Beli Očnjak - Džek London

100 celog dana. Nije ni zastao da se odmori. Izgledalo je kao da je stvoren da večito trči. Njegovo čelično telo nije znalo za umor, a čak i kad oseti umor, vučje nasleđe izdržljivosti sokolilo ga je na beskrajne napore i osposobilo da goni nezadovoljno telo neprestano napred. Na mestima gde je reka zalazila među visoke, okomite stene, on je prelazio planinske grebene iza njih. Gazio je rečice i reke koje su uticale u glavnu reku, ili ih je preplivavao. Često bi se upustio i preko tankog leda što se počinjao hvatati uz obalu, pa bi češće propao kroza nj i borio se za život u ledenoj matici. Stalno je pazio neće li naići na trag bogova, koji je možda odstupio od reke i pošao u unutrašnjost. Beli Očnjak je bio bistriji od prosečnog vuka, ali njegov duhovni pogled nije ipak bio toliko prostran da bi obuhvatio i drugu obalu reke Mekenzi. Šta bi bilo ako bi put bogova išao tom drugom obalom? To mu nije nikako padalo na pamet. Kasnije, kad bude više proputovao i postao stariji i mudriji, i kad sazna više o putevima i rekama, on će možda moći da shvati i uzme u obzir i takvu mogućnost. Ali je ta snaga duha ležala još u budućnosti. Za sada je trčao nasumice, i samo je jedna obala reke Mekenzi ulazila u obzir pri njegovim računicama. Trčao je celu noć, zapadajući u mraku u nevolje i nailazeći na prepreke koje su ga zadržavale, ali koje ga nisu zaplašile. Do sredine drugog dana trčao je bez prekida punih trideset sati, i gvozdena snaga njegovog tela već je popuštala. Samo ga je istrajnost duha gonila da ide. Nije ništa jeo punih četrdeset sati, te je bio iznemogao od gladi. Neprestana zapadanja u ledenu vodu takođe su ostavljali svoje posledice na njemu. Lepo mu je krzno bilo mokro i prljavo. Široke šape su mu se podbile i krvarile. Počeo je i hramati, i to sve jače ukoliko su časovi prolazili. Uz to, da bi stvar bila još gora, zamrači se nebo i sneg poče padati — hladan, vlažan sneg koji je skrivao predeo kroz koji je išao i zastirao neravnine na zemlji, tako da mu je bilo mnogo teže i bolnije da ide. Namera Sivoga Dabra je bila da se te noći ulogori na onoj drugoj obali reke Mekenzi, jer je njegovo lovište bilo u tome pravcu. Ali na ovoj obali Klu-Kuč, koja je bila žena Sivoga Dabra, beše baš pred sumrak opazila irvasa koji je silazio da pije. Da taj irvas nije sišao

101 da pije, da zbog snega Mit-Sah nije promenio pravac čamca, da KluKuč nije ugledala irvasa, i da Sivi Dabar nije ubio životinju jednim srećnim pogotkom svoje puške, sve stvari koje kasnije dolaze dogodile bi se drukčije. Sivi Dabar se ne bi ulogorio na ovoj strani reke Mekenzi, i Beli Očnjak bi prošao dalje, ili da ugine, ili da nađe svoj put do svoje divlje braće i da postane jedan od njih — vuk do kraja svoga veka. Noć se beše spustila. Sneg je padao gušće, a Beli Očnjak, cvileći tiho u sebi kad god bi se spotakao i dok je hramao dalje napred, naiđe na svež trag u snegu. Bio je tako svež, da je on odmah poznao kakav je to trag. Sve skičeći od radosne živahnosti pođe sa rečne obale za tragom i zađe među drveće. Do ušiju mu dopreše logorski zvuci. Ugleda i blesak vatre kraj kojeg je Klu-Kuč kuvala, a Sivi Dabar čučao i žvakao komad sirovog loja. U logoru je bilo mesa. Beli Očnjak je očekivao batine. Prilegao je na zemlju i malo se nakostrešio pri pomisli na to. Zatim je opet prišao bliže. Bojao se i mrzeo batine za koje je znao da ga čekaju. Ali je i pored toga znao da će moći uživati u udobnosti vatre, u zaštiti bogova, u drugarstvu pasa — istina u neprijateljstvu, ali ipak drugarstvu koje je zadovoljavalo njegovu društvenu prirodu. Stupio je, uvijajući se i puzeći, u svetlost vatre. Sivi Dabar ga spazi i prestade žvakati loj. Beli Očnjak se privlačio lagano, uvijajući se i puzeći u bedi svoga poniženja i pokornosti. Vukao se pravo prema Sivom Dabru, a svaki santimetar njegovog primicanja postajao je sporiji i bolniji. Najzad ostade da leži pred nogama svoga gospodara, u čije se vlasništvo sad predavao dragovoljno, telom i dušom. Sad je po svome slobodnom izboru došao da sedi pored čovekove vatre i pokori se njegovoj vladavini. Drhtao je čekajući da kazna padne na njega. I ruka se zaista nadnese. On se i preko volje zgrči pod tim očekivanim udarcem. Ali se udarac ne spusti. On bojažljivo pogleda na više. Sivi Dabar je lomio parče loja na dve polovine i pružao mu jednu. On vrlo blago, s puno podozrenja omirisa loj, pa ga stade jesti. Sivi Dabar naredi da mu se donese meso, čuvajući ga od drugih pasa dok je Beli Očnjak jeo. Posle toga, zadovoljan i zahvalan, Beli Očnjak je ležao kraj nogu Sivoga Dabra, gledajući u vatru koja ga je grejala, žmirkajući i dremajući, s pouzdanim znanjem da će ga sutrašnji dan zateći ne kako očajno

102 skita kroz prostore sumornih šuma, nego u logoru ljudi-životinja kraj bogova kojima se bio predao i od kojih je sad zavisio.

103 V UGOVOR Kad decembar beše dobro odmakao, Sivi Dabar pođe na put uz reku Mekenzi. S njim pođoše Mit-Sah i Klu-Kuč. Jedne je saonice terao on lično, a u njih je upregao pse koje beše dobio trampeći stvari ili koje beše pozajmio. Drugim, manjim saonicama upravljao je Mit-Sah, a u njih behu upregli zapregu štenadi. To je više ličilo na igračku nego na šta drugo, ali je bilo veliko uživanje za Mit-Saha kad je osećao da počinje da u svetu radi posao odraslog čoveka. Uz to je učio da tera pse i da ih vežba, dok su se štenci navikavali na prezanje. Osim toga, i saonice su bile od neke koristi, jer su nosile skoro dvesta funti opreme i hrane. Beli Očnjak je viđao pse kako se naprežu u amovima, te mu nije bilo suviše krivo kad su ga prvi put upregli u saonice. Oko vrata su mu metnuli ogrlicu ispunjenu mahovinom, koja je dvema štrangama bila u vezi s jednim kaišem što mu je prolazio oko grudi i preko leđa. Za njega je bilo pričvršćeno dugačko uže kojim je vukao saonice. Zaprega se sastojala od sedam štenaca. Šestoro su se okotili ranije u toj godini, te su imali devet i deset meseci, dok je Beli Očnjak imao svega osam. Svaki pas je bio privezan za saonice jednim užetom, a ni dva užeta nisu bila iste dužine, dok je razlika u dužini između ma koja dva bila najmanje koliko dužina tela jednog psa. Svako uže je dopiralo do jednog prstena na prednjem delu saonica. Same saonice su bile bez salinaca, upravo to su bili tobogani od brezove kore, s krajem privijenim naviše da ne bi zaorali pod sneg. Taj je sastav saonica davao mogućnosti da se ceo njihov teret, kao i tovar, rasporedi preko najveće površine snega, jer je ovaj bio kao kristalna prašina i vrlo mek. Držeći se toga istog načela o što je moguće širem rasporedu težine, i psi su na užetima bili poređani zrakasto u obliku lepeze, počevši od kljuna saonica, tako da ni jedan pas nije išao stopama drugog.

104 Osim toga, taj raspored u obliku lepeze imao je i drugu jednu dobru osobinu. Užad različite dužine nije dopuštala psima da napadnu od ostrag one koji su trčali ispred njih. Ako bi jedan pas hteo da napadne drugoga, on bi morao da se okrene samo na onoga sa kraćim užetom. U tome slučaju našao bi se lice u lice s napadnutim psom, a uz to bi se izložio i biču upravljača saonica. Ali je najbolja osobina svega toga ležala u tome što je svaki pojedini pas koji se trudio da napadne onoga ispred sebe morao vući saonice brže, a što su brže saonice išle, sve je brže napadnuti pas izmicao napred. Tako pas pozadi nije nikad mogao da stigne onoga ispred sebe. Što je on brže trčao, utoliko je brže trčao onaj koga je on jurio, i utoliko su brže trčali svi psi. Usled toga su saonice išle brže, te je tako, posrednim putem, čovek pojačavao svoje gospodarstvo nad životinjama. Mit-Sah je bio sličan ocu od koga beše primio mnogo ozbiljne mudrosti. On je ranije zapazio kako Lip-Lip progoni Belog Očnjaka, ali je onda Lip-Lip bio pas drugog čoveka, te se Mit-Sah nije usuđivao da učini nešto drugo, sem što bi ponekad bacio poneki kamen za njim. Ali je sad Lip-Lip bio njegov pas, te mu se on osveti time što ga stavi na kraj najdužeg užeta. To je Lip-Lip postao vođa, i prividno je to bila neka počast, ali je stvarno oduzimalo od njega svaku čast, jer umesto da bude siledžija i gospodar čopora, sad je došlo do toga da ga ceo čopor omrzne i progoni. Zbog toga što je trčao na kraju najdužeg užeta, svim psima je izgledalo da on beži ispred njih. Od njega su oni videli samo njegov kosmati rep i stražnje noge — a to je bio izgled mnogo manje divlji i stravičan od njegove nakostrešene dlake na leđima i bleštavih očiju. A usto, pošto su duhovno tako nastrojeni, gledajući ga kako trči ispred njih, psi su dobili želju da ga gone, i osećanje da on beži od njih. Čim bi saonice krenule, zaprega bi jurnula u poteru za LipLipom, i to je trajalo preko celog dana. On je isprva bio sklon da se okrene prema svojim goniocima, ponosan na svoje dostojanstvo i pun gneva, ali bi ga u takvim prilikama Mit-Sah ošinuo po njušci svojim bičem od irvasovog creva dugim trideset stopa, i primorao ga da okrene leđa i trči dalje. Lip-Lip bi mogao da se ogleda sa čoporom, ali nije mogao da se ogleda s bičem, te mu je ostalo samo

105 da održava svoje dugo uže zategnuto i svoje sapi što dalje ispred zuba svojih drugova. Ali se jedno još veće lukavstvo krilo u Indijančevoj glavi. Da bi još više zaoštrio to beskrajno gonjenje prednjaka, Mit-Sah ga je povlašćivao više od ostalih pasa. Ta su povlašćenja izazivala kod njih ljubomoru i mržnju. Mit-Sah bi mu u njihovom prisustvu davao meso i davao bi ga samo njemu. To je njih dovodilo do ludila. Oni su besneli unaokolo, izvan domašaja biča, dok je Lip-Lip žderao meso, a Mit-Sah je ostavljao zapregu na izvesnom odstojanju i pravio se da Lip-Lipu daje meso. Beli Očnjak se s puno volje latio posla. On je bio prešao veći prostor od ostalih pasa da bi došao da se potčini vladi bogova, a bio je i temeljnije upoznao beskorisnost protivljenja njihovoj volji. Tome treba dodati da ga je zlostavljanje koje je podnosio od strane čopora dovelo do toga da je u opštem planu stvari čopor značio manje, a čovek više. On nije naučio da od svojih srodnika očekuje drugarstvo. Osim toga on beše skoro i zaboravio na Kajči, te mu je glavna oduška izražavanja osećanja bila još jedino u odanosti koju je pokazivao prema bogovima koje je bio primio za gospodare. Zato je radio svojski, učio se disciplini i bio poslušan. Njegov naporan rad se odlikovao vernošću i dobrom voljom. To su bitne odlike vuka i divljeg psa kad se pripitome, a te crte Beli Očnjak je imao u neobičnom stepenu. Između Belog Očnjaka i ostalih pasa postojalo je neko drugarstvo, ali je to bilo drugarstvo ratovanja i neprijateljstva. On nije nikad naučio da se igra s njima. On je umeo samo da se bori, i zaista se borio s njima i vraćao im trostruko ujede koje su mu oni zadavali u dane kad je Lip-Lip bio prvak — sem kad je bežao ispred drugova na kraju svoga užeta, dok su saonice odskakale pozadi. U logoru se on držao blizu Mit-Saha ili Sivog Dabra i Klu-Kuč. Nije se usuđivao da se makne dalje od bogova, jer su sad očnjaci svih pasa bili protiv njega, te je sad on ispijao do dna čašu zlostavljanja koja je nekad bila dodeljena Belom Očnjaku. Po zbacivanju Lip-Lipa, Beli Očnjak je mogao postati vođa čopora. Ali je on bio suviše zlovoljan i nedruževan za to. On je jednostavno zlostavljao svoje drugove u zaprezi. Inače nije obraćao pažnju na njih. Oni su mu se sklanjali s puta kad bi naišao, pa čak

