Beli Očnjak - Džek London

50 otac treba da se ponaša, i nije pokazivao nikakvu bezbožnu želju da proždere mlada bića koje ona beše donela na svet.

51 III SIVO ŠTENE On se razlikovao od svoje braće i sestara. Njihova dlaka je već pokazivala riđastu boju nasleđenu od majke vučice, dok se on jedini u toj pojedinosti umetnuo na oca. To je bilo jedino sivo štene u čitavom kotu. Bio je čist izdanak vučje loze — u stvari, on je veran izdanak samoga Ćore, s jednim izuzetkom: što je imao dva oka mesto jednog, kao otac. Oči sivoga šteneta dugo nisu bile otvorene, ali je ono moglo uskoro vrlo jasno da vidi. A i pre nego što je progledao, vučić je mogao da oseća, da raspoznaje ukus i da njuši. On je vrlo dobro razaznavao svoja dva brata i dve sestre. Počeo je i da se igra s njima na izvestan slabačak i nespretan način, pa čak i da se svađa, a kad bi se raspaljivao od strasti, njegovo malo grlo je podrhtavalo od nekog rapavog šuma, preteče režanja. I pre nego što mu se oči otvorile, štene je bilo naučilo da pipanjem, ukusom i mirisom raspoznaje svoju majku — taj izvor topline, tečne hrane i nežnosti. Ona je imala blag jezik koji ga miluje i umiruje kad prelazi preko njegovog mekog malog tela i koji ga primorava da se pripije uz nju, da zadrema i utone u san. Veći deo prvog meseca života vučić je proveo u spavanju, ali je sad mogao da gleda sasvim lepo, te je ostajao budan duže vremena preko dana i već je počinjao da upoznaje svoj svet sasvim dobro. Njegov je svet bio mračan, ali on to nije znao, jer nije ni poznavao drugi. Bio je slabo osvetljen, ali njegove oči nisu nikad morale da se podešavaju prema drugačijoj svetlosti. Njegov je svet bio malen. Granice su mu bile zidovi jazbine, ali, kako on nije imao saznanja o prostranom svetu izvan nje, nikad ga nije mučila skučenost prostora u kome je živeo. Ali je on za rana bio otkrio da je jedan zid njegovog sveta drugačiji od ostalih. To je bio ulaz u pećinu i izvor svetlosti. I mnogo pre nego što mu se pojavila misao ili postojana volja, on je bio otkrio da se taj zid razlikuje od drugih. To je bila neka neodoljiva

52 privlačnost pre nego što su mu se oči otvorile i pogledale u njega. Svetlost koja je dolazila s te strane udarala je u njegove slepljene kapke, a oči i optički živci su kucali u vidu sićušnih svetlucanja sličnih iskricama, koje su bile tople boje i za čudo ugodne. Život njegovog tela i svakog delića u njegovom telu stremili su prema svetlosti i upućivali ga prema njoj na isti način kao što se i biljka okreće prema suncu. I još u samom početku, pre nego što je svesni život svanuo pred njim, štene je uvek puzilo prema ulazu pećine. I u tome su njegova braća i sestre bili jednodušni s njim. Nikad u to doba njihovog života nije ni jedno od njih puzilo prema mračnim kutovima zadnjega zida. Svetlost ih je privlačila kao da su i oni biljke, a hemijski procesi života što je bio u njima iziskivali su svetlost kao nešto nužno za postojanje, te su njihova mala tela, slična igračkama, puzila slepo i hemijski, kao rašljike stare loze. Kasnije, kad se u svakoga beše razvila posebna individualnost i javila svesna želja, primamljivost svetlosti je postala još jača. Oni su uvek milili i vukli se prema njoj, a majka ih je uvek vraćala od nje. Tako je sivo štene saznalo i za druga svojstva svoje majke osim njenog mekog jezika što blaži. Pri tome upornom puzanju prema svetlosti, ono je kod nje otkrilo i njušku, koja je oštrim guranjem prekorevala, a kasnije i šapu, koja bi ga pritisla ili bi ga prevrnula i valjala brzim, sračunatim udarcima. Tako je saznalo za povredu, a povrh svega naučilo je i da izbegava povredu, prvo time što se neće izlagati opasnosti da je zadobije, a drugo, i kad joj se izložilo, da joj izmakne povlačeći se. Sve su to bili svesni postupci i bili su posledica prvih zaključaka o svetu. Pre toga je ono mehanički uzmicalo ispred povrede, kao što je mehanički puzilo prema svetlosti. Kasnije je uzmicalo od povrede zato što je znalo da je to povreda. Bilo je to divlje malo štene kao i njegova mala braća i sestre. To se moglo i očekivati. Ono je bilo mesožder. Bilo je izdanak loze lovaca mesa i mesoždera. Njegov otac i majka živeli su isključivo od mesa.

53

54 Mleko koje je ono posisalo kad je prvi život zatreperio u njemu bilo je mleko pretvoreno neposredno od mesa, a sad, kad mu je bilo mesec dana, kad su oči bile otvorene tek nedelju dana, ono je počinjalo da i samo jede meso — meso koje je vučica upola provarila i povratila za petoro štenadi koji su rasli i iziskivali isuviše od njenih sisa. Ali je ono bilo i najdivljije u čitavom kotu. Ono je moglo da glasnije odaje rapavo mumlanje nego ikoji drugi među njima. Njegove male ljutnje bile su strašnije od njihovih. Ono je prvo otkrilo veštinu da svoga štenećeg druga prevali i kotrlja veštim udarom šape. Ono je prvo dočepalo drugo štene za uvo, pa ga trzalo i vuklo, mumlajući kroz čvrsto stisnute vilice. A nesumnjivo je ono majci zadavalo više posla nego sav ostatak kota, time što ga je stalno morala odvraćati od ulaza u jazbinu. Zanosna privlačnost svetlosti bivala je za malo štene iz dana u dan sve veća. Ono je stalno polazilo na aršinske pustolovine prema ulazu u pećinu, i isto tako stalno bivalo vraćano. Samo što ono nije znalo da je to ulaz. Ono nije znalo za ulaze — prolaze kojima se prelazi iz jednog u drugo mesto. Ono nije znalo ni za kakvo drugo mesto, a još manje za put kojim se tamo dolazi. Zato je ulaz u pećinu za njega bio jedan zid — svetlosni zid. Ono što je sunce bilo za spoljnog stanovnika, to je za njega bio taj zid: sunce njegovog sveta. On ga je privlačio kao što sveća privlači noćnog leptira. Štene se uvek trudilo da dođe do njega. Život koji je tekao brzo, bujao u njemu, stalno ga je gonio prema tome svetlosnom zidu. Život koji je bio u njemu znao je da je to jedini izlaz, put kojim je njemu bilo predodređeno da ide. Ali ono samo nije znalo ništa o tome. Ono nije uopšte znalo ni da postoji nekakav spoljni svet. Bilo je nečeg čudnog u postojanju toga zida. Njegov otac — ono je već bilo dospelo do toga da raspoznaje svoga oca kao nekog drugog stanovnika na svetu, stvorenje slično njegovoj majci, koje je spavalo blizu svetlosti i donosilo mesa — njegov otac umeo je nekako da ide pravo u daleki beli zid i da u njemu iščezne. Sivo štene nije moglo to da razume. Iako mu majka nije nikad dopuštala da se približi tome zidu, ono se bilo primaklo drugim zidovima, pa je nailazilo na tvrdu prepreku ispred svoje nežne njuške. To je bolelo. A posle nekoliko takvih doživljaja ono se okanilo zidova i ostavilo ih

55 na miru. I ne misleći o tome, ono je primilo to iščezavanje u zidu kao neku osobenost svoga oca, kao što su mleko i upola provareno meso bile osobenosti njegove majke. U samoj stvari sivo štene nije bilo sklono razmišljanju, ili bar onoj vrsti razmišljanja koja je obična kod ljudi. Njegov je mozak radio neodređeno. Ali su njegovi zaključci bili isto onako odlučni i jasni kao i oni do kojih dolaze ljudi. Ono je na svoj način prihvatalo pojave i stvari ne pitajući za njihov uzrok. To je u samoj stvari bio postupak svrstavanja pojava. Ono nije nikad razbijalo glavu o tome zašto se nešto dogodilo. Dovoljno mu je bilo da zna kako se to dogodilo. Tako, na primer, kad je nekoliko puta jurnulo glavom o stražnji zid, ono je primilo kao činjenicu da neće iščeznuti u zidu. Na taj isti način primilo je i to da njegov otac može da iščezava u zidovima. Ali njega nije ni najmanje mučila želja da sazna zašto postoji razlika između njegovog oca i njega. Logika i fizika nisu ulazile u njegov duhovni sastav. Kao i većina drugih stvorova u Divljini, ono je rano iskusilo glad. Nastupi izvesno vreme kad ne samo što prestade snabdevanje mesom, nego čak i mleko prestade teći iz sisa njegove majke. Štenad su isprva skičala i cvilela, ali su većim delom spavala. Nije prošlo mnogo pa su zapali u težak, neprirodan san gladi. Nije više bilo rvanja i natezanja, ni majušnih ljućenja, ni pokušaja režanja, a pustolovina gmizanja prema dalekom belom zidu sasvim su prestala. Štenad je spavala, a život koji je još bio u njima treptao je i bivao sve slabiji. Ćora je bio očajan. On je pretrčavao ceo kraj uzduž i popreko, spavao vrlo malo u jazbini koja sad beše postala nevesela i jadna. I sama vučica ostavi kot i pođe da traži hranu. Prvih dana po rođenju štenadi Ćora je nekoliko puta odlazio natrag do logora Indijanaca, te je pljačkao zečje zamke. Međutim, sa topljenjem snega i kravljenjem leda u rečicama, indijanski logor je bio otišao, te je i taj izvor hrane bio presušio. Kad se sivo štene vrati u život i stade se opet zanimati dalekim belim zidom, ono nađe da se broj stanovnika u njegovom svetu bio smanjio. Bila mu je ostala samo jedna sestra. Ostalih beše nestalo. Kad je ojačao, on vide da je primoran da se zabavlja sam, jer ni sestra nije dizala glave, niti se micala po jazbini. Njegovo malo telo

56 se zaobli od mesa koje je sad jeo, ali hrana beše stigla suviše kasno za nju. Ona je neprestano spavala, taj jadni, sićušni kostur zaogrnut kožom u kome je život treperio sve slabije, i najzad se ugasio. Zatim dođe vreme kad sivo štene nije više viđalo da mu se otac pojavljuje i iščezava u belom zidu, niti da leži i spava na ulazu. To se dogodilo na kraju druge jedne, manje oštre gladi. Vučica je znala zašto se Ćora nikako ne vraća, ali nije imala načina da sivom štenetu kaže ono što je bila videla. Loveći uz levu pritoku rečice, gde je živela ženka ris, ona je išla Ćorinim tragom od prethodnog dana. I našla ga je, upravo našla je ono što beše ostalo od njega na kraju toga traga. Bilo je puno znakova bitke koja se vodila i povlačenja risa u jazbinu posle zadobijene pobede. Pre nego što se vratila, vučica beše pronašla tu jazbinu, ali su joj izvesni znaci govorili da je ris unutra, i ona se nije usudila da uđe u nju. Posle toga je vučica, kad je lovila, uvek izbegavala levu pritoku. Dobro je znala da se u toj jazbini risa nalazi kot malih mačića i da je ženka ris divlja zverka, razdražljiv stvor i strašan borac. Nije nikakvo čudo što pet-šest vukova mogu da nateraju risa da frkćući i nakostrešen pobegne na neko drvo, ali je bilo nešto sasvim drugo kad jedan jedini vuk naiđe na risa — naročito kad se zna da ženka ris ima za sobom kot malih i gladnih mačića. Ali Divljina je Divljina, a materinstvo je materinstvo, i ono je u svako doba divlje sklono da zaštiti porod, bilo to u Divljini ili van nje. Moralo je doći vreme kad će se vučica usuditi da iz ljubavi prema sivom štenetu pođe i uz levu pritoku do risove jazbine i risovog besa.

