Dragisa Ivelja-Bio sam Titov špijun

Mislim se, zašto fratar, zašto nije neka lepa devojka, ali mora da se radi. Posao sam obavio bez zamerke i sutra ujutro ispratio zadovoljnog monsinjora za Rim. Odmora nema, svakog dana neko novo iznenađenje, takav mi je posao. U pauzi za ručak izvedem jednu lepu devojku iz Niša u ekskluzivni restoran A la Marinela u Barkoli, delu Trsta nadomak zamka Miramare. U ovom restoranu sam imao otvoren račun na firmu i bio VIP gost. Dovezli smo se jednim potpuno novim poršeom karerom, kabriom. Iz poršea se čula narodna muzika iz Jugoslavije. Možda je to neki unutrašnji revolt, ta narodna muzika koja me odmah etiketira, pa se zna odakle sam. Bilo to malograđanski ili ne, ali sam na taj način mnogima u Trstu, koji su na Jugoslovene gledali kao na nižu klasu, stavio do znanja da treba da nas poštuju. Gledali su na nas kao na šoping turiste iz socijalističke Juge i malo nam zavideli pitajući se odakle nam toliki novac, iako smo ga ostavljali kod njih. Na ovaj način stavljao sam im do znanja da smo i mi igrači za poštovanje na njihovom terenu. Moglo mi se da se pokažem sa lepim devojkama, skupim automobilima i da, kao neko imućan, u ekskluzivnim restoranima imam veće privilegije od njih. Svi prisutni, koji su već popunili ovaj ekskluzivni restoran, uglavnom su prvo gledali lepu devojku pored mene. Onda bi osmotrili mene mladog, lepog i ukusno obučenog. Imao sam malo neobičan tretman u ovom restoranu, a nisam ni fabrikant, ni bankar, ni sin nekog uglednog i bogatog Italijana. Ćaskao sam za ručkom sa svojom lepoticom dok su se konobari trudili da nam ugode. Jelo koje smo jeli pratilo je dobro belo vino iz Abruca, iz vinarije Mašareli. Iako inače nisam pio, nisam mogao da odolim a da ne popijem čašu rashlađenog šardonea. Pošto je moja sagovornica bila foto-model i manekenka, za ručkom smo se dogovorili da u Beogradu angažuje nekoliko svojih drugarica. Radile bi sledeću modnu reviju koju smo pripremali. Takođe smo se dogovorili da se javi Goranovoj Miri, koja je bila vrhunska manekenka. Sve sam ovo radio da zadržim i zainteresujem ovu devojku. Vredelo je posvetiti joj malo više pažnje jer je izgledala nestvarno i meni i svima prisutnima. Sledećeg dana sam o ovome obavestio Miru, a ona mi je rekla da ne brinem i da će se revija održati u tada kultnom restoranu Dunavski cvet, u Beogradu.

Ivan mi je jednog poslepodneva rekao da je u društvu neke nove devojke i da sam slobodan. To mi je odgovaralo jer sam hteo da se malo posvetim sebi i opustim. Sam bez devojaka. Opuštanje je počelo tako što sam krenuo ulicom Via Roma do Ponte Rosa, mesta koje su Jugosloveni opsedali. Tu se prodavao džins nešto slabijeg kvaliteta, ali prilično jeftiniji od onoga u radnjama. Nisam otišao zbog džinsa, nego zbog lubenica koje su prodavali preko puta tezgi za džins, gde je bila improvizovana pijaca. Lubenice su držali u velikim buradima sa ogromnim štanglama leda i po potrebi i narudžbini ih vadili i sekli. Poznavao sam sve ljude koji su se bavili džinsom i pijačnom trgovinom na Ponte Rosu. Pored samog kanala bio je jedan veliki beli kamen, gromada koja je bila još topla od sunca, koje je tog dana pržilo, i obično sam zaposedao taj beli kamen. Uzeo bih veliku krišku lubenice i slasno uživao. Gledao bih čamce kako se povremeno dodiruju i kuckaju kao da se udvaraju i sumirao događaje i vreme koje sam ovde provodio. Razmišljajući tako, dođem do zaključka da ja Ivanu nisam samo obezbeđenje, nego da sam mu postao dobar drugar, kao brat. U mene je imao neograničeno poverenje. Počeo sam u njegovo ime da poručujem kolekcije za robnu kuću kada je ustanovio da i za to imam dara. Već mi je dao jedan ključ od trgovine. Poverio mi je kontrolu i obezbeđenje novca, kao i svoju bezbednost, i dodelio mi neograničene beneficije. Ovako lagodan, mada povremeno opasan život odgovarao mi je u svakom pogledu. Razmišljao sam zrelije od Ivana, bio sam svestan toga, i počeo je da mi bode oči njegov odnos prema firmi i novcu. Ako je iko voleo da potroši, to sam bio ja, ali Ivan je išao u krajnost i maltene uništavao novac. Da li je na taj način hteo da nadoknadi izgubljeno ili ga je gonio neki nemir pomešan sa željom za osvetom? Zaključio sam da je bolje da se ne bavim psihoanalizom i tuđim problemima kada ne znam sve činjenice. Poručio sam još jedno parče lubenice, mnogo mi je prijala, ali sam primetio da sam se iskapao njenim božanskim crvenim sokom. Pojeo sam i ovo parče i otišao pravo u hotel na tuširanje i presvlačenje. Noć je preda mnom. Slobodan sam dok se Ivan bori sa nekom meni nepoznatom devojčicom. Kada sam ulazio u hotel, na televiziji u baru bile su vesti i vidim neko ubistvo, obračun mafije i policije. Italija je ključala od ovakvih događaja. Država se nije mogla izboriti sa kriminalom i ubistvima, pa su i vojsku

uključili. Ubistva su bila svakodnevna, mafiji je pogodovao politički i opšti haos u zemlji. Intervencija Amerike i evropskih zemalja na političkoj sceni Italije, gde je u ekspanziji bila levica – Crvene Brigade i Aldo Moro – rezultirala je svirepim ubistvima visokih funkcionera i drugih važnih ljudi. Mafijaški bosovi odrađivali su posao za strane službe i, koristeći se njihovim vetrom u leđa, pokušali su da preuzmu vlast u zemlji. Veoma su se osilili i nisu prezali ni od čega. Mene to nije doticalo, osim na onom putu u Rim, koji je sigurno imao veze sa situacijom u zemlji. Mi smo se bavili trgovinom. Ivan je ispunjavao svoje obaveze prema onima prema kojima je trebalo i kupovao posao od najmoćnijih. Mi smo nekako bili u zavetrini, ali smo morali da se borimo na svom terenu. Da bismo obezbedili nesmetan rad i veliku zaradu, od koje smo kupovali mogućnost delovanja na teritoriji Trsta i saglasnost italijanskih vladara iz senke, morali smo biti čvrsti. Bilo je neophodno da kontrolišemo sve oko sebe i radimo po pravilima i bez pardona. Setio sam se Bruna. Mora da plati ili mi gubimo više od novca. Sve ove misli su mi prolazile kroz glavu dok sam se tuširao kad sam začuo telefon i potom glas portira. – Imate Beograd, prihvatate li? – vratio me je u stvarnost. Sa druge strane žice bila je lepa manekenka iz Beograda. Htela je da me obavesti da je stupila u kontakt sa Mirom i da sve ide po planu. Razgovor je trajao kratko. – Čujemo se. – Čujemo se, ajd’ ćao. Sišao sam na recepciju, kad u mom pretincu za ključ i poštu poruka od Bruna da se vidimo sutra u deset sati kod njega u radnji. Znao sam da ćemo rešavati slučaj sa dugom za džins. Izgleda da je Ivan ipak odlučio da ja obavim naplatu po svome. Momačka noć kao i većina drugih. Jutro bez nekih promena i novih obaveza, trgovina otvorena na vreme kao i obično. Kupci navaljuju da ostave novac i ponesu šta im se dopada. Vreme je da posetim Bruna. Uvek sam bio tačan, Bruno je bio sam u radnji, u kojoj nikada nije bilo gužve i često je bila potpuno prazna. Radnja mu je služila kao pokriće za bavljenje opasnim i sumnjivim poslovima koji su donosili višestruko veću zaradu, veću nego što bi ta radnja ikada mogla da napravi. Nismo se baš srdačno pozdravili, a i on je bio čovek koji se nije mogao voleti i smatrati

za prijatelja. Osmotrio sam unutrašnjost radnje, seo i čekao njegovu reakciju. Nije progovarao, samo je izvukao fioku stola za kojim je sedeo. Video je da sve sa pažnjom posmatram i laganim pokretom, bez žurbe, izvadio jednu poveću i podebelu otvorenu kovertu iz koje je virio novac. Pružio mi je uz komentar: – Nije trebalo da bude ovako. – Nije – odgovorio sam – ali je to deo dogovora, kao u svakom poslu. Bio je svestan da mora da plati i nadoknadi naš gubitak. Plaćali smo mu dosta više da garantuje za robu koju isporučuje za nas. Tada ga je ta zarada stimulisala i mislio je kako bacamo novac, ali nam se to bacanje novca sada isplatilo. Iskreno, ni meni nije bilo drago što se ovo desilo. Međutim, ova naplata je bila pitanje moje časti i mog statusa u ovome gradu i u poslu kojim se bavim. Uzeo sam koverat i stavio ga u malo veću fasciklu bez brojanja. Ovakve situacije predviđaju stoprocentnu tačnost svote novca koja se predaje. U banci mogu da pogreše, ali u ovakvoj međusobnoj primopredaji to se ne sme. Zna se cena pokušaja eventualne kratkotrajne prevare. Svakog dana smo zajedno i zajedno radimo posao. Niko ne može nikuda da pobegne. Novac sam ubrzo predao knjigovođi da proveri sumu i da ga odvoji u crni fond. Ručao sam sa Ivanom, pa ga ispratio da kupi jednog konja u ergeli Lipici. Zatvorili smo robnu kuću i dogovorili se za noćni provod. Pre izlaska sa Ivanom do mene u apartman dođoše dva momka, članovi familije iz Palerma. Imali su velikih problema prilikom jedne velike i ozbiljne naplate, morali su da nestanu, pa su mu tražili kola i novac za put. Takva pomoć se podrazumeva. Odmah sam im dao novac, a portiru kazao da im naruči pice da im donesu u hotel da ne bi šetali po Trstu i picerijama. Dok su oni nervozni sedeli i buljili u zid, pozvao sam Marija da mi pošalje kola spremna za duži put, sa punim rezervoarom goriva. Bez pitanja je rekao: – Šaljem čoveka, za dvadeset minuta je tu kod tebe. Garaža je bila blizu, pa je to vreme bilo realno. Stigle su i pice, ova dvojica prionuše da jedu da ne bi morali da usput svraćaju na pumpe i u barove. Bili su gladni i neraspoloženi, nisu obavili posao, pa ne znaju šta ih čeka kod kuće. Dužnik nije platio ovog puta, ali će sigurno platiti sledeći

put, i to više, i nikada mu više neće pasti na pamet da ne plati na vreme. Znam ko su ljudi koji potražuju dug. Susret sa njima je kao susret sa smrću. Dok momci halapljivo jedu, jedna alfa romeo stiže pred naš hotel. Vozač koji je dovezao alfu i koga sam znao samo je spustio ključ od kola ne gledajući ni u koga i nestao najbrže što je mogao. Sačekao sam da momci pojedu picu i da sednu u kola. To je bila moja obaveza pomoći, kao što bi i oni meni pomogli u sličnoj situaciji. Obećao sam da ću javiti da su krenuli, što sam i učinio. Istrčao sam iz hotela da mi opet neko ne oduzme deo noći koju sam predvideo za zabavu. Ivan dođe sa dve devojke u opranom i uglancanom BMW-u. Sedam pozadi do neke nepoznate plavuše. Vidim da je više nego ljubazna. Dakle, Ivan je ispričao što je trebalo i pripremio teren za prijatno veče. – Gde je maserati? – pitam. – Dao sam ga Mariju da ga proda. – Dobro je izdržao, menjaš auto na mesec i po, staro za novo. To je za Riplija. – Znaš ti mene, to je moja bolest i pasija kao i žene. Sledeće sedmice stiže novi ferari, Mario ga poručio jutros, a uskoro izlazi i najnoviji model maseratija. Kako bi ti seo u maserati da ga nisam prodao, kako bi Tanja sela pored tebe. Samo bismo ja i Suzana mogli da sednemo u onaj dvosed, a zabava bez vas dvoje nije zabava. Već sam znao šemu, kuda u Trstu možemo da odemo, i to je za nas postalo standardno, samo je za nove devojke uvek bilo novo. Znao sam da, ako su ove dve devojke prave i vredne veće pažnje, Ivan može da promeni plan. Ivan vozi, krenuo u brdo, mislim idemo prema Furlanu i diskoteci. Mnogo mi je rano za diskoteku, a i večera obično ide pre diskoteke. Na raskršću Ivan promeni smer i krenu na autostradu prema Milanu. – Kakav ti je plan, kuda idemo? – Danas je Suzani rođendan i vodimo ih obe u Veneciju na večeru. U poslednjih godinu dana neprestano sam se sretao sa tablom Venecija 169 km. Čavrljali smo u kolima. Atmosfera je postajala sve prijatnija, opuštenija i intimnija.

