Dragisa Ivelja-Bio sam Titov špijun

Dragiša Ivelja Bio sam Titov špijun

Copyright © 2017, Dragiša Ivelja Copyright © ovog izdanja 2017, LAGUNA

METAK ZA DOBRODOŠLICU Kišna noć u Trstu, mokre ulice u bezbroj boja od svetala iz izloga. Kiša natapa, sitna i dosadno uporna. Ostao sam sâm da sredim misli. Prijala mi je večera, pun tanjir špageta karbonara i mali bokal belog vina. Nabodem špagete na viljušku i dugo ih vrtim naslonjene na kašiku dok ne dobiju oblik kakav želim da progutam. Zabavljam se, uživam i lepo mi je samo dok ne pomislim na kišu i mokre ulice. Moji su me obavestili da će mi se javiti naš vrlo bitan čovek, pa ako zatreba da mu budem u blizini. Imao sam to na umu i nekako predosećao da će naići tek za koji dan. Dok ispijam preostalo vino iz čaše, na vratima ugledam Lolu. Znam da je ona moj provereni i važan kontakt u Trstu, ali otkuda da baš ona dođe u restoran gde sedim retko, skoro nikada. Slučajnosti su moguće. Lola pravo za moj sto. – Kakva slučajnost, devojčice – kažem. Izmaknem joj stolicu da sedne. Vidim da nije raspoložena. – Dajte za damu neko piće – i gledam u nju šta će reći konobaru koji je brzo prišao stolu. – Vidim piješ vino, i ja ću. Ne mogu da jedem. – Dobro, onda bokal od pola litra belog. Čim se konobar udaljio, počela je. – Naš vrlo bitan čovek bio je na zadatku u Rimu. Dolazi večeras u dvanaest sati. Dogovoreno je da ga pokupiš na onom uskom prilaznom putu prema zamku Miramare, u ponoć. Izaći će iza borova, kod table na kojoj piše da je zabranjeno parkiranje. Prođi do zamka da te registruje dok prolaziš i okreni se. Kada se budeš vraćao, pokupi ga. Mislim da mu mafija duva za vrat i da je u problemu. Bilo je deset i deset. Popili smo vino i Lola je nestala kako se i pojavila. Te noći sam vozio novu alfu, uzeo sam je da je probam jer su svi pričali da je čudo. Nov model, tek stigao u Trst. Poštujući kao i uvek vreme i informacije koje su mi bile vodilje, našao sam se u zoni Barkole. Zamak

Miramare je bio turistička atrakcija, ali je u ovo vreme put prema njemu bio mračan i neosvetljen. To mi je odgovaralo. Sve je išlo po dogovoru. Čovek je i ušao u auto u ponoć. Uskoro sam imao saputnika koji je tražio da ga vozim prema graničnom prelazu Gorici u Sloveniji. Brisači su povremeno brisali šoferšajbnu dok smo se vozili ćutke. – Zovem se Mijat, da bar znaš koga voziš – osećao je potrebu da nešto kaže, a bilo je i kulturno da se predstavi. – Zovem se Relja, da bar znaš ko te vozi – nisam ostao dužan. Pogledali smo se i tog trenutka čuo sam pucanj. Naprsla šoferšajbna i rupa u njoj između nas dvojice. Šoferšajbna je na našu sreću ostala čitava, nije se sasula. Menjač u manju brzinu i maksimalan broj obrtaja, gas do daske pa u veću brzinu. Počinje trka za život. Jedna kola su nam bila za petama. Oni su nas čekali i pucali, ali loše, na našu sreću, a ni vreme im nije išlo u prilog. Znao sam da su to profesionalci i da retko promaše. Vozio sam najbrže što sam mogao, alfa romeo je proklizavao na mokrim oštrim krivinama. Bili su nam za petama. Opet sam začuo pucnje. Mijat je ćutao i izvukao se kroz prozor. Brzo je ispalio nekoliko metaka prema našim pratiocima, pa još nekoliko. Vratio se na sedište i promenio šaržer. Kada je hteo ponovo kroz prozor, uzviknuo je. Metak ga je pogodio. Ja sam bio zaokupljen vožnjom i begom, pa sam ga samo upitao: – Možeš li? – Više da proverim da li je živ. – Vozi, vozi, ovo je mafija, rade za Vatikan, provaljen sam u Rimu. Kiša i sumaglica su bili naši saveznici da pokvare posao strelcima koji su nas gađali, ali su nas sada dosta usporavali. Mijat se umirio na sedištu, pogledam ga krišom nakratko. – Ne brini, možda će naši da pošalju i neku pomoć i podršku. Ovo je bila velika operacija – kaže on. Vozio sam sto dvadeset do sto četrdeset na sat, što je bilo suludo brzo po krivudavom i mokrom putu prema Gorici. Ispred mene se stvori kamion hladnjača koji ne mogu da obiđem na ovom dvosmernom, mokrom krivudavom putu. Prvo što sam pomislio u trenutku: ovo je kraj, uhvatili su nas u makaze. Ali odjednom – otvorila su se vrata kamiona hladnjače i iz njih su ispale dve metalne kanalice, kakve koriste kamioni za vuču pokvarenih vozila za utovar automobila. Kola koja nas prate, i iz kojih povremeno pucaju, desetak metara su iza nas. Ljudi iz kamiona otvorili su

vatru iz automatskog oružja na naše pratioce. Video sam u retrovizoru da su sleteli sa puta. Moj zadatak je bio da u vožnji uteram alfu u kamion hladnjaču. Osvetljavali su mi kanalice kako bi mi bilo lakše da naiđem točkovima na njih, mada sam imao dobre farove. Znali su šta rade. Najbolji orijentir su mi bile njihove dve baterije prema kojima sam usmerio točkove. Uspeo sam, što je bilo očekivano. Za ovo nije predviđena greška. Zatvorili su vrata čim su ubacili kanalice preko kojih smo ušli u kamion. U kamionu hladnjači upalilo se svetlo. Bilo je usko za mene da izađem jer sam ostavio prostora s druge strane da Mijata lakše izvuku iz kola. Desno rame i pola tela bili su mu krvavi i već se onesvestio. Međutim, hladnjača je bila dosta duga i ispred alfe je bio improvizovani operacioni sto za prvu pomoć. Tek tada sam obratio pažnju na prisutne. Dovezao sam tajnog agenta Savezne državne bezbednosti koji je upao u problem jer su ga razotkrili. Ispred alfe, u hladnjači koja se kretala, stajao je Mijatov pretpostavljeni oficir Raduka, koji je imao čin pukovnika. Raduka je uz pomoć još jednog prisutnog uz veliki napor izvukao onesvešćenog Mijata iz kabine automobila. Zajedno smo ga prebacili na sto. Hladnjača ubrzo stade. Jedan od ljudi pocepa Mijatovu košulju da bi mogli da mu pomognu. Otvorili su vrata i izgurali kanalice i moj alfa romeo niz njih. Kanalice odmah vratiše u kamion, a jedan od prisutnih posuo je moju alfu benzinom iz kanistera. Dok je uskakao u kamion, bacio je upaljen upaljač na moja kola, koja su istog trenutka buknula. Vrata kamiona su se zatvorila. Vozili smo se desetak minuta i stali. Do tada su pripremili Mijata za vađenje metka i obradu rane, srećom kosti nisu bile povređene. Sve je trajalo petnaestak minuta. Kamion hladnjača je ponovo krenuo, ali sada sporije, oko pedeset na sat. Tokom vožnje doktor Tatić je i dalje radio nešto oko Mijatove rane. Mijat je bio pri svesti i prikačili su mu infuziju. Doktor Tatić, stari i iskusni saradnik Titove tajne policije, uradio je svoj posao i sanirao ranu, kako se i očekivalo od njega. Međutim ranom su se morali pozabaviti i u bolnici, koja je imala potrebne uslove za to. Međutim, iskusni obaveštajci nisu smeli da to urade u Ljubljani, iako su već bili nadomak ovoga grada. Nisu hteli da rizikuju jer Vatikan možda ima svoje saradnike u bolnici, u sumnjivoj Ljubljani. Pukovnik Raduka, vođa operativnog tima službe Državne bezbednosti, kao stari operativac sa terena, već je imao rešenje i usmerio je hladnjaču prema

aerodromu Brniku, pored Ljubljane. Mijat je uskoro bio u avionu za Beograd, kao i svi ostali. Ćutao sam sve vreme i gledao ispred sebe, ja sam svoje završio u Italiji, na putu za Goricu. Prelećemo Zagreb, niko ništa ne govori. Oglasi se pukovnik: – Mijate, dobro je bilo i dobro se završilo, dobili smo sve što si poslao, odlično si obavio posao. Ovo na kraju nije trebalo da se desi, ali šta je tu je. Relja, momče, za tebe su mi rekli da si sposoban, najmlađi Titov špijun. Nisam bio siguran u to, ali ovo što sam video i saznao samo je za čestitanje i poštovanje. Iz pilotske kabine zovu pukovnika, vrata su otvorena i sedimo pored njih. Veza je otvorena i čuje se glas odnekuda: – Da li su drugovi lovci spasli ptice od lovokradica? – Dobro i na vreme. Ptice su sa nama – odgovara pukovnik. – Odlično, drugovi, znate šta vam valja činiti. Ubrzo su svetla Beograda bila na vidiku. Uroš, jedan od prisutnih u avionu i čovek iz tima, saopštava: – Slećemo na Batajnicu, izmena plana. Znam da treba da se odmah vratim u Trst, ne smem da budem odsutan da me slučajno ne povežu sa ovim slučajem. Avion je dotakao pistu i rula po njoj dok se zaustavlja. Mijat mi stegnu ruku i svi se pozdravismo u avionu. Morao sam da nađem taksi do grada, pa onda neka kola kojima ću do Trsta. Na pisti čekaju kola hitne pomoći u koja odmah uđe Mijat i mahnu svima. Pukovnik se sa svojim timom uputi prema aerodromskoj zgradi, a ja sâm iza njih kao neka lutalica. Iznenada, ruka na mom ramenu. Prilično je mračno na pisti. Pogledam, smeje mi se moj šef Žarko. – Mislim ja na tebe, sve sam pratio i bio upoznat sa tokom cele akcije. Bez ovog mog čoveka ovo se ovako ne bi moglo završiti, čestitam, majstore. Imaš li novca kod sebe? Zatečen, otkud on iz mraka pa još na pisti, onako spontano mu rekoh: – Pa znate da uvek imam novca. – Potapša me po ramenu: – Slušaj, sutra treba da obavezno budeš u Trstu. Gledam ga i ćutim. Bio je kratak:

– Pored kapije, kada izađeš sa aerodroma, parkiran je beli sitroen i vozač sedi u njemu. Sedaj i spavaj do Trsta da sutra budeš odmoran.

POČETAK – KAKO SAM ANGAŽOVAN Sarajevo je najpoželjniji grad za lep i opušten život, sa mnogo „safta“, međunacionalnog razumevanja i poštovanja. Po Titovom receptu. Srbi, Muslimani, Hrvati i ponešto Jevreja davali su šmek ovome gradu. Izdvajali su iz svojih kultura i običaja ono najbolje za suživot. Najcenjeniji je bio obraz, koji je onoga ko ga je imao održavao na statusnoj lestvici. Na sudu se obraz gubio, vladala je reč. U takvoj sredini odrastao sam i ja, Relja, u jednoj gradskoj porodici srednjeg staleža. Detinjstvo sam proveo u socijalizmu, u Jugoslaviji. Većina moje porodice, i bliže i dalje, bila je u policijskim strukturama. Od Drugog svetskog rata otac mi je bio na visokim policijskim funkcijama. Isto kao i bliži i dalji rođaci u Bosni i Hercegovini, a i Srbiji takođe. Kao sin policajca imao sam mogućnost i privilegiju da budem u društvu očevih kolega, pripadnika raznih specijalizovanih policijskih odeljenja. Društvo tih ljudi mi je nekako odgovaralo i pored velike razlike u godinama. Slušao sam razmišljanja, stavove i komentare tih iskusnih ljudi o mnogim stvarima. Doduše, nekada je bilo: „Ajde, mali, pogledaj neku devojčicu.“ Dakle, to nije bilo za mene. Ostao sam uporan i uvek sam ponovo bio u tom društvu, nešto me je vuklo, privlačilo kao magnet. Tako sam dolazio do nekih saznanja koja sam ukrštao sa onima iz špijunskih romana koje sam gutao. To je bila kao neka vanredna škola koje nisam ni bio svestan. Mnogo više su me interesovale priče pripadnika Državne bezbednosti nego ljudi koji su radili na kriminalu, ali kriminal i kriminalci su skoro uvek bili vrlo bitan faktor u ovom neobičnom društvu jer su služili svim službama po potrebi. Nisam ni slutio da će mi ta vanredna škola i iskustvo visokorangiranih kadrova mnogo značiti kasnije u životu. Po prirodi sam pravdoljubiv, patriota čije je geslo uvek se po svaku cenu odbraniti od bilo koga. Nikada ne napasti iz obesti ili zbog samodokazivanja. Po prirodi sam malo i prgav, ali se kontrolišem, žestok sam i delam neočekivano. Sve sam radio do kraja. To je bio jedini način da