57 IV ZID SVETA Do vremena kad njegova majka poče da izlazi iz pećine i da odlazi u lovačke pohode, štene beše već dobro utvrdilo zakon koji mu zabranjuje da se približi ulazu. Ne samo da mu je taj zakon mnogo puta silom uterivan u glavu nosom i šapom njegove majke. već se u njemu razvijao i nagon straha. Nikad ono u svome pećinskom životu ne beše naišlo na nešto od čega bi se moralo plašiti. A strah je ipak postojao u njemu. Bio mu je došao od dalekih predaka, kroz hiljade hiljada života. Bilo je to nasleđe koje je vučić dobio neposredno od Ćore i od vučice, a njima je on bio isto tako predat preko pokolenja kurjaka koji su postojali ranije. Strah — to je nasleđe Divljine koje nikakva životinja ne može izbeći, niti zameniti za zdelu leće. Tako je i sivo štene znalo za strah, iako nije znalo od čega se on sastoji. Možda ga je primilo i kao jedno od životnih ograničenja, jer je već znalo da takva ograničenja postoje. Bilo je upoznalo glad, i kad nije moglo da je utoli, ono je osećalo ograničenje. Tvrda prepreka pećinskog zida, oštro guranje majčine njuške, težak udar njene šape, neutoljena glad za vreme nekolikih gladovanja behu mu ulili saznanje da se ne može sve na svetu, da život ima svoje granice i zabrane. To su ograničenja i zabrane bili zakoni. Pokoravati im se znači izbeći povredu i doći do zadovoljstva. Ono nije razmišljalo o tome onako kako to ljudi rade. Ono je jednostavno svrstavalo stvari u one što zadaju bol i one koje ne zadaju bol. A posle toga svrstavanja izbegavalo je stvari koje zadaju bol, ograničenja i zabrane, da bi uživalo u nagradama i darovima koje pruža život. Tako je došlo do toga da se iz poslušnosti prema zakonu koji mu je postavila majka i iz pokornosti prema onoj bezimenoj stvari, strahu, klonilo ulaza u pećinu. To je za njega dalje bio beli svetlosni zid. Kad mu majka nije bila tu, ono je većim delom provodilo vreme

58 u spavanju, a kad je bilo budno, sedelo je mirno, uzdržavajući se od cviljenja, koje ga je golicalo u grlu i htelo da se glasno izrazi. Jednom prilikom, dok je ležalo budno, čulo je neki čudan šum u belom zidu. Ono nije znalo da je to američki jazavac, koji je stajao napolju, sav podrhtavajući zbog svoje smelosti i oprezno njuškajući ono što se nalazi u jazbini. Štene je samo znalo da je to njuškanje nešto čudno, nešto nesvrstano, prema tome nepoznato i strašno — jer je nepoznato bilo jedan od glavnih sastojaka koji su sačinjavali strah. Dlaka se kostrešila na leđima sivog šteneta, ali se kostrešila u tišini. Otkuda je ono znalo da je to što njuška nešto na šta treba da se nakostreši? To nije dolazilo od nekog njegovog saznanja, ali je ipak bilo vidljivi izraz straha koji je postojao u njemu i za koji nije bilo nikakvog objašnjenja u njegovom sopstvenom životu. Ali je uz strah išao i jedan drugi nagon — nagon pritajivanja. Štene je bilo skoro ludo od straha, ali ipak ležalo je nepomično i tiho, sleđeno i okamenjeno do nepomičnosti, naoko sasvim mrtvo. Njegova majka, vraćajući se kući, zareža kad namirisa trag jazavca, pa jurnu u pećinu i stade ga lizati i pipati njuškom s preteranom vatrenošću ljubavi. A štene je nekako osećalo da je umaklo ispred neke velike povrede. Ali su u štenetu postojale i neke druge sile koje su delovale, a najveća od njih beše rašćenje. Nagon i zakon su od njega iziskivali poslušnost. Ali je rašćenje iziskivalo neposlušnost. Njegova majka i strah su ga primoravali da se drži dalje od belog zida. Rašćenje je život, a životu je određeno da uvek teži za svetlošću. Plima života što je rasla u njemu nije nikako mogla da se ustavi — plima što se dizala sa svakim zalogajem mesa koje bi prožderalo i sa svakim dahom koji je udisalo. Najzad bujica života jednoga dana odgurnu u stranu strah i poslušnost, i štene poče gegati i puzati prema ulazu. Za razliku od svih drugih zidova s kojima je došao u dodir, ovaj zid kao da se izmicao od njega kad mu se ono približavalo. Nikakva se tvrda površina nije sudarala s njegovom njuškicom koju je ono pružalo njušeći. Suština zida je izgledala isto tako probojna i propustljiva kao i svetlost. A kako je u njegovim očima stanje imalo izgled oblika, on je ušao u ono što je dotle za njega bilo zid i utapao se u materiju koja ga je sačinjavala.

59 To je bilo prosto zanosno. Puzio je kroz nešto čvrsto. A svetlost je postajala sve sjajnija. Strah ga je gonio da se vrati, ali ga je rašćenje gonilo napred. Odjednom se obrete na ulazu u pećinu. Zid u kome je mislio da se nalazi, kao da odskoči unazad ispred njega na neku nemerljivu daljinu. Svetlost beše postala bolno sjajna. Ona ga je zasenjivala. A uz to mu se vrtelo u glavi od toga naglog i strahovitog razmicanja prostora. Oči su mu se automatski prilagođavale sjaju svetlosti, žiže podešavale da sagledaju uvećanu udaljenost predmeta. Isprva je zid odskočio van domašaja njegovog vida. Sad ga je opet video, ali je on bio dobio neku određenu udaljenost. Osim toga i sam njegov izgled beše se izmenio. Sad je to bio nekakav šaren zid, sastavljen od drveća što je raslo na obalama rečice, planine što se izdizale preko puta iznad drveća, neba što se uzdizalo iznad planine. Obuze ga silan strah. To je značilo nove strahote nepoznatih stvari. On prileže na obronku pećine i stade gledati napolje u svet. Veoma se bio uplašio, jer je to bilo nešto nepoznato, pa stoga i neprijateljsko. Zato mu je dlaka stajala uspravno na leđima, a usne su mu se zarozale slabačko u pokušavanju da zareži divlje i stravično. Sa dna svoje sićušnosti i zaplašenosti ono je prkosilo i pretilo čitavom prostranom svetu oko sebe. Ali se ništa ne dogodi. Ono je i dalje gledalo, pa onda u svojoj radoznalosti zaboravi i na režanje. U isto vreme beše zaboravilo i da se boji. Za jedan trenutak rašćenje je suzbilo strah, a rašćenje beše uzelo na sebe oblik radoznalosti. Počinjao je da zapaža bliže predmete: otkriven je deo rečice što se sijala na suncu, gromom srušeno drvo koje je stajalo pri dnu padine, kao i samu padinu koja se uzdizala naviše prema njemu, do na dve stope ispod obronka pećine na kome je ono čučalo. Do tada je sivo štene provodilo život na ravnom tlu. Nije nikad još bilo iskusilo povredu od padanja. Nije imalo ni pojma šta je to padanje. Zato ono zakorači smelo u vazduh. Stražnje noge su mu još stajale na obronku pećine, te je palo glavačke. Zemlja ga dočeka snažnim udarcem po njušci i natera ga da skikne. Zatim se stade kotrljati i valjati niz padinu. Bilo se izbezumilo od straha. Nepoznato ga beše najzad zgrabilo i pretilo da će mu svakog časa

60 naneti neku groznu povredu. Sad strah pobedi snagu rašćenja u njemu, i ono stade da skiči kao i svako drugo poplašeno kuče. Nepoznato ga je nosilo prema nekoj neznanoj, groznoj povredi, te je neprestano skičalo i cvilelo. To je bilo malo drukčije nego ono stanje kad je čučalo sleđeno od straha, dok je nepoznato vrebalo izbliza. Sad ga nepoznato beše dočepalo i držalo ga je čvrsto. Ćutanje ne bi ništa pomoglo. A osim toga, sad se ono grčilo i previjalo ne od straha, nego od užasa. Ali je padina postajala sve blaža, a pri dnu i obrasla travom. Tu štene izgubi zamah. Kad najzad prestade da se kotrlja, ono pusti poslednji preplašeni krik, pa onda stade cvileti dugo i žalostivno. U isto vreme, kao da radi nešto sasvim prirodno i kao da se u životu već hiljadu puta doterivalo i čistilo, ono poče da liže i otresa sa sebe suvu ilovaču kojom se beše zaprljalo. Posle toga se uspravi i stade gledati oko sebe kao što bi gledao čovek koji bi sa Zemlje prvi doleteo na Mars. Štene beše propalo kroz zid sveta, nepoznato ga beše pustilo iz šaka, i vučić je sad stajao tu bez ikakve povrede. Ali bi prvi čovek na Marsu osetio manje začuđenosti nego što je ono sad osetilo. Bez ikakvog prethodnog saznanja, bez ikakvog upozorenja da tako nešto postoji, ono se beše našlo kao neki istraživač u potpuno nepoznatom svetu. Sad, kad ga strano nepoznato beše pustilo iz šaka, ono je zaboravilo da u nepoznatom ima nečeg strašnog. Sad je znalo samo za radoznalost prema svemu oko sebe. Razgledalo je travu ispod sebe, vrežu kupine malo dalje i suvo stablo gromom pogođenog bora što je stajao na ivici otvorenog prostora među drvećem. Jedna veverica istrča iza drveta, naiđe pravo na njega i zadade mu silan strah. Ono se šćućuri na zemlji i zareža. Ali i veverica beše strašno uplašena. Ona ustrča uz drvo i sa svog sigurnog mesta stade besno da toroče prema njemu. To pojača osećanje hrabrosti u šteneta, pa iako ga jedan delić natera da se trgne, ono nastavi put dalje, puno pouzdanja. Njegovo pouzdanje beše toliko, da kad mu jedna irvaska ptica drsko doskakuta u susret, on joj kao igrajući se pruži jednu šapu. Ptica ga oštro kljucnu u vrh njuške, i to ga nagna da prilegne i da zaskiči. Ali glas koji se ču s njegove strane beše opasan za pticu, te ona potraži spasa u letu.

61 Međutim, štene je neprestano učilo. Njegova maglovita mala svest beše već izvršila izvesno svrstavanje stvari. Mrtve stvari stoje stalno na istom mestu, ali se žive stvari kreću, pa se ne zna šta one mogu uraditi. Ono što se može očekivati od njih spada u neočekivano, i na to on mora biti spreman. Putovao je vrlo nezgrapno. Natrčavao je na šiblje i slične stvari. Neka grančica, koja mu se činila daleko od njega, čvrknula bi ga po nosu sledećeg trenutka ili bi ga šinula po rebrima. Bilo je i neravnina u zemljištu. Ponekad bi suviše digao nogu i posrnuo na nos, a nekad opet ne bi zakoračio dovoljno visoko, te bi ugruvao nogu. Zatim je bilo sitnijeg i krupnijeg kamenja koje se izvrtalo pod njim kad bi stao na nj, i po tome je saznao da mrtve stvari nisu sve u istom stanju stabilne ravnoteže kao što je bila njegova pećina, kao i to da male stvari koje nisu žive mogu pasti ili se prevrnuti lakše nego velike. Ali je od svake nezgode ponešto učio. Što je duže išao, sve je bolje hodao. Prilagođavao se. Učio je da proračunava pokret svojih mišića, da upoznaje svoje fizičke nesposobnosti, da odmerava rastojanje između predmeta i između predmeta i sebe. A pratila ga je i početnička sreća. Rođen da bude lovac mesa (premda on to nije znao), nabasao je, pri prvom svom izletu u svet, na meso ispred samih vrata svoje pećine. Nekom rukom, slepom srećom, nabasa na jedno vešto skriveno tetrebovo gnezdo. I upade u njega. Pokušao je da ide po oborenom stablu jednog bora. Trula kora popusti pod njegovim nogama, i on, uz očajno skičanje, polete niz zaobljeno stablo drveta, prolete kroz lišće i šiblje jednog malog žbuna, i u sred žbuna, na zemlji, upade među sedmoro tetrebovih mladunčadi. Oni digoše graju, i on se u početku uplaši. Kad primeti da su mali, osmeli se. Oni počeše da se vrpolje. On stavi šapu na jedno, i ono stade da se miče brže. To za njega beše pravo uživanje. Zatim ga onjuši. Diže ga u ustima. Ono poče da se koprca i zagolica mu jezik. U isto vreme probudi se u njemu osećaj gladi. Vilice mu se stegoše i sastaviše. Poče krckanje krhkih kostiju, a po ustima mu poteče topla krv. Njen ukus mu je godio. To je bilo meso, isto onako kao i ono što mu je davala majka, samo što je još bilo živo u njegovim zubima, pa prema tome još bolje. I tako pojede tetreba. Ne prestade sve dok ne proždera čitavo leglo. Zatim obliza vilice,

62 isto onako kao što je radila i njegova majka, i stade da puzi da bi se izvukao iz žbuna. Tu naiđe na pravi vihor perja. Njegova navala i lupetanje krila zbuni ga i zaslepi, i on sakri glavu između šapa i poče da skiči. Udarci postajahu sve jači. Majka malih tetrebova beše izvan sebe od besa. Zatim se i on naljuti. Diže se, zareža i stade da lupa šapama. Zabi joj u jedno krilo svoje majušne zubiće i stade snažno da trza i vuče. Ptica se koprcala, trzala i zasipala ga kišom udaraca drugog slobodnog krila. To beše njegova prva bitka. Bio je potpuno u zanosu. Sasvim je zaboravio na nepoznato. Nije se više ničega bojao. Borio se i razdirao ovu živu stvar koja je lupala po njemu. A uz to je i ta živa stvar bila meso. Obuze ga želja za ubijanjem. Čas ranije zaklao je male žive stvorove. Sad je želeo da uništi i jedno veliko stvorenje. Bio je isuviše zaposlen i srećan da bi znao da je srećan. Sav je treperio i likovao na neki do tada nepoznat način, koji je za njega bio jači nego ikoji drugi koji je do tog vremena poznavao. I dalje je čvrsto držao za krilo i režao kroz stisnute zube. Tetrebova ženka ga je izvukla napolje iz žbuna. Kad se okrenula i pokušala da ga ponovo uvuče u zaklon žbuna, on je odvuče dalje, na otvoren prostor. A ženka je za sve to vreme kreštala i udarala krilom, tako da je perje letelo kao da pada sneg. Njegova uzbuđenost beše dostigla vrhunac. Sva boračka krv njegove rase beše se uzbunila u njemu i uzavrela u njegovim žilama. To je značilo živeti, iako on to nije svesno znao. On je ostvarivao svoju namenu u svetu; radio je ono za šta je bio stvoren — ubijao živu hranu i borio se da je ubije. Opravdao je svoje postojanje, a u životu nema ničeg višeg od toga; jer život dolazi do svog vrhunca onda kad postigne u potpunosti ono za šta je namenjen. Posle nekog vremena tetrebova ženka prestade da se koprca. On je još držao za krilo. Ležali su na zemlji i gledali jedno u drugo. On pokuša da zareži, preteći i zverski. Ona ga kljucnu u nos, koji ga je posle prethodnih doživljaja ionako boleo. Vučić se trže, ali je držao i dalje. Ona poče stalno da ga kljuca. on od trzanja pređe na skičanje. Pokuša da se udalji, zaboravljajući na činjenicu da i nju, dokle god je drži za krilo, vuče za sobom. Čitav pljusak kljucanja sruči se na njegov jadni nos. Plima borbenosti u njemu pređe u

