on u pravu i da samo vrši svoju dužnost kad drži tako čvrsto. — Zar nam neće niko od vas pomoći? upita Skot gomilu očajno. Ali niko se ne mače da pomogne. Mesto toga, gomila poče da mu dobacuje podrugljivo, i šaljivi saveti počeše da pljušte sa svih strana. — Moraćete da uzmete neku polugu, savetovao je Mat. Onaj se maši rukom za kuburliju, izvuče svoj revolver, pa pokuša da cev utisne između buldogovih vilica. On stade gurati, jako gurati, dok se ne ču škripa čelika o sastavljene zube. Oba čoveka su klečala nagnuti nad psima. Tim Kenan ukorači na mesto borbe. On stade pored Skota, tače ga po ramenu i reče zloslutno: — Nemojte da mu lomite zube, stranče. — Onda ću mu slomiti vrat, odgovori Skot i dalje gurajući i utiskujući cev revolvera. — Ja sam vam rekao da mu ne lomite zube, reče vlasnik kockarnice zloslutnije nego pre. Ali ako je nameravao da nekoga zaplaši, to mu nije upalilo. Skot ni za časak ne zastade u svojim naporima, ma da pogleda na gore hladno i zapita: — Je li ovo vaš pas? Vlasnik kockarnice progunđa potvrdno. — Onda hodite da mu rasklopite vilice. — Bogme, stranče, stade on govoriti razdražljivo i razvlačeći, moram reći da to ni ja sam ne umem. Ne znam prosto ni sam kako da se snađem u tome poslu. — Onda mi se sklonite s puta. Ne smetajte tu. Ja imam posla.

153 Tim Kenan i dalje ostade nad njim, ali Skot ne obraćaše više pažnju na njega. On beše uspeo da ugura grlić revolvera među vilice s jedne strane, pa se trudio da ga progura i na drugu stranu. Kad to postiže, on blago i pažljivo odiže na jednoj strani, razglavljujući polako vilice, dok je Mat, malo pomalo, izvlačio ranjavi vrat Beloga Očnjaka. — Spremite se da prihvatite svoga psa, glasilo je Skotovo upozorenje Čerokijevom vlasniku. Vlasnik kockarnice se saže poslušno i čvrsto dohvati Čerokija. — Sad! opomenu Skot i razmače poslednji put. Kad se psi rastaviše, buldog se stade snažno koprcati. — Vodite ga dalje, naredi Skot, i Tim Kenan odvuče Čerokija natrag u gomilu. Beli Očnjak učini nekoliko neuspelih pokušaja da se digne. Jednom se podiže na noge, ali one behu preslabe da ga održe, te on klonu, pa se opet spusti na sneg. Njegove staklene oči behu upola sklopljene. Između rastvorenih vilica visio mu je isplažen jezik. Po svome spoljnom izgledu ličio je na zadavljenog psa. Mat ga je dugo razgledao. — Skoro sasvim iznemogao, reče on. Ali diše sasvim ispravno. Lepotan Smit se beše pridigao na noge, pa i on priđe da pogleda Belog Očnjaka. — Mate, koliko vredi jedan dobar pas za prezanje u saonice? upita Skot. Terač pasa, još na kolenima i nagnut nad Belim Očnjakom, računaše neko vreme. — Trista dolara, odgovori on. — A koliko vredi sav izgrižen pas, kao ovaj ovde? upita Skot i dotače Belog Očnjaka nogom. — Polovinu te sume, procenio je terač pasa. Skot se okrete Lepotanu Smitu. — Jeste li čuli, gospodine Životinjo? Ja ću vam oduzeti vašeg psa i daću vam sto pedeset dolara za njega. On otvori svoju džepnu lisnicu pa odbroja novčanice.

154 Lepotan Smit zabaci ruke za leđa i ne htede ni da takne pruženi novac. — Nije mi za prodaju, reče. — O, jeste, mora biti, uveravao ga je onaj drugi. Zato što ja želim da kupim. Evo vam novac. Pas je moj. Lepotan Smit poče da se izmiče unazad, još jednako s rukama na leđima. Skot mu priskoči, pa zamahnu pesnicom kao da će da udari. Lepotan Smit se sav skupi očekujući udarac. — Ja imam svoja prava, cmizdrio je on. — Vi ste proigrali sva prava da budete vlasnik ovoga psa, glasio je odgovor. Hoćete li da primite novac, ili ću morati da vas lupim? — U redu, reče Lepotan Smit žureći se uplašeno. Ali ja primam novac uz protest, dodade on. Taj pas je prava kovnica novca. Ja ne dam da budem opljačkan. Čovek mora da ima svoja prava. — Sasvim tačno, odgovori Skot predajući mu novac. Svaki čovek mora da ima svoje pravo. Samo, vi niste čovek, vi ste životinja. — Pričekajte samo kad se vratimo u Doson, pripreti Lepotan Smit. Tužiću vas vlastima. — Ako samo zinete kad se vratite u Doson, ja ću vas proterati iz grada. Jeste li me razumeli? Lepotan Smit odgovori mumlajući. — Jeste li razumeli? grmnu onaj i odjednom sav pobesne. — Jesam, progunđa Lepotan Smit i uzmače u nazad. — Jesam i šta još? — Jesam, gospodine, zareža Lepotan Smit. — Pazi se, ‘oće da ujede! viknu neko iz gomile, i odjeknu grohotan smeh. Skot mu okrete leđa i vrati se da pomogne teraču pasa, koji je bio zaposlen oko Belog Očnjaka. Neki ljudi su već odlazili; ostali su stajali u gomilicama posmatrajući i razgovarajući. Tim Kenan pristupi jednoj grupici. — Ko je ta zverka? upita on. — Vidon Skot, odgovori neko.

155 — A ko je, dovraga, taj Vidon Skot? upita vlasnik kockarnice. — O, to ti je jedan od oni’ bomba rudarski’ stručnjaka. Taj ti je dobro sa svima velikim zverkama. Ako ne želiš da dopadneš zla, drži se podalje od njega, to ti ja velim. On je ruku pod ruku sa svima činovnicima. Komesar za zlato je njegov naročiti prijatelj. — Ja sam i mislio da to mora biti neko, objasni vlasnik kockarnice. Zato ga nisam ni dirao još odmah od početka.

156 V NEUKROTIVI — Ništa ne pomaže, priznade Vidon Skot. Sedeo je na pragu svoje kućice i gledao u terača pasa, koji mu odgovori isto tako očajnim sleganjem ramenima. Obojica su zajedno gledali u Belog Očnjaka kako se na kraju svog lanca roguši, reži i divlje napreže da dosegne do pasa za prezanje. Pošto su dobili izvesne lekcije od Mata, a te su im lekcije bile batinom uterivane u glavu, psi su već bili naučili da Belog Očnjaka ostavljaju na miru, pa su čak i tada ležali na izvesnom odstojanju, na oko kao da su i zaboravili da on postoji. — To je kurjak i ne može se pripitomiti, izjavi Vidon Skot. — O, ja to ne znam, primeti Mat. Možda u njemu ima mnogo pseće krvi, to je sve što može da se kaže. Ali ima jedna stvar u koju sam ja uveren, a koja se ne može poreći. Terač pasa zastade, pa klimnu glavom poverljivo prema Planini Jelenske Kože. — No, nemoj da tvrdiš sa onim što znaš, reče Skot oštro, pošto je pričekao dovoljno dugo. Istresi što znaš. Šta je to? Terač pasa palcem pokaza na Belog Očnjaka iza sebe. — Bio vuk ili pas, ne menja stvar, tek on je već bio pripitomljen. — Ta nije valjda! — Ja vam kažem da jeste, i naučen da vuče. Pogledajte ga malo bolje. Vidite li mu one belege na prsima? — Imaš pravo, Mate. Očigledno je da je ovaj pas vukao saonice pre nego što ga je Lepotan Smit dobio. — I nema nikakvog razloga da opet ne postane pas za vuču. — Šta, zar tako misliš? upita Skot živo. Zatim nada zamre u njemu, i on dodade mašući glavom: Kod nas je već dve nedelje, pa je sad samo još divljačniji nego ikad.

157 — Dajte mu priliku, savetovao je Mat. Pustite ga s lanca za neko vreme. Skot ga pogleda s nevericom. — Da, nastavi Mat, ja znam da ste to pokušali, ali niste uzeli batinu. — Onda pokušaj ti. Terač pasa nađe jednu batinu i priđe vezanoj životinji. Beli Očnjak je gledao u batinu isto onako kao što lav u kavezu gleda u bič svoga ukrotitelja. — Pazite kako gleda u batinu, reče Mat. To je dobar znak. On nije budala. Neće smeti da me napadne dok imam batinu pri ruci. Taj nije sasvim mahnit, nema zbora. Dok se čovekova ruka primicala njegovom vratu, Beli Očnjak se rogušio, režao i polegao po zemlji. Ali dok je gledao u ruku što se primicala, on je ipak našao načina da istovremeno ne gubi iz vida i batinu što se s puno pretnje nadnosila nad njim. Mat otkopča lanac od okovratnika i izmače se unazad. Beli Očnjak skoro nije mogao da shvati da je slobodan. Mnogi su meseci bili prošli otkako je postao svojina Lepotana Smita, i za sve to vreme nije nikad znao ni za trenutak slobode, izuzev u slučajevima kad su ga puštali da se bori s drugim psima. I čim bi se borba svršila, on je bio ponovo zatvoren. Nije znao šta da misli o tome. Možda se tu krije neka nova vragolija koju bogovi smeraju da izvedu s njim. Pošao je lagano s puno podozrenja, spreman da svakog časa bude napadnut. Nije znao šta da radi; to je bilo dosad neviđeno. Postarao se da ostane podalje od ona dva boga koji su ga posmatrali, pa je pošao pažljivo do ugla kućice. Ništa se ne dogodi. Bilo je jasno da je u nedoumici; onda se vrati, zastade na jedno dvanaestak koraka od dvojice ljudi i stade ih pažljivo posmatrati. — Da neće pobeći? reče njegov novi vlasnik. Mat sleže ramenima. — Moraćemo da okušamo sreću. Jedini način da čovek dozna, jeste — da dozna. — Jadnik! Promrmlja Skot sažaljivo. Njemu treba pokazati malo čovečne ljubaznosti, dodade on, pa se okrete i uđe u kućicu.

158 Izađe s komadom mesa, koji dobaci Belom Očnjaku. Ovaj odskoči od njega i stade ga podozrivo posmatrati izdalje. — Heeej Majore! viknu Mat opominjući, ali prekasno. Major beše priskočio mesu. U trenutku kad su njegove vilice stezale meso, Beli Očnjak grunu u njega i obori ga na zemlju. Mat pritrča, ali je Beli Očnjak bio hitriji od njega. Major se pridiže na noge teturajući se, ali mu krv stade šikljati iz grla i bojiti crveno sneg u sve široj stazi. — Ovo je gadno, ali to je i zaslužio, reče Skot žurno. Ali se Matova noga već dizala da udari Beloga Očnjaka. Jedan skok, sevanje očnjaka i oštar uzvik. Beli Očnjak, divlje režeći, odskoči nekoliko jardi dalje, a Mat se saže i poče da zagleda svoju nogu. — Zakačio me, nema zbora, objasni on, pokazujući na razderane čakšire i donje rublje, kao i na sve širu crvenu mrlju. — Ja sam ti rekao da ništa ne vredi, Mate, reče Skot malaksalim glasom. Stalno sam mislio o tome, iako to nisam želeo. Ali sad smo doterali do kraja. To je jedino što se može uraditi. I dok je govorio, on jednim mrzovoljnim pokretom izvuče revolver, otvori bubanj i uveri se da je pun. — Slušajte, gospodine Skote, primeti Mat, taj pas je prošao kroz pakao. Ne možete ni očekivati da iz njega izađe beo i sjajan kao anđeo. Dajte mu vremena. — Gledaj Majora, odgovori onaj. Terač pasa pogleda ranjenog psa. On beše klonuo na sneg u krut svoje krvi, i bilo je jasno da je na izdisaju. — To je i zaslužio. Vi ste to i sami rekli, gospodine Skote. Pokušao je da uzme meso Belog Očnjaka, i gotov je. To se moglo i očekivati. Ja ne bi’ dao ni prebijenu paru za psa koji se ne bi borio za svoje meso. — Ali, pogledajte sebe, Mate. Ništa ne mari za pse, ali se negde mora povući granica. — I ja sam ovo zaslužio, tvrdio je Mat uporno. Šta mi je trebalo da ga udarim nogom? Vi ste i sami rekli da je on bio u pravu. Onda ja nisam imao prava da ga udarim.