se obezbedi mesto u društvu u kom sam se uglavnom kretao. Morao sam staviti do znanja svima s kojima sam se družio i koje sam sretao dokle i koliko mogu ići sa mnom. Ujedno bi saznali i šta se dešava ako prekorače tu granicu. Kao vrlo mlad, još kao dečak, radio sam razne poslove koji su donosili nešto novca. To je bio moj džeparac, deo moje samostalnosti odmalena koja me je ispunjavala kao klinca iako nikada nisam oskudevao u pomoći i razumevanju roditelja. Samoinicijativan rad od malih nogu bio je vrlo bitan, kako se kasnije pokazalo, u formiranju moje ličnosti. Nisam mnogo toga znao, a ponekad bi me i prevario neko ko nije imao duše i spao je na to da vara dete, klinca. Nekima sam to i zapamtio. Sećanje na takve i slične stvari nikada nisam mogao da izbrišem. Prolazile su godine, došlo je momkovanje. Počela su i prva putovanja. Sve je bilo novo za mene. Novi gradovi, običaji, pravila, novi ljudi. Treba istrčati na teren na kom se mnogo godina igraju sve igre i znaju se pravila, koja su uhodana. Treba se sa svim tim upoznati i susresti a i uklapati se što bezbolnije ako je moguće. Odmah po punoletstvu obreo sam se u Beogradu, gde sam imao uticajnu rodbinu. Uglavnom sam se družio sa starijim rođacima, starijim prijateljima iz Sarajeva koji su živeli malo slobodnije u Beogradu i evropskim gradovima. Deo društva je bio iz Beograda, a tu su bili i neizbežni Crnogorci, uglavnom na dužim studijama u Beogradu. To su bila nova iskustva i saznanja u gradu koji je u odnosu na Sarajevo ipak bio mnogo veliki. Ponovno zauzimanje mesta, pozicioniranje u šarolikom gradskom miljeu gde si ili igrač i možeš da opstaneš ili zauvek ostaješ mali i potrčko. Uz pomoć svojih prijatelja iz Sarajeva i Hercegovine, i svoju sposobnost i rešenost da po svaku cenu budem tvrd kamen, postigao sam željeno. Kao takav imaš ulaz u ozbiljnije kombinacije, društva i ekipe. Teško je bilo izboriti se sa iskušenjem da ne zagazim u kriminal, a tome nisam bio sklon. Već tada se javljaju prve sumnje nekih mojih poznanika, sa kojima nisam hteo da radim „sigurne“ poslove, da slučajno ne radim za policiju. Posebno što mi je vrlo blizak rođak bio na visokoj policijskoj funkciji i nekoliko puta me izvadio iz problema iz kojih se teško

vadi. Između ostalog, i to je ukazivalo na moje beneficije u odnosu na druge koji su ostali sa one strane. Nisam ni slutio da će ove sumnje da me prate celog života, sa razlogom ili bez njega. Otac mi je posle Plenuma 1966. godine kao rankovićevac otpušten iz policije, i tada me je zakleo da nikada ne radim za policiju. Pre svega zbog njegovog lošeg iskustva i nepravde koja mu je učinjena kao i mnogim drugim čestitim policajcima. Sve ljude koji su ostali i dalje radili u policiji ja sam poznavao i sa njima bih često sedeo. Mnogi su se pitali šta ja imam sa njima zajedničko, i to je bilo logično pitanje. Bio sam im simpatičan, a i sin dobrog kolege. Samo ja znam koliko sam vremena, kao klinac, proveo sa njima upijajući svaku njihovu reč. Često sam išao u Sarajevo i, kada nisam bio sa nekom devojkom, uglavnom sam išao u restoran kod moga ujaka. Dobro se jelo i tu je sedeo šarolik sastav ljudi, a sve sam ih poznavao. Ovaj restoran je bio specifičan u Sarajevu upravo po sastavu gostiju i dobroj kuhinji. Tu su dolazili policajci najvišeg ranga, gradski funkcioneri, direktori, advokati, lekari i poznati domaći svet. Pilo se, jelo se, igralo karata i gledale utakmice na televiziji, uz internu kladionicu. Na ovom mestu se moglo sve završiti ako si imao obraza i ako nije bilo protiv države. Jednom sam sedeo u toj kafani sa očevim drugom koji je čekao saigrače za ranije dogovorenu partiju karata. Onako opušteno, ne pridajući važnost svojoj izjavi, on mi reče: – Slušaj, mali, neki dan sedimo posle jednog sastanka – pri čemu je mislio na svoje odeljenje u DB-u. Otpio je pivo pa dobacio: – Konobaru, imaš li ti hladnije pivo od ovoga, ovo je kao čaj? – Dok se konobar zadržao malo duže zbog gužve, on nastavi nezainteresovano ne pridajući važnost informaciji koju mi saopštava: – Jedan od mojih kolega mi kaže: „Čuo sam za tog momka Relju, ti ga dobro poznaješ. Oca mu dugo znaš, bio je naš, kažu da mali ima smisla i da je perspektivan. Da popričaš sa njim, pa ako hoće da dođe da porazgovaramo.“ – Ćutim i gledam bez reakcije. Kada je video da nisam reagovao, nastavio je da razvodnjava temu: – Rekao sam mu: „Ma jok, on vozi trke, relije, ganja devojčice. Sada mu je i vreme za to, nije još sazreo.“ – Kažem samo:

– Ma da, ti znaš sve. Moj sagovornik otpi tek doneseno hladno pivo iz orošene čaše i kratko završi jer su ga zvali na partiju karata, mesto se oslobodilo. Ustajući, reče: – Rekao sam im, ima vremena – i ode. Restoran je bio pun, pričao sam sa više ljudi u isto vreme, uglavnom o fudbalu i reprezentaciji. Glodao sam neku jagnjeću glavu i pio koka-kolu iz čaše pune leda. Atmosfera svakodnevna. Postaje monotono, ponovo idem za Beograd. Ovog puta na mesec dana. Nestane novca, a poželim i svoje u kući i društvo. Ponovo stare pozicije. Prođe nekoliko dana dok sam saznao šta se sve u međuvremenu desilo. Budi me majka jednog dana, prošlo je podne, u to vreme išao sam na spavanje ranom zorom. – Zove te – pa mi reče ime čoveka. Ukapiram ko je, ali je potrajalo dok se nisam javio. Jedva sam se razbudio. Glas sa druge strane mi poznat, ne znam što me zove ovako, obično smo o svemu razgovarali u kafani. Bio je kratak: – Dođi oko četiri u restoran, javili mi, prave jareći sač danas, pa da ručamo i popričamo. Ajde, mislim, nije mi ništa neobično, tako smo uvek pričali, jeli i družili se bez obzira na razliku u godinama. Stigao sam nešto ranije. Odmah mi iznesoše pitu zeljanicu, specijalitet kuće. Kuvarica kroz šuber dobacuje: – Uzmi, super je ispala, nestaće brzo. Ova kuvarica me je mnogo volela i poštovala i uvek se trudila da mi ponudi najbolje iz kuhinje. Na prvi zalogaj ispržio sam nepce, pa sam ostavio pitu da se malo ohladi. U tom trenutku dolazi i čovek koji mi je zakazao sastanak. Pozdravlja se sa svima, jer se svi znamo i kao familija smo, da bi na kraju seo za moj sto. Prepolovim pitu zeljanicu i stavim parče na tanjir ispred svog sagovornika. Dok sam to radio, rekao sam: – Prvo ovo pa onda jaretina ispod sača. Konobar je čuo šta sam rekao, čekao je da mu poručimo piće. – Meni hladno pivo, a za dečka koka-kolu jer ne pije alkohol – reče moj sagovornik.

– Slušaj – odmah je počeo bez okolišanja – sledećeg ponedeljka dolazi jedan visoki državni funkcioner – pa mi saopšti ime dotičnog druga. – Domaćin mu je iz komiteta i vlade BiH – pa i njegovo ime. Mislio sam šta to treba mene da interesuje, slobodnog, mladog i neiskusnog za taj nivo. On nastavi bez pauze. – Odlučeno je da se voze u civilnim kolima rentakara Avis, dobili su dva nova pežoa 504 automatik – to je tada bilo hit vozilo. On nastavlja: – Pošto ti znaš dobro da voziš, a zna te i direktor rentakar kuće, jer kaže da si za njih vozio i o tebi misli sve najbolje, odlučili smo da ti voziš ovu dvojicu naših funkcionera u jednom pežou, a drugi isti takav pežo ide iza tebe kao rezerva. Pratnju i obezbeđenje normalno obezbeđuje policija po pravilima službe. Dođi u petak da dobiješ prvi plan, a u ponedeljak, kada preuzmeš kola, dobijaš konačni plan. – Gleda me, čeka moju reakciju. Nije mi jasno, ali mislim nije mnogo vremena jedan dan, a trebalo je da idem u Beograd pa u Italiju. – E, tako ti je – saopšti mi kao da sam na plati u policiji. Bacismo se na ukusno jelo. U glavi mi se mota, od toliko iskusnih vozača i bivših i aktivnih policajaca, da izaberu mene. Funkcioneri koje treba da vozim su ljudi najvišeg ranga u SFRJ. Neka sve ide svojim tokom pa šta ispadne. Kažem ocu sve ovo čim sam došao kući, ćuti i gleda me. – Pecaju te mekano, sine, da uđeš da radiš za službu. Sigurno su te dugo posmatrali i prikupljali informacije o tebi. Ti moji prijatelji u kafani su ključni, da znaš. Odradi, ne ide da odbiješ, pa kako hoćeš, znaš šta su meni uradili. Došao je i taj ponedeljak. Preuzimam kola u četiri ujutro u policijskoj garaži. Vozač drugog, rezervnog pežoa sedi u kolima, pa onda kreće za mnom u bazu, po planu. Konačno saopštenje: u pet sati moramo biti na glavnoj železničkoj stanici u Sarajevu i čekati drugove. Kompletna kolona je krenula bez buke i bez rotacija, grad je još spavao. Pet nula nula. Po planu smo na stanici. Prolaze minuti, sati, a glad me načela. U osam sati gledam da nema šta u blizini da kupim i stavim u usta, dovoljna je samo kifla. Ali i da ima, ne bi mi dozvolili da se odvajam od kolone i da napuštam kola. U 9.00 h informacija: ustali su, spremite se. Kako ustali, nije mi jasno. Pitam kolegu koji je stajao pored mojih kola,

bezbednjaka koji je navikao da čeka i dežura. Nevoljno promrmlja onako kao za sebe: – Oni su došli u tri sata i spavali do sada u kolima za spavanje. Sad će izaći. Pogledam se u retrovizor i progutam knedlu, nenaviknut sam da trpim i da u službi nema pitanja kao što su moja. Sva kola su upaljena, rotacije uključene. Dolaze funkcioneri sa pratnjom. Mislim u sebi, otkud ja u ovoj priči ni kriv ni dužan, ali ćutim i radim pa ćemo videti šta se krije iza ovoga. Seli su pozadi u moja kola i kolona je krenula. Odmah se videlo da su fini i prijatni ljudi, jednostavni iako su sa tim zvanjima i funkcijama bili strah i trepet za mnoge. Znam da se vozimo u Konak na Baščaršiji, tu uglavnom dolaze visoki političari i zadržavaju se relativno kratko, ponekad samo na ručku. Po planu koji sam dobio tog jutra, shvatio sam da mene nisu angažovali samo na jedan dan. Po tom planu smo iz Konaka išli na svečanost u Skenderiju, a sutradan pravac Jajce na centralnu proslavu 29. novembra. Dakle, otpadaju Beograd i moj planirani put u Italiju. Relativno brzo smo stigli pred Konak, a ja glad ne mogu da podnesem, kao da nisam jeo mesec dana. Moj automobil je centralni i parkirao sam ga ispred glavnog ulaza. Funkcioneri izađoše. Rezervni pežo je iza mene, a ovi iz obezbeđenja zagledaju tada najveći i najnoviji model pežoa koji sav blista. Ja sedim i gledam hotel Nacional na trideset do četrdeset metara ispred mene. Malo je ispod nas jer je Konak izdignut, tako da tačno gledam u restoran hotela gde služe doručak. Pojavi se šef obezbeđenja, ja se obradovah. Otvorim prozor i onako, bez iskustva u ovakvim situacijama, iskreno ga upitam: – Izvinite, bih li mogao zamoliti da izađem i uzmem jedan sendvič? Mislio sam do kuhinje u Konaku. – Pogleda me čovek kao da sam lud i neočekivano krajnje vulgarno odbrusi: – Ma nemoj da ti jebem mater, sjedi tu i gladuj. Pogledam ga, samo produži, mislim se, da smo u nekoj drugoj situaciji, oko bih mu izvadio i pojeo, toliko me iznervirao, uvredio i ponizio. To je bio udarac za mene i, da se povratim iz nokdauna, trebalo mi je petnaest sekundi. Izašao sam iz kola i pravo u hotel Nacional. Odmah sa vrata kažem jednom konobaru da plaćam doručak da bih ga požurio, ali on

sav smušen, ništa ne razume. Učenik ugostiteljske škole koja je bila u hotelu Nacional. Borim se sa vremenom: – Momak, ništa ne pitaj. Stavi malo sira u dva parčeta hleba i daj mi, evo ti novac. – Tu pravim grešku, on ne sme da primi nikakav novac jer je učenik koji samo poslužuje. Nekako se izborim. Saspem u sebe čašu đusa i pomislim da je i pored žurbe bolje da ovde pojedem sendvič nego da ga nosim pa da jedem pored kola kao da pravim pauzu na putu za more. Jeo sam halapljivo, sve je trajalo deset-dvanaest minuta, i istrčim napolje do mojih kola ispred Konaka. Nigde nikoga, samo moj pežo stoji gde sam ga i parkirao, ispred glavnog ulaza. Sabotaža je bilo ono što mi je prvo palo na pamet. Sedam u kola i krenem preko trave i trotoara u suprotnom smeru, umalo ne pripuca vojnik-čuvar ispred zgrade vojne oblasti. Stignem na parking ispred Skenderije, ostavim kola ne obazirući se na obezbeđenje jer su znali za mene. Ne znaju da li je auto stao ili šta je bilo. Funkcioneri su seli u auto koji je išao iza mene kao rezerva. Isti kao pežo koji sam ja vozio. Pravac na raport kod bezbednjaka. Ušao sam, gledaju me njih četvorica, a pita šef: – Gde si bio? Šta napravi, znaš li šta te čeka? – Šta je, tu je, mislim. On podiže obrve uz rafal pitanja. Ja onako najjednostavnije, iskreno: – Otišao da jedem. – Manje bi se iznenadio da sam pucao u njega. – Kakvo jelo, pa da li si ti normalan? Vidim moram do kraja ovako, pa koliko košta da košta, a može i da prođe. I, kao da nisam svestan šta sam uradio, počinjem svoju igru sa vatrom. – Nisam ja jeo toliko zbog sebe. – Nego zbog koga, zbog mene, je li!? – Ni zbog sebe ni zbog vas, nego zbog… – pa kažem imena visokih funkcionera koje sam vozio. – Zbog njih kažeš, magarče, a zašto zbog njih, da čujem? Jesu li te oni zamolili da za njih utoliš glad jer oni nemaju u Konaku šta da jedu? – Bes je izvirao iz lica ispitivača. – Ljudi, pa ovaj je načisto lud. – Mnogo sam bio gladan, mogao sam da se onesvestim od gladi. Pitao sam bezbednjaka da uzmem jedan sendvič iz kuhinje i, kada mi nije dozvolio, otišao sam do Nacionala i uzeo sendvič. Bojao sam se da ne

kolabiram i tako ugrozim bezbednost i živote naših drugova. Mislio sam i na njih i na sebe. Znali su mi oca i znali su da nikada ne bih napravio nešto što je na štetu države ili državnih organa. Malo ih je moje opravdanje i nasmejalo. To sam i hteo, da ih malo opustim, ako se ovakvi ljudi uopšte mogu opustiti. I oni imaju dušu, a posebno ako nije u pitanju neko ozbiljno delo. Rekli su: – Beži da te ne vidimo, a za kaznu sutra ne voziš u Jajce na centralnu proslavu. – Izađem što sam pre mogao, srećan što sam dobro prošao. Do Jajca je trebalo voziti zaleđenim putem pored Vrbasa i to pežo automatik, a Beograd i Italija su čekali. Ova mladalačka avantura se dobro završila, a moglo je da bude mnogo gore. Kasnije, kada sam sa rođakom, ozbiljnim policajcem, razgovarao o službama, radu i angažovanju, rekao mi je: – Pregledao sam ti dosije, dosta je dobar, ali ne valja glavna stvar, velikim slovima u karakteristikama piše: NE POŠTUJE AUTORITETE!

