Dragisa Ivelja-Bio sam Titov špijun

– Džema Bijedić im je 1974. dodelio muslimansku nacionalnost, a do tada su se izjašnjavali kao Srbi, Hrvati ili neopredeljeni. Ovo što ti pričam, to je dugoročni plan Zapada za razbijanje naše zemlje. Dobro smo teritorijalno pozicionirani. Nije mi jasan naš vrh, ne mogu da verujem, ali moram. Bakarić, Kardelj, Stane Dolanc, Stevo Krajačić, pa moj ministar Franjo Herljević, oni znaju sve o tome, a ja sam samo policajac. Sada ti je jasno zašto ti je otac pao nakon Plenuma 1966. godine. Ovo što sam ti ispričao nije za Goli otok, nego bih dobio da napravim novi Goli otok i da se sam smestim na njega. Pred tobom su život i budućnost, a u budućnost Jugoslavije i Srbije ne verujem. Svi nam se tovare na kosti i žele da unište i zgaze sve što smo napravili do sada. – Nije propustio da na kraju razgovora malo ne zasladi situaciju: – Uzmi još jedno parče pite od jabuka, to je najslađe što mogu da ti obezbedim posle ovog sumornog i teškog razgovora. – Uzeo sam najveće parče i, dok me je gledao, osetio sam kao da se pita da li sam zreo da progutam ovu priču na pravi način. Razišli smo se, on se verovatno malo ispraznio, a ja sam osećao kao da sam sa tim saznanjima malo stariji, uz gorak ukus i pored slatke pite od jabuka. Sutradan sam krenuo za Trst. Skrenuo sam u Sežani prema Kopru, gde me je čekala Katja. Dogovorili smo da se spremi da završimo započeti posao pre mog puta u Beograd. Sve je bilo po planu, dobila je i nove instrukcije. Zajedno smo ušli u hotel i prošli pored portira kao da smo bračni par. Čovek je već navikao na nas i nije nam pridavao nikakvu posebnu pažnju, osim što bi nas pozdravio. Svako je ušao u svoju sobu. Legao sam onako obučen preko celog kreveta i gledao u plafon. Moram sve da krijem. Od Ivana, od Katje, od Nenada, od svih oko sebe, a ponešto i od Lole. Negde moram da se ispraznim, inače ću pući. Katja mi je veoma draga, ali mi je i balast. Izgubio sam svakodnevni kontinuitet sa devojkama, a Katja mi je drugarica sa kojom spavam u istom apartmanu kao sa drugom. Osećam se kao evnuh. Jutro je i ja sam na svom radnom zadatku u robnoj kući u kojoj nisam bio neko vreme. Red je da me bar vide. Dočekao sam pauzu kada zatvaramo za ručak i sa Katjom se provozao pored nekih lokacija koje smo dobili kao zadatak. Bile su sumnjive. Poseta tim lokacijama predviđena je za noćas, da uradimo bar jednu. Prolazeći pored njih, nismo videli ništa sumnjivo. Dobili smo dva dana da ih obiđemo i proverimo. Nismo ni ručali zajedno jer je Katja htela da obiđe neke izloge dok su radnje zatvorene

tokom pauze i dok nema gužve. Navratila je nakratko, oko četiri sata, do mene u robnu kuću, koju samo što sam otvorio. – Ljubavi, večeras idemo u provod – i poljubila me. Znao sam da noćas radimo. Našli smo se u hotelu i nismo bili raspoloženi kao obično. U apartmanu smo prošli kroz plan noćašnje akcije. Naši su nekako došli do građevinske dozvole za ovaj objekat, ali se pretpostavlja da se sve s vremenom promenilo. Olovkom su označili nekoliko mogućnosti šta bi od prostorija moglo da nas čeka unutra. Radili smo na tome kako ući i izaći pod idealnim uslovima, a u slučaju problema, kako se izvući i gde obezbediti podršku. Crtež je bio siromašan. Stigli smo pred objekat, noć je, povremeno se pojavi mesec. Tišina koja budi svakakve misli. Ulazim sam. Katja mi pokaza u pravcu jedne oštećene vespe. – U kaseti imaš jednu beretu i dva rezervna okvira. Ko će znati, neka je. Uzmi i ovaj upaljač, ne treba mi, imam baterijsku lampu. Od ovoga se ne odvajam, ima samo dva metka, ali to ti je dovoljno. Izgleda kao pravi upaljač. – Nisam pošao bez ičega – pokušavam da je opustim. Imao sam osećaj da više brine o meni nego ja sâm. – Imamo još dva automobila sa po dva čoveka, ako se zagužva ili naletiš unutra na nešto što čuvaju. Jedan je levo, drugi desno, tako da, kud god pođeš, imaš nekoga. Vreme je letelo kao ludo. Katja uđe u jedan čamac na zarđaloj prikolici prekriven sa malo otrcane cirade, ali dovoljno da se ona ne vidi. Vreme je da krenem u nepoznato, samo mi prođe kroz glavu. Danas nije obilazila i gledala izloge, nego je pripremila i organizovala sve ovo. Ušao sam u mračnu napuštenu fabriku. Sablasna tišina i mir. Negde se čuje kako kapa neka voda. Kapi udaraju sporo, znači nema je mnogo. Prozori kojih je bilo dosta svi su polomljeni. Čujem kako se vrpolje neke ptice u krovnoj konstrukciji. Verovatno golubovi. Osećam miris truleži i memle. Oči mi se još privikavaju na mrak. Uši sve registruju, mozak radi punom parom, koliko može. Lagano se krećem bez svetla, pipajući. Zadatak mi je stalno na umu: proveriti da li su ovaj objekat koristili, ili koriste, kao skladište oružja i raznih materijalno-tehničkih sredstava i, ako jesu, koja je

zemlja porekla. Morao sam da upotrebim malu lampu jer je mrak bio potpun. Prolazim pored nekih praznih boksova i dolazim do jednih gvozdenih vrata koja su zatvorena. Osvetlim kratko, nemaju bravu, neko ju je izvadio i samo dobro pritvorio vrata. Lagano ih otvaram rukom u kojoj mi je bila mala lampa, a u drugoj sam imao svoj valter sa metkom u cevi. Nikoga nema, prostorija u koju sam ušao nema prozora. Osvetlio sam strop, ni gore nema ničeg. Vrata sam zatvorio za sobom i slobodno šarao snopom svetla po zidovima. Zidovi su betonski i dosta široki. Imali su debelu izolaciju koju je neko aljkavo skinuo. Po zidovima je, vidi se, bila razvučena neka instalacija. Ostale su rupe gde je bila pričvršćena i nešto kao tervol, izolaciona vuna, ali meni nepoznato. Poneo sam parče u jakni. Na stropu su ostaci rasvete i još nečega, visoko je, nisam mogao da se penjem. Sa ovom prostorijom sam završio i izašao iz nje. Tišina ledi krv, a meni se kašlje. Nastavljam dalje i nailazim na prostoriju bez vrata, u kojoj sam našao dve polomljene lampe, kao da su iz radio--aparata. Jednu sam poneo. Dalje je bilo šest vezanih prostorija, u jednoj nađem i deo antenskog kabla. Imali smo dogovor da ostanem dvadeset minuta, ako ne izađem za to vreme, oni ulaze da pomognu. Potrošio sam skoro sve vreme. Odlučujem da ostanem još malo jer sam primetio jedan veliki otvor koji je gledao prema moru. Shvatam da su kroz taj otvor ubacivali neki teret jer je sa te strane zaštićen od pogleda. Idealno za diskretan utovar i istovar. Verovatno su bila neka rol-vrata koja su se brzo zatvarala nakon obavljenog posla. U ovaj prostor moglo se uskladištiti sigurno nekoliko šlepera razne robe. Nisam smeo da palim bateriju jer je otvor gledao prema moru i luci i svetlo bi se odmah primetilo. Morao sam da izađem napolje, vreme je isteklo. Izlazio sam ubeđen da se obistinila sumnja naše službe da je ovo jedno od glavnih skladišta za prijem robe sa brodova. Plan je bio da se vratim kuda sam i ušao, mada bih ja rado izašao kroz ovaj otvor. Izlazio sam po planu i mislio kako oni napuštena i zapuštena skladišta i dalje aktivno koriste tako što u podrumima tih skladišta lageruju robu. Gore sve izgleda zapušteno i napušteno i niko ne obraća pažnju na oronule, napuštene stare fabrike, a posao se obavlja i dalje. Izašao sam gde sam i ušao, znao sam da su me videli i nikom se nisam javljao. Prošao sam pored čamca na prikolici i u prolazu kucnuo Katji. Ubrzo je došla za mnom do kola. Nije propustila da mi kaže da sutra radimo

drugi objekat u isto vreme. Još malo pa će da svane i ribari kreću da vade parangale i vrše. Uskoro će znati da li su danas nešto zaradili. Katja se zavalila u sedište automobila koji smo koristili za ovaj posao. Imao sam osećaj da je zadovoljna, pomalo prazna, i da joj je splasnuo adrenalin. Vozio sam bez reči, a ni ona takođe nije progovarala, pa smo tako ušli u hotel na zasluženi odmor. Sledećeg dana imao sam dosta obaveza sa Ivanom, celog dana sam bio aktivan u vezi s mojim poslom u robnoj kući. Katju nisam ni video, ali pala mi je na pamet dva-tri puta i uvek bih se setio onog njenog pogleda u mraku pre akcije. Ivan je insistirao da večeramo zajedno jer je imao neku novu devojku, pa da je pokaže. Nisam mogao da to izbegnem, a morali smo da odradimo i drugi objekat po planu. Katji sam rekao da ponese garderobu za noćnu akciju i da je stavi u moja kola, a sâm sam to već uradio. Večera u devet sati, rano za Italijane, ali sam ipak morao da razmišljam kako da stignemo na vreme. Jedemo, ali mislimo kako se izvući. Sat je neumoljiv. Već je jedanaest sati. Planirali smo da već u dvanaest budemo na lokaciji. Nismo znali koliko nam vremena treba za ovo noćas, a ne bi bilo dobro da ostanemo duže i da se sretnemo sa ribarima. Rešim da presečem. – Račun, molim vas – pozovem konobara. Ivana kao da sam ubo u srce, gde da ja platim pored njega. – Ne, ne, ja ću, ja sam pozvao na večeru. – Lepa Ivanova pratilja samo gleda, i povremeno se oglasi. Konobar je odmah reagovao i doneo račun. – Žuriš nekud? – osetio je Ivan. – Ma ne, Katja ide ujutro ranije za Portorož, pa da malo iskoristimo što je preostalo od ove noći. – Svi smo se nasmejali. – Nikada vam nije dosta vremena – bio je Ivanov komentar. Ivan je platio i ostavio napojnicu kakva njemu dolikuje. Moramo da krenemo kako znamo. Katja se snađe. – Ja bih do toaleta, pa ću vas tamo sačekati. – I ja bih sa vama – priključi se Ivanova nova zvezda. Super, mislim, svaka ti je zlatna, Katja, šta bih ja bez tebe. Čim su se udaljile, Ivan kô Ivan pita:

– Kakva je ova moja nova mala? – Vrh kao i obično – odgovaram iskreno. – Ona je Hvaranka – nastavi zadovoljno Ivan. – Vidi se, stvarno lepa i rasna Dalmatinka. Ubrzo smo bili svako u svojim kolima i krenusmo svako na svoju stranu. Sve je bilo u poslednji čas, ali ipak na vreme. Oboje smo se presvukli najbrže što smo mogli, zamenili kola i otišli na poziciju. Proveravamo sve. Ljudi za podršku su na svojim mestima. Još jednom brzo prolazimo kroz dobro pripremljen plan mirnog izvlačenja i izvlačenja u slučaju problema. Pred nama je objekat vrlo sličan onom od sinoć, ali je na prvi pogled, što se može videti i u mraku, u još gorem stanju. Čim sam ušao, shvatio sam da je to bio privremeni zatvor, ili nešto slično. Pored velikih prostorija za skladištenje robe bio je deo u kom su nekoga mučili. Na zidovima je ostao trag koji se nisu ni trudili da uklone. Odneli su skoro sve, ali su ostavili gvozdene alke u zidu, a bilo je i dosta zarđalih lanaca i žičanih sajli i nekoliko klema. Verovatno su kleme priključivali na akumulatore, koje su u međuvremenu odneli, i tako mučili ljude. Brzo sam prolazio kroz ovaj deo zgrade, nisam imao potrebe da se zadržavam. Samo sam sve registrovao. Sledeće dve-tri prostorije bile su skoro potpuno prazne. U jednoj od prostorija pažnju mi privuče jedna malo podignuta lajsna uz severni zid. Osvetlim, ništa posebno, ali snopom svetla pređem preko lajsne na mestu gde se spajaju zid i pod. Nožem podignem lajsnu i vidim da ima prašine, što bi trebalo da znači da niko ovo nije dirao duže vreme. Zabio sam nož u manji rascep, koji se pojavio, onoliko koliko je mogao da uđe, ali kraj lajsne ne mogu da odvojim. Zakrenem nož da vidim koliki je rascep i koliko mogu da ga proširim. Uspeo sam i gurnuo nož, a on prođe kao kroz sir. Mogao bih još da proširim rascep, ali nemam čim. Osvrnem se i vidim jedan komad armature savijene u obliku slova L, kao da mi ga je bog poslao. Armatura je takođe prošla glatko. Morao sam da budem tih, a ja se zaneo da iščeprkam nešto u šta sam posumnjao. Sve što sam uspeo bilo je da sam proširio procep na oko četiri santimetra. Izvadim jaču baterijsku lampu, osvetlim i vidim da je dole podrumski prostor sa nekim drvenim sanducima. Dakle, to je to. Baterijsku lampu koristim maksimalno. Vide se i crni natpisi na sanducima, ali ne mogu da vidim šta piše. Slabo svetlo i položaj u kome su složeni ne dozvoljavaju da prikupim više informacija.