106 ni najsmeliji među njima nije su usuđivao da mu ukrade meso. Naprotiv, oni su žurno jeli svoj deo mesa od straha da im ga on ne oduzme. Beli očnjak je dobro znao zakon: Ugnjetavati slaboga, a pokoravati se jakom. On bi pojeo svoj deo mesa što je brže mogao. A onda, teško psu koji nije bio gotov! Kratko rešenje i sevanje očnjaka, pa bi onda onaj pas jauknuo od besa prema ravnodušnim zvezdama, dok je Beli Očnjak dovršavao njegov obrok umesto njega. Ali bi ipak svakog časa poneki pas planuo buntovnički i bio odmah ukroćen. Tako je Beli Očnjak održavao svoju nadmoćnost. On je ljubomorno čuvao svoju usamljenost u čoporu i često se borio da je održi. Ali su takve borbe bile kratkotrajne. On je bio suviše brz za ostale pse. Oni bi se našli razderani i krvavi i pre nego što su znali šta se dogodilo, i bili potučeni i pre nego što su počeli da se bore. Ista kao i disciplina bogova, bila je disciplina koju je Beli Očnjak održavao među svojim drugovima. Nije im nikad popuštao ni za dlaku. Prisiljavao ih je na neodložno poštovanje prema sebi.Između sebe su mogli da rade kako hoće. To se njega nije ticalo. Ali ga se ticalo da njega ostave na miru u njegovoj usamljenosti, da mu se sklanjaju s puta kad bi izvoleo da se kreće među njima, i da u svako doba priznaju njegovu vlast nad njima. Makar i najmanje nagoveštavanje krućenja nogu, zarozana vilica ili rogušenje dlake, i on bi skočio na njih, nemilosrdan i svirep, i brzo bi ih ubeđivao u pogrešnost njihovog ponašanja. Bio je to čudovišan tiranin. Njegovo gospodarenje bilo je tvrdo kao čelik. On je radi osvete ugnjetavao slabe. Nije uzalud bio izložen nemilosrdnoj borbi za opstanak u dane kad je bio malo štene, kad su se njegova majka i on, sami i bez ičije pomoći, održali i ostali živi u divljoj sredini Divljine. I nije uzalud naučio da ide nečujno kad se veća sila nalazi u blizini. Ugnjetavao je slabe, ali je poštovao jake. U toku toga dugog puta sa Sivim Dabrom on je zaista išao nečujno među potpuno odraslim psima u logorima tuđih ljudi-životinja na koje su nailazili. Meseci su prolazili, a putovanje Sivoga Dabra još jednako je trajalo. Snaga Beloga Očnjaka se neprestano razvijala u dugim časovima provedenim na putu i stalnim naprezanjem u saonicama, a izgledalo je da je i njegov duhovni razvoj skoro potpun. Bio je doterao dotle da je potpuno poznavao svet u kome je živeo. Njegovi

107 pogledi su bili sumorni i sebičnjački. Svet, kako ga je on video, bio je divalj i surov svet, svet bez ikakve topline, svet u kome milovanje, milošta i vedra blagost duha ne postoje. On nije osećao nikakve ljubavi prema Sivom Dabru. Istina je da je to bio bog, ali vrlo besomučan bog. Beli Očnjak je bio srećan što priznaje njegovo gospodarstvo, ali je to gospodarstvo bilo zasnovano na višoj umnoj sposobnosti i na gruboj snazi. U samu prirodu Beloga Očnjaka bilo je utkano nešto što je činilo da on to gospodarstvo želi, jer inače se ne bi vratio iz Divljine onda kad je to učinio da mu posveti svoju odanost. U njegovoj prirodi bilo je nekih dubina koje niko nikad nije ispitao. Jedna ljubazna reč, malo milovanja rukom od strane Sivoga Dabra mogli su ispitati te dubine, ali Sivi Dabar nije nikad milovao ni govorio ljubazne reči. To nije bio njegov običaj. Njegova prevlast je bila divlja, pa je divlje i vladao, delio pravdu s budžom u ruci, kažnjavao prestupe bolnim udarcima a nagrađivao zasluge ne ljubaznošću, nego uzdržavanjem od udaranja. Zato Beli Očnjak nije imao pojma o blaženstvu koje bi za njega moglo ležati u ruci čoveka. A, osim toga, on nije ni voleo ruke ljudiživotinja. Nekako je osećao podozrenje prema njima. Istina je da one po nekad daju meso, ali mnogo češće zadaju bol. Ruke su stvari od kojih je bolje biti podalje. One bacaju kamenje, razmahuju batinama, budžama i bičevima, zadaju šamare i ćuške, a kad ga se dotaknu, one umeju vešto da zadaju bol štipanjem ili uvrtanjem. U tuđim selima on je nailazio na dečje ruke, pa je naučio da one umeju svirepo da ozlede. Tako mu je jednom prilikom jedno malo Indijanče, koje je tek bilo prohodalo, zamalo nije izbilo oko. Zbog tih iskustava on je bio pun podozrenja prema svoj deci. Nije ih podnosio. Kad bi mu došla blizu svojim zloslutnim rukama, on bi ustao i otišao. Bilo je to u jednom selu na Velikom Robovskom Jezeru, gde on, pošto je izrazio negodovanje protiv zla koje dolazi od ruku ljudiživotinja, unese izvesnu izmenu u zakon koji beše naučio od Sivoga Dabra. Zakon je, naime, govorio da je neoprostiv greh ujesti nekog od bogova. U tome selu, prema običaju pasa u svim selima, Beli Očnjak je išao da traži hranu. Jedan mladić je cepao sekirom smrznuto meso severnog jelena, a parčad su letela unaokolo po

108 snegu. Beli Očnjak, naišavši tiho u svome traganju za hranom, zastade i poče jesti otpatke. Onda opazi kako mladić ostavlja sekiru i uzima debelu batinu. Beli Očnjak odskoči ustranu baš na vreme da izbegne udarac koji je padao. Mladić ga stade goniti, a on, stranac u tuđem selu, pobeže između dva šatora i nađe se priteran u ćorsokak uz jedan visok zemljani nasip. Za Belog Očnjaka nije bilo izlaza. Jedini put odatle vodio je između dva šatora, a taj je izlaz čuvao mladić. Držeći batinu spremnu da udari, on se primicao bliže svojoj priteranoj žrtvi. Beli Očnjak je bio besan. Bio je okrenut prema mladiću, nakostrešen i režeći, sa povređenim osećanjem pravičnosti. On je znao za zakon pribavljanja hrane. Svako rastureno meso, kao što su otpaci od smrznutog mesa, pripadali su psu koji ih nađe. On nije učinio nikakav prestup, nije prekršio nikakav zakon, a ipak se taj mladić sprema da ga tuče. Beli Očnjak skoro nije ni sam znao kako se to dogodilo. On je to učinio u nastupu besa. I učinio je to tako brzo, da ni sam mladić nije to znao. Mladić je samo znao da se na neki neobjašnjiv način preturio u sneg i da mu je ruka s batinom bila široko razderana zubima Belog Očnjaka. Ali je Beli Očnjak znao da je prekršio zakon bogova. Zario je zube u sveto meso jednoga od njih, i nije se mogao nadati ničem drugom osim nekoj najstrašnijoj kazni. Pobegao je Sivom Dabru i prilegao pod zaštitu kraj njegovih nogu, kad su ujedeni mladić i mladićeva porodica došli da traže osvetu. Ali su otišli s nezadovoljenom željom za osvetom. Sivi Dabar je branio Belog Očnjaka. Tako isto Mit-Sah i Klu-Kuč. Beli Očnjak, slušajući tu bitku rečima i posmatrajući ljutite pokrete, saznade da je njegov postupak opravdan. I tako on dođe do saznanja da postoje bogovi i bogovi. Postoje njegovi bogovi, a postoje i drugi bogovi, i između njih postoji izvesna razlika. Od svojih bogova on mora primati sve, pa bilo to pravedno ili nepravedno. Ali ne mora primati nepravdu od strane drugih bogova. On ima pravo da se za to osveti svojim zubima. A i to je isto tako zakon bogova. I još pre nego što taj dan ističe, Beli Očnjak nauči još nešto o tome zakonu. Mit-Sah je išao sam da skuplja drva za vatru i sreo mladića koji je bio ujeden. S ovim su bili i neki drugi mladići. Izmenjali su ljutite reči. Zatim su ovi mladići napali na Mit-Saha.

109 On je bio u teškom položaju. Udarci su padali po njemu sa svih strana. Beli Očnjak je isprva samo posmatrao. To je bila stvar bogova, a ne njegova. Zatim ubrzo shvati da je to Mit-Sah, jedan od njegovih bogova koga, eto, zlostavljaju. Ono što od tada učini nije dolazilo usled njegove promišljene volje. Obuzeo ga je strašan nastup ljutine i ubacio ga među borce. Pet minuta kasnije poprište beše puno mladića koji su bežali, a sa mnogih od njih krv je kapala po snegu za dokaz da zubi Belog Očnjaka nisu bili zaludni. Kad MitSah ispriča taj događaj u logoru, Sivi Dabar naredi da se Belom Očnjaku da mesa i to puno mesa, a Beli Očnjak je, sedeći pored vatre presit i sanjiv, znao da je zakon dobio potvrdu. Tako, u redu tih zakona, Beli Očnjak dođe i do saznanja o zakonu svojine i o svojoj dužnosti da brani tu svojinu. Od zakona o štićenju tela njegovih bogova do zakona o štićenju svojine bogova postojao je samo jedan korak, i on načini taj korak. Ono što pripada njegovom bogu mora se braniti protiv celoga sveta — čak i ako treba da se ujedaju drugi bogovi. Ali takav zakon ne samo što znači skrnavljenje svetinje, nego je i pun opasnosti. Bogovi su svemoćni, a jedan pas se ne može nositi s njima; pa ipak, Beli Očnjak nauči da im se suprotstavi, besno ratoboran i bez straha. Dužnost se uzdizala iznad straha, te su bogovi kradljivci naučili da imovinu Sivoga Dabra ostave na miru. U vezi s tim Beli Očnjak brzo nauči još nešto — da je bog koji krade obično kukavica, te je sklon da pobegne čim on da znak za uzbunu. Ujedno je naučio da protiče kratko vreme između njegovog znaka za uzbunu i dolaženja Sivoga Dabra da mu pomogne. Uvideo je da lopov ne beži iz straha od njega, nego iz straha od Sivog Dabra. Beli Očnjak nije zvao na uzbunu lajanjem. On nije nikad lajao. Njegov se metod sastojao u tome da jurne pravo na uljeza i da, ako može, zarije zube u njega. Zbog svoje sumornosti i sklonosti prema usamljenosti, i pošto nije imao ničeg zajedničkog sa drugim psima, on je bio naročito pogodan za čuvanje imovine svoga gospodara, a u tome ga je i Sivi Dabar podsticao i obučavao. Jedna od posledica toga beše da Beli Očnjak postade još divljačniji i neobuzdaniji, i još usamljeniji. Meseci su prolazili i stvarali sve čvršći ugovor između psa i čoveka. To je bio onaj stari ugovor koji behu sklopili čovek i prvi vuk

110 koji je došao iz Divljine. Pa kao što su radili i svi vuci i divlji psi pre njega, i Beli Očnjak je sam za sebe izvodio taj ugovor. Uslovi su u njemu bili jednostavni. On je zamenio svoju slobodu zato da ima svoga boga od krvi i mesa. Hrana i vatra, zaštita i drugarstvo bili su neke od stvari koje je on primao od svoga boga. U zamenu za to on je čuvao svojinu svoga boga, branio njegovo telo, radio mu i slušao ga. Kad neko ima svoga boga, onda mu mora i služiti. Služba Belog Očnjaka je bila služba puna dužnosti i straha, ali ne i ljubavi. On nije znao šta je to ljubav. On nije nikad iskusio ljubav. Kajči je bila samo jedno daleko sećanje. A, osim toga, on je ne samo napustio Divljinu i svoj rod kad se predao čoveku, nego su i uslovi ugovora glasili da ako on ikad stekne ponovo Kajči, neće izneveriti svoga boga i poći s njom. Njegova odanost čoveku nekako je bila zakon njegovog bića, jača od njegove ljubavi za slobodu, za svoj rod i svoju krv.

111 VI GLAD Proleće te godine beše na domaku kad Sivi Dabar završi svoje putovanje. Bio je april, i Belom Očnjaku beše već godina dana kad stiže u zavičajno selo i kad ga Mit-Sah ispreže iz amova. Iako je bio još daleko od svog punog rasta, Beli Očnjak beše posle Lip-Lipa najkrupniji godišnjak u selu. Od svoga oca vuka, kao i od Kajči, bio je nasledio veliki uzrast i snagu, te se već merio sa potpuno odraslim psima. Ali još ne beše postao temeljan. Telo mu je bilo vitko i protegljasto, a snaga više žilava nego mišićava. Krzno mu je bilo sivo, sasvim kao u vuka, i po celom svom spoljnjem izgledu bio je pravi vuk. Četvrtina pseće krvi koju je bio nasledio od Kajči ne beše ostavila na njemu nikakvog spoljnjeg znaka, iako je igrala znatnu ulogu u njegovom duhovnom sastavu. Lutao je po selu i prepoznavao s puno mirnog zadovoljstva razne bogove koje je poznavao pre polaska na put. Pa su onda tu bili i psi, štenci koji su rasli kao i on, i odrasli psi koji nisu više izgledali tako veliki i strašni kao što su mu bile slike sećanja koje beše sačuvao o njima. A, osim toga, sad ih se manje plašio nego pre, te je prolazio ponosno između njih s izvesnom bezbrižnom nemarnošću, koja mu je bila isto toliko nova koliko i prijatna. Postojao je neki Basik, sivi stari pas, koji je u mlađe dane imao samo da otkrije svoje očnjake, pa da Beli Očnjak odleti i šćućuri se negde bestraga. Od njega je Beli očnjak saznao mnogo o svojoj beznačajnosti, a isto tako sad je mogao da sazna i o promeni koja se beše odigrala u njemu. Dok je Basik postajao sve slabiji od starosti, Beli Očnjak je sve više jačao u svojoj mladosti. Prilikom rasparčavanja jednog skoro ubijenog severnog jelena, Beli Očnjak je saznao za promenjene odnose koji su nastali između njega i ostalog pasjeg soja. On je dobio jedan papak i deo cevanice na kojima je bilo podosta mesa. Sklonjen od neposredne gužve drugih pasa — u stvari, zaklonjen iza jednog šipraga — on je žderao

112 svoj deo, kad Basik navali na njega. Pre nego što je i sam uvideo šta radi, Beli Očnjak je dva puta zakačio zubima nasrtljivca i opet odskočio ustranu. Basik je bio iznenađen njegovom drskošću i brzinom njegovog napada. Stajao je i blesavo gledao u Belog Očnjaka, a sirova crvena, cevanica stajala je između njih. Basik je bio star i već beše došao do saznanja o sve većoj hrabrosti pasa koje je imao običaj da zlostavlja. Gorka su to bila iskustva, koja je morao da guta hteo ne hteo, i koja su iziskivala svu njegovu mudrost da bi ih mogao podneti. Nekad, on bi skočio na Belog Očnjaka pun opravdanog besa. Ali mu sad opala snaga nije dopuštala takvo držanje. On se divlje rogušio i gledao zloslutno preko cevanice u Belog Očnjaka; a Beli Očnjak, u kome beše vaskrsao dobar deo onoga starog straha, kao da se kolebao, povlačio u sebe i činio manjim, dok je smišljao neki način kako da se povuče bez velike sramote. I tu, eto, Basik pogreši. Da se zadovoljio samo time što će gledati besno i zloslutno, sve bi još bilo dobro. Beli Očnjak, smerajući da se povuče, najzad bi se i povukao i ostavio meso njemu. Ali Basik nije čekao. On je smatrao da je već pobedio, te priđe mesu. Baš kad on namerno naže glavu prema mesu da ga onjuši, Beli Očnjak se malo nakostreši. Čak i tada još nije bilo prekasno za Basika da popravi stvar. Da je samo ostao nad mesom s uzdignutom glavom i streljajući očima, Beli Očnjak bi se najzad povukao. Ali je sveže meso dražilo nozdrve Basiku, a halapljivost ga je gonila da ga zagrize. To je bilo isuviše za Belog Očnjaka. Sa svežom uspomenom na svoju prevlast nad drugovima u zaprezi, on se nije nikako mogao obuzdati da mirno stoji i gleda dok neko drugi jede meso koje pripada njemu. I, po svome običaju, on napade bez prethodne opomene. Na prvi nalet zuba Basikovo uvo ode u komade. On beše zapanjen ovim iznenadnim napadom. Ali su ga zadesile još i mnoge druge, teže nevolje, isto tako iznenada. Bio je oboren na zemlju. Grlo mu beše izujedano. Dok se koprcao da stane na noge, mladi pas mu dvaput razdera rame. Brzina svega toga prosto je zaprepašćivala. On pokuša jedan neuspeo nalet na Belog Očnjaka, škljocajući uvređeno zubima u vazduhu. Trenutak kasnije neprijatelj mu razdera njušku, i on ostavi meso posrćući unazad.