159 — Bila bi prava milost ubiti ga, reče Skot. To je nepripitomljivo! — Slušajte, gospodine Skote, dajte tome jadniku priliku da pokuša. On još nije imao prilike za to. Tek je prošao kroz pakao, a sad je prvi put slobodan. Dajte mu pošteno priliku, pa ako se ne pokaže, ja ću ga svojom rukom ubiti. Je l’ tako? — Bog mi je svedok da ni ja ne želim da ga vidim ubijena, odgovori Skot, sklanjajući revolver. Pustićemo ga da bude slobodan, pa ćemo videti šta lepo postupanje može učiniti od njega. I evo, ja ću sad prvi pokušati. On pođe ka Belom Očnjaku i poče mu govoriti blago i umirujućim glasom. — Bolje imajte batinu pri ruci, upozori ga Mat. Skot odmahnu glavom i pođe dalje trudeći se da zadobije poverenje Belog Očnjaka. Beli Očnjak je gledao podozrivo. Nešto je predstojalo. On je ubio psa toga boga, ugrizao njegovog druga boga, te šta drugo može očekivati nego neku strašnu kaznu? Ali je on bio neukrotiv, iako mu je ona pretila. Rogušio se i pokazivao zube, dok su mu oči budno motrile, a celo telo bilo na oprezu i spremno na sve. Taj bog nije imao batine, te ga on pusti da mu priđe sasvim blizu. Bogova ruka se beše pružila, pa se spuštala njegovoj glavi. Beli Očnjak se grčio i krutio poležući po zemlji. To je neka opasnost, neka izdaja, ili tako nešto. On je dobro poznavao ruke bogova, njihovo dokazano gospodarenje, njihovu prepredenost u nanošenju bola. A, osim toga, tu je bila i njegova stara odvratnost prema tome da ga neko dira. Režao je s više pretnje u glasu, polegao je po zemlji još niže, a ruka se i dalje spuštala. On nije želeo da ujede tu ruku, i podnosio je opasnost od nje, sve dok se nagon u njemu ne uzburka i ne savlada ga svojom nezasitom čežnjom za životom. Vidon Skot je držao da je dovoljno hitar da izbegne svako škljocanje zuba i svaki ujed. Ali je još imao da upozna neobičnu hitrinu Belog Očnjaka, koji vrši napad s nepogrešivošću i brzinom sklupčane guje. Skot viknu oštro od iznenađenja i dohvati razderanu ruku držeći je čvrsto u drugoj ruci. Mat izbaci krupnu psovku i priskoči mu. Beli Očnjak poleže po zemlji i stade uzmicati, kostrešeći se, pokazujući

160 zube, očiju punih pakosti i pretnje. Sad je mogao da očekuje batine isto tako strahovite kao ma koje što ih je dobio od Lepotana Smita. Hej! Šta to radiš! viknu Skot iznenada. Mat beše jurnuo u kuću i izašao s puškom u ruci. — Ništa, reče on glasno, s nekom nemarnom izveštačenom mirnoćom, samo hoću da održim ono obećanje koje sam dao. Smatram da je sad moja dužnost da ga ubijem, kao što sam rekao da ću uraditi. — Ne, nećeš! — Bogme hoću. Gledajte me samo. Kao što je Mat molio za Beloga Očnjaka kad ga je ovaj ujeo, tako je sad bio red na Vidona Skota da moli. — Sam si rekao da mu treba dati priliku. E pa, podaj mu je. Sad smo tek počeli, pa ne možemo prestati odmah na početku. Ovoga puta sam i ja dobio što sam zaslužio. A pogledaj samo u njega! Blizu ugla kućice, na četrdeset stopa odstojanja, Beli Očnjak je režao ne na Skota, nego na terača pasa i to tako divlje, da se čoveku krv sledi u žilama. — E, neka me vrag nosi, ako ovo nije čudo! zgranjavao se terač pasa. — Pogledaj samo kako je bistar, nastavi Skot žurno. On zna šta je vatreno oružje, baš kao i ti. Taj ima pameti, i mi smo dužni da toj njegovoj pameti pružimo priliku. Spusti pušku! — Vrlo dobro. Drage volje, saglasi se Mat i nasloni pušku na gomilu drva. — A pogledaj ga sad! viknu on odmah sledećeg trenutka. Beli Očnjak se beše smirio i prestao da reži. — Ovo je vredno da se prouči. Pazite! Mat se maši za pušku, a Beli Očnjak toga istoga časa stade režati. Mat se odmače od puške, a usne Belog Očnjaka se spustiše i pokriše mu zube. — A sad, samo onako šale radi. Mat uze pušku i poče je dizati prema ramenu. Zajedno s njegovim pokretom započe i režanje Belog Očnjaka, i postajaše sve jače ukoliko se pokret primicao vrhuncu. Ali u času pre nego što se

161 puška uperi u njega, Beli Očnjak odskoči u stranu i skloni se za ugao kućice. Mat je stajao buljeći preko mušice u prazan prostor na snegu gde je Beli Očnjak maločas stajao. Terač pasa svečano spusti pušku, pa se okrete i pogleda u svoga poslodavca. — Slažem se s vama, gospodine Skote. Taj pas je suviše bistar da bi ga čovek ubio.

162 VI VOLJENI GOSPODAR Dok je Beli Očnjak gledao kako mu se Vidon Skot približava, rogušio se i režao kao da hoće da stavi do znanja da se neće pokoriti kazni. Bilo je proteklo dvadeset i četiri časa otkako je zubima razderao ruku koja je sad bila u zavoju i visila o vratu da se sačuva od navale krvi. Beli Očnjak je u prošlosti imao iskustva sa odlaganjem kažnjavanja, pa se bojao da ga nešto slično i sad ne snađe. Jer, kako bi inače moglo biti? On je počinio ono što je njemu samom izgledalo skrnavljenje svetinje — zario očnjake u svetu put jednoga boga, i uz to jednoga višeg boga bele kože. Po prirodi stvari i na osnovu opštenja sa bogovima, njega je čekalo nešto strašno. Bog sede na nekoliko stopa od njega. Beli Očnjak nije video ništa opasno u tome. Kad bogovi kažnjavaju, oni stoje na nogama. A osim toga, ovaj nije imao ni batine, ni biča, ni vatrenog oružja. Uz to je on sam bio slobodan. Nije bio vezan ni lancem, ni štapom. Mogao je pobeći na sigurno mesto dok bi bog ustao na noge. A dotle može pričekati da vidi šta će biti. Bog je ostao miran, nije se ni micao, te režanje Beloga Očnjaka polako pređe u mumlanje koje je slabilo u njegovom grlu dok nije sasvim prestalo. Onda bog progovori, i na prvi zvuk njegovog glasa Belom Očnjaku se nakostreši dlaka na vratu, a mumlanje mu polete uz grlo. Ali bog nije pravio nikakve neprijateljske pokrete, nego je i dalje mirno govorio. Beli Očnjak je neko vreme mumlao zajedno s njim, pa se čak uspostavila i neka veza u ritmu između njegovog mumlanja i glasa. Ali je bog govorio beskonačno. Govorio je Belom Očnjaku kako Beli Očnjak nije nikad čuo da mu neko govori. Govorio mu je tiho i umiljato, s blagošću koja je na neki način dirala nešto u Belom Očnjaku. I protiv svoje volje, i pored svih opomena svoga nagona, Beli Očnjak je počinjao da ima poverenja u toga boga. Imao je neko osećanje sigurnosti koje je poricalo sve njegovo iskustvo sa ljudima.

163 Posle dužeg vremena bog ustade i uđe u kućicu. Beli Očnjak ga bojažljivo posmatraše kad izađe. Nije imao ni biča, ni batine, ni oružja. A ni zdrava ruka mu nije bila iza leđa, da u njoj krije nešto. On sede opet na isto mesto, na nekoliko stopa od njega. Pružio mu je mali komad mesa. Beli Očnjak načulji uši i proučavaše ga podozrivo, udešavajući da u isto vreme vidi i meso i boga, spreman da živo dočeka svaki postupak, s telom zategnutim i gotovim da odskoči u stranu na prvi znak neprijateljstva. Ali kazna nije još nikako dolazila. Bog mu je samo držao blizu nosa komad mesa. A izgledalo je da se ni mesu ne može ništa zameriti. Beli Očnjak je ipak podozrevao, pa iako mu se meso pružalo kratkim primamljivim gurkanjem ruke, on nije hteo da ga dodirne. Bogovi su premudri, pa se ne može znati kakva se majstorska prevara krije iza toga, na oko bezazlenog komada mesa. U svome dotadašnjem iskustvu, naročito u opštenju sa indijanskim ženama, meso i kazna su često stajali u neprijatno tesnoj vezi. Najzad bog baci meso na sneg pred noge Belog Očnjaka. Ovaj pažljivo omirisa meso, ali ga nije gledao. Dok ga je njušio, oči je držao uperene u boga. Ništa se ne dogodi. On uze meso u zube i proguta ga.I opet se ništa ne dogodi. Bog mu je u stvari pružao novo parče mesa. Opet ne htede da ga uzme iz ruke, i on mu ga opet baci. To se ponovi nekoliko puta. Ali dođe izvesno vreme kad bog ne htede više da baci meso. Držao ga je u ruci i stalno mu ga pružao. Meso je bilo sasvim dobro, a Beli Očnjak vrlo gladan. Malo po malo, beskrajno oprezno, on se približavao ruci. Najzad se reši da pojede meso iz ruke. Nikako nije skidao očiju sa boga, pružajući glavu unapred, ušiju položenih unazad, dok mu se dlaka i preko volje rogušila na vratu. Osim toga mu je u grlu tiho tutnjalo nekakvo mumlanje, kao opomena da se s njim ne treba šaliti. Pojeo je meso, i ništa se nije dogodilo. Pojeo je sve meso, komad po komad, i ništa se nije dogodilo. A kazna još nikako nije dolazila. On se oblizivao i čekao. Bog je i dalje govorio. U glasu mu je bilo dobrote — nečega što Beli Očnjak nije nikad iskusio. A u njemu je to budilo izvesna osećanja koja isto tako nije nikad dotle bio osetio. Osećao je neko čudno zadovoljstvo, kao da se zadovoljava neka njegova potreba i kao da se ispunjava neka praznina u njegovom biću. Zatim je opet došao podstrek od strane nagona i upozorenje

164 pređašnjeg iskustva. Bogovi su uvek bili prepredeni i imali su neslućene načine da postignu svoje svrhe. Ah, razume se, to je on i mislio. Evo, sad se približuje ta božja ruka, lukava u nanošenju povrede, koja se pružila prema njemu i spuštala mu se nad glavom. Ali je bog i dalje govorio. Glas mu je bio blag i umirujući. I pored te ruke što je pretila, njegov glas mu je ulivao poverenje. Belog Očnjaka su razdirali protivrečni podstreci i osećanja. Činilo mu se da će se odjednom rasprsnuti od silnog obuzdavanja koje je vršio nad sobom, dok je suzbijao nekom neobičnom neodlučnošću protivne sile koje su se u njemu borile za prevlast. I rešio se na pomirljivost. Režao je, rogušio se i položio uši uz glavu. Ali nije pokušavao da ujede, niti je odskočio u stranu. Ruka se spuštala. Dolazila je sve bliže. Dotakla se vrhova njegove nakostrešene dlake. On se spusti niže pod njom. Ona pođe dalje na niže za njim i stade ga još više pritiskivati. On je uspevao još jednako da se savlada, uvlačeći se i skoro drhteći. Ta ruka što ga je dodirivala i što je vršila nasilje nad njegovim nagonom bila je za njega pravo mučenje. On nije mogao za jedan dan zaboraviti sve zlo koje je doživeo od ljudskih ruku. Ali je to bila volja njegovog boga, i on se trudio da se pokori. Ruka se diže, pa se ponovo spusti tapšući ga. To se neprestano ponavljalo, ali svaki put kad bi se ruka podigla i dlaka se uzdizala ispod nje. A svaki put kad bi se ruka spuštala, uši bi se priljubile uz glavu, i neko duboko mumlanje bi se čulo iz grla. Beli Očnjak je neprestano mumlao uporno upozoravajući. On je na taj način davao na znanje da je spreman da vrati milo za drago za svaku povredu koja bi mu bila naneta. Šta on zna kad će se krajnji cilj toga boga otkriti. Taj blagi glas što uliva poverenje može svakog trenutka udariti u besomučnu viku, a ta meka ruka što miluje može se preobraziti u klešta što stežu, drže ga nemoćna i podvrgavaju ga kazni. Ali je bog i dalje govorio blago, i ruka se stalno podizala i spuštala u tapšanju koje nije bilo neprijateljsko. Beli Očnjak je imao dvojaka osećanja. Sve je to bilo neprijatno njegovom nagonu. To ga je sputavalo, protivilo se njegovoj težnji za ličnom slobodom. A ipak nije bilo fizički bolno. Na protiv, bilo je čak i prijatno, na neki fizički

165 način. Pokreti tapšanja pretvorili su se polagano u trljanje njegovih ušiju pri dnu, te je to fizičko uživanje nešto malo poraslo. Ali se on i dalje bojao i bio na oprezu, očekujući neko neznano zlo, čas pateći a čas uživajući, prema tome kako bi jedno ili drugo osećanje preovladalo i povuklo ga za sobom. — E, ovo je čudo nad čudima! Tako je govorio Mat izlazeći iz kuće, podvrnutih rukava, noseći sud pun pomija i zastajući u sred prosipanja, kad je ugledao kako Vidon Skot tapše Belog Očnjaka. U trenutku kad njegov glas poremeti tišinu, Beli Očnjak odskoči unazad i stade divlje režati na njega. Mat gledaše u svoga poslodavca s izrazom sažaljivog negodovanja. — Ne zamerite mi što ću vam reći, gospodine Skote, ali ja uzimam slobodu da vam kažem da ste budala nad svima budalama na svetu! Vidon Skot se nasmeši nekim višim znalačkim smeškom, diže se na noge i priđe Belom Očnjaku. Stade mu govoriti glasno, ali ne za dugo, pa zatim pruži ruku, spusti je na glavu Belom Očnjaku i nastavi da ga tapše. Beli Očnjak je to podnosio, držeći oči uperene podozrivo, ne na čoveka koji ga je tapšao, nego na čoveka koji je stajao u vratima. — Vi možete biti rudarski stručnjak nad stručnjacima i takve stvari, izražavao je terač pasa proročanski svoje mišljenje, ali ste promašili pravi poziv svoga života što niste još kao dečko pobegli i postali ukrotitelj u cirkusu. Beli Očnjak zareža na njegov glas, ali ovoga puta ne odskoči u stranu ispod ruke koja mu je milovala glavu i gornji deo vrata dugim, umirujućim pokretima. To je za Belog Očnjaka bio početak svršetka — svršetka starog života i vladavine mržnje. Za njega je svitao nov i nerazumljivo lepši život. Bilo je potrebno mnogo razmišljanja i beskrajnog strpljenja od strane Vidona Skota da se to postigne. A od strane Belog Očnjaka nije bilo potrebno ništa manje od čitave jedne revolucije. On se morao oglušiti o sve podstreke i bockanja nagona i razuma, prkositi iskustvu, uterivati u laž i sam život.