Vide se i neki sanduci netipični za oružje, verovatno neka tehnika. Da tražim ulaz u tu prostoriju, suludo je. Odavde je previše visoko da se spustim čak i da postoji prolaz, a na kraju to mi i nije zadatak. Vratim lajsne i zaspem ih prašinom da se ne vidi da ih je neko dirao. Bezbedno sam izašao iz objekta i razišao se s ljudima. Katja i ja otišli smo u hotel. Te noći smo sastavili izveštaj. Katja je crtala ono što sam joj opisivao onako kako sam i na šta nailazio. Tražila je sve do u tančine. Spakovali smo i ono što sam sinoć izneo iz prvog objekta, lampe, vunu sličnu tervolu i još ponešto. Zvanično je u izveštaju napisala da smo pronašli ono na šta su u službi sumnjali – skladište oružja, a čega je još bilo, to ne znamo. Čim sam svoje obavio, otišao sam u krevet, a Katja je ostala da to uobliči i sve lepo složi. Pre nego što sam zaspao, pomislio sam na Lolu, kao i da treba da je vidim i referišem joj sve o akcijama od sinoć i preksinoć. Ustao sam ranije nego obično. Zašto, ne znam, ali znam da sam se osećao kao da me je voz pregazio. Stigla je roba od tri firme u isto vreme, knjigovođa bolestan, mogao bi to da završi i njegov pomoćnik, ali je na odmoru. Ima mnogo novca u kasi koji moramo odneti u banku jer je legalan, a zna se tačno koliko najviše novca smemo imati u kasi. Potpuno ludilo. Snalazim se, nekako ide. Ivan mi priseda na muke. – Spremi se, idemo do Gorice, to mi je velika obaveza. – Vidim da je veoma ozbiljan dok mi ovo saopštava. Znam da je tamo centar BND-a za ovaj deo Italije, kaže da treba da se vidi sa jednim Austrijancem i monsinjorom Dukom iz Vatikana. Jasno mi je ko su ta dvojica, ali gde je Ivan u toj priči? Nemoguće je da radi nešto sve ovo vreme a da ja ne znam. Pomislih: „Ma sve je moguće, ajde da vidimo i to.“ Lola je bila u Gorici, ali sa njom tamo nisam smeo da se sretnem iako sam joj bio dužan izveštaj o sinoćnoj akciji. Javio sam joj da me čeka u jednom malom restoranu u Trstu, u vreme večere. Ivan i ja smo krenuli u Goricu. Tokom vožnje sam razmišljao koja je svrha ovoga sastanka sa austrijskim biznismenom i fratrom-obaveštajcem. Ivan je ćutao i po izrazu lica bih rekao da ni on nije siguran šta ga tamo čeka. Ivanu se lako moglo pročitati šta misli, ne zato što je glup. Nije glup, nego je iskren i otvoren prema svima. Ništa ne krije i to ga mnogo košta. Gorica i Nova Gorica, dva gradića u dve države, samo ih granica razdvaja. Pogranični gradići svugde u svetu pogodni su za razne kombinacije, pa se pitam zašto bi se i ova dva gradića razlikovala od

sličnih. Idealna urbana pogranična zona za obe strane i obe države. Ovde su aktivnosti svih vrsta na visokom nivou. Ivan je tačno znao kuda ide i shvatio sam da mu ovo nije prvi put. Ulice je poznavao odlično. Stali smo i parkirao je pred jednom starijom zgradom, u ulici koja je bila kaldrmisana kockom. Vrata su bila tipična italijanska, velika sa obaveznim usečenim malim vratima koja se često otvaraju, dok se velika vrata otvaraju izuzetno, po potrebi. Mehanički sam pogledao na obe strane ulice i video dva čoveka kako sede u jednom parkiranom fijatu 124, desetak metara od nas sa desne strane. Motor im nije radio jer bih ga čuo sa te udaljenosti. Ušli smo zajedno u zgradu jer mi je Ivan dao znak glavom da i ja krenem sa njim. Unutra je bilo hladno, sve u mermeru, rukohvati i podovi uglancani, sijaju. Prvo tanke, pa onda debele zavese kao da su ih postavili pre nego što smo ušli. Stepenište je po sredini bilo prekriveno crvenim tepihom do prvog sprata, dokle smo mi išli. Osim što je bilo hladno, ovo mesto je mirisalo na mnogo novca. Ispred bleštavih vrata stajao je uniformisani batler koji nam ih je otvorio i uveo nas u jedan veliki salon. U salonu kao iz bajke visio je ogromni luster, za koji mi nije bilo nikako jasno kako su ga uneli u ovaj prostor. Navikao sam na najelitnije hotele, vile i sale za prijeme, ali ovo je bilo nešto posebno i fascinantno. Barokni nameštaj je bio poput eksponata u muzeju i livrejisani čovek nas ponudi da sednemo baš na komad tog nameštaja. Ubrzo je nestao kroz velika vrata od mahagonija. Ivan i ja smo seli i povremeno se pogledali. Mene je interesovalo nešto moje, a Ivana nešto sasvim drugo, siguran sam, neprijatnije. Livrejisani čovek izađe na vrata iza kojih je maločas nestao. – Izvolite – obraća nam se, ali nešto više okrenut prema Ivanu. Ovaj ustade i dade mi znak da i ja krenem. Ustao sam. Reaguje crveno-beli čovek sa zlatnim dugmićima i epoletama. – Gospodine, monsinjor i Fon Krigerman očekuju vas lično, bez pratnje – obrati se Ivanu. Ivan klimnu glavom i to je bio znak za mene da se vratim i sednem na raskošni kanabe. Sam, kao u muzeju, gledam velika platna na zidovima, skupocene slike koje me podsećaju na prostore u zamku Vindzoru, u Engleskoj, koji sam posetio pre godinu dana. Pojavi se i žena u crnoj haljini sa belom keceljom i poslužavnikom. Spusti na stočić ispred mene jednu malu bocu šampanjca dom perinjon od dva deci i, na

tanjiriću, tri jagode. Žena je bila srednjih godina, ni hladna, ni prijatna, ni nasmejana. Bila je žena-robot koja je obavila radnju predviđenu za goste. Otvorio sam flašicu šampanjca, nasuo ga do polovine uske čaše sa stopom i otpio jedan gutljaj. Mislim, šta sada sa rukama, šta uopšte raditi, slike sam video i divio sam im se. Jedva sam čekao da izađem i nadišem se prirodnog, svežeg vazduha. Osećao sam se kao u čekaonici kod zubara, a kako li je Ivanu i kakvu on sada bitku bije? Popio sam šampanjac i pojeo dve jagode, kad se otvoriše vrata. Ivan izađe sam bez ikakve pratnje. Ispratio nas je livrejisani čovek koji nas je i primio i setio sam se na koga mi je ličio. Podsećao je na švajcarske gardiste iz Vatikana. Sedamo u kola i bacam pogled – još stoji onaj fijat i ona dva čoveka sede u njemu. Krenuli smo putem kojim smo i došli. Ivan ćuti, pustio sam ga da se sâm otvori, znam da hoće, ne može dugo da izdrži. – Svi su isti, samo daj, daj. Znam da, ako ne dam, nemam podršku i zaštitu, i još su onda svi protiv mene. – Ćutim, znam da ne treba da se mešam u ovo. – Ovo je tradicija nasleđena od oca, sve je uhodano, i ovo mi je deo nasledstva. Traže da im pre roka uplatim sumu dogovorenu za ovu godinu, a za sledeću podižu na deset posto od bruto zarade. Znači da moram podići cene ili da gubim. Ako dignem cene, gubim kupce i konkurencija će da me pojede. – Zaćutao je nakratko. – Videćemo – reče i stade na jednom proširenju pored puta. Prvi put od kada se znamo, rekao je: – Vozi, ja ne mogu, pući ću. Ćutke smo se spustili u Trst. Otišao je sa stalnom devojkom pošto su kupili neki kiseli kupus, sitno seckani ribanac, sa kranjskom kobasicom. To smo svi voleli i često kupovali. Hteo je da to ručaju njih dvoje sami kod kuće. Opredelio sam se i ja za taj vrlo ukusni kupus, ali sa kuvanim mesom i malo rena. Ja sam ostao u restorančiću i uz pivo opušteno ručao, ne misleći na događaje koji su obeležili dan. Zatvorio sam robnu kuću i krenuo ne znam ni ja kuda, samo da nekud odem. Bio sam prazan. Bilo mi je nemoguće da živim bez iznenađenja. Lola se pojavila kao senka, niotkuda, ispred mojih kola. Onako lepa, izbi oči lepotom, sela je u kola iza mene. Nisam dugo vozio kada je zatražila da

stanem u jednoj uličici. Osvrnuo sam se da vidim da li ima nekoga blizu nas. Brzo me je smirila. – Uživaj, sve je pod kontrolom. – Odmah sam počeo da joj pričam kako je bilo na zadatku. Pisala je stenografski. Rekao sam joj da sam Katji dao neke predmete koje sam našao i naveo koje. Lolu sam sve vreme gledao u retrovizoru dok sam joj govorio, povremeno bi podigla glavu i video bih joj lepo lice na slabašnom svetlu gradske rasvete i obližnjeg izloga. Dakle, lepa je, ali ni približno interesantna kao Katja. Brzo mi je rekla: – Ako je to to, ja izlazim, čekaju me kola, iza nas su na početku ulice. – Išli su za nama? – Pa normalno, kako da dođem sama, a ni tebe ne bih da izlažem nepotrebnim problemima. Svaki novi dan je donosio nešto novo. Danas sam hteo da se počastim u butiku kod Mike i uzeo sam nešto malo letnjih stvari, naravno, na otvoreni račun kuće. Retko dokon i bez trenutne obaveze, ni dobar sladoled nisam hteo da propustim. Kratko je trajalo moje slobodno vreme, čekala me poruka u radnji da me je devojka zvala i poručila da je stigla iz Portoroža u Kopar i da dođem po nju. Naša uobičajena kafana, Nenad i Katja sede, i šef odmah kreće sa pričom kao da nekuda žuri. – Vas dvoje zaboravite objekte u kojima ste bili i zaobilazite taj kraj u širokom luku. Druga ekipa to preuzima, vi ste svoj deo posla završili na toj lokaciji. Nego ovako, imamo dojavu da za drugi vikend, dakle pošto je danas utorak, onda za jedanaest dana, oni planiraju najveću isporuku oružja u Jugoslaviju do sada. Ti i Katja ih pratite od mesta utovara, koje smo ustanovili prošli put i koje je u međuvremenu potvrđeno. Naša veza na Ponte Rosu dodeliće vam čoveka za vezu i snimanje. Mirno ih puštamo da pređu granicu i dalje ih pratimo, a vi locirajte ove koji su pomagali i ostali u Trstu. Oni će, kada pređu u našu zemlju, forsirati put obalom jer je mnogo turista. Kada vas dvoje prikupite podatke o ovima iz Trsta koji su saučesnici sa italijanske strane, mi ih preuzimamo i glavnog dovodimo na naš kazan. Vas dvoje ste od tada slobodni. Katja je prva reagovala i sevnula pogledom.

– Kako slobodni? Nije mi jasno. – Ti ideš na nov zadatak, a Relja ima svoj posao u Trstu – nasmeja se Nenad, što nije učinio odavno. U prvom trenutku mi je bilo žao što više neću biti blizu Katje, ali me je malo zagolicalo zašto mi je Nenad ispričao kuda idu kada pređu našu granicu i još neke pikanterije koje se uglavnom ne pričaju osim kada se dodeljuje zadatak. Naravno, o tome pričaju među sobom i oni koji projektuju zadatak. Uvek nepoverljiv, mislim da li i mene proveravaju hoću li nekome nešto reći za dobar novac. Zašto bi mene izuzeli od provere kada se sami međusobno proveravaju. Shvatio sam po Katjinom izrazu lica da je znala za ovo i da nije dobro odglumila reakciju iznenađenja kada nas je Nenad obavestio o kraju saradnje. Došao sam do reči i ja. – Srećan sam i tužan istovremeno – bio je moj komentar. – Zašto jedno, a zašto drugo? – pita Nenad. – Prvo, srećan sam što sam doprineo da se akcija završi kvalitetno i u interesu moje zemlje. Takođe sam srećan što sam imao ovakvu koleginicu kao što je Katja i što smo radili zajedno. – Zbog čega si onda nesrećan? Da čujem. – Malo sam zastao i pogledao Katju, koja me je gledala sa izrazom lica ucveljene lepotice. – Nesrećan sam što koleginica ide od mene, navikao sam na nju. – Nenad kao da je samo čekao takvu moju reakciju. – Da je mi udomimo kod tebe na platu, socijalno, penziono, i da joj obezbediš beneficirani radni staž – sasu Nenad rafalno. – Može, može, dogovorićemo se. – Sada beži u Trst, sutra će ti doći partnerka, pa se družite, tamo sigurno misle da ste pred brakom. – Skoro pa je tako. – Katja me značajno pogleda da vidi koliko ima istine u ovoj mojoj izjavi. Ubrzo smo se pozdravili i ja sam krenuo za Trst. Put mi je prošao u trenu. Mislio sam na Katju. Toliko smo bili zajedno, a nismo uživali jedno u drugom. Noć u apartmanu hteo sam da prekratim tako što ću ekspresno zaspati nakon svih ovih dešavanja. Katja me ujutro nakratko ukrala od Ivana,

morao sam da se vratim da ispunim obaveze. Noć sam joj posvetio celu. Večerali smo u bašti restorana u marini uz diskretno svetlo i sveću na stolu. Ispili smo i drugu bocu vina i ustali da malo prošetamo, ne obraćajući pažnju na retke šetače. Katja odjedanput kao da izgubi ravnotežu i naže se na moju stranu. Malo sam je pridržao i više nisam spuštao ruku sa njenog ramena. Nije se protivila i siguran sam da joj je prijalo. Predložila je da odemo do jednog bara blizu našeg hotela na još po jedno piće. Bar je radio do kasno u noć. Vrlo brzo smo, skoro u isti mah, došli na ideju da idemo na spavanje. Bar je bio blizu hotela, pa nisam imao mnogo vremena za uvod i odmah sam počeo. – Da politički komesar smesti svog vojnika na spavanje, pa da malo izađe sam. – Vojnik ne sme da spava sam, a komesar mora da ga čuva – prihvati Katja. Reagovala je po osećanju i obuhvatila me oko struka ispod kaputa. Privukao sam je uz sebe i već smo bili na vratima hotela. Ona je vodila, a meni se to dopalo. Htela je da istrese sve što je čuvala u sebi zbog posla. – Večeras su nam dosta i jedna soba i jedno kupatilo – govorila je opijena što željom što pićem koje je doprinelo da bude opuštenija i da slobodno otvori dušu. Vreme, ambijent, mesto i osećanje, i to je to. Ujutro mi je kafa bila najslađa koju sam popio u Trstu. Portir nam je kafe doneo u sobu. Ona se mazno meškoljila u krevetu. Izašao sam iz kupatila i kafu smo popili u krevetu. – Moraš u radnju, baš mi je žao, lepo je jutro, ali ja ću još malo da spavam. Ne ljuti se na svog vojnika – i spontano mi uze i poljubi ruku. Kao da se postidela tog gesta, pokrila se čaršavom preko glave. Izlazeći dobacim joj: – Danas ti vodiš na ručak i zatvori sobu. Sedim u radnji i razmišljam koliko je vremena prošlo dok smo „ozvaničili“ zbližavanje. Mnogo mi se dopada i teško sebe mogu da prepoznam. Sledećeg dana sam bio slobodan i odlučio sam da joj se posvetim tako da pamti taj dan. Hteo sam da joj kupim neke poklone da me se seća jer je akciji kraj i razilazimo se. Odveo sam je u nekoliko najekskluzivnijih radnji gde sam imao otvoren račun na neograničenu sumu. Zaslužio sam tu beneficiju, pa se nisam mnogo obazirao na cene.