NEUSPELO KRŠTENJE Beograd je moj grad, tako sam ga doživljavao. U ovom gradu sam mogao nekako lakše da dišem. Bio sam slobodniji da iskažem svoje pravoslavno versko opredeljenje iako je to bilo kontrolisano i u Beogradu. Nije to bilo ništa posebno ili ekstremno. Jednostavno, u Sarajevu smo se mi Srbi nekako osećali sputano na svakom koraku. Postojalo je zajedništvo, ali ipak se prodiše u Srbiji. Slavila se srpska Nova godina i u Sarajevu i u Beogradu, ali je uglavnom sve to beleženo. Valjda je taj suživot nekom više a nekom manje dozvoljavao da se opusti kako mu odgovara. Proslave praznika, posebno srpske Nove godine, smatrane su za provokaciju ili inaćenje. Sa druge strane, proslava Bajrama smatrana je za sasvim normalan čin, bajramske čestitke prodavane su u centru grada, na tezgama sa urednim dozvolama. Onda se pojavljuje potreba da se istakne i ono svoje, i tako iz godine u godinu. Zbog toga smo na Beograd i Srbiju gledali drugačije jer ovde nismo izgledali čudno kada ispoljavamo verska osećanja. U Sarajevu su živele tri konfesije, postojala je tolerancija uz tiho nerazumevanje srpskih običaja i ljudi, ali se moglo živeti. Srpska populacija je bila brojna i držala je do svojih običaja uz poštovanje tuđih. Srbi u BiH mogli su javno, a da im se ne zameri, da čitaju Politikina izdanja i da navijaju za Crvenu zvezdu, to im se nije moglo uskratiti, ali su prepoznati kao „čitači“ i „navijači“. Zbog toga sam u Beogradu disao punim plućima i dobro se osećao. Mnogo ljudi sam upoznao u Beogradu i družio se sa njima. Stekao sam dobre drugove koji su mi postali kao braća. Jednog dana me je iznenadio moj dobar drugar i pobratim. – Brate, ženim se 15. septembra. Nisam znao da mu je veza toliko jaka da je kruniše brakom. – Neka ti je sa srećom. Razmišljao sam da li mu je vreme, iako je bio sedam godina stariji od mene, ali nisam ja taj koji o tome treba da vodi računa. Upitam ga gde je svadba.

– Pa ovde, u Beogradu, ona državna. Venčaćemo se kasnije u crkvi u Aranđelovcu. Kršten sam kao mali, a i Milica je, tako da nemamo problema. Jesi li ti kršten? – upita me drugar. – Pa ne ženim se ja – odgovaram ne poznajući običaje i pravila. – Zovem te za kuma, sada zvanično. – Nisam kršten, ali ću se krstiti u Sarajevu, u mojoj crkvi, to sam odavno želeo. Do venčanja ima još četiri meseca, imamo vremena. Čast mi je što si me pozvao za kuma, hvala ti. – Koga bih ako ne tebe – nasmejao se moj budući kum Ljuba i potapšao me po ramenu. Kada smo se rastali, malo sam razmišljao o svadbi i crkvenom venčanju koje je u Sarajevu retkost ili čak ni retkost. Vozim polako, na kolima otvoren prozor. Prolazim pored Saborne crkve, sa koje me gleda ikona mojih Svetih arhanđela Mihaila i Gavrila. Osećao sam se lepo. Nisam imao nekih obaveza u Beogradu, pa sam odlučio da odem kući u Sarajevo i da zakažem krštenje. Jednog jutra kažem majci da idem do crkve da se raspitam o krštenju. Od detinjstva sam hteo da se krstim, uz blagoslov moje dve babe koje su me odgojile, ali zbog očevog policijskog zanimanja to je bilo neprimereno i stoga neizvodljivo u ovoj sredini. Sigurno bi uticalo na njegov status u društvu. Bez obzira što je poodavno otpušten iz policije, Partija je o svemu vodila računa. Mati me pogleda, znam taj pogled koji kaže: molim te, nemoj. Odmah sam upitao u čemu je sada problem. – Znaš šta su ti uradili ocu. Ovi iz komiteta i danas vode računa šta radi i sa kim se druži, mada je izašao iz Partije. Vidim da ću je nasekirati i baciti u brigu. I sestri sam rekao šta hoću. Ona me je podržala u mojoj nameri, ali ocu to nisu smele ni da spomenu. Odem ja i pored svega do crkve, sednem sa popom ispod lipe ispred crkve i razgovaramo o svemu. Razgovaramo o veri, crkvi, statusu Srba u ovakvoj zajednici. Pitam ja malo popa o krštenjima uopšte, koliko su česta i takve stvari. Pop sve najlepše o činu krštenja. Dosta je znao o meni, kao i većina mojih sugrađana. Odjedanput, ničim neizazvan, pop reče: – I ti bi mogao da se krstiš, vreme ti je, nisi kršten, znam. – Osetio je da nisam došao samo onako, nego sa namerom. Nisam menjao izraz lica,

onako kao da mi je to nešto novo, ali me ne uzbuđuje. – Pa mogao bih, zašto da ne – kažem neobavezno. Pop kreće u ofanzivu da krsti policijsko dete. – Ide brzo i jednostavno je, treba da dovedeš kuma – i objasni mi pravila do u tančine. Mislim, zbog toga sam i došao. – Hvala vam, oče. Odoh da uzmem sveće pa da ih prislužim, zbog toga sam najviše došao, a drago mi je što sam vas video i što smo malo popričali. Verujem da sam ovako opravdao svoj dolazak bar malo. – Prislužim sveće i za žive i za mrtve pa gde drugo nego pravo u kafanu, tamo mi je celo društvo. Ipak trknem prvo do kuće da majci i sestri kažem gde sam bio, da znaju, i da se što pre vratim društvu. Saopštim majci gde sam bio i o čemu se razgovaralo, ne bi joj pravo. Žena smirena po prirodi, čvrsta i poštovana u našem gradu, nastavnica sa pilotskom obukom. Uvek sam joj se divio. U trenutku mi je rekla da ne želi da učestvuje u toj mojoj odluci. – Reci ocu pa se vi dogovorite, ali mu to lagano saopšti, znaš šta ga je snašlo. – Izvadila mi je štrudlu iz rerne, znala je da je mnogo volim, a posebno sa džemom od šljiva koji je sama napravila. Tog dana posle podne sedimo ispred kuće i jedemo neke trešnje koje je otac doneo iz Mostara, onako naređane u nizove, velike i sočne. Nisam ni primetio kako sam ostao sâm sa njim. Rekoh sebi, bolje je da odmah presečem da znam na čemu sam. – Da ti kažem – počnem malo nesigurno dok on jede trešnje i pljucka koštice. Samo me pogleda i nastavi da jede trešnje, a glavom mi klimnu u znak da pričam. – Ženi mi se dobar drug, pričao sam ti o Ljubi iz Beograda. – Sluša ali se nije u potpunosti posvetio mojoj priči, vidim i osećam to. U pauzi između dve trešnje kratko me upita: – I? – Pravi svadbu u Beogradu i u Aranđelovcu. U Beogradu kod matičara u opštini, a u Aranđelovcu u crkvi. – I? – opet pita, uzimajući novu trešnju.

– Zvao me za kuma, pa bi za crkvenu svadbu trebalo da se krstim, a to mi je bila želja odavno. – Nije se uzbudio na prvu. Samo je kratko rekao: – Jok – i nastavio da otkida trešnje sa uredno ispletenog niza. Otkinem i ja pokoju trešnju. – A zašto? I ti si kršten – pitam oca. – Nemoj na tu temu da pričamo više, samo ćemo se posvađati. – Ostavi niz trešanja, ono što je ostalo, na sto ispred mene, uze naočare sa novina i sa kratkim: – Doviđenja, vidimo se – izađe na kapiju. Mislim se, šta ima protiv krštenja, nakon njegovog izlaska iz policije slavimo slavu javno. Ranije smo slavili kod moje babe, očeve majke, prave Hercegovke koja je uvek slavila i mene naučila mnogo čemu o veri i međunacionalnim odnosima za vreme Drugog svetskog rata. Druga baba, majčina majka iz Krajine, takođe je slavila, malo prikriveno zbog zeta, ali se slavilo. Nije mi bilo jasno šta mu smeta. Bio sam uporan za krštenje, tako da sam oca umorio. Jednog dana svratim do kuće nakratko i moj otac sedi u bašti jer je takođe navratio da vidi familiju pa u kafanu. Tamo je bilo njegovo društvo, tako se živelo i to se podrazumevalo. Prođem pored njega da uzmem nešto iz kuće, pozdravimo se u prolazu jer sam žurio. Kada sam izlazio iz kuće, neočekivano mi reče: – Sedi. – Videlo se da je hteo da mi kaže nešto bitno i stvarno je i bilo veoma bitno i poražavajuće po moje mišljenje o odnosu crkve prema vernicima. – Ne mogu više da te gledam tako upornog, da se krstiš, pa da se krstiš. Ti dobro znaš šta sam radio i gde sam radio. Ovo se ne priča ni po izlasku iz službe, ali sin si mi i želim da znaš. Popovi koji čitaju za slavu dužni su da podnesu izveštaj kod koga su čitali za slavu i ko je bio na slavi poimenice. Kada obavljaju krštenje, dužni su da obavezno podnesu izveštaj odeljenju koje se bavi time, tako da smo mi u policiji imali sve na stolu: ko se krstio, ko je bio kum i ko je bio na krštenju. Sramno je, ali država vodi igru. Ne crkva. I to je jedan od uslova da crkva opstane. To je još od Drugog svetskog rata ideja Partije: „sloboda veroispovesti“, ali kontrolisana. Znaš da i danas imam problema sa nekim ljudima iz komiteta i da mi rade o glavi i posle toliko godina. Ni ti ni sestra niste u Partiji, ja izašao iz Partije, a majka ti je politički neaktivna. Porodično imamo tretman

konstantne blage kontrole od strane vlasti. Ako hoćeš meni da napraviš problem, krsti se. – Ustade i ode. Bio je vrlo uzbuđen. On uzbuđen, a ja razočaran saznanjem. Krštenje sam ostavio za neka bolja vremena. Ljubi sam objasnio, da se ne ljuti.