Sat i po nam je trebalo do Venecije, gde smo pronašli parking i onda gondolom otišli do jednog restorana koji je bio srednje klase, ali je imao najlepši pogled na kanal sa izdignute terase. Dobar veliki sto uz kamenu ogradu terase restorana, a ispod nas promiče pokoja gondola sa zaljubljenim parovima. Uglavnom su stranci, lovci na sećanja za ceo život. Neko kaže da mu smeta taj miris kanala, ali za mene Venecija nije Venecija bez kanala i tog autentičnog mirisa. Ivan je hteo da ostavi utisak i pričom i jelom i pićem. Pozvao je violinistu i čoveka sa gitarom koji su nam svirali dvadesetak minuta. Dobro ih je nagradio, a kod devojaka ostavio jači utisak nego što je očekivao. Noć je bila predivna i uspešna. Vratili smo se u hotel i razdvojili se da stavimo šlag na noćnu zabavu. Pre ulaska u lift, portir me zaskoči: – Gospodine Relja, Ivana čekaju ove devojke već dva sata – i pokaza mi u pravcu hotelskog bara gde su u polumraku bile četiri devojke. Tog trenutka ulazi Ivan, koji se malo zadržao ispred hotela sa Suzanom. Čim su ga ugledale, ove četiri domaćice, kako ih ja zovem, skočiše na Ivana ni krivog ni dužnog. Izljubiše se, a jedna mu nešto šapnu. Vidim da su malo slobodnije, blago rečeno. Ivanu se žurilo da što pre stigne sa Suzanom do sobe i usput mi dobaci: – Smesti ih i vidimo se sutra ujutro svi na kafi. – Portir gleda u mene. – Daj im dve dvokrevetne za noćas na naš račun, a za sutra ćemo videti. Laku noć, devojke – vidim da su i one umorne i da sanjaju krevet. Ujutro smo ispratili naše prijateljice sa kojima smo imali predivnu večeru. Domaćice su još spavale jer ta sorta spava do jedan-dva posle podne. Mi to sebi nismo mogli da dozvolimo. – Zovi nas kada ustanu – kazao sam portiru dok sam mu davao ključ od apartmana. Požurio sam u robnu kuću da otvorimo kako bi novac mogao da pristiže, jer sve ovo treba finansirati. Oko dva i petnaest Ivan i ja na ručku, portir nas pronađe. Čujem Ivana: – Uzmi im taksi i pošalji ih ovamo. Uskoro evo ih na vratima, pa pravo kod nas za sto. Izgledaju atraktivno, ali se ipak vidi da to nije tip žena koje mi preferiramo i koje smo navikli da „šetamo“. Ručali smo relativno brzo, pošto smo imali posla, a

domaćice su tražile od Ivana da ih ugosti još večeras, pa da sutra uveče putuju. Mislim se, i sutra su nam na leđima. Znale su da imamo velike dvosobne apartmane i, sa samo njima poznatim namerama, predložile su da pređu dve kod Ivana, a dve kod mene. Nisam pokazivao nikakvo interesovanje za njih iako su se trudile da ostave utisak i obojicu nas animiraju. Ni Ivan ni ja nismo se zbližili sa njima ni na koji način. Iskreno, Ivan ih je maksimalno ispoštovao jer su za njega uradile neke poslove. Sutra pred ručak dođem u apartman da se presvučem. Portir me obaveštava da su domaćice još uvek gore u apartmanima. Uđem, jedna samo u gaćicama šeta po apartmanu, a druga pevuši u kadi punoj pene. Kad me je ugledala, ona iz kade upita: – Kako da vam se odužimo? – Nema potrebe, a ako mislite da ima, odužite se Ivanu. Očito da su volele tip momka koji se bavi poslovima kojima sam se ja bavio. Pozva me devojka iz kade. Uđem u kupatilo. – Sedi – reče i gurnu ruku u veliku torbu od koje se nikada nije razdvajala. Seo sam na rub kade, a ona izvadi neke fotografije i gurnu mi ih u ruku. – Pogledaj, ovo je posao za nas, sviđaš mi se, htela bih da sa tobom odradim ovo. Možemo uzeti velike pare. Gledam slike na kojima je naš političar, visoki funkcioner Dragoslav Draža Marković u kompromitujućim pozama sa nekim njenim drugaricama. – I šta sa ovim? – pitam devojku u kadi. – Ucena i smeši nam se mnogo novca. On sebi ne sme da dozvoli da ovo izađe u javnost. Gledam je da li je normalna. Ovo bi nam bilo delo minimum za Goli otok. Ja sam, što se novca tiče, maksimalno obezbeđen, a i da nisam, ovo ne bih radio. Našao bih neku kombinaciju gde bih lakše i bezbolnije došao do novca. Ona očito ne zna da sam u veoma dobroj finansijskoj situaciji. Kada je videla da se nisam „primio“ na ovu suludu ponudu, ustade iz kade sa sve penom na sebi, naravno tamo gde se pena zadržala. Lepa, nema šta, ali biće još lepša kada ode.

Tog poslepodneva smo se oslobodili ovih napasti, prostitutki najvišeg ranga za bogate klijente. Obavestim Ivana da sam ih ispratio. On me je pozvao u stan gde je često bio sa svojom stalnom devojkom, Italijankom, za koju mu je i žena znala, a ova je opet znala za sve sa kojima smo provodili vreme i zabavljali se. To je tako išlo prećutno i funkcionisalo je. Kada sam stigao, video sam da nije raspoložen. – Šta je, gazda? – zadirkujem ga. – Emigracija, navadio ih je moj otac, traže da im priđem, i ti sa mnom. Traže i novac. – Pa šta ćeš? – Ukoliko nastave, zvaću ove iz Palerma da oni to završe. Ako bih im dao novac koji traže, to bi bio novac koji sam obavezan da dam familijama na jugu. Ovi će im lagano objasniti da se manu ćorava posla. Drugo, ako bih dao i jednu liru, tretirali bi me kao svoga, pripadnika ustaške organizacije. Onda zbogom, moja Jugoslavijo. Ti si mi kao brat. Ma pusti ih, idemo dalje kao do sada, rešićemo to nekako ili će rešiti neko za nas. Raziđemo se, ostavim ga malo da miruje pored stalne devojke, koja je bila čovek i po i stvarno ga je volela. Materijalno je nije zanimao, čak ni poklone nije htela da prima od njega. Sa njom je kasnije dobio i dete.

MORE, JAHTA, DEVOJKE Sutrašnji dan je podsećao na pakao. Dolazi nam u goste trideset manekenki koje su radile revije za nas u Beogradu. Dolaze iz Radenaca, iz Slovenije, gde su radile na izboru idealne žene Jugoslavije i nosile neke modele za klijenta. Sa njima su naša dva drugara, dva pevača, i jedan poznati jugoslovenski voditelj. Opšti metež, manekenke razmažene. Ja imam mnogo posla. Ovo me najviše podseća na najezdu skakavaca. Za početak obezbedim im smeštaj i nestanem. Noć se bliži, a noć je za nas vreme opuštanja i ludovanja. Zajednička večera sa mnogobrojnim gostima. Sa Ivanom sam se dogovorio da posle večere idemo u bar Meksiko, jedini takve vrste u Trstu. Dogovorio sam da u baru ne bude nijednog muškarca, da ostanu samo animir-dame i muzika. Kada smo ušli u bar, tu je bilo već tridesetak devojaka koje su radile u baru i nas trideset petoro. Pet muškaraca i trideset manekenki. Noć je bila potpuno ludilo. Ivan nije dao muzici da predahne. Točili su se šampanjac i druga skupa pića. Pet muškaraca i ukupno šezdeset devojaka, a da, i muško osoblje bara. Pomalo mi je to ličilo na bahanalije koje su se odvijale u rimskim vilama kad je imperija bila na vrhuncu moći. Pred zoru smo se potrpali u nekoliko automobila, ko je mogao naći mesto u kolima, a ostali su išli peške prema hotelu, pijani, izuvenih cipela, raščupani i izuzetno veseli. Ko je našao mesto u kolima bio je učesnik jutarnje trke kroz Trst, vožnje ruskog ruleta. Nismo bili svesni opasnosti, ali nas je bog pogledao i sve je prošlo bez posledica. Tog dana su svi spavali teškim snom, na brzinu su nešto pojeli i devojke krenuše u stampedo po radnjama. Svi su za večerom bili i umorni i neispavani, ali nisu odbili poziv na provod i ludu noć na bazenu raskošne vile jednog našeg imućnog prijatelja. Dan su zamenili za noć. Ivan je hteo da se oprosti od ove vojske jugoslovenskih pista na način dostojan velikog gazde. O Ivanu i provodu koji im je priredio u Trstu ove devojke će pričati na sav glas kad se vrate u Beograd. Iskreno, imaju i šta. Ivan je voleo da

fascinira po bilo koju cenu, ovako nešto mu je nedostajalo, a ja sam ga pratio, to mi je bila dužnost. Još ujutro me je zadužio da rezervišem stolove u jahting klubu u tršćanskoj marini, a posebno je naglasio da oko naših stolova ne želi druge goste. – Reci gazdi, platićemo. Protokol je sledeći – reče mi smejući se – pa da se i mi nakon ovoga ludila malo odmorimo nekoliko dana. Radi se o gala ručku. Posle ručka idemo na jahtu sa poslugom. Samo piće i voće, hoću da malo krstarimo obalom i da nas vrate na isto mesto na večeru. Ja sam toliko oguglao na račune, visoke cene i Ivanovo bagatelisanje novca da nisam ni pomislio koliko će sve ovo da košta. Odmah sam upravio svoju kareru prema marini. Stigao sam prilično brzo i parkirao kola. Čim sam izašao iz kola, oduševio sam se ambijentom koji nikoga ne može ostaviti ravnodušnim. Bezbroj oleandera u nekoliko boja, mnogo cvetnih aranžmana i to sve pod konac. Vidi se da ovo vodi neko ko zna svoj posao. Prekinuo me je jedan uniformisani dečko star oko petnaest godina, nije imao više. Shvatim da je učenik neke ugostiteljske škole. Verovatno na praksi. – Izvolite – obrati mi se učtivo, školski. – Zovi gazdu – kratko sam mu rekao kako ne bi zapitkivao. Momčić je već obučen i poštuje procedure. – A ko ga traži? – upita. – Momak, sam ću mu se predstaviti, samo ga ti zovi. – Poslušao me je. Pojavi se neki suvonjavi pedesetogodišnjak. Malo je drčan i nervozan, dobro me odmerio. Verovatno misli kako neki tatin sin šeta porše. – Recite, mladiću, šta želite – hteo je odmah da zna i reši se nedoumice otkud ja tu u rano prepodne i ko sam. Odlučio sam da odmah idem direktno u glavu, da skratim priču. Tako je i bilo. – Gospodine – gledam ga u oči zbog reakcije – danas u četrnaest sati treba mi trideset pet mesta za ručak i da svi stolovi oko nas budu prazni, platiću. Posle ručka nam treba jahta da nas provoza pored tršćanske obale i da nas vrati na večeru za iste stolove. Isti je broj ljudi i isti je protokol. – Gleda me čovek kao duha. Tvrdim da u životu nije imao ovakav aranžman.

– Ne bi bilo dobro da ovaj zahtev ne možete da ispunite, imam drage i važne goste. Čovek je i dalje u šoku. Nije očekivao da ću na kraju biti malo drzak. Ne poznaje me i ne zna ko su gosti, pa mu se nije igrati sa ovakvim zahtevom i narudžbinom. – Hvala što ste me saslušali. Mi smo u dva sata kod vas. – Gurnem mu u ruku Ivanovu vizitkartu, okrenem se, sednem u kola i ostavim ga u stanju koje je teško opisati. Nesigurna su vremena u Italiji, rat je na ulicama i dosta se gine. Česti su obračuni policije i mafije, kao i raznih službi koje su aktivne u ovo vreme previranja. U ova smutna vremena najpametnije mu je da se prihvati posla i ispuni moj zahtev najbolje što može. Kada smo stigli u dva sata jednim manjim autobusom i u nekoliko skupih automobila, gazda je stajao na ulazu. Video je Ivana kako izlazi sa jednom devojkom iz novog ferarija, ali nije ga znao lično. Vidim da traži mene. Kada me je primetio, priđe i onako odgovorno i profesionalno reče: – Izvolite, sve je spremno. – Sve? – bila je moja konstatacija i ujedno pitanje. – Da, baš sve, od ručka do posle večere. Zahvalim mu se i pođem za jedan veći sto koji je bio namenjen za Ivana, mene i naše bliže prijatelje iz ove grupe sa kojima smo provodili i dane i noći u Beogradu. Od načina serviranja stola, preko menija i izbora pića, do voća i slatkiša, sve je bilo za čestitku vlasniku restorana. Naše gošće, devojke, već su se uživele u scenografiju i atmosferu kao da su u nekom holivudskom filmu. Kada su posluženi espreso i slatkiši, priđe mi diskretno vlasnik. – Gospodine, jahta je spremna. Lepa, bela jahta, dvadesetak metara duga, bila je komotna za naše društvo. Dva livrejisana konobara sa belim rukavicama počeše da služe šampanjac sa jagodama, malinama i šlagom čim su mornari iz posade odvezali jahtu. Isplovili smo i to je trajalo oko tri i po sata, pa smo se vratili nazad, u restoran na večeru.

Svetla u Trstu počela su da se pale, sve više i više. Prvi suton, miris mora i Mediterana. Osećaj zadovoljstva. Memorija se kod svakog od prisutnih otvorila da u nju stane što više detalja. Ovim će se hraniti čitavog života. Ovako nešto se retko doživljava, uglavnom nikada. Teško je ovo ispričati, preneti bilo kome, nije za verovanje. Obično ljudi ne veruju u istinu. Mislim, ko ne veruje neka malo upotrebi maštu, slika bi, da je ima, rekla mnogo više. Dok pristajemo uz obalu, posmatram aktere ovog događaja ili avanture i znam da ni oni nisu sigurni da im se ovo stvarno dešava. Večera je bila još veći doživljaj. O hrani i piću ne govorim, to se podrazumeva. Marina, dosta cveća, bezbroj jahti i čamaca, sve osvetljeno, toplo, nebo puno zvezda. Ljubazni i nenametljivi domaćin, neprimetan, ali uvek je tamo gde treba. Ova lepota ne može da traje večno, pozvao sam gazdu u restoran. – Ja sam tražio posluženje i ugođaj. Vi ste sve ispunili i hvala vam. Sada mi samo dajte račun i da uspešno završimo današnji dan. – Gledao me je i dalje čudno i nije mogao da me definiše, ali je odmah izvadio već spremljen račun. Seo sam u kola i otišao do robne kuće u kojoj me čekao knjigovođa. Robna kuća je bila već zatvorena, rešetke su bile spuštene. Kada sam stigao, knjigovođa je nešto pisao i trgao se kad sam lupio po rešetkama, koje je on brzo iznutra podigao. Morao je da nas sačeka da bi mi dao keš iz našeg crnog fonda jer nijedna finansijska kontrola ne bi prihvatila ovoliku sumu isplaćenu sa računa firme za ručak i večeru. Uzeo sam novac. Samo sam ja od prisutnih u restoranu znao koliki je račun. Ovu tajnu sam za sada delio sa knjigovođom i vlasnikom restorana u marini. Račun je bio ogroman, u visini cene novog fijata 132 koji sam dobio kada sam došao u Trst, ili po današnjim parametrima novog BMW-a trojke sa dodatnom opremom. Iskreno, nisam ni razmišljao mnogo o ceni, a Ivan još manje, samo mi je bilo stalo da što pre ispratim ovu bulumentu devojaka. Po inkasiranju novca, vlasnik restorana se pozdravio sa svima, a devojkama je poklonio po jednu ružu za rastanak. Ivan je bio nepopravljiv, hteo je da se ide u diskoteku. Jedva sam ih nagovorio da se vratimo u hotel, a ako hoće, neka ponesu neko piće u sobu. – Sutra putujete, a i nama treba sna. – Prihvatili su jer su svi bili umorni i opijeni lepim danom i lepotom noći.

Pored tridesetak devojaka, te noći otišao sam sa zadovoljstvom u sobu da se naspavam – sâm. Ležao sam nekoliko minuta budan i kroz glavu mi tek tada prođe misao koliki je račun. To se ne priča nego se zaboravlja, i to odmah. Nova misao, pitam se dokle ovo ovako može da traje. Ivan je u poslednjih pet meseci potrošio skoro milion maraka. Da, da, toliko. Kako? Kola, maserati, ferari, detomazo pantera, dva poršea, modne revije, razna sponzorstva filmova, garderoba, žene, zabava. Od umora me nije zabolela glava, ali od ove spoznaje jeste. Utonuo sam u san. Ujutro, dok sam pio kapučino u baru hotela, ponovo me spopadoše misli o rasipanju novca. Znam da je Ivan vlasnik jedne petine ove imperije, ali i more presuši. Šta je meni, upitah se, pa to je njegovo, valjda zna šta radi, ali bio sam siguran da ne zna nego vara samog sebe.