– Slušaj, vojniče, sada bez ustezanja i pravog ili lažnog stida, uzmi sve što ti se dopada u radnjama u koje te vodim. Veruj, sve sam to zaradio. – Zašto? – pita i gleda me iznenađeno, a i prija joj. – Zato što ćeš to nositi sezonu-dve da se setiš mene. Kasnije bledi garderoba, bledi i sećanje, znaš da je takav život. – Jedva se u prvoj radnji odlučila da uzme nešto, a kasnije, uz moju podršku, išlo je sve ženski lako. Uživao sam u njenoj sreći i zadovoljstvu. Može se zamisliti žensko koje kupuje sve što joj se svidi, ne postoji žena koja to ne bi poželela. Natovarena kesama, osvrnu se u jednom izlogu za nekim cipelama. U toj radnji moj potpis nije značio ništa. Vratimo se i kupim joj i te cipele. Predložio sam Katji da sve to odnese u Portorož, a vratila se maltene pre nego što je otišla. Došao je i dan kada je trebalo da obavimo poslednji posao zajedno. Kafe-bar pored našeg hotela i jutarnja kafa. Neočekivano nam priđe jedan čovek i rukova se sa Katjom, mene je pozdravio i, kad me je Katja predstavila, pružio mi ruku. Možda je nešto mlađi od mene ili smo vršnjaci, ali je već dobro oćelavio. – Ja sam Tomo – bio je kratak i spustio se na stolicu do Katje. Shvatam da je on čovek za pratnju, komunikaciju i snimanje svega što se sluša ili gleda. To mi je Katja na brzinu ispričala dok je momak nakratko otišao do ve-cea. Odmah je prešao na stvar. – Ovi sa robom kreću večeras u 22 sata, da se mi vidimo u 17 sati nakratko, a onda u 21.30 krećemo na poziciju. Momak ne htede ništa da popije, pozdravi nas i ode svojim poslom. Dan je brzo prošao, bilo je dosta vruće. Tomo je doneo razrađen plan cele akcije na ugovoreno mesto tačno u 17 h. Naš je posao bio da ispratimo ovu isporuku na putu od Trsta prema našoj granici, a naši će dalje prema Kopru. Katja i ja treba da budemo prilepci, stalno uz njih, da se ne desi da ih izgubimo ili da neko drugi ne preuzme robu uz zamenu vozila. Momak koji nam je dodeljen imao je zadatak da bude na vezi i da ih snimi tokom vožnje. U 20 h potvrđena nam je informacija o pozicijama i maršruti koju su oni možda mogli i da promene u poslednjem trenutku iz samo njima poznatih razloga. Zbog toga smo mi tu. U Trstu je bio čovek koji je znao

sve, koji je pripremao akciju i koristio se Katjinim i mojim izveštajima o skladištima. On se nije pojavljivao, bio je u kontaktu samo sa Tomom. Tomin, Katjin i moj zadatak bio je da se vozimo mojim kolima vrlo blizu iza njih, da se ne krijemo nego da se vozimo otvoreno kao dvoje mladih koji u poršeu kabriju idu u provod. Trebalo je da stalno budemo uz vozilo čiji je teret oružje. Ovaj teret su vozili u jednoj velikoj kamp prikolici marke adria. Trebalo je da se vozimo iza njih, ali da ih ne pretičemo čak i ako nam budu davali znak da ih prođemo. Dakle, trebalo je da nas registruju kao mlade i lude i da se naviknu na nas u blizini. Ovakvih i sličnih kamp prikolica bilo je na ovom putu nekoliko u isto vreme. Italijani su išli na odmor na slovenačko i hrvatsko primorje. Spustio sam platneni krov poršea i ostavio ga da malo štrči zbog Tome, da može dobro i bezbedno da se smesti na zadnje sedište i radi svoj posao. Na poziciji smo bili tačno na vreme po dogovoru, u 21.30. Akcija je krenula tačno u 22 sata, ustaše su bile tačne kao sat, verovatno su imale precizno dogovoreno vreme za prelaz preko naše granice. Sledili smo instrukcije. Tomo je bio u ležećem položaju na mestu zadnjeg sedišta, koje sam zbog njega izvadio. Katja je birala muziku i povremeno menjala stanice. Držao sam ruku preko njenih ramena i povremeno bismo se poljubili, što nam nije teško padalo. Vozili smo se oko dva kilometra iza prikolice kada su nam prvi put dali migavac da ih obiđemo. Već smo ih pomalo nervirali. Nisam preticao. Kolona vozila je bila dugačka i uglavnom se upoznaju svi koji voze u blizini. Nas je interesovalo da li oni imaju svoju pratnju koja se brine da im nije ko za petama. Nije bilo nikakvih indicija. Gledali su nas povremeno u velikom retrovizoru koji je bio ugrađen zbog prikolice. Ponovo mi daju migavac da ih preteknem, nervozni su. Koristim priliku da to ne učinim zbog kolone iz suprotnog smera, a posle zbog pune linije. To mi je opravdanje koje oni moraju da prihvate jer je takva stvarna situacija. Katja mi se naslonila na rame i skoro prešla na moje sedište. Vidim da nas povremeno pogledaju i, kako mi se čini, smatraju nas za mlade i lude, a činimo ih nervoznim. Sve ide po planu, oni su jedini i, po našem saznanju, natovareni su. U daljini se vide svetla Kopra. Ovoga puta nisam se oglušio na njihov novi migavac, koji je bio poziv, po treći put, da ih preteknem. Znam, nemaju kuda, ušli su kao na šine. Obilazim ih ne

žureći. Kada smo se poravnali, vidimo da nas psuju i mi im uzvratimo, a Katja im neočekivano pokaza srednji prst. Katju sam zagrlio i bila mi je na prsima, sigurno su nam zavideli. Tomo je radio svoj posao i pravio materijal zbog kog je bio sa nama. Siguran sam da ih je snimio dok smo ih prolazili. Sada smo ispred njih, vozimo se lagano, to bar nije teško jer znamo da je pravac dobar i granica se već vidi. Tomo je dobio instrukciju da završavamo i, uz njegovu saglasnost, skrećemo na jedan improvizovani parking. Kola sa prikolicom i teretom oružja prolaze pored nas. Čujem Tomu sa zadnjeg sedišta kako se odjavljuje: „Gotovo.“ Ostali smo tu još petnaestak minuta, s ugašenim motorom i svetlima, zbog neke eventualne promene. Bili smo tu sve dok nismo bili sigurni da je automobil sa prikolicom prešao italijansku granicu. Upalio sam kola i reski zvuk mašine malo me je povukao da dam gas i da poteram ovaj lepi i brzi automobil koji sam do malopre mučio vozeći iza spore i lenje prikolice. Tomu sam ostavio kod jednog usidrenog, neuglednog čamca sa kabinom. Katja i ja pođosmo u hotel, to je bilo pravo mesto za nas večeras posle svega što se dešavalo. Sledećeg dana sam predao i podneo iscrpan izveštaj Loli. Katja je bila sa mnom još dva dana. Morala je da se vrati, čekao ju je drugi zadatak. Čuli smo se kasnije povremeno, ali je intenzitet osećanja s vremenom bio sve slabiji i kod mene i kod nje. Moji iz službe nisu kontaktirali sa mnom jedno vreme, ali kad sam se našao u problemu, na aerodromu Brniku kod Ljubljane, pomogli su mi na prvi poziv. Napokon sam mogao da sve vreme posvetim Ivanu i robnoj kući do novog zadatka.

MILICA – MARSELJ, ANDORA, MADRID – ZAPLET KOJI MOŽE BITI SMRTONOSAN Trst je bio moja mediteranska luka u kojoj sam živeo svoje snove, puna iznenađenja, spoznaja, opasnosti, druženja i ljubavi. Uvek mi je bilo milo i lepo da provodim vreme u ovom toplom gradu na obali Jadranskog mora. Miris čempresa, borova i za neke neprijatan miris luke meni su bili celina i doživljaj koji ne bih menjao ni za šta. Živeo sam lep i lagodan život na visokoj nozi i bilo ko, da je to procenjivao sa strane, rekao bi isto, ali bilo je i mnogo opasnosti kojima sam bio izložen. Bio sam mlad, razuzdan momak koji nije štedeo ni sebe ni vreme, a ulog je bio moj život. Znao sam, to je cena, pa ili igraj ili izađi iz igre. Lepo je osećati se ovako. I dok sam razmišljao o svemu na maloj jahti mog dobrog prijatelja, koja se lagano ljuljuškala na umornim talasima i tako mi priuštila da uživam u svojim mislima, konobar iz bara u marini pozva me da se javim na telefon. Sišao sam nevoljno i pogledao ga prekorno jer sam mu rekao da nisam tu ni za koga osim za njega koji me služi. Konobar je bio stariji čovek i izvinjavao mi se izrazom lica ne govoreći ništa. Ko li je to kada je konobar Antonio pristao da me pozove? Moje iznenađenje je bilo veliko, baš prijatno veliko. Zvala me prelepa Milica, koja je već bila sa mnom u ovom jahting klubu, a znala je i Antonija, tako da joj je ovaj iz prve ispunio želju i otrčao da me pozove. Kasnije su usledili i značajna napojnica za Antonija i piće za celu smenu u klubu. Nemam reč za Miličinu lepotu, zvao sam je „Milica jedna na majka“ kad sam joj se divio, a divio sam joj se dvadeset četiri sata dnevno. Upoznali smo se u Trstu, bila je u nekom šopingu i od tada je nisam ispuštao iz vida i pored mnogobrojnih manekenki i foto-modela sa kojim sam se svakodnevno družio, a istina bilo je svakodnevno prelepih Jugoslovenki koje su gazile tršćanske ulice i pohodile tršćanske prodavnice i butike. Milica nije samo lepota nad lepotom nego i duša nad dušom, koja je nekako znala da se neprimetno uvuče pod kožu. Znala je da nenamerno osvoji svakog muškarca. Ona je bila praznik za oči i, kada je bila u mojoj

blizini, kao da me je pozivala na razmenu najsuptilnijih osećanja i poštovanje te lepote. Ruka kojom sam držao slušalicu oznojila mi se, pa sam prebacio slušalicu u drugu ruku. – Znaš, mili, ja sam u Beogradu, završavam nešto oko fakulteta, pa ako imaš vremena da dođeš da provedemo neko vreme zajedno dok se ne vratim u Valjevo. Da, bila je iz Valjeva i, od kada mi je rekla odakle je, za mene je Valjevo bilo centar lepote. Spustio sam slušalicu, počastio osoblje kluba u marini, seo u kola i krenuo pravo u Jugoslaviju, u Beograd. Od garderobe sam poneo ono što sam imao na sebi, doduše, imao sam dosta garderobe u Beogradu, u hotelu u kom sam stalno odsedao. Neseser sa priborom za higijenu ostao je u mom apartmanu, u hotelu u Trstu, kupiću sve to u Beogradu. Gorivo sam po običaju sipao u Sežani i uvek mi je bilo dovoljno do Beograda, kupio sam na pumpi, dok su tankovali gorivo, i neki keks i dva soka da ne stajem nigde usput. Dok vozim, navire mi misao da li sam se možda zaljubio, ma ne i nisam kad se ovako ponašam. Muški sebi nikada ne mogu da priznam da sam se zaljubio pored tolikih silnih devojaka oko sebe. Dok se borim sa svojom muškošću i sujetom, moj BMW grabi prema Beogradu, na radiju je neka sentiš muzika, ni ja ne bih mogao da izaberem bolju. Prolazim Zagreb, zapravo svetla na auto-putu pored Zagreba. Razne lepe misli prolaze mi kroz glavu, pa nego kakve će nego lepe. Muzika iz radija konstantno po mom ukusu, promiču table. Uskoro sam negde video table Šid, Okučani i tablu za skretanje za Sarajevo. Sve je tako brzo prolazilo ili sam ja jurio, ne prebrzo jer sam uživao u vožnji i mislima o Milici. Prijatno iznenađenje – aerodrom Surčin, voljeni Beograd je preda mnom, kasno je, počela je da sipi neka kišica, pa sam smanjio brzinu i moj BMW je postao krotkiji i mirniji po kiši kada je asfalt najklizaviji. Moj grad spava, reklo bi se, spavaju svi oni koji sutra rade i nisu putnici kao ja ili noćobdije. Svestan sam da Milicu mogu da zovem i vidim tek ujutro. Mislim se kuda ću, skoro je dva sata. Parkiram pred restoranom Madera i odlazim pravo u Poslednju šansu. Siguran sam da ću u ovom lokalu naći nekog od drugara moga soja. Nisam se prevario, bilo ih je poprilično. Nisam se video sa nekim duže, sa nekim kraće. Popili smo po nekoliko pića, izmenjali informacije iz gradova i zemalja u kojima se viđamo po Evropi. Ovi momci imaju razna zanimanja, uglavnom kažnjiva, i u sukobu

su sa zakonom, pa ponekada neplanirano ostanu duže u zemljama koje rado posećuju. Umoran sam, posle još jedne ture pića pozdravim se sa prisutnima, koji raspredaju kuda da idu i gde ima dobra žurka. Ja sam se dokopao hotela Mažestik. Moj ujak, stara policajčina, koga sam mnogo poštovao, uvek mi je govorio: „Izbegavaj taj hotel, mi ga neprestano kontrolišemo, tu je stecište obaveštajaca mnogih stranih službi.“ Lepa, velika, čista i uredna soba, sa velikim krevetom i punim sobnim barom, učinila je da zaboravim na sve i ubrzo utonem u dubok san. U Beogradu je za mene tenzija bila mnogo manja nego u Trstu. Umor i udoban smeštaj učinili su da duže spavam, pa sam se probudio oko 11.30. Doručak je već odavno bio gotov. To saznanje je učinilo da se na brzinu istuširam, platim hotel i preselim se nedaleko u hotel Union, gde mi je bilo i dosta garderobe na čuvanju. U Unionu su odsedali uglavnom poznati estradni radnici i umetnici iz Bosne i Hercegovine i Hrvatske. Znali smo se skoro svi. Dobio sam skromniji smeštaj nego u Mažestiku, kakav je bio i rang hotela Union, ali tu smo se svi osećali kao porodica. Primetio sam da moja soba na drugom spratu ovog hotela gleda na zgradu novinske kuće Borba. Doneli su mi moju deponovanu garderobu, presvukao sam pantalone i obukao novu majicu i odmah se dohvatio telefona. Nula, izlaz i onda broj Miličine tetke kod koje je odsela. Javila se, ko drugi nego ona, kao da je dežurala pored telefona. Umilni glas procvrkuta: – Lepo, stigao si, mora da si duže spavao kada ovako kasno zoveš. – Zanemario sam opasku i upitao, onako lagano, kao da se nismo ni rastajali: – Lepotice, kada mogu doći po vas? – Odmah ili nikad – uzviknu ona – od pola devet čekam da me pozoveš. – Stižem – promrsih i, onako u žurbi, dva puta sam nameštao slušalicu dok je nisam smestio u ležište. Izjurim iz hotela i brzo i sigurno sednem u kola i startujem mašinu. Kola ni da maknu, nijedan santimetar. Izađem i imam šta da vidim. Na prednjem desnom točku postavili mi lisice, što je tada bila hit kazna za nepropisno parkiranje. Treba mi jedan sat da platim kaznu i da me odblokiraju, nemam vremena i odmah reagujem. Ispred novinske kuće Borba stoje kamioni koji razvoze štampu. Prvog vozača zamolim da mi da čekić, nećka se a vidim da ima čekić. Brzo se vratim do