113 Sad je položaj bio sasvim obrnut. Beli Očnjak je stajao nad cevanicom narogušen i pun pretnje, dok se Basik malo dalje spremao na odstupanje. Nije se usuđivao da se upusti u dalju borbu sa tim mladim i vatrenim megdandžijom, i opet ga, i još gorče, obuze svest o svojoj slabosti i nastupanju starosti. Njegovo nastojanje da očuva dostojanstvo bilo je junačko. Okrenuvši mirno leđa mladome psu i cevanici, kao da oboje nisu vredni njegove pažnje, on dostojanstveno ode sa poprišta. I sve dok se dobro ne odmače, ne zastade da liže svoje krvave rane. Posledica toga beše da Beli Očnjak dobi veću veru u sebe, pa i veći ponos. Nije se više tako nečujno kretao među odraslim psima; prema njima se sad držao s manje pomirljivosti. Ne bi se moglo reći da je naročito tražio kavgu. Daleko od toga. Ali je zahtevao da mu se ukazuju obziri. Polagao je pravo na to da ide svojim putem bez zlostavljanja i da se ni jednom psu ne sklanja s puta. O njemu se moralo voditi računa, i ništa više. Nije više bilo mogućno ne obazirati se na njega i zanemarivati ga, što se obično radilo i pre i sad sa štencima koji su bili njegovi drugovi u zaprezi. Oni su se sklanjali s puta kad bi prolazili pored odraslih pasa i ustupali im meso kad su na to bili prisiljeni. Ali Beli Očnjak, nedruževan, usamljen, umoran, jedva gledajući levo ili desno, strašan, nepristupačna izgleda, na odstojanju i tuđ, priman je od strane starijih kao njima ravan. Oni su se brzo navikavali da ga ostavljaju na miru, ne usuđujući se da mu pokazuju neprijateljstvo, kao ni znake prijateljstva. Ako bi oni njega ostavili na miru, ni on njih ne bi dirao, te su posle nekolikih ogledanja uvideli da se takvo stanje stvari može poželeti kao stalno. Sredinom leta Beli Očnjak dožive nešto novo. Kad je jednog dana kaskao na svoj tihi način da osmotri neki nov šator koji se podigao na okrajku šume, dok je on sa lovcima išao u lov na severnog jelena, on nabasa pravo na Kajči. Zastade i pogleda u nju. On se nje sećao nejasno, ali je se sećao, a to je više nego što bi se moglo reći o njoj. Ona zaroza prema njemu gornju usnu režeći s puno pretnje, a on je se sad sasvim jasno seti. Na njega navališe sva sećanja iz ranog doba njegovog života kao malog šteneta i na sve što je bilo u vezi s tim tako dobro poznatim režanjem. Pre nego što je upoznao bogove, ona je bila središna osa njegove vasione. Vratiše mu se stara, dobra poznata osećanja iz toga doba i navališe na njega

114 kao plima. On joj priskoči veselo, a ona ga hitro dočeka zubima koji mu razderaše njušku do kosti. On nije razumeo. Uzmakao je zaprepašćen i zbunjen. Ali Kajči nije bila kriva za to. Kurjačka majka nije stvorena tako da se može sećati svoje štenadi od pre godine dana, ili tako nešto. Ona se nije sećala Belog Očnjaka. On je za nju bio jedna sasvim strana životinja, jedan nasrtljivac, a njen sadašnji kot štenadi davao joj je pravo da negoduje protiv nekog nasrtaja. Jedno od tih njenih štenadi dopuzi do Belog Očnjaka. Bili su polubraća, samo što nisu znali. Beli Očnjak onjuši kuče radoznalo, a na to Kajči jurnu na njega i po drugi put mu razdera njušku. On se povuče unazad. Sva stara sećanja i asocijacije ponovo zamreše u njemu i legoše u grob iz koga behu vaskrsnuli. On pogleda u Kajči koja je lizala svoje štene i zastajala s vremena na vreme da zareži prema njemu. Ona sad nije imala nikakve vrednosti za njega. On je bio naučio da prolazi kroz život bez nje. Bio je zaboravio na njen značaj. U njegovom redu stvari u svetu nije bilo mesta za nju, kao ni za njega u njenom. Stajao je glupo i zapanjeno, sa izbledelim sećanjima, domišljajući se zbog čega je sve to tako kad ga Kajči napade i po treći put, rešena da ga sasvim protera iz svoje blizine. To je bila ženka njegovog roda, a zakon njegovog roda je nalagao da se ne sme boriti sa ženkama. On nije znao ništa o tome zakonu, jer to nije bio zaključak njegovog duha, niti stvar do koje je on došao iskustvom u svetu. On je znao za njega kao za neko potajno bockanje, za neko podstrekavanje njegovog nagona — istog onog nagona koji ga je naterivao da u vedre noći zavija prema mesecu i zvezdama, i koji ga je nagonio da se plaši smrti i nepoznatoga. Meseci su prolazili. Beli Očnjak je postajao sve jači, teži, temeljniji, dok mu se narav razvijala u pravcima koje su odredili njegovo nasleđe i njegova sredina. Njegovo nasleđe bilo je neka životna materija koja se može uporediti s ilovačom. U njoj su ležale mnoge mogućnosti, i ona se mogla mesiti i doterivati u mnoge različite oblike. Sredina je bila ta koja je mesila ilovaču, davala joj izvestan određeni oblik. Tako, na primer, da Beli Očnjak nije nikad prišao čovekovoj vatri, Divljina bi ga uobličila u pravoga vuka. Ali

115 su mu bogovi dali drukčiju sredinu, te je on dobijao oblik psa koji je imao mnogo vučjega u sebi, ali koji je bio pas, a ne vuk. I tako, prema prirodi njegove ilovače i prema uticaju njegove okoline, narav mu je dobijala neki naročiti oblik. Od toga se nije moglo umaći. On je postajao mrzovoljniji, nedruževniji, usamljeniji, divljačniji, dok su ostali psi sve više uviđali da je bolje živeti s njim u miru nego na ratnoj nozi, a Sivi Dabar je svakim danom imao sve bolje mišljenje o njemu. Beli Očnjak, koji je izgledao kao odraz snage u svim svojim osobinama, patio je ipak od jedne nesavladljive slabosti. Nije mogao podneti da mu se neko smeje. LJudski smeh mu je bio mrska stvar. Oni su se mogli među sobom smejati čemu god hoće, izuzev njega, on za to nije mario, Ali onoga trenutka kad bi se smeh okrenuo protiv njega, obuzeo bi ga silan bes. Ozbiljan, dostojanstven, natušten, on je zbog smeha postajao lud do smešne neuračunljivosti. To ga je tako vređalo i uzrujavalo, da bi se satima ponašao kao neka neman. I teško psu koji bi mu se u takvim prilikama zamerio! On je vrlo dobro znao za zakon, da se ne bi mogao svetiti Sivom Dabru: iza Sivog Dabra su stajali budža i bogovska glava. Ali iza pasa nije bilo ničega osim prostora, te su oni i bežali u taj prostor kad bi Beli Očnjak izašao na poprište, doveden do ludila ljudskim smehom. U trećoj godini njegovog života, na Indijance na reci Mekenzi naiđe velika glad. U leto riba omanu. U zimu irvasi ne prođoše svojim uobičajenim putem. Jeleni behu retki, zečevi su skoro iščezli, zveri što žive od lova i pljačke skoro izumreše. Lišene uobičajene količine hrane i izgladnele, one su napadale jedne na druge i žderale jedna drugu. Samo su jaki preživeli. I bogovi Belog Očnjaka bili su zverovi koji žive od lova. I među njima sve staro i slabo pomre od gladi. U selima se neprestano čula kuknjava; tamo su se žene i deca lišavali svega da bi ono malo hrane što su imali moglo da ode u želuce mršavih ljudi upalih očiju, koji su uzalud krstarili šumama tražeći divljač. Bogovi behu doterali do takve očajne krajnosti, da su jeli meko štavljenu kožu svojih nazuvica i rukavica, dok su psi izeli amove sa svojih leđa, pa čak i same bičeve. A osim toga psi su proždirali jedni druge, a i bogovi su jeli pse. Prvo behu pojedeni najslabiji i najmanje

116 vredni. Psi koji su još bili živi gledali su to i shvatali. Neki od najmudrijih i najsmelijih među njima napustiše vatre bogova, koje sad behu postale klanice, i utekoše u šumu, gde najzad skapaše od gladi ili ih vuci pojedoše. U vreme te bede i Beli Očnjak se takođe iskrade u šumu. On je bio bolje opremljen za taj život nego drugi psi, jer mu je pomagalo iskustvo iz njegovog ranog doba. On se pokaza naročito sposoban da neopaženo vreba sitne životinje. Satima bi ležao prikriven, prateći svaki pokret neke oprezne veverice, čekajući, sa strpljenjem isto tako ogromnim kao i glad koji je osećao, da se veverica spusti na zemlju. Pa čak ni onda Beli Očnjak nije prerano istrčavao. Čekao bi dok ne bi bio siguran da će doskočiti pre nego što veverica pobegne na drvo. Tek tada, i nikako pre, on bi sunuo iz svoje zasede kao neki sivi projektil, neverovatno brz, koji nikad ne promaši metu — vevericu koja ne bi bila dosta brza da umakne. Ali, ma koliko da je imao uspeha sa vevericama, postojala je jedna teškoća koja mu nije dala da se od njih ugoji. Nije bilo dovoljno veverica. Zato je bio primoran da lovi još sitnije životinje. Glad ga je tako silno mučila da se ponekad nije ustezao čak ni da rije zemlju za šumskim miševima. A nije bio s raskida ni da zapodene bitku s nekom lasicom, isto toliko gladnom koliko i on, a više puta i mnogo krvoločnijom. U najtežim trenucima gladi on bi se prikrao natrag do vatri bogova. Ali im nije prilazio. Izvirivao je iz šume izbegavajući da ga vide, kradući plen iz kljusa čak i Sivog Dabra u vreme kad je Sivi Dabar posrtao i teturao se kroz šumu, i često sedao da se odmori koje od umora a koje od kratkog disanja. Jednoga dana Beli Očnjak susrete jednog mladog vuka, mršavog i koščatog, sa zglobovima ispalim napolje od gladi. Da nije i sam bio gladan, Beli Očnjak bi pošao s njim, pa bi se najzad uputio i u neki čopor među svoju divlju braću. Ali ovako, on obori usamljenog mladoga vuka, zakla ga i halapljivo pojede. Izgledalo je da mu je sreća naklonjena. Uvek, i u najvećoj oskudici hrane, on bi našao nešto da ulovi. Osim toga, baš onda kad je bio vrlo slab, imao je sreću da nikakva od većih krvožednih zveri ne naiđe na njega.

117

118 Tako je jednom bio dovoljno snažan, jer je dva dana jeo meso jednoga risa, kad čopor izgladnelih vukova naiđe na njega. Beše to duga i svirepa trka, ali je on bio bolje uhranjen od njih, te im je najzad umakao. I ne samo što im je umakao, nego se, zaobilazeći ih u širokom krugu, vratio natrag i ubio jednoga od svojih iznurenih i zaostalih gonilaca. Posle toga on napusti taj kraj i vrati se u dolinu u kojoj se rodio. Tu, u onoj staroj jazbini, naiđe na Kajči. Vrativši se svojim starim navikama, i ona je bila napustila negostoljubive vatre bogova i vratila se u staro skrovište da okoti svoje mlade. Od toga kota, kad se Beli Očnjak pojavio tamo, beše ostalo samo još jedno štene, pa i tome nije bilo suđeno da dugo živi. Mladunci nisu mogli imati sreće u takvoj gladi. Doček koji Kajči ukaza svome odraslom sinu beše sve samo ne ljubazan. Ali Beli Očnjak nije mario. On je sad bio veći od svoje majke. Zato filozofski okrete leđa i otkasa dalje uz rečicu. Kod račvanja rečne doline on pođe uz levu pritoku, gde nađe jazbinu ženke risa koju su njegova majka i on odavno pobedili. Tu se, u napuštenoj jazbini, smesti i odmori jedan dan. U rano leto, poslednjih dana gladi, on srete Lip-Lipa, koji se isto tako bio odmetnuo u šumu, gde je vrlo bedno životario. Beli očnjak naiđe na njega neočekivano. Pošto su trčali u suprotnim pravcima podnožjem jedne litice, oni zaobiđoše jednu okuku i nađoše se licem u lice. Za trenutak zbunjeni i uplašeni, oni zastadoše i pogledaše se s puno podozrenja. Beli Očnjak je bio u sjajnom stanju. Njegov je lov bio dobar, te je punu nedelju dana imao da jede do mile volje. Čak je bio i presit od svoga poslednjeg plena. Ali čim pogleda Lip-Lipa, njemu se dlaka nakostreši duž celih leđa. To je bilo kostrešenje i preko njegove volje, fizičko, koje je uvek dolazilo usled duševnog stanja izazvanog Lip-Lipovim zlostavljanjem i progonjenjem. Kao što se u prošlosti rogušio i pokazivao zube čim bi ugledao Lip-Lipa, tako se i sad mehanički nakostrešio i zarežao. I nije traćio vreme uzalud. Stvar se svrši brzo i kako valja. Lip-Lil pokuša da uzmakne, ali ga Beli Očnjak gurnu ramenom o rame. Lip-Lip se prevrnu na leđa i stade se valjati po zemlji. Zubi Belog Očnjaka zariše se u njegovo mršavo grlo. Nastade smrtni ropac. Za to vreme je Beli Očnjak

119 obilazio unaokolo i pažljivo posmatrao. Zatim produži dalje svojim putem duž litice. Jednoga dana, uskoro iza toga, on stiže na kraj šume, gde se uzan pojas čiste ledine prostirao u vidu blage padine prema reci Mekenzi. On je već od ranije znao to mesto, kad je bilo prazno, ali je sad na njemu bilo selo. Još sakriven među drvećem, zastao je da izvidi položaj. Prizori, zvuci i mirisi već su mu bili poznati. Bilo je to staro selo preseljeno na novo mesto. Ali su prizori, zvuci i mirisi bili drukčiji od onih koji su bili kad je pobegao od njega. Nije više bilo zapevke ni kuknjave. Sad njegove uši pozdraviše zadovoljni glasovi, a kad ču ljutiti glas neke žene, on je znao da je to ljutina koja ide iz punog želuca. A uz to se u vazduhu osećao miris ribe. Bilo je hrane. Glad beše prošla. On smelo izađe iz šume i dokasa u logor, pravo šatoru Sivoga Dabra. Sivog Dabra ne beše tu, ali ga Klu-Kuč pozdravi radosnim usklicima i jednom celom skoro ulovljenom ribom. I on sede da pričeka dolazak Sivog Dabra.