63 oseku, te on pusti svoj plen, okrete leđa i pobeže preko čistine, odstupajući neslavno. Tu, na drugom kraju čistine, blizu ivice žbunja, prileže da se odmori, isplazivši jezik, dok su mu se grudi dizale i dahtale, a nos još boleo i terao ga da skiči. Ali dok je tako ležao, odjednom mu se javi osećanje da mu neposredno preti nešto strašno. Ono nepoznato, sa svim svojim strahotama, ustremi se na njega, i on nagonski uzmače natrag, u zaklon žbuna. U trenutku kad je to činio, zapljusnu ga neki vazdušni talas, i neko veliko, krilato telo pojuri zlokobno i tiho pored njega. Jedan soko, koji se bio sručio dole iz plavoga neba, beše ga za dlaku promašio. Dok je još ležao u žbunu, dolazio sebi i uplašeno izvirivao, tetrebova ženka na drugoj strani bila se izvukla iz opustošenog gnezda. Zbunjena usled svog gubitka, ona nije obratila pažnju na munju iz nebeskog plavetnila. Ali štene vide — a to je bila opomena i pouka za njega — kako se soko sjuri, kako polete iznad same zemlje i kako zabode kandže u telo tetrebove ženke. Zatim ču kreštanje, puno smrtnog straha i vide kako soko ponovo uzlete u plavetnilo, odnoseći sobom tetrebovu ženku. Prošlo je duže vremena pre no što štene iziđe iz svog zaklona. Ono je mnogo naučilo. Živi stvorovi su meso. Oni su dobri za jelo. Ali veliki živi stvorovi mogu da nanesu povredu. Bolje je jesti sitne žive stvorove, kao što je tetrebova mladunčad, a pustiti na miru velike žive stvorove, kao što su tetrebove ženke. Ali štene je ipak osećalo kao neko golicanje častoljubivosti, neku potajnu želju da se ponovo ogleda sa tom tetrebovom ženkom. Ali nju je odneo soko. Možda ima još koja tetrebova ženka. Ići će on da vidi. Vučić poče da se spušta na niže, niz strmu obalu prema rečici. On nikada do tada ne beše video vodu. Njena mu je površina izgledala zgodna za hodanje. Na njoj nije bilo nikakvih neravnina. On smelo skoči na nju, ali upade, drečeći od straha, u zagrljaj nepoznatog. Voda je bila hladna, i on je teško hvatao dah i brzo disao. U pluća mu, umesto vazduha, koji je uvek bio vezan sa funkcijom disanja, jurnu voda. Gušenje koje usled toga oseti učini mu se kao samrtni grč. Za njega je to značilo smrt. On nije svesno znao za smrt, ali je, kao i svako drugo stvorenje iz Divljine, imao nagon smrti. Za njega je to predstavljalo najvišu povredu. To je bila

64 sama suština nepoznatog — zbir strahota nepoznatog, ona najviša i neshvatljiva nesreća koja ga je mogla zadesiti i o kojoj nije ništa znao, ali koje se bojao u svakom pogledu. Ponovo izbi na površinu, i slatki vazduh mu opet ispuni otvorena usta. Više ne ode pod vodu. Kao da mu je to već davno ukorenjena navika, on opruži sve četiri šape i zape da pliva. Bliža obala je bila udaljena od njega svega jedan aršin; ali on je bio prema njoj okrenut leđima, tako da suprotna obala beše prva stvar koju ugledaše njegove oči, i on odmah zapliva prema njoj, Rečica je bila mala, ali se u viru širila do nekih dvadeset stopa. Oko sredine rečnog toka matica zahvati štene i ponese ga niz vodu. Pri dnu vira zahvati ga mali brzak. Tu je bilo malo mogućnosti za plivanje. Tiha voda beše odjednom pobesnela. Vučić je bio čas na površini čas pod vodom. On se za sve to vreme žestoko koprcao, prevrtao ili vrteo u krug i svaki čas bi udario u neku stenu. A pri svakom udaru o stenu on bi skiknuo. Njegovo kretanje niz vodu bilo je praćeno povremenim skičanjem, tako da se po tome moglo izbrojati o koliko se stena udarilo. Ispod brzaka beše drugi vir, i tu ga vrtlog zahvati i polako ponese prema obali, gde ga položi na sprud od šljunka. On se očajnom brzinom izvuče iz vode i leže na zemlju. Bio je naučio još nešto o svetu. Voda nije živa, a ipak se kreće. Osim toga, izgleda čvrsta kao zemlja, a nema uopšte nimalo čvrstine. Došao je do zaključka da stvari nisu uvek onakve kakve izgledaju. Njegov je strah od nepoznatog bio nasleđeno nepoverenje, a sad ga je iskustvo još pojačalo. On će, prema tome, po samoj prirodi stvari, stalno zadržati izvesno nepoverenje prema spoljnom izgledu stvari. Pre no što bude stekao veru u nešto, moraće da upozna suštinu stvari. Bilo mu je suđeno da toga dana još nešto značajno doživi. Sećao se da na svetu postoji jedan stvor koji je njegova majka. I tada ga obuze neko osećanje da nju želi više od svih ostalih stvari na svetu. Ne samo da mu je telo bilo umorno od pustolovina kroz koje je prošao, nego je isto tako bio umoran i njegov mali mozak, koji se u toku svih dana njegovog dotadašnjeg života nije toliko naprezao koliko toga jednog dana. Uz to je bio i sanjiv. Zato pođe da traži pećinu i majku, osećajući u isto vreme neodoljivu navalu osamljenosti i nemoć.

65 Puzio je kroz neko žbunje, kad ču nekakav piskav, stravičan krik. Nešto žuto blesnu mu ispred očiju. Ugleda lasicu kako je odskočila i kako beži od njega. To beše malen stvor, i vučić se ne uplaši. Zatim ispred sebe, pred nogama, opazi neko sasvim malo živo stvorenje, dugo svega nekoliko palaca — mladu lasicu, koja je, kao i on sam, neposlušno pošla u pustolovinu. Ona pokuša da umakne ispred njega. On je prevrnu šapom, a ona pusti nekakav čudan, hrapav glas. Odmah mu se zatim onaj žuti blesak ponovo pojavi pred očima. Vučić opet ču isti stravični krik, i dobi istog trenutka jak udarac sa strane, po vratu, i oseti kako mu se oštri zubi lasice-majke zabadaju u meso. Dok je, puzeći natrag, skičao i cvileo, ugleda kako lasica-majka skače prema svom mladunčetu i zajedno s njim nestaje u susednom čestaru. Rana od njenih zuba još ga je bolela, ali su mu još teže bila povređena osećanja, i on sede na zemlju i stade da cvili. Ta lasicamajka je tako mala a tako divlja! On je još imao da nauči da je lasica, nesrazmerno svojoj veličini i težini, najkrvožedniji, najosvetoljubiviji i najstrašniji od svih divljih lovaca u Divljini. Međutim, do jednog dela tog životnog saznanja trebalo je da dođe vrlo brzo. On je još cvileo, kad se lasica-majka ponovo pojavi. Ovoga puta ona ne jurnu na njega, pošto joj je mladunče bilo van opasnosti. Ona mu se sad primicala opreznije, i vučić je imao dovoljno prilike da posmatra njeno mršavo, zmijasto telo, njenu glavu, uspravnu, živahnu, isto tako zmijastu. Od njenog oštrog, pretećeg krika vučiću se nakostreši sva dlaka na leđima. On zareža preteći prema njoj. Ona se primicala sve bliže. Jedan skok, brži od njegovog neizvežbanog vida — i mršavo, žuto telo iščeze za trenutak iz njegovog vidnog polja. Sledećeg trenutka ona ga dočepa za grlo, i njeni se zubi zariše u njegovu dlaku i meso. On prvo zareža i pokuša da se bori, ali je on bio još vrlo mlad, a ovo je bio njegov prvi dan u svetu, te njegovo režanje pređe u ciku, a borba — u nastojanje da pobegne. Ali lasica nikako nije puštala ono što beše stegla. Ona mu je uporno držala grlo, nastojeći da prodre zubima još niže, do velike žile u kojoj je ključala životna krv. Lasica je krvopija i najviše voli da pije krv iz samoga grla.

66 Mali vučić bi poginuo i ne bi više bilo šta da se o njemu priča, da ne stiže vučica, skačući kroz žbunove. Lasica pusti štene, jurnu prema grlu vučice, promaši ga, ali se ipak zakači zubima za njenu vilicu. Vučica razmahnu glavom kao bičem, oslobodi se lasičinog stiska i baci je visoko u vazduh. Vučicine se vilice onako u vazduhu sklopiše oko mršavog, žutog tela, i lasica nađe smrt među njenim oštrim zubima. Vučić dožive nov nastup milošte od strane svoje majke. Njena radost što ga je našla izgledaše još veća nego njegova što je nađen. Ona ga je njuškala, milovala, lizala brazgotine koje mu je lasica bila nanela svojim zubima. Zatim oboje, zajednički, pojedoše telo krvopije i odoše natrag u pećinu, da spavaju.

67 V ZAKON MESA Razvijanje sivog šteneta išlo je vrlo brzo. Ono se dva dana odmaralo, a zatim se opet osmelilo da iziđe iz pećine. Prilikom te druge pustolovine vučić naiđe na malu lasicu, čiju je majku i on pojeo, i postara se da i mala lasica ode istim putem kojim joj je otišla i majka. No na tom se putovanju nije više izgubio. Kad se zamorio, lako je našao put natrag u pećinu i legao da spava. A posle toga, svaki novi dan našao ga je kako obilazi sve veći prostor. Sad je počinjao da tačno odmerava svoju snagu i svoju slabost, i da shvata kad sme biti drzak, a kad treba biti oprezan. Uverio se da je zgodno da stalno bude na oprezu, osim u retkim trenucima kada se, siguran u svoju neustrašivost, odavao nastupima malih ljutnji i strasti. Kad god bi naišao na nekog usamljenog tetreba, on je bio pobesneli demon. Nikad nije propuštao da besno odgovori na torokanje veverice, na koju beše prvo naišao na gromom pogođenom boru. Pogled na irvasku pticu dovodio ga je skoro neizostavno do najvećeg besa. Jer nikada nije mogao zaboraviti ono kljucanje u njušku koje beše doživeo od prve ptice te vrste koju beše sreo. Ali je bilo slučajeva kad ga čak ni pogled na irvasku pticu nije mogao uzbuditi. To je bivalo onda kad je osećao da mu preti opasnost od prikradanja neke druge mesožderske zveri. Nikad nije mogao zaboraviti onoga sokola, i njegova pokretna senka naterala bi ga uvek da se šćućuri u najbliži čestar. Sad se nije više gegao i teturao, bio je već primio hod svoje majke — lak, tih nečujan korak, koji na izgled ne iziskuje nikakav napor, nego prosto klizi brzinom koja isto toliko zavarava koliko je i neprimetna. Sreća u pogledu lova poslužila ga je samo u početku. Sedam tetrebovih pilića i jedna mala lasica sačinjavali su zbir njegovih žrtava. Njegova žudnja da kolje postajala je svakim danom sve jača, a imao je i žarku želju da na neki način uvreba vevericu, koja je

68 neobuzdano torokala i uvek obaveštavala sve divlje stvorove da nailazi vučje štene. Ali kao što su ptice mogle da lete, veverica je umela da se vere po drveću, i vučiću je jedino ostajalo da joj se neopaženo privuče kad je na zemlji. Vučić je osećao veliko poštovanje prema svojoj majci. Ona je umela da nađe plen, i nikad ne bi propustila da mu donese njegov deo. Osim toga, nju ništa nije plašilo. Njemu ni na pamet nije padalo da se ta njena neustrašivost zasniva na iskustvu i znanju. Na njega je to činilo utisak neke silne snage. Njegova majka je za njega predstavljala snagu; on je tu snagu, ukoliko je postajao stariji, osećao u vidu sve oštrijih opomena njene šape. Umesto prekornog guranja njuškom, došlo je uskoro do zadiranja očnjacima. Vučić je i zbog toga uvažavao svoju majku. Ona ga je prisiljavala na poslušnost, i ukoliko je bio stariji, utoliko je ona bila nestrpljivija. Glad ponovo nastupi, i štene sa jasnijim, svesnijim shvatanjem spoznade grč gladi. Vučica potpuno omršavi jureći da nađe nešto za jelo. Ona sad skoro nije više ni spavala u pećini, nego je najveći deo vremena provodila u poteri za lovinom, i to uzalud. Ta glad ne potraja dugo, ali je, dok je trajala, bila vrlo oštra. Vučić nije više nalazio mleka u sisama svoje majke, a sam nije mogao da dođe ni do jednog zalogaja mesa. Ranije je lovio samo radi igre, iz čistog uživanja u lovu; sad je lovio sasvim ozbiljno, a nije nalazio ništa. Ali su ovi neuspesi ubrzavali njegov razvoj. Mnogo brižljivije je proučavao navike veverice i sa više lukavstva nastojao da joj se prikrade i da je iznenadi. Proučavao je i šumske miševe i pokušavao da ih iskopa iz rupa; a naučio je mnogo i o načinu življenja irvaske ptice i detlića. Osim toga, nastupio je dan kad ga ni senka sokola u visini nije više nagonila da se šćućuri u žbunu. Ojačao je, postao pametniji i sigurniji. A bilo je i teško stanje. Zato je sedeo uspravno, na stražnjim nogama, sasvim otvoreno, na čistini, i čikao sokola da se spusti iz nebeskog plavetnila. On je sad znao da tamo gore, u tom plavetnilu, lebdi meso, meso za kojim je njegov želudac tako uporno žudeo. Ali soko nije hteo da se spusti da zapodene bitku, i vučić bi otpuzio u čestar da cvili od razočaranja i gladi. Zatim gladi dođe kraj. Vučica donese kući meso. To je bilo čudno meso, sasvim drukčije od onoga koje je dotle donosila. Bilo