kola, koja su na oko petnaest metara od ovih kamiona, izvadim boks cigareta marlboro i dam ga vozaču koji je već ušao u kabinu svog kamiona. Pružih mu cigarete kroz otvoren prozor, on ćutke uze boks i stavi ga ispod sedišta, pa otvori vrata, izvadi iza sedišta veliku macolu, pruži mi je i kratko promrmlja: – Samo požuri. Trebalo mi je sedam-osam dobrih udaraca čekićem po katancu na lisicama dok nisam oslobodio točak. Prolaznici su me gledali kao ludaka. Bacim rasturene lisice u stranu, sednem u kola, stanem pored kamiondžije i gurnem mu čekić kroz prozor mojih kola. Brzo sam stigao do Miličine tetke koja je stanovala u Ulici admirala Geprata. Milica me je čekala na trotoaru. Izašao sam iz kola, izljubili smo se i još bismo, kad čujem tup udar. Moja kola nisu bila zakočena, a ova ulica je strma, pa se BMW naslonio na neki golf – nije bilo neke štete. Povučem Milicu za ruku i sednemo u kola da se ne bih objašnjavao sa vlasnikom golfa ako naiđe. Napokon zajedno. Oboje smo uglas uzviknuli: – Na Košutnjak. – Tamo je šuma i mir. Sunce je već odavno peklo, a gore je lepo i sveže, noćas je bilo i kiše. Dok sam vozio, sve vreme sam ruku držao na menjaču, a Milica je svoju ruku stavila na moju i nije je puštala. Ubrzo smo se smestili u baštu jednog restorana, u sam ćošak blizu šumarka koji je okruživao baštu sa jedne strane. Poručili smo piće i konobaru rekli da ćemo ga zvati kada budemo hteli da ručamo. Koliko god su nam stolice bile jedna uz drugu, bili smo daleko jedno od drugog. Tada je Milica preuzela inicijativu i sela mi u krilo. Poneko dođe, traži mesto ili prikladan sto, ali se ne obaziremo, mislim, kako je, tako je. Malo će nas ogovarati i to je to. Želja je bila velika i obostrana, kako sam čitao, ovo najviše liči na ljubav, ja u to ne verujem, ali lepa Milica ne otvara oči, drži me za ruke kao da želi da bude sigurna da sam samo njen. Prija nam ova bliskost. Piće, ručak, voće, kolač, mnogo lepih reči i iskazanih osećanja, pa nismo ni primetili da je mrak poprilično ovladao šumom na Košutnjaku. Svetla koja pale u bašti restorana nagovestila su nam koliko dugo smo tu, a i konobar koji se pojavio sa računom izvinivši se što nas ometa – mora da preda smenu, pa da naplati naš račun. Zahladnelo je, Milica bi mi se

zavukla pod majicu, meškoljila se i pripijala uz mene iz zadovoljstva, ali i zbog hladnoće koja je izbijala iz šume. – Ajdemo da se presvučemo pa u izlazak – prekinuo sam ovo uživanje. Odvezao sam Milicu kući, a ja otišao u hotel da se presvučem i obavim još neke formalnosti. U 23h sam bio pred Miličinom zgradom, videla me je sa prozora i odmah sišla. Ušla je u kola sa svom svojom lepotom i diskretnim prijatnim mirisom koji sam osetio čim me je poljubila. Nisam mogao da krenem odmah, a nisam smeo ni toliko da se divim. – Pa i ne izgledaš tako loše – rekao sam jer mi ništa drugo nije palo na pamet. – A ti kao pa bolje izgledaš – i Milica je žena, pomislih, to je očekivana reakcija. Naslonila je glavu na moje rame i krenuli smo na ušće Save u Dunav, na jednu terasu sa dobrom muzikom koja je tada bila hit mesto gradskog krema. Na toj terasi se i plesalo, što je bila Miličina želja i zapovest za mene. Sve bih učinio samo da ne skida osmeh s lica. Nisam bio neki ljubitelj plesa, voleo sam da gledam druge kada plešu, a i celo moje društvo je svoje devojke predavalo dežurnim plesačima, kako smo ih mi nazivali, dok smo mi pričali o nekim interesantnim događanjima. One plešu celo veče, mi se ispričamo, takav nam je bio običaj. Ove večeri sam morao malo više da se potrudim. Kao da me bog pogledao, muzika je počela da svira blok lagane muzike, sentiš. Privukao sam Milicu sa užitkom. Muzika, diskretna svetla i pokoji osvetljeni brodić koji plovi. Ovakvi trenuci se pamte večno, ali su već sutra prošlost, kao i sve ostalo, i ponovo tražimo neku novu sreću i uživanje. Milica je u elementu, oseća se da ima sve što želi i da beskrajno uživa, a ona zna da to pokaže, svesno ili nesvesno. Gledam njenu dugu, loknastu smeđu kosu i ukusno odabranu haljinu koja lepo pada niz njeno savršeno izvajano telo. Koža joj je kao od svile i kadife, a njene mekane i nežne ruke svakoga bi odvele u nepovrat. „Od ovoga nema odbrane“, pomislih, „a ko pa želi da se brani?“, bila je sledeća misao. Noć smo proveli onako kako smo maštali dok smo bili razdvojeni. Sledeći dan Milica je provela rešavajući neke redovne obaveze na fakultetu, upisivala je nešto, nisam ni pitao šta, pa je zatim išla na lekarski pregled za vozački ispit, celog dana smo bili razdvojeni. Ja sam iskoristio dan za druženje u Gradskoj kafani Ineks, gde je uvek bilo dvadeset do trideset drugara koji su tu stalno dolazili

i bili kao inventar. U ovoj kultnoj gradskoj kafani saznaš sve: ko, šta, kako, gde, sa kim i kada. Uglavnom su tu višegodišnji studenti iz Bosne i Hercegovine, Crne Gore i unutrašnjosti Srbije, i još poneko prispeo sa neke neuobičajene strane. Bila je tu i jedna ekipa kockara, prilično starijih od mene. Slabo su ili skoro nikako igrali u Beogradu jer su svoje umeće podigli na viši nivo i igrali ozbiljne partije u inostranstvu. Iako stariji, cenili su me i vrlo rado sedeli sa mnom pričajući o kockarskim dogodovštinama i o modi jer su znali da je to moj teren, između ostalog, pa su držali do mog mišljenja o svetskim modnim trendovim, pogotovu što su znali gde i kako živim. Oni su bili pomalo specifični, kupovali su uglavnom sportsku garderobu u Italiji i Francuskoj, a besprekorna odela im je šio Kadrija, vrhunski krojač i brend u Beogradu, koji je šio uglavnom stranim ambasadorima u Beogradu. Pričali su mi da su mu oni prioritet, za njih nije bilo čekanja na red jer su za šivenje odela uvek plaćali duplo više od važeće cene. Trošili su mnogo na provod i devojke. Svi smo se znali u Ineksu i znalo se ko šta može a ko šta ne može, tu laži i fore nisu mogle da prođu jer je to bila baza najnamazanijih momaka u Jugoslaviji. Za dva sata, koliko sam sedeo u bašti kafane, saznao sam gotovo sve što me je interesovalo. U jednom trenutku setim se svoje Milice, pozovem je i pitam: – Kada se vidimo? Kada dolazim po tebe? – Mala pauza pa onda cvrkut sa uvodom: – Znaš, tetka je pravila kolače, pa te je pozvala da probaš bar jedan, ali mislim da prevashodno želi da te vidi i upozna se s tobom. Ono što najviše mrzim to su kućne posete, namešteni osmesi, komplimenti: „Divno vam je ovo“, a u stvari ništa ne valja ili je odvratno. Ali šta ću, Milica se ne odbija. Da skratim, rekao sam: – Dobro, dolazim u osam sati kod tetke na kolače i po tebe, samo molim te da se ne zadržavamo dugo. – Naravno, naravno – odgovori zadovoljno Milica. Na putu do kola mislim: „Kafana je zakon, poručiš – platiš, ako ne valja – vratiš, pa još ako slučajno moram da koristim i ve-ce, slede ustručavanja, obziri, moguće neprijatnosti. Ma o čemu ja razmišljam, pomislih, i umalo ne udarih u svoja kola do kojih sam stigao a nisam ni primetio.

Lepo sam iskoristio vreme preostalo do osam sati, doterao se za izlazak i tačno u osam bio sam pred vratima Miličine tetke. Prijatno iznenađenje za mene: Miličina tetka je bila fina žena, koja je živela sama i volela da kuva, ali nije imala kome. Prvo lepa, vruća srpska gibanica, bogami dva poveća komada, ukusna, nema šta. Sledila je voćna torta kakvu odavno nisam pojeo, uz veliku čašu hladne kisele vode. Vidim da joj je drago što sam pohvalio gibanicu i tortu, ali bio sam stvarno iskren. Zahvalio se i izvinio se što nisam doneo cveće, znam tu nema izvinjenja, ali sam pokušao i ona mi je navodno oprostila. Ja imam neko čudno mišljenje o cveću, lepo je i miriše dan-dva, a onda je jadno, uvelo i neprijatno miriše. Ne berem ga i ne poklanjam, ali uživam da ga gledam u prirodi. Razni ljudi – razne ćudi i shvatanja. Milici sam dao znak očima da krenemo, prihvatila je to i poljubila tetku za rastanak. U kolima smo bili za minut i krenuli pravo u još jednu besanu noć, u sjajni svetleći grad – naš Beograd. U trenutku se setih da sam zaboravio da ponesem novac i da sam bez para, a bez novca ste malo gde dobrodošli. Usmerio sam kola prema hotelu, objasnivši situaciju Milici, i ubrzo sam se našao pred ulazom u hotel. – Sačekaj u kolima, odmah se vraćam – rekao sam svojoj devojčici da ne bi morala nepotrebno da izlazi iz kola. Da ne bih išao u sobu, uzeo sam od portira koliko mi je trebalo jer smo u ovom hotelu funkcionisali kao porodica, i mi gosti, koji smo tu često i ostajemo dosta dugo, i personal bez obzira na status i funkciju. Već sam bio na ulazu kad me portir Laza cimnu: – Ej, ej, čekaj, imaš poruku iz Italije od pre sat vremena. Vratim se i uzmem cedulju na kojoj je pisalo: „Sutra uveče obavezno budi u Trstu, u hotelu Milano u 20 h. Karlo.“ Karlo je sin jednog veoma moćnog čoveka iz Palerma koji mi je više puta pomogao kada sam bio u ozbiljnim nevoljama. Nije mi bilo baš po volji, ali sam znao da se na poziv moram odazvati. Mislim: „Hajde da izludujemo ovu noć, a da joj ne kvarim raspoloženje sada, Milici ću reći kada je budem vozio kući na kraju noćašnjeg provoda.“ Čim sam ušao u kola, Milica je bojažljivo počela da mi servira već spremljenu priču. – Mili, da ti kažem, ima jedna dobra kombinacija ako želiš da odemo u Brajton.

– Razumem, ali zašto bih želeo da idem u Brajton, to mi nije ni na kraj pameti – rekoh netaktično. Vozim, gledam ispred sebe i, koristeći malu pauzu u njenom izlaganju, mislim: „Šta ću, bre, u Engleskoj, ja volim sunce, ja sam južnjak.“ Bio sam netaktičan, pa pokušavam da to izgladim. – Sunce moje, šta ćemo tamo? Hladno je, duva i usred leta. Moja lepotica se ne predaje, rešena da me pokori i ostvari svoju želju. Priznajem da sam slab i da gubim te bitke sa njom. – Znaš, to ti predlažem zato što bismo tamo išli u školu engleskog jezika, ti da popraviš svoj engleski, a ja da malo usavršim svoj dobar engleski. Nije neka cena, ali da znaš, aranžman je mesec dana. Meni je to zvučalo kao odlazak na izdržavanje zatvorske kazne od mesec dana u nekoj ustanovi poluotvorenog tipa. Poluotvorenog zbog toga što sigurno pola vremena treba da provedemo u kući, školi ili pabu, prisiljeni na to zbog kiše ili nesnosnog i dosadnog vetra. Ali razbi me Milica, kao i uvek. – Videćemo – ostavljam otvoreno to pitanje da ne kvarim veče. Kad je bal, neka je maskenbal, koristim trenutni vakuum. – Slušaj, sada sam dobio poruku u hotelu, evo pogledaj, treba sutra u osam uveče da budem u Trstu, potreban sam prijatelju i njegovom sinu, neodložno je. – Zaćutim i čekam reakciju. Gleda me, meškolji se i lupka prstima po tašnici u krilu. – Da se nisi naljutio ili sam prezahtevna? Znam da te mesto ne drži – reče malo provokativno, malo cinično i malo povređeno, sigurno nezadovoljna razvojem situacije. – Ma ne, zove me dobar prijatelj, imam obavezu prema njegovoj familiji. Pomogli su mi kada sam bio u teškoj situaciji. – Poljubim je da je smirim jer bih do jutra mogao da joj neuspešno objašnjavam kakva je moja obaveza i koliko dugujem članovima ove familije iz Palerma. U prilog mi je išlo što smo upravo stigli pred diskoteku. Milica lagano izađe. Lepa i dostojanstvena, stala je ispred još neugašenih farova i tražila nešto u torbici. Ja na brzinu izvadim pištolj iz kasete i brzo izađem iz kola da me ne čeka. Mislim da mi u Beogradu nije trebao, ali imao sam naviku iz Italije. Idem prema njoj i mislim kuda će me ovo odvesti. Ludilo cele noći.

Sutradan sam pozvao Milicu posle doručka i rekao joj da prikupi sve informacije o aranžmanu za Brajton. Ostavio sam je da prenoći bez saznanja da sam odlučio da joj ispunim želju. Oduševila se, pa joj nije teško pao ni moj odlazak u Trst, ostvarila je zamisao. Poslala mi je sto poljubaca, žensko kô žensko. U deset sati sam krenuo put Italije, za Trst. Uspešno sam obavio posao, vratio se po Milicu i otišli smo na more na jedan mesec, opet malo u Beograd i onda na desetak dana u Italiju. Mnogo joj se dopalo u San Remu. Blizu je i Francuska, Nica je na šezdesetak kilometara od San Rema, pa kad smo već bili tako blizu ove francuske lepotice, odlučili smo da proslavimo Novu godinu u kazinu Rojal u Nici. Odmah posle Nove godine razišli smo se da se malo odmorimo jedno od drugog jer su već počele čarke, kao posledica zajedničkog života u kome smo dvadeset četiri sata dnevno bili upućeni jedno na drugo. Ovo nam je bilo dobrodošlo jer je za mesec dana, početkom februara, trebalo da putujemo u Brajton. Brzo je došao i dan putovanja u Englesku. Sleteli smo na aerodrom Hitrou, gde nas je čekao prevoz za Brajton. Omanji autobus je našu grupu od devetnaest ljudi počeo da razvozi po Brajtonu. Kad je na mene došao red, vodič mi utrapi žuti koverat i promrmlja: – Tu vam je sve. – Ja stojim na ulici sa torbom, hladno je, duva vetar, kišica rominja. Izvadim prvi papir iz koverte, piše: Nju taun roud 15, porodica Evans. Lepše obaveštajce--operativce uvedu u posao nego ovi u smeštaj. Zvonim na vrata na navedenoj adresi, otvara žena u pantalonama i brushalteru i, kao da me poznaje dvadeset godina, pozva me u kuću. Osim oskudne garderobe, doduše, imala je još i naočare. Brzo mi je predstavila supruga, dekoratera čija je cela leva noga bila u gipsu, a tu im je bila i desetogodišnja kćerka. Sedeli su svi pored imitacije kamina, gde je gorela vatra proizvedena plinom, televizor je treštao. Gazdarica, ili polugola žena, vrlo mi je poslovno odmah pokazala moju sobu, zapravo sobičak. Legnem na krevet sve onako obučen, polumokar od kiše koja me je natopila, gledam u plafon i čini mi se da vidim Milicu kako mi se smeje sa plafona. Gde me dovede ta ljubav, mislim, ali kad se setih da su se i ubijali zbog ljubavi, uvideh da ću i ja istrpeti ovo. Nikome se nisam javio do sutra ujutro, kada sam na zajedničkom doručku u svom novom domu saznao koji je put do škole.