120 ČETVRTI DEO NADMOĆNIJI BOGOVI

121 I NEPRIJATELJ SVOGA RODA Ako je u prirodi Belog Očnjaka bilo makar i najmanje mogućnosti da ikad opšti prijateljski sa svojim rodom, takva mogućnost beše nepovratno upropašćena kad on postade vođa zaprege u saonicama. Jer sad su ga psi mrzeli — mrzeli ga zbog viška mesa koje mu je Mit-Sah dodeljivao, mrzeli ga zbog svih stvarnih i uobraženih povlastica koje je dobijao; mrzeli ga zato što je uvek bežao sve dalje na čelu zaprege, dok su njegov večito uzdignuti kosmati rep i njegove stražnje noge, koje su stalno izmicale, izazivali njihove besne poglede. A Beli Očnjak je za uzvrat mrzeo njih isto tako žestoko. Vođstvo u zaprezi saonica bilo je za njega sve drugo samo ne laskavo. Biti primoran da beži ispred rulje koja neprestano kevće i čijeg je on svakog pojedinog člana pune tri godine stalno pobeđivao i bacao pod noge, bilo je skoro više nego što je on mogao podneti. Ali je morao podnositi — ili poginuti, a život koji je bio u njemu nije želeo da prestane. Onoga trenutka kad bi Mit-Sah dao naredbu da se pođe, toga istog trenutka bi cela zaprega s živim, divljim urlicima poletela na Belog Očnjaka. Za njega nije postojala nikakva mogućnost da se brani. Ako bi se okrenuo na njih, Mit-Sah bi ga raspalio po njušci svojim bičem što peče kao vatra. Ostajalo mu je jedino da beži dalje. Nije se moglo samo repom i stražnjim nogama suprotstaviti toj rulji što urla. To nije bilo baš najzgodnije oružje da se s njim izađe pred tolike nemilosrdne razdirače. Zato je on trčao napred što je bolje mogao, vršeći nasilje nad svojom sopstvenom prirodom i ponosom, svakim skokom koji je činio a skakao je preko celog dana. Međutim, ne može se vršiti nasilje nad svojom prirodom, a da se ta priroda ne povuče sama u sebe. Takvo povlačenje je kao posuvraćanje dlake koja neprirodno okrene pravac svoga rašćenja, te raste u telo — bolna ozleda što peče i gnoji se. Pa je tako bilo i sa Belim Očnjakom. Svaki podstrek njegovog bića gonio ga je da skoči

122 na čopor što je urlikao iza njegovih leđa, ali je volja bogova bila da se to ne sme raditi, a iza te volje stajao je bič od irvasovog creva dug trideset stopa — da je nametne. Zato se Beli Očnjak mogao samo gristi u sebi pun ogorčenja, i gajiti mržnju i pakost srazmernu divljačnosti i neobuzdanosti svoje prirode. Ako je ikad neko stvorenje bilo neprijatelj svoga roda, to stvorenje je bio Beli Očnjak. On nije tražio milost, niti je davao. Zubi čopora su ga neprestano bockali i grickali, a i on je isto tako neprekidno ostavljao na čoporu tragove svojih zuba. Razlikujući se od mnogih vođa koji, čim se napravi logor i psi ispregnu, idu da se šćućure pored bogova tražeći zaštitu, Beli Očnjak je prezirao takvu zaštitu. On je smelo išao po logoru i kažnjavao noću zbog onoga što je prepatio preko dana. Ranije, u vreme kad još nije postao vođa, čopor je bio naučio da mu se sklanja s puta. Ali je sad stvar drukčije stajala. Uzbuđeni što su ga gonili celog bogovetnog dana, podsvesno zavedeni upornim ponavljanjem, u njihovim mozgovima, slike kako on beži ispred njih, i pod uticajem gospodarenja u kojem su uživali celog dana, psi se nisu mogli rešiti da mu se uklanjaju s puta. Kad bi se pojavio među njih, uvek je nastajala gužva. Njegovo kretanje bilo je praćeno režanjem, škljocanjem zuba i mumlanjem. I vazduh koji je on udisao bio je prezasićen mržnjom i pakošću, a to je samo služilo da izazove još veću mržnju i pakost u njemu. Kad bi Mit-Sah uzviknuo da zaprega stane, Beli Očnjak bi poslušao. To je ispočetka izazivalo nemir kod ostalih pasa. Svi su imali običaj da skoče na omrznutog vođu, samo bi sad naišli na sasvim izmenjen položaj. Iza njega bi stajao Mit-Sah sa velikim bičem koji je fijukao kroz vazduh. Tako su psi najzad shvatili da kad zaprega stane po naređenju, Beli Očnjak se mora ostaviti na miru. Ali kad bi Beli Očnjak zastao bez naređenja, tada im je bilo slobodno da skoče na njega i da ga unište, ako mogu. Posle nekoliko iskustva, Beli Očnjak nikad nije zastajao bez naređenja. On je brzo učio. Silom okolnosti morao je brzo učiti, ako je želeo da ostane živ u teškim uslovima pod kojima mu je život bio zajemčen. Ali psi nisu nikad mogli da nauče lekciju da ga u logoru ostavljaju na miru. Pošto bi ga svakog dana gonili i prkosno kevtali za njim, zaboravljali bi lekciju od prošle noći, te bi sledeće večeri imali da je uče iz početka, da bi je odmah zatim ponovo zaboravljali.

123 Uz to je kod njih bio i jedan još jači razlog za tu odvratnost prema njemu. Oni su između sebe i njega osećali neku razliku u vrsti, koja je sama po sebi bila dovoljan razlog za neprijateljstvo. I oni su, kao i on, bili pripitomljeni vuci. Ali su oni bili pripitomljeni kroz pokolenja. Bili su izgubili mnogo od Divljine, te je Divljina značila za njih nešto nepoznato, grozno, nešto što uvek preti i što je uvek na ratnoj nozi. Ali je u njegovom spoljnom izgledu, kao i u postupcima i sklonostima, bilo ostalo još mnogo Divljine. On je bio njen simbol, njeno oličenje, tako da kad bi iskezili zube prema njemu, oni su se branili od razornih sila koje su vrebale u šumskim tamnim dubinama i iz mraka malo dalje od kruga vatre. Ali je postojala jedna pouka koju su psi dobro naučili, a to je da se drže na okupu. Beli Očnjak je bio suviše strašan za svakog od njih koji bi mu izašao na megdan potpuno sam. Oni su izlazili pred njega u masi, inače bi ih on jednog po jednog sve uništio za jednu noć. A ovako, on nije imao mogućnosti da ih ubija. Mogao je oboriti na zemlju izvesnog psa, ali bi čopor navalio na njega pre nego što bi mogao nastaviti i zadati smrtonosni udarac u vratnu žilu. Čopor bi se sjatio i stao pred njega, na prvi nagoveštaj sukoba. Psi su se svađali među sobom, ali bi se na te svađe zaboravljalo čim bi se pojavile nevolje sa Belim Očnjakom. S druge strane, opet, ma koliko da su se mučili, oni nisu mogli ubiti Belog Očnjaka. Bio je suviše hitar za njih, suviše strašan, suviše mudar. Izbegavao je tesna mesta i uvek bi uzmicao unazad kad bi bilo izgleda da ga mogu opkoliti. Međutim, u pogledu obaranja na zemlju, među njima nije bilo psa koji bi bio u stanju da to izvede. Njegove noge su prianjale za zemlju sa onom istom upornošću s kojom je on prianjao za život. Što se toga tiče, život i održavanje na nogama značili su jedno te isto u tome beskrajnom ratovanju sa čoporom, i niko to nije bolje znao od Belog Očnjaka. Tako je on postao neprijatelj svoga roda, neprijatelj tih pripitomljenih vukova koje su ljudske vatre razmekšale, koji su u zaklonu ljudske senke bili oslabili. Beli Očnjak je bio ogorčen i neumitan. Njegova je ilovača dobila takav oblik. On je oglasio osvetnički rat protiv sviju pasa.Itako je grozno sprovodio tu osvetu, da se Sivi Dabar, i sam krvoločan divljak, nije mogao načuditi krvoločnosti Beloga Očnjaka. Nikada, kleo se on, nije bilo takve

124 životinje. A Indijanci u drugim selima tvrdili su pod zakletvom to isto kad su razmatrali priču o njegovim ubistvima među njihovim psima. Kad je Belom Očnjaku bilo blizu pet godina, Sivi Dabar ga povede na drugo veliko putovanje. Dugo se pamtio silan rusvaj koji je on počinio među psima u mnogim selima duž reke Mekenzi, preko Stenovitih Planina, pa niz Ježevu Reku sve do Jukona. On je izvodio mahnite terevenke u osvetama koje je vršio nad svojim rodom. To su sve bili obični, bezazleni psi. Oni nisu bili spremni na njegovu brzinu i neposrednost, na njegov napad bez prethodne opomene. Oni nisu znali da je on ono što je stvarno bio: prava munja koja smesta ubija. Oni bi se rogušili prema njemu, kočili noge i izazivali ga, dok bi se on, ne gubeći vremena u brižljivim prethodnim uvodima, stavio u pokret kao čelična opruga, ščepao ih za grlo i zaklao i pre nego što bi oni znali šta se događa, dok su se još trzali od iznenađenja. Postao je pravi majstor u borenju. Štedeo se. Nikad nije uludo traćio snagu, niti se naprazno pregonio. Suviše je brzo priskakao da bi to moglo da bude, pa ako bi promašio, opet je brzo odskakao. Kod njega je bila u neobičnom visokom stepenu razvijena kurjačka odvratnost prema hvatanju u koštac. On nije mogao podneti duži dodir s nekim drugim telom. To je njemu mirisalo na opasnost i činilo ga mahnitim. On mora biti odvojen, slobodan, na svojim sopstvenim nogama, dalje od dodira s nekim živim stvorom. To se Divljina još grčevito držala za njega i ispoljavala kroz njega. I to se osećanje još više pojačalo odmetničkim životom kojim je živeo još otkako je bio malo štene. Iz dodira je vrebala opasnost. To je bila klopka, večita klopka, a bojazan od nje bila je duboko u njegovom životu, utkana u svaku njegovu žilicu. Prema tome, strani psi sa kojima je dolazio u sukob nisu imali nikakva izgleda na uspeh protiv njega. On se izmicao ispred njihovih razdirača; ili bi ih pobedio, ili bi im umakao, u svakom slučaju neozleđen. Po samoj prirodi stvari, bilo je i izuzetaka od ovoga. Bilo je slučajeva kad bi nekoliko pasa navalilo na njega, pa bi ga izujedali pre nego što bi mogao da umakne; a bilo je slučajeva i kad bi mu i sam jedan pas zadao prilične rane. Ali su to bili samo

125 nesrećni slučajevi. Uglavnom, on je postao tako vešt borac da je prolazio skoro neozleđen. Drugo jedno preimućstvo koje je imao sastojalo je u tome što je umeo da tačno oceni vreme i odstojanje. Ali ni to on nije radio svesno. Nije on sračunavao takve stvari. Sve je to išlo samo od sebe. Njegove oči su videle ispravno, a živci su prenosili slike do mozga sasvim tačno. Delovi njegovog tela bili su bolje podešeni nego kod prosečnih pasa. Radili su povezano, s više glatkosti. Imao je bolju, mnogo bolju živčanu, duhovnu i mišićnu povezanost. Kad bi njegove oči prenele do mozga pokretnu sliku neke radnje, njegov je mozak bez ikakvog svesnog napora znao za prostor koji ograničavao tu radnju i vreme potrebno za njeno izvršenje. Tako je bio u stanju da izbegne skok drugog psa, ili zabadanje njegovih očnjaka, a u isto vreme je mogao da uhvati beskonačno mali deo vremena da njemu zada svoj udarac. Kod njega su i telo i mozak sačinjavali savršeniji mehanizam. To ne znači da bi ga trebalo hvaliti zbog toga. Priroda je bila izdašnija prema njemu nego prema prosečnoj životinji, i to je bilo sve. Bilo je leto kad je Beli Očnjak stigao u Fort Jukon. Sivi Dabar beše prešao preko razvođa između reke Mekenzi i Jukona kasno u zimu, pa je proleće proveo loveći po zapadnim isturenim grebenima Stenovitih Planina. Zatim, posle kravljenja leda na Ježevoj Reci, sagradio je čamac i pomoću kratkog vesla sišao niz tu reku do mesta gde se ona uliva u Jukon, baš ispred Severnog stožernika. Tu je stajala tvrđava starog Društva Hadsonovog Zaliva, i tu je bilo mnogo Indijanaca, puno hrane i mnogo živosti. Tog leta 1898, hiljade istraživača zlata išle su uz Jukon za Doson i Klondajk. Iako su bili još stotinama milja daleko od svoga cilja, ipak su mnogi od njih proveli na putu već punu godinu dana, a najmanje odstojanje koje su prešli da dođu dotle iznosilo je pet hiljada milja, dok su neki došli čak i sa suprotne strane sveta. Tu Sivi Dabar zastade. Do njegovih ušiju doprlo je šaputanje o jurišu na zlato, te je bio došao sa nekoliko bala zverinjeg krzna i balom rukavica i kožnih nazuvica prošivenih crevima. On se ne bi izložio neprijatnostima i opasnostima tako dugog puta da se nije nadao bogatoj dobiti. Ali ono što je očekivao nije bilo ništa u poređenju sa onim što je dobio. On ni u najluđem snu nije mogao