69 je to risovo mače, prilično odraslo kao vučić, ali ne tako veliko. I to je bilo samo za njega. Majka beše utolila glad na drugom mestu. On nije znao da je to bio samo ostatak od kota risove ženke, kojim je ona utolila svoju glad. A nije znao ni za očajnost toga njenog postupka. On je samo znao da je mače u kadifastoj bundi meso, te ga je jeo i sa svakim zalogajem postajao zadovoljniji. Pun želudac vodi neradu, i vučje štene leže u pećinu da spava uz majčinu slabinu. Odjednom ga probudi njeno režanje. On je nikad dotle nije čuo da tako besno reži. Možda je to bilo najstrašnije režanje koje se ikad, u celom njenom životu, čulo iz njenoga grla. Postojao je za to neki razlog, i niko to nije znao bolje od nje. Ne može se nekažnjeno opljačkati jazbina risove ženke. I vučić opazi kako majka ris u punom blesku popodnevnog sunca čuči pred ulazom u pećinu. Pri pogledu na nju njemu se nakostreši dlaka na leđima. Pred njim je stajao oličen strah, ali nije bilo potrebno da mu to kaže njegov nagon. Ako nije bio dovoljan i samo jedan pogled na ovo, jedan besan krik od strane tog uljeza, krik koji je počeo režanjem pa se zatim naglo podigao do visine promuklog vriska, bio je ubedljiv sam po sebi. Vučje štene oseti u sebi podstrek života, ustade i poče da hrabro reži pored svoje majke. Ali ga ona sramno odgurnu ustranu, iza sebe. Pošto je ulaz bio nizak, risova ženka nije mogla da uskoči unutra, a kad uđe puzeći vučica skoči na nju i obori je na zemlju. Štene vide vrlo malo od cele bitke. Bilo je mnogo strahovitog režanja, frktanja i vriske. Dve životinje su se udarale. Risova ženka je derala i grebala služeći se i zubima i noktima, dok se vučica služila samo zubima. Vučić najednom skoči i zabi zube u stražnju nogu risa. Stezao je grčevito i besno režao. On je, iako to nije ni znao, težinom svoga tela kočio kretanje noge i uštedeo time majci mnogo povreda. Jedan preokret u borbi priklješti ga ispod njihovih tela, te morade da pusti risovu šapu. Trenutak kasnije dve majke se razdvojiše, i pre nego, što ponovo jurnuše jedna na drugu, risova ženka ošinu vučića ogromnom prednjom šapom, razdera mu plećku do same kosti i odbaci ga tako da ovaj porebarke tresnu o zid.

70

71 I sada se dotadašnjem režanju i urlanju pridruži još i oštro skičanje šteneta. Ali bitka potraja duže, tako da ono imade vremena i da se naskiči i da oseti nov nastup hrabrosti. Kraj bitke ga zateče kako ponovo grčevito steže risovu stražnju nogu i besno reži kroz zube. Ris beše mrtav. Ali i vučica je bila vrlo slaba i izranjavljena. Prvo poče da miluje štene i oliza mu ranjenu plećku; ali krv koju je bila izgubila oduzela joj je snagu, pa je ceo dan i noć ne mičući se i skoro ne dišući, preležala pored svoga mrtvog neprijatelja. Za nedelju dana nije nikako napuštala pećinu, osim radi vode, pa i onda su joj pokreti bili spori i pričinjavali joj bol. Za to vreme risova ženka je bila pojedena, a vučici se rane behu dovoljno zalečile i dopuštale joj da opet krene u lov na meso. Plećka u šteneta je bila ukrućena i bolela ga je, te je ono neko vreme hramalo od strašne povrede koju je dobilo. Ali je svet sad izgledao sasvim drukčiji u njegovim očima. Ono se sad kretalo s većim pouzdanjem, sa osećanjem hrabrosti koje nije poznavalo pre bitke sa risom. Ono je sagledalo život u njegovom divljijem obliku; ono se borilo; zarilo je zube u meso neprijatelja, i ostalo je živo. I ono se, zbog svega toga, kretalo smelije, sa izvesnom primesom prkosa, što je bilo nešto novo za njega. Sad se više nije bojalo sitnijih stvorova, i veći deo njegove bojažljivosti beše iščezao, iako ono nepoznato nije nikad prestajalo da ga tišti i svojim neopipljivim i stalno pratećim tajnama i užasima. Počeo je da prati majku u njenom traganju za mesom, gledao je u mnogo slučajeva ubijanje lovine i počinjao da u njemu uzima učešća. Uz to je, na neki nejasan način, upoznavao i zakon mesa. Postoje, dakle, dve vrste života: život njegove vrste i život druge vrste. U njegovu vrstu spadaju njegova majka i on. U drugu vrstu spadaju svi živi stvorovi koji se kreću. Ali je druga vrsta podeljena. Jedan deo njen sačinjavaju stvorovi koje njegova vrsta ubija i jede. Ta se vrsta sastoji iz nekoljača i manjih koljača. Drugi deo sačinjavaju oni koji kolju i jedu njegovu vrstu, ili koje njegova vrsta kolje i jede. Iz tog razvrstavanja proizilazio je zakon. Cilj života je meso. I sam život je meso. Život živi od života. Postoje oni koji jedu i oni koji se jedu. Zakon glasi: Pojesti ili biti pojeden. On taj zakon nije izrazio tako jasnim, određenim izrazima, niti je moralisao o

72 njemu. On na zakon nije čak ni pomišljao; on je, prosto, taj zakon proživljavao i ne misleći o svemu tome. Gledao je kako taj zakon svuda oko njega deluje. On je pojeo tetrebovu mladunčad. Soko je pojeo tetrebovu ženku. Soko je hteo da pojede i njega. Kasnije, kad je ojačao, on je, opet, hteo da pojede sokola. On je pojeo risovo mače. Risova ženka bi pojela njega, da nije samo bila ubijena i pojedena. I tako to ide sve dalje. Sve žive stvari oko njega žive po tom zakonu, a i on sam je sastavni deo toga zakona. On je ubijač. Jedina njegova hrana je meso, živo meso, meso što brzo trči ispred njega, što leti kroz vazduh, što se hvata s njim u koštac i bori se, što se iznenada okreće i juri na njega. Da je vučje štene mislilo kao što misle ljudi, ono bi, u sažetom obliku, predstavilo sebi život kao neki proždrljivi prohtev za jelom, a svet — kao mesto po kome se kreće ogroman broj takvih prohteva, koji progone ili su progonjeni, koji love ili su lovljeni, koji jedu ili bivaju pojedeni, i sve to u nekom slepilu i zbrci, u nasilju i gužvi, u haosu halapljivosti i klanja, kojim vladaju slepi slučaj i sreća, u haosu nemilosrdnom, nesmišljenom i beskrajnom. Ali štene nije mislilo kao što misle ljudi. Ono nije posmatralo stvari širokim pogledom. Ono je imalo samo jednu svrhu, nosilo se samo jednom mišlju ili jednom željom u izvesnom trenutku. Pored zakona o mesu postojalo je još mnogo manjih zakona koje je trebalo naučiti i pokoravati im se. Svet je bio pun iznenađenja. Komešanje života u njemu, kretanje njegovih mišića predstavljali su za njega beskrajno uživanje. Obaranje lovine na zemlju izazvalo je kod njega silnu radost i zanos. Njegove ljutnje i bitke bile su prava uživanja. Čak i sam strah i tajanstvenost nepoznatog unosili su zanimljivost u njegov život. A bilo je i olakšica i zadovoljstva. Imati pun želudac, dremuckati leno na suncu — to su bile stvari koje su značile punu naknadu za njegovu vatrenost i njegove napore, iako su vatrenost i napori bili već samo po sebi nagrada. To su bili izrazi života, a život je uvek uživanje kad izražava samog sebe. Stoga štene nije imalo ništa protiv svoje neprijateljske okoline. Bilo je puno života, vrlo srećno i vrlo ponosno samim sobom.

73 TREĆI DEO BOGOVI DIVLJINE

74 I TVORCI VATRE Štene beše naišlo na to sasvim neočekivano. Samo je bilo krivo. Bilo je nemarno. Izašlo je iz pećine i otrčalo naniže do rečice da pije vode. Možda nije obraćalo pažnju zbog toga što je još bilo bunovno. (Čitavu noć je provelo napolju u lovu i baš se tada probudilo). A njegova nemarnost je mogla dolaziti i zbog toga što je bilo naviklo na stazu do vira. Često je išao njom, a ništa mu se nije dogodilo. Silazeći niz padinu prošlo je pored gromom oborenog bora, prešlo preko čistine i počelo kaskati između drveća. A onda je u jednom trenutku ugledalo to i stalo da njuši. Pred njim je bilo pet živih stvorova koji su sedeli na stražnjim nogama, i kakve on ne beše nikad video. To je bio njegov prvi pogled na čoveka. Ali petorica ljudi ne skočiše na noge kad ga ugledaše, niti iskeziše zube, niti stadoše da reže. Nisu se ni makli, nego su samo sedeli, ćutljivi i zloslutni. A ni štene se ne mače. Sav nagon njegove prirode naterao bi ga da ludo jurne i pobegne, da se nije iznenada i prvi put probudio u njemu i jedan drugi, suprotan nagon. Obuzeo ga je silan užas. Neko neodoljivo osećanje sopstvene slabosti i majušnosti beše ga prikovalo na mestu i učinilo nepomičnim. Pred njim su bili gospodarstvo i snaga, nešto daleko i mnogo iznad njega. Vučić ne beše nikad video čoveka, ali ga je ipak nekako nagonski osećao. On je na neki nejasan način upoznao u čoveku životinju koja je sebi izvojevala prvenstvo nad ostalim životinjama u Divljini, i gledao ga je sada ne samo svojim gospodstvenim očima, već i očima sviju svojih predaka — očima koje su okružavale u mraku bezbrojne zimske logorske vatre, koje su zurile sa bezopasnog odstojanja i iz čestara na čudno dvonožno stvorenje koje vlada nad svim živim stvorovima. Štene beše omađijano svojim nasleđem, strahom i poštovanjem, koji su nastali kroz vekove borbi i nagomilani iskustvom pokolenja. To je nasleđe bilo isuviše neodoljivo za vuka koji je bio tek štene. Da je bio odrastao, on bi pobegao. Ovako on se

75 šćućuri ukočen od straha, već upola nudeći pokornost koju je njegov rod ponudio čoveku kad je vuk prvi put prišao da čučne kraj vatre i da se ogreje. Jedan od Indijanaca ustade, priđe mu i naže se nad njega. Štene poleže još niže po zemlji. To je bilo ono nepoznato, koje se, otelovljeno najzad u vidu mesa i krvi, sad nadnosilo nad njim i posezalo naniže da ga dohvati. Njemu se i preko volje nakostreši dlaka, usne zarozaše unazad, te mu se otkriše malo očnjaci. Ruka što je kao sudbina lebdela nad njim, zastade, i čovek progovori kroz smeh: „ Vabam Vabiska ip pit tah.” („Gle! Beli očnjaci!“) Ostali se Indijanci nasmejaše glasno i podstakoše čoveka da digne štene. I što se niže ruka spuštala, u vučiću se vodila sve jača borba nagona. Osećalo je dve različite sklonosti — da se pokori i da se bori. Iz toga je proizišao kompromis: učinio je i jedno i drugo. Popuštao je sve dok ga ruka ne beše skoro dotakla. Zatim se odupre, zubi mu sevnuše, škljocnuše i zariše se u ruku. Odmah zatim dobi ćušku po glavi od koje se prevali porebarke. Na to se u njemu ugasi sva borbenost. Njegova majušnost i nagon pokornosti se pobrinuše za njega: sede na stražnje noge i zaskiča. Ali se čovek koga beše ujeo za ruku naljuti. Vučić dobi i drugu ćušku s druge strane, pa čučnu i stade skičati jače nego ikad. Indijanci još glasnije udariše u smeh, pa čak i čovek koga beše ujeo za ruku poče da se smeje. Svi ga okružiše i stadoše mu se smejati, dok je on cvileo od straha i bola. I u sred toga on ču nešto. I Indijanci tako isto čuše. Ali je vučić znao šta je to, te posle poslednjeg dugog jauka, u kome beše više likovanja nego jadikovanja, prestade da skiči i stade očekivati dolazak svoje majke, svoje divlje i nesavladljive majke, koja se borila i ubijala sve stvorove i nikad se nije plašila. Ona je trčeći režala. Vila je čula skičanje svoga šteneta, te je, kao izbezumljena pojurila da ga spase. Vučica uskoči među njih, a njeno borbeno materinstvo puno strepnje učini je strašnom. Za vučića je pogled na njenu zaštitničku ljutinu bio vrlo prijatan. On slabim glasom pociknu od radosti i skoči joj u susret, dok životinje-ljudi žurno uzmakoše nekoliko koraka. Vučica stade uz štene, okrenuta ljudima i nakostrešene dlake, a besno režanje joj je tutnjalo duboko u grlu. Lice joj beše