Kada sam stigao u veliku privatnu kuću od koje je napravljena škola, sreo sam i ljude iz naše grupe i Milicu sa njima. Nikad joj se nisam manje obradovao, nisam primetio ni njenu lepotu, to ne mogu da sakrijem. Shvatila je sve, a naročito da ja ne pripadam ni ovom svetu, ni ovoj školi, po cenu da se celog života služim pantomimom, a ne dobrim engleskim jezikom. Popili smo čaj, oni su otišli na čas, a ja do prvog ozbiljnijeg hotela. Tu sam takođe poražen. Nisam mogao da se preselim u hotel jer me je škola prijavila na adresu porodice u kojoj sam odseo, i to je bilo moje mesto boravka dok sam u Brajtonu i Engleskoj i dok traje ovaj aranžman. Popio sam kriglu piva u pabu na koji sam prvi naišao posle debakla u hotelu. „Šta je, tu je, ne drami, nisi iz kraljevske porodice“, napadnem ja svoj ego, dok sam koračao prema školi, i osokolim onaj drugi deo sebe, razuman i pomirljiv. Skoro da mi se ogadio moj ego. Bože, šta sve čovek sebi može da učini i kako sve da manipuliše sam sobom, to je umetnost. Milica je stajala sama pred školom i čekala da se odnekuda pojavim, a svi drugi su već bili otišli. Video sam da je grize savest što me je dovela ovamo posle evropskog provoda na svetskom nivou i boravka u najskupljim hotelima, gde smo zajedno uživali. Nisam pokušao da je oraspoložim, samo smo ćutke krenuli prema kući u kojoj sam stanovao. Jedino što je prozborila bilo je da i ona ide tim putem do svoje kuće. Mislim se, šta ću da sedim sa onima mojima ili da se zabijem u četiri zida kad, pored Miličine kuće, naiđosmo na veliki, stari pab. Povučem je malo, uđemo, poručimo po veliku kriglu piva i odemo pravo na aparat za kocku koji je bio slobodan. Super, mislim, ne moramo ništa da pričamo, možemo samo da pijemo pivo i gledamo kako naši novčići od deset penija nestaju u alavom aparatu. Stalni gosti, koji su u ovome pabu proveli ceo život, znatiželjno gledaju u nas, a ja čekam da se situacija, koja je stvarno loša, vrati u normalu. Vreme će učiniti svoje. Tako je i bilo. Milica i ja smo u školu otišli ukupno dva puta za ceo mesec. I njoj je tamo bilo loše, dosadno i monotono. Interesantno je što me je jednog od ta dva dana vlasnica škole pozvala u svoj kabinet kao đaka koji je najslabije znao engleski jezik u našoj grupi jer su ostali ili već studirali engleski jezik ili su ga odlično znali. Gospođa, vremešna, mala, suva, mršava, sa lakovanim crnim mantilom, na kome je lak bio u normalnoj formi pre desetak godina. Tašna joj je bila još bednija od mantila, uvek prepuna buntova funti jer je imala nekoliko ovakvih škola, i mnogi su je cenili jer su zarađivali od smeštaja polaznika njenih škola. Na

vreme sam saznao da se pet puta razvodila i da je bila prva nimfomanka ovog turističkog gradića. Čim sam ušao u njen skromno namešteni kabinet, sa izlizanim trosedom i dve stolice kao u kaubojskim filmovima, ponudila mi je da sednem na trosed. Dok je ona nešto pisala, seo sam i dobro razgledao ovu bedu i ženu sa debelim računom u banci. Iznenada je prekinula pisanje i autoritativno ustala, kao strog profesor. Vrlo smo se dobro razumeli, ja sam znao dovoljno engleskog da se sporazumem u svim situacijama, bilo je grešaka, ali podnošljivih. Uvek mi je bilo važno da razumem i da mene razumeju, a finese ćemo nekako drugačije. – Da sam hteo da studiram engleski ili neki drugi fakultet, završio bih ga, ali sigurno ne bih proživeo ovo što sam proživeo u najlepšem dobu života. – Opravdam se ja tako sam pred sobom pa još i dodam: – A možda bih sa završenim engleskim bio na birou rada. Gospođa profesor mi direktno, bez i jedne reči engleskog, iznenada sede u krilo. Neočekivano brzo je prešla u akciju. Sedi tako i gleda me, očekuje da ja nekako odgovorim i da zabava počne. Pomislim na Milicu, da me vidi u ovoj situaciji, ne Sava i Dunav nego ni svi okeani ove planete ne bi me oprali. Ustanem i ujedno podignem malenu vlasnicu škole, ne verujem da je imala više od četrdeset pet kilograma, prenesem je do njene stolice, lepo je smestim u stolicu, otvorim svesku u koju je nešto malopre pisala, stavim joj olovku u ruku, dok me ona gleda kô hipnotisana, i izađem mirno i bez reči. Od tada nisam išao u školu do kraja aranžmana i vlasnicu sam video samo još jedanput, na oproštajnoj zabavi povodom završetka kursa engleskog jezika, kada me zamolila za jedan ples. Izvinio sam se Milici i udostojio vlasnicu škole plesom. Oboje smo izgledali smešno: ona metar i šezdeset pet, ja metar i osamdeset pet, ona u kratkoj, prekratkoj beloj minisuknji, ja normalno obučen za ovakvu prigodu. Milicu su suze oblile i popravljala je šminku nekoliko puta. Rekla mi je da će ovu scenu pamtiti i ako se ponovo rodi. Vreme smo Milica i ja provodili po pabovima u starom gradu, koji ima interesantnu arhitekturu. U stvari Brajton je za Engleze ono što je Nica za Francuze. Jedne večeri sam poveo devojku na večeru u dobar indijski restoran. Posluga odlična, hrana indijska nacionalna, malo ljuta, barem je jelo koje smo mi jeli i koje su nam preporučili bilo ljutkasto; meso mekano,

belo, ukusno, meni je godila ljuta hrana. Popili smo flašu vina i, dok smo plaćali račun, pita nas konobar da li smo zadovoljni večerom. – Da, da, bilo je ukusno – iskreno mu priznamo, a on će: – A da li znate koje ste meso jeli? Pogledam se sa Milicom i oboje uglas kažemo: – Ne, ne znamo. – Kelner razvuče usne u osmeh i zadovoljno nam saopšti: – Jeli ste pitona spremljenog na indijski način. – Reagovali smo normalno, uz pohvalu da je meso bilo dobro, što kelner nije očekivao. Kasnije smo nas dvoje konstatovali da odavno nismo jeli bolje meso. Brajton nam je postao mali. Normalno, sve smo brzo saznavali pa i to da sa stanice u Brajtonu direktnom linijom za jedan sat stižemo do Londona. Sutra ujutro u deset sati već smo bili na stanici i u jedanaest smo se obreli na glavnoj stanici Viktorija, u Londonu. Grad-izazov bio je pred nama. Krenuli smo malo peške i ubrzo shvatili da nismo u nekom turističkom gradiću, pa smo na prvoj taksi stanici seli u crni londonski taksi, koji nas je u više navrata vozio u razne delove grada. Pikadili, zamak Vindzor, Oksford strit, Soho, Hajd park, Big Ben, Tauer bridž, hteli smo da obiđemo sve, ali jedan dan je malo. Treba sve ovo obići, ali i uživati u Londonu, apsorbovati malo tog „šmeka“, uživati u dobrom čaju sa mlekom, probati ono što je za Engleze svakodnevno i uobičajeno, a za nas novo i neobično. Sneg je počeo da rominja, tek pokoja pahuljica, i odjednom nastade gužva u saobraćaju, kolaps, iznenadio sam se kako se to brzo i neočekivano desilo. Ulazili smo u bioskope u kojima se filmovi vrte neprestano, gledaš dok te interesuje i izađeš, nije važno koji je deo filma. Stomak je tražio svoje, tako da smo ubrzo uleteli u jedan restoran i seli za servirani sto pored velikog prozora. Malo smo se zgrejali, a samim tim i opustili. Konobar ljubazan, zna svoj posao, preporučio nam je dva odlična engleska nacionalna jela uz dve velike krigle crnog engleskog piva. Bili smo presrećni kô dva seljačeta iz Brajtona, malo smo gledali u tanjir, malo kroz prozor. Ugođaj je bio pravi poklon za dušu. Na kraju su stigli kolači koji nam se, iskreno, nisu svideli, ali nisu mogli da pokvare kompletan ugođaj. Šetnja pored Temze pomogla nam je da nam stomaci uspešno provare ručak. Svetla su polako počela da se pale iako je još bio dan. Big Ben je

otkucavao dok smo mi ulazili u taksi za stanicu Viktorija, odakle krećemo u Brajton. Ovakav dan ostaje u lepom sećanju. Primakao se dan našeg povratka u Beograd, zajednička zabava za oproštaj, pakovanje i sutra ujutro smo već čekali da nas pozovu na izlaz za Beograd, napuštali smo London i aerodrom Hitrou. Po povratku u Beograd dobio sam poruku da navratim i do kuće u Sarajevo jer su me se moji uželeli. To sam sa zadovoljstvom odmah uradio. Bilo je mnogo priče kada smo se skupili porodično; razmenili smo novosti, a ja sam uživao sa starim društvom i u majčinoj kuhinji koju nemam ni u jednom hotelu na svetu. Moja porodica je srećna i zadovoljna i uvek se živelo ne u nekom preteranom izobilju, ali je bilo uvek sve na vreme i kako i kad treba, o čemu je majka vodila računa. Najvažnije, bilo je ljubavi, poštovanja i razumevanja. Mene obično pozovu negde na neki posao kad mi je najlepše, pa je tako bilo i sada. Moja sledeća destinacija bila je Španija, Madrid, ali je trebalo da idem kolima preko Italije i francuske Azurne obale, zadržim se u Marselju i na putu za Madrid veliki deo posla završim u Andori. Put kojim sam krenuo prema Madridu svojim BMW-om znao sam kao svoj džep, usput sam svraćao u mesta i restorane koje sam godinama posećivao, tako da mi je bilo interesantno sve do Marselja. Marselj velika francuska luka, grad u kome moraš otvoriti četvore oči. Trebalo je da rešim problem oko istovara jednog teretnog broda koji je stajao u luci čekajući dozvolu za istovar već dvadeset dana. Teret je bio vlasništvo naručioca posla, koji me angažovao, i nekog Korzikanca koji je na Korzici bio „ime“. Imao je i partnera u ovom poslu iz grada Ajačija. Uvek sam radio sâm, pa tako i ovog puta. Kada sam se sreo sa Korzikancima, sve su iščekivali da se još neko pojavi sa mnom, nisu verovali da sam sâm. Za mene je bilo prednost to što smo imali isti interes – da istovarimo teret sa broda i da svako preuzme svoj deo. Ovo smo radili zajedno koristeći sve moguće veze i poznanstva, na lep način, na ružan način, bilo kako samo da se domognemo vrednog tereta. Jednog smo se poslepodneva svi razišli i ja sam seo u neku kafanicu i sa zadovoljstvom gledao kako njeno osoblje jede. Fasciniralo me je sa koliko su ljubavi servirali sto, na crvenom kockastom stolnjaku postavili jeftine tanjire, skromnu hranu, buteljku crvenog vina, salate i francuski hleb. Ogladneo sam gledajući kako slasno jedu – tu su bili spojeni kuhinja,

kultura, običaji i tradicija. Pijuckao sam roze i mezetio sardele pripremljene u sosu. Razmišljao sam o svemu, a najmanje o poslu koji je bio u toku, opustio sam se. Odjednom ispred sebe videh kopiju tovarnog lista broda na čijem istovaru radimo. Ne bih ni obratio pažnju na nju da nisam hteo nešto da izračunam i gledao gde mogu da napišem nekoliko brojki. Za oko mi zapadoše šifre hrane koja je bila na brodu – velika količina mleka u prahu za jednu afričku zemlju. Jedan broj u kombinaciji sa slovima bio mi je poznat. Video sam ga u tršćanskoj luci na sanducima sa ručnim bacačima. Ružan osećaj. Sada nisu u igri samo loši momci nego i države i njihove službe. Pokvari mi se kompletan ugođaj. Ustanem i odem do jednog telefona za koji sam verovao da je bezbedan. Nisam siguran da je bezbedna linija u Madridu, kod moga naručioca. Kažem mu lepo, jezikom kojim se sporazumevamo, šta sam video i da je trebalo da mi kaže o čemu se radi. Rekao sam mu sve ko i kako radi, ali kada je čuo za čoveka iz Ajačija, nastupio je tajac. Samo mi je rekao: – Zovi me za sat. Nisam mu više verovao, postojala je mogućnost da kaže Korzikancima da znam za pravi teret i da ih zaduži da me ućutkaju. Te noći sam spavao u jednom kombiju koji sam parkirao na nekom napuštenom placu i u kom sam držao svoje oružje za ozbiljnije akcije. Bilo je prohladno i morao sam da se namestim tako da mi brada bude spuštena prema prsima da ne bih hrkao, jer sam bio umoran. Problem je bio što sam znao da otvorim usta i hrčem, a ovakav položaj sa bradom na prsima to je onemogućavao. Gazdi u Madridu javio sam se tek ujutro. Nije bio srećan što nisam postupio kako mi je rekao, ali sam se jeftino izvukao, što je on prećutno prihvatio. – Zovi me oko jedan sat, ali nema izgovora, važno je za ceo posao. – Shvatio sam ovo najozbiljnije. Našao sam se sa Korzikancima u jednom lučkom baru, sa tri-četiri stola ispred bara. Popili smo poneko piće i dalo se primetiti da su i oni nešto iščekivali, ali sam osetio da su prema meni nepoverljiviji nego juče. Prijalo mi je to jer je to bio znak da gazda nije želeo da me eliminiše uz njihovu pomoć, još sam mu trebao. Svestan situacije i da imam malo vremena, koje

sam srećom dobio, napravio sam plan čiji će detalji zavisiti od razgovora sa gazdom u jedan sat. Tačno u jedan sam pozvao Madrid. – Slušaj, ja sam završio posao kako oni ne očekuju. Saznao sam da bi prilikom preuzimanja tereta uzeli sve za sebe, a tebe bi se oslobodili kao i mnogih do sada. Svoj deo tereta na brodu prodao sam po mnogo nižoj ceni Italijanima i oni su već na putu za Marselj. Moraš da se izvučeš da te se ne dočepaju kada saznaju da sam deo prodao igračima žešćim od njih i da njih neće moći da „urade“. Ti sedaj u kola i pravac Andora, javi mi se iz centra, kada stigneš, da ti dam sledeće instrukcije, a sada požuri i zbog sebe i zbog mene – završi moj sagovornik iz Madrida i prekide vezu bez pozdrava. Navikao sam na tu silu i aroganciju, ali sam ih gledao i kako puze preda mnom kao sline i mole kao male devojčice, nudeći sve i svašta, samo da ih poštedim. Prošao sam pored lučkog bara ispred koga su sedeli Korzikanci i mahnuo im da vide da sam tu. Nastavio sam vožnju obalom pored mora i razmišljao kako sam dobro prošao, ali nisam znao koji me posao čeka u Andori. Znao sam samo da treba da se javim gazdi kada stignem u glavni grad te male kneževine – koja se nalazi između Francuske i Španije – Andoru la Velju, čiji stanovnici govore katalonskim jezikom. Andora se nalazi u Istočnim Pirinejima, visoko u brdima, i nema izlaz na more. Često sam ovu državicu posećivao kada sam bio u blizini ili sam u njoj obavljao neke svoje poslove jer je pogodna za trgovinu pošto je sva roba koja se ovde prodaje oslobođena bilo kakve carine, pa je uvek kao u košnici – mnogo Španaca, Francuza i turista iz celog sveta. Ubrzo sam počeo da se penjem krivudavim putem kroz Istočne Pirineje, što je bio znak da sam u zoni slobodne i otvorene državice koja nije imala ni carinu ni policiju. Ja volim brdsku vožnju, pa mi je ovaj put prijao i neočekivano brzo sam se našao pred tablom na kojoj je pisalo Andora la Velja. Na španskom sam mogao dobro da se sporazumem, ali su domaćini hteli da govore samo katalonski, a ako su morali, radije su govorili italijanski, što mi je odgovaralo. Seo sam u jednu lepu baštu, sređenu u domaćem nacionalnom stilu, videlo se da su vlasnici uložili mnogo truda i znanja da naprave ovakav restoran koji vam uliva poverenje na prvi pogled. Kakva prva slika i utisak, takvi i ponuda i ugođaj. Nemaju jelovnik nego iz kratke priče sa gostom saznaju šta on voli i pripreme jelo. Nikad ne treba sumnjati u špansku i katalonsku kuhinju jer su u pitanju svetski majstori kulinarstva. Dogovorili smo se da mi spreme iberijsku svinjetinu sa sosom