166

167 U životu, kako ga je on poznavao, ne samo da nije bilo mesta za mnogo onoga što je sad radio, nego su sve struje išle nasuprot ovima koje su ga sad nosile. Jednom rečju, kad se sve uzme u obzir, on je imao sad da izvrši preokret mnogo veći i korenitiji nego onaj što se u njemu izvršio u vreme kad je dobrovoljno došao iz Divljine i primio Sivoga Dabra za gospodara. U ono vreme on je bio jednostavno štene, još meko od rođenja, bezoblično, spremno da prsti okolnosti počnu na njemu svoj posao. Ali je sad bilo nešto drugo. Prsti okolnosti su isuviše dobro bili dovršili svoje delo. Oni su ga uobličili i očvrsli, te je postao Borbeni Vuk, krvoločan i nemilosrdan, koji nikog ne voli, niti se može voleti. Izvršenje te promene bilo je kao neko ponovno rađanje njegovog bića, i to onda kad u njemu nije više bilo mladalačke gipkosti, kad je njegovo tkivo bilo postalo kruto i čvornovato; kad su mu osnova i potka postale nesavitljiva tkanina, gruba i nepokorna; kad je izgled njegovog duha već bio postao kao od gvožđa, a svi njegovi nagoni i osnovna načela se iskristalisali u utvrđena pravila opreznosti, odvratnosti i želje. A ipak, i u tom novom opredeljivanju, prsti okolnosti su bili ti koji su ga gurali i povijali, umekšavali ono što je bilo tvrdo, ponovo mu davali lepši i prikladniji oblik. U stvari, Vidon Skot je predstavljao te prste. On je dopro do korena prirode Beloga Očnjaka, pa je dobrotom povratio u život sklonosti koje su čamile i skoro uginule. Jedna od tih sklonosti bila je i ljubav. Ona je došla na mesto dopadanja, koje je dotle bilo najviši oblik osećanja koje je treperilo u njemu prilikom njegovog druženja s bogovima. Ali ta ljubav nije došla za jedan dan. Ona je počela dopadanjem, pa se iz nje polako razvijala. Beli Očnjak, iako je ostao slobodan i nevezan, nije pobegao, jer mu se dopadao taj novi bog. Ovo je nesumnjivo bio bolji život nego onaj što ga je imao u kavezu kod Lepotana Smita, a bilo mu je potrebno da ima nekoga boga. Čovekovo gospodarstvo je bilo postalo potreba njegove prirode. Pečat te njegove zavisnosti od čoveka bio je udaren na njega u one rane dane kad je okrenuo leđa Divljini i dopuzio do nogu Sivoga Dabra da primi očekivane batine. Taj je pečat utisnut u njega ponovo i neizbrisivo kad se po drugi put vratio iz Divljine, kad se duga glad završila i kad je bilo ponovo dovoljno ribe u selu Sivoga Dabra.

168 I tako, pošto mu je bio potreban neki bog, i pošto mu se Vidon Skot dopadao više nego Lepotan Smit, Beli Očnjak je ostao. Kao znak svoje odanosti, on je primio na sebe da čuva imovinu svoga gospodara. Dok su ostali psi spavali, on se šunjao oko kuće, i prvi noćni posetilac se morao batinom braniti od njega dok Vidon Skot nije došao u pomoć. Ali Beli Očnjak brzo nauči da pravi razliku između lopova i poštenih ljudi, da ocenjuje pravu vrednost koraka i držanja. Čovek koji prilazi sigurnim korakom i pravo prema kući može se ostaviti na miru — iako ga je budno posmatrao sve dok se vrata ne bi otvorila i dok ne bi dobio gospodarevu saglasnost. Ali čovek koji se tiho prikradao, obilazio, virio oprezno, trudio se da se tajno privuče — tome Beli Očnjak nije dugo odlagao presudu, i takav čovek bi se udaljio naglo, žurno i bez dostojanstvenosti. Vidon Skot beše sebi stavio u dužnost da iskupi Belog Očnjaka, ili bolje reći čovečanstvo koje je učinilo nepravdu Belom Očnjaku. To je bilo pitanje načela i savesti. On je osećao da je zlo učinjeno Belom Očnjaku jedan dug koji je čovek primio na sebe i koji se mora platiti. Zato se i potrudio da bude osobito dobar prema Borbenom Vuku. Svakog dana on se naročito starao da miluje i mazi Belog Očnjaka i da to radi dugo. Isprva podozriv i neprijateljski raspoložen, Beli Očnjak vremenom zavole to maženje. Ali je bilo nešto čega nije mogao nikako da se okane — a to je ono mumlanje. Mumlao bi bez prekida od trenutka kad bi maženje počelo, pa sve do kraja. Ali je to bilo mumlanje s izvesnim novim prizvukom u sebi. Neki stranac ne bi mogao osetiti taj prizvuk, i njemu bi mumlanje Belog Očnjaka izgledalo kao izraz praiskonskog divljaštva, od koga se živci zatežu i krv ledi. Ali je grlo Belog Očnjaka bilo ogrubelo od puštanja tih divljih zvukova u toku tolikih godina, još od prvog slabog hrapavog glasića ljutine koji je pustio u jazbini, te sad nije mogao ublažiti zvuke toga grla da bi izrazio blagost koju je osećao. Ali uho i simpatija Vidona Skota bili su toliko tanani, da su mogli razaznati taj novi prizvuk koji se skoro gubio u divljačnosti, a koji je bio sasvim slab nagoveštaj predenja od zadovoljstva, i koji niko drugi ne bi mogao razaznati. Što su više dani prolazili, preobražavanje dopadanja u ljubav išlo je sve brže. Beli Očnjak je počinjao i sad da postaje svestan toga,

169 iako u svojoj svesti nije znao šta je to ljubav. Ona mu se javljala u obliku neke praznine u njegovom biću — nekakve gladne, bolne, čežnjive praznike koja je zahtevala da se popuni. Bio je to neki bol i neki nemir; a to se sve utišavalo i postajalo lakše samo dodirom i prisustvom novoga boga. U takvim prilikama ljubav je bila za njega prava radost, neko divlje, oštro podrhtavanje od zadovoljstva. Ali kad bi bio dalje od svoga boga, bol i nemir bi se povratili; praznina se u njemu ponovo javljala i navaljivala na njega svojom nezasitošću, a žudnja ga je mučila bez prestanka. Beli Očnjak je prolazio kroz stanje nalaženja samog sebe. I pored sve zrelosti svojih godina i nepopustljive čvrstine kalupa koji ga je uobličio, njegova se priroda sad proširivala. U njemu su pupela čudna osećanja i neobični prohtevi. Njegov stari zakon ponašanja podvrgavao se promeni. U prošlosti je voleo udobnost i slobodu od bola, a mrzeo neudobnost i bol, pa je prema tome podešavao svoje postupke. Ali je sad stvar stajala drukčije. Usled toga novog osećanja u sebi, on je birao neudobnost i bol radi svog boga. Tako bi u rano jutro, umesto da skita i da traži hranu ili da leži u nekom zaklonitom kutku, čitave časove provodio u čekanju u nezgodnom kućnom tremu, samo da bi ugledao lice svoga boga. Noću, kad bi se bog vratio kući, Beli Očnjak bi izašao iz svog toplog mesta za spavanje koje je bio iskopao sebi u snegu, samo da bi od boga dobio prijateljsko pucketanje prstima i koju reč pozdrava. Meso, čak bi i samo meso propustio, samo da bi bio pored svoga boga, da bi dobio neko milovanje od njega, ili da bi pošao s njim u grad. Na mesto dopadanja bila je došla ljubav. LJubav je bila sonda koja se spustila u njegove dubine, do kojih dopadanje nije nikad dospelo. I kao odgovor iz tih njegovih dubina došlo je nešto novo — njegova ljubav. On je uzvraćao ono što se njemu davalo. To je stvarno bio bog, ljubljeni bog, topli i zračni bog, na čijoj se svetlosti priroda Belog Očnjaka otvarala kao što se cvet otvara na suncu. Ali Beli Očnjak nije rado pokazivao svoja osećanja. Bio je suviše star, suviše tvrdo uobličen da bi mogao postati privrženik izražavanja na novi način. Bio je suviše gospodar samoga sebe, suviše snažno usađen u svoju usamljenost. I suviše dugo je on živeo u svojoj ćutljivosti, izdvojenosti i sumornosti. On nije nikad zalajao u životu, te nije ni sad mogao naučiti da laje kad mu gospodar

170 dolazi. Nije nikad bio nametljiv, nikad neuravnotežen ni luckast u izražavanju svoje ljubavi. Nikad nije istrčavao u susret svome bogu. Čekao je na odstojanju, ali je uvek čekao, uvek je bio tu. Njegova ljubav je prelazila u obožavanje, nemo, neizrečeno, ćutljivo obožavanje. Tu svoju ljubav on je izražavao samo čvrstim pogledom svojih očiju i neprestanim praćenjem očima svakog pokreta svoga boga. Uz to bi, kad god bi njegov bog gledao u njega i govorio mu, odavao neku nespretnu ozbiljnost koju je izazivala borba između njegove ljubavi da se izrazi i njegove fizičke nesposobnosti da to učini. Naučio je da se u mnogom pogledu prilagodi novome načinu života. Na prvom mestu, shvatio je da mora ostaviti na miru pse svoga gospodara. Ali se ipak njegova prirodna sklonost za gospodarenjem pokazivala u tome, što je morao prvo da ih izmesi, dok ne priznaju njegovu nadmoćnost i vođstvo. Pošto je to postigao, nije više imao nikakve muke s njima. Oni su se sklanjali s puta kad bi on naišao ili kad bi se šetao među njima, a čim bi pokazao svoju volju, oni su slušali. Tako je isto došao i do toga da podnosi Mata kao nešto što pripada njegovom gospodaru. Gospodar ga je retko hranio. Mat je to radio, to je bio njegov posao. Ali je Beli Očnjak ipak znao da on jede hranu svoga gospodara i da ga to gospodar hrani preko zamenika. Mat je prvi pokušao da ga upregne u saonice i da ga natera da tegli sa ostalim psima. Ali Mat nije uspeo. Beli Očnjak nije shvatio sve dok nije Vidon Skot metnuo opremu na njega i poterao ga na rad. I primio je kao volju svoga gospodara da Mat treba da ga tera i da s njim radi, kao što tera i radi s ostalim psima njegovog gospodara. Saonice u Klondajku razlikovale su se od tobogana sa Mekenzijeve reke u tome što su imale salince pod sobom. A i psi su drukčije terani. Tu nije bilo rasporeda u obliku lepeze. Psi su vukli u jednom nizu, jedan iza drugoga, teglili dvostrukim štrangama. A tu, u Klondajku, vođa je bio stvarno vođa. Najpametniji i najjači pas bio je vođa, i zaprega ga je slušala i bojala ga se. Bilo je neizbežno Da beli Očnjak ubrzo dobije to mesto. On se nije mogao zadovoljiti ničim manjim, što i Mat morade da uvidi posle mnogih nezgoda i nevolja. Beli Očnjak beše izabrao to mesto za sebe, i pošto je bio učinjen pokušaj, Mat potkrepi njegov izbor snažnim izrazima. Ali iako je preko dana radio u saonicama, on se nije odrekao čuvanja