76 iskrivljeno, puno mržnje i pretnje, i čitava joj se njuška beše naborala od vrha pa do očiju, usled ogromnog keženja zuba. Na to se začu uzvik jednog od ljudi: „Kajči!“ To beše usklik pun iznenađenja. Vučić oseti kako se njegova majka pokoleba. — Kajči! viknu ponovo čovek, ovoga puta oštro i zapovednički. I štene vide kako njegova majka, neustrašiva vučica, poleže po zemlji tako da se trbuhom skoro vukla po njoj, stade skičati, mahati repom i davati znake miroljubivosti. Štene nije ništa razumelo. Ono je bilo prestravljeno. U njemu se opet probudi silan strah od čoveka. Nagon mu je dakle govorio istinu. To i njegova majka potvrđuje. Eto, i ona se pokorila životinji-čoveku. Čovek koji je govorio priđe vučici i spusti joj ruku na glavu, a ona samo prileže još niže. Nije škljocala zubima, niti je pretila da će ujesti. I ostali ljudi priđoše, opkoliše je, stadoše je pipati i tapkati rukama, a ona kao da se nije ljutila na te njihove postupke. LJudi su izgledali veoma uzrujani i puštali su neke zvuke iz usta. Ali štene zaključi da ti zvuci ne predstavljaju nikakvu opasnost. Ono čučnu kraj svoje majke, kostrešeći se s vremena na vreme, ali s najboljom voljom da bude pokorno. — To nije ništa čudnovato, govorio je jedan Indijanac. Njen je otac bio vuk. Istina, majka joj je bila kučka, ali zar je i nije moj brat vezivao napolju u šumi sve tri noći u doba parenja? Prema tome, Kajčin otac je bio vuk. — Ima godina dana, Sivi Dabre, otkako je pobegla, reče drugi Indijanac. — To nije ništa čudno, Semgin Jeziče, odgovori Sivi Dabar. To je bilo u vreme gladi, kad nije bilo mesa za pse. — Živela je s vucima, reče treći Indijanac. — Izgleda da će tako biti, Tri Orla, odgovori Sivi Dabar, stavljajući ruku na štene, a ovo izgleda da je znak toga. Vučić malo zareža kad ga ruka dodirnu, a ruka razmahnu da mu da ćušku. Na to on pokri svoje očnjake i pokunji se pokorno, a ruka se vrati i stade ga trljati iza ušiju, pa onda gore dole po leđima. — Ovo je dokaz toga, nastavi Sivi Dabar. Jasno je da je Kajči njegova majka, ali otac mu je vuk. Usled toga u njemu ima nešto malo od psa a mnogo od vuka. Očnjaci su mu beli, te će se odsad

77 zvati Beli Očnjak. Rekao sam. Ovo je moj pas. Jer, zar Kajči nije pas moga brata? A nije li moj brat umro? Vučić, koji tako dobi svoje ime na svetu, ležaše i posmatraše. Životinje-ljudi još su neko vreme pravili graju ustima. Zatim Sivi Dabar izvadi nož iz kanije koja mu je visila o vratu, pa ode u čestar i odseče jednu batinu. Beli Očnjak ga je posmatrao. Sivi Dabar zareza batinu na oba kraja, a u zareze priveza uzice od sirove kože. Jednu uzicu veza Kajči oko vrata. Zatim je odvede do jednog borića, pa oko njega priveza drugu uzicu. Beli očnjak pođe za njom i leže uz nju. Ruka Semginog Jezika pruži se i prevrnu ga na leđa. Kajči gledaše s puno strepnje. Beli Očnjak oseti da ga opet poduzima strah. On nije mogao sasvim zadržati režanje, ali nije pokazivao sklonost da ujede. Ruka s povijenim i raširenim prstima stade ga, igrajući se, trljati po trbuhu i valjati ga sa strane na stranu. Izgledao je smešan i nezgrapan dok je ležao tako na leđima, s nogama raskrečenim u vazduhu. Osim toga, to je bio položaj u kome je bio do krajnosti nemoćan, tako da se cela priroda Belog Očnjaka bunila protiv toga. Ali on nije mogao da uradi ništa da se od toga odbrani. Ako mu ta životinja-čovek smišlja neko zlo, Beli Očnjak je znao da ne može umaći od toga. Kako da odskoči i da pobegne kad su mu sve četiri noge u vazduhu iznad njega? Pokornost ga natera da savlada strah, te samo tiho zareža. To režanje nije nikako mogao obuzdati, niti mu je životinjačovek ćuškom po glavi pokazao da mu to zamera. A osim toga — bilo je to tako čudnovato — Beli Očnjak je osećao i neko neobjašnjivo uživanje u tome što ga je ruka trljala gore dole. Kad je bio zavaljen porebarke, on je prestajao da reži; kad bi ga prsti pritisli i bockali pri dnu ušiju, zavaljen porebarke, on je prestajao da reži; kad ga, posle jednog završnog trljanja i češkanja, čovek ostavi na miru i ode od njega, sav strah iščeze iz Belog Očnjaka. On je imao da iskusi još straha u svojim odnosima sa čovekom, ali je ovo sad bio znak drugarstva sa njim, drugarstva koje je bilo njemu predodređeno. Posle nekog vremena Beli Očnjak ču neke čudne zvuke koji su se primicali. On ih je brzo svrstao, jer je odmah poznao da su to zvuci koji dolaze od životinje-čoveka. Nekoliko minuta kasnije ostatak plemena, svrstan kao da je na maršu, stiže u logor. Tu beše još ljudi, puno žena i dece, oko četrdeset duša, i svi behu teško

78 natovareni logorskim prtljagom i opremom. A bilo je i mnogo pasa, pa su i oni, izuzimajući samo upola odraslu štenad, bili natovareni logorskom opremom. Psi su nosili na leđima dvadeset do trideset funti težine u bisagama čvrsto pritegnutim oko njihovog tela. Beli Očnjak nikad dotle ne beše video pse, ali kad ih ugleda, on oseti da su oni njegovog roda, samo na neki način različiti. Kad ugledaše štene i njegovu majku, držali su se tako da su se malo razlikovali od vukova. Nastade opšti juriš. Beli Očnjak se kostrešio, režao, škljocao zubima prema razjapljenim vilicama čitave rulje pasa, pa pade i oni ga preplaviše, a on oseti kako ga po telu oštro razdiru njihovi zubi, dok je i on, sa svoje strane, ujedao i razdirao njihove noge i trbuhe iznad sebe. Nastade velika buka. On ču Kajčino režanje dok se borila za njega, a isto tako i vikanje životinjaljudi, lupanje njihovih batina koje su udarale po prsima, i bolne urlike pasa po kojima su tako udarali. U tome prođe svega nekoliko sekundi, pa se on opet nađe na nogama. Sad je gledao kako ljudi-životinje rasteruju pse batinama i kamenjem, i brane ga od besnih zuba toga njegovog roda koji na neki način nije bio njegov rod. Pa iako nije u njegovom mozgu bilo razuma da stvori jasan pojam o tako apstraktnoj stvari kao što je pravičnost, on je ipak, na svoj sopstveni način, osećao da su ljudiživotinje ono za što ih je on držao: tvorci zakona i izvršioci zakona. On je isto tako cenio i snagu kojom su oni primenjivali zakon. Za razliku od svih životinja na koje je bio naišao, oni nisu ujedali ni grebali, već su nametali svoju živu snagu silom mrtvih stvari. Mrtve stvari su ih slušale. Tako su na primer batine i kamenje, pod rukovanjem tih čudnih stvorova, skakali kroz vazduh kao da su živi, i nanosili teške povrede psima. Po njegovom mišljenju to je bila neobična moć, nepojmljiva moć, natprirodna i božanska. Beli Očnjak, u suštini svoje prirode, nije mogao nikako da zna ma šta o bogovima; u najboljem slučaju mogao je znati stvari koje su izvan saznanja; ali čuđenje i strah koje je on osećao pred tim ljudima-životinjama ličili su na neki način na čuđenje i strah koji bi ispunili čoveka pri pogledu na neko nebesko stvorenje, na vrhu nekog brda koje bi bacalo gromove iz obe ruke na začuđeni svet.

79 I poslednji pas beše već oteran. Vika se beše utišala. A Beli Očnjak je lizao rane i razmišljao o svemu, o svom prvom dodiru sa svirepošću čopora i o upoznavanju s njim. On nije nikad ni sanjao da se njegov rod sastoji i od drugih osim Ćore, njegove majke i njega. Oni su sačinjavali neku posebnu vrstu, a tu je, eto, odjednom pronašao još mnoge stvorove po izgledu njegovog roda. U njemu je nastalo i neko podsvesno negodovanje što su životinje njegovog roda, čim su ga ugledale> jurnule na njega i trudile se da ga unište. Isto je tako negodovao i zato što mu je majka onako vezana uz štap, makar da su to uradili i nadmoćni životinje-ljudi. To mu je nekako mirisalo na klopku i ropstvo. A on o klopkama i ropstvu nije znao ništa. Njegovo nasleđe je bilo da po volji, slobodno trči tamo amo i da legne gde god hoće, a ovde mu je to uskraćeno. Kretanje njegove majke bilo je svedeno na dužinu štapa, a on se još ne beše otresao potrebe da stalno bude uz majku. To se njemu nije dopadalo, niti mu je bilo po volji kad se životinje-ljudi ponovo krenuše i kad jedan majušan čovek-životinja uze u ruku drugi kraj štapa za koji je Kajči bila privezana. Beli Očnjak je išao za njom, jako uzrujan i zabrinut novim doživljajem u koji je upao. Išli su niz dolinu rečice, mnogo dalje od najdaljih skitnji Belog Očnjaka, dok ne dođoše do kraja doline, gde je rečica uticala u reku Mekenzi. Tu, gde su čunovi stajali dignuti na stubovima visoko u vazduhu i gde su stajale lese za sušenje ribe, ljudi napraviše logor. Beli Očnjak stade posmatrati oko sebe začuđenim očima. Nadmoćnost tih životinja-ljudi rasla je svakog trenutka. postojalo je njihovo neograničeno gospodarenje nad svima tim psima oštrih očnjaka. Ono je odisalo snagom. Ali se vučjem štenetu učini još moćnijim njihovo gospodarenje nad mrtvim stvarima, njihova sposobnost da stave u pokret nepokretne stvari, njihova moć da izmene lice sveta. Ovo poslednje ga je naročito uzbuđivalo. Podizanje šatorskih kostura od kolja privuče njegovu pažnju, ali to još nije bilo tako čudno, pošto su to radili oni isti stvorovi koji su bacali štapove i kamenje na velika odstojanja. Ali kad se kosturi od kolja pretvoriše u šatore time što ih pokriše platnom i kožama, Beli Očnjak bio je zapanjen. Naročito je na njega delovao njihov ogroman izgled. Oni

80 su se uzdizali svuda oko njega kao neke čudovišno nagle izrasline života. Zauzimali su skoro ceo obim njegovog vidnog polja. On se plašio njih, i kad bi ih vetar stao talasati velikim pokretima, prilegao bi na zemlju od straha i oprezno ih držao na oku, spreman da odskoči ustranu, ako bi oni pokušali da jurnu na njega. Međutim, posle kratkog vremena taj strah od šatora iščeze. Gledao je kako žene ulaze i izlaze iz njih, a ništa im se zlo ne dešava. Gledao je često kako psi pokušavaju da uđu u njih, a ljudi ih teraju oštrim rečima i kamenjem koje leti. Posle nekog vremena on se odvoji od Kajči i oprezno se prišunja uz zid najbližeg šatora. Na to ga je nagonila radoznalost njegovog razvijanja: potreba da nauči, da proživi, da radi, da dođe do iskustva. Poslednjih nekoliko santimetara odstojanja do zida šatora pređe s bolnom sporošću i opreznošću. Događaji toga dana behu ga pripremili za očekivanje da će se nepoznato pojaviti u nekom č udovišnom i neviđenom vidu. Najzad mu njuška dotače platno. On pričeka. Ništa se ne dogodi. Onda on onjuši čudnu tkaninu prožetu mirisom na čoveka. Dohvati zubima platno i blago povuče. Opet se ništa ne dogodi, iako se susedni delovi šatora pomakoše. On povuče jače. Nastade jače kretanje. To je bilo divno. On stade da vuče još jače i učestanim pokretima, sve dok se ne stade drmati čitav šator. Tada ga oštar uzvik jedne indijske žene iznutra natera da trčeći pobegne natrag Kajči. Ali posle toga se nije više nimalo plašio ogromne visine šatora. Trenutak kasnije odlutao je opet od matere. Njen je štap bio privezan za kolac pobijen u zemlju, te ona nije mogla s njim. Jedno poluodraslo štene, nešto veće i starije od njega pođe mu lagano u susret s razmetljivom i ratobornom drskošću. Ime malog psa, kako je Beli Očnjak kasnije čuo da ga zovu, bilo je Lip-Lip. On je bio iskusan u bitkama sa štenadi i već je bio pomalo siledžija. Lip-Lip je spadao u rod Belog Očnjaka, a pošto je bio tek štene, nije izgledao opasan. Zbog toga Beli Očnjak beše pripravan da ga sretne vrlo prijateljski. Ali kad nepoznati stade krutiti noge i kad mu se usne zategoše nad zubima, Beli Očnjak takođe ukruti noge i odgovori zatežući usne. Obilazili su, kao ispitujući, u polukrugu jedan drugoga, nakostrešeni i režeći. To potraja nekoliko minuta, i Beli Očnjak počinjaše čak i da uživa u tome kao u nekoj igri. Ali

81 odjednom, sasvim neočekivano i čudesnom brzinom, Lip-Lip priskoči, ujede ga, pa opet odskoči u stranu. Njegovi zubi se behu zarili u plećku koja je bila povređena udarcem ženke risa, te je još bolela duboko pri kosti. Iznenađenje i bol koje oseti izmamiše od Belog Očnjaka jedan urlik, a odmah zatim on jurnu ljutito na LipLipa i stade ga besno ujedati. Ali je Lip-Lip proživeo život u logoru i vodio je mnoge bitke sa mladim psima. Tri puta, četiri puta, pa čak i šest puta, njegovi oštri mali zubi zakačiše novajliju, dok Beli Očnjak, sramno cvileći, ne pobeže da potraži zaštitu kod svoje majke. To beše prva od mnogih bitaka koje je imao da bije sa Lip-Lipom, jer su njih dvojica postali neprijatelji od prvog početka, rođeni s prirodama koje su bile predodređene da se sukobljavaju. Kajči stade umirljivo lizati Belog Očnjaka i pokušavaše da ga pridobije da ostane pored nje. Ali je njegova radoznalost bila neobuzdana, te se posle nekoliko minuta usudi da opet pođe u nova istraživanja. Naiđe na jednog čoveka-životinju, Sivog Dabra, koji je čučao i radio nešto sa grančicama i suvom mahovinom rasprostrtom po zemlji ispred sebe. Očnjak mu priđe i stade posmatrati. Sivi Dabar je pravio graju ustima za koju je Beli Očnjak smatrao da ne znači nikakvo neprijateljstvo, te priđe još bliže. Žene i deca su donosili granje i drva Sivome Dabru. bilo je očevidno da je to neka važna stvar. Beli Očnjak se toliko primače, da dodirnu koleno Sivog Dabra, toliko je bio radoznao, te je čak bio i zaboravio da je to strašni čovek-životinja. Odjednom opazi kako se nešto slično magli diže iz drva i mahovine ispod ruku Sivoga Dabra. Zatim se među samim granama pojavi nešto živo što se vrtelo i uvijalo, po boji slično suncu na nebu. Beli Očnjak nije znao ništa o vatri. Ona ga je privlačila, kao što ga je privlačila i svetlost na ulazu pećine kad je bio još sasvim malo štene. On se privuče za nekoliko koraka bliže plamenu. Čuo je kako se Sivi Dabar kikoće iznad njega i znao je da to nije nikakav neprijateljski zvuk. Zatim njegova njuška dodirnu plamen, a u isto vreme on pruži svoj mali jezik prema njemu. Za jedan trenutak kao da se ukoči. Nepoznato, koje se skrivalo među grančicama i mahovinom, beše ga dušmanski zgrabilo za nos.