126 sanjati da će dobiti više od sto na sto, a dobio je hiljadu na sto. I kao pravi Indijanac, on se lepo smestio i stao da trguje pažljivo i lagano, s namerom da rasproda svu svoju robu, makar mu u tome prošlo leto i ostatak zime. U Fort Jukonu Beli Očnjak vide prvi put bele ljude. U poređenju sa Indijancima koje je dotle viđao, oni su pripadali nekoj drugoj vrsti stvorova, vrsti nadmoćnijih bogova. Učinili su na njega utisak kao da raspolažu nekom višom silom, a moć bogova počiva na sili. Beli Očnjak nije određenim razmišljanjem došao do toga, on nije u svojoj glavi izveo taj jasan zaključak — da su beli bogovi silniji. To je bio samo jedan osećaj i ništa više, ali nije zbog toga bio ništa slabiji. Kao što su mu, dok je bio malo štene, ogromni šatori podignuti rukama čoveka učinili utisak sile, tako su isto sad na njega uticale i kuće i tvrđava sva od debelih balvana. To je značilo silu. Ti su beli bogovi jaki. Oni jače vladaju materijom nego bogovi koje je on dotle poznavao, od kojih je najmoćniji bio Sivi Dabar. A ipak je Sivi Dabar bio pravo dete-bog prema tim bogovima bele kože. Nema sumnje da je Beli Očnjak samo osećao te stvari. On ih nije bio svestan. A životinje ipak češće postupaju na osnovu osećaja nego na osnovu mišljenja, te se svaki postupak koji je Beli Očnjak sad činio zasnivao na osećaju da su beli ljudi nadmoćniji bogovi. Isprva je gledao na njih vrlo podozrivo. Nije se moglo znati kakve nepoznate strahote oni imaju, ni kakve neznane ozlede mogu da zadaju. Bio je radoznao da ih posmatra. ali se plašio da ga oni ne zapaze. U toku nekoliko prvih časova on se zadovoljavao samo time što se šunjao unaokolo i posmatrao ih sa sigurnog odstojanja. Zatim je opazio da se ništa neprijatno ne događa psima koji dođu blizu njih, te im se i on primakao bliže. Za uzvrat, i oni su prema njemu pokazivali veliku radoznalost. Njegov kurjački izgled beše im odmah pao u oči, te su ga pokazivali jedni drugima. To ukazivanje na njega natera Belog Očnjaka da bude na oprezu, a kad bi oni pokušali da mu se primaknu, on bi pokazao zube i uzmakao unazad. Ni jedan ne uspe da stavi ruku na njega — i dobro što nije. Beli Očnjak ubrzo uvide da vrlo mali broj tih bogova — ne više od dvanaestak — živi u tome mestu. Svaka dva tri dana jedan

127 parobrod (još jedno ogromno oličenje sile) došao bi do obale i ostao nekoliko sati. Beli ljudi su silazili sa tih parobroda i ponovo odlazili na njima. Izgledalo je da ima neizrecivo mnogo tih belih ljudi. U toku prvog dana, ili tako nešto on ih je video više nego što je video Indijanaca u čitavom svom životu. A što je više dana prolazilo, oni su neprestano pristizali, zastajali, pa ponovo iščezavali iz vida dalje uz reku. Ali ako su beli bogovi bili svemoćni, njihovi psi nisu bili bogzna šta. To Beli Očnjak ubrzo uvide mešajući se sa onima koji izađoše na obalu sa svojim gospodarima. Bili su nepravilnih oblika i veličina. Neki su imali kratke noge — isuviše kratke; drugi opet duge — isuviše duge. Imali su dlaku mesto krzna, a neki su uz to imali vrlo malo dlake. I ni jedan od njih nije umeo da se bori. Belom Očnjaku je, kao neprijatelju svoga roda, spadalo u dužnost da se bori s njima. To je on i radio, i brzo je počeo osećati silno prezrenje prema njima. Bili su mekušci i nemoćni, pravili su mnogo larme i batrgali se nespretno tamo-amo, pokušavajući da golom snagom postignu ono što je on postizavao veštinom i lukavstvom. Oni bi navalili upravo ričući. Beli očnjak bi samo odskočio u stranu. Oni nisu ni znali šta je bilo s njim, a u tom bi trenutku on priskočio i zario im zube u plećku, prevalio ih na zemlju i zadao svoj udarac u vratnu žilu. Ponekad je taj udarac bio uspešan; mnogi pas koprcao se u prašini, te bi na njega jurnuo čitav čopor indijanskih pasa, koji su čekali da ga rastrgnu na komade. Beli Očnjak je bio mudar. On je već odavno naučio da bogove strašno ljuti kad im se zakolje pas. Beli ljudi nisu bili izuzetak. Stoga mu je bilo dovoljno da se, pošto bi oborio nekog njihovog psa i široko mu razrezao grlo, izmakne pozadi i da na njega pusti čopor da dovrši nemilosrdni posao. Tada bi obično beli ljudi dojurili i teško iskalili svoju ljutinu nad čoporom, dok je Beli Očnjak odlazio slobodan. On bi stajao nedaleko i posmatrao, dok su kamenice, batine, sekire i svakovrsna oružja padala po njegovim drugovima. Beli Očnjak je bio vrlo mudar. Ali i njegovi drugovi postadoše mudri na svoj poseban način, a u tome i Beli Očnjak beše mudar s njima zajedno. Oni su uvideli da svoju zabavu mogu izvoditi samo odmah po pristajanju nekog broda

128 uz obalu. Pošto bi prva dva ili tri strana psa bila oborena i raznesena, beli ljudi bi žurno odvodili svoje pse natrag na brod i žestoko se svetili na prestupnicima. Jedan beli čovek, videći kako mu pred očima raznose na komade njegovog psa vrebača, izvadi revolver. Brzo opali šest puta, i šest pasa iz čopora ležalo je mrtvo ili na samrti. To je bio još jedan izraz sile koji se duboko urezao u svest Belog Očnjaka. Beli Očnjak je uživao u svemu tome. On nije voleo svoj rod, a bio je toliko prepreden da se umeo izvući bez povrede. Ubijanje pasa belih ljudi bilo je isprva samo razonoda. Posle izvesnog vremena ono mu postade isključiv posao. On nije imao nikakva posla. Sivi Dabar je bio zauzet svojom trgovinom i bogaćenjem. Zato se Beli Očnjak vrteo oko pristaništa sa ostalim ozloglašenim indijanskim psima i čekao na parobrode. A sa dolaskom parobroda otpočinjala je zabava. Posle nekoliko minuta, dok bi se beli ljudi povratili od iznenađenja, čopor bi se već rasprštao. Sa zabavom je bilo svršeno do dolaska drugog parobroda. Ali bi se teško moglo reći da je i Beli Očnjak bio član bande. On se nikad nije pomešao s njom, nego je ostajao po strani, uvek izdvojen, a ona ga se čak i bojala. Istina je da je on sarađivao s njom. On bi zapodeo svađu sa stranim psom, dok je banda čekala. A kad bi on ovoga oborio, banda je upadala da ga dovrši. Ali je isto tako istina da se on tada povlačio i ostavljao bandi da dobije kaznu od razgnevljenih bogova. A nije se morao mnogo mučiti oko zapodevanja tih svađa. Trebalo je samo da se pojavi čim bi neki strani pas izašao na obalu. Kad bi ga oni ugledali, odmah bi navalili na njega. Takav im je bio nagon. Beli Očnjak je predstavljao Divljinu — nešto nepoznato, strahovito, što stalno preti, stvora koji se šunja kroz mrak oko vatri praiskosnskog sveta, kad su oni, grčeći se od straha vatre, davali nove oblike svojim nagonima, učili da se boje Divljine iz koje behu i sami izašli, a koju su bili napustili i izdali. Koleno po koleno, kroz tolika pokolenja, taj strah od Divljine utiskivao im se u samu srž njihove prirode. Vekovima je Divljina za njih predstavljala grozotu i uništenje. I za sve to vreme imali su od svojih gospodara punu slobodu da ubiju stvorove iz Divljine. Takvim svojim postupanjem oni su štitili i sebe i svoje bogove s kojima su živeli u društvu.

129 A ti psi, onako neiskusni, iz mekušnog južnog sveta, još dok su silazili preko daske sa broda na obalu Jukona, imali su samo da vide Belog Očnjaka, pa da osete neodoljivu želju da jurnu na njega da ga unište. Iako su to bili u gradu odgajeni psi, njihov nagonski strah od Divljine ipak je bio u njima. Oni nisu samo svojim sopstvenim očima gledali kako to kurjačko stvorenje stoji pred njima u sred belog sunčanog dana. Oni su ga gledali i očima svojih predaka, te su po svom nasleđenom sećanju znali da je Beli Očnjak vuk, i sećali se stare omraze. A sve je to doprinosilo da Belom Očnjaku učini dane punim uživanja. Ako je i sama njegova pojava nagonila te strance da ga napadnu, utoliko bolje po njega, a utoliko gore po njih. Oni su gledali na njega kao na svoj dopušteni plen, pa je i on u njima video svoj dopušteni plen. Nije on uzalud ugledao svetlost dana u jednoj pustoj jazbini i bio svoje prve bitke sa tetrebom, lasicom i risom. I nisu mu uzalud LipLip i čitav čopor drugih štenadi zagorčavali mladost. Da je sve to bilo drukčije, i on je mogao ispasti drugačiji. Da nije Lip-Lip postojao, on bi proveo svoje šteneće dane sa drugom štenadi i odrastao bi sličniji psima i sa više ljubavi prema njima. Da je Sivi Dabar imao u sebi osećanje za miloštu i ljubav, on bi prodro dublje u prirodu Belog Očnjaka, pa bi iz nje izvukao na površinu mnoge i svakojake blaže osobine. Ali se nije to dogodilo. Ilovača Beloga Očnjaka dobijala je svoj oblik dok nije postao ono što je bio: sumoran i samotan, bez ljubavi i divljačan, neprijatelj svoga roda.

130 II LUDI BOG U Fort Jukanu živeo je mali broj belih ljudi. Ti su ljudi dugo bili u tome kraju. Oni su sebe nazivali „majom“ i osećali silan ponos što se tako svrstavaju. Prema drugim ljudima, novajlijama u tome kraju, oni su osećali samo prezir. LJudi koji su dolazili na obalu sa parobroda bili su za njih pridošlice. Oni su bili poznati pod nazivom čečakos, i uvek ih je vređalo to ime. Mesili su hleb pomoću praška za testo. To je bila uvredljiva razlika između njih i ljudi zvanih „maja“, jer su ovi stvarno pravili hleb s majom, pošto nisu imali praška za testo. A sve to nije značilo ništa. LJudi u tvrđavi su prezirali pridošlice i uživali su kad vide da im se dešava nešto nezgodno. Naročito su uživali u rusvaju što su ga sa psima pridošlica pravili Beli Očnjak i njegova ozloglašena banda. Kad bi stigao neki parobrod, ljudi iz tvrđave smatrali su naročitim zadovoljstvom da siđu na obalu da gledaju cirkus. Oni su unapred sa uživanjem iščekivali to kao i indijanski psi, pa im nije trebalo mnogo da uvide divlju i lukavu ulogu koju je u tome igrao Beli Očnjak. Ali je među njima bio jedan čovek koji je naročito uživao u toj zabavi. On bi dotrčao na prvi zvuk pištaljke parobroda. A kad bi se poslednja bitka svršila i kad bi se čopor rasprštao, on bi se lagano vratio u tvrđavu, s licem natuštenim od žaljenja. Ponekad, kad bi neki južnjački pas pao na zemlju i stao da urliče samrtničkim krikom pod razdiračima čopora, taj čovek nije bio u stanju da se savlada, nego bi skakao u vis i klicao od uživanja. I stalno je oštro i sa žudnjom pogledao u Belog Očnjaka. Drugi ljudi u tvrđavi zvali su toga čoveka „Lepotan“. Niko nije ni znao njegovo pravo ime, nego je uopšte u celom kraju bio poznat kao Lepotan Smit. Ali on je bio sve drugo samo ne lepotan. Njegov nadimak bio je prava suprotnost istini. Bio je prevashodno ružan. Priroda se pokazala suviše škrtom prema njemu. Pre svega, bio je to malen čovek; a na taj njegov mršavi uzrast i sklop bila je

131 nasađena još upadljivije mršava glava. Njeno se teme moglo uporediti s jednom tačkom. U samoj stvari, u ranom detinjstvu, pre nego što su ga zvali Lepotanom drugovi su ga prozvali „Čiodinom glavom“. Njegova glava se od vrha temena spuštala koso prema vratu, a prema napred je neumitno išla u susret niskom i upadljivo širokom čelu. Počinjući odatle, Priroda je, kao da se pokajala sa svoje škrtosti, bogato i izdašnom rukom obdarila njegove crte. Oči su mu bile krupne, a između njih je bila razdaljina za još dva oka. Lice mu je, u srazmeri prema ostaloj njegovoj pojavi, bilo ogromno. Da bi dobila potreban prostor, Priroda ga je obdarila ogromnom isturenom vilicom. Bila je široka i teška i ispadala unapred i naniže, te je izgledalo da se odmara na samim grudima. Možda se taj utisak dobijao zbog slabosti njegovog tankog vrata, koji kao da nije bio u stanju da održava tako veliki teret. Ta njegova vilica je činila utisak neke silne odlučnosti. Ali je nešto nedostajalo. Možda je to dolazilo usled preteranosti. Možda je vilica bila preterano velika. Na svaki način, taj izgled odlučnosti bio je lažan. Lepotan Smit je nadaleko bio poznat kao najveći slabić i najcmizdravija kukavica. U dopunu ovoga opisa reći ćemo da su mu zubi bili veliki i žuti, a dva očnjaka, još veća od ostalih, pomaljala su se ispod tankih usana kao pseći očnjaci. Oči su mu bile žute i mutne, kao da je Prirodi nedostajalo pigmenata, te je nacedila poslednje ostatke iz svih svojih tuba. Isto je to bilo i sa njegovom kosom, retkom i nepravilno izraslom, blatno žutom, koja mu se uzdizala na glavi, đikala oko lica u neočekivanim pramenovima i čupercima, kao kad vetar zgomila žitno klasje. Ukratko rečeno, Lepotan Smit je bio pravo čudovište, a krivica za to ležala je na drugoj strani. On nije bio odgovoran. Njegova ilovača je dobila takav oblik prilikom formiranja. On je kuvao za ostale ljude u tvrđavi, prao posuđe i radio ostali prljav posao. Oni ga nisu prezirali. Pre bi se reklo da su ga podnosili na široko čovečan način, kao što se podnosi neko stvorenje prema kome je Priroda maćehinski postupila pri stvaranju. A uz to su ga se bojali. Bojali su se da im on u svojim kukavičkim nastupima besa ne opali metak u leđa, ili da im ne metne otrova u kafu. Ali je neko morao da kuva, a Lepotan Smit je, kraj svih svojih nedostataka, umeo da kuva.