171 imovine svoga gospodara preko noći. Tako je bio stalno na dužnosti, stalno budan i veran, najdragoceniji od svih pasa. — Ako smem da istresem što je u meni, reče Mat jednog dana, ja ću da izjavim da ste vi bili mudar čova kad ste platili onu cenu za ovakvog psa. Prosto ste podvalili Lepotanu Smitu, pored toga što ste mu ulubili lice pesnicom. Sive oči Vidona Skota zasvetleše se od naknadne navale ljutine i on promumla besno: „Skot!“ Kasno u proleće Beloga Očnjaka zadesi jedna velika nevolja. Ne dajući nikakvog prethodnog znaka, njegov voljeni gospodar odjednom iščeze. Bilo je, doduše, prethodnih znakova, ali Beli Očnjak nije bio upućen u takve stvari, te nije znao šta znači pakovanje putničke torbe. Kasnije se on sećao kako je pakovanje prethodilo gospodarevom odlasku. Ali u ono vreme nije ništa podozrevao. Te noći je čekao da mu se gospodar vrati. U ponoć ga hladan vetar natera da potraži zaklon iza kuće. Tamo je dremuckao i samo upola spavao. Ali u dva sata izjutra njegova zabrinutost ga natera da izađe na hladni trem ispred kuće, gde prileže po zemlji i stade čekati. Međutim, gospodar nije nikako dolazio. Ujutro se vrata otvoriše i Mat izađe napolje. Beli Očnjak gledaše u njega zamišljeno. Nije bilo zajedničkog jezika na kome bi mogao saznati ono što je želeo da zna. Dani su dolazili i prolazili, ali gospodara ni od kuda. Beli Očnjak, koji nije nikad znao za bolest u svom životu, sad se razbole. Razboleo se tako jako, da Mat beše najzad primoran da ga uvede u kućicu. A u pismu svome gospodaru Mat posveti Belom Očnjaku nekoliko reči posle potpisa. Čitajući pismo tamo u Serkl Sitiju, Vidon Skot naiđe na sledeće reči: „Ovaj prokleti vuk neće da radi. Neće da jede. Nema više ni trunke srčanosti u sebi. Svi ga psi tuku. Hteo bi da zna šta je s vama, a ja ne znam kako da mu to kažem. Možda će i skapati.“ Bilo je tačno onako kako je Mat rekao. Beli Očnjak je bio prestao da jede, izgubio je volju za sve i dopuštao da ga svaki pas iz zaprege zlostavlja. U kućici je ležao na podu kraj peći, ne mareći za hranu, za Mata, za život. Mat mu je mogao govoriti blago ili ga grditi, sve je to njemu bilo isto; on bi uvek samo okrenuo prema čoveku svoj

172 sumorni pogled, pa bi opet spustio glavu u ivični položaj na prednjim šapama. A zatim, jedne noći, Mat, koji je čitao mičući usnama i mrmljajući neke glasove, trže se iznenada na slabo skičanje Belog Očnjaka. Bio je ustao na noge, načuljio uši prema vratima, pa je pažljivo osluškivao. Trenutak kasnije Mat ču nečiji korak. Vrata se otvoriše, i Vidon Skot uđe. Dva čoveka se rukovaše. Zatim Skot stade gledati po sobi. — Gde je vuk? upita on. Zatim ga vide kako stoji gde je ležao, blizu peći. Nije pojurio napred, kako bi neki drugi pas uradio. Stajao je, posmatrao i čekao. — Za ime boga! viknu Mat. Gledajte kako maše repom! Vidon Skot pređe preko sobe prema njemu i u isto vreme ga pozva. Beli Očnjak mu priđe, ne velikim skokom ali ipak brzo. Bio je nespretan od zbunjenosti, ali kad se primače, oči mu dobiše čudan izraz. Nešto čudno, neka neizreciva silina osećanja izbi u njegovim očima u vidu neke svetlosti koja zasja i stade stalno svetliti. — Nikad nije u mene gledao na taj način otkako ste vi otišli, objašnjavao je Mat. Vidon Skot ga ne ču. On je čučao na podu, lice u lice sa Belim Očnjakom, i mazio ga — trljao mu uši pri dnu, milovao ga dugim povlačenjem ruke niz vrat do plećaka, tapšao ga blago po kičmi jagodicama prstiju. A Beli Očnjak je umesto odgovora mumlao, sa onim prizvukom predenja u tome mumlanju izražajnijim nego ikad. Ali to još nije bilo sve. U toj njegovoj radosti, velika ljubav koja je bujala u njemu i mučila se da nađe neki način izražavanja uspe da nađe nov izraz. On odjednom zabi glavu između gospodareve mišice i tela. I tako priklješten tu, sav skriven od pogleda osim ušiju, ne mumlajući više, on se neprestano gurkao i nameštao. Dva čoveka se zgledaše. Skotove oči su blistale. — Bože mili! reče Mat zaprepašćeno. Trenutak kasnije, kad je došao sebi, on reče: — Ja sam uvek tvrdio da je taj vuk pas. Pogledajte ga. Po gospodarevom povratku, Beli Očnjak se brzo oporavi. Proveo je u kućici još dve noći i jedan dan. Posle toga je izjurio napolje. Psi

173 iz saonica behu zaboravili njegovo nekadašnje junaštvo. Sećali su se samo onog skorašnjeg, to jest njegove slabosti i bolesti. Čim ga ugledaše kako izlazi iz kuće, oni navališe na njega. — Gledaj ludnice! promrmlja Mat veselo, stojeći u vratima i gledajući napolje. Udri po njima, vuče! Izmesi i’! Dobro i’ izmesi! Ali Belom Očnjaku nije trebalo da ga neko hrabri. Povratak voljenog gospodara bio je dovoljan. Život je ponovo brujao u njemu, život sjajan i nesavladljiv. Borio se iz čiste radosti, jer mu je to bio jedini način da izrazi ono što oseća i što bi inače ostalo neizrečeno. Tu je mogao biti samo završetak. Zaprega se razbeža sramno potučena, i psi se tek u sami mrak usudiše da se došunjaju natrag, jedan po jedan izražavajući krotkošću i poniznošću svoju pokornost Belome Očnjaku. Pošto je naučio da se pribija uz gospodara, Beli Očnjak je to često radio. To je bio najviši izraz. Dalje od toga nije mogao ići. Jedina stvar koju je on uvek ljubomorno čuvao bila je njegova glava. Uvek je mrzeo da ga neko dira po glavi. To je u njemu Divljina — strah od povrede i klopke — budila bezumne težnje da izbegava svaki dodir. Glas toga nagona stalno mu je govorio da mu glava mora uvek biti slobodna. A sad, prema voljenom gospodaru, to zavlačenje glave je bio njegov dobrovoljni prohtev da se postavi u položaj beznadežne nemoći. To je bio izraz savršenog poverenja, potpunog predavanja samoga sebe, kao kad bi rekao: „Predajem se u tvoje ruke. Radi od mene što ti je volja.“ Jedne noći, ubrzo posle povratka, Skot i Mat su sedeli i kao i obično igrali partiju karata pred spavanje. — Petnaest i dva, petnaest i četiri, i još jedan par, to čini petnaest i šest, brojao je Mat, kad se spolja začu nečiji krik i oštro režanje. Oni se pogledaše i skočiše na noge. — Vuk je nekoga priklještio, reče Mat. Neki divlji vrisak od straha i užasa natera ih da požure. — Iznesi svetlost! viknu Skot i istrča napolje. Mat pođe za njim noseći lampu, i pri njenoj svetlosti oni videše nekog čoveka koji je ležao nauznak na snegu. Ruke su mu bile prekrštene jedna preko druge i preko lica i grla. Tako se trudio da se odbrani od zuba Belog Očnjaka. A to je stvarno bilo potrebno.

174 Beli Očnjak, van sebe od besa, vršio je besomučan napad na najosetljivije mesto. Rukavi na kaputu, plavoj flanelskoj košulji i potkošulji bili su razderani u komade od ramena pa do članaka na skrštenim rukama, pa su čak i ruke bile strašno razderane i sve u krvi. Dva čoveka videše sve to na prvi pogled. Sledećeg trenutka Vidon Skot beše dočepao Belog Očnjaka za vrat i povukao ga na stranu odatle. Beli Očnjak se otimao i režao, ali nije pokušavao da ga ujede, nego se brzo umiri na jednu strogu reč svoga gospodara. Mat pomože čoveku da ustane. Kad se ovaj diže i spusti prekrštene ruke, ukaza se životinjsko lice Lepotana Smita. Terač pasa ga ispusti kao čovek koji je dohvatio živu žeravicu. Lepotan Smit je žmirkao pri svetlosti lampe i osvrtao se oko sebe. Kad ugleda Belog Očnjaka, lice mu se ispuni izrazom užasa. U tom istom trenutku Mat opazi dva predmeta koji su ležali na snegu. Prinese lampu bliže i pokaza ih nogom svome gospodaru. To beše lanac za psa i jaka batina. Vidon Skot vide i klimnu glavom. Niko ne reče ni reči. Terač pasa spusti ruku na rame Lepotana Smita i okrenu ga na levo krug. Nije ni bilo potrebno da se govori ijedna reč. Lepotan Smit ode. Za to vreme voljeni gospodar je milovao Belog Očnjaka i govorio mu: — Pokušao da te ukrade, a? A ti nisi hteo da to dopustiš. E, e, prevario se čovek, je l’? — Morao je pomisliti da ga je priklještilo sedamnaest đavola, kikotao se terač pasa. Beli Očnjak, još jednako uzrujan i nakostrešen, mumlao je i mumlao dok mu se dlaka spuštala, i u mumlanju se pojavila nejasna i slaba nota predenja i postajala sve izrazitija.

175 PETI DEO PITOMINA

176 I DUGA PRTINA To je lebdelo u vazduhu. Čak i pre opipljivih dokaza za to, Beli Očnjak je predosećao nesreću koja je predstojala. Njemu se nekako neodređeno javljao u svesti utisak da predstoji neka promena. On nije znao kako ni zašto, tek, imao je osećaj da predstoji neki događaj od strane samih bogova. Oni su nekim tananijim načinom, koga ni sami nisu bili svesni, odavali svoje namere vučjaku koji se vrteo oko trema ispred kućice i koji je, iako nije nikako ulazio u kuću, ipak znao šta se događa u njihovim mozgovima. — Slušajte, molim vas! viknu terač pasa jednom za večerom. Vidon Skot oslušnu. Kroz vrata se čulo neko tiho, zabrinuto skičanje, kao neko sasvim tiho jecanje koje se tek jedva čuje. Zatim je došlo dugo njuškanje, dok se Beli Očnjak uveravao da je njegov bog još unutra i da ga još nije nestalo u tajanstvenom bekstvu. — Ja sve mislim da bi taj vuk hteo da pođe za vama, reče terač pasa. Vidon Skot pogleda u svoga druga očima koje su skoro molile, iako su njegove reči to poricale. — Šta ću, koga vraga, raditi s vukom u Kaliforniji? upita on. — To i ja kažem, odgovori Mat. Šta će vam. koga vraga, vuk u Kaliforniji? Ali to ne zadovolji Vidona Skota. Izgledalo je da ga njegov drug osuđuje na neki neodređen način. — Psi belih ljudi ne bi imali nikakvih izgleda u sukobu s njim, nastavi Skot, on bi ih zaklao na prvi pogled. Ako me ne bi načinio bankrotom zbog plaćanja silnih odšteta, vlasti bi ga otele od mene i ubile ga električnom strujom. — On je pravi zlikovac, znam ja to, objasni terač pasa. Skot pogleda u njega podozrivo. — To ne bi nikako išlo, reče on odlučno.