SUDBINSKA ODLUKA I NAKNADNA PAMET (ispričano u trećem licu) Branko Čilić bio je šef obaveštajne grupe koja je radila prema Vatikanu. Za ovu grupu je znao samo načelnik odeljenja za Sektor zapad general Ljumović, prekaljeni komunista. Svojim obaveštajcima koji su došli iz Italije dozvolio je da se ispavaju i dođu sa izveštajima u 14 sati. Branko Čilić je razmišljao ovako: Vatikan je u Sloveniji i Hrvatskoj aktivirao svoju agenturu koja je bila duboko infiltrirana među komunističkim intelektualcima. Zvanično ovi intelektualci su bili za Tita i socijalizam. Naravno, to je bilo foliranje i pretvaranje. Od komunizma koji se nije realizovao uzeli su samo frazeologiju i beneficije. Da li je Tito to znao, pitao se Branko Čilić. Sastanak sa drugom grupom iz Rima uskoro je trebalo da se održi u njegovom kabinetu. Branko se držao starog ruskog obaveštajnog sistema. Za svaku metu istraživanja pravio je po tri grupe obaveštajaca koji se između sebe nisu poznavali. Svi oni su radili pod maskom da su agenti neke druge službe. Dugo se borio da se to što je naučio od Rusa primeni kod nas. Evo kako se to radilo. Svoje agente Branko je podmetao Englezima ili Austrijancima da ih zavrbuju, pa da ih onda plasira prema prirodi njihovih legendi koje je služba pripremila. Konkretno, vrbovao je Srbe čiji su roditelji pred hrvatskim ustaškim nožem prešli u katoličanstvo, a onda i u hrvatstvo da bi ih školovali na jezuitskim i franjevačkim fakultetima. Njegovi agenti su, naravno, bili ucenjeni životima svojih najmilijih ili su bili žestoki Srbi koji su bili svesni istorije i svog lažnog hrvatstva. Karlo je prvi došao sa svojom grupom. Sastanak je bio jezgrovit. Nije dugo trajao, samo kratka objašnjenja da bi pisani izveštaj bio jasniji. Branko Čilić počeo je da slaže mozaik informacija koje je sakupio. Postoji tajna sprega između Vatikana i mafije u Italiji, ili je čak mafija čedo Vatikana, razmišljao je Branko, često stojeći pored prozora u svojoj

kancelariji na trećem spratu, gledajući kroz prozor prema mostu Gazeli i Beogradskom sajmu. Bila je 1975 godina. SFRJ je bila zemlja u kojoj je vladao Josip Broz Tito uz pomoć Edvarda Kardelja iz Slovenije i Vladimira Bakarića iz Hrvatske. Srpsko rukovodstvo bilo je sastavljeno od prestrašenih i ucenjenih političara. Savezna državna bezbednost morala je da donosi iz sveta podatke koji matorom Titu neće rušiti iluziju da je on međunarodni politički faktor. Naravno, sve to zbog Pokreta nesvrstanih koji je stvorio. Stvarnost je bila drugačija, svet se menjao. Tito je postao prevaziđen u SSSR-u, a još više u SFRJ. Čekalo se da umre pa da sve pukne kao mehur od sapunice. Do tada je trebalo sačekati i imati svuda svoje agente, zlu ne trebalo. Branko je razmišljao o regionu Trsta i o franjevcima, duhovnosubverzivnom pokretu koji je bio zadužen za secesiju Hrvatske i Slovenije. Prema saznanjima koja je dobio od svojih agenata, komunistička rukovodstva ovih dveju republika aktivno sarađuju sa njima, odnosno sa Vatikanom. Zazvonio je telefon, a Branko je odmah podigao slušalicu. Sekretarica, drugarica Ilunka, javlja mu da je stigao drug Lale Jakovljević iz Sarajeva. – Pusti ga – tiho je izgovorio. – Dobar dan, druže Čiliću, donosim dobre vesti iz Trsta. – Bilo je krajnje vreme, izvoli, sedi, može kafa? – Može, a zauzvrat evo izveštaja. – Kasnije ću to pročitati, reci mi ukratko kako se razvijala situacija. – Kako znate, robna kuća u Trstu je otvorena pod patronatom Vatikana, ali je postala najuspešnija jer joj je mafija davala farmerke i džins po najnižim cenama. Sva bulumenta iz Juge je tamo kupovala i kupuje. Milioni lira, maraka i drugih valuta svako veče su brojani i prosleđivani prema Veneciji, gde je sedište organizacije koju malo poznajemo. A to je Crno plemstvo. Oni su povezani sa bratstvima u Londonu i Varšavi. – Iza toga mora da je britanska MI-6. – Mislim da je MI-6 samo njihovo oruđe, u Londonu postoji kulturni krug koji okuplja najuglednije intelektualce, a njihov naziv je Rabijansko društvo.

– Dobro, a šta je njihov cilj? – Rušenje komunizma uz pomoć Vatikana, tajnih službi, velikog novca i obećanja. – Kakvih obećanja? – Maglovitih, otprilike, svakom se obećava ono što želi. – Ko je glavni organizator i ko njima rukovodi? – Zbignjev Bžežinski, predstavlja se da je Poljak, a u stvari je Jevrejin. On je ideolog društva koje se naziva Liberalizam, slobodarstvo. – Bajka. – Bajka kao naš socijalizam. – Narodom se vlada strahom i obećanjima. – Sećate li se koliko je naša služba pobila uglednih ljudi koji nisu verovali u svetog Marksa i svetog Lenjina? – Tita ne spominji, on je živi svetac. Hoćeš rakiju? – Može, znam da uvek imate dobru rakiju iz Valjeva. – Kasnije idemo na ručak, tu blizu u kafanicu, na vojnički pasulj. – Važi. – Nego ne reče mi šta ste uradili sa vlasnikom robne kuće u Trstu koji je bio glavni finansijer ustaša u Italiji i Austriji posle Draganovića? – Ručao je sa svojom mladom damom u jednom hotelu, u gradu nedaleko od Trsta. Za ručak je pojeo supu sa povrćem i izgleda da mu nije prijala. Nakon dva sata umro je u svojoj sobi, gde je razmenjivao nežnosti sa svojom dragom. Nesrećan slučaj ili sudbina, ne znam. – Pretpostavio sam da je bilo tako nešto. – Dobro je što je jedan od naslednika njegov sin iz prvog braka iz Beograda, ali koji nije baš vičan biznisu. Stoga ćemo ga povezati sa sinom našeg kolege iz Sarajeva. Momak je dosta mlad, ali je otresit, prava vatra kada treba. Zna da misli i vrlo je namazan za svoje godine. Srbin je do koske, mangup, a loša mu je osobina što ne sluša mnogo šefove. – Ajde, ako vredi, zauzdajte ga, znate vi kako se to radi. Da li je komunista?

– Druže Čiliću, da je komunista starog kova, ne bi mogao da bude Srbin do koske. Vremena su se promenila, naši mladi ne veruju u bajke. Oči su im pune slatkog života koji Zapad nudi. – Da, druže Lale, ovde u Beogradu kažu da su željni svega jer ih je pravio gladan kurac. – Ha-ha-ha, nisam do sada od vas čuo da upotrebljavate takve reči. No imamo čoveka koga ćemo prilepiti nasledniku kao taksenu marku i poslati ga na zadatak u Trst. – Biće to zanimljiva i značajna operacija, zvaćemo je „Najmlađi Titov špijun“. – Idemo li na taj vojnički pasulj u kafanu? – Diži se, Sarajlija, krećemo. Visoki oficir Savezne državne bezbednosti Branko Čilić, silazeći liftom sa kolegom iz Sarajeva Laletom Jakovljevićem, upita: – Pored tog sina našeg kolege, idu li još dve ekipe po staroj praksi? – Naravno, ovaj momak mora samo da bude taksena marka i da sve registruje, a ako bude sposoban, možda ćemo ga upotrebiti i za još ponešto. – On mora vrednim radom i laskanjem da uđe što dublje u mafiju i da sazna sve što može o fratrima. – On ne zna da laska, druže Čiliću, ali zna da se na drugi način uvuče pod kožu. Među fratrima imamo svoje krtice koje smo ucenili njihovim homoseksualnim opredeljenjem i ponašanjem. – Odlično, znači još smo ozbiljna služba, bar ovaj naš deo. – Čini mi se po izveštajima i saznanjima da Hrvati i Slovenci menjaju stranu. – Znam, ali ne znam da li pod uticajem Nemaca ili drugih. Tokom razgovora sa kolegom koji radi po liniji BND-a, nemačke civilne obaveštajne službe, i MAD-a, vojne, konstatovali su da su Nemci kreativni igrači SAD i Britanije. – Ne zaboravi da je Nemačka ipak okupirana država. – Kako?

– Pa lepo, na kasarnama u Nemačkoj još uvek piše: „Okupacione trupe Velike Britanije u Nemačkoj“. – Ono što ne znamo jeste stepen saradnje Britanije, SAD i Vatikana. Ko tu vodi igru? – Moj druže Lale, svi oni žele isto, ne da unište komunizam, kao što pričaju, već da unište Rusiju i pravoslavlje. Mi Srbi smo samo prepreka u realizaciji tog plana. Videćeš u budućnosti da sam bio u pravu. Napoleon, Prvi i Drugi svetski rat su dokaz, pogotovo Oktobarska revolucija. No da se sazna za ovo što sam ti rekao, izgubio bih posao. Ajmo o poslu. – Hteo bih, druže, da vam kažem da je momak koga šaljemo u Trst sin našeg kolege koji je posle Plenuma izbačen iz policije kao rankovićevac. Momak je više mangup nego špijun. On to zapravo i nije. – Zašto ga onda šaljete? – Po našoj analizi, proceni i proveri, odgovara po svemu. Postaće on naš dobar operativac. Gen ti je čudo. Svaki Srbin je genetski špijun. – Kako se momak zove? – Relja, zovu ga Anđeo. – Ha-ha-ha. Anđele, neka ti je sa srećom – ote se drugu Branku. – Ajmo za onaj sto u ćošku, pasulj i kiseli kupus sa crvenom paprikom. – Može, druže Branko, neka je samo nešto crveno, pa makar i paprika. Smeh je bio prelaz na svakodnevne teme bez priče o poslu i službi.

PUT U ITALIJU Ponovo sam se obreo u Beogradu. U isto vreme sam živeo i u Sarajevu i u Beogradu. Malo tamo, malo ovamo. Bio sam nemiran duh. Otputovati bilo mi je kao vode se napiti, a sva ta putovanja donosila su nova poznanstva i iskustva. Sa svojim dobrim prijateljem Goranom i njegovom devojkom manekenkom Mirom organizovao sam nekoliko modnih revija u Beogradu. Revije smo pravili i u Radencima, u Sloveniji, u Hrvatskoj i mnogim drugim mestima u Jugoslaviji. To mi je nekako dobro išlo, pa su me pozvali i zagrebački obrtnici da im organizujem jednu gala modnu reviju u Beogradu. Tako je i bilo, bili su prezadovoljni. Hteo sam da se malo odmorim posle ovog velikog i zahtevnog posla. Goran mi nije dao da stanem, pozvao me je da radimo jednu modnu reviju u Banjaluci, vrlo profitabilnu i zahtevnu, koja je tražila veliku i kvalitetnu organizaciju. Normalno, pristao sam, to se ne odbija. Bilo nam je lepo na tim putovanjima i, osim posla, bilo je i zabave i provoda. Moj drugar Goran je pisao za jedan poznati beogradski list, a njegova devojka Mira nosila je modele i bila je veoma lepa. Znala je da radi svoj posao i bila je pravi profesionalac. Sve smo uradili kako su tražili od nas i kako su očekivali naručioci posla. Ujutro u Banjaluci, na vrlo ranom doručku, Goran mi kaže: – Ja i Mira idemo u Trst odmah posle doručka. Tamo živi moj dobar drug sa kojim sam išao u školu, nasledio je bogatstvo i dobio mesto direktora velike firme, robne kuće. – Gleda me dok mi saopštava ovu vest i ponudu koja sledi. – Pitao je imam li koga poverljivog da ga obezbeđuje i da mu bude čovek od poverenja. Noćas smo pričali Mira i ja i mislimo da bi ti to odgovaralo, a mislimo takođe da možeš da radiš to dobro jer si takav tip čoveka. – Goran me je poznavao iz nekih delikatnih situacija koje sam uspešno rešio. – Ako nemaš nešto drugo u planu, a odgovara ti posao i ponuda, hajde sa nama u Trst.

Nisam mnogo razmišljao, svaki izazov je za mene bio interesantna akcija i nova priča. Tako sam živeo i sazrevao. Put od Banjaluke do Trsta prošao je u čavrljanju u kolima, malim tračevima i komentarisanju revija, uglavnom poslednje. Tabla Sežana nagovestila nam je da bi trebalo da pripremimo pasoše. Svratili smo u Sežanu, u hotel Tabor, da pozovemo Ivana, čoveka kod kog smo išli, Goranovog školskog druga. Obavili smo to vrlo brzo i, kada smo izašli iz Sežane prema graničnom prelazu Fernetiči, dočekala nas je nepregledna kolona vozila. Bezbroj autobusa, automobila, motora i pešaka koji su se probijali između automobila da što pre pređu granicu. Ovaj granični prelaz, koji sam do tada prelazio više puta, bio je sada blokiran – najezda Jugoslovena na Trst, u šoping. Granicu smo prešli posle tri sata čekanja i pomeranja brzinom puža. Bila je vrućina, znojili smo se, donosili smo više puta vodu i sendviče, a jeli smo više iz nervoze. Čim smo prešli jugoslovensku granicu, italijansku smo prešli brzo. Prolazimo kroz prvo mestašce na putu prema Trstu – Vila Opičina. Dolazimo do skretanja gde kratimo put prema Trstu kod table Kolonja. Pogled je veličanstven, kad god dođete na ovo mesto, ukaže vam se lepi, mediteranski grad Trst. Modroplavo more, veliki trgovački brodovi usidreni na pučini, kao da ih je neko zalepio, ne mrdaju. Čekaju na utovar ili istovar, ima ih iz celog sveta. O Ivanu, Goranovom drugu kod koga sam išao, dosta sam saznao tokom vožnje od Banjaluke do Trsta. Sada sam čekao da vidim kako izgleda i kakvi će biti moji prvi utisci. Da li ću uopšte moći da nađem zajednički jezik s njim? Treba da delim s njim i dobro i loše, a to nije lako. Spuštali smo se u Trst uskim, strmim i krivudavim putem, pa još i s tramvajskom prugom. Sve izgleda kao u akcionim filmovima. Zatim široka, ravna ulica i hotel Milano, na koji smo iznenada naišli. Prva ulica desno, pa prva levo i opet prva levo. Pred nama je odredište – hotel Kolumbija gde su nam bile rezervisane sobe. Uredan hotel sa četiri zvezdice, u mirnoj i relativno tihoj ulici, iako je u centru grada. Ova ulica nije bila frekventna: kao neko slepo crevo u saobraćajnom haosu Trsta. Moja soba je bila na trećem spratu i nakon brzog