82 On se žurno trže unazad i udari u začuđeno skičanje. Na taj glas Kajči poče skakati režeći na kraju svoga štapa i strašno besneti što ne može da mu pritekne u pomoć. Ali se Sivi Dabar stade smejati na sav glas, pljeskati po bedrima i pričati ostalima šta se dogodilo, tako da se sav logor stade grohotom smejati. A Beli Očnjak je čučao na stražnjim nogama, cičao i skičao, napuštena jadna mala prilika u sred tih ljudi-životinja. To je bila najteža povreda za koju je on ikad saznao. Ta živa stvar boje sunca što se beše izvila ispod ruku Sivog Dabra beše mu oprljila i nos i jezik. On je jaukao i jaukao, a svaki njegov jauk pozdravljali su novi nastupi smeha ljudi-životinja. On pokuša da jezikom ublaži bol na nosu, Ali je i jezik bio opečen, te kad se dve povrede sastaviše, izazvaše još veći bol, a na to on zaskiča očajnije nego ikad. Zatim ga obuze stid. On je znao za smeh i za njegovo značenje. Nama nije dato da shvatimo kako neke životinje raspoznaju smeh i znaju kad se čovek njima smeje. I Beli Očnjak je na taj način znao za smeh. I osećao je stid što mu se ljudi-životinje smeju. On se okrete i pobeže, ne toliko od povrede od vatre koliko od smeha koji je zadirao sve dublje i vređao duh u njemu. I on pobeže Kajči, koja je besnela na svome štapu kao pomahnitala zver — Kajči, jedinom stvoru na svetu koji mu se nije smejao. Nastupi suton, spusti se mrak, a Beli Očnjak je ležao kraj svoje majke. Nos i jezik su ga još boleli, ali je njega mučila jedna teža nevolja. Žalio je za kućom. Osećao je u sebi neku prazninu, neku potrebu za tišinom i mirnom rečicom i za pećinom u steni. Život je bio postao prenaseljen. Tu je bilo toliko ljudi-životinja, žena i dece, koji su svi mnogo grajali i razdraživali ga. Bilo je pasa koji su se stalno svađali, grizli i svaki čas dizali groznu graju i stvarali gužve. Samoća puna odmora u jedinom životu za koji je on dotle znao beše iščezla. Ovde je sav vazduh treperio od života. Sve je neprestano hujalo i brujalo. I sve je to, svojim neprestanim menjanjem intenziteta i naglim promenama visine zvukova, delovalo na njegove živce i čula, uzrujavalo ga i zadavalo mu brige večitom neizbežnošću sve novih i novih događaja. Gledao je kako ljudi-životinje dolaze i odlaze i kreću se po logoru. I kao što, otprilike, ljudi gledaju na bogove koje sami stvaraju, tako je i Beli Očnjak gledao na ljude-životinje pred sobom.

83 To su bili viši stvorovi, istinski bogovi. Po njegovom nejasnom shvatanju oni su bili isto toliko čudotvorci kao i bogovi za ljude, stvorovi koji gospodare, koji imaju svakovrsne nepoznate i nemoguće moći, gospodari živih i neživih stvari — stvorovi što nateruju na poslušnost sve što se miče, stavljaju u pokret ono što se ne miče, i stvaraju život, sunčano obojeni život što ujeda, koji izazivaju iz mrtve mahovine i drveta. To su tvorci vatre! To su bogovi.

84 II ROBOVANjE Dani su za Belog Očnjaka bili prepuni iskustva. Za sve vreme dok je Kajči bila vezana za štap, on je trčao svuda po logoru, istraživao, tragao, učio. Ubrzo je saznao mnogo o postupcima ljudiživotinja, ali to saznanje nije budilo prezrenje. Što je više znao o njima, sve su jače oni učvršćivali svoje pravo na nadmoćnost, sve više su pokazivali svoje tajanstvene moći i sve je veća izgledala njihova sličnost s bogovima. Čoveku je često bila dosuđivana žalost da vidi svoje bogove zbačene i svoje oltare porušene; ali vuk i divlji pas, koji su došli da se pribiju uz čovekove noge, nisu nikad imali da osete tu žalost. Za razliku od čoveka, čiji su bogovi neviđeni i uobraženi, i koji su isparenja i izmaglice mašte što se ne daju zaodenuti stvarnošću, lutajući duhovi, oličenje željene dobrote i snage, neopipljivi izdanci svoga ja u duhovnom carstvu; za razliku od čoveka, vuk i divlji pas koji su prišli vatri nalaze svoje bogove u živoj puti, čvrste pri dodiru, koji zauzimaju izvestan prostor na zemlji i iziskuju vreme za izvršenje svojih zamisli i iživljavanja života. Nije potreban nikakav pobožan napor da se veruje u takvoga boga; niti kakav napor volje može navesti na neverovanje u njega. Od toga se ne može umaći. On stoji tu na svojim raskrečenim zadnjim nogama, s batinom u ruci, ogromno moćan, strastan, gnevan i pun ljubavi; bog i tajanstvenost, i sila, potpuno uvijena i umotana u meso što krvari kad se razdere, a koje je dobro za jelo kao i svako drugo meso. Tako je bilo sa Belim Očnjakom. LJudi-životinje su za njega bili nesumnjivi bogovi od kojih se nije moglo pobeći. Kao što im se i njegova majka Kajči pokorila kad su prvi put viknuli njeno ime, tako je i on počinjao da im se pokorava. On im je ustupao prvenstvo kao njihovu nesumnjivu povlasticu. Kad bi oni naišli, sklanjao bi im se s puta. Kad su ga dozivali, on je dolazio. Kad su mu pretili, on bi uplašeno prilegao na zemlju. Kad bi mu naredili da ide, on se žurio da ode, sve zbog toga što je iza svake njihove želje stajala njihova

85 moć da nametnu izvršenje te želje, moć da zadaju bol, moć koja se izražavala u ćuškama i batinama, u kamenju koje leti i u bolnom urezivanju bičeva u meso. On je pripadao njima, kao što su im pripadali svi psi. Oni su imali prava da zapovedaju svim njegovim postupcima. Njihovo je pravo bilo da mu prebiju telo, da ga gaze, da ga trpe. Takav je bio nauk koji mu se brzo urezao u pamet. To mu je padalo teško, pošto je sve to u mnogome išlo protiv onoga što je bilo snažno i zapovedničko u njegovoj sopstvenoj prirodi; ali još dok je to učio sa odvratnošću, on se nesvesno navikao da to voli. To je značilo predavanje svoje sudbine u čovekove ruke, prenošenje životne odgovornosti. To je samo po sebi značilo naknadu, jer je uvek lakše oslanjati se na nekoga, nego u surovom svetu stajati sam za sebe. Ali se sve to predavanje telom i dušom čoveku-životinji nije izvršilo za jedan dan. On se nije mogao odmah odreći svoga divljeg nasleđa i svojih sećanja na Divljinu. Bilo je dana kad bi se dovukao do okrajka šume, stajao i osluškivao nešto što ga je dozivalo da ode daleko odatle. Ali bi se uvek vratio, nelagodno uznemiren, da tiho cvili uz Kajči i da joj liže lice željnim jezikom, koji kao da je pitao. Beli Očnjak brzo izuči način života u logoru. On je dobro upoznao nepravednost i pohlepnost starijih pasa kad bi se meso i riba bacali pred njih da ih pojedu. On vremenom uvide da su ljudi pravedniji, deca svirepija, a žene ljubaznije i sklonije da mu dobace komad mesa ili kost. A posle dva tri bolna doživljaja sa majkama poluodraslih pasa, on dođe do saznanja da je uvek pametno ostaviti njihove majke na miru, držati se što dalje od njih i izbegavati ih kad ih vidi. Međutim, Lip-Lip mu je trovao život. Veći, stariji i jači, Lip-Lip beše izabrao Belog Očnjaka za naročiti predmet svoga zlostavljanja. Beli Očnjak se dosta rado borio, ali je njegov protivnik bio nadmoćniji. Bio je suviše velik. Lip-Lip postade prava mora za njega. Čim bi se Beli Očnjak usudio da se odmakne od majke, siledžija bi se neizostavno pojavio, išao u stopu za njim, režao na njega, ujedao ga i vrebao svaku zgodu kad nije bilo čoveka u blizini da skoči na njega i da mu nametne borbu. To mu je pružalo ogromno uživanje, jer je Lip-Lip redovno pobeđivao. Za njega je

86 takva borba postala najveća naslada u životu, isto kao što je za Belog Očnjaka bila najveća muka. Ali se Beli Očnjak nije dao pokoriti na taj način. Iako je dobijao mnoge ozlede i bivao uvek pobeđen, duh mu nije bio nikako slomljen. Međutim, to je ipak imalo izvesnih rđavih posledica. Načinilo ga je zlobnim i sumornim. Njegova narav je već od rođenja bila divlja, pa je pod uticajem toga beskrajnog zlostavljanja postajala još divljija. Njegova vesela mladalačka sklonost za igru nije mnogo dolazila do izražaja. On se nije nikad igrao ni utrkivao sa drugom štenadi u logoru. Lip-Lip nije to nikako dopuštao. Čim bi se Beli Očnjak pojavio blizu njih, Lip-Lip bi jurnuo na njega da se natresa nad njim i da ga progoni, ili da se tuče s njim dok ga ne otera. Posledica svega toga beše da se Belom Očnjaku uskrati veliki deo veselosti mladog šteneta, što je učinilo da je po svom držanju izgledao stariji nego što je bio. Pošto nije bio u stanju da u igri nađe sebi oduške, on se povuče u sebe, i u njemu se razvi njegov duhovni život. Postade lukav; imao je dovoljno vremena, koje je posvećivao razmišljanju o podvalama. pošto mu se nije dopuštalo da dođe do svoga dela mesa i ribe kad su se hranili svi logorski psi, on postade prepreden lopov. Morao je sam sebi da pribavlja hranu, i dobro ju je pribavljao, iako je često bio prava napast za vredne indijanske žene. Naučio je da se šunja po logoru, da bude prepreden, da zna šta se dešava na svim stranama, da vidi i čuje sve i da prema tome razmišlja, pa da smisli način i puteve kako će izbeći svoga neumoljivog gonioca. Već u prve dane zlostavljanja on odigra prvu stvarno veštu igru i dobi u njoj pravo osećanje slasti osvete. Kao što je Kajči, kad je išla s vucima, odmamljivala u propast pse iz ljudskih logora, tako i Beli Očnjak na sličan način domami Lip-Lipa do Kajčinih osvetničkih čeljusti. Uzmičući ispred Lip-Lipa, Beli Očnjak je bežao okolišeći i mameći psa. Uletao je i izletao iz pojedinih šatora i trčao oko njih po celom logoru. Bio je dobar trkač, brži od svakog drugog šteneta svoje veličine, brži i od Lip-Lipa. Ali sada nije trčao onako brzo kako je mogao. Održavao je samo odstojanje za jedan skok ispred svoga gonioca.