132 Takav je bio čovek koji je gledao u Belog Očnjaka, naslađivao se njegovim zverskim podvizima i želeo da ga dobije, Još jednom odmah ispočetka pokušavao je da se približi Belom Očnjaku. Beli Očnjak se prvo nije osvrtao na njega. Kasnije, kad su njegova približavanja postajala upornija, Beli Očnjak se rogušio, otkrivao zube i uzmicao od njega. Njemu se nije dopadao taj čovek. Izazivao je u njemu gađenje. On je naslućivao zlo u njemu, pa se bojao njegove pružene ruke i njegovih pokušaja da mu blago govori.I zbog svega toga on je mrzeo toga čoveka. Kod prostijih stvorova dobro i zlo se jednostavno shvataju. Dobro označava sve ono što donosi olakšanje, zadovoljstvo i prestanak bola. Zato se dobro i voli. Rđavo predstavlja sve stvari koje izazivaju nelagodnost, pretnju i ozlede, te se prema tome i mrzi. Beli Očnjak je osećao da je Lepotan Smit rđav. Iz iskrivljenog tela i izopačenog mozga toga čoveka, na neki tajanstven način, kao isparenja što se dižu iz malaričnih baruština, odisalo je nešto nezdravo. Ne razmišljanjem, ni samim zapažanjem svih pet čula, nego nekim drugim daljim i neshvaćenim čulima, Belom Očnjaku se nametalo osećanje da je taj čovek kobni nosilac zla, prepun štetnosti, pa prema tome rđav stvor, nešto što treba mrzeti. Beli Očnjak se nalazio u logoru Sivoga Dabra kad Lepotan Smit prvi put dođe da ga poseti. Na bat njegovih nogu, još izdaleka, pre nego što mu se on i ukazao pred očima, Beli Očnjak je znao ko dolazi i počinjao je da se roguši. On je ležao udobno opružen, ali je sad brzo ustao, pa je, kad taj čovek stiže, brzo šmugnuo odatle na pravi kurjački način, sve do kraja logora. On nije znao šta oni govore, ali je video da taj čovek i Sivi Dabar razgovaraju jedan s drugim. Jednom taj čovek pokaza prema njemu, a Beli Očnjak zareža u znak odgovora, kao da se njegova ruka spušta na njega i kao da nije bila pedeset stopa udaljena. Čovek se nasmeja na to, a Beli Očnjak šmugnu dalje u šumu, osvrćući se da i dalje posmatra, dok je nečujno grabio po zemlji. Sivi Dabar je odbijao da proda psa. On se bio obogatio trgovanjem, pa mu nije trebalo ništa. Osim toga, Beli Očnjak je bio vredna životinja, najjači pas za vuču saonica koga je on ikad imao, i najbolji vođa. Uz to, duž cele reke Mekenzi i Jukona nema psa kakav je on. On može da se tuče. Pobio je tolike druge pse isto tako lako

133 kao što čovek ubija komarce. (Oči u Lepotana Smita sinuše na to, i on se obliznu jezikom od ushićenja). Ne, Beli Očnjak nije na prodaju, ni za koje pare. Ali je Lepotan Smit znao običaje Indijanaca. Posećivao je često logor Sivoga Dabra, a pod njegovim kaputom uvek se nalazila sakrivena po koja crna boca. Jedna od osobina viskija je u tome što budi žeđ. Sivi Dabar je osetio tu žeđ. Njegove uzrujane sluzokože i opaljeni želudac tražili su sve više i više te tečnosti što pali, dok mu je mozak, sav izopačen neuobičajenim nadražljivim pićem, dopuštao sve, samo da do njega dođe. Novac koji beše dobio za svoja krzna, rukavice i nazuve poče da odlazi. Odlazio je sve brže, a što je kraća bila njegova kesa s novcem, utoliko je bila i prgavija njegova narav. Najzad dođe dan kad i njegov novac, i roba i narav behu otišli do vraga. Nije mu ostalo ništa osim žeđi, te ogromne imovine koja je postajala sve veća sa svakim dahom vazduha koji je trezan udisao. I tada Lepotan Smit dođe da ponovo razgovara s njim o prodaji Beloga Očnjaka; ali je ovoga puta nudio cenu u bocama, te su uši Sivoga Dabra željnije slušale. — Vatiš taj pseto i vodiš njega sigurno, beše njegova poslednja reč. Boce pređoše iz ruke u ruku, ali posle dva dana „Vatiš taj pseto“ behu reči koje Lepotan Smit reče Sivome Dabru. Jedne večeri se Beli Očnjak nečujno došunja u logor i spusti se na zemlju sa zadovoljnim uzdahom. Beloga boga od koga se bojao nije bio tu. Danima je već njegova želja da spusti ruku na psa upravo postajala sve veća, a za to vreme Beli Očnjak je bio primoran da izbegava logor. On nije znao kakvo mu zlo preti od tih upornih ruku. Samo je znao da mu od njih stvarno preti neko zlo, te je za njega najbolje da se drži što dalje od njih. Ali tek što beše legao, a Sivi Dabar dođe teturajući se do njega, sveza mu kožni kaiš oko vrata i sede na zemlju držeći kraj kaiša u jednoj ruci. U drugoj je držao bocu, koju je s vremena na vreme izvrtao iznad glave uz pratnju klokotanja. Jedan sat prođe u tome, kad slaba treperenja od dodira nogu sa zemljom stigoše kao preteče onoga koji se približavao. Beli Očnjak ih ču i stade se rogušiti čim ih prepoznade, ali je Sivi Dabar još

134 jednako samo blesavo klimao glavom. Beli Očnjak pokuša da neprimetno izvuče kaiš iz gospodarske ruke, ali se omlitaveli prsti ponovo čvrsto stegoše, i Sivi Dabar se trže. Lepotan Smit ušeta u logor i nadnese se nad Belog Očnjaka. Ovaj slabo zareža na stvora koji mu je zadavao strah i oštro posmatraše kretanje njegovih ruku. Jedna se ruka pruži napred i poče da se spušta prema njegovoj glavi. Njegovo slabo režanje se pojača i postade strogo. Ruka se i dalje spuštala polagano, dok se on grčio pod njom, gledao u nju pun pakosti, a režanje mu je postajalo sve kraće, dok nije uz ubrzan dah dostigao do vrhunca. Odjednom škljocnu i posegnu očnjacima kao zmija. Ruka se trže unazad, a zubi se sastaviše naprazno uz oštro škljocanje. Lepotan Smit beše uplašen i ljut. Sivi Dabar dade Belom Očnjaku ćušku po glavi, te se on šćućuri na zemlju pun poslušnog poštovanja. Podozrivi pogledi Beloga Očnjaka pratili su i dalje svaki pokret. On vide kako Lepotan Smit ode nekuda i vrati se s debelom batinom u ruci. Zatim kaiš pređe iz ruke Sivoga Dabra u ruke Lepotana Smita. On krenu da ide. Kaiš se zateže. Beli Očnjak se odupiraše. Sivi Dabar mu dade ćušku s leva i s desna da ga natera da pođe. On posluša, ali jednim skokom grunu na stranca koji ga je vukao. Lepotan Smit ne odskoči ustranu. On je to i čekao. Oštro razmahnu batinom, zaustavi nalet na pola puta i tresnu Belog Očnjaka o zemlju. Sivi Dabar se nasmeja i klimnu glavom odobravajući. Lepotan Smit ponovo zateže kaiš, a Beli Očnjak se s mukom i vrtoglavicom pridiže na noge. Ali više ne navali na svoga vođu. Jedan udarac batinom bio mu je dovoljan da ga ubedi da beli bog ume da rukuje njome, a bio je suviše mudar da bi se borio protiv onoga što je neizbežno. Zato pođe sumorno za stopama Lepotana Smita, s repom povijenim između nogu, ali ipak režeći sasvim prigušeno. No Lepotan Smit je stalno pratio opreznim okom njegove pokrete, a batina je bila gotova da udari. U tvrđavi Lepotan Smit ga ostavi čvrsto privezana, pa ode unutra da legne. Beli Očnjak pričeka jedan sat, pa onda uze kaiš u zube, i posle deset sekundi beše slobodan. Pritom nije gubio vreme. Nije bilo ni malo uzaludnog glodanja. Kaiš je bio prerezan ukoso, skoro kao da je presečen nožem. Beli Očnjak diže oči na više prema

135 tvrđavi, pa se u isti mah naroguši i zareža. Zatim se okrete i otkasa natrag u logor Sivoga Dabra. On nije dugovao odanost tome stranom i strašnom bogu. On se predao Sivome Dabru, pa je smatrao da mu još pripada. Ali ono što se beše već dogodilo, ponovi se opet — sa izvesnom razlikom. Sivi Dabar ga opet veza kaišem i ujutro ga vrati Lepotanu Smitu. I tu dođe ona razlika. Lepotan Smit ga istuče. Čvrsto privezan, Beli Očnjak je mogao samo da besni uzalud i da podnosi kaznu. Radili su i bič i motka uporedo, te on dobi batine kakve ne beše dobio još nikad u životu. Čak i one velike batine koje je dobio kao štene od Sivoga Dabra bile su slabe prema ovima. Lepotan Smit je uživao u svome poslu. On se njime naslađivao. Proždirao je očima svoju žrtvu, a oči su mu plamtele tmurno dok je razmahivao bičem ili batinom i slušao Beloga Očnjaka kako urliče od bola i nemoćnog besa. Jer je Lepotan Smit bio svirep onako kako samo kukavice mogu biti. Pošto je sam puzio i slinio pod udarcima ili ljutitim rečima nekog čoveka, on se sa svoje strane svetio nad stvorovima slabijim od sebe. Sve živo voli silu, pa ni Lepotan Smit nije bio izuzetak od toga pravila. Pošto nije mogao da pokaže silu među stvorenjima svoga roda, on se bacao na niže stvorove, te je zadovoljavao život koji je bio u njemu. Ali Lepotan Smit nije sam sebe stvorio, te mu se ne sme ništa zameriti. On je došao na svet s nakaznim telom i tupim umom. To je sačinjavalo njegovu ilovaču, a svet je nije milostivo mesio. Beli Očnjak je znao zašto ga tuku. Kad ga je Sivi Dabar vezao kaišem oko vrata, pa kraj kaiša predao u ruke Lepotanu Smitu, Beli Očnjak je znao da je volja njegovog boga da on ide Lepotanu Smitu. A kad ga je Lepotan Smit ostavio vezana pred tvrđavom, on je znao da je volja Lepotana Smita da on tu ostane. Prema tome, on je otkazao poslušnost volji oba boga, te je time i zaslužio kaznu. On je viđao kako psi menjaju gospodare, pa je viđao i kako odbegli psi dobijaju batine kao što ih je i on dobio. On je bio pametan, ali je u njemu ipak bilo sila koje su bile jače od pameti. Jedna od tih sila bila je vernost. On nije voleo Sivoga Dabra, ali mu je ipak, i pored sve njegove samovolje i ljutine, bio veran. On nije mogao ništa protiv toga. Ta je vernost bila izvesna osobina ilovače iz koje je on bio umešen.

136

137 To je bila osobina kojom se naročito odlikovala njegova vrsta; osobina koja je izdvojila njegovu vrstu od svih ostalih vrsta; osobina koja je osposobila kurjaka i divljeg psa da dođu iz Divljine i da postanu drugovi čoveku. Posle batina Beli Očnjak je bio odvučen natrag u tvrđavu. Ali ga ovoga puta Lepotan Smit ostavi vezana za štap. Čovek se ne odriče lako jednog boga, pa je tako bilo i sa Belim Očnjakom. Sivi Dabar je bio njegov određeni bog, pa je on, i protiv volje Sivoga Dabra, još prianjao uz njega i nije hteo da ga napusti. Sivi Dabar je njega izneverio i napustio, ali to nije ništa uticalo na njega. Nije se on uzalud predao telom i dušom Sivome Dabru. Od strane Beloga Očnjaka nije bilo nikakvih uslova ni zadnjih misli, te se obaveza nije mogla prekinuti tako lako. Zato te noći, pošto ljudi u tvrđavi behu pospali, Beli Očnjak navali zubima na štap koji ga je držao. Drvo je bilo prerađeno i suvo, a bilo je privezano tako blizu njegovog vrata, da je jedva mogao dosegnuti zubima do njega. Samo je najjačim naprezanjem mišića i izvijanjem vrata uspeo da zahvati drvo među zube; i samo je ogromnim strpljenjem, koje je trajalo nekoliko sati, uspeo da pregrize štap. To je bilo nešto što se smatralo da pas ne može uraditi. To se dotle nije nikad dogodilo. Ali je Beli Očnjak to uradio, pa je u rano jutro otrčao od tvrđave s patrljkom štapa obešenim o vrat. Bio je to pametan pas. Ali da je bio samo pametan, on ne bi više otišao natrag Sivome Dabru, koji ga je već dvaput bio izdao; nego je tu po sredi bila i njegova vernost, te se on vratio da bude i po treći put izneveren. I opet je pustio da mu Sivi Dabar veže kaiš oko vrata, i opet je Lepotan Smit došao da ga traži. A ovoga puta je dobio mnogo jače batine nego ranije. Sivi Dabar je gledao hladnokrvno dok je beli čovek razmahivao bičem. On ga nije štitio. To više nije bio njegov pas. Kad se svršilo sa batinama, Beli Očnjak je bio bolestan. Neki mekušan pas sa Juga bi podlegao tome, ali on ne podleže. Njegova je životna škola bila stroža, a i on sam je bio stvoren od tvrđe građe. Imao je suviše jaku životnu snagu. Snažno se i grčevito pripijao za život. Ali je bio jako bolestan. Isprva nije bio sposoban ni da se makne, te je Lepotan

138 Smit morao pričekati jedno pola sata. Pa i tada slep i posrćući, on je pošao za Lepotanom Smitom natrag u tvrđavu. Ali sad su ga privezali lancem koji je prkosio njegovim zubima, i on se uzalud mučio i trzao, pokušavajući da izvuče klin iz grede u koju je bio zakucan. Posle nekoliko dana Sivi Dabar pođe uz Ježevu Reku, trezan i bankrot, na dug put do reke Mekenzi. Beli Očnjak ostade u Jakonu kao svojina čoveka poluludog i uz to glupavog. Ali kakvu predstavu može pas u svojoj svesti da ima o ludilu? Za Belog Očnjaka Lepotan Smit je bio pravi bog, iako užasan bog. To je u najboljem slučaju bio ludi bog, ali Beli Očnjak nije imao pojma o ludilu. On je samo znao da se mora pokoriti volji toga novoga gospodara, pokoravati se svakoj njegovoj ćudi i prohtevu.