tuširanja, posle maltene celodnevnog znojenja, izašli smo da se vidimo sa Ivanom, Goranovim i Mirinim prijateljem. Znali smo da nam je rezervisan sto u restoranu-piceriji Bireria Fabris, na pedesetak metara od hotela. Vreme ručka bilo je pri kraju jer Italijani jedu od jedan pa do tri sata, i to je pravilo od koga u Italiji niko ne odstupa. Čak u to vreme ne možete ni taksi da zaustavite jer svi idu na ručak. Usput smo čuli samo Jugoslovene jer su u vreme šopinga bili brojniji od domaćina. Ulazimo u restoran Fabris, vrlo ukusno uređen – stara građevina sa stropovima visokim desetak metara i ispresecanim lukovima. Od samog ulaza počinju vitrine sa hranom, što odmah uliva poverenje. Iza vitrine sa raznim jelima i kojekakvim đakonijama stoji neizbežna zidana peć za picu. Konobari samo trče da što pre usluže gosta jer ovde se radi na procenat i nema fiksne plate. Vlasnik, koji nas je dočekao, bio je jedan crni brkajlija, sa brkovima koji su nekako išli ukrug i spajali se sa bradom, zbog čega je izgledao neobično i jedinstveno. Nije mi ličio na Italijana, nego više na nekog Indusa ili Jevrejina. Seli smo za sto rezervisan za nas i poslužili se vodom, kada se na vratima pojavio čovek visok oko sto osamdeset santimetara, obučen u laganu letnju garderobu i sa širokim osmehom. Pogledao je po restoranu i pošao pravo za naš sto. Izljubio se sa Goranom i Mirom kao da su najbliža familija. Goran odmah iskoristi priliku: – Ivane, da te upoznam, ovo je momak o kome sam ti pričao. On će od sada da brine o tebi i tvojoj bezbednosti. – Ivan se nasmeja uz opasku: – Da nije neki naš, srpski policajac? Seo je za naš sto. Vidi se da Ivan ima vrhunski tretman u restoranu kao VIP gost. Sve je na najvišem nivou i u skladu sa rangom restorana i posebnim gostima. Malo paste za početak, pa crni rižoto za mene, a onda riba uz dobar francuski roze, propisno rashlađen. Najbolje je započeti priču uz jelo, a to Italijani najviše vole i najčešće praktikuju. Razmenili smo mnogo informacija, očekivanja i obećanja. Ručak je bio vrlo ukusan, a i druženje i ćaskanje je bilo i prijatno. Vidim, promenili su vino – konobar je doneo italijanski šardone. Priča teče, a gostiju više nema, svi su izašli. Restoran treba pripremiti za večeru. Ostali smo samo nas četvoro. Strpljivo

i učtivo nas čekaju i prave se kao da nešto rade. Znaju, dobri gosti, ali mislim, moramo imati malo mere. Doduše, to nije moja briga. Ivan je predložio da ipak krenemo u obližnji bar na kafu ili neki didžestiv posle ručka i da dovršimo započetu priču. Kafe-bar u koji smo ušli imao je baštu pored samog kanala, i seli smo na metar od čamaca koji su se nemo ljuljuškali i kao da su se protezali i istezali na ovom poslepodnevnom suncu. Čim nam je konobar doneo porudžbinu, Ivan se oglasi: – Da počnemo nešto konkretno, vreme je. Ti, Gorane, znaš da stanujem u očevoj vili, gde sam se uselio posle njegove smrti. Pored naše vile je vila očevog prijatelja industrijalca Markonija. Pre mesec i po ubili su ga na bazenu vile, preko ograde, da li je u pitanju bio dug ili politički motiv, ne znam. Prigušivač i motor, italijanski recept i potpis, tragova nema, a vreme je mnogo opasno, Italija gori. Tako ja pre mesec dana odlučim da se preselim u hotel Kolumbija, veliki apartman, a firma na pedesetak metara. Kada si mi javio da dolaziš i da sa tobom dolazi čovek koji će biti uz mene, rezervisao sam još jedan pristojan apartman za njega, tako da smo vrata do vrata. – Ivan se sada obrati meni: – Tako da znaš, vrata smo do vrata, a blizu nam je i firma. – Bio je vrlo jednostavan i neposredan. – Kad se raziđemo, kaži na recepciji da ti zamene sadašnju sobu za tvoj apartman. Javi se Eđidiju, portiru, on zna sve. Pomalo neočekivano, ali prelazimo na posao, zauzima se busija. Počinje igranka, ali šta sam očekivao, nisam došao na godišnji odmor. Uskoro sam se obreo na recepciji hotela, od ljubaznog recepcionara dobio sam ključ svog apartmana i svoje sobe da bih prebacio stvari. Apartman je bio luksuzan, sa dve spavaće sobe i dva kupatila i svim ostalim pratećim stvarima, kao u najelitnijim hotelima. Prebacio sam stvari kojih nije bilo mnogo jer sam uvek nosio samo ono osnovno da bih brzo bio spreman za pokret: neseser za higijenu, nekoliko majica, farmerice i jedna jakna. To je bilo kao da sam pljucnuo u velike, prazne hotelske regale, kojih je za mene bilo previše. Ponovo zajednički sastanak, večera u bašti jednog lepog restorana, kakvih ima poprilično, sa diskretnim svetlom i svećama na stolu. Muzika italijanska, maestro za klavirom i jedan violinista.

Tanjiri i čaše se menjaju bez žurbe i po običaju mesta, gde se jede polako i mnogo se priča. Ovo je italijanski stil druženja uz jelo. Goran i Ivan razmenjuju sećanja iz školskih dana. Išli su u isti razred. Mira i ja komentarišemo goste koji odlaze i dolaze, tipična beogradska trač partija. Uskoro, pošto su iscrpli temu ili zbog umora, Mira reče: – Mi idemo na spavanje, premoreni smo od puta, a i vino za ručak i večeru učinilo je svoje, pa moramo brzo u krevet. – Dogovoreno – prihvati Ivan – a Relja i ja ostajemo još malo da porazgovaramo i bolje se upoznamo. Tako je i bilo. Muzičari su bili izvrsni. Ivan poruči još jednu bocu vina i pokuša da me ubedi da ovu bocu podelimo. Ja sam ipak poručio đinđarelu. Konobar nasu njemu vino i meni piće i ode, a Ivan krenu sa pričom. – Relja, o tebi znam dosta, Goran mi je ispričao sve, a njemu verujem. Zbog toga si ovde. Mislim da se uklapaš i da se razlikuješ od ljudi koji se bave tvojim poslom. – Ćutim, slušam i pijuckam iz čaše. Monolog ide, a muzika je kao da ju je neko birao kao podlogu za ovu priču. – Znam da koristiš glavu mnogo više od mišića i to mi se dopada, mlad si a kontrolišeš se zavisno od situacije. To mi je Goran rekao. – Uze jedno parče ribe koja se već ohladila i zali ga gutljajem vina. Pogledao me je: – Ovo ću ti reći samo jednom i nikada više. Budi korektan, nemoj me izdati i uvek štiti moje interese i imaćeš sve. Gledam ga i ne mislim ništa. Prazan hod, ali sve sam registrovao. On nastavlja: – A sada moraš da znaš nešto više o meni da bi mogao da se ponašaš kako od tebe zahtevam. – Počeo je kao u ispovedaonici. To će za mene biti saznanje koje se novcem ne može kupiti, a koristiće mi. – Imam rođenu sestru i tri polubrata iz očevog drugog braka. Nismo u ljubavi, ali sve funkcioniše preko advokata. Odnosi i raspodela se znaju, nismo u ljubavi – ponovi. – Ja sam kao najstariji dobio mesto direktora, da vodim ovu veliku i bogatu firmu koju je stvorio moj otac. Otac me je bio zapostavio i otišao sam trbuhom za kruhom kao gastarbajter u Austriju. Pored sveg ovog izobilja. – Duboko je uzdahnuo. – Teško mi je padalo sve to, patio sam i bio bez pomoći. To je bio moj život sa kojim sam se pomirio. Preživljavao sam menjajući poslove, najbolje mi je išao moleraj. Moj otac Hrvat i majka Srpkinja izrodili su dete jugoslovenske orijentacije. Majci se to dopalo, a

ocu ne, znam to. Otac me je zapostavio i otišao sam u svet da potražim svoju sreću i da obezbedim egzistenciju ženi i deci. Moj otac i još jedan musliman, konkurencija, uzdigli su trgovinu u Trstu do neba. Za naše iz Jugoslavije, Trst je postao poznatiji i posećeniji od Londona, Pariza i Rima. Dok je ovo pričao, osetila se neka seta u njegovom glasu. Njega tu nigde nije bilo. Za čašom je potezao sve češće, radile su emocije. Samo on zna šta je bilo u njegovoj glavi. – Moj otac je trebalo da umre da bih ja koristio svoju petinu koja mi pripada od celog ovoga bogatstva – reče tužno, kao za sebe. Nije više čekao konobara da mu naspe vino u čašu, sam je sipao iz flaše koja je bila pri kraju. S obzirom na to da ja nisam pio vino, brzo ju je ispraznio. Restoran je polako počeo da se prazni. Radnici su počeli da zalivaju cveće oko restorana, a on nastavi. – Otac mi je nađen mrtav u jednom hotelu u Monfalkoneu, kažu da je bio sa nekom ženom i srce ga je izdalo. Ne verujem, on je bio veliki Hrvat i nije mogao sa vlastima u Beogradu kao neki drugi ovde. – Video je da je ovde gotovo za danas, zatražio je račun, platio i krenuli smo u hotel. Usput je nastavio da mi se ispoveda. – Služio sam vojsku u Jugi, u Beogradu imam porodicu, ženu i dvoje dece. Pola mene je tamo. Ovde imam devojku sa kojom živim i koju volim, i naravno još ponešto sa strane. – Lupi me po ramenu kao starog drugara i nasmeja se. Uz priču nismo ni osetili da smo stigli do hotela. Kao da se trgao iz melanholije koja ga je obuzela: – Ujutro u 8.15 da si pred robnom kućom, treba da otvorimo. Vidimo se na kafi – i pred vratima hotela gurnu mi koverat u zadnji džep farmerica pre nego što sam se snašao. Nisam to očekivao. Na recepciji portir drži dva ključa. Ivan mu je dao instrukcije. – Za ovoga momka otvori račun na firmu i sve privilegije ima kao i ja, ako ima gosta ili posetioce u apartmanu, bez pitanja. Portir kao vojnik samo klimnu glavom u znak da je sve razumeo i požele nam buona notte signori. Iskoristio sam priliku i upitao portira, pošto je noć i vlada tišina, da li mogu malo da pogledam hotel i spratove, odozgo nadole. To mi je značilo. Odmah je odgovorio potvrdno. Ispratio sam Ivana do apartmana i krenuo u kraći obilazak hotela.

Liftom sam otišao do potkrovlja i onda stepeništem prema recepciji. Hotel je imao svetlarnik u sredini, to jedino nisam mogao dobro da vidim te noći, kao ni podrum. Interesantno, imao je samo jedan ulaz i izlaz. To mi je bilo dovoljno za večeras, a ostalo ću pogledati detaljnije u danima koji predstoje. Treba da se upoznam i sa zaposlenima u hotelu. To ću sve u hodu. Otključam svoj apartman koji je realno bio prevelik za moje potrebe. Ja sam putnik koji se uglavnom zadržava kratko. Meni je potreban manji prostor, koji se lako kontroliše, dakle, samo jedna soba sa kupatilom. Ja obično prespavam i odoh dalje, ali je sada situacija sasvim drugačija. Stojim nasred svog velikog apartmana i setih se da mi je Ivan gurnuo koverat u zadnji džep farmerica. Izvadim i otvorim koverat, unutra petsto hiljada lira ili petsto nemačkih maraka. Prijatno sam iznenađen, ne toliko zbog novca koliko zbog osećaja da je Ivan mislio na to da ću se osećati bolje sa nekom sumom novca. Ubrzo posle tuširanja utonuo sam u san, umor je učinio svoje. Ujutro smo slučajno u isto vreme izašli iz apartmana, samo što se nismo sudarili. Razmenili smo po kratko „dobro jutro“. – Dobro je bilo juče – ubaci Ivan. Vidim da mu je prijalo jučerašnje druženje. Odosmo pravo u hotelski bar na kafu i kroasan, ja sa džemom on sa čokoladom. Brzo nas je poslužio recepcionar koji je radio, po potrebi, i u baru i na recepciji. Dobra kafa, a kroasan još bolji, Ivan uze novine, a ja gledam prema recepciji preko Ivanovih leđa. Gosti odlaze, plaćaju račune na recepciji, ništa neobično, svakog jutra ista scena. Pogled mi je zastao na jednom čoveku. Znam ga i setim se da je taksista iz Sarajeva. On mene nije video. Nisam mu se javio iako smo se znali. Hteo sam da vidim da li je sâm i da li je u šopingu ili je u pitanju nešto drugo. Vidim da stoji i čeka. Ivan je brzo završio kafu i ustajući pozva me: – Hajdemo. – Ako nije problem, doći ću za petnaest minuta, samo da nešto vidim. – Dobro, čekam te u radnji – rekao je i izašao.