od paprika i belim lukom. Domaći hleb se podrazumevao, kao i njihovo domaće crveno vino, a da, zaboravio sam, i specijalitet od dunja. Uživao sam u vrhunski pripremljenom jelu, vinu i poslastici. Sat i po sam potrošio na ovo uživanje i ponovo se obreo u stvarnosti. Ljubazni vlasnik restorana odveo me je do telefona pa sam pozvao svog gazdu u ovom poslu. – Stigao si u Andoru la Velja? – odmah me pita. – Da – odgovaram. – Nema nikoga pored tebe? – Nema – odgovaram. – Slušaj dobro, otići ćeš u Ulicu San Sebastijano 78, u bar Toro. Tamo potraži Hozea Mariju Spinu i samo mu reci da si došao zbog kupovine roze vina. Onda će te on voditi, idi svojim kolima za njim, i otići ćete na periferiju, do jedne male vinarije. Preuzmi torbu i odmah nastavi za Madrid, čekam te. Pogledaj sadržaj, ne moraš ništa da brojiš, i kreni. Vozi normalno, bez egzibicija, da ne bi skretao pažnju na sebe i da te ne bi zaustavljali na putu. Bog s tobom – i spusti slušalicu kao i obično bez pozdrava, što me je veoma nerviralo. Andora la Velja je mali grad i svi sve znaju, a predusretljivi su. Brzo sam se našao pred barom Toro, koji je sijao crvenim i žutim svetlima. Za šankom dve devojke, ne bih mogao da se opredelim za jednu, „odigrao“ bih na obe, samo da imam vremena. Ljubazno i sa smeškom saopštile su mi da sačekam i jedna je otišla da pozove Spinu. Sa ovom sa kojom sam ostao sâm nisam ni hteo da započinjem razgovor jer bi mi bilo teže da odem od nje. Ona je bila kao rulet za bolesnog kockara koji igra do poslednje pare. Ipak me je nagovorila da popijem malu kriglu piva. Sipala je u veliku, pa sam je prekinuo na pola. Znam da moram da vozim, znam šta vozim, a noć uspava, posebno posle piva. Tek što sam otpio dva gutljaja, pojavi se mali, dežmekasti Spina. – Izvolite – kaže i gleda me ispitivački. – Došao sam da kupim od vas roze vino. – Imam dobro i crveno i belo – čačnu me. – Ne, meni su rekli da uzmem roze. – Tek se tada rukovao sa mnom, izašao iza šanka i, prolazeći pored mene, prozborio:

– Hajdemo. Devojke su malo brisale čaše, malo gledale. Mislim se, da ostajem, bilo bi zabave, ali mene moja zabava tek čeka. Vozili smo uskim ulicama i ubrzo se našli pored velikog vinograda gde je bila i jedna građevina u kojoj se pravilo vino, i vidim dosta buradi pod jednom nadstrešnicom. Do nadstrešnice se nalazio veliki objekat, nešto kao šupa, odakle su izašla dva čoveka; videlo se da nose oružje ispod košulja koje su padale preko pantalona. Stali su pored kola koja je vozio Spina i odmah su se vratili do velikih vrata ove šupe i otvorili ih. Unutra su bili jedan traktor, nekoliko velikih kaca za vino i mnogo do krova naslaganih buradi od sto litara. Spina im reče da iz trećeg reda skinu svu burad do poslednjeg, koje je bilo prvo na zemlji, i dade im znak da izađu i zatvore vrata. Sâm je skinuo poklopac sa bureta i počeo da vadi najlon kese ulepljene selotejpom. Iz jedne prašnjave komode izvadio je dve neugledne torbe i dao mi ih, dok se u mraku, pri svetlu baterijske lampe, video oblak prašine. Zajedno smo spakovali sadržaj najlon kesa u torbe i napunili ih. Izvadio sam iz gepeka svojih kola rekvizite za tenis i za plažu, smestio torbe i rekvizite stavio preko torbi, tako da se ne vide. Spina je spustio poklopac mog gepeka i kratko rekao: – Srećno. Izašao sam iz šupe u rikverc, a Spina je ostao sa svoja dva čoveka. Vozio sam lagano prema španskoj granici, našao sam dobru muziku da me bar malo opusti jer nisam znao ko sve zna za ovo. Sada sam bio klasičan glineni golub. Držao sam se uglavnom automobila ispred sebe, koje sam ja odabrao da pratim zbog društva jer, ako je neko to naumio, teže je napasti kola koja se nalaze u blizini jednog ili dva neutralna automobila. U tom slučaju, i ja bih mogao da reagujem brže nego kada sam sâm na putu. Kada si sâm na putu, male su šanse za odbranu, na delu je faktor iznenađenja i sve se završava za jedan minut, bez svedoka i uzbunjivača. Oružje koje imam kod sebe i znači nešto ako se pripremim za eventualno nepozvano društvo na putu, jer po logici ako duže vozim iza nekih kola pa pređem na drugi auto, potencijalni napadači nisu sigurni da to nisu kola koja su sa mnom u kombinaciji. Razmišljam, paranoja je sastavni deo moga života i to će mi ostati celog života, a paranoja je u mom slučaju i bolest i uslov opstanka, kao voda, vazduh i hleb. Na ulasku u Španiju nije bilo ni policije ni carinika, samo je troječetvoro vozila usporilo i lagano prešlo na špansko tlo. E, sada je druga

priča, ovde je policija Frankove škole i nema šale. Sve moraš da radiš po propisu i to nije nikakva garancija da te neće zaustaviti iz čista mira. Mrak ustupa mesto novom danu, sviće, ali sunca još nema. Malo je više vozila na putu. Izađe i sunce, prispavalo mi se, ali mi se nigde ne staje, gorivo sam nasuo u Andori, imam i vode i soka, koji su se već zagrejali, slano nemam ništa, ali jedna čokolada sa lešnicima dobro će mi doći. Otkinuo sam oveće parče, stavio ga u usta i odmah se pokajao. Čokolada je smekšala, umazao sam ruke, ostalo je čokolade i na kaseti odakle sam izvadio maramice da obrišem ruke, došlo mi je da sebe išamaram, ali bi mi i po licu ostala čokolada. Nailazim na tablu koja obaveštava da je benzinska pumpa na tri kilometra. Odlučio sam da svratim jer ovako nisam mogao dalje. Stao sam uz kafe-bar na pumpi, tačno uz policijski auto koji je tu bio parkiran, verovatno su svratili na kafu. Na tri metra od mojih parkiranih kola bila je česma, verovatno za one koji bi oprali ruke a da ne ulaze u kafe, ne troše i ne prave gužvu. Iskoristio sam to, oprao ruke, pokvasio maramicu i obrisao čokoladu sa kasete u kolima. Dok sam to radio, pogled mi skrenu na ljude koji su pili svoje piće i gledali kroz izlog na parking. Tu su stajali i policajci, jeli sendviče i pili nešto iz šolja. Kad je tako, kupim i ja za sebe vodu, sendvič i gazirani sok, sednem u kola pa krenem za Madrid. Hteo sam brzo da zaboravim da sam sebi dozvolio da svratim na pumpu zbog čokolade koja je mogla da me košta mnogo. Saobraćaj je već bio gust i bio je sve gušći kako sam se primicao Madridu. Sada sam bio jedan od hiljada vozača u ovoj džungli, jedino sam pazio da ne napravim kakav karambol. Veliki natpis Madrid. Stao sam na benzinsku pumpu na kojoj je bilo mnogo vozila i nekoliko telefonskih govornica. Pozvao sam gazdu, saopštio mu da sam stigao i pitao gde da dođem. – Dođi u vilu, biće nam mirnije i prijatnije da završimo posao. Madrid je gradurina sa gustim saobraćajem i temperamentnim vozačima, ali na sve sam to navikao u Italiji. Trebalo mi je nešto više od pola sata da stignem na mesto sastanka, u vilu u elitnom delu Madrida. Stao sam pred kapiju, koja se ubrzo otvorila. Očekivali su me. Gazda je neotesan čovek koji se ne može voleti i ne može biti čak ni simpatičan. Nikada mu nisam verovao, ali to je cena ovog posla. Izašao sam iz kola, ali on mi je odmah dao znak da sednem za volan i uteram kola u veliku garažu. Došlo je vreme predaje tereta, u ovom slučaju novca. Od novca koji sam mu

dovezao trebalo je da isplati mene i da još doda za mog kuma iz Rima. Nije bila mala suma, mogao je da odluči da mi ne da novac i da me se reši. Čovek koji odluči da živi kao ja stiče razne odbrambene mehanizme, razmišlja, kombinuje, paranoiše i štiti se koliko može. Ovog gazdu sam imao u šaci, što on nije ni znao, pa sam mu zato to odmah stavio do znanja. – Ćerka i unuka su vam u Peruđi, unuka uči italijanski, neka, tako i treba. – Nije znao odakle to znam i nije mogao da sakrije iznenađenje. Da bih utvrdio poziciju i obezbedio sigurnu isplatu, nastavim: – Moj kum Mario mi reče za vašu ćerku i unuku, on često ide u Peruđu kod svojih rođaka i kumova koji tamo imaju picerije i poslastičarnice, a reče da imate nešto da pošaljete i za njega. – Gazda se nije odmah snašao i iz usta mu izlete: – Ostani na ručku, umoran si. – Toliko me je iznenadio ovom ponudom da bi me manje iznenadio grom iz vedra neba ovog sunčanog dana. – Ne, idem odmah, a treba i da se javim kumu, samo da završimo ovo između nas. – Ponovo me pozva u garažu, nije otpakivao ono što sam dovezao, nego reče: – Odmah se vraćam, sačekaj. – Pogledam, nema kamere u garaži, bar koliko se može videti. Izvadim iz kasete u kolima svog večnog metalnog pratioca, niklovanu beretu – nije mnogo velika i odgovara mi, neka se nađe – i zadenem je za pojas iza leđa. Nikada ne verovati, ovakav život me je tome naučio. Čekao sam skoro dvadeset minuta dok se gazda nije pojavio. Nosio je jedan neseser, nije bio mali. Pruži mi ga uz bezvoljan komentar: – Tu ti je sve. – Lepo bi bilo da vidimo šta je to sve jer novac nije samo moj – rekoh bez pardona i uvažavanja. – Gledaj – drsko i bezvoljno promrmlja on. Otvorim i pogledam buntove, nemam vremena za brojanje. Ne bi varao za nekoliko novčanica, mislim, ali ipak prekontrolišem i prednju i zadnju stranu novčanica u buntovima. Ne slaže mi se za jedan bunt za kuma jer sam ja jedanaest odmah odvojio za sebe. – Nemoguće – kaže gazda – zajedno smo tu, nismo se razdvajali. – Proverite, ja sam svoje uzeo, evo pogledajte i moje.

– Nemoguće – ponovi i vidim da nije voljan da isplati još jedan bunt. Meni nije više bio gazda jer sam obavio posao i naplatio ga. Postavio sam se kao nezainteresovan za njegov odnos sa mojim kumom iz Rima, koji je u Italiji slovio za veoma opasnog čoveka. – Dobro, ja stvarno moram da idem i odneću kumu ovo što ste mi dali, a vi ćete se već nekako dogovoriti oko ove razlike – nezainteresovano sam mu rekao i uživao u ovoj situaciji i svojoj poziciji. Seo sam u kola, upalio motor i čekao da mi otvore vrata. Oklevao je, a dim iz auspuha je počeo da puni garažu. Ugasio sam motor i izašao iz kola. – Kako da shvatim ovo? Mogu li ja da izađem iz ove garaže? A vi rešite to sa mojim kumom kako znate. – On pritisnu dugme za automatsko otvaranje garažnih vrata u znak da mogu da izađem. Ubacio sam neseser sa sedišta u prtljažnik, isterao kola iz garaže i uputio se ka kapiji spreman da više ne razgovaram o spornom buntu novčanica za mog kuma. Gazda je lupio rukom po kolima u znak da stanem i odmah se okrenuo i ušao u prelepu vilu. Vratio se vrlo brzo, ubacio kroz prozor bunt novčanica koji je nedostajao i okrenuo se sav rezigniran jer sam ga porazio, a morao je to da istrpi jer je znao da sam kum detetu čoveka kojeg je uvažavao i bojao ga se. Odmah sam krenuo iz grada istim putem prema auto--putu za Andoru. Bio sam umoran, oči su mi se sklapale. Zaspao bih nakratko na nekom parkingu, ali je bila nesnosna vrućina. Lep motel na putu kojim sam išao izazvao me je da se uhvatimo ukoštac i da mu pokažem kako mogu da se odmorim i odspavam. Uzeo sam sobu, urednu, čistu i mirišljavu. Pogledao sam kroz prozor da li neko može da uđe odozdo, zatim sam zatvorio prozor, uključio klimu, a neseser sa novcem stavio u jednu majicu i postavio ga umesto jastuka. Vratima sam uvek najmanje verovao. Postavio sam naslon stolice ispod ručke na vratima i na stolicu stavio vaznu sa stola da me probudi ako je neko obori. Ovako izgleda priprema za spavanje i odmor ljudi moga soja, misli se na sve i vrlo često je napeto. Teško se stiče novac u opasnim poslovima i veoma je teško sačuvati ga jer slični meni žive od danas do sutra, dok ih ne stignu godine. Čuvaju plen i bore se za njega, štite ga po svaku cenu, kako ko zna. Ali je jedno istina – novac kako dođe, tako i ode: na kocku, žene, provod, garderobu, i onda ponovo ako imaš sreće da ti se ukaže prilika i ako ne ispadneš iz igre.

Spavanje je učinilo svoje i povratilo me u život. Ispred mene je bio dug put. Posle nekog vremena stigao sam do Rima. Sa kumom sam se video i predao mu pošiljku, ali nisam mogao da ne ispričam kako je sve teklo u Madridu, a on se samo nasmejao. Bio sam bez obaveza, trebalo se zabaviti i potrošiti deo zarade. Sa društvom sam se otisnuo na Kapri. Voleo bih da je i Milica sa mnom, ali ona ne bi izdržala moje društvo. Za njih moraš imati dobar stomak, a ja sam navikao na njih i varim ih odlično. Život teče dalje. Ko zna šta nosi starost ili nov posao. Igraj i pleši dok možeš, to mi je uvek bilo opravdanje kada sam mnogo trošio na sebe i sve oko sebe i kada sam se osećao kao da sam u raju.