139 III VLADAVINA MRŽNjE Pod starateljstvom toga ludog boga Beli Očnjak postade prava neman. Bio je vezan na lancu u jednom kocu pozadi tvrđave, i tu ga je Lepotan Smit bockao, dražio i dovodio do besnila sitnim zadirkivanjima. Taj čovek je vrlo brzo uočio njegovu mržnju prema smehu, pa je smatrao nužnošću da mu se smeje, pošto bi ga najpre bolno prevario. On se smejao grohotom i prezrivo, a u isto vreme je podrugljivo pokazivao prstom na Belog Očnjaka. U takvim prilikama Belog Očnjaka je napuštao razum, te je u nastupima besnila bio još luđi nego i sam Lepotan Smit. Dotle je Beli Očnjak bio samo neprijatelj svoga roda, vrlo divljačan neprijatelj. Ali je sad postao neprijatelj svega na svetu i još divljačniji nego ikad. Bio je u tolikoj meri zlostavljan, da je stao da mrzi slepo i bez najmanje iskrice razuma. Mrzeo je lanac kojim je bio vezan, ljude koji su virili između proštaca njegovog koca, pse koji su išli uz ljude i koji su pakosno režali na njega u njegovoj nemoći. Mrzeo je i samo drvo koca koje ga držalo zatvorena. A iznad svega mrzeo je Lepotana Smita. Ali je Lepotan Smit imao izvesnu svrhu u svemu onome što je radio sa Belim Očnjakom. Jednoga dana se oko koca iskupi izvestan broj ljudi. Lepotan Smit uđe s batinom u ruci i skide lanac s vrata Beloga Očnjaka. Čim mu gospodar izađe napolje, Beli Očnjak se razbesne i stade gristi svuda oko sebe, trudeći se da se dočepa ljudi napolju. Bio je veličanstveno strašan. Dugačak punih pet stopa, a visok dve i po, on je bio daleko teži od kurjaka odgovarajuće veličine. Od majke je bio nasledio veće razmere psa, tako da je, bez sala i bez jednog grama suvišnog mesa, bio težak preko devedeset funti. Bio je sav mišić, kost i žila — borbeno telo u najboljoj kondiciji. Kad se vrata na kocu ponovo otvoriše, Beli Očnjak zastade. Dešavalo se nešto neobično. On pričeka. Vrata se još šire otvoriše. Onda uguraše unutra nekog ogromnog psa, i vrata se čvrsto zalupiše

140 za njim. Beli Očnjak ne beše dotle video takvog ogromnog psa (bio je to pas zvani mastif6). Ali veličina i divlji izgled uljeza ne zbuniše ga. To je već bilo nešto što nije bilo gvožđe i drvo, nešto na čemu je mogao iskaliti svoj bes. On odmah priskoči uz sevanje očnjaka, koji zakačiše i razderaše mastifu vrat. Mastif zatrese glavom, zareža promuklo i nalete na Belog Očnjaka. Ali je Beli Očnjak bio čas ovde, čas tamo — svuda, izbegavao nalete i izvlačio se, a stalno je priskakao i zadirao očnjacima, pa je opet odskakao da na vreme izbegne odmazdu. LJudi su napolju vikali i pljeskali, dok se Lepotan Smit, u zanosu punom radosti, naslađivao gledajući drpanje i sakaćenje koje je Beli Očnjak izvodio. Za mastifa nije bilo nikakvog izgleda na uspeh još od samog početka. Bio je suviše trom i spor. Najzad, dok je Lepotan Smit suzbijao Belog Očnjaka batinom, mastifa izvuče njegov vlasnik. Zatim nastade plaćanje opklada, i novac stade zveckati u ruci Lepotana Smita. Beli Očnjak dotera dotle da je željno iščekivao da se ljudi okupe oko koca. To je značilo bitku — a to je bio jedini način na koji mu se sad davala mogućnost da da izraza životu koji je bio u njemu. Zlostavljan, podstican na mržnju, on je držan u zatvoru, te nije bilo nikakvog načina da zadovolji tu mržnju, osim u prilikama kad je njegov gospodar nalazio za shodno da natutka drugog psa protiv njega. Lepotan Smit je bio dobro ocenio njegovu snagu, jer je on neizostavno izlazio kao pobednik. Jednog dana pustiše na njega tri psa uzastopce. Drugog dana, opet, uguraše mu kroz vrata koca jednog potpuno odraslog kurjaka, skoro uhvaćenog u Divljini. A sledećeg dana pustiše na njega dva psa u isti mah. To je bila njegova najteža bitka, pa iako ih je najzad zaklao obojicu, i on je sam bio polumrtav od toga posla. U jesen te godine, kad je već padao prvi sneg i rekom plovio lak, površinski led, Lepotan Smit uze kartu za sebe i za Belog Očnjaka na jednom parobrodu koji je išao uz Jukon do Dosona. Sad je Beli Očnjak bio na glasu u celom kraju. Bio je poznat nadaleko kao Borbeni vuk a kavez u kome su ga držali na palubi parobroda večno je bio okružen radoznalim svetom. On je besneo i režao na te ljude, 6 Mastif — rasa snažnih i krupnih pasa, klempavih ušiju i otromboljenih usana. (Prim. prev.)

141 ili je mirno ležao i posmatrao ih s puno hladne mržnje. Zašto ih ne bi mrzeo? On sebi nije nikad postavljao to pitanje. On je znao samo za mržnju, pa se sav gubio u toj jedinoj strasti. Život beše postao za njega pravi pakao. On nije bio stvoren da bude ograničen na uzan prostor na koji su divlje zveri osuđene od ljudi. A ipak se s njim postupalo tako. LJudi su buljili u njega, bockali ga štapovima između šipaka da ga nateraju da reži, pa su mu se onda smejali. Ti su ljudi bili njegova životna sredina, i oni su njegovu ilovaču mesili i pravili od njega još divljiju zver nego što je Priroda nameravala. Ipak mu je priroda dala i izvesnu gipkost. Dok bi neka druga životinja na njegovom mestu presvisla ili bi duševno klonula, on se prilagođavao i živeo, i to nikako na račun duha. Možda je Lepotan Smit, taj arhidemon i zlostavljač, bio u stanju da slomi duh Beloga Očnjaka, ali se to još nije moglo opaziti ni po kakvim znacima. Ako je Lepotan Smit imao u sebi đavola, Beli Očnjak je imao drugoga — pa su ta dva đavola neprestano besnela jedan na drugoga. U prvo vreme Beli Očnjak je bio toliko pametan da se pokunjio i pokorio čoveku s batinom u ruci. Ali ga je sad sva njegova pamet izneveravala. Samo jedan pogled na Lepotana Smita bio je dovoljan da ga natera u nastupe besa. A kad bi stali da se ogledaju, i kad bi batinom bio nateran da odstupi, i dalje je režao, mumlao i pokazivao svoje očnjake. Poslednje režanje se nije nikako moglo izbiti iz njega. Makar kako strašne batine dobio, on je ipak i dalje režao. A kad bi Lepotan Smit digao ruke i pošao, za njim se čulo prkosno režanje, ili bi Beli Očnjak skočio na prošce od kaveza i rikao od mržnje za njim. Kad parobrod stiže u Doson, Beli Očnjak se iskrca na obalu. Ali je još živeo javnim životom, u kavezu, okružen radoznalim ljudima. Bio je izložen kao Borbeni Vuk i ljudi su plaćali po pedeset centi7 u zlatnom prahu da ga vide. Nisu mu davali mira. Ako bi legao da spava, munuo bi ga neko oštrim štapom — samo da bi publika imala nešto za svoje pare. Držali su ga razdražena do ludila samo zato da bi izložba izgledala zanimljivija. Ali gora od svega toga bila je atmosfera u kojoj je živeo. Gledali su u njega kao u najdivljiju zver, i to je dolazilo do njegove svesti kroz rešetke kaveza. Svaka reč, svaki 7 Cent — novčana jedinica, stoti deo dolara. (Prim. ur.)

142 oprezan postupak od strane ljudi činili su ga svesnim njegove krvoločnosti. Tako je isuviše raspirivana njegova divljačnost. To je moglo imati kao posledicu samo to, da se njegova zverska krvoločnost hranila sama od sebe i bivala sve veća. To je bio još jedan primer gipkosti njegove ilovače, njegove sposobnosti da se da mesiti pod pritiskom sredine. Pored toga što je bio prikazivan, on je postao životinja koja se profesionalno bori. U nejednakim razmacima vremena, kad god bi se mogla udesiti borba, njega bi izveli iz kaveza, pa bi ga odveli u šumu na nekoliko milja od varoši. To se obično radilo noću da bi se izbeglo mešanje konjičke policije sa te teritorije. Posle nekoliko časova čekanja, kad bi se ukazala dnevna svetlost, dolazila bi publika i pas s kojim je imao da se bori. Na taj se način dešavalo da se on tukao sa psima svih veličina i pasmina. Vila je to divlja zemlja, i ljudi su bili divlji, te su borbe obično bile na život i smrt. Pošto se Beli Očnjak i dalje borio, jasno je da su drugi psi ginuli. On nije nikad znao za poraz. Njegovo rano vežbanje, kad se borio sa Lip-Lipom i čitavim čoporom štenaca, sad mu je dobro poslužilo. Otuda mu je dolazila upornost sa kojom se držao za zemlju. Nije bilo psa koji bi ga mogao naterati da izgubi podlogu pod nogama. To je bila omiljena doskočica kod kurjačkih pasmina — da grunu u njega bilo neposredno, bilo s neočekivanim skretanjem u stranu, u nadi da će ga udarom u rame prevrnuti na zemlju. Kerovi sa reke Mekenzi, eskimski i labradorski psi, haski i melmutski — svi su to probali na njemu, i svi su propali. Nikad se nije desilo da on izgubi oslonac nogu. LJudi su govorili to jedan drugome i uvek su očekivali da će to videti, ali bi ih Beli Očnjak uvek razočarao. Zatim je tu bila i njegova munjevita brzina. To mu je davalo strahovito preimućstvo nad protivnicima. Ma koliko borbeno iskustvo imali, oni nikad ranije nisu bili naišli na psa koji se kretao tako hitro kao on. Uz to se moralo računati i sa tim da je on odmah napadao. Prosečni pas je bio naviknut na prethodni uvod režanja, rogušenja i mumlanja, te je prosečni pas bivao oboren s nogu i zaklan i pre nego što bi dobio priliku da se bori ili da dođe sebi od iznenađenja. To se tako često dešavalo, da je ušlo u običaj da se Beli Očnjak drži dok drugi pas ne prođe kroz uvod i bude pripravan, pa čak i da prvi napadne.

143 Ali je najveće od svih preimućstava Belog Očnjaka bilo njegovo iskustvo. On je znao više o borenju nego i jedan od tih pasa koji su mu se suprotstavljali. On se borio u većem broju bitaka, znao više nego oni kako treba dočekati podvale i razne načine borbe i imao je više lukavstva i podvala, lično svojih, tako da se njegov način borbe teško mogao prevazići. Što je više vremena prolazilo, sve je manje bilo borbi. LJudi se nisu više uzdali da će mu naći ravnoga, te je Lepotan Smit bio primoran da gura kurjake protiv njega. Indijanci su ih lovili u klopkama naročito za tu svrhu, jer je borba između nekog vuka i Belog Očnjaka neizostavno privlačili gomilu. Jednom su pribavili i ženku risa, i toga puta je Beli Očnjak morao da se bori za svoj život. Njena hitrina je bila takmac njegovoj; njena krvoločnost je bila ravna njegovoj; i dok se on borio samo svojim razdiračima, ona se borila i zubima i šapama naoružanim oštrim noktima. Ali posle risa za Belog Očnjaka prestade svaka borba. Nije više bilo životinja s kojima bi se mogao boriti — bar ne onih koje bi se smatrale dostojnim da se bore s njim. Zato je on ostajao na izložbi sve do proleća, kad neki Tim Kevan, vlasnik kockarnice, dođe u taj kraj. S njim je došao i prvi buldog koji je ikad ušao u Klondajk. Bilo je neizbežno da se on i Beli Očnjak ogledaju, i čitavu nedelju dana unapred očekivana borba je bila najvažniji predmet razgovora u izvesnim krugovima u varoši.