HAPŠENJE KAO GROM IZ VEDRA NEBA – NEIZBEŽNA SLUŽBA Odmorili smo se nekoliko dana. Nismo mnogo ni komunicirali, više smo ćutali ako su to obaveze dozvoljavale. Sledećeg vikenda imamo veliku modnu reviju u Beogradu. Predstavljamo modele šesnaest naših dobavljača. Goran i Mira su uglavnom sve pripremili, ja ću dostaviti modele i pomoći u organizaciji u Beogradu kada stignemo. Jedan deo robe je bio veoma skup. Bunde su bile te zbog kojih sam ja preuzeo isporuku i transport. Vreme leti, brzo je stigao i petak. Revija je u subotu. Ustali smo ranije tog petka, trebalo je da pregledam modele, overim papire na carini i uradim još neke poslove vezane za taj put. Ivan me malo iznenadi. – Nećeš ti voziti kombi i robu – reče mi u prolazu. Stao sam u trenutku ne znajući o čemu se radi. Vratio se da pojasni jer je video da mi treba objašnjenje: – Vlasnik fabrike, onaj čije su bunde, dao je svoj specijalni kombi i vozača, tako da sva roba može da stane u taj kombi. Naši će dati špediteru koji radi za nas da uradi papire za granicu. Ti ideš sa mnom, brže ćemo stići. Neka vozač petlja sa papirima i carinom. – Sve mi je ovo ispričao u jednom dahu, izgledalo je kao odlično naučena lekcija. Tako je i bilo. Krenuli smo poršeom koji sam ja povremeno vozio, ali sada se Ivan uhvatio volana. Samo sebi veruje u vožnji, to sam već prihvatio. Dok smo se vozili prema granici, saopšti mi koliko je novca poneo. Kada je video kako sam ga pogledao, s osmehom mi reče: – Treba ženi i deci da ostavim malo više novca i da dam avans za jedan stan, a možda se noćas zadržimo i u Ljubljani sa nekim dobrim društvom. Znao je u Ljubljani da potroši za jednu noć i po desetak hiljada maraka u baru hotela Slon. Italijani nas brzo propustiše na granici, bez ikakve kontrole. Na izlasku za njih nismo interesantni. Jugoslovenska granica. Znamo devedeset pet posto carinika i isto toliko policajaca. Pasoška

kontrola, policajac naš dugogodišnji poznanik. Pozdravimo se, on lupi pečat i idemo dalje do carinika. Gužva, idemo u tri kolone. Zapao nam je neki nama nepoznati carinik. Nemamo ništa kao i obično. – Imate nešto za prijaviti? – vidimo da je Slovenac. Većina njih nije simpatisala nikoga osim Slovence, koje su puštali bez problema. Ivan reče onako šeretski: – Otkud nama bilo šta? – Čovek gleda kola pa nas. – Nemate baš ništa? – Ivan izađe: – Prijatelju, pogledaj, otvori gepek. Imamo samo tri manje torbice za lične stvari. – Šta je u torbicama? – pita čovek sa zlobnim izrazom lica. Čujem Ivana: – Lične stvari i nešto novca. – Koliko novca? – pita carinik. – Otvorite, molim, torbu. Carinik nam se ne dopada, ali radi po pravilima službe. Ivan nevoljno otvori torbu, a ona puna nemačkih maraka, i nešto lira i dinara. – Molim, stanite u stranu – pokaza nam da se parkiramo i pozva policajca iz kućice. Ovoga smo znali, ali služba je služba. Carinik i dalje vodi priču, ne popušta. – Ponesite, molim, torbu u carinarnicu. – Ja pođem sa njima iako me nisu zvali, ali vidim da bi me zvali da nisam pošao. Ivan je rekao da je novac njegov, da ja nemam nikakve veze s tim novcem. To je Ivanova reč, ali oni imaju procedure za sve učesnike i saučesnike. Nisam ni slutio šta nas sve čeka i u šta će se sve ovo izroditi. Dođoše šef smene i jedan policajac. – Pokažite šta imate u torbi? – Ivan teška srca otvara torbu iako je siguran da nije ništa loše uradio i da je sav novac stvarno njegov. Ukazaše se novčanice složene u pet buntova po sto nemačkih maraka – pedeset hiljada maraka – i poprilično rasutog novca u najvećim apoenima, dinara i italijanskih lira. Situacija se menja. Carina pravi zapisnik i zadržava novac do, kako kažu, okončanja sudskog spora. Policajci, poznanici, Ivana i mene nevoljno privode u stanicu milicije u Sežani.

Znali smo se svi osim carinika koji nas je zaustavio. Policija i carina su odranije znale da Ivan mnogo troši i da nosi velike sume novca zbog svog raskalašnog života i provoda. Ovoga puta je to obelodanjeno. Naša država nije imala ništa protiv da se novac unosi u zemlju pod uslovom da nije u pitanju kriminal. Veći bismo problem imali da su nas uhvatili na italijanskoj granici jer je tamo kažnjivo iznošenje novca iz zemlje. Posebno bi bio problem dokazati Italijanima da to nije crni novac, a zapravo je bio. Mislim se, ovo je bolje, imali smo sreće što nismo „pali“ kod Italijana. Ulazimo u stanicu milicije, topao dan i vazduh je ustajao. Otvaraju nam ćeliju i obojica ulazimo u nju. Interesantan položaj čuvara i ćelija. Ćelije su sa rešetkama od poda do plafona, kao u kaubojskim filmovima, a preko puta nas dežurni čuvar za jednim izdignutim stolom, zbog boljeg pregleda. Ispred njega telefon, a iza njega ključevi od ćelija i Titova slika. Ivan i ja smo se smestili na neke drvene klupe i gledamo se, još nesvesni šta nas je snašlo. Nismo ni pričali, samo smo se gledali i prebirali po mislima šta nas čeka u Beogradu, a mi u pritvoru. Ivan iznenada upita policajca za stolom ispred nas šta čekamo, vikend je pred nama, čeka nas posao u Beogradu, a nismo učinili ništa zbog čega bi nas zadržavali za vikend. Dežurni, u stilu žandarma, onako kao usput reče: – Čekate inspektora da dođe iz Kopra. – Kada treba da dođe? – uporan je Ivan. Policajac, strpljiv i dobroćudan, odgovara na svako pitanje. – Doći će kada se iskupa i isunča, pa neće valjda zbog vas dvojice da prekida odmor petkom. – Ovo nije rekao zajedljivo, nego je izgledalo da nas malo zadirkuje. Mora i on malo da razbije monotoniju posla. Ja ogladneo, valjda od nervoze, a i Ivan bi nešto pojeo. Osmelim se na suludo pitanje. – Druže, bi’ li vas mogao zamoliti… malo je neobično, ali gladni smo. – Gleda me policajac, miran kao uspavan. – Reci, momak. – Da li biste mogli da me pustite da kupim po pljeskavicu za nas? – Kao da ga je grom udario, u karijeri ga niko nije pitao takvu glupost, siguran sam.

– Ti nisi drzak, ti nisi normalan, ti si u stvari bezobrazni provokator – sav crven u licu, kao da mu se sva krv slila u lice, zagrmeo je policajac. Siguran sam da ga ne mogu iznervirati više od ovoga, a ne prete nam batine, pa što ne pokušati. – Pa, druže, vi ste pametan čovek sa iskustvom i znate da nemam interes da bežim pored tolikog novca. – Dosta, začepi i ni reči više – rekao je samo da bi se smirio. – Napravim malu pauzu pa opet: – To je vrlo kratko, samo dok se ispeku pljeskavice, a ko zna kad će taj inspektor doći i kada ćemo mi jesti. – Nastavljam bez milosti, uporno i bezobrazno: – Doći će i smena, a možda nas vaš kolega neće razumeti kao vi. – Ma prekini već jednom da ja ne promenim ploču. – Vidim da ne misli tako. – Druže, ovo je naša jugoslovenska milicija koja ima razumevanja za pritvorenike i ne muči ih. – Drobim ja, imam vremena, a i gladni smo. – Nismo mi nikakvi kriminalci, pa vidite i znate iz iskustva. – Ti ćeš da pričaš o našoj miliciji i mučenju – prihvati on dijalog. Smirio se, vidi se. Dobro je. Napravih manju pauzu, kao očajnik, gladan i obespravljen. Ovaj policajac je imao dušu, ali i odnos prema pravilima službe. Još smo razmenili poneku reč, a onda ja ipak, po nalogu stomaka, rekoh: – Ma, prijatelju, pusti me da donesem nešto za jelo, pa tucite onda koliko hoćete, pitajte, kažnjavajte, ali bar ćemo biti siti. Svakako moramo sve reći. – Prvi put ćuti i ne odgovara, kraća pauza, a onda šok za mene, a još veći za Ivana. – Pustiću te – i uze ključeve – ako te nema, znaš šta te čeka, a prijatelj će ti najebati. Ja ću izgubiti posao, pa ti gledaj. – Otključa vrata ćelije i strogo mi reče: – Za pet minuta da si ovde. – Ja stojim, igram igru do kraja. – Šta je, što ne izlaziš? – Neću. – Zašto? – Ne mogu da se vratim za pet minuta, a neću da vas prevarim.

– Ma izlazi, majmune, hoćeš da i ja najebem zbog tebe. Vraćaj se najbrže što možeš. – Ovo je rekao kao da se odvaja od duše. Ljudina neka, negde iz Like rodom, to sam kasnije saznao. Brzinom ptice trkačice iz crtanog filma odem do najbližeg kioska i kupim tri pljeskavice, najveće što su imali. Srećom, nisu mi uzeli novac iz malog džepa pantalona. Kupim još tri kole i pojurim nazad u ćeliju kao munja, kao da je ćelija trezor pun para. Ulazim, policajcu lice razvučeno u osmeh. Drago mu što sam ispoštovao njegov gest dobre volje i ono ljudsko što ima u sebi. Ostavljam jednu pljeskavicu i jednu kolu na njegov sto, a naše nosim u ćeliju. – Šta, i za mene ima? Je li to mito? – mumla dok nas zaključava. – Ma jok, nego i vi ste dugo danas ovde, sigurno ste ogladneli. – Dobro ako je tako – vidim da mu je drago što je učinio dobro delo, a i što ga ja poštujem. – Jedite brzo dok neko ne dođe, a ovo nikome nemojte pričati. Ovo mi se nije desilo u karijeri, šta si mi ti uradio da me odobrovoljiš da prekršim pravila, ne znam – priča dok zalogaj zaliva kolom iz flaše. I Ivan i ja smo se bacili na darivanje stomaka i ne dišemo dok jedemo. Kada smo pojeli, mir i tišina zavladaše kao da se ništa nije desilo. Policajac nešto piše, ja ga zamolim samo da baci papire od naših pljeskavica da se ne vidi da smo imali bilo šta u ćeliji. On se vraća za sto i u hodu komentariše onako kao za sebe: – Ovaj što dolazi je iz Državne bezbednosti, ne radi na kriminalu. Vaše delo je posedovanje i prenos velike količine novca, to je carinski prekršaj. Ne razumem baš, ali dobro, znaju šefovi šta rade – završi monolog. Skoro je pao mrak. Iznenada uđe oniži, debeljuškast čovek sa brkovima kao da ulazi u svoj dnevni boravak. Po njegovom ponašanju znali smo da smo njega čekali. – Otvori i odvedi ih kod mene u kancelariju. Kad smo ušli, Ivanu reče da sedne preko puta njega, a meni do zida, iza Ivana. – Slušaj, Ivane, znamo sve o tebi, o tvom ocu i porodici, i jednoj i drugoj. Ti trošiš svoj novac kako hoćeš, ali ovo ti je devizni prekršaj. Videćemo da li će ti se po odluci suda novac oduzeti ili će ti biti vraćen, ali

za sada ostaje kod nas. Nemam zbog čega da te zadržavam, izađi i sačekaj drugara. Moram sa njim malo da popričam. Ivan izađe srećan što ne ostaje u pritvoru, a novac ionako svakog dana pridolazi. Nije neka velika šteta ova zaplena, znam da tako razmišlja. Inspektor i ja sedimo oči u oči. Šta hoće sa mnom da priča? Nema me u ovom delu. Zna sve o ocu, majci, porodici, o mom životu, ali ništa konkretno nema da mi prilepi. Pita me za neke ljude, neke znam, neke ne. U jednom trenutku reče mi bez uvoda: – Naša služba procenjuje da si nam potreban kao saradnik u mestu gde trenutno živiš, dakle u Trstu. – Nemam ja interes za to, a posebno ne da se bavim kriminalcima, to ne dolazi u obzir. To je vaš posao. – Ovo sam rekao u dahu da bih video šta stvarno želi. – Ne, ne radim ja to, ja sam iz Državne bezbednosti. Mene konkretno interesuje bezbednost zemlje, a nadam se da i ti voliš svoju zemlju kao i ja. – Vidim, kupuje me. – Pa normalno, svi volimo svoju zemlju. – E, ne volimo je svi, baš zato mi i trebaš da nešto odradiš. – Imate vi dovoljno obučenih ljudi za to, ja sam ulični borac – pokušao sam da se izvadim. On odvrati policijski direktno i pedagoški: – Ne seri i ne pametuj. Hoćeš li da radiš za državu ili ne? – Policija me ne interesuje – opet kažem ja. – Dobro, onda kolega neka ide, a ti ćeš da odgovaraš za šverc deviza i saradnju sa ustaškom organizacijom. Za prvo ćeš biti brzo osuđen, a za drugo ideš pod istragu. Znam da on vlada situacijom. Ćutim da bi me ponovo pitao. Tako i bi. – I šta si odlučio? – Pa, jebiga, šta bi ti odlučio kad su ti jaja u procepu? – odgovorih iskreno. – Onda ovako, ne gubi vreme. Idi sada sa svojim prijateljem. Njemu ni reči o ovome, a kada se vratiš, zovi me, ovo je moj broj, oni su sa mnom u stalnom kontaktu. Moje ime za tebe je Andrej, a ti si za mene? – upita.