87 Lip-Lip, zanesen gonjenjem i svojom neprestanom blizinom žrtvi, zaboravi na opreznost i na mesto; a kad se seti, bilo je suviše kasno. Jureći najvećom brzinom oko jednog šatora, nalete pravo na Kajči, koja je ležala na kraju svoga štapa. On samo skiknu od zaprepašćenja kad se njene vilice, za kaznu, sklopiše na njemu. Vučica je bila privezana, ali pas nije mogao lako umaći od nje. Ona ga obori na zemlju tako da nije mogao trčati, ujedajući ga neprestano i razdirući ga svojim očnjacima. Kad najzad uspe da se otkotrlja dalje od nje, mučno se uspravi na noge, strašno raščupan, povređen i telesno i duševno. Sva mu je dlaka, po celom telu gde su ga njeni zubi dohvatili, štrčala u pramenovima. Stajao je onde gde beše ustao, otvorio usta i udario u dugo, žalosno šteneće zavijanje. Ali mu se ne dade ni to da dovrši. Usred jaukanja Beli Očnjak jurnu na njega odostrag i zari mu zube u stražnju nogu. U njemu nije više bilo snage za borbu, te sramno pobeže odatle, a njegova žrtva ga je vatreno progonila i zlostavljala sve do njegovog šatora. Tu se žene umešaše i pritekoše mu u pomoć, i Beli Očnjak, pretvoren u pobesnelog demona, bi najzad oteran čitavom kišom kamenja. Ali dođe dan kad Sivi Dabar, nalazeći da nema više verovatnoće da će Kajči pobeći, pusti vučicu na slobodu. Beli Očnjak beše srećan zbog slobode svoje majke. Išao je veselo s njom po celom logoru, i sve dok je bio pored nje, Lip-Lip se držao na pristojnom odstojanju. Beli Očnjak se čak rogušio na njega i išao ukrućenih nogu prema njemu, ali Lip-Lip se nije osvrtao na njegovo izazivanje. On nije bio budala i, ma koliko da je želeo da mu se osveti, morao je pričekati da uhvati Belog Očnjaka nasamo. Nešto kasnije, toga istoga dana, Kajči i Beli Očnjak odlutaše do ivice šume u blizini logora. On beše odveo majku tamo korak po korak, a sad, kad ona stade, pokušavaše da je odmami još daše. Rečica, jazbina i tihe šume su ga dozivale, a on je želeo da i ona pođe. Potrčao je nekoliko koraka, zastao, i okrenuo se nazad. Ona se ne beše ni pomakla. On zaskiča molećivo i, kao igrajući se, utrčavao je u sitno žbunje i istrčavao iz njega. Zatim se vrati do nje, poliza je po licu, pa ponovo potrča napred. Ali se ona opet ne mače. On zastade i gledaše je, a sva njegova odlučnost i živahnost, fizički izražene,

88 ugasiše se lagano u njemu kad ona okrete glavu i stade gledati prema logoru. Tamo negde u prirodi postojalo je nešto što je njega dozivalo. I njegova majka je to čula. Ali je ona čula i drugo, još glasnije dozivanje, glas vatre i čoveka — glas na čiji je zov od sviju životinja bilo dato samo vuku da se odazove, vuku i divljem psu, koji su braća. Kajči se okrete i pođe laganim kasom prema logoru. Logor je nju duševno čvršće držao nego fizička veza štapa i kaiša. Nevidljivo i potajno, bogovi su je još držali čvrsto svojom moći i nisu je puštali da ode. Beli Očnjak sede u senci jedne jasike i stade tiho cvileti. Osećao se jak miris jelovine, a slatki dah šuma ispunjavao je vazduh i podsećao vučića na njegov stari život u slobodi, pre dana robovanja. Međutim, on je još uvek bio nedoraslo štene, te je za njega glas njegove majke bio jači od glasa čoveka ili glasa Divljine. Svakog časa svoga kratkog života on je zavisio od svoje majke. A vreme nezavisnosti tek je imalo da dođe. Zato on, ojađen, ustade i pođe sitnim kasom prema logoru, zastajkujući s vremena na vreme da sedne i cvili, i da osluškuje glas koji je odjekivao u dubinama šume. U Divljini je vreme koje majka provodi kraj svog šteneta kratko, ali je pod čovekovom vladavinom ono često i kraće. Tako je bilo i sa Belim Očnjakom. Sivi Dabar je dugovao nešto Indijancu Tri Orla. Tri Orla je polazio na put uz reku Mekenzi prema Velikim Robovskim Jezerima. Komad crvenog sukna, medveđa koža dvadesetak metaka i Kajči odoše da podmire taj dug. Beli Očnjak vide kako njegovu majku ukrcaše u čun Tri Orla, i on pokuša da pođe za njom. Ćuška koju dobi od Tri Orla baci ga unazad na zemlju. Čun se otisnu od obale. On skoči u vodu i zapliva za njim, oglušujući se o stroge uzviše Sivog Dabra da se vrati. Njegov strah što će izgubiti majku bio je toliki, da se Beli Očnjak oglušio čak i o čovekaživotinju, o jednog boga. Ali su bogovi naviknuti da im se sve pokorava, i Sivi Dabar se besno dade čunom u poteru. Kad sustiže Belog Očnjaka, dohvati ga za kožu na vratu i izdiže iz vode. Ne spusti ga odmah na dno čamca. Držeći ga u vazduhu u jednoj ruci, drugom ga rukom stade tući. A to su zaista bile batine. Ruka mu je bila teška, i svaki udarac je zadavao veštu povredu, a on zadade mnogo udaraca.

89 Pod uticajem udaraca što su pljuštali po njemu kao kiša, čas s ove čas s one strane, Beli Očnjak se njihao tamo i ovamo kao neka luda šetalica koja se trza. I razna osećanja su se smenjivala u njemu. U prvi mah to beše iznenađenje. Zatim nastupi privremeni strah, i on nekoliko puta skiknu na udar ruke. Ali ubrzo za njim nastupi ljutina. Njegova se slobodna priroda ispolji, te pokaza zube i stade neustrašivo režati u lice samome razgnevljenom bogu. Ali to ovoga još više razgnevi. Udarci stadoše pljuštati još brži, još teži i još veštije upućeni. Sivi Dabar je neprestano tukao, a Beli Očnjak neprestano režao. Ali ni to nije moglo ići do beskrajnosti. Jedan ili drugi morao je popustiti. Bio je to Beli Očnjak. Strah opet navali na njega. On je sad prvi put u svome životu osetio na sebi ljudsku ruku. Povremeni udarci štapom i batinom koje je dotle bio dobio bili su kao milovanje u poređenju sa ovim. On se skljoka i poče skičati i cvileti. Izvesno vreme je na svaki udarac odgovarao skičanjem, ali strah pređe u užas, i njegovo skičanje postade najzad neprekidno, bez veze sa ritmom izvršenja kazne. Najzad Sivi Dabar zadrža ruku. Beli Očnjak je i dalje skičao viseći mlitavo. Izgleda da je to zadovoljilo njegovog gospodara, koji ga grubo baci na dno čamca. Za to vreme je čun plovio sam niz maticu. Sivi Dabar dohvati kratko veslo. Beli Očnjak mu beše na putu. On ga divlje odgurnu jednom nogom. U tome trenutku divlja priroda Beloga Očnjaka opet izbi, te on zari zube u nogu obuvenu u kožne nazuvice. Batine koje beše dobio ranije nisu bile ništa u poređenju sa onima koje sad dobi. Bes Sivoga Dabra beše užasan, a isto tako i strah Beloga Očnjaka. Ne samo što je ruka imala posla, nego se Sivi Dabar služio i kratkim veslom, te kad ga čovek ponovo baci na dno čuna, čitavo telo Belog Očnjaka beše puno modrica i bolnih mesta. Najzad, i to s naročitom namerom, Sivi Dabar još jednom raspali nogom po vuku, ali Beli Očnjak ne ponovi više svoj napad na njegovu nogu. Bio je naučio još jednu lekciju o svome ropskom položaju. I nikad više, makar kakve bile okolnosti, neće se usuditi da ujede boga koji je vladar i gospodar nad njim; telo gospodara i vladara je za njega svetinja koja se ne sme skrnaviti zubima takvih

90 kao što je on. To je očevidno zločin nad zločinima, jedini prestup za koji nema oproštaja ni zaborava. Kad čun stiže na obalu, Beli Očnjak je ležao cvileći i nepomičan, čekajući na volju Sivoga Dabra. Volja Sivoga Dabra je bila da on ide na obalu, te ga i izbaci na nju, tresnuvši ga teško o zemlju, tako da su ga sve ozlede iznova zabolele. On dršćući dopuza do gospodarevih nogu i ostade tu cvileći. Lip-Lip, koji je dotle posmatrao celu stvar sa obale, jurnu sad na njega, prevrnu ga i zari zube u njega. Beli Očnjak beše isuviše nemoćan da bi se branio, te bi se strašno proveo da nije noga Sivoga Dabra poletela napred i bacila Lip-Lipa u vazduh tako snažno, da je pas tresnuo na zemlju na jedno dvanaest stopa dalje. To je bila pravičnost životinječoveka, i Beli Očnjak, čak i tada, u svome jadnom stanju, oseti neko blaženo podrhtavanje. On poslušno stade hramati u stopu za Sivim Dabrom kroz selo, do šatora. I tako Beli Očnjak nauči da je pravo kažnjavanja stvar koju bogovi zadržavaju samo za sebe, a ne poveravaju ga sitnijim stvorovima pod sobom. Te noći, kad se sve beše utišalo, Beli Očnjak se seti majke i stade tugovati za njom. Tugovao je suviše glasno i probudio je Sivoga Dabra, koji ga istuče. Posle toga, kad god je bilo ljudi u blizini, on je jadikovao tiho, ali bi se ponekad odvukao do okrajka šume sasvim sam, pa bi tu pustio na volju svome jadu i isplakao bi se glasnim cviljenjem i zavijanjem. To je bilo vreme kad je mogao da se povede za sećanjem na jazbinu i reku, i da pobegne natrag u Divljinu. Ali ga je zadržavalo sećanje na majku. Kao što su lovci, ljudi-životinje, odlazili i dolazili, tako će i ona možda doći u selo. Zato je on, čekajući nju, ostao u ropstvu. A, uopšte uzevši, to i nije bilo tako nesrećno robovanje. Mnoge su ga stvari zanimale. Uvek se nešto događalo. Nije bilo kraja čudnim stvarima koje su ti bogovi radili, a on je uvek bio radoznao da gleda. A osim toga učio je i kako da se snalazi uz Sivog Dabra. Pokornost, kruta, nepokolebljiva pokornost, to je sve što se iziskivalo od njega; a u zamenu za to, on se spasavao batina i njegovo se postojanje podnosilo.

91

92 Šta više, i sam Sivi Dabar bi mu dobacio poneki komad mesa i branio bi da mu ga drugi psi ne pojedu. A takvo parče mesa je imalo svoju vrednost. Ono je na neki čudan način vredelo više nego čitavo tuce parčadi iz ruke neke žene. Sivi Dabar nije nikad milovao ni mazio. Možda težina njegove ruke, možda njegova pravičnost, možda prosto njegova snaga, a možda i sve te stvari skupa uticale su na Belog Očnjaka, tako da se stvarala neka veza odanosti između njega i njegovog natmurenog gospodara. Potajno i neosetno, nekim čudnim načinima, kao i snagom štapa i kamena i udarcem ruke, okovi ropstva Belog Očnjaka su se sve jače prikivali oko njega. Osobine koje su njegovoj rasi dale mogućnost da priđe čovekovoj vatri bile su osobine koje su se mogle razvijati. One su se i razvijale u njemu, te mu je logorski život, iako prepun svakovrsnog jada, postajao neosetno sve draži. Ali Beli Očnjak nije bio svestan toga. On je samo znao za jad zbog gubitka Kajči, za nadu u njen povratak i za gladnu čežnju za slobodnim životom kojim je nekad živeo.

93 III PROKAŽENIK Lip-Lip mu je i dalje zagorčavao život u tolikoj meri da je Beli Očnjak postajao sve pakosniji i divljačniji nego što bi od prirode morao biti. Divljačnost je bila deo njega samog, ali je, tako razvijana, prevazilazila njegov prirodni sastav. Izašao je na glas sa svoje zloće, čak i među samim ljudima-životinjama. Gde god je bilo nereda, ili neke halabuke u logoru, tuče i natezanja, ili povike od strane neke žene zbog ukradenog komada mesa, moglo se znati sigurno da je Beli Očnjak umešan u to i da je obično on uzrok svemu tome. Niko se nije trudio da nađe uzrok takvog njegovog ponašanja. LJudi su videli samo posledice, a posledice su bile rđave. On je bio podmuklica i lopov, pakosnik i podstrekač nereda, i ljutite žene su mu govorile u oči da je on nekoristan vuk koji će neizbežno jednog dana rđavo svršiti, dok ih je on posmatrao s puno živosti i gotov da hitro odskoči, sklanjajući se od nekog bačenog predmeta. Tako se jednog lepog dana nađe kao prokaženik usred bučnog i naseljenog logora. Svi su se mlađi psi povodili za Lip-Lipom. Postojala je izvesna razlika između Belog Očnjaka i njih. Možda su oni nanjušili tu divlju pasminu iz šume, te su nagonski osećali neko neprijateljstvo koje domaći pas uvek oseća prema vuku. Ali bilo kako bilo, oni su pristajali uz Lip-Lipa u proganjanju Belog Očnjaka. I kad su se jednom već bili opredelili protiv njega, nalazili su dobre razloge da i dalje budu takvi. Svi su do jednog već osetili njegove zube, a njemu je moglo služiti na čast da je zadavao više udaraca nego što ih je primao. Mogao je mnoge od njih nadjačati u pojedinačnoj borbi, ali mu se nije davala mogućnost za to. Početak takve bitke je bio znak za sve mlađe pse u logoru hitro dotrče i da, udruženi nekom čudnom slogom, zajednički navale na njega. Iz toga zlostavljanja on nauči dve važne stvari: kako da se brani pri masovnoj navali čopora protiv sebe, i kako da svakom pojedinom psu nanese što je mogućno više ozleda za što kraće vreme. Održati se na nogama u sred neprijateljske mase značilo je