144 IV PRIKOPČANA SMRT Lepotan Smit smače lanac s njegovog vrata i izmače se unazad. Jedino toga puta Beli Očnjak ne napade smesta. Stajao je nepomičan, ušiju naćuljenih unapred, budno oprezan i radoznao, razgledajući čudnu životinju koja je stajala pred njim. Nikad dotle nije video takvog psa. Tim Kenan je gurao buldoga napred i bodrio ga: „Drž’ ga!“ Životinja se gegala prema središtu kruga, kratka, niska i nezgrapna. Najzad je zastala i počela žmirkati prema Belom Očnjaku. Iz gomile su se čuli uzvici: „Drž’ ga, Čeroki!“, „Zakolji ga!“, „Pojedi ga!“ Ali Čeroki kao da nije bio željan borbe. Okrenuo je glavu i žmirkao na ljude koji su vikali, i u isto vreme mahao dobroćudno svojim patrljkom od repa. On nije bio uplašen, nego prosto lenj. A osim toga, njemu se nije činilo da se traži od njega da se bori protiv psa koji je bio pred njim. On nije bio navikao da se bori sa tom vrstom pasa, te je čekao da dovedu pred njega pravog psa. Tim Kenan pristupi k njemu, pa se naže nad Čerokija, stade ga milovati i trljati mu koren dlake, a u isto vreme i pomalo gurati unapred. Svaki od tih malih pokreta bio je kao neko tutkanje. Pored toga, oni su na Čerokija uticali razdražljivo, jer je počinjao da mumla, vrlo tiho i duboko u grlu. Postojala je neka odgovarajuća veza u ritmu između mumlanja i pokreta čovekovih ruku. Mumlanje bi se pelo u grlu kad bi svako guranje dostiglo vrhunac, pa je opadalo, da bi se nastavilo opet sa počinjanjem sledećeg gurkanja. Kraj svakog pokreta predstavljao je naglasak ritma, kretanje se svršavalo naglo, a mumlanje se pelo odsečno. To nije ostalo bez dejstva na Belog Očnjaka. Njemu se počela kostrešiti dlaka na vratu i po ramenima. Tim Kenan najzad poslednji put gurnu svoga psa jače napred i izmače se unazad. Kad je snaga kojom je pas bio gurnut napred prestala, Čeroki je nastavio

145 da ide dalje od svoje sopstvene volje, brzim, krivonogim trkom. Tada Beli Očnjak napade. Razleže se usklik iznenađenog divljenja. On je prešao prostor i priskočio više kao mačka nego kao pas. Sa tom istom mačjom hitrinom zaparao je svojim očnjacima i opet odskočio unazad. Buldogu je tekla krv iz rane na vratu iza jednoga uva. On nije davao od sebe nikakvog znaka, nije čak ni zarežao, nego se samo okrenuo i pošao za Belim Očnjakom. Taj dvostruki prizor, hitrine jednoga i postojanost drugoga, izazvali su navijački duh svetine, te su ljudi pravili nove opklade ili povećavali prvobitne. Beli Očnjak još dvaput priskoči, zadera zubima i odskoči netaknut. Njegov čudni neprijatelj je još jednako išao za njim, bez prevelike žurbe, ne sporo, nego smišljeno i odlučno, s nekakvim poslovnim izgledom. U njegovom metodu je bilo neke svrhe — kao da je imao da uradi nešto što je smislio da treba da uradi i od čega ga ništa nije moglo odvratiti. Celo njegovo držanje, svaki postupak, nosio je otisak te svrhe. To je dovodilo u zabunu Belog Očnjaka. Nikad on još ne beše video takvog psa. Njega dlaka nije štitila. Bio je mek i lako je krvario. Nije bilo debele obloge krzna da smeta zubima Belog Očnjaka, kao što mu je obično smetala kod pasa njegove pasmine. Kad god bi ga njegovi zubi dohvatili, oni su lako zapadali u meko meso, dok je izgledalo da ta životinja nije u stanju da se brani. Druga stvar koja ga je zbunjivala bila je što ta životinja nije davala nikakvog glasa od sebe, na što je on bio navikao kod pasa sa kojima se borio. Taj pas je ćutke primao svako zlostavljanje, sem što bi ponekad zarežao ili zamumlao. I nikako nije zaostajao u gonjenju za njim. Ne bi se reklo da je Čeroki bio spor. On se mogao okrenuti naglo i prilično brzo, ali Beli Očnjak nije nikad bio tu. I Čeroki je tako isto bio zbunjen. On se nikad dotle nije tukao sa psom s kojim se nije mogao uhvatiti u koštac. Želja za hvatanjem u koštac bila je uvek obostrana. Ali je ovo sad bio pas koji se držao na odstojanju, obigravao i vrdao tamo i ovamo, svuda unaokolo. A kad bi zario zube u njega, on nije držao ono za što uhvati, nego bi odmah pustio i odskočio ustranu kao strela. Ali Beli Očnjak nije nikako mogao da posegne do mekane donje strane grla. Buldog je bio suviše nizak, dok su mu masivne vilice bile

146 jedna zaštita više. Beli Očnjak je priskakao i odskakao nepovređen, dok su rane Čerokijeve bile sve mnogobrojnije. Obe strane njegovog vrata i glave behu razderane. Krvario je obilno, ali nije davao nikakva znaka da ga to zbunjuje. On je nastavljao svoje trapavo gonjenje, premda jednom, za trenutak smeten, zastade sasvim i stade žmirkati prema ljudima koji su posmatrali, u isto vreme mašući patrljkom svoga repa kao da hoće da kaže da je voljan da se bori. U tom trenutku Beli Očnjak priskoči do njega i opet odskoči, a u prolazu otrže i ostatak jednog iskrzanog uha. Čeroki uz slab izraz ljutnje nastavi dalje svoje gonjenje, trčeći s unutarnje strane kruga koji je Beli Očnjak pravio, trudeći se da smrtnim stiskom zakači grlo Belog Očnjaka. Buldog promaši za dlaku, i pohvalni uzvici se razlegoše kad Beli Očnjak iznenada udari unazad, izvan opasnosti, u suprotnom pravcu. Vreme je prolazilo. Beli Očnjak je još neprestano obigravao, vrdao i vraćao se unazad, priskakao i odskakao, i stalno nanosio ozlede. A Buldog je još jednako, sa sumornom sigurnošću, naporno trapao za njim. Kad tad on će postići svoj cilj, izvršiće stezanje koje će okončati bitku. A dok to ne bude, on je primao sve povrede koje mu je protivnik mogao zadati. Njegove čupave uši behu postale rese, vrat i plećke su mu bili razderani na dvadesetak mesta, a i same usne bile su mu rasečene i krvave — i sve to od tih munjevitih ujeda koje je bilo nemogućno predvideti i od kojih se nije mogao sačuvati. Beli očnjak je u nekoliko mahova pokušao da Čerokija prevali na zemlju, ali je razlika u njihovoj visini bila suviše velika. Čeroki je bio suviše nizak, suviše blizak zemlji. Beli Očnjak pokuša svoju podvalu jednom više nego što je trebalo. Prilika mu se ukaza u jednom od njegovih vraćanja unazad i kruženja u suprotnom pravcu. Uvreba Čerokija s glavom okrenutom u stranu dok se okretao sporije. Njegovo rame beše izloženo. Beli Očnjak navali na njega, ali je njegovo rame bilo visoko nad Čerokijevim, te on udari s takvom snagom, da ga zamah prebaci preko buldogovog tela. Prvi put u njegovoj borbenoj istoriji ljudi videše kako Beli Očnjak izgubi zemlju ispod nogu. On se okrenu u nekom polusamrtnom skoku, i tresnuo bi na leđa, da se nije kao mačka izvio u vazduhu, naprežući se da padne nogama na zemlju. Mesto toga, tresnuo je teško na

147 zemlju porebarke. Trenutak kasnije bio je već na nogama, ali je u tom trenutku Čeroki sklopio svoje zube oko njegovog vrata. To nije bio dobar obuhvat, pošto je bio suviše nisko dole prema grudima, ali Čeroki nije puštao. Beli Očnjak skoči na noge i stade besomučno trčati unaokolo, trudeći se da strese buldogovo telo. Prosto je pomahnitao od toga teškog tereta koji se pripijao i vukao ga. To mu je smetalo kretanju, ograničavalo mu slobodu. To je ličilo na klopku, pa se sav njegov nagon bunio i negodovao protiv toga. Bila je to ludačka pobuna. Nekoliko minuta je bio u pravom smislu lud. Duboko urođeni život koji je bio u njemu brinuo se za njega. Volja za održanjem silno je navalila kroz celo njegovo telo. Prosta ljubav tela za životom potpuno je ovladala njime. Sav mu um beše iščezao. Izgledalo je kao da uopšte nema mozga. Njegov razum je izbacila iz koloseka slepa čežnja tela da živi i da se miče, da se miče pošto poto, da se neprestano miče, jer je kretanje bilo izraz njegovog bivanja. Išao je neprestano unaokolo, vrteo se u kovitlac, okretao se i vraćao unazad, trudeći se da strese sa sebe taj teret od pedeset funti što ga je stezao za grlo. Buldog nije radio skoro ništa, nego je samo održavao stisnute zube. Ponekad, ali retko, uspeo bi da stane nogama na zemlju i da se za trenutak odupre Belom Očnjaku. Ali odmah zatim bi izgubio dodir sa zemljom i opet bi bio odvučen u kovitlac u jednom od vrtoglavih okretanja Beloga Očnjaka. Čeroki se izjednačavao sa svojim nogama. On je znao da radi ono što treba time što je grčevito držao ono što je stegao, te je osećao podrhtavanje od blažene radosti. U takvim trenucima bi čak i sklopio oči i dopuštao da mu se telo vitla tamo amo, hteo ne hteo, ne mareći ma za kakvu ozledu koja bi mu se time mogla zadati. To nije bilo važno. Stisak je bio glavna stvar, i on ga je uporno održavao. Beli Očnjak zastade tek kad se beše sasvim umirio. Nije mogao ništa, a nije ni razumeo ništa. Nikad se njemu, u svemu njegovom dotadanjem borenju, nije dogodilo tako nešto. Psi s kojima se on borio nisu se borili na taj način. Njihov metod je bio zagrizi, pa odskoči, zagrizi, pa odskoči. Ležao je jednim delom na boku i dahtao mučno. Čeroki, još jednako držeći stisnute zube, navaljivao je na njega i pokušavao da ga sasvim okrene na bok. Beli Očnjak se odupirao, a osećao je kako vilice menjaju položaj, sasvim slabo

148 popuštajući, pa se opet stežu kao da žvaću. Svako to pomicanje dovodilo je stisak sve bliže grlu. Buldogov metod se sastojao u držanju onoga što je zahvatio i u nastojanju da zahvati više čim se ukaže prilika. Ta mu se prilika ukazivala kad je Beli Očnjak bio miran. Kad se Beli Očnjak koprcao, Čeroki se zadovoljavao da prosto drži ono što ima. Ispupčeni zadnji deo Čerokijevog vrata bio je jedini deo njegovog tela do kojeg je Beli Očnjak mogao da posegne zubima. On ga dočepa blizu korena, gde se vrat odvaja od korena; ali nije znao za metod žvakanja u borbi, niti su njegove vilice bile podešene za to. On je grčevito na mahove zagrizao i razdirao očnjacima po jedan deo. Zatim ga od toga odvrati promena u njihovom položaju. Buldog beše uspeo da ga prevali na leđa, pa je bio na njemu, još neprestano držeći ga stegnuta za grlo. Beli Očnjak kao mačka podvi stražnje noge, pa šapama stade grepsti po trbuhu neprijatelja nad sobom, dugim parajućim potezima. Čerokiju bi se možda i utroba prosula da se nije brzo okrenuo oko stisnutih zuba, sišao sa Belog Očnjaka i postavio se pod pravim uglom prema telu svoga protivnika. Nije mu bilo nikakvog spasa od toga stiska. Bio je neumitan kao sudbina. Polagano se pomerao na više duž vratne žile. Belog Očnjaka je od smrti spasavala samo labava koža oko vrata i gusta dlaka kojom je bila obrasla. To je stvaralo jedan veliki valjak u Čerokijevim ustima, od kojeg je dlaka skoro uzmicala njegovim zubima. Malo po malo, kad god bi se ukazala prilika, on je zahvatao sve više labave kože i dlake. Posledica toga je bila u tome što je on polagano davio Belog Očnjaka. Ovaj je počinjao da diše sve teže što je više vremena prolazilo. Počinjalo je da izgleda kao da je bitka svršena. Navijači Čerokija su likovali i nudili smešne opklade. Navijači Belog očnjaka bili su utučeni i odbijali su i opklade od deset prema jedan, pa i dvadeset prema jedan, iako je jedan čovek bio toliko nepromišljen da se kladio čak i u pedeset prema jedan. Taj čovek je bio Lepotan Smit. On kroči prema sredini ringa i uperi prst u Beloga Očnjaka. Zatim se stade smejati podrugljivo i prezrivo. To izazva željeno dejstvo. Beli Očnjak prosto polude od besa. On pribra sve rezerve snage i diže se na noge. Dok se teturao obimom kruga vukući za sobom pedeset funti svoga neprijatelja koji mu je visio o grlu, njegova

149 ljutina pređe u izbezumljen strah. Njime opet ovlada njegov duboko urođeni nagon za životom, a um mu odlete ispred želje tela da živi. Opet je stao da ide sve u krug, da posrće, da se spotiče, pada i ustaje, čak i da se ponekad propinje na zadnje noge i da odiže neprijatelja od zemlje, nastojeći uzalud da se otrese te prikopčane smrti. Najzad pade iznuren i prevrnu se nauznak. Buldog odmah pomače zube i priteže jače, obuhvativši još više krznom obloženog mesa, daveći Belog Očnjaka jače nego ikad. Uzvici odobravanja odjeknuše za pobednika, a čuli su se i mnogi uzvici: „Čeroki! Čeroki!“ Čeroki odgovori na to snažnim mahanjem patrljka svog repa. Ali klicanja i odobravanja nisu mu nikako odvratila pažnju. Nije bilo nikakve osećajne veze između njegovog repa i teških vilica. Rep je mogao da maše koliko hoće, ali su vilice i dalje držale grlo Belog Očnjaka u svome užasnom stisku... Baš u tom trenutku dogodi se nešto što odvrati pažnju gledalaca. Začu se zveckanje praporaca i uzvici terača pasa. Svi osim Lepotana Smita pogledaše sa strepnjom, jer su se veoma bojali policije. Ali su gore uz stazu, a ne dole, videli kako dva čoveka jure sa saonicama i psima. Bilo je očevidno da su se spuštali niz jarugu sa nekog puta radi istraživanja zlata. Kad ugledaše gomilu, oni zaustaviše pse, pa priđoše i pridružiše se gledaocima, radoznali da vide uzrok tome uzbuđenju. Terač pasa je imao brkove, a onaj drugi, neki viši i mlađi čovek, beše potpuno obrijan, a koža mu je bila rumena od navale krvi usled trčanja po mraznom vazduhu. Beli Očnjak beše stvarno prestao da se bori. S vremena na vreme bi se grčevito odupro, ali bez uspeha. Hvatao je vrlo malo vazduh, ali je i to malo postajalo sve manje pod neumoljivim stezanjem koje je postajalo sve jače. I pored njegovog oklopa od krzna, velika žila u njegovom grlu bila bi odavno presečena, da Buldog nije prvi put tako nisko zahvatio zubima, da je stvarno bio zahvatio grudi. Čerokiju je trebalo mnogo vremena da pomeri taj stisak na više, a to je imalo za posledicu da mu je sve više punilo usta dlakom i kožom. Za to vreme se praiskonska životinja u Lepotanu Smitu budila u njegovom mozgu i nadvlađivala onu trunku zdrave pameti koju je on imao u najboljim slučajevima. Kad vide da oči Belog Očnjaka postaju stakleno ukočene, on uvide da je bitka izgubljena.