177 — To ne bi nikako išlo, složi se i Mat. Ta šta, morali biste uzeti posebnog čoveka da pazi na njega. Podozrenje onoga drugoga se ublaži. On veselo klimnu glavom. U tišini koja zatim nastade pred vratima se čulo tiho poluglasno jecanje i skičanje, pa zatim dugo, ispitivačko njuškaše. — Nema zbora, mnogo mu je stalo do vas, reče Mat. Njegov drug ga pogleda strogo u iznenadnom nastupu ljutine. Neka sve ide dovraga, čoveče! Ja znam šta hoću, i šta je najbolje... — Ja se slažem s vama, samo... — Samo šta? kresnu Skot. — Samo... poče terač pasa blago, pa se predomisli i odade svoju ljutinu. Pa ne morate odmah da planete zbog toga. Sudeći prema vašim postupcima, čovek bi rekao da ne znate šta hoćete. Vidon Skot se neko vreme predomišljaše, pa zatim reče blaže: — Imaš pravo, Mate. Ja ne znam ni sam šta hoću, i u tome i jeste nevolja. — Ta za mene bi bilo upravo smešno da vodim tog psa sa sobom, planu on posle kratkog ćutanja. — Ja se slažem s vama, glasio je Matov odgovor, a njegov gazda ponovo kao da ne beše sasvim zadovoljan njime. — Ali kako on, za ime velikoga Sardanapala, zna da vi odlazite, to je ono što bih ja hteo da znam, nastavi terač pasa bezazleno. — To ni ja ne razumem, Mate, odgovori Skot sumorno mašući glavom. Zatim dođe dan kad Beli Očnjak kroz otvorena vrata na kući vide kobnu torbu na podu, i voljenog gospodara kako u nju pakuje stvari. Uz to se neprestano išlo tamo i ovamo, i dotle mirna atmosfera u kućici beše prepuna čudnog komešanja i nemira. To je bio nesumnjiv dokaz. Beli Očnjak je to već bio namirisao. Sad je o tome razmišljao. Njegov gospodar se oprema za novo bekstvo. A pošto ga ni ranije nije poveo sa sobom, tako je i sad mogao očekivati da će ga ostaviti za sobom. Te noći on pusti od sebe dugo kurjačko zavijanje. Onako isto kako je zavijao kad je bio štene i kad je pobegao iz Divljine opet u selo i video da ga je nestalo i da mesto njega postoje još samo gomile

178 đubreta koje su obeležavale mesto gde je stajao šator Sivoga Dabra, tako je i sad digao njušku prema hladnim zvezdama i pričao im o svome jadu. U kući su dva čoveka tek bila legla. — Opet ne mari za hranu, primeti Mat sa svoje postelje. Iz postelje Vidona Skota ču se neko gunđanje i komešanja pod ćebadima. — Sudeći prema onome kako je prestao da jede onda kad ste prvi put bili na putu, neće me čuditi ako ovoga puta lipše. Ćebad na drugoj postelji stade se opet ljutito komešati. — O, umukni jednom! viknu Skot iz pomrčine. Zanovetaš gore nego neka žena. — Ja se potpuno slažem s vama, odgovori terač pasa, a Vidon Skot ne beše nimalo uveren da se onaj tamo ne kikoće u sebi. Sutradan bojazan i nemir Belog Očnjaka behu još izrazitiji. Išao je u stopu za svojim gospodarom kad god bi ovaj izašao iz kuće, i neprestano je stajao na kućnjem tremu dok je ovaj bio u kući. Kroz otvorena vrata mogao je na mahove ugledati prtljag na podu. Pored ručne torbe bile su i dve velike platnene torbe i jedan sanduk. Mat je uvijao gospodarevu ćebad i bundu u jedan komad nepromočivog platna. Beli Očnjak je skičao dok je posmatrao taj posao. Nešto kasnije stigoše dva Indijanca. On ih je gledao kako tovare na leđa prtljag i kako ih Mat vodi niz brdo, noseći sam posteljne stvari i ručnu torbu. Ali Beli Očnjak ne pođe za njima. Gospodar je bio još u kući. Posle nekog vremena Mat se vrati. Gospodar se pojavi na vratima i pozva Belog Očnjaka unutra. — Siroti moj jadniče, reče on blago, trljajući Belog Očnjaka oko ušiju i tapšući ga po leđima. Ja polazim na dug put, stari moj, kuda ti ne možeš sa mnom. Hajde sad, reži mi malo, reži dobro i dugo, u znak oproštaja. Ali Beli Očnjak ne htede da mumla. Umesto toga, i pošto je dugo i ispitivački posmatrao svoga gospodara, on zavuče glavu između gospodareve mišice i tela. — Eno svira! viknu Mat. Sa Jukona se čulo promuklo trubljenje nekog rečnog broda. Morate požuriti. Dobro zaključajte prednja vrata. Ja ću izaći na zadnja. Hajde sad, napred!

179 Dvoja vrata se zalupiše u istom trenutku, a Vidon Skot pričeka dok Mat ne obiđe kuću. Iz kuće se čulo tiho skičanje i jecanje. Zatim nastade dugo i šumno njuškanje. — Morate dobro paziti na njega, Mate, reče Skot i pođe niz brdo. Pišite mi i javite kako ide s njim. — Dabome, reče terač pasa. Nego, slušajte ovo, molim vas. Oba čoveka zastadoše, Beli Očnjak je zavijao onako kako zavijaju psi kad im gospodar umre. Davao je izraza krajnjoj tuzi, a zavijanje mu se uzdizalo u velikim i snažnim, žalostivnim izlivima i zamiralo u jednom podrhtavanju, da se opet sve iznova izvija i zamire u izlivu za izlivom ojađene tuge. Aurora je bio prvi brod te godine za Spoljašnost a palube su mu bile krcate srećnih pustolova i propalih istraživača zlata, koji su svi bili podjednako ludi od želje da se dočepaju Spoljašnosti, kao što su pre bili željni da dođu što pre u Unutrašnjost. Kraj pristupne daske Skot se rukovao s Matom, koji se spremao da izađe s lađe na obalu. Ali Matova ruka odjednom omlitavi u ruci drugoga čoveka, kad mu pogled prolete pored Skota i ugleda nešto iza njega. Skot se okrete da vidi. Tamo na palubi, na nekoliko stopa od njih, sedeo je Beli Očnjak i posmatrao ih zamišljeno. Terač pasa je psovao tiho, glasom punim zaprepašćenja. Skot je samo mogao da gleda u čudu. — Jeste li zaključali prednja vrata? prošapta Mat. Ovaj klimnu glavom pa upita: — A kako je sa zadnjim? — Smete se kladiti da sam ih zaključao, glasio je odgovor. Beli Očnjak, kao da se umiljava, beše položio uši uz glavu, ali je ostao gde je i bio i nije pokušao da priđe bliže. — Moraću da ga izvedem na obalu. Mat načini nekoliko koračaji prema Belom Očnjaku, ali ovaj umače od njega. Terač pasa pojuri za njim, a Beli Očnjak stade vrdati između nogu jedne grupe ljudi. Izmičući, vraćajući se, vrteći se u krugu između ljudi, on je neprestano bežao po palubi i izmicao nastojanjima Matovim da ga uhvati. Ali kad voljeni gospodar progovori, Beli Očnjak sasvim poslušno odmah dođe.

180 — Neće da dođe u ruke koje su ga hranile toliko meseci, mrmljao je terač pasa s negodovanjem. A vi, vi ga niste hranili, izuzev onih prvih dana, kad ste se upoznali. Neka me vrag nosi ako znam kako on to pronjuška da ste vi gazda. Skot, koji je dotle milovao Belog Očnjaka, odjednom se naže bliže i pokaza na sveže posekotine na njegovoj njušci i na jednu duboku brazgotinu između očiju. Mat se saže i pređe rukom preko trbuha Belog Očnjaka. — Mi smo sasvim zaboravili na prozor. Sav je isečen i izbrazdan s donje strane. Mora da je grunuo pravo u prozor, jes’, sveca mi! Ali Vidon Skot nije slušao. On je brzo razmišljao. Aurora je davala poslednji znak za polazak. LJudi se užurbaše niz dasku za prelaz na obalu. Mat odreši jednu veliku indijansku maramu sa svoga vrata i htede da veže Belog Očnjaka. Skot povuče terača pasa za ruku. — Zbogom, Mate, stari moj. Što se tiče vuka, ne treba da mi pišeš. Kao što vidiš, ja sam... — Šta! uskliknu terač pasa. Nećete valjda da kažete da... — Hoću da kažem baš to. Evo ti tvoje marame. Ja ću tebi pisati o njemu. Mat zastade na sredini daske. — Neće moći da izdrži klimu! viknu on natrag. Izuzev ako ga ošišate preko leta. Daska se uvuče i Aurora se odbi od obale. Vidon Skot mahnu rukom poslednje zbogom. Zatim se okrete i naže se nad Belog Očnjaka koji je stajao kraj njega. — Mumlaj sad, vrag te odneo, mumlaj! reče on, tapšući glavu koja je odgovarala na milovanje i trljajući položene uši.

181 II ZEMLJA NA JUGU Beli Očnjak se iz broda iskrca u San Francisku. Bio je zapanjen. Duboko u sebi, ispod svakoga procesa razmišljanja ili svesnog postupka, on je silu vezivao za božanstvo. I nikad mu Beli ljudi nisu izgledali tako čudotvorni bogovi kao sad, dok je gazio po klizavoj kaldrmi u San Francisku. Umesto brvnara za koje je dotle znao, sad su došle gorostasne zgrade. Ulice su bile prepune opasnosti: kola, taljiga, automobila; krupnih teglećih konja koji su vukli ogromna teretna kola; čudesnih teretnih kola na žicu, koja su trubila, zvečala sredinom i kreštala neprestano preteći kao oni risovi koje je nekad poznavao u severnim šumama. A sve je to bio izraz sile. U svemu tome i iza svega toga bio je čovek, koji je upravljao, nadziravao, izražavao se, kao i u staro vreme, svojim gospodarenjem nad materijom. To je bilo gorostasno, zapanjujuće. Beli Očnjak beše prestrašen. Strah ga beše svega obuzeo. Kao i u doba kad je bio malo štene, kad je pred ljudima imao osećaj kako je mali i sićušan onoga dana kad je prvi put došao iz Divljine u selo Sivoga Dabra, tako je i sada, u punom razvoju svoga uzrasta, ponosa i snage, osetio koliko je mali i sićušan. I bilo je tako mnogo bogova! Prosto mu se vrtelo u glavi od njihovih silnih rojeva. Ulična tutnjava i buka su mu probijale uši. Bio je zaprepašćen od strahotne i beskrajne jurnjave i kretanja stvari. Kao nikad dotle, osećao je svoju zavisnost od voljenog gospodara, za kojim je išao u stopu i ne gubeći ga iz vida ma šta se desilo. Ali je Belom Očnjaku određeno da mu priviđenje toga grada ostane samo kao neka mora — doživljaj sličan nekom ružnom snu, nestvarnom i groznom, koji će ga još dugo pohoditi u snovima. Gospodar ga je stavio u vagon za prtljag, lancem privezana u jednom kutu, u sred natrpanih sanduka i ručnih kofera. Tu je neki omalen i crnpurast bog vladao uz mnogo galame, turao sanduke i kofere unaokolo, uvlačio ih unutra kroz vrata i bacao na gomile, ili

182 ih s lupom i treskom izbacivao napolje, nekim drugim bogovima koji su čekali na njih. I tu, u tome paklu od prtljaga, gospodar napusti Belog Očnjaka. Ili bar je Beli Očnjak mislio da ga je gospodar napustio, dok nije nanjušio pored sebe gospodareve platnene torbe i stao stražariti nad njima. — Bilo je već i krajnje vreme da dođete, gunđao je crnpurasti bog iz vagona kad se posle jednog sata Vidon Skot pojavi na vratima. Onaj vaš pas ne da mi ni da taknem vaše stvari. Beli Očnjak izađe iz vagona. Bio je začuđen. Grad iz more beše iščezao. Vagon za njega nije bio ništa drugo do soba u nekoj kući, a kad je ušao u nju, grad je svuda unaokolo. U međuvremenu grad beše iščezao. Njegova huka nije mu više zvonila u ušima. Pred njim su se prostirala nasmešena polja, okupana u suncu, lenja u mirnoći i tišini. Ali nije imao mnogo vremena da se čudi tome preobražaju. Primio je i to kao što je primao sve neobjašnjive postupke i izraze bogova. To je njihov način. Čekala su ih neka kola. Neki čovek i žena pristupiše gospodaru. Žena pruži ruke i obgrli njegovog gospodara oko vrata — neki neprijateljski postupak! Sledećeg trenutka Vidon Skot se beše otrgao iz zagrljaja i uhvatio se u koštac s Belim Očnjakom, koji beše postao pravi pobesneli demon što reži. — U redu, mama, govorio je Skot držeći čvrsto Belog Očnjaka i umirujući ga. On je mislio da ti hoćeš da mi učiniš neko zlo, a on to nije hteo da dopusti. U redu stvar. Ne škodi ništa. Brzo će se on naviknuti. — A dotle će meni biti dopušteno da volim svoga sina samo kad njegov pas nije u blizini, nasmeja se ona, iako je bila klonula i bleda od straha. Gledala je Belog Očnjaka koji je režao, rogušio se i streljao očima punim besa. Moraće da nauči i naučiće, i to bez odlaganja, reče Skot. Govorio je blago Belom Očnjaku dok ga nije umirio, pa je onda njegov glas postao čvrst. — Dole, gospodine! Lezi!