Pogledam, čovek stoji na istom mestu, priđe mu jedna žena obučena kao naše žene na selu, samo malo doterana. Sve je novo na njoj. Ubrzo izađe jedan visoki brkajlija, od dva metra i više. Imao je na glavi šubaru koja ga je činila još višim – štrčao je iznad svih prisutnih, u beloj košulji sa spuštenim rukavima iako je već postalo dosta vruće. Vidi se da su u nekoj bližoj, prisnoj familijarnoj vezi, kao i da se nisu slučajno sreli. Dugajlija se vrati u lift po nešto što je verovatno zaboravio, a ja prema poznaniku koji me je dobro znao. Nisam bio baš siguran da mu je milo što me vidi, ali se trudio da to ne pokaže. Pozdravimo se kao i obično i pitam: – Jesi li u šopingu? – A on iz prve, bez ustezanja, valjda mu je tako bilo najlakše, kao da je skinuo neki teret sa vrata: – Ne, doveo sam majku i majčinu familiju da se vide sa bratom i rodbinom. Brat je posle rata pobegao u Kanadu, nisu se videli otkada je otišao, sve do juče. On je bio u četnicima, četnički vojvoda – reče mi odvažno pa i po cenu da ga košta. – Pa eto, ko zna hoće li se ikada više videti, a on sme samo dovde, ne sme preko granice u Jugoslaviju. – Neka, neka – prokomentarišem i poželim im ugodan boravak. Zadržao sam se, pa sam požurio u robnu kuću da se upoznam sa zaposlenima i da im Ivan objasni ko sam i moju funkciju. Robna kuća je bila ogromna. Brzo sam stigao jer je bila blizu, svega pedesetak metara od hotela. Radnja je već bila otvorena i prvi kupci ulazili su u grupama. To je bilo vreme najezde kada su ljudi u Jugoslaviji imali novca i živeli dobro čak i u odnosu na Italijane. Dolazili su u Trst da kupuju i da se provedu svaka tričetiri meseca, a neki i dosta češće. Ušao sam i ja sa kupcima i pravo u kancelariju. Ivan me je čekao. Sedi Ivan i, čim me ugleda, pokaza mi rukom da sednem na slobodnu stolicu. Kancelarija je bila mala, isticao se samo veliki, teški čelični sef. Uskoro sam saznao da većina novca stoji na drugom bezbednom mestu, a ne u sefu. Čim sam seo, Ivan pozva knjigovođu. Pojavi se neki omanji, podebeo čovek, uredan, mirnog pogleda i mirnih pokreta. – Vas dvojica ćete otvarati robnu kuću – reče Ivan autoritativno knjigovođi. – Ovom momku ćeš dati drugi ključ koji pripada meni – dva ključa kojima se otvara robna kuća stoje kod dva čoveka da, u slučaju neke prisile, jedan ne bi mogao da otvori sam. Ivan nastavi: – On će biti taj koji

će kontrolisati svako otvaranje i zatvaranje radnje, kao i rad u objektu. Pratiće blagajnicu i novac u banku. Kada nije tu, on će organizovati ko će to raditi umesto njega. Sve što ti kaže kao da sam ti ja rekao. Široko otvorenih očiju, blago rečeno u šoku, knjigovođa gleda i sluša, sve usvaja i prima k znanju. Zatim ustade i ode po drugi ključ od radnje. Pritom mu se otelo, pa je promrmljao nešto na italijanskom. Ustanem da bih obišao objekat u kome je radilo oko četrdeset zaposlenih za pultovima i kasama, plus ljudi u magacinu, vozači i ljudi za prateće poslove. Ovoliki broj zaposlenih bio je u najmanju ruku realan, a činilo mi se da je potrebno bar još desetak ljudi na prodajnim mestima. Kroz ovu robnu kuću je prolazilo između pet i osam hiljada ljudi dnevno. Kažu da je za jedan vikend bilo deset hiljada ljudi koji su hteli nešto da kupe. To je bio rekord koji je upisan u knjige, a potvrđuje ga promet od tog dana. Knjigovođa me pozva sa vrata kancelarije, shvatih da je doneo ključ. Dade mi ključ onako sa zadrškom jer ga do danas nije mogao dobiti niko osim članova familije. Reče mi, onako kao pravi Latin, na slabom srpskom. – Od danas radimo zajedno, pomažemo se i verujemo jedan drugom, sve za isti cilj. Gledam ga, ova priča mu je bespotrebna i malo mi znači. Ja sam od danas taj koji vodi igru u Ivanovo ime ako on nije prisutan. Njegovo je da se udubi u knjige i fakture. Možda prepotentno izgleda, ali ako ne zauzmem stav od početka, gubim poziciju. Na njegov komentar samo sam kurtoazno klimnuo glavom. Vidim da Ivana zovu, stigla su dva predstavnika nekih firmi sa novim kolekcijama, pa treba da poruči robu. Mehanički stavih ključ u džep, svestan da taj ključ predstavlja veliko poverenje koje mi je ukazano. Usput gledam, puno je, svi kupuju, probaju, Ivan gleda neke uzorke sa onim trgovačkim putnicima. Sve funkcioniše. Dok prolazim, prodavačice me pogledaju diskretno, ispod oka, nije im jasno ko sam i šta sam, otkud sad ja tu odjednom. Na jednom štandu gužva, galama. Vidim uhvatili jednog momka koji je nešto ukrao. Čim sam prišao, čujem priča srpski. Mlad, ima možda tek osamnaest godina, i verujem da mu je ovo prvi izlazak iz Jugoslavije. Uveli

su ga u kancelariju, ulazim za njima. Momak pobledeo kao krpa. Uzeli mu pasoš, hoće da zovu policiju. Čuo dečko za „šanu“, pa grlom u jagode. Uzmem pasoš i momka podruku, vidim da ovima mojima iz obezbeđenja nije pravo, ali moja je poslednja. Izvedem ga ispred radnje. Držim njegov pasoš i vidim da ga je dobio pre mesec dana, verovatno prvi put. Šta drugo da radim nego da postupim kao socijalni radnik. – Momak, nemoj više ovo da radiš, ovo ti je šest meseci zatvora i proterivanje. Nema ti onda zadugo ući u Italiju. Ako hoćeš da platiš tu cenu za dve majice koje si ukrao, izvoli. Evo ti pasoš i ne vraćaj se više u ovu radnju jer ćeš tada imati posla sa mnom. Sav trepereći, uze onaj pasoš i verujem da mi je bio zahvalan do neba. Vidi se, on je kućno dete kome je nedostajala avantura. Slušao je priče i hteo da proba, nije lopov i verujem da neće ni biti. Brzo je nestao u uličnoj vrevi. Vratim se do knjigovođe koji se iz trenutka u trenutak šokira Ivanovim potezima. Gleda me kô duha i kaže: – Rekao je Ivan da vam sutra kupim fijat 132. – Iskreno, bio sam iznenađen. Ovim autom su u Jugoslaviji vozili samo direktore velikih firmi i visoke vojne funkcionere. – Želite li neku posebnu boju? – Tada je bila u trendu indigoplava. Tako mu i rekoh, što je knjigovođa memorisao, okrenuo se i otišao. Ovo je za njega bila dobra tema za razmišljanje noćas pred spavanje. I za mene novo iznenađenje, a kako li je tek knjigovođi. Dolazi Ivan do mene. – Hvala ti za kola – kažem. – Ništa, čoveče, trebaju ti, moraš da radiš. Relja, da znaš da ti je otvoren račun kod Mike u butiku i kod njegovog sina u butiku Uomo, na trgu. Reći će ti matori gde je sinovljev butik. – Novo iznenađenje ovo sa buticima jer su to bile poznate radnje sa ekskluzivnom i vrlo skupom robom. – Plaća firma, za tebe je račun bez limita, kao i za neku devojku do koje ti je stalo, da je fasciniraš. – Znao je da imam meru i nastavio. – Imaš i tri ekskluzivna restorana sa otvorenim računom, gde samo treba da potpišeš konzumaciju. Za danas je ovo i za mene bilo previše. Znao je da volim dobru garderobu, da sam se bavio modom, a trebalo je da uz njega izgledam dobro na mestima na koja ćemo ići. Sretali smo se kasnije sa važnim i eminentnim

ljudima. Tako je to, gde je protok novca veliki, svi žele da te vide i sarađuju s tobom. Kada sam krenuo, Ivan mi dobaci: – Večeras idemo na roštilj kod mog prijatelja Marija, ideš sa mnom. Za tog čoveka sam znao da je jedan od najvećih trgovaca automobilima u severnoj Italiji i da je u kumovskoj vezi sa najuticajnijim i najjačim porodicama sa juga Italije. Kod njega je Ivan važan gost jer je preko njega kupovao najskuplje automobile koji su se prodavali u Italiji. Interesantno je bilo to što je Ivan bio zavisnik od novih automobila, koje je menjao skoro svakog meseca, a nekada i brže. Na mesečnom nivou menjao je ferari, maserati, detomaz panteru, porše… Kupovao je samo brza kola. Do Ivana sam došao taksijem i on me je poveo u jednu garažu gde je bio parkiran maserati star dva dana. Iako sam bio vrstan vozač, nije mi dao da vozim jer je u tom pogledu verovao samo sebi, i umesto ja da vozim gazdu, gazda je vozio mene – i nije bilo tako loše. Ubrzo smo stigli kod Ivanovog prijatelja Marija, koji je imao velelepnu vilu. U to vreme sve elektronika, poslednja reč tehnike tih godina. Mario je imao svog čoveka, Grka, specijalistu za roštilj. Čim smo izašli iz kola, Ivan se izljubi sa Mariom i njegovom prelepom mladom ženom. Mario je imao oko pedeset godina, a lepa mu žena nešto više od dvadeset. Bila je mlađa od mene nekoliko godina. Ivan me predstavi prisutnima, onako glasno, balkanski. To mi nije prijalo, ali sam progutao. Ivana su kao takvog znali, kasnije sam to saznao. Mnogo se toga prašta i zanemaruje ako ste bogati i moćni. To je pravilo ovakvog društva, ovde i drugde u svetu. Moj status je zvanično bio Ivanov sekretar sa početnim znanjem italijanskog jezika. To je bilo prihvatljivo za ovde prisutne ljude, koji su odlično znali da prepoznaju neistinu i da je usvoje jer su i oni tako živeli. Seo sam do Ivana, kako i priliči. Moj baš skroman italijanski nije mi omogućavao da ulazim u neke ozbiljnije i zahtevnije razgovore. Ostalo mi je da sve registrujem: ko, kako, s kim, a i nisam tu da vodim neke diplomatske razgovore. Polako, tek sam stigao. Uskoro se otvara velika ulazna kapija i ulaze tri crna automobila. Iz prva dva izlaze dva starija gospodina, besprekorno obučeni, vidi se južnjaci.

Sa njima su vozači i pratioci na prednjim sedištima. U trećem automobilu su bila četvorica mlađih ljudi ne baš produhovljenih lica. Dva gospodina se pozdraviše i poljubiše sa Ivanom i Mariom, a ostalima klimnuše glavom. Gledam kako sedaju. Pratioci tik iza ova dva gospodina, a četvorica iz trećeg automobila rasporediše se u ćoškove oko velikog stola za kojim smo svi sedeli. Ivan mi diskretno šapnu: – Ovde budi obazriv, ne treba ti jezik jer sa ovima sigurno nećeš razgovarati. Ovo su vrlo bitni i poštovani ljudi, desni je iz Palerma, a levi iz Katancara. Gledam ovu četvoricu koji su došli u trećem autu, jedan je bio toliko visok da bi štrčao i u košarkaškoj ekipi, suv kao grana, imao je oči kao da ih nema – bez bilo kakve boje. Lice mu je bez ikakvog izraza. Življi je svaki kip u Rimu pored fontane. Ali izgled vara. Bože, gde rastu ovakvi i ko ih može voleti. Stiže još automobila. Dolaze ljudi i popunjavaju još dva velika stola oko nas. Svi pripadaju istom društvu i svi pokazuju veliko poštovanje prema ovoj dvojici starijih južnjaka koji sede za našim stolom, ili mi za njihovim. Oni sede na centralnim počasnim mestima. To je nepisani protokol. Priča se tiho, uglavnom u parovima, dok se lagano jede uz dobro vino. Muzika je tiha i prijatna, pravi atmosferu, izvode je pijano, čelo i violina. U jednom trenutku primetio sam da su se svi za našim stolom pogledali i upitno sam pogledao Ivana. Kratko mi je rekao: – Sada ćemo se povući nakratko u salon, budi sa ovima njihovima. Nemoj bilo kakve priče, a i kako bi, oni ne znaju srpski, a ni italijanski, bogami. Budi gde su i oni. Trajalo je to bogami ceo sat. Kada su izašli, dvojica glavnih se pozdraviše sa Mariom, a onaj iz Katancara uruči Ivanu neki koverat. Otišli su kako su i došli, protokolarno. Ista ceremonija, isti redosled. Samo su podigli ruku u znak pozdrava i, ne obazirući se mnogo na prisutne, seli u kola. Mi smo ostali još jedan sat u opuštenoj atmosferi, bez ikakve tenzije. Uskoro mi je Ivan dao znak da krenemo i pozdravio se sa Mariom i njegovom lepom suprugom. Pozdravili smo se i s ostalima i seli u naš maserati premoreni od napornog dana pretrpanog obavezama. Ali Ivan ne bi bio Ivan kad ne bi

izmislio nešto novo. Tako smo iz prijatne posete kod prijatelja otišli u jedan noćni bar i ostali do jutra. Ulazim u hotel, gledam se sa recepcionarom. Tek je sedam sati. Ni za gde nisam prispeo, nisam za krevet, a za radnju je još rano. – Odoh da se istuširam, napravi mi neki dobar veliki sendvič i veliku šolju latea, ne bi bio loš ni jedan kroasan uz to. Noć me izgladnela. – Portir samo klimnu glavom, nije mogao da sakrije nezadovoljstvo jer je upravo trebalo da preda smenu. Ali nije mogao da odbije. Vreme je prolazilo uglavnom uz iste obaveze. Dolaze i prolaze devojke. Ivan je dao da prodaju fijat 132 kojeg sam dobio od njega. Obrazloženje: – Taj auto nije za tebe, nije tvoj nivo, vozi moja kola ili uzmi porše od Marija. – Njegov auto, koji je obično vozio, bio je često slobodan jer je Ivan mnogo vremena provodio sa svojom devojkom Italijankom ili u apartmanu sa novim „instant“ devojčicama. To što je prodao moja kola i dao mi svoja na raspolaganje, kada su bila slobodna, sasvim mi je odgovaralo. To su najatraktivnija kola na svetu, a i među najskupljim. Pored toga imao sam otvoren račun za garderobu bez limita u najekskluzivnijim buticima, kao i u nekoliko elitnih restorana, kakav je A la Marinela gde su gostili papu i nekoliko predsednika vlada najmoćnijih zemalja sveta. Uz to svakodnevni kontakt sa bezbroj devojaka iz Jugoslavije kojima sam mogao da priuštim najluđi provod – šta više može da poželi momak u mojim godinama od ovakve situacije i ovakvih mogućnosti. Ovakav naizgled lagodan život opusti čoveka i dovoljno je da na trenutak zaboravi gde je i zašto je tu, pa da se iznenada pojave neočekivane opasnosti. Mnogo je novca u igri, a i veliki igrači učestvuju u njoj, pa čovek mora biti maksimalno oprezan u svakom trenutku. Ponese te život, a za grešku se plaća visoka cena. Svakog dana nam je dolazilo mnogo manekenki i misica iz Jugoslavije, kojima smo omogućavali veliki broj modnih revija, kako za nas, tako i za naše klijente, proizvođače odeće. Ovo je bio najlepši period moga života u Italiji. Veliki problem imali su moji kod kuće u Sarajevu jer im je svakodnevno dolazio neko iz policije i raspitivao se šta ja to radim u Italiji i

za koga. Za mene je bio spas što u Trstu nisam bio u društvu četničke emigracije, koja i nije bila brojna u ovom gradu. Međutim, sticajem okolnosti bio sam vrlo blizu, povremeno čak i u društvu pripadnika ustaške emigracije, koji su u Trstu bili brojni. Pogodovalo im je što je Hrvatska blizu, a i Italija je imala sluha za ovu organizaciju, posebno zbog Vatikana. U tom pogledu nisam bio sumnjiv jer kao čistokrvni Srbin po prirodi nisam mogao imati ništa zajedničko sa ustašama. A Titova služba je radila dobro i revnosno, sve ih je interesovalo. Nakon šestomesečnog presinga na moje u Sarajevu policija je prestala da dolazi mojoj kući. Samo oni znaju zašto. Očekivao sam nešto novo, neki nov potez policije jer je Ivan bio sin iz mešovitog braka Srpkinje i Hrvata. Otac Hrvat bio je naklonjen ustaškoj organizaciji i sarađivao je sa njima. Sin Ivan je bio potpuno projugoslovenski orijentisan.