– Relja – rekao sam iz prve. – Da znaš, nas interesuju neki ljudi u Trstu, u tvojoj blizini, kojima možeš da priđeš. Ne treba da ideš preblizu i po svaku cenu, ali kupi sve što saznaš i malo više se zainteresuj. Za tvoju informaciju, oni pripadaju jednom krilu ustaške organizacije koja deluje u Trstu, Rijeci, Opatiji, Zagrebu i Zapadnoj Hercegovini. Ovo ti je za sada dovoljno, i previše. Sve ću ti objasniti kada se vratiš i daću ti smernice i kontakte koji ti mogu zatrebati. Nakiti on kao da nas neko napada ovoga trenutka. Animirao me je tako da ne mogu da odbijem, kao patriota, a i da se osetim važnim zbog onoga što mi je poverio u prvom kontaktu. Gledam ga, da mi je jutros neko rekao šta me čeka danas, odveo bih ga u ludnicu. – Da znaš, Ivanov otac je bio blizak s ustašama u emigraciji i pomagao ih je. Sada žele da pridobiju Ivana, po svaku cenu. Mnogo novca je kod njega. On je čist i čestit Jugosloven, znamo sve. On bi nam najviše pomogao, ali nije pouzdan, sklon je greškama i piću. Ni reči nikome o ovome, a sada briši da te kolega ne čeka i javi se kad se vratiš. Laži nešto što sam te ovoliko zadržao, to ti bar nije strano. Ivan čeka pored kola, sedamo u kola i krećemo pravac Ljubljana. Muzika sa radija i ćutanje. Bez prebijene pare smo u džepu, samo kusur od pljeskavica. U Ljubljani Ivan uzima nekoliko hiljada nemačkih maraka na zajam i odlazimo za Beograd. U Beogradu je sve dobro prošlo. Reviju smo uradili rutinski jer to radimo bar dva puta mesečno. Brzo se vraćamo iz Beograda u Trst. Sutradan trknem do Kopra i uspostavim vezu sa Andrejom, koji mi napuni glavu svime što je mislio da mi je potrebno. Značilo mi je to pošto sam se upustio u nešto potpuno novo za mene. Ukazao mi je na ljude koje poznajem i srećem. Ko od njih radi za Amerikance, ko za Vatikan, ko vuče konce i gde se sastaju. Znao je dosta, ali, kako reče, potrebne su mu „vruće“ informacije koje iskrsnu u trenutku: kao što su brojevi registarskih tablica kola koja koriste i još mnogo toga naizgled jednostavnog. Shvatio sam da to ipak neće biti jednostavno kako mi se učinilo. Ovo je bio tek početak. Reče mi, što je za mene bilo veoma važno, i ko su naše dve veze u Trstu. Jedna je na Ponte Rosu, gde je svaki kontakt normalan jer tu svakodnevno vri od kupaca, a druga veza je jedan

naš čovek, Slovenac koji radi u gradskoj čistoći. Vozi mali motor-kamion sa tri točka i uvlači se u najuže i najnepristupačnije ulice Trsta po smeće. Još jedan naš čovek bio je interesantan i važan. Kod njega smo se uglavnom sastajali jer je imao radnju za ugostiteljsku opremu, razne mašine za sladoled i automate za poslastičarstvo. Dovodili smo mu mušterije za proviziju od prodate robe – Albance i muslimane uglavnom sa obale, iz mesta severnog primorja, i ponekog iz Bosne i Srbije. Ovde su kontakti bili vrlo malo sumnjivi jer smo se svi ponašali trgovački, pa šta ko ulovi. Ubrzo mi je neko ubacio jednu devojku da bi me malo kontrolisala. Da li naši ili neko drugi, ne znam, ali brzo je dobila voljno. Pita zašto, onako sva naivna: – Mnogo mi preturaš po stvarima, a ni teme ti nisu za tvoje godine i za ovakav provod kakav imaš. Nikada je kasnije nisam video niti sam se raspitivao za nju kod naših. Posle toga sam više pazio sa kakvim devojkama se upoznajem. Samo ako bih ustanovio da je susret zaista slučajan, prihvatao sam poznanstvo. Sad je trebalo da se ne ofiram kod Ivana. Imao sam obavezu prema njemu kao gazdi, ali i prema novom poslodavcu iz Kopra. Jedne noći mi veza javlja da će se desiti neke stvari, pa bi trebalo da budem u blizini mesta gde se očekuje neka akcija; i vreme se znalo u satdva. Savet je bio ne eksponirati se. Što vidiš, video si. Akcija je bila vezana za Crvene brigade i deo američke obaveštajne službe aktivne u Trstu. Vodili su rat svakog trenutka, bez prestanka. Ja sam svake noći trčao u trenerci po praznim i pustim ulicama Trsta, koji se odmarao od svakodnevne gužve. Tako sam održavao kondiciju. Ljudi koji su me u to doba viđali već su bili navikli na ovu moju aktivnost. Te noći, kad je naznačeno da će biti akcija, istrčao sam dva puta pored obale i pored kanala koji je vodio do pijace Ponte Roso. Taj kanal mi je označen kao moguće mesto događanja radnje. U drugom krugu koji sam trčao vidim jedan mali neugledni čamac s oznakom TS… kako isplovljava iz pravca Ponte Rosa prema luci i otvorenom moru. Zastao sam i protegao se nekoliko puta, pa uradio dva-tri čučnja bez žurbe. Na čamcu je žuta cirada koja je uobičajena i česta na ovakvim plovilima. Osim nje na čamcu vidim i neku mrežu, neuredno

složenu, jedno slomljeno veslo i čamdžiju kako stoji kao kip sa kačketom na glavi. Sve bi to bilo normalno da nisam primetio jednu nogu bez cipele koja se videla do kolena. Neko je pokriven. Nastavio sam sa trčanjem. Sutra ništa o ovome nisam pročitao u novinama niti video na televiziji, a ni čuo bilo šta. Izgleda da je to bilo nešto interno, bez publiciteta. Poslao sam izveštaj. Imao sam osećaj da sam Ivana malo zapostavio. Ne smem dozvoliti da bilo šta posumnja. Počeo sam da budem aktivniji u obavezama vezanim za robnu kuću. Ivan u to vreme nije imao nekih posebnih obaveza koje bi zahtevale stalno prisustvo i pratnju. Shvatio sam da moram nešto da promenim. Već šest meseci sam radio za naše, i to uspešno i završavao sve što su hteli. Umoran od raznih kombinacija i svega pomalo, rešim da se jedan vikend – samo je nedelja bila vikend, subota je bila najjači dan u sedmici po poseti Trstu i robnoj kući – ne javljam nikome i ne čujem ni sa kim osim ako budem trebao našima i ne nađu me. Ivan je bio na putu u Njujorku. Nisam imao nikakve obaveze. Šetajući prolazim pored jednog mesta gde sam imao „štek“ za oružje. Pomislim, ajde da pogledam da li je sve u redu i na svom mestu, dugo nisam proveravao. Odmah sam primetio da je neko nešto čeprkao. Ništa ne diram i obiđem jedan krug da proverim da li ima nekoga koga bi to moglo interesovati. Nema. Izvadim pištolj i municiju uvijene u najlon kesu i još neke sitnice. Ništa ne nedostaje. Stavim kesu sa oružjem u torbicu oko struka i nastavim sa šetnjom. Primetih jedan bračni par sa dečjim kolicima, uvek su mi nekako blizu. Čini se da nisu nešto ni zainteresovani za sadržaj kolica, što nije svojstveno Italijanima. Prolaze pored mene i u kolicima se ne vidi ništa, sve je prekriveno jednom roze dekicom. Primetili su da sam ih registrovao i udaljiše se. Tad sam obratio veću pažnju. Video sam čoveka sa malim psom kako šeta. Intuicija mi govori da me je preuzeo od para sa kolicima. Gde god ja, tu i on, igra se sa psom. Namerno u prolazu mahnem psu. Ode čovek, ne vidim ga više. Paranoja uzela maha. Nailazi jedna devojka, ima nešto manje od trideset godina po izgledu. Ranac na leđima, karta u ruci i naivno se osvrće bez ustezanja. Čitao sam u knjigama da su Japanci poznati po tom praćenju uz objekat ili metu, otvoreno da se zna, da vidiš da te prate, bez pardona, pa izvoli. Poznato japansko praćenje. Da vidim dokle će i da li sam danas određen za odstrel, sednem u prvi taksi i jednosmernim ulicama odem do jednog dela Trsta gde je vreme

odavno stalo i uglavnom nema prometa. U ovom kraju sam pre izvesnog vremena ostavio jedan mali, neugledni auto za eventualne vanredne situacije. Uvek sam tako ostavljao oružje ili mala kola i motoriće za koje nije znao niko sem mene. Mogao sam to sebi da priuštim, a bilo je poželjno. Izašao sam iz taksija i neprimetno seo u mali auto. Vrata kola sam zatvorio tek nakon pedesetak metara da ne pravim buku i ne skrećem pažnju, mada nije bilo nikoga. Krenuo sam prema industrijskoj zoni Trsta, prema Kopru. Hteo sam da pređem u Kopar jer mi ovo praćenje nije mirisalo na dobro. Išao sam na mesto gde mogu da pređem granicu van oficijelnog graničnog prelaza, jer me možda tamo neko čeka. Za ovaj prelaz nije bio potreban pasoš. Bio je to tajni prelaz naše službe. Uđe se u jednu kuću u Italiji, a izađe se kroz zadnji deo kuće i u Jugoslaviji si. Po sredini kuće ide granica dve zemlje. Da bih mogao da ovako pređem granicu, uslov je bio da pre toga pozovem jedan broj. Ovaj granični prelaz, da ga tako nazovem, koristila je naša služba za svoje potrebe i korišćen je samo u slučaju opasnosti ili nekih specijalnih akcija. Broj telefona koji sam pozvao bio je zaštićen. Tražio sam prelaz i podršku od naših. Nisu mogli da mi pomognu i spustiše slušalicu bez objašnjenja. Sâm, kao i uvek. Rešim da se oslobodim oružja da bar na tome ne „padnem“. Nalazio sam se na periferiji, u pograničnoj oblasti gde ljudi uzgajaju povrće i cveće. Prolazeći pored jedne parcele, gde se videlo da je neko lepo i uredno obradio leje luka koji je već izašao na površinu, zastanem i osmotrim oko sebe. Izvadim iz torbice kesu sa oružjem i dobro je pritegnem. Razgrnem rastresitu zemlju poduboko i zakopam kesu zajedno sa sadržajem. Siguran sam da je neće niko naći dok ne budu vadili luk kada sazri. Vratim se u Trst, i po cenu bezbednosti. Nisam više siguran ni u koga. Nisam se javljao više nikome. Radio sam svoj posao zbog kog sam u Trstu i koji mi je omogućavao izuzetno ugodan život. Sredinom sedmice odem u Kopar i pozovem Andreja da se vidimo. Stigao je na vreme kao i uvek. Zna sve kao i obično. Počnem bez uvoda. – Druže, šta je bilo, bilo je, ja više ne radim ništa, ama baš ništa i nikada više. Želite li da hapsite i ucenjujete, kako si ti nastupio na početku, hapsite. Ja sam došao, a vi radite šta hoćete. – Znam šta je bilo, nemam komentar. Prihvatam tvoj stav i tvoju odluku. Uslov je zaboravi, ne znam te, ne znaš me, ne znamo se. Nikada ništa nije bilo, a ako se malo ohladiš, znaš gde sam.

Brzo smo se rastali bez reči. Zadovoljan sam se vratio u Trst, svestan koliko bih dobio za oružje, municiju i ostatak opreme. Plus za celokupnu priču koju bih morao da ispričam jer je policija već znala da radim za nekoga. Smiriću situaciju redovnim poslom. Tako sam mislio. Posvetio sam se samo Ivanu i aktuelnim dnevnim devojkama, podrazumeva se i svakodnevnim obavezama u trgovini. Uživao sam u gradu na granici Istoka i Zapada. Dva potpuno različita društvena uređenja upućena jedan na drugi. Potrebe i ekonomija nemaju granica.

ŽAOKA I MED – NOĆ NA GLISERU Moja baza je Trst, lep, očaravajući i opasan. Jednom mi reče stari tršćanski ribar: „Trst ti je, ragaco mio, kao žaoka i med.“ Pogodio je u metu, i to u centar. Stiže nam, po dogovoru, oko dvanaest sati kamion-šleper pun džinsa. Primio sam ga i dao nalog da se istovari. Istovaruju ga naši radnici, koji rade više godina, još iz vremena Ivanovog oca. Ovo je poverljiv posao, kao u banci. Istovar se obavlja izvan Trsta. Napunili su dva osrednja kombija za nas, za robnu kuću. Dve trećine robe koje su ostale u kamionu nismo prijavljivali jer su bile namenjene crnom tržištu u Jugoslaviji. Imali smo dobru cenu, pa još bez poreza. Išlo je dobro. Te dve trećine koje su ostale na kamionu morale su što pre da budu zbrinute inače bi to bila poslastica za finansijsku policiju, a za sve trgovce u Italiji finansijska policija je bila stalna mora. Od tog straha koji je sejala policija bilo je jače jedino saznanje da uzimamo keš, i to bez poreza. Ostatak na šleperu preuzima čovek koji robu vozi do svog skladišta i puni brze glisere, po kojima je poznat nama koji se bavimo ovim poslom. Ivan me pozva na kraći razgovor. – Ova dva kombija normalno isporučuju robu nama u robnu kuću, i to prijavljujemo za porez, ali se ne vraćaju do kamiona da ih ne bi pratili. Naš čovek za isporuku za Kopar preuzima ostatak robe u kamionu. Sve je standardno, ista procedura s njegovim brzim gliserima. Ovog puta ti moraš da ideš sa njim jednim od glisera i da ostaneš tamo tri dana. – Zašto? – pitam. – Treba da naplatiš jedan dug. Cigani nam plaćaju sve na vreme jer su ih očevi ljudi uveli u red, ali sam ja jednom Hercegovcu iz Lištice na poverenje dao robe u vrednosti od sto pedeset hiljada nemačkih maraka. Činio je mnogo mom ocu, ali se sve promenilo. Oslonio se dobrim delom i na ustaše, misli da su mu oni garanti i da mogu da ga zaštite. – Takve su te tvoje ustaše – pecnuo sam Ivana.