183 To je bila jedna od stvari kojima je gospodar naučio Belog Očnjaka, i ovaj posluša, iako preko volje i natmureno. — Sad, mama. Skot raširi ruke prema njoj, ali nije skidao očiju sa Belog Očnjaka. — Dole! upozori ga on. Dole! Beli Očnjak, rogušeći se i ćuteći, upola prilegao pošto beše krenuo da se digne, leže opet i posmatraše kako se onaj neprijateljski postupak ponavlja. Ali ništa zlo ne proizađe iz njega, pa ni od zagrljaja nepoznatog čoveka-boga, koji dođe posle ovoga. Zatim torbe sa stvarima staviše u kola, pa strani bogovi i voljeni gospodar uđoše za njima, i Beli Očnjak stade budno trčati čas iza kola a čas rogušeći se na konje koji su trčali, i upozoravajući ih da je on tu da pazi da se ništa zlo ne dogodi njegovom bogu koga su oni vukli tako brzo po zemlji. Posle petnaest minuta kola skrenuše i uđoše kroz kamenu kapiju, pa dalje napred kroz dvostruki red zasvođenih i ukrštenih orahovih drveta. I s jedne i s druge strane prostirali su se široki travnjaci, a po njima su ovde onde bili razbacani veliki granati hrastovi. Nedaleko, odudarajući od nežnog zelenila negovanih travnjaka, suncem opaljenim senokosi su izgledali mrkožuti i zlatni, dok su dalje od njih bili riđasti bregovi i visoravni s pašnjacima. Pri vrhu travnjaka, na prvoj glavnoj uzvišici iznad nivoa doline, uzdizala se kuća s dubokim tremovima i mnogim prozorima. Beli Očnjak ne dobi mnogo vremena da sve to razgleda. Tek što kola behu ušla u imanje, na njega nalete jedan ovčarski pas, sjajnih očiju, šiljaste njuške, opravdano besan i ljutit. Bio je između njega i njegovog gospodara i odsekao ga. Beli Očnjak nije režao da opomene, nego mu se samo dlaka nakostreši kad polete da izvrši svoj krvnički napad. Ali taj se napad ne završi. On ga na prečac nezgrapno prekide, zadržavajući se ukrućenim prednjim nogama u svome snažnom naletu, tako da skoro sede natrag na stražnje noge, od jake želje da napadne. To je bila ženka, a zakon njegove vrste je stavljao pregradu između njih. Da bi je napao, on bi morao ništa manje nego da izvrši nasilje nad svojim nagonom. Ali je drukčije stajala stvar s ovčarkom. Pošto je bila ženka, ona nije imala takav nagon. S druge strane, zato što je bila ovčarka, ona

184 je osećala neobično jak nagonski strah od Divljine, a naročito od kurjaka, toga naslednog pljačkaša koji je napadao na njena stada još od vremena kad su se ovce kupile u prva stada čuvana od nekih njenih predaka u tamnoj prošlosti. Te tako, baš kad je on odustao od svoga napada i zadržao se da izbegne dodir, ona skoči na njega. On i preko volje zareža kad oseti njene zube na svojoj plećki, ali izvan toga ne pokaza ničim da misli da je povredi. On stade uzmicati ukrućenih nogu, svestan svoje dužnosti, i pokuša da je zaobiđe. Vrdao je ovamo i onamo, krivudao i vraćao se, ali bez uspeha. Ona je stalno bila na putu između njega i pravca koji je hteo da ide. — Ovamo, Ovčarka! viknu strani čovek u kolima. Vidim Skot se nasmeja. — Ništa ne mari, tata. To je dobra vežba. Beli Očnjak će morati da nauči mnoge stvari, pa je bolje da što pre počne. On će se već prilagoditi. Kola su vozila dalje, a Ovčarka je još jednako prečila put Belom Očnjaku. On je pokušavao da je prestigne ostavljajući aleju i zaobilazeći preko travnjaka. Ali je ona trčala po unutarnjem, manjem krugu, i uvek je stajala pred njim sa dva niza blistavih zuba. On je kružio natrag, preko aleje, pa na drugi travnjak, a ona bi opet istrčala preda nj. Kola su odnosila dalje njegovog gospodara. Bili Očnjak bi ih tek ponekad ugledao kako iščezavaju u daljini među drvećem. Položaj mu je bio očajan. Ponovo je pokušao da je zaobiđe. Ona je i dalje jurila za njim. I onda, odjednom, on se okrete prema njoj. Bilo je to njegovo staro borbeno lukavstvo. Zalete se i naglo je tresnu ramenom o rame.I ne samo da je oborio na zemlju. Ona je tako brzo trčala, da se sad stala kotrljati čas na leđa, čas porebarke, dok se neprestano trudila da se zadrži, grebala njušku nogama i urlikala kreštavo od povređenog ponosa i ljutine. Beli Očnjak nije čekao. Put mu je bio slobodan, a to je bilo sve što je želeo. Ona pojuri za njim nikako ne prestajući sa svojim urlikanjem. Sad je to bio prav put, a kad je bilo u pitanju trčanje, Beli Očnjak je mogao poučiti nečemu. Ona je trčala mahnito, izbezumljeno, naprežući sve svoje snage, oglašavajući neprestanom vikom svaki napor koji je činila; a za sve to vreme Beli Očnjak je

185 odmicao glatko sve dalje od nje, tiho, bez naprezanja, klizeći po zemlji kao avet. Baš kad obiđe oko ugla kuće prema porte cochere, 8 on naiđe na kola. Ona su bila zastala, i gospodar je silazio. U tome trenutku, dok je još jurio najvećom brzinom, on oseti napad uperen na njega sa strane. Sad je na njega naleteo pas za lov na jelene. Beli Očnjak pokuša da se okrene prema njemu, ali je jurio prebrzo, a pas je bio suviše blizu. Ovaj grunu u njega stranimice, i to beše zamah tako jak i tako neočekivan, da se Beli Očnjak prevali na zemlju i prevrnu se. Iz gužve koja zatim nastade on se pojavi kao sušto oličenje zlobe, uz glavu priljubljenih ušiju, zarozanih usana, nabrane njuške, dok su mu zubi škljocali, a očnjaci za dlaku promašili meko grlo lovačkog psa. Gospodar je dolazio trčeći, ali je bio daleko, te upravo Ovčarka spase život lovačkom psu. Pre nego što je Beli Očnjak mogao priskočiti da zada zlokobni udar, i baš kad se zalete da skoči, Ovčarka stiže. On je bio varakajući prestigao u trčanju, da se i ne govori o tome kako je bez ustručavanja povalio na šljunak, te je njen dolazak bio pravi vihor — sastavljen od uvređenog dostojanstva, opravdanog gneva i nagonske mržnje prema tome pljačkašu iz Divljine. Ona grunu u Belog Očnjaka pod pravim uglom u sred njegovog skoka, i on bi opet oboren i prevali se. Trenutak kasnije stiže gospodar te jednom rukom zadrža Belog Očnjaka, dok njegov otac odazva druge pse. — Jesi čuo, ovo je isuviše topao prijem za jednog sirotog, samotnog vuka iz ledenih predela, reče gospodar, dok se Beli Očnjak smirivao pod njegovom rukom koja ga je milovala. U čitavom njegovom životu zna se da je samo jednom bio oboren na zemlju, a sad su ga ovde prevalili dvaput za trideset sekundi. Kola behu otišla, a iz kuće izađoše drugi strani bogovi. Neki od njih su s puno poštovanja stajali po strani; ali dve žene ponoviše onaj neprijateljski postupak stezanja njegovog gospodara oko vrata. Ali je Beli Očnjak počinjao da podnosi taj postupak. Izgledalo je da od toga ne proizilazi nikakvo zlo, jer larma koju su bogovi pravili na svaki način nije sadržavala nikakve pretnje. I ti su bogovi pravili 8 Porte cochere (franc.) — Vratnica za kola. (Prim. prev.)

186 prijateljske pokrete prema Belom Očnjaku, ali ih je on opominjao režanjem, a gospodar je to isto činio usmenom reči. U takvim prilikama Beli Očnjak se pribijao svome gospodaru uz noge i dobijao umirljivo tapšanje po glavi. Lovački pas na komandu: „Dik! Lezi odmah dole!“ otide uz stepenice i leže na jednom kraju trema, još režeći i natmureno motreći pridošlicu. O Ovčarki se sad starala jedna od boginja, koja je držala zagrljenu oko vrata, mazila je i milovala; ali je Ovčarka bila u velikoj nedoumici i brizi, cvilila je i bila nemirna, uvređena tim dopuštanjem da tu ostaje taj vuk, ubeđena da bogovi greše. Svi bogovi pođoše uz stepenice u kuću. Beli Očnjak je išao u stopu za svojim gospodarem. Dik na tremu zamumla, a Beli Očnjak na stepenicama nakostreši dlaku i zamumla u znak odgovora. — Uvedi Ovčarku u kuću, a ostavi njih dvojicu da borbom rasprave stvar, predloži Skotov otac. Posle toga će se sprijateljiti. — Onda bi Beli Očnjak, da bi pokazao ljubaznost, morao biti glavni ožalošćeni na pogrebu, nasmeja se gospodar. Stariji Skot s nevericom pogleda prvo u Belog Očnjaka, pa u Dika, pa najzad u svoga sina. — Misliš da bi ga ... Vidon klimnu glavom. — Mislim upravo to. Za jedan minut, ili najviše za dva, imali biste mrtvog Dika. I okrete se Belom Očnjaku. — Hajde, vučino. Ti ćeš morati da ideš unutra. Dok je Beli Očnjak, kruto uspravljena repa, ukrućenim nogama išao uz stepenice i preko trema budno motreći na Dika da bi se sačuvao od nekog bočnog napada, on je u isto vreme bio spreman i da dočeka kakvu bilo zversku pojavu koja bi se mogla ustremiti na njega iz unutrašnjosti kuće. Ali se nikakva strašna stvar ne ustremi, te kad dospe unutra, on stade brižljivo izviđati unaokolo tragajući za njom i ne nalazeći je. Zatim uz zadovoljan uzdah leže kraj nogu svoga gospodara, posmatrajući sve što se događa, stalno spreman da skoči na noge i da se na život i na smrt bori s užasima koji mora da vrebaju odnekuda ispod toga krova kao neke klopke.

187 III NA IMANjU VOLJENOG BOGA Beli Očnjak je ne samo bio prilagodljiv od prirode, nego je i mnogo putovao, te je znao za značenje i potrebu prilagođavanja. Tu u Sijera Visti, kako se zvalo imanje sudije Skota, Beli Očnjak poče brzo da se oseća kao kod svoje kuće. Više nije imao nikakve ozbiljne nevolje sa psima. Oni su bolje nego on poznavali postupke bogova u Zemlji na Jugu, te je on u njihovim očima položio ispit onog časa kad je s bogovima ušao u njihovu kuću. Iako je bio vuk, iako je to bilo dotle neviđena stvar, bogovi su bili osveštali njegovo prisustvo, a oni, psi, imali su samo da prime to osveštano pravo. Dik je ispočetka neizbežno morao proći kroz nekoliko ukočenih formalnosti, pa je posle toga mirno primao Belog Očnjaka kao prinovu u tome domu. Da je išlo onako kako je Dik hteo, oni bi brzo postali dobri prijatelji; ali je Beli Očnjak bio protiv prijateljstva. On je od drugih pasa tražio samo da ga ostave na miru. On se celog svog života držao po strani od svoga roda, pa je želeo da i sad tako postupa. Dikovo prijateljsko postupanje bilo mu je dosadno, te on režanjem otera Dika od sebe. Na severu je bio naučio lekciju da mora pustiti na miru gospodareve pse, pa tu lekciju nije ni sad zaboravljao. Ali je uporno čuvao svoju usamljenost i izdvojenost, i uopšte se nije osvrtao na Dika, te ga se ovaj dobroćudni stvor najzad okanuo, tako da ga je Beli Očnjak zanimao isto onoliko koliko i stub za vezivanje konja blizu staje. Ali nije tako isto stajala stvar i sa Ovčarkom. Iako je primila nalog bogova, to ipak nije bio razlog da ga ostavi na miru. U njeno biće je bilo utkano sećanje na bezbrojne zločine koje su on i njegovi preci počinili protiv njenih predaka. Pustošenje ovčjih torova nije se moglo zaboraviti za jedan dan, pa ni za jedno pokolenje. Sve to je podstrekavalo i podbadalo na odmazdu. Ona se nije mogla pobuniti protiv bogova koji su ga primili, ali joj to nije smetalo da mu sitnim bockanjima zagorčava život. Između njih je postojala vekovna stara