SEŽANA – TICIJANA, BORIS – TAJNO SKROVIŠTE U VENECIJI Italijansko-jugoslovenska granica bila je dobro čuvana sa obe strane, što je bilo normalno za sedamdesete godine prošlog veka. Granica Istoka i Zapada. JNA je dobro obavljala svoje zadatke u pograničnom pojasu između dveju država. Za njih i vojne bezbednosne službe kamen spoticanja su bili Državna bezbednost i veliki broj slovenačkih političara koji su bili u vrhu što slovenačke što jugoslovenske vlade. Igrao sam karte u hotelu Tabor, na samoj granici sa Italijom, ili tačnije, hotel se nalazio na graničnom prelazu Fernetiči, nadomak železničke stanice. Spavao sam povremeno u ovom skromnom hotelu kad bi trebalo da ostanem sa ove strane granice, a i nekako sam navikao na njega i ljude koje sam u njemu viđao. Jedino automobil kojim bih došao i parkirao ga ispred hotela nije odgovarao nivou hotela, više bi odgovaralo da ga parkiram ispred hotela u Lipicama. Meni nije smetalo. Drugi bitan razlog što sam počeo da odsedam baš u ovom hotelu bio je što su u njega dolazili skoro svi carinici i policajci sa ovog prelaza. Svi bi dolazili da ponešto kupe u Trstu, gde bih im dao neki popust, i ponekad bismo zajedno ručali u Trstu. Svi oni su iz prikrajka tražili poneku informaciju prilikom druženja, i u Trstu i ovde u hotelu, ali i oni bi rekli ponešto što je meni bilo, ako ništa drugo, a ono kao neki putokaz u mojim kombinacijama. Niko od tamošnje policije i od carine nije ni sanjao šta radim i čime se sve bavim. Čak su me jednom i priveli, neki novi policajac da malo pokaže kako nešto radi. Pustili su me odmah jer su svi sigurno znali da nikada ne nosim ništa u kolima i da ništa ne švercujem preko granice. Znali su koji mi je kapital dostupan. Međutim, znao sam da policajac, kad dođe kući, dobro proveri da li je došao kući. Ipak, granica je to i oni ne veruju mnogo ni jedan drugome. Odustajem od jednog deljenja karata da bih otišao do ve-cea. Popili smo poprilično tečnosti i onda su neminovni česti odlasci u toalet. U

povratku me zakači malo grublje neki čovek, taman toliko da ga pogledam. Neočekivano i brzo mi saopšti: – Za jedan sat dođite na železničku stanicu – i prođe pored mene na izlazna vrata sa druge strane. Shvatio sam da je to neki naš kontakt, ali da vidimo. Vratio sam se za sto i nastavio. Nije bilo žurbe, stanica je na oko pedeset metara od hotela i uvek ima ljudi, tako da je dobra za sastanke takve vrste. Čim sam seo za sto, gurnuše mi karte u ruke. – Ti deliš. – Dobro, ja delim najbolje karte. – Ma nemoj – dobacuju. – Ali samo sebi – nastavljam. Uključujem se u atmosferu koju sam nakratko napustio. Posmatram saigrače, sve je normalno, nikakav znak da bilo ko šta zna o ovome što se desilo ispred ve-cea. Treba da pripremim odstupnicu ranije i na vreme. Ovi moji saigrači su bolesni kad sednu da igraju karte. Znaju direktno sa partije da ujutro odu na smenu. – Možete nam doneti još jednu turu pića – poručujem konobarici, malo punijoj Slovenki. Društvu objašnjavam da je ova tura došla iznenada jer moram uskoro da izađem, imam dogovoreno sa jednom ženskom da se nađemo, doći će na stanicu da se vidimo. – Lepo mesto, što ne dođe u hotel? – komentariše jedan od saigrača. – Bolje na stanicu nego u hotel. Hotel ne može da opravda nikome, a stanicu može – branim ja nepostojeću devojku. Bio sam tačno za sat na stanici. Gledam na sat kao da čekam voz ili nekoga. Peron kao za inat prazan, nigde nikoga. Izgleda da po redu vožnje nema skoro voza. Tek povremeno naiđe neki železničar. Vidim na jednoj klupi sedi žena sa dvoje male dece, koja su joj zaspala na krilu. Jedno sa jedne a drugo sa druge strane. Ovo sigurno nije za mene, konstatovah pametno, ali je naša služba čudna i sve se moglo očekivati. Gledam u pravcu blagajne iz koje izlazi jedan uniformisani železničar. Pođe pravo prema meni. – Dobar dan – i pruži mi jedan koverat uz prilično glasan komentar: – Karte su vam unutra i kusur takođe. – Zahvalim se. Strpam koverat u džep i

odem pravo u sobu da vidim o čemu se radi. Na recepciji naručim buđenje za sedam sati ujutro. – Večeras ranije na spavanje? – bocnu me recepcionar. – Nije do mene, promašio sam sastanak ili je devojci iskrsla bolja prilika. – Teško to za bolju priliku – ponovo bocnu portir. Meni je bilo stalo da uz šalu prođem ovaj susret na recepciji i da ujedno opravdam saigračima svoj izlazak ovim neuspelim sastankom. Bio sam siguran da će portir vrlo zlobno pričati o mom navodnom sastanku, i kako je bio neuspešan, a ovi jedva dočekati da bih im bio tema na sledećoj partiji. Čim sam ušao u sobu, otvorio sam koverat koji mi je dao železničar. „Sutra ujutro u 11 h pratiš blagajnicu u banku. Čim završiš u banci, vrati se sa njom u robnu kuću. Tamo će te čekati jedan čovek koji će reći da bi želeo da bude novi kupac i da bi hteo sa tobom da porazgovara.“ Potpis mi nije značio ništa, ali to je bilo to. Ujutro sam bio na otvaranju radnje, sve je bilo uobičajeno. Kapučino i dogovor sa gazdom oko dnevnih obaveza, gde sam potreban, a gde nisam. Najavim ja mogućnost da dođe neki novi kupac, pa ako sam u banci, neka sačeka. Gazda je primio k znanju ovu informaciju. U to vreme džins se prodavao kao da je džabe. Jugoslavija, koja je tada imala oko dvadeset dva miliona stanovnika, znala je samo za Trst, tu su svi dolazili da kupe raznu garderobu i ponesu svojima kući poneki poklon, tako da ni nakupci nisu bili retkost, već ih je bilo u velikom broju. Završio sam pratnju novca do banke i, kad smo se vratili, na brzinu sam odvezao kola do garaže da ih operu. U jedanaest i pet sam ušao u radnju. Velika radnja, robna kuća iz dva dela. Ušao sam na ulaz sa kojeg ja mogu pre da vidim čoveka koji me čeka nego on mene. Stajao je na kasi i pričao sa kasirkom. – Vi ste verovatno došli za robu i čekate me, javili su mi da dolazite – namerno sam rekao glasno da čuju kasirka i jedna devojka čije je odeljenje somota bilo do kase. – Da, da, ja sam i drago mi je što ste tačni, mnogi danas na to ne obraćaju pažnju.

– Kada je posao u pitanju, ja sam takav – rekoh kurtoazno, kao svim novim kupcima kada se upoznajemo. – Mogli bismo da nađemo neko prikladnije mesto za razgovor, uz kafu ili piće, pa da vidim šta vas interesuje. – Vrlo rado, zbog toga sam ovde. – Može u neki bar ovde u blizini? – Mislio sam na Paolov bar. Tamo sam vodio sve poslovne partnere, pa ništa ne bi bilo sumnjivo. – Vodite, vi ste ovde domaćin – prepusti mi izbor moj „novi kupac“. Paolov bar je bio skoro prazan, kao i uvek u ovo vreme. Svi rade, tek poneko svrati na kratki espreso, salije ga u trenutku na šanku i opet tišina. Oranžina i espreso su bili naša narudžbina i ta formalnost je obavljena, a Paolo se povukao, seo na visoku stolicu za šankom i uzeo u ruke Gazetu delo sport, valjda su ga interesovali izveštaji sa utakmica. Gost preuzima inicijativu jer drugačije ne bi ni moglo. Ne znam sa kim sedim. – Ja sam vaš kontakt i veza na terenu sa vašim šefom. – Kojim šefom? – pitam. – Dobro pitanje, sa Žarkom. Ja sam Zvonko, od sada Ada 5 ili samo Ada, a ovo 5 je kad treba potvrditi. Nastavićemo kontakte i povremeno razmenjivati poruke preko blagajne na železničkoj stanici u Fernetičima. – Slušam, oglasim se malo i ja, čisto da ne bude monolog. Mada u ovom slučaju dolazi u obzir samo monolog jer ja usvajam saopštenja. – Za naš sastanak ne zna i ne treba da zna vaša veza iz Kopra. Direktno smo obojica odgovorni samo Žarku. Vi to znate, ali sad znate i za mene. Stablo je malo natrulo pa se nešto krije i od svojih i, ako ne bi bilo nepristojno, voleo bih da smo na „ti“. – Pa ti si prvi počeo da persiraš. – Tako se odmah naprave atmosfera i odnos u kontaktu. – A sada još nešto. Doneo sam instrukcije za saradnju sa našim čovekom koji radi u operativnom centru za zapadne zemlje u Ljubljani, ime mu je Boris. Dolaziće povremeno, po potrebi, uglavnom vikendom, da kupi za sebe ponešto. To je razlog dolaska za one koje on interesuje, a sa njim će biti i njegova devojka, švalerka, koja nema veze sa nama i ne zna ništa. Ponekad će možda i da prespavaju. Ti spavaš u hotelu Kolumbija, a on bi trebalo da spava u hotelu Milano, vrlo blizu tvoga hotela. Ovo je predlog za

tebe, gde da ga smestiš ako ostaje u Trstu na spavanju. Pomozi mu malo oko smeštaja i kupovine. Nešto malo garderobe za tebe nije ništa. Daj mu popust u robnoj kući i kod nekog prijatelja, sredi da mu dâ dobar popust. Gledam ga i slušam. Sa razlogom mi predlaže hotel Milano, da tamo smestim Borisa. Taj razlog je, po logici, to što još neko zna za njega, i da ga tamo najlakše nadziru ili da paze na njega. Postaje mi jasno da u mojoj blizini ima dešavanja i radnji koje obavlja služba, a da mene, osim pomoći u obaveštajnom radu i određenim akcijama, koriste kao finansijera za tekuće troškove i kao dobro pozicioniranu masku. Iskreno, malo mi se sve smučilo, kao pijavice su. Mogu da živim kao kralj, a ja prihvatio i igru i ritam. Osećam raskol u državi, da puca po šavovima, i to gde najviše boli – u službama, posebno u Sloveniji, koja prednjači, a ni Hrvati, Latini, ne zaostaju. Nastavlja Ada monolog i više ne obraćamo pažnju ni na piće. Vidim da mu je stalo da me u što kraćim crtama obavesti o svemu. Slušam i ćutim. – Naša saznanja su da informacije cure od nekih naših ljudi koji su u samom vrhu. Obrati pažnju i na Borisovu švalerku, nikad ne znaš. Ja sam u hotelu u Lipicama, i tu sam ti na raspolaganju dvadeset četiri sata. – Sve si mi objasnio – uhvatih momenat da se oglasim – ali moj posao je… – i tu stanem. – Ove informacije koje cure iz Beograda idu preko Ljubljane za centar službe u Vatikanu i drugi krak prema Nemcima, BND-u; razmenjuju informacije i svako ih koristi na svoj način po instrukcijama po kojima rade. Materijali se kompletiraju u Ljubljani i onda ih prosleđuju prema Trstu. A gde idu dalje, to ti treba da saznaš, ko radi, ko šalje i kome u Trst i kuda dalje idu. Ustaška emigracija je debelo uključena u to, a to je tvoja specijalnost u Trstu. Da znaš, instrukcije dobijaju iz Frankfurta. Boris, novi čovek za tebe, u subotu će biti u Trstu sa svojom devojkom. Potražiće te. Sve ti piše što treba da znaš. – Spustio je parče papira na sto ispred mene. Vrlo malo informacija na prvi pogled, ali osnovnih od kojih će sve početi da se razvija. Popili smo piće i razišli se uz još neke manje informacije bez kojih ne može da se uspostavi kvalitetna veza. Džins se prodavao kao lud. Najbolji su nam kupci bili Cigani, ovde ih niko nikada nije nazivao Romi, kao ni oni sami sebe. Sa mnogima sam sedeo, pio, jeo, ali se moralo vrlo oprezno sa njima, znao sam iz iskustva.

Dolazi vikend i tad ih je najviše, ali dolazi i Boris sa devojčicom. Dolaze odmah u radnju i njegova devojka pazari neku košulju i farmerke. – To ja častim, a sad idemo na piće – kažem. Boris uzima neke somotne farmerke da ih proba. Daje mi znak da pođem sa njim do kabine dok njegova devojka gleda sve, i što bi kupila i što ne bi. Stojim i čekam ispred kabine i, kad je završio, on izađe i dade mi znak da mi je nešto ostavio unutra, a on ode da pravi društvo svojoj lepšoj polovini. Unutra nađem novine, ljubljansko Delo, a u njima malo veći koverat. Pokupim to, odnesem i ostavim u svom sefu u kancelariji. U pola jedan smo završili, u petnaest do jedan sam ispratio devojke, koje su malo prebrisale pultove i obukle se, i u jedan sam sa knjigovođom zaključao radnju. Poneo sam koverat, ali sam ga prebacio u neke italijanske novine. Sve sam ubacio u svoju tašnu i pošao na ručak sa Borisom i njegovom Mojcom. Ručak kao i svi ručkovi za vreme radne pauze u Italiji. I priča je takva. Ništa posebno i ni reči o onome što nas povezuje. Borisova Mojca mi predloži tokom ručka da sledeći put povede drugaricu, lepu koleginicu sa posla. Mislim, samo mi to treba. Pa ne mogu više da popamtim sva imena. Ipak sam odgovorio, ali podizanjem čaše uz „živeli“ i tako na lep način izbegao odgovor. – Mila moja Mojca, svakog dana imam pet-šest hiljada ljudi iz Jugoslavije u robnoj kući. Nemam dovoljno vremena ni snage da se izborim sa svima – dodao sam. – Znam, znam da dolazi mnogo lepih devojaka iz Juge. Videla sam u Radencima i tvoje manekenke na izboru idealne žene Jugoslavije, ali veruj, koleginica mi je nešto posebno. – Da ne bih bio isključiv, pozivam vas dvoje i tvoju koleginicu na ručak kad dođem u Ljubljanu. – Kad dolaziš? – postaje već malo neprijatno za mene. – Dolazim da gledam Crvenu zvezdu, igra sa Olimpijom sledeće nedelje. Odaberite restoran. – Ti si zvezdaš? – Baš tako, oduvek. – Super – izusti oduševljeno. Boris me gleda sa smeškom, shvatajući kako sam izbegao posetu njene drugarice Trstu, a Mojcu nisam odbio.