– Pola sam Srbin a pola Hrvat, ali ni muslimani nisu ništa bolji, svi smo isto sranje – odvrati Ivan na moje peckanje. – Novac moraš uzeti kako znaš. Primeni sve što treba i zaboravi da je bio očev prijatelj. Vrati se gliserom posle tri dana, a za to vreme naplati. Znaš da je sledeća tura za tri dana i da idu isti gliseri. Ivan je odmah pozvao vlasnika glisera, koji je prebacivao robu za nas, da dođe po mene. Objasnio mu je da idem sa njim jer tako treba. Stigao je uskoro mali topolino, toliko star da sam mu se divio kako uopšte ide. Stade pored mene i ja uđoh bez pitanja i priče. Bila je umetnost zatvoriti vrata ovog prevoznog sredstva. Krećemo bez pozdrava i bilo kakve priče. Ivan je objasnio gazdi sve o mom putu, tako da se sve znalo. Vozimo se prema obali naspram Kopra, pored nekih kućica. Poznato mi je ovo mesto, upravo prolazimo pored jedne streljane gde smo Ivan i ja povremeno dolazili da pucamo. Dok sam razmišljao o streljani, ukaza se jedna mala uvala u kojoj se nalazila kućica sa vlastitim molom i vezom za čamce. Mrak je i slabo se vidi. Nazirem dva glisera. Kako prilazimo, vidim da su to veliki i brzi gliseri. Na svakom od njih su po tri motora od po dvesta pedeset konjskih snaga. Vidim i ljude. Napravili su lanac ruku do nekih kamiončića odakle istovaruju vreće sa upakovanim džinsom i tovare ih u glisere. Nisam verovao koliko farmerica može da stane u jednu suknenu vreću kada se u fabrici spakuju kako treba. Ranije su vreće bile veće i dosta teške, ali su počeli da ih pakuju u manje zbog lakšeg utovara i istovara. Momci su utovarivali majstorski, kao mašine, a i ne radili kada su imali najmanje dve ture sedmično, i to vredne ture. Gliseri su se ljuljali pod robom i radnicima na manjim talasima. Gazda prevoza i čovek koji nam je odgovarao za robu bio je Brunov rođeni brat. Bruna, čoveka s kojim radimo, „nasledili“ smo za ovaj posao od Ivanovog oca. Brat je valjda zamenjivao Bruna. Sedeo sam ispred kamene kućice pod jednim oleanderom i razmišljao kako se sve s vremenom prilagođava, pa i ova vrsta savremenog gusarenja. Tišinu je samo malo remetio zvuk moćnih jamaha od po dvesta pedeset konjskih snaga koje su radile kako bi postigle radnu temperaturu i mogle odmah da postignu sve ono što se od njih očekivalo. Brunovom bratu nisam znao ime, ali me nije ni interesovalo. Kratko mi je rekao:

– Uđi u prvi gliser, krećemo za deset minuta. Drugi će za nama za deset minuta, da stignemo po dogovoru sa drugom stranom. Takav je plan jer ovo je vreme kada Jugoslovenima opada koncentracija, a i vreme je smene patrola kod njih. Kamiončići iz kojih su istovarivali džins su nestali. Krenuli smo tačno kako je rečeno, svako na čamcu radio je svoj posao osim mene, „slepog putnika“. Pomisao na jugoslovensku policiju bila im je noćna mora, znali su da je opasna i da ne prašta. Isplovili smo tiho, bez buke, a onda, na jedno trista metara od obale, vozač poče da ubrzava kao sumanut. Sve je prštalo, zalegao sam iza niskog vetrobrana. Čamac je leteo kao da ne dodiruje vodu. Drugi čamac ja ostao iza nas, ali i on će po planu, na isti način kao i mi. Nebo je šareno, ima nešto malo većih oblaka koji se brzo kreću i povremeno nas prikriju. Neprijatno nas je iznenadio mesec koji nas je osvetlio kao da smo na nekoj pozornici. Italijani na čamcu psuju. Vožnja nije trajala predugo. Naglo usporiše. Gliser se zaljulja i kao da malo potonu. – Odavde idemo samo sa jednim motorom – obrati mi se jedan od radnika. – Blizu smo, nema cigareta, jesmo se razumeli? – Preventiva. E, ovo je bila večnost. Video sam svetla jugoslovenske obale kao da su tu, a nikako da stignemo do njih. Čamac usmeriše prema jednom mračnom delu obale. Oblak koji je sakrio mesec bio je velik i sporo se kretao, što nam je odgovaralo. Vidim čoveka na obali, na belom kamenu. Kada smo prišli na sedam-osam metara, vidim još pet-šest ljudi u kupaćim gaćama. Gliser pristade uz neki improvizovani kameni mol. Iskočio sam prvi. Jedan od onih u kupaćim gaćama, za koga sam mislio da treba da radi na istovaru, brzo navuče šorts, pokaza mi da ga pratim i usput navuče i neku majicu. Osvrnem se i vidim da se gliser uveliko istovaruje u tišini. Sa svojim vodičem stigao sam na jedan makadamski puteljak, gde me je u mraku čekao drugi čovek. Sedeo je na omanjem motoru, mislim da je bio tomos, i to petnaestica. Uopšte nema priče jer se sve zna. Sedam dok motor brunda, vetrić prijatno pirka, a ja se trudim da se održim na ovoj skalameriji. Malo se pridržim za vozača i ustanovim da nema ništa oko struka ni napred ni nazad, dakle bez oružja je. Morao sam ovo da proverim zbog sebe. Nikome nije verovati. Motociklista me doveze pred jednu kafanu. Prava dalmatinska, od kamena, u pustari i nedođiji, ni na nebu ni na zemlji, ali meštanima znači jer se tu sastaju. Moj vozač uzima ranac od čoveka koji je izašao iz kafane.

Pretpostavljam da je to novac za isplatu robe koju smo dovezli. Čovek koji je izašao iz kafane, prilikom predaje ranca, kratko mu je rekao: – Sve je tu. Motociklista se udalji na svojoj „ljutoj mašini“, a meni čovek iz kafane preporuči da sednem za sto ispred kafane. Nikoga nije bilo pred kafanom. Vidim samo dva stola i nekoliko stolica i dugih klupa. Kad je video da biram gde ću da sednem, čovek koji je izašao iz kafane sa rancem dodade: – Doći će Dominko. – Tako i bi. Dominko je pravi čvrst Dalmatinac, sa kačketom na glavi i razdrljenom, izgužvanom košuljom. Odmah je počeo: – Gospe ti, ja dolazim u Trst, treba da platiš ručak – reče da bi nekako krenula priča. – I večeru i vino – odgovaram. On se nasmeja. – Doveo sam ti Jureta, dužnika, kažu da je pošten i da je izgubio mnogo para na prodaji deviza u Mostaru, uhvatili ga. – Dominko pokušava da opravda Jureta, pa nastavi glasno udahnuvši vazduh. – Imaš li za mene što vruće? Malo, dobro za nošenje, da se ne vidi? – Poslaću ti u sledećoj turi jednu beretu 6,35, novu i čistu. – Zasijaše mu oči, pa uđe u kafanu da pozove Jureta. Ubrzo se na vratima kafane pojavi visok, mršav čovek; šepao je na jednu nogu. Nismo se pozdravili, samo sam mu rekao: – Sedi. – Počeo je sam: – Znam, nema priče, ne želim da vas prevarim. – Ne možeš i da hoćeš – upadam mu u reč. – Znam – opet će – sto pedeset hiljada maraka nije lako skupiti, izgubio sam pola miliona. – Verujem ti, rođače, ali nisam ja socijalni radnik, došao sam po pare. Prekosutra, najkasnije, hoću da ih stvoriš kako znaš jer se tada vraćam, ali ne bez para. Znaš šta znači kad ti ovako kažem. – Nemam, veruj – pokušava ponovo, ali zna da mora da donese pare. – Prodaj u Lištici veliko imanje koje imaš, ili da ti mi prodajemo, ali onda sve pare idu nama. Potrudi se, nemoj da te ja učim. Putuj i donesi pare

prekosutra do dvanaest sati. U podne, tačnije. – Dobio je rok i priča je gotova. Počinje da naglas komentariše, hrabri sebe. – Ne mogu da prodam za dva dana, ali ako mi kum u Širokom Brijegu dâ, on ima, rodio bih se. – Idi sada, nemaš mnogo vremena, rođače, u borbu – našalim se. Digao se nevoljno i ušao u kafanu. Moj problem je Kopar, iz kog povremeno dođu ljudi iz vojnih službi u ove krajeve. Znaju me oni koji ne treba da me znaju. Ne smeju da me vide. Odlučim da odem do jednog obližnjeg seoceta, skoro napuštenog. Samo je jedno domaćinstvo ostalo da živi u njemu. Neće ni oni izdržati još dugo, pobeći će prema gradu kao i svi drugi. Sačekao sam jutro da ne dolazim kao hajduk, noću. Seoce je blizu. Dve kuće, štala, tor sa tri-četiri ovce i dve koze, a da, i desetak kokošaka. Dogovorim se za spavanje kakvo imaju i hranu zajedno sa njima. Za njih je razlog moga dolaska želja da pobegnem iz grada na dva-tri dana, da pobegnem od svega. Nisu ni tražili mnogo novca, više im je trebao neko sa kim bi popričali i družili se kada ne rade. Platio sam unapred i više nego što su tražili jer sam tražio i pršut, sir i njihovo najbolje belo vino. Jeftino, bagatela u odnosu na grad, a sve domaće. Počastio sam ih još jednom krupnom novčanicom. Nisam smeo da preteram, znali bi da nešto nije u redu. Ko još beži iz grada da se odmori i razbacuje se novcem. Vreme provedeno kod ovih ljudi značilo mi je mnogo. Nikud nisam žurio kao obično. Sunčao sam se i kupao na kamenitoj plaži ispod kuće, pa onda na domaću hranu. Moj idealni odmor povremeno bi pokvarile misli: „Šta ako Jure ne dođe?“ Misliću o tome kada bude trebalo. Došlo je vreme da se rastanem sa ovim čestitim i vrednim ljudima. Spremili su mi malo pršuta i sira i flašu vina za put u grad. Ne znaju ljudi kuda idem i da mi nije do toga, ali kako ih odbiti. Nemam u šta da stavim darove. Vidim jednu šarenu seljačku torbu kako visi, uzmem je i stavim darove u nju. Jedva sam im utrpao pedeset nemačkih maraka za torbu. Krenuo sam peške do kafane u koju treba da dođe Jure. Samom sebi sa ovom torbom izgledam kao seljače iz partizanskih filmova. Na vidiku se pojavi kafana, bila je blizu pa mi nije trebalo mnogo vremena do nje. Jutro je, nikoga ne vidim, već je blizu četrdeset stepeni, gori kamen. Uđem u kafanu, nikoga nema, ni gazde ni posluge. Seo sam ispred kafane, kad se

pojavi Dominko, vidi nema gazde, pa uđe sam u kafanu i iznese pivo. Pita mene šta ću. – Može jedna koka-kola. – Nema, ima samo pipi, jupi, ora, nara i kokta, pa biraj. – Kokta, daj bilo šta, izgore se. – Skoro će dvanaest, a nema Jureta. – Doći će – vidi Dominko da sam se zabrinuo. – Gospe ti, nema gde, ako ne dođe, može samo u zemlju. – Da – promrsio sam. Prošlo i pola jedan, eto i gazde kafane. – Neka ste se poslužili, ja kupio kombi, pa išao da ga registrujem. Danas imam dobar sač sa kozjim mesom i našim krompirom. Anka je napravila domaći hleb, pa ćemo zajedno jesti. Hoću da zalijemo kupovinu kombija. – Meni nije ni do čega. Stiže sač sa porumenelom jaretinom, krompir bolji od mesa, hleb, sir i vino. Ne zna se šta je bolje. Jedem ja ovu ukusnu hranu, jede ona mene. Mislim se šta mi je raditi. Uništila me kokta, preslatka je, pa pređem na domaće vino. Jedemo i ćutimo. Usred ručka zazvoni telefon, samo sam ga registrovao, nisam razmišljao ko bi mogao da bude. Gazda pozva Dominka, kaže da je za njega. Dominko se vrati maltene pre nego je otišao. – Ajmo sada da popijemo, Jure dolazi za sat najviše, kaže obavio je posao. Obrazli, bogami, ako tako bude – ne prestaje Dominko, kao da je on zadovoljniji nego ja. Drago mi je, ali se ne radujem dok ne dobijem novac. Razvukli smo ručak i priču, kada se pred kafanom pojavi audi mostarskih tablica. Jureta dovozi kum. Pozdravi se Jure sa nama, onako siguran, što mi je govorilo da je doneo novac. Sede i kum za sto i navali na dobar ručak, vozili su se dugo a nisu jeli. Jure me pozva u praznu kafanu. Hladovina u kamenoj kući, seli smo pored šanka samo nas dvojica. – Evo, doneo sam koliko sam mogao, ovde je 138.000 maraka, a za dvanaest hiljada sačekaj me, molim te, petnaest dana. – Dobro je, mislim, i na svoju odgovornost, bez Ivanove saglasnosti, odobrim mu rok od petnaest dana. Razgovor teče, Jure nastavlja. – Mogu li te zamoliti za jedno dvadeset hiljada maraka u robi da se malo vadim? Ja nikoga nikada nisam prevario – pravda se Jure. Gledam ga, trudi se, nije prevarant, vredan je, a može i dalje da bude dobra mušterija.

– Dođi sutra sa Dominkom, obećao sam ručak, pa ćemo nešto napraviti u sledećoj turi. – Hvala ti kô bratu – zahvali se Jure. Čim smo se vratili za sto, kažem Dominku da mi obezbedi onaj motor da me prebaci do glisera jer je po planu nova tura večeras, a ja se vraćam sa njima. Posao sam obavio na zadovoljstvo svih nas u igri. Ivan je bio saglasan sa mojom odlukom da odobrim rok od petnaest dana Juretu. Sledećeg dana smo Juretu odobrili robu u vrednosti od dvadeset pet hiljada maraka, da može ponovo da počne da radi. Dominka i Jureta sam častio ručkom kako sam i obećao, a posao sa džinsom je išao dalje svojim tokom.

ŠIFRA PRSKALICA Sunčan i vreo dan u Trstu. Svi koji mogu a nemaju vilu sa bazenom nalaze se duž obale u zoni Barkole. Barkola je betonirani deo obale ovoga lučkog grada i put koji vodi iz Trsta prema glavnoj autostradi. To je interesantan deo grada Trsta, sa restoranima, zamkom Miramare i mnoštvom mediteranskih borova koji štite od sunca koje prži. U gradu je, a nije. Tu su sve odlike luke, prljava voda i mnogo otpadaka, ali tuševa ima dovoljno i ispred svakog je red. Ležim na toplom betonu, prostro sam ispod sebe samo veliki peškir. Žamor na sve strane, ali ne smeta za ovakav aktivan odmor. Ovde se ručak zamenjuje picom i nekim pićem. Mnogi menjaju svoj ritualni italijanski ručak za neku hranu na brzinu zarad malo sunca i opuštanja. Na ovom mestu devojke žele da se pokažu, prolaze u bikiniju, sa belim kožnim čizmama. U to vreme to je bio hit. Da bi neko bio primećen, poželjna je ekstravagancija. Ženskom svetu je to na prvom mestu, a ja uživam, gledam ih i u sebi podržavam u svemu, pa i ludostima kojima su sklone. Neki stariji čovek preskače preko onih koji leže i sunčaju se, a neke vešto izbegava. Prodaje naočare za sunce, ništa neobično za većinu plaža u svetu. Mnogi ga i ne primećuju, ko zna kuda su odlutali u svojim mislima. Naočare je ponudio i meni. Zahvalim se i čekam da prođe da zagledam lepe devojke koje prolaze kao na pisti. Čovek stoji i osvrće se, gleda u policajca na motoru koji osmatra improvizovanu plažu. Policajci jure ovakve trgovce robom „na crno“. Čovek mi se obrati neočekivano i rafalno mi saopšti: – Nenad vas čeka večeras u osam sati na Ponte Rosu, kod lubenica. – Spakovao je na brzinu naočare u neki koferčić i nestao kako se i pojavio. Izgleda da je obavio zadatak. Pokvari mi poslepodnevni odmor. Raščistio sam sa službom, bar sam tako mislio. A oni ponovo nešto hoće. Kada jednom uzjašu nekoga, ne puštaju i potežu ga čim im se ukaže potreba. Nisam bio oduševljen ovom informacijom, naprotiv, bila mi je teret jer sam bio počeo da živim mirnije. Ivan me je obavestio da sam slobodan večeras, a da će on biti kod svoje „devojčice“. Sve se izgleda uklopilo