94 ostati u životu, i on to dobro izuči. U sposobnosti da se uvek dočeka na noge postade kao mačka. Čak su ga i odrasli psi mogli gurnuti unazad i porebarke težinom svoga tela; mogao je odleteti unazad i ustranu; mogao bi odleteti u vazduh ili kliziti po zemlji, ali se uvek dočekivao vešto, s nogama pod sobom, dole, uz blagoslovenu majku zemlju. Kad se psi bore, obično dolazi do izvesnog prethodnog uvoda u stvarnu bitku. To je režanje i rogušenje i obilaženje ukrućenim nogama. Ali Beli Očnjak sad nauči da izostavi takve uvode. Odugovlačenje je značilo davanje vremena mlađim psima da se okupe protiv njega. On mora što pre svršiti posao i umaći. Tako je naučio da ničim ne odaje svoju nameru. Priskočio bi i zadao svoj udarac zubima za tili časak, bez objavljivanja borbe, i pre nego što se neprijatelj mogao pripremiti da ga dočeka. Tako je naučio da zadaje brze i teške povrede. Isto je tako naučio i vrednost iznenađenja. Pas, napadnut iznenada, pre nego što shvati šta se dogodilo, sa razderanom plećkom, ili uhom iscepkanim u strižice, značio je upola pobeđenog psa. A, osim toga, iznenadno napadnutog psa bilo je lako prevaliti na zemlju. Tako izvrnut neizostavno bi, za trenutak, otkrivao mekani deo svoga vrata — najosetljivije mesto na kome se moglo napasti na njegov život. Beli Očnjak je znao to mesto. To je bilo saznanje koje mu je zaveštano neposredno kroz niz pokolenja vukova-lovaca. Zato je bio metod Beloga Očnjaka, čim bi preduzeo napad, da prvo nađe nekog mlađeg psa nasamo; drugo da ga iznenadi napadom i da ga obori na zemlju; treće, da mu zarije zube u mekano grlo. Pošto je bio tek delimično odrastao, vilice mu još nisu bile dovoljno jake da njegov obuhvat grla učine smrtonosnim, ali je mnogi mladi pas išao po logoru s ranjavim grlom, vidljivim znakom namera Belog Očnjaka. A jednoga dana, kad uhvati na samo na okrajku šume jednoga od svojih neprijatelja, on uspe da ga u nekoliko mahova prevali na zemlju i da mu posle napada na grlo pregrize glavnu žilu i tako istoči život. Te noći se diže silna uzbuna. Bili su ga videli i javili gospodaru zaklanoga psa; žene su se sećale svih primera krađe mesa, te se oko Sivog Dabra behu okupili mnogi koji su ljutito vikali. Ali on odlučno držaše vrata svoga šatora u koji

95 beše sklonio krivca, i ne htede dopustiti osvetu koju su ljudi iz plemena zahtevali. Belog očnjaka omrznuše i psi i ljudi. U to doba svog razvića on nije znao ni za trenutak mira i sigurnosti. Zub svakoga psa i ruka svakoga čoveka bili su protiv njega. Njegov rod ga je stalno dočekivao režanjem, a njegovi bogovi psovkama i kamenjem. Živeo je u neprekidnoj napregnutosti. Uvek je bio navijen, spreman za napad, oprezan da se očuva od napada, vrebajući da odmah vidi neki na sebe iznenada bačeni predmet, spreman da postupi naglo i smišljeno, da priskoči uz munjevito sevanje zuba ili da odskoči u stranu uz režanje puno pretnje. Što se tiče režanja, mogao je režati strašnije nego bilo koji mlađi ili stari pas u logoru. Svrha režanja je da upozori ili da zaplaši, a potrebno je rasuđivanje da se zna kad ga treba upotrebiti. Beli Očnjak je znao kako se reži i kad treba režati. On je u svoje režanje unosio sve što je bilo zlo, pakosno i grozno. S njuškom naboranom od neprekidnog grčenja, dlakom što se rogušila u sve novim talasima, jezikom koji bi šinuo napolje kao crvena guja da se opet brzo uvuče natrag, ušima položenim uz glavu, očima usplamtelim od mržnje, usnama skupljenim unazad i očnjacima otkrivenim i balavim — bio je u stanju da natera skoro svakog napadača da zastane pred njim. Takvo privremeno zastajanje, kad bi bio iznenađen, davalo mu je dragocen trenutak da razmisli i da se reši šta treba da uradi. Ali se često tako postignuto zastajanje proteglo toliko, dok se nije pretvorilo u potpuno odustajanje od napada. Tako bi režanjem Beli Očnjak dobio mogućnost da se časno povuče ispred mnogih starijih pasa. Kao prokaženik izbačen iz čopora poluodraslih pasa, on se svojim krvničkim načinom borbe i svojom znatnom umešnošću dobro oduživao čoporu zato što ga je stalno progonio. Pošto mu nije bilo dopušteno da trči zajedno sa čoporom, došlo je do zanimljivog stanja da nijedan član čopora nije smeo da trči sam za sebe. Beli Očnjak to nije dopuštao. Nešto usled njegovog napadanja iz zasede, a nešto zbog njegove taktike zamamljivanja, mlađi psi su se bojali da idu sami. S izuzetkom Lip-Lipa, oni su bili primorani da se skupljaju u zajedničke grupe radi zajedničke zaštite protiv opšteg neprijatelja koga behu sebi stvorili. Neki pas, sam kraj reke, značio

96 je isto što i mrtav pas, ili pas koji će uzbuniti logor svojim piskavim skičanjem od bola i užasa, dok beži natrag od vučjeg šteneta koje ga je napalo iz zasede. Ali osvetnički napadi Belog Očnjaka nisu prestajali ni kad mladi psi behu dobro naučili da se moraju držati zajedno. Napadao ih je kad bi ih našao nasamo, a oni su njega napadali kad su bili u grupi. Samo jedan pogled na njega bio je dovoljan da se učini juriš prema njemu, i u takvim prilikama obično ga je njegova brzina iznosila izvan opasnosti. Ali teško psu koji bi prilikom takvih gonjenja istrčao ispred svojih drugova. Beli očnjak beše naučio da se naglo okrene protiv takvog gonioca koji bi izmakao ispred čopora i da ga dobro izujeda pre nego što čopor stigne. To se često događalo, jer kad bi se jednom dali u poteru, psi su bili skloni da se u uzrujanosti lova zaborave, dok se Beli Očnjak nije nikad zaboravljao. Bacajući kradomice pogled u nazad dok bi bežao, on je bio uvek spreman da se kao vihor okrene i da tresne o zemlju suviše revnosnog gonioca koji bi istrčao ispred svojih drugova. Mladi psi imaju neophodnu potrebu da se igraju, te su oni usled toga ostvarivali svoju igru u ovom podražavanju ratovanja. Tako je taj njihov lov na Belog Očnjaka postao njihova glavna igra — smrtonosna igra kad se sve uzme u obzir, ali u svakom slučaju ozbiljna igra. A on se opet, pošto je bio najbrži trkač, nije ustezao da zabasa na ma koju stranu. U to doba, dok je uzalud čekao svoju majku da se vrati, mnogo je puta trčao ispred čopora kroz susedne šume. Ali čopor bi ga neizostavno uvek izgubio. Čopor je svojom grajom i dernjavom uvek odavao gde se nalazi, dok je on trčao između drveća sam, na nogama mekim kao kadifa, tiho, kao pokretna senka, kao i njegov otac i majka pre njega. Osim toga, on je bio u neposrednijoj vezi sa Divljinom nego oni, i znao je više njenih tajni i lukavstva. Jedno od takvih njegovih omiljenih lukavstva bilo je u tome da zametne trag u tekućoj vodi, pa da onda mirno leži u nekom obližnjem čestaru, dok se zbunjeni lavež još dugo vremena potom razlegao svuda oko njega. Omrznut od svoga roda i od ljudi, neukrotiv, večito na ratnoj nozi sa svima i progonjen od sviju, on se razvijao brzo i jednostavno. Nije on bio pogodno zemljište za cvetanje ljubaznosti i dobrote. Od takvih stvari nije u njemu nikad bilo ni najsitnije trunčice. Zakon

97 koji je on bio naučio nalagao je da se sluša jači, a ugnjetava slabiji. Sivi Dabar je bio bog i jak. Prema tome, Beli Očnjak se njemu pokoravao. Ali je pas mlađi i manji od njega bio slab, dakle nešto što treba uništiti. Njegovo razvijanje je bilo upućeno u pravcu sticanja snage. U nastojanju da se ponese sa stalnim opasnostima od povrede, pa čak i uništenja, u njemu su se preko mere razvile sposobnosti za pljačku i samozaštitu. Pošto je u pokretima hitriji od drugih pasa, bržih nogu, lukaviji, smrtonosniji, gipkiji, mršaviji, sa gvozdenim mišićima i žilama, izdržljiviji, svirepiji, krvožedniji i bistriji. Morao je steći sve te osobine, jer se inače ne bi mogao održati, niti bi ostao živ u neprijateljskoj sredini u kojoj se nalazio.

98 IV PUT BOGOVA U jesen te godine, kad dani behu okraćali i kad se oštrina mraza osećala već u vazduhu, Beli Očnjak dobi priliku da se dočepa slobode. U toku nekoliko dana u logoru je vladala velika buka. Rasturao se letnji logor i pleme se pripremalo da sa celim prtljagom krene u jesenji lov. Beli Očnjak je posmatrao sve to silno radoznalim očima, a kad se šatori stadoše skidati i čunovi tovariti na obali, on shvati stvar. Neki čunovi su već odlazili, a neki behu već i iščezli niz reku. I on sasvim odlučno reši da izostane. Sačekao je priliku da se neopaženo izvuče iz logora u šumu. Tu, u tekućoj vodi na kojoj se led već počinjao hvatati, zaturi svoj trag. Zatim dopuzi do sredine gustog šipraga i prileže da čeka. Vreme je prolazilo, i on je spavao beskrajno dugo. Zatim ga probudi glas Sivog Dabra koji ga je zvao po imenu. Bilo je i drugih glasova. Beli Očnjak je čuo kako i žena Sivog Dabra učestvuje u traženju, kao i Mit Sah, sin Sivog Dabra. Beli Očnjak je drhtao od straha, ali iako ga je nešto teralo da izmili iz svog skrovišta, on se tome odupre. Posle izvesnog vremena glasovi zamreše u daljini, te on nešto kasnije izađe da uživa u uspehu svoga pothvata. Mrak je padao, i on se neko vreme igrao među drvećem, uživajući u slobodi. Zatim, i to sasvim iznenada, javi se u njemu osećanje osamljenosti. On čučnu i stade da razmišlja osluškujući šumsku tišinu uznemiren njom. Činilo mu se nekako zloslutnim što se ništa ne miče i ne čuje. Osećao je da ga vreba neka nevidljiva i neslućena opasnost. Gromadne mase drveća i tamne senke u kojima su se mogle kriti svakojake opasne stvari budile su u njemu podozrenje. Osim toga, bilo je i hladno. Nije bilo toplog zida šatora da se šćućuri uza nj. Osećao je hladnoću po nogama, te je dizao čas jednu prednju nogu čas drugu, a zatim ih obavi svojim kosmatim repom da ih pokrije. U isto vreme vide neko priviđenje. U tome nije bilo ničega neobičnog. U njegovim očima odražavao se niz slika sećanja.

99 Ponovo je gledao logor, šatore i plamsanje vatri. čuo je kreštave glasove žena, grube basove ljudi i režanje pasa. Bio je gladan i sećao se komada mesa i ribe koje su mu nekad dobacivali. Ovde nije bilo mesa, nego samo tišina puna pretnje, tišina koja se ne može jesti. Robovanje je napravilo od njega mekušca. Neodgovornost ga je učinila slabijim. Bio je zaboravio kako da se brine sam za sebe. Noć je zjapila svud oko njega. Njegova čula, naviknuta na buku i živo komešanje u logoru, naučena da ih razni prizori i zvuci stalno uzbuđuju, ostala su sad besposlena. Nisu imala ništa da rade, da gledaju niti da slušaju. Naprezala su se da čuju neko remećenje tišine i nepomičnosti prirode. Užasavao ih je taj nered i osećanje kao da im predstoji nešto grozno. Neko drvo koje se treslo od hladnoće prasnu tačno iznad njega. On skiknu od bezumnog straha koji ga obuze, pa stade ludački trčati prema selu. Osećao je neodoljivu želju za čovekovom zaštitom i drugarstvom, a u nozdrvama miris logorskog dima. U ušima su mu glasno odjekivali šumovi i uzvici logora. Izbi iz šume na mesečinom obasjanu čistinu, gde ne beše senki ni tame. Ali nikakvo selo ne pozdravi njegove oči. Zaboravio je, selo je bilo otišlo. Njegovo sumanuto bežanje naglo prestade. Nije bilo mesta kuda bi bežao. On se stade očajno šunjati kroz opusteli logor, mirisati gomile otpadaka, odbačenih krpa i rita bogova. Bio bi srećan makar i kad bi kamenje, bačeno iz ruke neke ljutite žene, zapljuštalo za njim, blažen kad bi se i ruka Sivoga Dabra ljutito spustila na njega, pa bi čak radosno dočekao i Lip-Lipa i režanje čitavog kukavičkog čopora. Dođe do mesta gde je nekad stajao šator Sivoga Dabra, sede u sred prostora koji je šator zauzimao i podiže njušku prema mesecu. Grlo mu počeše potresati kruti grčevi, usta mu se otvoriše i iz srca mu, u obliku očajnog zavijanja, navreše usamljenost i strah, žalost za Kajči, sve minule tuge i jadi, kao i sva strahovanja od patnji i opasnosti koje će doći. Bilo je to dugo kurjačko zavijanje iz puna grla i puno jadikovanja, prvo zavijanje koje je pustio iz sebe. Dolazak dnevne svetlosti razagna njegove strepnje, ali uveća samotnost. Gola zemlja koja je tako nedavno bila naseljena izazivala je još jače osećanje usamljenosti. I nije mu dugo trebalo pa da se reši. On zamače u šumu i pođe rečnom obalom niz vodu. Trčao je