188 omraza, i Ovčarka je sa svoje strane nastojala da Beli Očnjak to ne zaboravi. Tako se Ovčarka koristila svojim polom da napada Belog Očnjaka i da ga zlostavlja. Njemu njegov nagon nije dopuštao da je napada, dok mu njeno nasrtanje nije dopuštalo da se ne osvrće na nju. Kad bi ona naletela na njega, on bi joj okrenuo dlakom zaštićeno rame i podmetnuo ga pod njene zube, pa bi onda otišao dalje ukrućenih nogu i dostojanstveno. Kad bi ga ponekad skolila baš neodoljivo, on je bio primoran da trči u krugu podnoseći joj rame, a okrećući glavu od nje, a na licu i u očima mu se video izraz strpljenja i dosade. Ipak, ponekad, kad bi ga ona jače šćapila za stražnju butinu, on bi se požurio da izmakne od nje, i pritom je izgledao pre nego dostojanstven. Ali je najčešće uspevao da očuva svoje dostojanstvo, koje je bilo skoro svečano. Kad god mu je bilo mogućno, on se pravio kao da ona i ne postoji za njega i istrajno je nastojao da bude podalje od nje. Čim bi je čuo da dolazi, on bi ustao i udaljio se. Beli Očnjak je imao da nauči još i mnoge druge stvari. Život na Severu bio je sušta jednostavnost u poređenju sa zapletenim stvarima na Sijera Visti. Pre svega, morao je upoznati porodicu svoga gospodara. On je u tome pravcu na neki način imao prethodnu pripremu za to. Kao što su Mit-Sah i Klu-Kuč pripadali Sivome Dabru i delili s njim hranu, vatru i pokrivače, tako su sada na Sijera Visti svi stanovnici kuće pripadali voljenom gospodaru. Ali je u toj stvari bilo izvesne razlike, i to znatne razlike. Sijera Vista je bila nešto mnogo zamašnije od šatora Sivoga Dabra. Morale su se uzeti u obzir mnoge osobe. Tu je bio sudija Skot, pa je tu bila i njegova žena. Tu su bile i dve gospodareve sestre, Beti i Meri. Tu je bila i njegova žena Alisa, pa njegova deca Vidon i Mod, mališani od četiri i šest godina. Nije bilo mogućnosti da mu ma ko kaže ko su sve te osobe, a o krvnom srodstvu on nije znao ništa. A ipak je on sve to vrlo brzo rešio i shvatio da oni svi pripadaju njegovom gospodaru. Zatim, kad god bi se ukazala prilika, on je proučavanjem, na osnovu posmatranja postupaka, govora pa i samih preliva u glasu, polagano saznao za prisnost i jačinu naklonosti koju su te osobe uživale kod njegovog gospodara. I na osnovu toga utvrđenog merila Beli Očnjak se i ponašao prema

189 njima. Ono što je bilo od veće vrednosti za njegovog gospodara, i on je više cenio; ono što je bilo drago gospodaru, i Beli Očnjak je voleo i brižljivo čuvao. Takav je, na primer, bio slučaj s gospodarevo dvoje dece. Beli Očnjak celog svog života nije trpeo decu. Mrzeo je njihove ruke i bojao ih se. Lekcije o njihovoj samovolji i svireposti koje je naučio u indijanskim selima nisu bile nimalo nežne. Kad su mu Vidon i Mod prvi put prišli, on je zamumlao upozoravajući ih i izgledao pakostan. Jedna ćuška s gospodareve strane i jedna oštra reč nagnale su ga da podnese njihova milovanja, iako je neprestano mumlao i gunđao pod njihovim ručicama, a u tom mumlanju nije bilo onog tona kao da prede. Kasnije je opazio da su dečko i devojčica dragoceni u gospodarevim očima. I od tada nisu više bile potrebne ni ćuške ni stroge reči koje bi ga naterale da se pusti da ga oni miluju. A ipak Beli Očnjak nije nikad odavao znake neke suviše velike ljubavi. On se pokoravao deci svoga gospodara s nevoljnom ali poštenom popustljivošću, i snosio njihova ludiranja kao što se podnosi neka bolna operacija. Kad ih više ne bi mogao podnositi, ustao bi i odlučno otišao od njih. Ali posle izvesnog vremena doterao je dotle da je čak i zavoleo decu. Ipak, nije nikakvim znacima odavao tu ljubav. Ne bi nikad sam prišao deci. S druge strane, opet, umesto da se udalji kad bi ih ugledao, on je stajao i čekao da mu ona priđu. A još kasnije se u njegovim očima zapažao i izvestan zadovoljan sjaj kad bi ih video da mu se približuju, i pojavljivao bi se izvestan izraz žaljenja kad bi ga deca ostavila i otišla za nekom drugom zabavom. Sve je to bila stvar postepenog razvijanja i iziskivala je vremena. Sudija Skot je u njegovom uvaženju dolazio odmah posle dece. Za to su možda postojala dva razloga. Pre svega, on je očevidno bio dragocena svojina njegovog gospodara, a zatim, bio je hladan i nije“ odavao svoja osećanja. Beli očnjak je voleo da leži kraj njegovih nogu na prostranome tremu, dok je on čitao novine i tek s vremena na vreme udostojio Belog Očnjaka jedne reči ili pogleda — lako podnošljivih dokaza da zapaža prisustvo i postojanje Belog Očnjaka.

190

191 Ali je to bilo tako samo kad nije bilo gospodara u blizini. Čim bi se gospodar pojavio, za Belog Očnjaka su sva druga stvorenja prestajala da postoje. Beli Očnjak je svim članovima porodice dopuštao da ga maze i da ga miluju, ali ni jednome od njih nije davao ono što je davao svome gospodaru. Ničije milovanje nije moglo izazvati iz njegovog grla ono predenje puno ljubavi, i makar koliko se trudili, nisu ga mogli nikako navesti da se pribija uz njih. Taj izraz potpunog zaborava i predavanja, potpunog poverenja, on je zadržavao samo za svoga gospodara. U stvari, on na sve članove porodice i nije gledao u drugoj svetlosti nego kao na svojinu voljenog boga. Beli Očnjak je ujedno vrlo rano uspeo da postavi razliku između porodice i posluge u kući. Ova se njega bojala, dok se on prosto samo uzdržavao da je ne napadne, i to samo zato što je smatrao da su i oni vlasništvo gospodarevo. Između Belog Očnjaka i njih postojala je izvesna neutralnost i ništa više. Oni su kuvali za gospodara, prali posuđe i radili druge poslove, isto onako kao što je Mat radio u Klondajku. Ukratko rečeno, oni su pripadali kućanstvu. Izvan kuće je Beli Očnjak imao da nauči još više. Gospodarevo imanje bilo je prostrano i raznovrsno, ali je ipak imalo svoje međe i granice-Samo zemljište je prestajalo kod pokrajinskog puta. Izvan toga je bilo zemljište zajedničko svima bogovima — putevi i ulice. A u drugim ogradama bila su posebna imanja drugih bogova. Bezbrojni zakoni su upoređivali te stvari i određivali ponašanje; a on nije znao govor bogova, niti je bilo nekog drugog načina da sazna sem iskustvom. On se pokoravao svojim prirodnim sklonostima, dok ga one ne bi dovele u sukob sa nekim zakonom. Kad bi se to dogodilo nekoliko puta, on bi onda naučio zakon, pa bi ga se uvek držao. Ali su u njegovom obrazovanju ćuška od gospodareve ruke i oštar prekor gospodarevog glasa imali najviše uspeha. Zbog prevelike ljubavi prema gospodaru, jedna ćuška s njegove strane ga je bolela više nego ma kakve batine koje je ikada dobio od Sivoga Dabra ili Lepotana Smita. One su zadavale bol samo njegovom telu; ali je u telu njegov duh i dalje besneo, sjajan i nepobediv. Ali je ćuška gospodareva uvek bila suviše slaba da bi povredila telo. Ona je

192 prodirala dublje. To je bio izraz negodovanja gospodarevog, i duh Beloga Očnjaka se grčio od bola pod njim. U samoj stvari, do ćuške je retko dolazilo. Bio je dovoljan gospodarev glas. Po njemu je Beli Očnjak znao da li je uradio nešto umesno ili nije. Po njemu je on podešavao svoje ponašanje i doterivao svoje postupke. To je bio kompas prema kome je on krmanio i učio da stvori plovidbenu kartu načina i ponašanja u novoj zemlji u novom životu. Na Severu je pas bio jedina pripitomljena i domaća životinja. Sve su ostale životinje živele u Divljini i postajale su, kad nisu bile suviše strane, zakonit plen za svakog psa. Celog svog života Beli Očnjak je tražio svoju hranu među živim stvorovima. Njemu nije išlo u glavu da na Jugu to može biti drukčije. A to je imao da nauči odmah na početku svoga bavljenja u Dolini svete Kjare. Kad je jednog ranog jutra, hodajući natenane, zašao za ugao kuće, naišao je na jedno pile koje beše uteklo iz živinarnika. Prirodna sklonost nalagala je Belom Očnjaku da ga pojede. Dva tri skoka, sevanje zuba, poplašeno kreštanje, i on već beše smrsio konce pustolovnom piletu. Bilo je uhranjeno, debelo i meko, te se Beli Očnjak oblizivao i zaključio da je to dobar zalogaj. Kasnije istoga dana on ponovo naiđe na jedno zalutalo pile blizu staje. Jedan konjušar pritrča da ga spase. On nije poznavao soj Belog Očnjaka, nego je kao oružje uzeo jedan običan lak bič za čeze. Na prvi udar biča Beli Očnjak ostavi pile pa se ustremi na čoveka. Belog Očnjaka bi možda zadržala batina, ali ne bič. Ćuteći i ne trepnuvši okom, on pretrpe još jedan udarac u svom naletu unapred, a kad skoči prema grlu, konjušar dreknu: „Bože moj!“ i posrnu nazad. Ispusti i zakloni grlo rukama. Obe ruke mu behu za časak razderane do lakata. Čovek se beše strašno uplašio. Nije ga toliko izbezumila besomučnost Belog Očnjaka, koliko njegovo ćutanje. Još jednako zaklanjajući grlo i lice razderanim i krvavim rukama, on pokuša da pobegne u ambar. I zlo bi se proveo da se na poprištu ne pojavi Ovčarka. Kao što beše ranije spasla život Diku, tako sad spase i konjušara. Van sebe od ljutine, ona jurnu na Belog Očnjaka. Ona je, dakle, imala pravo. Znala je bolje nego ti lakomisleni bogovi. Sve su

193 njene sumnje bile opravdane. Eto, taj stari razbojnik se opet vratio svome starom zanatu. Konjušar umače u staju, a Beli Očnjak stade uzmicati ispred oštrih Ovčarkinih zuba, ili je izlagao svoje rame i trčao neprestano u krug. Ali se Ovčarka ovoga puta nije lako okanula, kao što je imala običaj pošto bi ga pristojno kaznila. Naprotiv, postojala je svakoga trenutka sve više ljuta i uzrujana, dok najzad Beli Očnjak ne posla svoje dostojanstvo do vraga i otvoreno pobeže od nje preko polja. — Naučiće on već da ostavi živinu na miru, reče njegov gospodar. Ali mu ne mogu dati lekciju dok ga ne uhvatim na delu. Delo se dogodi dve noći posle toga, ali u znatno većim razmerama nego što je gospodar očekivao. Beli Očnjak je bio pažljivo osmotrio živinarnike i kretanje živine. U toku noći, pošto ona beše već otišla na spavanje, on se pope na vrh jedne gomile skoro dovučene građe. Odatle skočio na krov jednog kokošarnika, prešao preko slemena i skočio u samo dvorište za živinu. Trenutak kasnije ušao je u jedan kokošinjac, i pokolj je počeo. Kad sledećeg jutra gospodar izađe na trem, pedeset belih leghornskih kokošiju koje konjušar beše poređao, pozdraviše njegove oči. On zviznu u sebi tiho, prvo od iznenađenja, pa zatim, na kraju, od divljenja. Pred očima mu se ukaza i Beli Očnjak, ali na ovome nije bilo nikakvog znaka stida ni osećanja da je pogrešio. Gospodareve usne se stisnuše pred neprijatnom dužnošću. Zatim stade oštro govoriti nesvesnom krivcu, a u njegovom glasu nije bilo ničeg drugog osim bogovskom gneva. Ujedno je gurao njušku Belog Očnjaka naniže do zaklanih kokošiju i istovremeno mu zadavao snažne ćuške. Beli Očnjak nikad više nije napadao na živinarnike. To je bilo protiv zakona, i on je to upamtio. Zatim ga gospodar provede po dvorištu za živinu. Prirodna sklonost Belog Očnjaka, kad bi video kako se živa hrana leprša oko njega i ispred samog njegovog nosa, bila je da se ustremi na nju. On se pokoravao toj sklonosti, ali ga je zadržavao gospodarev glas. Išli su tako po dvorištu jedno pola sata. Svakoga časa je sklonost silno podsticala Belog Očnjaka, i svakog puta, kad bi popustio pred njenom navalom, zadržao bi ga glas njegovog gospodara. Tako je on naučio zakon, i pre nego što je