mimo moje volje. Ajde da vidim o čemu se sada radi, i tačno u osam sati stignem na Ponte Roso. Na ovom mestu sam se opuštao predveče i jeo rashlađene lubenice koje sam kupovao kod čoveka koji ih je prodavao godinama i pre nego što sam ja došao u Trst. Vidim Nenada, tačan kao i uvek, nosi neku kesu kao da je danas pazario nešto u Trstu. Tako uglavnom izgledaju šoping turisti iz Jugoslavije, bez obzira iz kog su grada ili republike došli. Nenad priđe i upita prodavca voća i sokova da li je slatka, misleći na lubenicu. Trgovac s osmehom odgovara: – Si, kome no, gospodin. – Nenad pita mene, kao zemljaka kog ne poznaje i s kojim tek uspostavlja kontakt: – Govori li ovaj istinu ili samo hvali robu? – Prihvatam priču: – Stvarno su najbolje, ja ih ovde jedem često i nikada nisam imao primedbu. – Prodavac sluša našu konverzaciju i pažnju polako posvećuje novopridošlim mušterijama. Moj „novi poznanik“ uze veći komad lubenice. Mislio sam da hoće da dobije u vremenu, dugo jede i neobavezno priča sa mnom. Neočekivano, tiho mi je rekao: – Sutra pre podne obavezno me potraži u Kopru. Važno je. Gotovo. – Ovo „gotovo“ bio je znak da treba da se raziđemo. Ostavio sam ga da jede onu slasnu lubenicu. Pozdravio sam Nenada, svog „slučajnog poznanika“, sa kojim sam imao sastanak, i prodavca. Odlazeći pomislih da se Nenad i prodavac poznaju, nešto me je navodilo na tu sumnju. Ovaj posao podrazumeva svašta. Sledećeg jutra ispratio sam novac od pazara do banke, svratio u butik do Mike i uzeo jedne bermude i majicu. Naravno, na račun firme. Presvukao sam se u hotelu i Ivana obavestio da imam sastanak sa jednim kupcem u Sežani i da idem da obiđem jednog dužnika. Biću tu do ručka. – Ko je novi kupac? – zainteresovao se Ivan. – Neki imućan čovek iz Doboja – i brzo izađem napolje da me opet nešto ne upita. Otišao sam u Kopar preko Sežane, što je dosta obilazan put. Morao sam sâm da se obezbedim zbog eventualnog praćenja. Nemam kontrapratnju jer radim sam, službe to obezbeđuju na prostoru gde mogu ili

pri organizaciji značajnih sastanaka. U Kopar sam stigao dosta brzo, nije bilo gužve na putu. Parkiram kola u nekoj manjoj ulici i zaustavim prvi taksi koji je naišao. Kažem taksisti ulicu, a on pita za broj. – Ne znam, ali reći ću ti gde da staneš. Zaustavio sam taksi, platio i presekao dve ulice, pa otišao na meni i Nenadu poznato mesto. To „naše mesto“ je jedna neugledna kafana sa pocepanom tendom, a pola stolica je rasklimano i napuklo. Sednem za jedan sto koji je bio čvrst i stabilan, sa nekim uflekanim plavim stolnjakom. Stolnjak sam istresao sâm i okrenuo ga na drugu, čistiju stranu. Debela dobroćudna konobarica izgleda da je srećna što je ovde, samo da nije kod kuće. Pozovem Nenada sa šanka. Stari napukli telefon mi je dva puta prebacio broj. Sve oko mene liči na antikvarnicu, ali neurednu i prljavu. Nema gostiju, a i čime da ih privuku. Nama to i odgovara. Nisam popio ni dva gutljaja piva – ovde služe samo pivo, kafu i vinjak trenk – kad se pojavi Nenad. Lice mu je odavalo da nije raspoložen. – Šta je, šefe, ljubavni jadi? – malo ga zadirkujem. Znao sam da ima problema sa svojom devojkom, a bio je u braku. Pogleda me bez osmeha i odmah pređe na stvar. – Ja pratim aktivnosti Crvenih brigada. Ubiše američkog generala, pratimo sve. Italija pokušava da skrene prema levom centru. Amerikanci sve organizuju, znaš i sam, tu si već neku godinu. Čine sve da svaki posao koji su započeli završe onako kako su planirali. Ameri su organizovali odličan kanal za dopremanje oružja. – Ćutim i slušam, ne pijem pivo koje se već ugrejalo ispred mene. – Deo ovoga oružja ide ustašama u Jugoslaviji. Znaš ih i radio si ih, ne treba da ti mnogo pričam o tome. – Okrenu se, pogleda unaokolo, pa kada se uverio da nema promena oko našeg stola, nastavi. – Problem je mnogo komplikovaniji nego što izgleda. Mi smo operativci i, kako mi sastavimo izveštaj, to je to, ali ono što preskočimo, to oni gore ne znaju. Analitika me brine. Verujem da nam ni glavni ne veruju. Možda radimo paralelno a da ne znamo. Mi vodimo igru. Sve mora da bude filigranski precizno i tačno. O ovome samo ja i ti, nema trećeg, i izveštaj samo meni, pa ćemo da se konsultujemo u interesu zemlje. Pa jesi li ti Titov špijun ili nisi?

Ćutim i dalje. Ima još nešto da kaže, pa zato ćutim i slušam, a imam šta i da čujem. – Nemački BND i Vatikan su zavrbovali naše u vrhu vlasti, tako da naše izveštaje friziraju ili potpuno menjaju. Znaju do kakvih smo saznanja došli, znaju činjenice i podatke koje mi krvavo obezbeđujemo na terenu. Što smo bolji i sposobniji na terenu, to ih više boli. Samo da preko naših izveštaja ne otkriju naše identitete i tako nas eliminišu kao faktor koji remeti njihove aktivnosti. Izveštaji centra u Ljubljani, koji radi po zapadnim zemljama, dolaze iz analitičkog centra u Beogradu. Dosta je, za sada, i da znaš da te neću pitati da li prihvataš zadatak. Danas dobijaš zadatak i obavljaš ga do kraja akcije. – Kakve akcije? – bilo je prvo što sam upitao posle dvadesetominutnog monologa koji je Nenad izgovorio sav razočaran i neraspoložen. Bio je u službi i morao je da radi i pored poražavajućih saznanja šta nam se dešava sa zemljom. – Ovako, Hrvati iz Rijeke, Opatije i ovih pograničnih mesta poznaju te od kada si sa Ivanom. Niko te od njih ne voli, ali su navikli na tebe. Ovima što žive u Trstu svima je zajednička ustaška ideja. Nama je ustaška emigracija ubacila veću grupu koja je mogla naneti veliku štetu u zemlji. Sreća je što smo dobrim radom službe i mreže saradnika sprečili njihovu akciju i neutralisali ih. Sada pokušavaju nešto slično, ne miruju, upumpavaju im mnogo novca. Centri su im Zagreb, Rijeka i Opatija, a operativni deo tima im je u Hercegovini, gde vrše dodatnu obuku nakon obuke u Nemačkoj, u Štutgartu, Frankfurtu i trening centru na Bodenskom jezeru. Dakle, razumeš, sada rade iznutra, iz naše zemlje, da ne bi imali problema na našoj granici kada im krene akcija. Obuku baziraju na diverzijama u velikim privrednim objektima, kao što su vodovod, hidrocentrale, elektrane, kao i na velikim skupovima gde bi bilo mnogo žrtava. Žele da tim akcijama naprave pometnju i da izazovu haos i nesigurnost u zemlji. Ovu akciju rade pod šifrom Prskalica. Znamo da je u Italiji, posebno u Trstu, veliko skladište operativno-tehničkih sredstava, oružja, eksploziva i druge opreme. Amerikanci ih snabdevaju najmodernijom opremom. Naš je zadatak da saznamo kako oprema namenjena ustašama prelazi našu granicu i ide dalje prema ustaškim centrima u Jugoslaviji. Ti možeš da ovo odigraš kvalitetno jer si već u njihovim krugovima, opasno je, ali je tako, Titova špijunčino.

Ovo na kraju mi je rekao da bih se ja osećao važno. Iako je rukovodio akcijom, Nenad nije znao kome i gde ja predajem kopiju izveštaja koji sam dužan da predam njemu. Pošto je potegao dva-tri gutljaja piva, nastavio je. – Radiš sam, ali imaš dve veze. Dobio sam, dakle, i dve veze u Trstu. Prva je jedan vlasnik tezge na Ponte Rosu, gde je uvek gužva i može se obaviti razgovor u svojstvu mušterije, bez eksponiranja. Druga veza je vlasnik i vozač jedne male pokretne gradske smećare, motorčića na tri točka s malim tovarnim delom iza vozača. Taj ti se zavlači gde niko ne može i ima simpatije stanovnika tih malih i nepristupačnih ulica. Radi i po danu i po noći, odnoseći smeće, a naravno i druge stvari po potrebi. – Dobićeš kontakt – dodade Nenad. Poručujem turu pića, više da bih malo predahnuo nego što mi se pije pivo, koje se brzo ugreje ako ga ne popiješ odmah. Nenad je jedva čekao da nastavi. – O ovome Ivan ne sme ništa da zna, ni da pomisli, to se podrazumeva. Jesi li razumeo? Zbog Ivana i povremenih tvojih odsustvovanja iz njegove blizine, a obezbeđuješ ga, dodelili smo ti jednu našu koleginicu. Sa njom ćeš fingirati ozbiljniju vezu u odnosu na ove tvoje dnevne ili vikend veze. Onima koji te znaju u Trstu biće malo neobično što imaš dužu vezu, ali svako stane na ludi kamen. Normalno je da se i tebi to desi. – Da bi se meni desilo tako nešto, ta devojka mora da bude mnogo lepa jer samo takve šetam i družim se sa njima. Da možda služba nije odlučila da me oženi? – Ako treba, i oženićemo te u interesu zemlje. Ne brini, koleginica je veoma lepa, ali se ponašaj prema njoj kao prema muškarcu. Nemoj pogrešno da shvatiš, to je sve u interesu službe i realizacije zadatka. – Kako služba misli na sve i brine za mene, šefe, dirnut sam. – Samo ti obavi zadatak i biće sve u redu. – Sledile su dalje instrukcije, oznojio sam se sedeći na stolici. – Ona je iz Portoroža, i tamo ste se upoznali. Ima butik ženskog donjeg veša i zove se Katja Amareno. Rođena je prvog januara. Stupili ste u vezu, često se posećujete. Malo ti kod nje, a malo ona kod tebe, po potrebi. Ostale informacije dobićeš od nje ili od mene. Ovo ti je uglavnom legenda tvoje

nove veze sa kojom ćeš da radiš. – Brzo je nategao tek pristiglo hladno pivo i iskapio čašu, izgledalo je kao da gasi vatru. Mislio sam da je kraj razgovora, a i Nenad je video da sam postao pomalo nervozan, vruće je, znojimo se obojica. Vidim da mu je košulja kratkih rukava mokra na više mesta. Ipak ne popušta, cedi me. – Vodaj je da vas svi vide, na ručkove, večere, plažu. Kupi joj ponešto, imaš otvorene račune u najboljim buticima. Mnogima si kupovao, ništa neobično za tebe. Ona je lafica i odlično je obučena za ovaj posao. Bila je u našoj školi u Kumrovcu. – Nisam navikao da mi služba nabacuje devojke – našalim se. – Čoveče, samo se zezaš, ovo je veoma ozbiljno i isto toliko opasno. – Dok mi je ovo saopštavao roditeljskim tonom, okretao je paklicu cigareta u ruci. Napokon je sa instrukcijama bilo gotovo, bar za sada. Sledilo je uspostavljanje kontakata sa našim ljudima koji su mi stavljeni na raspolaganje. Naša robna kuća je bila vrlo blizu Ponte Rosa i opredelio sam se za jedan kafić kraj samog kanala, u ulici Via Roma. Odatle sam mogao da imam sve na oku, a i da budem brz i operativan. Nije bilo ništa neobično što sam tu počeo često da dolazim jer su svi znali da radim i na kanalu prebacivanja robe za Jugu, a deo sam prodavao trgovcima na malo na Ponte Rosu. U ovaj kafić bi povremeno svratili i moja prva veza sa pijace pored kanala Eđidio i vozač smećare Karlo. Popili bi po kratki espreso, onako na italijanski način, brzo i naiskap, bez uživanja, što ja nikada nisam mogao da razumem. Razmenili bismo poglede i imali smo dogovoreni znak ako bi trebalo da stupimo u kontakt. Kada neko želi kontakt, znak je bio da traži da usitni novac na kasi. Obilazim tezge na pijaci pored kanala i zagledam štep na jednim farmericama pored Eđidiove tezge. – Kako je šiveno? – pita Eđidio. Osećam da treba nešto da mi kaže. Gužva je i galama. Mnogo je šoping turista, što moja veza koristi. Kratko mi je rekao: – Danas u pola četiri budi u robnoj kući, na glavnoj kasi. Čim otvorite, dolazi Katja. – Klimnuo sam glavom u znak da sam razumeo i nastavio da pričam sa vlasnicima obližnjih tezgi o robi, cenama i kupcima. Kopkalo me je kako Katja izgleda i kakva je uopšte.

Otvaram robnu kuću tačno u 15.30 h. Počinju da ulaze kupci, pravi stampedo. Već sam na glavnoj kasi kod Patricije, prve naše kasirke sa kojom sam bio veoma dobar i koja je znala više o mojim devojkama nego bilo koja druga koja je radila kod nas. Čekao sam po dogovoru. Pričamo nas dvoje o jučerašnjem prometu, kada lepa plava devojka, koju nisam odmah mogao da sagledam celu, priđe do kase. Obraća se Patriciji. – Izvinite, koliko menjate danas nemačke marke, koji je kurs? – Patricija joj reče naš današnji kurs, plavojka reaguje: – To je malo, baš malo. – Koristim priliku i ponudim se da pomognem. – Kod nas je toliko, ali ako menjate više, odvešću vas do našeg prijatelja u menjačnicu, to su vrata do našeg ulaza. Pogleda me i zabaci kosu koja joj je malo padala preko leđa. – Vrlo ste ljubazni, rado ću prihvatiti vašu ponudu. Menjam malo više novca, pa mi znači. Patricija gleda krajičkom oka i načuljila je uši da čuje, da joj nešto ne promakne. Gledala je ovakve slike i prilike već dve godine i više. „Sve je isto“, misli. „Mnoge su prošle ovako, pa će i ova“, videlo joj se iz pogleda. Nije ni sanjala o čemu se radi. Ona mi „otvara legendu“ ovoga kontakta jer je „slučajno“ bila prisutna kada smo se upoznali. Usput sam sa Katjom razmenio nekoliko rečenica i rekao joj da ćemo se, kada zatvorim robnu kuću, videti u obližnjoj piceriji-restoranu Fabris. U menjačnici sam je predstavio kao svoju mušteriju kojoj želim da pomognem da dobije što bolji kurs. Katja odmah izvadi hiljadu nemačkih maraka i pruži ih čoveku za pultom. Komšija se kao i svaki Italijan odmah „primio“ na plavušu. – Dajem vam najbolji kurs u Trstu zbog komšiluka i zbog vaše lepote. To smo završili i Katja ode u grad, verovatno da obilazi izloge i ubije vreme dok ja ne budem slobodan. Ivan je izlazio sam sa devojkom i želeo je malo privatnosti, ali mi je ipak ponudio zajedničku večeru. To sam elegantno izbegao uz obrazloženje da imam nešto novo čemu bih želeo da se potpuno posvetim. Rastali smo se obojica zadovoljni, a Ivan mi je dobacio:

– Verujem u tebe. Prvi sam stigao u Fabris i zauzeo sto do prozora, vrlo blizu tramvajskih šina. Tramvaj je pravio toliku buku kada bi prolazio, a prolazio je često, da se nije moglo normalno razgovarati. Ovo mesto u restoranu svi su izbegavali i zato su svi stolovi oko mene bili prazni. Meni je baš to odgovaralo da mogu sa Katjom da pričam o poslu. Stiže Katja, vidim je na vratima, a primetila je i ona mene. Vidim da nije gubila vreme. Presvukla se, umereno se našminkala i podigla kosu. Vidi se da želi da ostavi utisak na kolegu. Sela je onako damski, videlo se da ima manire koji plene i koji su za poštovanje. Odmah smo poručili vino, ona je insistirala na tome. Mislim se, propiću se, ja koji vrlo retko pijem. Poručili smo picu sa pršutom, mocarelom i rukolom. Katja nije gubila vreme i počela je odmah o poslu, a tramvaji koji su prolazili i pravili buku bili su nam garancija da nas niko ne može čuti sve i da hoće. Dospem Katji vino. – Pitko je i prija mi, imaš dobar ukus za vina – pohvali me moja sagovornica. Mislim, nije iskustvo nego sam naučio družeći se sa vinopijama. Ona spušta čašu na kojoj joj je ostalo malo ruža i kaže mi: – Ti vodiš ovde u Trstu, takve instrukcije imam. Kasnije smo nastavili priču o običnim stvarima nevezanim za posao. Tramvaji su i dalje pravili buku dok su prolazili, a nisu nam više bili potrebni. Predložio sam joj mirnije mesto od ovoga pored velikog restoranskog stakla: kafić u blizini, u samom centru, sa prelepom baštom, nedaleko od restorana u kom smo sedeli. Ubrzo smo sedeli u bašti kafića, malo zaklonjeni od pogleda jednom žardinjerom. Ono što nije uspela da mi kaže za večerom nastavila je u novom lokalu čim nas je konobar poslužio i otišao. – Plan je da ja budem u Trstu dva dana i da spavam u tvom apartmanu, u drugoj sobi, kao jedna od tvojih devojaka. Nasmejao sam se. – Nastavi, koleginice. – Zaćutala je, pripremajući se da nastavi u novonastaloj situaciji. – Rekli su mi dosta o tebi – pravdala se.

– Devojke koje su sa mnom u apartmanu ne spavaju u drugoj sobi – opet sam se nasmejao. – Ja nisam jedna od tih – smeje se i ona. – Ja sam kao politički komesar iz partizanskih filmova, pazim na drugarski odnos sa drugaricom Katjom. – Prvi put se od srca nasmejala i pokazala prelepe bele zube. – Da, da, komesare, od sada te među nama zovem „komesare“. – Nemam ništa protiv, samo da negde ne pogrešiš, pa da nas košta. Osetio sam da smo uspostavili dobar odnos za vrlo kratko vreme. – Komesare, ako budemo na nekom mestu imali bliži kontakt u interesu zadatka, nemoj da shvatiš pogrešno pa da nastaviš. – Naravno da ću insistirati na takvim situacijama. Smejemo se oboje. Gledam je, lepa je, prelepa, i mislim oholo i pokvareno muški: „Da nije službeno, ovo bi bila gotova stvar.“ Sledeća moja misao je: „Budi miran!“ Malo se uozbiljila, pa nastavi. – Naredna dva dana, dok sam ovde, što više ljudi treba da nas vidi zajedno, a sutra ćemo se provozati da ti pokažem neke lokacije značajne za nas. – Dogovoreno, a sada idemo kod mene u apartman da se smestiš. Kad smo došli na recepciju, portiru sam rekao da ova devojka može da uzme ključ i koristi apartman i kada nisam tu. Gleda me čovek kome do sada nikada nisam rekao ništa slično, a kroz moj apartman prošlo je mnogo devojaka. – Takođe, svu konzumaciju u hotelskom baru može da stavi na račun apartmana uz potpis. Ćuti čovek i gleda jer zna da devojkama nisam odobravao ovakvu privilegiju. Čim smo ušli u veliki apartman, pokazao sam joj njenu sobu i zasebno kupatilo koje će koristiti. – Ovo ovamo je moje carstvo, moja soba i moje kupatilo, a dnevni boravak delimo. Ukoliko noćas budeš ustajala da piješ vodu, nemoj da pogrešiš sobu, iznenadićeš me.

– Komesare, obavestiću komandu – nasmeja se i nestade u svojoj sobi. Obavezna jutarnja kafa u baru hotela. Predstavljam Ivanu svoju novu devojku. Više je nego ljubazan, merka Katju. On nije birao, napadao je sve, a posebno ovakve „komade“, kako je voleo da kaže. Stavio sam mu do znanja da mi je do Katje stalo i da „smanji doživljaj“. Malo ga je začudila moja izjava, ali dobro. Katja je rekla da je iz Portoroža, da ima mali butik i da još ponešto prodaje drugim buticima. – Viđaćemo se češće zbog mojih nabavki u Trstu, a naravno, još više zbog vašeg prijatelja koji me je osvojio svojim šarmom. Možda se i preselim u Trst, ako ova veza potraje – palila je Katja Ivana. Otvoreno je stavila do znanja Ivanu da pripada samo meni kako je ovaj ne bi davio i remetio nam posao. Ja mu odavno govorim da nađe neko tako fino stvorenje i da se smiri. – Dobro, gazda, zakaži sutra kod matičara – šaleći se završih ovaj razgovor. Moramo da otvorimo radnju, vreme je. Katja će da završava po Trstu svoje poslove. Od tada sam svaki dan bio sa Katjom. Obišao sam sva mesta gde sam bio čest gost sa drugim devojkama i povremeno to ponavljao da se naviknu na Katju. Radili smo posao po nalogu iz Kopra, obilazili lokacije i tražili potencijalno sumnjive. U slobodno vreme sam takođe bio sa Katjom jer mi je prijalo. U stvari, nisam ni znao koje je vreme slobodno, a koje radno. Spojili smo posao, obaveze i druženje. Morao sam da pazim da sve uskladim prema obavezama u robnoj kući i prema Ivanu, kada sam mu bio potreban. Katja je otišla do Portoroža. Ivan je pitao za nju. – Otišla je do kuće, pa nismo venčani. – Ti si se izgleda „primio“ kao nikada do sada – zeza me Ivan. – Doći će za koji dan, a iskreno da ti kažem, lepo mi je sa njom. Ona je prva za ovo vreme, od kada sam ovde, koja čini da mi se devojka ne menja. – Moram da utvrdim vezu i legendu. Te noći sam ugovorio večeru sa jednom devojkom, kada se iznenada oko devet sati niotkuda pojavi Katja. Doterana, u nekoj tankoj košulji boje leda, teget suknji do vrlo malo iznad kolena, sa sportskim elegantnim

cipelama sa osrednjom štiklom i tašnom koja se slaže sa cipelama. Sve ovo sam sagledao jednim pogledom. Bio sam malo zatečen njenom lepotom, ukusom i skladom. – Vidi mi koleginice, pa ko se ne bi družio sa njom. Odvezli smo se do devojke sa kojom sam imao sastanak, izvinio sam se rekavši da mi je stigla verenica. Situacija nije bila nimalo prijatna. – Rezervisao sam mesto za večeru sa ovom devojkom u jednom restoranu, idemo tamo. – Ne, idemo u neki drugi restoran – reče Katja. – Treba da budemo u Industrijskoj zoni, na određenom mestu. Naši imaju akciju. – Šta treba da radimo? – Ništa. Dođemo pre njih i snimimo situaciju, poručimo večeru i odmah je platimo da možemo brzo da krenemo ne čekajući konobara. Ostajemo do kraja akcije, obavestiće nas kada da krenemo za ljudima koje treba da ispratimo do njihove baze ili skladišta. Naši će da odrade drugu grupu koja učestvuje u istoj akciji. Ja treba noćas da sastavim izveštaj sa lokacijama i pravcem kretanja našoj analitici. Otvorio sam krov poršea i kao zaljubljeni, doterani mladi par krećemo prema Industrijskoj zoni, koja je na putu za Kopar. Posle desetak minuta vožnje Katja mi pokaza jednu lepo sređenu restoransku baštu ispod vinove loze. Malo intimnije svetlo, lepo servirani stolovi i upaljene sveće davali su doprinos ambijentu. – Reci mi ko dolazi u ovaj lepi restoran koji ne priliči ovom kraju? – upita Katja. – Dolaze poslovni ljudi i vlasnici raznih firmi iz ovoga dela Trsta da ne bi gubili vreme i išli kroz gradsku gužvu. Kola sam parkirao pored našeg stola, delio nas je samo jedan ukusno napravljeni parapet koji je odvajao restoran od parkinga. Seli smo jedno naspram drugoga da bismo imali pogled na put. Katja je bila potpuno mirna, pravi profesionalac. Doneli su nam pohovane žablje batake i po čašu vina. Ovog puta nismo poručili flašu. Iskreno, nisam bio za ovu porudžbinu jer su žablje kosti sitne i morali smo da jedemo rukama, ali sam pratio Katju. Ovakvo

jelo zahtevalo je često pranje prstiju u činiji sa limunom koju su nam doneli. Nismo još završili večeru kada mi Katja pokaza očima na dva pristigla opela karavana. Stali su ispred jednih ogromnih vrata, karakterističnih za stare zgrade u Italiji. U taj veliki drveni portal, koji je ujedno predstavljao i kapiju i vrata, ugrađena su mala vrata koja se najčešće koriste. Čim su izašli iz opela, ljudi su počeli da nešto iznose i unose kroz ta manja vrata, koja su se kao po komandi otvorila čim su se zaustavili. Utom su pristigle dve lanče i jedna kroserica i parkirale se na oko dvadeset metara od opela. Ugasili su svetla i čekali, niko nije izašao iz kola. Pretpostavili smo da su podrška ukoliko bude nekih problema za ljude iz opela. Istovar nama nepoznatog tereta trajao je ne više od petnaest minuta. Katja i ja posmatramo, platio sam kelneru čim nam je doneo večeru, tako da možemo da krenemo brzo. Čekali smo dalji razvoj događaja. Iznenada pristiže jedna stara vespa pjađo, staje pored opela i vozač vespe razmenjuje nekoliko reči sa vozačem opela. Svi su kao po komandi upalili motore i svetla i krenuli. Malo su nas iznenadili brzinom kojom su to uradili, ali smo nas dvoje uspeli da se brzo dokopamo poršea. Opeli krenuše za vespom u jednom smeru, a pratnja u lančama i kroserica u drugom. Ovi u lančama su naši. Nisu vozili brzo, tako da sam upalio radio, prebacio ruku iza Katjinih leđa i krstarećom brzinom vozio iza ljudi koje smo pratili. Vozili su glavnim putem prema Jugoslaviji. Katja je upisala brojeve registarskih tablica automobila, ali joj je kroserica bila dalje i stalno joj je izmicala. Iznenada su dali desni migavac i skrenuli na jedan veliki plac sa otvorenom gvozdenom kapijom. Morao sam da prođem. Porše kabrio ni u Trstu se ne viđa baš često u saobraćaju da bi mogao da prođe neopažen. Katji su nedostajali registarski brojevi kroserice, videla je samo oznaku TS – Trst. Locirali smo gde je roba istovarena, a pretpostavljamo da smo locirali i magacin, koji je, po našem mišljenju, bio iza gvozdene kapije kroz koju su ušli. Naša druga ekipa ispratila je opele i evidentirala broj vespe. Ubrzo smo se našli u hotelu, gde se Katja odmah dala na pisanje izveštaja. Nisam joj zavideo na tome nego sam odmah posle kupatila okupirao krevet. Ona se izgleda zabavila sobom, nisam je čuo.

Ujutro smo kupili neke stvari za njen butik i Katja je otišla u Portorož da dobije instrukcije za dalje. Sledeće večeri sam otišao u Kopar, gde smo se našli Katja, Nenad i ja. Naši su sumnjali da je skladište oružja za ustaše u Jugoslaviji u onoj zgradi gde su stala i istovarila teret ona dva opela. Naravno, to skladište nije glavno, nego je manje iz kog se nesmetano i kontinuirano prenose manje količine oružja i tehnike u Jugu. Nov zadatak za Katju i mene bio je da dođemo do informacije odakle ovo oružje dolazi u privremeno skladište. Znači, trebalo je da nađemo glavno skladište. Vraćam se u Trst svestan sve većih obaveza prema službi i da sam sve manje uz Ivana. Morao bih da se više posvetim Ivanu i robnoj kući. Na zadatku sam na dve strane. Ivan me plaća, a u službi sam iz entuzijazma i patriotizma, bar je takva legenda. Ma ne, Ivan je sticajem okolnosti moja legenda za ustaše, a ja sam, kako reče šef, Titov špijun. Služba je dobro iskombinovala sve. Angažovala me je kako me je angažovala, nije morala da me finansira. Bio sam plaćen na poslu koji sam radio za Ivana, dakle, plaćala me je moja legenda. Sve se nekako poklopilo. Da sam ovako nešto pročitao u špijunskim romanima, kojih sam pročitao ni broja im ne znam, pomislio bih kako pisac romana beskrupulozno preteruje. Pojačao sam radio i prepustio se dobroj muzici i toplom mediteranskom povetarcu u otvorenom automobilu. Ubrzo sam se našao u bašti jednoga bara koji je radio duže u noć. Zapalio sam tompus iako nisam pušio, osim ponekada toskanelo, a on se pućka. Razmišljao sam kako sam došao u ovu situaciju i zurio u noć prema pučini i nemirnim svetlima na brodovima. Otpio sam hladno pivo i počeo da se prisećam i povezujem. Dobar prijatelj i prijateljica pozvali su me u Trst. U Sarajevu me je vrbovao očev drug. Znali su šta znam i koliko bih mogao. Posumnjao sam i na ujaka u Beogradu. Nisam bio dorastao da saznam da li ova mašinerija može tako da radi. Tompus je dogoreo, popio sam pivo, a nisam mogao da dođem do valjanog zaključka kako se sve ovo desilo. Pospan sam, idem u hotel. Ujutro će doći i Katja. Neslužbeno se radujem njenom dolasku. Pre nekoliko dana posetio me je moj prijatelj iz Ljubljane sa kojim sam razgovarao na jednoj utakmici i koji mi je dao dosta dobrih saveta i upozorio me na mnoge opasnosti koje mi prete. Ovaj čovek je bio prijatelj moga oca, tako sam se i upoznao s njim. Reče mi da je došao u Trst da kupi neku garderobu za sebe i svoje. Ovamo dolaze uglavnom svi koji hoće da