NA VEZI SA SLUŽBOM – OPASNI POSLOVI Pored svih lepih stvari u životu i beneficija koje sam imao, živeo sam u zemlji u kojoj je besneo rat. Od 1970. godine organizacija Crvene brigade, socijalističke orijentacije, želela je da italijanski kapitalistički sistem skrene u levu stranu, u socijalizam. Dobar deo Italije se okrenuo socijalističkoj ideji, što nije odgovaralo zapadnim zemljama. To je bio nož direktno u leđa Americi, koja je htela da to pošto-poto spreči. Zapadne zemlje su se uključile u slamanje ove ideje, angažovale su svoje obaveštajne službe i ubacile svoje ljude koji su, u sadejstvu sa mafijom, vršili razne nečasne radnje i eliminisali aktiviste Crvenih brigada i njihove simpatizere. To je kasnije, 1978, dovelo do kidnapovanja i likvidacije Alda Mora* . Pojavio se i drugi problem – mafija se toliko osilila da je bila spremna da preuzme vlast. Ubijani su visoki državni funkcioneri, sudije, pripadnici policije, svi oni koji bi joj stali na put. Italija je bila zemlja koja je ključala, a za ljude sa strane sve je izgledalo normalno, posebno za šoping turiste u Trstu. Osetio sam da moram da saznam nešto više o svemu radi lične bezbednosti i bezbednosti moga gazde jer ovaj rat su vodili najveći. Moj prijatelj i, prvenstveno, prijatelj moga oca, šef operativnog odeljenja za zapadne zemlje, bio je aktivan i sa službom u Ljubljani. Na moj predlog da bi trebalo da se vidimo, pozvao me je u Ljubljanu. Našli smo se u Ljubljani, na fudbalskom stadionu Za Bežigradom, na utakmici između Crvene zvezde i Olimpije. To je bilo idealno mesto da se ispričamo u onoj buci koju su pravili ostrašćeni navijači na stadionu. Pričali smo vrlo intenzivno tokom cele utakmice, tako da na kraju nisam znao rezultat. Mimo pravila službe rekao mi je da dobro obratim pažnju s kim radim jer pogranična policija evidentira sve moje i gazdine prelaske granice. Ja sam sa gazdom bio čest gost u Ljubljani, gde je Ivan po običaju znao da zakupi i zatvori ceo noćni bar, pa je bilo normalno da smo

evidentirani i praćeni u Ljubljani. Ivan o ovome nije imao pojma i nije o tome razmišljao, njega su interesovali samo trošenje novca i provod. Zbog toga sam ja bio tu – ništa mu ne govorim, ali sve kontrolišem i kanališem kako ne bismo upali u veće nevolje. U Ljubljani smo uglavnom bili u društvu ozbiljnih sportskih radnika iz fudbalskih krugova i naših visokorangiranih „instant“ devojaka. Bilo je tu i carinika i cinkaroša koji su kupovali svoju slobodu i predstavljali se kao estradni menadžeri. Devojke su, osim najstarijeg zanata, radile i za još ponekoga. Moj sagovornik mi je dao glavnu informaciju kako je BND, nemačka obaveštajna služba, zavrbovala neke naše političare. Naše službe su saznale za ovo, ali je neko opstruirao veću akciju. Verovatno lice iz političkog vrha zemlje, neko ko je bio dovoljno jak da to može da uradi. Dakle, još tada je to rađeno uz nečiju saglasnost. U vezi sa Italijom i mojim poslovima, o kojima je sve znao, moj sagovornik mi reče: – Impulsivan si, idi više mozgom, tako ćeš pomoći i sebi i gazdi. Ovo je velika američka igra, posebno ovo sa Crvenim brigadama: Italija i Aldo Moro su krenuli ka socijalističkom uređenju zemlje. – Ukratko mi je ispričao kako su Nemci iz BND-a zavrbovali skoro čitavo slovenačko rukovodstvo. Kasnije sam saznao da je mafiju uspostavila i organizovala engleska služba iz svojih interesa. Krvi je bilo do kolena. Vidiš sve kada otvoriš bilo koje novine u Italiji. Moj sagovornik je nastavio: – Amerikanci rade s mafijom, usluga za uslugu. Tako da znaš, mi kontrolišemo kontakte tvog čoveka, ali ti si u boljoj poziciji jer si na izvoru i među njima, dakle, kontrolišemo i tebe i njega. On ima velike neprijatelje u ustaškoj organizaciji iako je njegov otac pomagao tu organizaciju. Ne vole ga zato što voli Jugoslaviju, a sada si ti sa njim nerazdvojan. Motre na tebe, da znaš, prate ti svaki korak. Ta organizacija ima jako uporište u Trstu, kanal im je Trst – Opatija – Rijeka – Zapadna Hercegovina. Znamo i pratimo sve, ali neko minira kod nas u vrhu. Nemoj misliti da si u zavidnom položaju, udvostruči oprez zbog svega što sam ti rekao. Nemoj me više zvati, nećemo se sastajati, sve sam ti rekao, i mnogo više nego što je trebalo. To je zaslužio tvoj otac, a i ti si dobar momak i drag si mi. Zovi samo ako je glava u pitanju, za to imaš saglasnost. Evo ti kontakt u Kopru, ako nisam tu, zovi ga. Ne zovi bez velike, najveće nevolje. Niko u policiji ne zna za nas i naše odeljenje koje radi samostalno.

Pružio mi je ruku i, kao da mi čita misli, upita: – Znaš li rezultat? – Krajičkom oka video sam na semaforu 2 : 4 i rekoh mu rezultat. Moja Zvezda je pobedila, a ja nisam uspeo ni da se obradujem. – Brzo reaguješ – pohvalio me. – Snalaziš se, vidim, kao i uvek. Da, da 2 : 4 – reče sa osmehom i u odlasku, bez rukovanja, samo kratko dobaci: – Zdravo. Razmišljao sam mnogo u kolima o ovome razgovoru i brzo sam stigao na aerodrom Brnik pored Ljubljane da pokupim neku poznatu jugoslovensku glumicu iz Beograda. Ivan ju je angažovao jer je hteo da se zabavi nekoliko dana sa nekom poznatom curom. Njoj je trebao sponzor za neki film u kom je trebalo da igra. Tako su se interesi poklopili. Razmišljam o Ivanu, kome je sve ovo bilo nedostupno i u snu samo neku godinu ranije. Osećaj moći i posedovanja novca je čudo; nisam zloban jer Ivan to ne zaslužuje, ali ima tu i osvete za ranija poniženja kada je živeo u bedi, kada se niko nije okretao za njim i kada je bio građanin trećeg reda, ali neka to nadoknadi kada mu se već pružila šansa. Ovo je mnogo vrednije od velikog dobitka na lotou. Prestao sam o tome da mislim jer nije moje da se bavim psihoanalizom svoga gazde. Ja sam ga iskreno poštovao, ne zbog novca, već zbog ljudskih kvaliteta, kojih je imao napretek, i zbog života koji mi je omogućio. Postao mi je prijatelj i pružio mi je sve. Prekinula me je podignuta ruka jedne lepe plave devojke. Prepoznao sam poznatu glumicu iz Beograda koja me je primetila. Stao sam, ubacio njene stvari u gepek i otvorio joj vrata. Bila je veoma lepa i dobro joj je stajao crveni komplet sa belom košuljom. Ličila mi je pomalo, tako obučena, na navijačicu Crvene zvezde. Mada je to bilo pomalo zlobno zapažanje. Tokom vožnje prema Trstu glumica polako poče da me ispituje, onako ženski i čini se naivno. Šta, kako, koliko, gde i još mnogo toga. Umesto odgovora uzvratio sam: – Vi ste verovatno zbog posla krenuli u Trst. – Da, da, treba da snimim jedan spot i potpišem ugovor za jedan film. To mi je obezbedio Ivan i na tome sam mu mnogo zahvalna. – Cvrkuće glumica sva zadovoljna tretmanom još na aerodromu. Potvrdim ja da Ivan to može, i na poznanstvo a i finansijski da iznese ako treba. Ona razvuče usne u osmeh:

– A vi ste njegov čovek za šta? – Kako vidite, vozim devojke. Mnogo vremena sam uz njega. Tu sam i da pripomognem… – …i kod devojaka – nasmeja se i pogleda me onako bezobrazno. – Bolje ja njemu da pripomognem oko devojaka nego on meni – snašao sam se. Opa, mislim, i tako igraš, devojčice. – Možda ću i vama da pomažem – nastavim se direktno na započetu provokaciju. Nemajući spreman odgovor, jer nije očekivala da baš preuzmem inicijativu, ona duboko udahnu i napravi manji predah menjajući stanice na radiju bez komentara. Ja nisam popuštao. – U principu ne volim da pripomažem jer onda ne znam koliki mi je stvarni učinak, nego lepo sve u komadu, da se zna. Sluša me i vidim da ovakva priča ne vodi nikuda, malo sam preterao, ali to je tražila. Mislim, ili igraj ili ne ulazi u igru. Ćutao sam sve do Sežane, a i ona. Mnogo se femkala, a znao sam kako i po šta je došla. U trenutku sam promenio mišljenje o njoj i jedva sam čekao da izađe. Gledao sam je kao konkubinu prikrivenu pred javnošću. Na prelazu Fernetiči velika gužva, pa skrenem prema Lipici i Kozini, to je mirniji prelaz i obično nema gužve. Prolazimo granicu, oba pasoša su kod mene, pozdravljam se i sa carinicima i sa policajcima. Svi smo se znali jer smo se susretali svakodnevno na oba ova prelaza. Vidim da joj imponuje što je zagledaju. Granični prelaz ostade iza nas. Ubrzo smo stigli iznad Trsta, pružio se pogled koji svakome zaustavlja dah, pa tako i mojoj saputnici. Ona teatralno uzdahnu i protegnu se. To je uradila tako dobro da joj nijedan režiser ne bi tražio da ponovi scenu. Stižemo pred hotel u kom živimo Ivan i ja, a večeras i nekoliko narednih noći i naša gošća. Ivana sam obavestio da sam doveo glumicu i zatražio da je preuzme. Te noći sam imao slobodno i izveo sam neke lepe devojčice u diskoteku kod Furlana, malo iznad Trsta. Koristio sam jedan nov kabrio, porše kareru iz Mariove garaže. Devojkama je to bio doživljaj – i kola i diskoteka i tretman. Igrali smo, one su pile šampanjac, a ja đinđarelu, u to vreme moje omiljeno bezalkoholno piće.

Ivan je uvek znao gde sam i kelner me nije iznenadio kada me je hitno pozvao u gazdinu kancelariju gde me je čekala podignuta slušalica na stolu. Pogledam na sat, skoro će pola tri. Pomislim, šta li je tako hitno, mora da nešto ne valja. Javim se kratko: – Slušam, Ivane. – Gde god da si, dolazi odmah, moramo sutra da budemo u Rimu, ujutro u devet sati. Rasturaj sve kombinacije i odmah dolazi. Računam, do devet sati ima šest i po sati, a do Rima je 670 kilometara. Devojkama nisam ništa objašnjavao, samo kratko: da posao zove. Shvatile ili ne, žurile su i ćutale. Pred hotelom sam bio za deset-dvanaest minuta ludačke vožnje. Ispred hotela bio je parkiran maserati koji je Ivan kupio pre neki dan, a kupovao je kola kao piće. Utrčao sam u apartman da bih uzeo samo nešto zbog bezbednosti, čak ni neseser ni četkicu za zube nisam poneo. Uskačem u naš brzi automobil, svaki minut je dragocen, usput kažem devojkama da sačekaju dan-dva i da im je sve plaćeno. Glumica je ostala da čeka, razume se, nije završila posao. Razdaljinu od 670 kilometara mogli smo da pređemo za oko četiri i po do pet sati paklene vožnje. Ovo vreme računam sa izlaskom iz Trsta i usporenim prolaskom kroz Mestre, pa sve do dolaska pred Rim. Tada nastaje pakao. Dolazimo u najgore vreme, kada svi idu na posao. Tada u Rimu sve stoji. Imali smo pun rezervoar, ali smo morali da predvidimo još jedno sipanje usput zbog ovako paklene vožnje. Već smo uveliko bili na autostradi prema Veneciji. Maserati se pokazuje kao vrstan partner. Čuje se samo huk motora i kazaljka na osvetljenoj kontrolnoj tabli kreće se između 200 i 220 km/h. Može ova mašina i 250 km/h, ali nam to onemogućava dosta kamiona na putu, koji noć koriste za brži transport robe da bi ujutro izvršili isporuku. Ivan je zamišljen, ćuti i samo kao opravdanje promrmlja: – Zakazali hitan sastanak oni iz Palerma. Dolazi i monsinjor Frančesko iz Vatikana, znam da bez njih ne ide ništa ozbiljno. Pitam gde se nalazimo u devet sati. Odgovor poražavajući – hotel Kolumbus ispred Vatikana, nedavno je adaptiran od smeštaja za fratre u hotel. To je sam centar i najposećeniji deo grada Rima, mada u Rimu ima