194 napustio obitavalište živine, bio je navikao da se drži kao da ona i ne postoji. — Nikad se ne može izlečiti pas koji počne da kolje živinu. Sudija Skot je tužno mahao glavom za stolom pri ručku kad mu sin ispriča kakvu je lekciju dao Belom Očnjaku. Kad jednom stekne naviku i oseti ukus krvi ... I opet je stao tužno mahati glavom. Ali se Vidon Skot nije slagao s ocem. — Znate šta ću uraditi? čikaše on najzad. Zatvoriću Beloga Očnjaka zajedno sa živinom celo jedno popodne. — Ali treba misliti na živinu, primeti sudija. — I, štaviše, nastavio je sin, za svaki komad živine koji on zakolje, platiću jedan dolar u zlatnom državnom novcu. — Ali bi trebalo odrediti kaznu i za tatu, umeša se Beti. Njena sestra pristade uz nju, i oko stola se diže čitav hor odobravanja. Sudija Skot klimnu glavom u znak da se i on slaže. — Vrlo dobro, reče Vidon Skot razmišljajući za časak. A ako po isteku popodneva Beli Očnjak ne naškodi nijednom piletu, za svakih deset minuta koje bude proveo u dvorištu za živinu vi ćete mu morati kazati, ozbiljno i odlučno, kao da sedite za sudijskim stolom i izričete presudu: „Beli Očnjače, ti si bistriji nego što sam mislio“. Porodica je sa raznih sakrivenih i zgodnih mesta posmatrala prizor. Ali je neuspeh bio potpun. Zatvoren u dvorištu i ostavljen od strane gospodareve, Beli Očnjak beše legao da spava. jednom je ustao i prišao koritu da se napije vode. Na živinu se nije ni osvrnuo. Za njega ona kao da nije postojala. U četiri sata on se zalete i skoči na krov jednog kokošarnika, a odatle iskoči napolje na zemlju, pa lagano pođe prema kući. Bio je naučio zakon. A na tremu, pred razveseljenom porodicom, sudija Skot, lice u lice sa Belim Očnjakom, reče lagano i svečano šesnaest puta: „Beli Očnjače, ti si bistriji nego što sam mislio“. Ali je naročito veliki broj zakona dovodio Belog Očnjaka u zabunu, te je padao u nemilost. Morao je naučiti i to da ne sme dirati živinu koja pripada drugim bogovima. Tu su zatim bile mačke, zečevi i ćurke; sve se to moralo ostaviti na miru. U stvari, kad je i samo jednim delom bio shvatio zakon, on je imao utisak da mora pustiti na miru sve žive stvorove. Napolju, na zadnjem pašnjaku,

195 jedna prepelica mu jednom prhnu ispred nosa netaknuta. Sav napregnut i uzdrhtao od vatrene želje, on je savladao nagon i ostao miran. Pokoravao se volji bogova. A zatim, jednoga dana, opet na zadnjem pašnjaku, on vide Dika kako je krenuo zeca i pojurio za njim. To je gledao i sam gospodar, i nije ga zadržao. Čak je natutkavao i Belog Očnjaka da učestvuje u gonjenju. Tako je naučio da ne postoji zabrana za zečeve. Najzad je u glavi izveo čitav zakon. Između njega i svih domaćih životinja ne sme biti nikakvih neprijateljstava. Ako i nema prijateljstva, ono bar mora biti neutralnosti. Ali druge životinje; veverice, prepelice i zečevi — to su stvorovi iz Divljine koji nisu nikad priznali čovekovu vlast. Oni su zakoniti plen za svakog psa. Bogovi štite samo pitome stvorove, i među pitomima nije dopuštena smrtna mržnja. Bogovi imaju moć života i smrti nad svojim podanicima, a bogovi ljubomorno čuvaju svoju vlast. Život u Dolini svete Klare bio je složen, u poređenju sa jednostavnošću na Severu. A glavna stvar koju je ta zamršenost civilizacije iziskivala bilo je vladanje sobom, uzdržavanje, uravnoteženost ličnosti, koja je isto tako tanana kao i lepršava babina svila, a u isti mah i čvrsta kao čelik. Život je imao hiljadu lica, i Beli Očnjak je uvideo da ih mora sva imati u vidu. Tako, na primer, kad bi išao u varoš San Žoze, trčeći za kolima, ili besposličio po ulicama dok bi kola stajala, život je tekao oko njega, dubok, širok i raznolik, dražio mu čula neprestano i tražio od njega hitno i beskrajno prilagođavanje i odricanje, i skoro uvek ga prisiljavao da obuzda svoje prirodne sklonosti. Bilo je mesarskih radnji u kojima je visilo meso tako da ga je mogao dosegnuti. A to meso on nije smeo da dira. Bilo je mačaka u kućama koje je njegov gospodar posećivao, a on ih je morao pustiti na miru. Bilo je svuda pasa koji su režali, a te pse on nije smeo napadati. A zatim, na pločnicima je bilo bezbrojno mnogo osoba čiju je pažnju privlačio na sebe. One bi zastajale, gledale bi ga, ukazivale na njega jedne drugima, razgledale ga, govorile mu, i, što je najgore, tapkale ga, I sve te opasne dodire od svih tih stranih ruku on je morao podnositi. Ali je ipak i u tome uspeo. Osim toga, uspeo je da se više ne oseća u neprilici ni zbunjen. Sve te znake pažnje od mnogobrojnih stranih bogova on je primao s izvesnom

196 dostojanstvenom ozbiljnošću. Primao je snishodljivo njihovu snishodljivost. S druge strane, opet, bilo je kod njega nečega što je sprečavalo suviše veliku bliskost. Oni bi ga potapšali po glavi i prošli dalje, zadovoljni i ponosni sa svoje smelosti. Ali sve to nije bilo nimalo lako za Belog Očnjaka. Trčeći za kolima kroz predgrađa varoši San Žoze, on je nailazio na izvesne dečake koji su imali običaj da ga gađaju kamenjem. A on je ipak znao da njemu nije dopušteno da pojuri za njima i da ih obori. Tu je morao da vrši nasilje nad svojim nagonom za samoodržanjem, i on ga je vršio, jer se pripitomljavao i osposobljavao za civilizaciju. Međutim Beli Očnjak ipak nije bio zadovoljan svim tim uređenjem. On nije imao apstraktnih shvatanja o pravednosti i nepristrasnom postupanju. Ali postoji izvestan osećaj pravednosti koje leži u životu, i taj je osećaj u njemu negodovao protiv nepravičnosti što mu se ne dopušta da se brani od te dečurlije što ga gađa kamenjem. On je zaboravljao da je u ugovor koji je zaključio s bogovima ušao i uslov da se bogovi obavezuju da se brinu za njega i da ga brane. Ali jednog dana njegov gospodar skoči iz kola s bičem u ruci i dobro išiba derane. Posle toga oni ga više nisu gađali kamenjem. Beli Očnjak shvati stvar i beše zadovoljan. Doživeo je još jedno iskustvo slične prirode. Na putu za varoš, vrteći se oko krčme na jednoj raskrsnici, bila su tri psa koje behu uveli običaj da jurnu na njega kad bi prolazio. Znajući za njegov krvnički način borenja, njegov gospodar nije nikako prestajao da Belog Očnjaka upozorava na zakon da se ne sme tući. Usled toga je Beli Očnjak, koji beše dobro zapamtio lekciju, bio na velikoj muci kad god bi prolazio pored krčme na raskrsnici. Posle prvog naleta njegovo režanje je zadržavalo tri psa na odstojanju, ali su oni išli za njim, kevtali i lajali neprestano i vređali ga. Tako je to trajalo neko vreme. LJudi iz krčme su čak i bodrili pse da napadaju Belog Očnjaka. Jednog dana oni otvoreno natutkaše pse protiv njega. Gospodar zadrža kola. — Drži ih! reče on Belom Očnjaku. Beli Očnjak nije mogao da veruje. Gledao je u gospodara, pa u pse. Zatim opet pogleda željno u gospodara, kao da pita. Gospodar klimnu glavom. Drži ih, stari moj! Prožderi ih!

197 Beli Očnjak više nije oklevao. Okrenuo se i skočio ćutke među neprijatelje. Sva trojica navališe na njega. Nastade strašno režanje i mumlanje, škljocanje zuba i komešanje telesa. Na drumu se podiže oblak prašine i zakloni bitku. Ali posle nekoliko minuta dva psa su se koprcala u prašini, a treći beše u punom bekstvu. On preskoči preko jednog jarka, pređe jednu ogradu i stade bežati preko njiva. Beli Očnjak se nadade u trku za njim, klizeći po zemlji kurjačkom brzinom hitro i bez ikakvog šuma, pa na sred njive stiže psa i zakla ga. S tim trostrukim ubistvom njegove nevolje sa psima uglavnom prestadoše. Po dolini se pronese glas o tome, i ljudi su dobro pazili da njihovi psi ne uznemiravaju Borbenog Vuka.

198 IV GLAS VRSTE Meseci su dolazili i prolazili. Na Jutu je bilo dovoljno hrane i nikakvog rada, te je Beli Očnjak živeo ugojen, napredan i srećan. Ne samo da je bio na geografskom Jugu, nego je bio i na Jugu života. LJudska dobrota je bila kao neko sunce koje ga obasjava, te je cvetao i napredovao kao neki cvet zasađen na dobrom zemljištu. A ipak je ostajao nekako različit od drugih pasa. Poznavao je zakone bolje čak i od pasa koji nisu znali za drugi život, i držao se zakona sa više tačnosti. Ali je još u njemu bio izvestan nagoveštaj prikrivene krvoločnosti, ostatka Divljine, a vuk je u njemu samo spavao. Nikad nije drugovao sa ostalim psima. Samotan je živeo što se tiče njegove vrste, pa će samotan i dalje živeti. Kao malo štene, pod uticajem zlostavljanja od strane Lip-Lipa i čopora štenadi, kao i u borbenim danima kod Lepotana Smita, on beše stekao duboko usađenu odvratnost prema psima. Prirodan tok njegovog života bio je skrenuo ustranu, te je on, odbijajući se od svoga roda, prionuo uz ljude. Uz to su svi psi na Jugu gledali na njega podozrivo. On je u njima budio urođeni strah od Divljine, i oni su ga uvek dočekivali režanjem, mumlanjem i ratobornom mržnjom. A on je opet bio naučio da se ne mora služiti zubima protiv njih. Obnaženi očnjaci i zarozane usne bili su uvek dovoljno strašni, i retko bi promašili da nekog besnog psećeg nasrtljivca ne nateraju da se naglo trgne unazad. Ali je postojala jedna napast u životu Belog Očnjaka — Ovčarka. Ona mu nije nikad davala ni trenutka mira. Ona se nije prilagođavala zakonu tako lako kao on. Prkosila je svima gospodarevim naporima da je sprijatelji s Belim Očnjakom. Stalno mu je u ušima zvonilo njeno oštro i nervozno režanje. Ona mu nije nikad oprostila onaj slučaj s klanjem pilića, nego je uporno ostajala pri ubeđenju da on ima rđave namere. Smatrala ga je za krivca i pre

199 nego što bi počinio neko nedelo, pa se tako i ponašala prema njemu. Ona beše postala prava napast za njega, pa je stalno išla za njim oko staja i po imanju kao kakav policajac, pa ako bi on makar samo bacio jedan pogled na nekog goluba ili na pile, ona bi udarila u ljutito lajanje. Njegov omiljeni način neobraćanja pažnje na nju bio je u tome da legne položiv glavu na prednje šape i da se pravi da spava. To bi je uvek zbunilo i ućutkalo. Izuzimajući Ovčarku, sve je drugo Belome Očnjaku išlo dobro. Bio je naučio da se obuzdava i da se drži kako valja, a znao je i zakone. Bio je došao do izvesne dostojanstvene postojanosti, mirnoće i filosofske trpeljivosti. Više nije živeo u neprijateljskoj sredini. Opasnost, povreda i smrt nisu vrebali sa svih strana oko njega. Vremenom i predstava o nepoznatom kao o nekoj užasnoj stvari punoj pretnje izblede u njemu. Život beše postao ugodan i prijatan. Proticao je glatko, a ni strah ni neprijatelj nisu vrebali kraj puta. Osećao je nedostatak snega, iako nije bio svestan toga. „Neobično dugo leto“, glasile bi njegove misli, da je razmišljao o tome. Ovako je na neki neodređen, podsvestan način osećao da mu sneg nedostaje. Na isti način, naročito za vreme vrućina kad je stradao od sunca, osećao je neku slabu čežnju za Severom. Ali je jedino dejstvo te čežnje na njega bilo u tome što se osećao nelagodniji i nemirniji ne znajući ni sam šta mu je. Beli Očnjak nije nikada pokazivao svoja osećanja. Osim onoga zavlačenja glave i unošenja prizvuka zadovoljnog predenja u svoje mumlanje, on nije imao drugog načina da izrazi svoju ljubav. Ali mu je bilo suđeno da otkrije i treći način. Oduvek je bio osetljiv prema smehu bogova. Smeh ga je dovodio do ludila i prosto ga pravio besnim. Ali on nije bio u stanju da se ljuti na voljenog gospodara, te kad bi se bog rešio da mu se smeje na izvestan dobroćudan način, onako u šali, on je bio u neprilici. Osećao bi kako ga bocka i peče stara ljutnja, dok se trudila da se raspali u njemu, ali je imala da se bori protiv ljubavi. Nije mogao da se ljuti, a morao je nešto da radi. Isprva se pravio dostojanstven, a gospodar se smejao još više. zatim se trudio da bude još dostojanstveniji, a gospodar bi se smejao još jače nego pre. Najzad gospodar ga smehom natera da se okane svoje dostojanstvenosti. Vilice mu se lako rastaviše, usne se malo