obnove garderobu. Ovog puta je bio direktan i konkretan, sa proverenim informacijama. Tiho je govorio uz kafu u mojoj kancelariji. – Obrati pažnju na fratra iz Vatikana monsinjora Duku, koji je na direktnoj vezi sa ljudima iz BND-a koji rade u Trstu i Italiji. Kontrolišu rad naših službi, koliko su kooperativne, za šta su pojedinci odlično plaćeni. Posebno kontrolišu VSS – Vojašku vernostnu službu, odnosno Vojnobezbednosnu službu Slovenije, kao i Hrvate direktno. On se bavi i pranjem novca sa italijanskom mafijom, a počeli su da kontrolišu i drogu. BND je stavio pod šapu VSS i ministra policije Slovenije. BND je poodavno u tesnoj vezi sa hrvatskim kadrom u našem državnom vrhu. – Bio je tih i govorio je sigurnim glasom, znao je situaciju, a morao je da ćuti. – Gledaj u šta si se upleo, ako možeš, izlazi, ako ne, posveti se tome, ali ti to nikako ne preporučujem. – Znao je da ne mogu da biram, ali je prijateljski pokušao da me upozori, da bar bude čist pred sobom. Mislim, dokle ću stići sa svim ovim. Iz zadatka u zadatak koristili su moje pozicije u krugovima ustaške organizacije. Prihvatao sam ih sve, nisam mogao da biram kao u poslastičarnici: ovaj kolač hoću, a ovaj ne; dodajte malo šlaga. Bio sam usred aktuelnih dešavanja u evropskoj i svetskoj špijunaži. Sve ovo mi je brzo prošlo kroz glavu. Prijatelj je ustao i pružio mi ruku. Pozdravili smo se, a ja sam primetio da mi se toskanelo ugasio. Nisam hteo da ga ponovo palim, a voleo sam tu aromu kafe koja karakteriše ovu cigaru. Ne znam ni kako sam došao do hotela od zaokupljenosti mislima na koje je uticao moj i očev prijatelj. Dok sam se tuširao, odlučim da odem u Beograd na razgovor sa mojim ujakom, koji je bio u vrhu službe. Znao sam da poznaje našu emigraciju u Nemačkoj i SAD do u tančine. Silazim iz sobe osvežen i spreman za provod u gradu, kada mi recepcionar pruži koverat. Otvorim: „Vidimo se ujutro u 8.30 h u baru hotela“, potpis Lola. Mislim, u to vreme ne mogu da budem u hotelu jer baš tada otvaram robnu kuću. Osim toga, ne poznajem nikakvu Lolu, a to što mi zakazuje sastanak u ovo vreme govori mi da ne zna mnogo o mojim obavezama. Dakle, slabo me poznaje. Noć sam proveo kao i dosta sličnih. Ujutro dajem ključ portiru oko 7.15 h. Pokazuje mi lepu plavu devojku koja sedi za prvim stolom u baru, verovatno kako joj ništa ne bi promaklo. – Ova dama vas čeka već petnaest minuta. – Pretpostavio sam da je to Lola. Uz pozdrav, seo sam za sto za kojim je sedela devojka.

– Pogrešila sam vreme sastanka, pa sam došla sat ranije kako bismo se sreli – umesto pozdrava opravdala se devojka. Poručili smo piće, a ja sam prokomentarisao. – Kad me ovako lepa devojka sačeka ujutro, mora da će mi dan biti uspešan. – Videćemo – reče zagonetno. Tako rano bila je odlično našminkana za dnevnu varijantu; nisam imao nijednu primedbu na garderobu. Ponašanje joj je poslovno, sa malom dozom koketiranja, ali to je svojstveno svim ženama. Ovo je bila moja kratka analiza na prvi pogled. – Pa da čujem, čemu mogu da zahvalim na ovoj poseti? – Ona se osvrnu i, kada je ustanovila da nema nikoga blizu nas, kao u poverenju poče. – Ja sam jedna od devojaka koje su posećivale Ivanovog oca i naplaćivale usluge. Isti posao radim i sada – sasu mi u lice bez stida. – Sa Ivanom se nikada nisam upoznala i sa njim nikada ništa nisam imala. Bila sam po zadatku u društvu tih devojaka, naravno, ni one nisu znale da radim po zadatku. To sam radila za egzistenciju i kao drugi posao. Vama želim da dam kontakt u Beogradu, i da odete tamo, a povremeno ćemo sarađivati ovde. – Kakav kontakt u Beogradu? Na čemu ćemo sarađivati ovde? – pitam neuko i malo sam iznenađen. – Znam za vašu saradnju sa našima u Kopru, njima ne treba ni slučajno ništa reći o našem razgovoru. Kontakt u Beogradu je obavezan za vas. – Pružila mi je ruku u znak da polazi i krišom mi predala ceduljicu. Umesto pozdrava rekla je: – Reći će vam gde ćete me naći kada se vratite. Nadam se da je ovo na vaš račun – dodala je misleći na piće koje smo imali na stolu. – Da, kako da ne – odgovorio sam mehanički. U robnoj kući sam sa Ivanom napravio dnevni plan za sutra. Stigla je i Katja, ali je morala da sačeka da zatvorim radnju sa knjigovođom. – Jesi li gladna? – Ne, a ti?

– Ni ja. Idemo onda na sladoled i kolače. To nam treba da se osvežimo, sparno je i toplo kao da će kiša. – Katja je volela sladoled, obično uzima najveću porciju. Obradovao ju je moj predlog. Vlasnik nas je znao i, ne pitajući Katju, počeo je da puni posudu sladoledom. Nisam zaostajao sa porudžbinom. Sedeli smo pored vrata i gledali ljude kako žure, poneko je otvarao kišobran. Završili smo sa sladoledom i, čim smo platili, žurno smo pošli u hotel. Verovao sam da ćemo stići u hotel pre kiše. Nismo prešli ni pedeset metara kad nas je uhvatio pljusak. Bili smo mokri do gole kože. Čim smo ušli u apartman, jurnuli smo svako u svoje kupatilo. Trebalo nam je pola sata da se istuširamo i dođemo sebi. Katja izađe u dnevni boravak sa komentarom: – Bilo je dobro. – Šta ti vidiš dobro u ovakvom pljusku? Osim, možda, za zaljubljene, da šetaju po kiši. To nije za mene i tebe, mi smo drugovi. – Pogleda me ispitivački da ustanovi kakva mi je namera i šta sam hteo da kažem. Otvorili smo bocu vina i počeli da pričamo o svemu i svačemu. Ćutim o Loli i setim se da mi je papirić sa brojem telefona u mokrim pantalonama. Mislim, neka ga tamo gde je dok Katja ne ode. U poslednje vreme sam primetio da me gleda drugačije nego kada smo se upoznali, malo toplije, i kao da očekuje da joj kažem nešto mimo pravila koja smo ustanovili. Bih ja i te kako, ali se bojim da me ne otkači i onda je posao muka. Poštovao sam pravila do kraja. Dosuo sam joj čašu koju je ponela u svoju sobu. Bio sam siguran da bi i mene – ne ponela, ali pozvala da. Čim je ušla u svoju sobu, otišao sam do svog kupatila i izvadio papirić iz mokrih pantalona. Srećom, bio je u nekim drugim papirima, pa se nije mnogo smočio, ali za zadnju cifru nisam znao da li je osam ili šest, razlilo se mastilo. Mislim, dobro je kako je moglo da bude. Sutradan smo nas dvoje, i pored mojih obaveza, obišli dva stana. Osmotrili smo i slikali prilaz u ulici Via Vidaković, u blizini jedne vojne kasarne. To je bilo to. Katja je otišla u Portorož, a ja sam rekao Ivanu da moram hitno u Beograd zbog nekog duga i novih modnih revija. Podsetio me je da nađem našeg dobrog kupca džinsa, jednog Roma koji je kupovao dosta robe, jer je i on nešto dugovao.

Uveče sam stigao u Beograd, odmah sam pozvao ujaka i dogovorio se s njim da se vidimo ujutro u deset sati u njegovom kabinetu. Tišina, red i mir u policiji. – Imam zakazano. – Znam, pođite za mnom. Srdačan susret. – Meni vodu – odmah sam rekao dok je on saopštavao sekretarici da nije tu ni za koga narednih pola sata. – Pričaj – i gleda me. – Znam, ne zovem te, čekam da se javiš, pametan si. – Izvadi jednu fasciklu iz fioke i drži je podignutu. – Ovo je tvoj dosije. Ušao si gde nije trebalo. Procenili su da možeš da uradiš to što nam treba i zainteresovali te i zavrbovali. U ovom dosijeu piše da ne poštuješ autoritete, da treba raditi na tebi i kontrolisati te. Na pravoj si strani, sestriću, ali mi nije svejedno jer znam gde si. Ispričam i ja svoju priču i kažem sa kim radim. Spomenuo sam i Lolu, kome ću ako neću njemu. Pitam ga za paralelni rad službi i kako ne znaju jedna za drugu. – Tvoj ćale najbolje zna kako se mi međusobno kontrolišemo dok se definiše finalni izveštaj. Nije to bez veze, tu bude i iznenađenja. – Slušaj, Lola mi je dala jedan broj da se javim, ali nisam siguran za poslednju cifru koja je. – Da vidim. Ovo ti je osmica, a ne šestica – smeje se. – Ovo ti je operativni centar gde sam ranije radio kao šef. Čovek kod kog ideš obavio je razgovor sa mnom i, šta ti kaže, to i uradi, onda se vidimo da mi ispričaš šta si sa njim razgovarao. Ne treba ti taj broj, najaviću te specijalom. Želim da znam da li je posredi ista priča koju je meni ispričao. – Alo, pa veruje li iko ikome ovde? – Ajde, ajde, pa svrati posle razgovora do mene. Reći ću sekretarici da mi je sestrić prioritet. Ubrzo sam sedeo u kancelariji čoveka zbog kog sam došao u Beograd. Stari kov, sako iza leđa preko stolice. Košulja bela, malo pogužvana i zavrnutih rukava, brkovi, prsti požuteli od cigareta. Cigareta u pepeljari dogorela do filtera.

– Sedi, brzo ćemo, moram kod načelnika za petnaest minuta, pa ako ne završimo, doći ćeš kasnije. – Razgovara sa mnom kao da radim tu u zgradi, do njegove kancelarije. – Ovako, da znaš, Lola je naša paralelna veza za nadzor operativaca i akcija. Radi naredna dva meseca i sva saznanja, zahteve i rešene akcije pisaćeš i referisati Loli. Interesuje nas šta je trebalo da uradiš po nalogu naše službe sa centrom u Kopru i šta dalje traže od tebe. Koga su ti dali na vezu osim koleginice Katje. – Zna čovek sve. – Ko ti je dao zadatak i da li je još neko to znao i sastajao se sa tobom. To mi treba od tebe, da, i na Lolu se možeš potpuno osloniti, a ovaj sastanak zaboravi. Gotovo, i čuvaj se, Bosančino. – Izašli smo iz kancelarije zajedno i malo sam sačekao da ode da bih svratio do ujaka. Sekretarica mi odmah saopšti da ujak ima visokog gosta. Rekao vam je da se javite, ali da je najbolje da sutra dođete kod njega kući na ručak. Sutradan smo obavili i taj domaćinski ručak, meni namenjen. Kada smo bili gotovi sa jelom, ujak me pozva u svoju radnu sobu. Prvo me je pitao: – Šta je bilo kod Matije? – Mislio je na svog kolegu s kojim sam imao sastanak. Ispričam mu. – Uradi tako – bio je kratak. – Ne razumem te, zašto kontrolišete paralelno sve nas na istom zadatku? – Ovo je priča koju mogu da pričam samo sa sobom i ni sa kim više, ali bežim i od toga. Neću biti tu neko vreme, pripremam Titovu posetu i biću odsutan nekoliko meseci. Dolaziću povremeno nakratko. Evo ti, ako ti zatreba, veza za izvlačenje. Koristi je u krajnjoj nuždi. Niko ne zna za ovu vezu. Ni Matija ne zna za nju. – Dobro, ali reci mi nešto o mojoj poziciji. – Pa povukla te mladost, i interesantan posao da čuvaš bogatog čoveka u Italiji. Znam te, bre, kô dete, tada si se dobro nosio i sa starijima od sebe. Upoznao si mnogo očevih prijatelja iz službe i bio si svakodnevno u njihovoj blizini. To je kao da gledaš film, pa ti se dopadne. Zapazili su te i odlučili da te pridobiju za službu. Pogodilo se da si na mestu na kojem si mogao da za službu uradiš najviše. Ko je radio na tebi, ne znam, ali je sve dobro odrađeno da postaneš Titov špijun. – Nasmejao se i potapšao me po ramenu. – Čoveče, ti si u zemlji gde je rat u kome učestvuju partije, mafija,

mnoge najjače svetske službe, Vatikan, koji je veoma jak i vodi skoro sve. Eto, to je tvoja pozicija. Svaka čast za ovo do sada, ali ne da te ohrabrujem, nego kao priznanje. Ja najbolje znam gde si i u čemu si. Iako sam iskusan, ne znam kako da pričam sa tobom, da li porodično ili službeno. Porodično, savet bi bio beži glavom bez obzira. Službeno, ne mogu protiv svoje službe i njenih interesa. Neka ti je sa srećom, sestriću. Slušaj, za ovo mogu da nestanem – nastavio je. – Od sedamdesete Amerikanci Iranu prodaju oružje, to su astronomske sume. Menjaju se luke i brodovi. Vatikan je jak i ima prste u svim službama. Mene posebno brinu Slovenija i Hrvatska, ovo nigde ne spominji jer nema ni mene ni tebe. Znaš, pričali su ti kako je Krcun završio zbog saznanja do kojih je došao. Moj si i hoću da ti kažem jer smo sada drugovi. – Malo se setno nasmejao i rekao mnogo izrazom lica. Nastavio je edukaciju kada smo već načeli ovu temu: – Radimo paralelne izveštaje, a ovi u Kopru pojma nemaju. Radi se o proveri informacija sa terena i o tome kome se sve šalju. Problem je u državnom vrhu. BND i njihovi saveznici zavrbovali su skoro sve u Sloveniji i Hrvatskoj, one na najvišim položajima, ali i one niže. Svi glavni u našoj zemlji, da ne spominjem imena, to znaju, upućeni su u sve i većina sarađuje sa stranim faktorom. Znaju da ovi žele da naprave novi rajh. Celu Evropu plaše Rusima i tako ostvaruju ciljeve. Naša emigracija u Nemačkoj i Evropi, mislim na ustaše, radi punom parom. Na njima sam doktorirao i znam ih sve, ali moram dobro da vodim računa kako da pišem izveštaj. Jedino gde imam odrešene ruke od naših jeste bezbednost predsednika Tita kada ide tamo u posete. To je moj prioritet u službi. Svi finansiraju ekstremiste u Jugoslaviji i u pograničnim zemljama. Organizuju im kampove za obuku, znamo sve, ali neko to pokriva i ćuti se. Nemci hoće da se prošire do Jadrana, Italijani rade na otcepljenju Istre od Hrvatske da bi je pripojili sebi. Italija može biti predmet pretenzija svojih severnih suseda. Srbiju opkoljavaju sa svih strana. – Kako Srbiju? – Pa lepo, Hrvati i Slovenci sa jedne strane, a Bugari i Rumuni sa druge. Predviđeno je da se u nekoj budućnosti pobune i Muslimani iz Bosne. – Ma daj, ujače, pa tamo živim.