više centara ili, bolje rečeno, u Rimu je sve centar. Razmišljam kako se provući do mesta sastanka, a znam šta znače dogovor i tačnost kod ljudi kao što su ovi sa kojima treba da se nađemo. Hotel Kolumbus je bio vrlo specifičan, imao je jedan uvučeni deo gde se moglo ući kolima, što je za Rim bilo neverovatno. Smanjili smo brzinu na 180 km/h jer smo stigli do table Mestre, gde se odvajaju putevi prema jugu i oni koji idu u pravcu Milana, Torina i severnog dela Italije. Ubrzo smo vozili 250 km/h, kazaljka se zalepila za kraj kilometar-sata. Trebalo je da nadoknadimo vreme izgubljeno zbog promene pravca. Pred nama je bila Magistrala sunca, mesečina, nebo bez oblaka. Put se veoma dobro video, što nam je omogućavao ovako suludu vožnju. Brzo su se menjale table sa nazivima mesta. Malo smo pričali. Ivan je znao samo za svoju brigu, a ja sam razmišljao o obavezama koje me čekaju. Nakon table koja označava skretanje za mesto Prato, gde se prave najlepši džemperi i druge pletene stvari – kojih smo mi bili redovni kupci – pojavi se kao za Božić osvetljena benzinska pumpa, na koju smo skrenuli. Tu smo tankovali gorivo najbrže što se može, kao na trkama pri ulasku nekog bolida u „pit stop“. Zora smanjuje efekat dobro osvetljene pumpe. Rim je blizu. Ponovo paklena vožnja, pijemo vodu iz flašica koje su bile u kolima i na koje smo bili zaboravili. Velika tabla Rim, uključujemo se na Rikordo, kružni prsten oko Rima koji služi za lakše stizanje do raznih delova Rima. I nama je od pomoći. Gledam na sat i vidim da smo 670 km prešli za pet sati i trideset minuta. Na satu je minut--dva do osam. Nalazimo se u dugačkom redu automobila sa četiri kolone. Svi žure, ali moraju polako jer se ne može preskakati preko drugih automobila. Nervoza je na visokom nivou. Ispijamo preostale flašice vode, ne znamo šta bismo od sebe. Smetaju nam i muzika i automobili oko nas, a ljudi ovde to proživljavaju svakog jutra, pa su navikli. Nama se pakleno žuri i izlazimo iz kružnog prstena prema našem odredištu u centru. Ovde je sada borba sa semaforima. Na jednom pobegnemo, drugi nas zaustavi, kao da se sve okrenulo protiv nas, ali ipak ide nekako. Deset do devet i vidim palatu Vatikana, znam da smo uspeli, a šta će biti dalje, videćemo. Približavamo se hotelu Kolumbus, izgleda da su svi stigli na vreme. Videvši poređana kola i ljude pored njih sa izrazima lica koji kvare ceo dan, ma kakav dan, mesec, možda i celu godinu, shvatio sam da su vrlo

male moje šanse da pomognem Ivanu ako mu zatreba neka ozbiljnija pomoć. Ovo do sada smo provezli kao na nekoj svetskoj auto--pisti. Panika je popuštala. Sada je trebalo biti miran i bistre glave. Mislim da je Ivan u glavi premetao misli o suštini problema zbog kog smo došli. Stao sam u red sa ostalom pratnjom, dok su gazde, poslovni partneri, ušli u hotel. Pogledao sam ovlaš naokolo ne gledajući nikoga posebno, ali po mojoj proceni nije bilo nikakve šanse da se izvučemo odavde ako nešto pođe po zlu. Sve je bilo stisnuto, nabijeno, prolaznici i turisti su se jedva mimoilazili. Mnogo je automobila oko nas. Sedim u kolima i menjam stanice na radiju, onako naslepo jer više pažnje posvećujem onome što se dešava napolju. Ne gledamo se direktno, mi prisutni pored kola. To je bilo neko nepisano pravilo. Među nama nije bilo preporučljivo razmenjivati poglede. Pomislim kako nikada ni u jednom filmu o italijanskoj mafiji nisam video nijednu scenu sličnu ovoj, na kojoj bi nam pozavideo i vrhunski holivudski režiser. Bio sam napet. Nisam bio „prazan“, imao sam oružje – za čije bih posedovanje i nošenje po italijanskom zakonu dobio bar deset godina – tako da sam mogao da uzmem učešća u nekoj „gustoj“ situaciji, ali bez velikih izgleda na uspeh. Ovo je bio sastanak svih bosova Italije sa važnim poslovnim partnerima. Između Ivana i mene bio je dogovor da, ako sve bude u redu, odmah krećemo za Trst bez zadržavanja u Rimu. Trajalo je ovo mnogo dugo, po mom mišljenju, ali oko pola dvanaest se pojaviše pregovarači i svaki krenu prema svojim kolima. Tada je svako svakog odmeravao i bili su preporučljivi neishitreni pokreti. Svi su se trudili da što pre napuste ovo lepo, sablasno i opasno mesto, gde nije bilo prostora za bilo šta osim da se dođe i ode. Sablasnim su ga činili ljudi koji su došli na ovaj skup koji je kvario lepi večni Rim i ovaj sunčani dan. Ja sam bio pretposlednji u redu automobila koji su parkirani čekali gazde. Stao sam pored suvozačevog mesta jer je Ivan želeo da vozi, tako smo se dogovorili. Utrnuo je od straha kako sam vozio iz Trsta. Video sam Ivana kako ide prema meni, a ispred mene je ostao veliki prazan prostor jer su skoro sva kola otišla. Na mestu smo bili ja i pratilac čoveka iz Milana. Ovo je bio nepisani protokol odlaska sa skupa. Ivan je išao nekako prazan i nezainteresovan za bilo šta. Video sam mu to po izrazu lica. Iza njega je išao čovek iz Milana. Primetio sam dvojicu

ljudi kako su osmotrili Ivana i pošli s boka prema njemu. Reagovao sam odmah i ušao im u putanju, rekao sam Ivanu: – Sedaj za volan. – Poslušao me je bez pitanja. Ne znam šta su hteli, ali kada sam jednom od njih prislonio uz rebra cev berete koju sam držao ispod novina, odustali su obojica. Procenili su da nije dobro da prilaze bliže, pa su se okrenuli i otišli. Ja sam bio u prednosti jer je moj pištolj bio napunjen i otkočen, a njima sam pogledom kontrolisao ruke. Ne bi imali nikakve šanse. Ovim sam pobudio pažnju pratioca čoveka iz Milana, koji je sve video, mirno posmatrao i bio spreman da reaguje. Nisam mogao da mu verujem da nije u kombinaciji sa ovom dvojicom jer smo ostali samo mi. Ipak, nije bio. Pogledali smo se bez osmeha, seli svako u svoja kola i krenuli sa rekom automobila kroz Rim, pravo prema autostradi. Sada smo bili nekako spokojni, vozili smo se bez žurbe i kao da nas se nije ništa ticalo. Ni gužva u saobraćaju, ni nervozni vozači oko nas, ni česti semafori. Adrenalin je splasnuo, nekakva praznina nas je obuzela. Ivan je razmišljao o sastanku. Ništa nije pričao. Ja sam analizirao kako bismo se izvukli da je došlo do sukoba i pucnjave, i to baš pred Vatikanom. Ipak sam u trenutku shvatio da nema opuštanja do Trsta jer se ponovo može pojaviti neko. Ko dobije zadatak mora da ga ispuni, jer ako omane, drugi sigurno neće više nikada dobiti. To bi mu bio kraj. To su pravila i ne može se mimo njih. Brzo smo došli do izlaska na autostradu prema Firenci, Mestreu i Trstu. Nismo vozili brže od 180 km/h. Svraćali smo više puta na espreso i kapučino, ručali u jednom auto--grilu iznad auto-puta i dopunili gorivo. Stigli smo u Trst nešto kasnije, primereno sporijoj vožnji i zadržavanjima usput. Bili smo premoreni za bilo šta, osim za tuš i pravo u krevet. Ivana nisam zamarao pitanjima o sastanku, otvoriće se on već sutra i ispričati mi sve. Novi dan, devojčice su otišle, uplašile se. Glumica je bila uporna i čekala je da bi ostvarila ono zbog čega je došla. Svakodnevne obaveze su nas čekale, pazari su bili ogromni i mnogo se novca nagomilalo u radnji. Morao sam novac da ispratim do banke. Farmerice su bile hit, nismo ih mogli nabaviti koliko smo mogli prodati. Jugosloveni su najviše kupovali, bili su imućniji i darežljiviji od

Tršćana, koji su im zavideli. Najveće količine su kupovali Cigani, na vreće, organizovano na hiljade komada. Imali su mnogo novca. Dobio sam zadatak da obavim razgovor sa jednim vlasnikom obližnje radnje koji je bio profesionalac u prebacivanju velikih količina svih roba čamcem iz Trsta u Jugoslaviju. On i njegovi ljudi imali su uhodan kanal do Kopra, gde su robu preuzimali veliki kupci. Ovaj čovek je radio i sa Ivanovim ocem, ko zna šta sve. Razgovor sa Brunom bio je kratak i uspešan. On preuzima robu i garantuje za nju do predaje kupcu. Kada se vrati, čeka ga njegov novac za uslugu. Cena za uslugu bila je nešto veća, ali mi smo bili mirniji jer je morao da čuva robu kao svoju. Garantovao je za celu preuzetu količinu. Ivanu se dopao ovaj brz i uspešan dogovor. Rasteretili smo robnu kuću, a i zarađivali mnogo više „crnog“ novca. Posao je krenuo bez greške, po pravilima i dogovoru. Svi su bili zadovoljni. Tri meseca nije bilo nikakvih problema. Bude jednog jutra i mene i Ivana oko pola sedam, kažu da je hitno. Traži nas Bruno zbog neke robe. To je bilo normalno jer smo i mi i on trgovali nelegalno i toga bili svesni. Svi smo snosili rizik po dogovoru, znao sam da nešto nije dobro, ali nisam znao šta. Ivan je sa mnom sišao liftom, još je bio „krmeljiv“. Bruno je sedeo u hotelskom kafe-baru i videlo se da je potamneo od muke. Čekamo da izloži problem. Otpili smo svi po srk kafe da se osećamo malo bolje i da napravimo prostor za početak razgovora. Bruno napokon počinje sa pričom. – Jugoslovenski patrolni čamac potopio mi je kod Kopra jedan čamac, a drugi su zaplenili. Ubili su mi jednog čoveka, dvojicu ranili i jednog uhapsili. Roba sa jednog čamca je zaplenjena, a iz drugog je otišla na dno zajedno sa čamcem. Osećam da mu je mnogo teško zbog čamaca, a i roba mu je problem jer smo mu plaćali više da bi odgovarao i garantovao za nju dok je ne preda kupcu, pa sada treba da nam je plati. Ivan nije očekivao da ću Brunu odmah saopštiti da je u dugu prema nama za vrednost robe. Ja sam pregovarao, drugi sam u lancu i ja sam robu isporučio. Moja je obaveza da započeti posao završim do kraja. Ovde se znaju pravila, zato sam se ovako i obezbedio. Skuplje sam platio u startu, ali se sada vidi da je to bilo opravdano. Na dva čamca bilo je deset hiljada lepo spakovanih farmerica. Bruno se brecnuo na mene:

– Pa pukô sam i još da vam platim robu. Ako ga sada ne uhvatim za jaja, misliće da može tako sa nama. – Slušaj, rođače, kupac robu nije dobio, a platio je. Roba je faktički još uvek kod tebe, znaš dogovor, a probudio si nas da nam se žališ sa svojim problemom. To je tvoj posao i obaveza, završi to do kraja. Ugovorili smo. Danas donesi novac ili čekove, ali ispravne i naplative, pa da ostanemo u miru. Ivan me gleda i pije kafu bez komentara, veliki je novac u pitanju. Ovo ja moram da završim, a ne on. Vidi Bruno da nema kud, ispi kafu i pokuša mekšim putem. – Ja bih to danas da završim sa Ivanom, ako nije problem. – Gleda u Ivana i traži pogledom njegov pristanak. Ivan je to retko umeo da odbije. Pristao je i ja sam mu rekao da sam ja, u tom slučaju, svoje završio. – Ako ti preuzimaš naplatu, ja se više u to ne mešam. – Da, da, preuzimam – potvrdi Ivan, a Brunu kao da pade kamen sa srca. Bruno je bio mnogo godina prijatelj sa Ivanovim ocem i radili su neke poslove zajedno. Ostavim njih dvojicu u baru i pođem prema liftu, kad čujem jednog fratra kako pita recepcionara za Ivana. Priđem i pitam ko traži Ivana. – Ko si ti? – upita drčno fratar, ali u granicama tolerancije. Recepcionar, kao da je nešto znao o njemu, grimasom mi dade do znanja da je neko važan. – Ivan je tu, ali danas ide za Milano. Mogu li vam ja nešto pomoći? – upitam ga kurtoazno. – Ja sam stari prijatelj Ivanove familije iz Vatikana, monsinjor Duka. Voleo bih da vidim Ivana pre nego što ode u Milano. – U tom trenutku nailaze Ivan i Bruno iz bara, pozdraviše se, a Ivan se izljubi sa fratrom kao da mu je otac. – Monsinjor Duka, ja moram hitno u Milano – pravda se Ivan – a moj čovek – pokaza na mene – biće vam domaćin. – Onda se obrati meni: – Obezbedi monsinjoru sve što je potrebno i što traži, on je naš dugogodišnji prijatelj. Pomaže nam svojim vezama u Vatikanu i u vlasti.