Nakon deserta predložim: – Da odemo svi da se malo odmorimo, a večeras ćemo negde na picu pre nego što krenete za Ljubljanu. – Ne, ne, mi večeras ostajemo da spavamo u Lipici. Htela bih večeras negde u diskoteku. – Slažem se – polako ustajem. Interesuje me šta je u kovertu. Razišli smo se. Čim sam ušao u apartman, otvaram koverat. Pojedinačne slike trojice ljudi. Meni nepoznatih. Samo jedan mi se učinio poznat, ali ne znam otkuda. Pismo je takođe u koverti. „Oni su u kontaktu sa ljudima iz naše arhive u Ljubljani. Znamo i da donose novac, keš za naše funkcionere. Preuzima Tomaž, a onda on prosleđuje ostalima za koje ne znamo ko su. Pretpostavljamo da se, kad informacija ode, sve svodi na jedan broj zaposlenih. Veći deo policije je ispravan i čist, ali ništa ne može doći do njih. Dobro je organizovana ova grupa koja državi radi o glavi. Put naših važnih dokumenata ide iz Ljubljane preko Vila Opičine za Trst, i tu im se gubi trag. Znamo da se trag gubi u Trstu, u jednoj zlatari blizu Ponte Rosa.“ Ljude sa fotografije sam zapamtio i spalio fotografije, kao i pismo. Pepeo je nestao u ve-ce šolji, a ja sam stajao ispred ogledala i čekao da se vodokotlić isprazni da utvrdim da je sve u tršćanskim kanalima. Gledao sam sebe u ogledalu, ali kroz sebe, i ništa nisam mislio. Obično ljudi to stanje nazivaju „zamislio sam se“. Vodokotlić je prestao da šišti i to me je povratilo u stvarnost, pritisnuo sam dugme još jednom i jak mlaz vode je sprao i poslednju moju sumnju da je nešto možda ostalo od slika i pisma. Treba da uđem u trag. To je moj posao i to očekuju od mene. Nemam ideju. Upalim televizor, ide blok reklama. U reklami se pojavi devojka koja me podseti na jednu meni dragu poznanicu. Sinula mi je ideja. Ta moja draga poznanica bila je vrlo visoko kotirana dama u svetu poslovne pratnje. Posrednik joj je bio Paolo, vlasnik bara blizu robne kuće u koji sam često svraćao, a i goste sam vodio na piće u taj obližnji, simpatični italijanski bar. U Paolovom baru sam se upoznao s njom. Nisam bio od onih koji su koristili njene usluge, ali sam je poštovao, i ona mene takođe. Obostrano smo se uvažavali bez obzira što smo pripadali različitim društvenim grupacijama. Imala je stila i izraženu ličnost. Nju su birali, ali i ona je birala sa kim će da izađe. Bila je prelepa, divno izvajanog tela, dugih nogu i duge

kestenjaste kose. Hod gazele ili dvorske princeze. Zbog toga joj je cena bila vrlo visoka. Jednom je bila u situaciji da joj život visi o koncu. Uradio sam nemoguće i sve se dobro završilo. Kad se setim toga, ni danas mi nije jasno zbog čega sam podmetnuo leđa za tu ženu, a moglo je mnogo da me košta u svakom pogledu. Htela je da mi se bilo kako revanšira. Nikad joj to nisam dozvolio. Osećala je da mi je nešto dužna i nije joj bilo drago što sam joj uskraćivao to iskreno zadovoljstvo. Pozvao sam je i rekao da sutra dođe u pauzi za ručak u Barkolu. Tamo je mnogo ljudi i gužva je, mogu sa njom nesmetano da pričam, a ne da šapućem. Mučila me je jedna misao. Znao sam da je ona tip osobe, doduše malo drugačiji, ali vrlo blizu onog soja žena koje su u stanju da za trenutak promene sve, da za novac promene stranu ili prodaju informaciju. Ipak, ona je bila moja šansa i rešio sam da ovu partiju započnem ovako. – Ponesi peškir za mene i stavi ga pored svog. – Okej – bez pogovora je prihvatila. Došao sam vespom iako nikada nisam voleo da vozim motor. Bila je na mestu gde smo se dogovorili. Mnogo je velika gužva na ovoj izbetoniranoj obali, gde se svi izvale na peškire i gledaju koga će da prokomentarišu ili istračaju. Tu je bila promenada, modna pista, promocija lepote i najnovijih modnih detalja, na devojkama uglavnom. Baš te godine su bile aktuelne kožne čizme do kolena, a gore kupaći kostim. Za kojom se devojkom okrene najviše muškaraca, ta je hit toga dana. Ticijana je ležala na peškiru i podbočila se na laktove. Očekivala je odakle ću se pojaviti. To telo, lice i kosa mogu se ponekad videti na nekoj skupoj reklami. Mahnula mi je kad me ugledala da se javi da je već stigla i da je tu. Ja sam je video dosta ranije jer nije mogla da se ne primeti odmah. Seo sam na peškir do nje. Svi su povremeno gledali u nju, koliko su smatrali da ima smisla, da ne bude neukusno. Većina je znala šta ona radi jer Trst je relativno mali grad, oko osamsto hiljada stanovnika, i ako si neko ili ako si lep, svi znaju o tebi sve. Poručila je picu i dve kole u kiosku do nas i upravo su joj doneli. Picu smo podelili i počeli sa jelom bez priče. Zapalila je cigaretu posle jela i ponudila i mene. – Hvala, znaš da ne pušim. – Znam, ali nemam ni tompus ni toskanelo, što ti povremeno pušiš. – Nasmejala se i kao da je htela da shvatim to kao izvinjenje.

– Hajde da se okupamo. – Ma ne, ovde se ne kupam, samo se tuširam. Luka je ovo, ima ajkula, a ni voda nije čista. Bolje da se rashladimo pod tušem. Hajde – pružila mi je ruku da idemo pod tuš. Bilo mi je još malo pa neprijatno. Svi su buljili. Mnogi su mi sigurno zavideli, neki me možda i mrzeli zbog privilegije da imam pored sebe takvu lepotu. Voda iz tuša je bila hladna, oboje smo se istuširali i potrajalo je. Hladna voda nam je prijala jer je sunce pakleno pržilo. Vratili smo se na peškir. Obrisala je kosu, a ostatak tela je prepustila suncu. Nisam više oklevao. – Slušaj, trebaš mi sada da odradiš jedan posao, vrlo pažljivo i strpljivo. – Gledala me i očekivala da kažem šta je to. Do sada joj nikada nisam tražio usluge bilo kakve vrste. „Gotivila“ me je mnogo. Ja sam bio jedini koji je nikad nije „startovao“, dok su svi ostali „penili“. Znala je da nisam gej i da imam dosta devojaka, ali je palilo to što nikada nisam pokušao da budem intimniji sa njom. Znala je da mi ne smeta to što radi, znala je da sam pomalo slab na nju, a ja sam znao da sam malo više slab na nju. Nekada sam se sâm sebi čudio kako mogu da se kontrolišem. – Tici – tako sam je sa zadovoljstvom zvao – ovako, treba da navedeš Paola da te ponudi zlataru Čiču jer taj dobro plaća, ali se nemoj mnogo cenjkati, dodaću ja. Treba da ga odradiš za mene. Ovo samo ja i ti znamo. Objasniću ti šta je sve potrebno. Čičo godinama živi sam, odvojeno od žene, i hoće da plati samo najbolje. To je Paolu jasno. – Gleda me, a zna šta sam sve učinio za nju i za njene koji žive na jugu, u blizini Palerma, u italijanskom selu daleko od sveta, po svim najtežim nepisanim pravilima Sicilije, što je posebno teško ako nemaš zaštitu ni od koga. Uvek sam bio uz njih preko svojih dobrih prijatelja koji su bili moćni u tom gradu. – Šta treba da odradim sa njim? Šta ti treba? – Dogovorićemo se večeras. Vodim te na laganu večeru pre nego što odeš u Meksiko bar. Još malo pa je bilo vreme da otvaram radnju. Na vespi je bilo prijatno, pirkao je vetar oko nas, njoj je kosa lepršala. Odvezao sam Tici do kuće i na vreme stigao da otvorim. Oko deset sati sam je pozvao i rekao da se spremi. – Gotova sam već pola sata. Dolazim. – Nisam hteo da komentarišem brzinu kojom se spremila.

Uz prijatnu večeru saopštio sam joj: – Kad te Paolo obavesti kada i gde, treba da navratiš do Čiča i nekako ga ubediš da idete kod njega kući, da želiš da uživate u njegovom kupatilu, kao i u svem bogatstvu njegovog apartmana. Muškarci to vole i imponuje im kad im malo podigneš rep. – Dobro, ali to kod tebe ne pali – nasmeja se i pomilova me rukom po kosi. – Za večeras je dovoljno informacija, kad Paolo ugovori, reći ću ti ostatak. Ostali smo još malo i odvezao sam je do Meksiko bara. Ja te večeri nisam ulazio. Da li je sposobnija ili lepša, dvoumio sam se iskreno. Prvo je obradila Paola i navela ga da joj ponudi da odradi posao sa Čičom, a zatim je, kao slučajno, svratila do zlatara jer je htela da vidi jedan prsten koji joj se dopadao. U stvari, htela je još da vidi kako se ovaj ponaša i kako iščekuje taj susret. Zlatar Čičo je bio zaljubljen u zlato i bogatstvo, a ponekad bi ga pritisnuo prirodni nagon da se potvrdi i u nekim muškim aktivnostima i da mu se i tu dive, ako ne zbog njegovog kapaciteta, a ono zbog njegovog bogatstva. Kad je Tici nakon dužeg razgledanja izloga ušla u radnju, a videla je da je on posmatra iznutra, bio je više nego ljubazan. – Vidim gledaš izlog. Takvoj lepotici nije mesto pred izlogom nego u njemu, da ga još više ukrasiš. – Opa, pa i on zna da podilazi i da se udvara. Nije samo zlatar. Ali Čičo nije znao, a ni slutio da pravi kobnu grešku i da upada u mrežu opasne lepe žene. – Ma ne, gledam jedan prsten koji mi se mnogo dopada odranije, pa bih htela da se uskoro počastim. Vidim da košta milion i dvesta hiljada lira. – To je za kupce bez privilegije – nastavlja Čičo – za tebe je upola cene. – O, veliko hvala, vrlo ste darežljivi, ali bih ja sada imala jednu malu molbu zbog situacije u kojoj se nalazim. – Reci, anđele. – Čičo je bio u nokdaunu jer je Tici sela preko puta njega i prekrstila noge od kojih nema odbrane. – Kad ste već neizmerno ljubazni i tako prijatni – utvrđuje Tici – da li biste mogli da mi omogućite da cenu, koja je već sa velikim popustom,

platim u tri rate? Možda sam malo drska, ali situacija je takva. – Zašto ne bi moglo, pa novac će i onako završiti kod mene i ne znači mi ništa da li će sve biti odmah ili na rate. Pa ne živim od jednog prstena. – Hvala, vrlo ste ljubazni i činite mi mnogo. Doći ću po prsten i doneti novac. – A ne, prsten uzmi odmah, a novac ćeš mi doneti kada stigneš. A sada bih te ja nešto zamolio. – Recite. – Biću slobodan da te zamolim da ovaj prsten ja stavim na tvoju predivnu ruku. – Sa zadovoljstvom – odgovorila je Tici. Čičo se uživeo i ceremonijalno stavio prsten na Ticijanin prst, držeći je pritom za ruku. – Evo ga, gotovo. – Hvala vam, ovo je teško zaboraviti, bilo mi je zadovoljstvo da provedem ovo vreme sa vama. – Izašla je kao pobednik, baš kako je želela. Sve mi je ispričala i bio sam zadovoljan. Sve se odvijalo po planu. – U ponedeljak idem pred zatvaranje i nosim mu prvu ratu. I tad ću mu predložiti da budemo kod njega u apartmanu. – Okej, sa srećom. Bio sam zauzet nekim poslom i skoro da sam i zaboravio da je već utorak. Zove Ticijana. – Vodiš na ručak, dobre vesti. Bila sam sinoć. – Jedva sam čekao da je vidim i čujem. – Dolazi odmah na piće u restoran Fabris. – Stižem za deset minuta. – Toliko je i meni trebalo da stignem, ali pre nje. Vidim je, plete onim lepim nogama. Lagane sandale, teget suknja, vrlo malo iznad kolena, i košulja boje leda. Stisla ispod miške malu tašnu koju je uklopila sa sandalama. Nemam komentar osim uzdaha. Seda za sto i napući lepe usne poslavši mi poljubac. Poručili smo piće. Gorela je od želje da počne da priča o svom uspehu. – U uho sam se pretvorio – to sam jedino mogao da kažem.

– Slušaj – počinje priču Ticijana – odmah je direktno i drhtavim, uzbuđenim glasom počeo: „Gde biste želeli da vas vodim, mila moja?“ Zlatar je bio vrlo uzbuđen. „Gde će vama biti potpuno uživanje“, prihvatila sam ja. „Ne, ne, stalo mi je da vi takođe uživate, molim vas, pa ako nije obostrano, to za mene ne vredi.“ E pa, dobro, mislim ja, kad hoćeš onako kako sam ja htela, da to i utvrdimo. „Ako je tako, imam jednu bezobraznu i zahtevnu fantaziju, za koju sam sigurna da mi je možete ostvariti“, kažem. „Sa zadovoljstvom“, sija Čičo. „Maštala sam tako da jednu nezaboravnu noć provedem u raskoši vašeg apartmana, da osetim moć koju vi ne delite ni sa kim, nego to uživanje sebično zadržavate za sebe.“ To mu je Ahilova peta, pomislila sam. „Lepa moja i najlepša moja, pa za vas su sva moja vrata otvorena.“ Nije samo jedna, nego dve Ahilove pete, mislim. „Znala sam da ste moćni i da želite da podelite lepotu i uživanje. Ja ću se potruditi da to bude nezaboravna noć. Oprostite, a sad moram da idem“, i dalje sam vodila igru. „Hvala na poseti i ako može jedan mali poljubac“, kaže zajapureni Čičo. „I dva za vas“, dodala sam gas. To je moj izveštaj – saopštava moj „igrač“ dok nam donose još jedno piće. – Malo me je strah koliko sve ide kako želimo. Ili si ti toliko dobra – gledam njene velike zelene oči. – Ja jesam dobra, ali si ti najbolji da odabereš najbolje. Nazdravili smo dobro rashlađenim belim vinom iz vinarije Mašareli iz Abruca. Gledali smo se i ćutali. Oboje smo bili zadovoljni. To osećanje ne može da stane na papir, ne može se opisati. To prolazi kroz vene i ispod kože. To ni poljubac ne bi ublažio. Vraćamo se u realnost. – Super si to odradila, ma mi muškarci smo ovce – kao saosećam sa Čičom. – Ako su muškarci ovce, ti si onda ovan. – A ne, ja sam strelac – odgovaram. – Ja sam onda lovina – ote joj se, a nije to htela. Poljubim je u obraz. Ponovila bi opet to „lovina“ za još jedan poljubac, pa makar i u obraz. Osećam to. – I šta dalje? Nisi mi rekao. – Nemoj danas, lepo nam je, sutra ćemo o tome, biće sve na vreme.

Tako je i bilo. Sutradan nisam nikud izlazio iz kancelarije. Tako mi došlo. Nije mi pravo što imamo standardnu pauzu. Lepo mi je da sedim i mislim kako nam je juče bilo dobro i kako sadašnjost brzo pređe u prošlost u stalnoj trci sa budućnošću. Učinilo mi se da je bolje da se bavim filozofijom nego ovako opasnim poslovima, ali to je ipak za neki drugi mentalni sklop, a ne za mene. Iz razmišljanja me trgnu zvono telefona. – Da, da, Ada ovde, trebala bi mi veća količina jakni, ali hitno, imam kupca. – Razumeo sam. – Dođi kod Paola u bar, dogovorićemo se. Za petnaest minuta smo sedeli kod Paola i otvoreno pričali o džinsu. Samo je Paolo bio u baru, a mi od njega nismo krili kombinacije vezane za trgovinu. On je bio svestan da bi, ako „padnemo“ i saznamo da je on kriv za to, za njega bilo sve gotovo i nikada više ne bi otvorio ovaj bar, a mnogo je voleo život. Kad se Paolo opustio čuvši da po ne znam koji put pričamo na standardnu temu, Ada malo tiše nastavi: – Sutra u 13 h, u Via venti setembri, u poslastičarnici do robne kuće Standa, biće neka primopredaja. Dolaze zlatar i neki čovek iz Rijeke, sa jedne strane, i bračni par iz Ljubljane, sa druge. – Sutra uveče je Tici sa zlatarom. Poklapa mi se sve. Treba samo da registrujem ljude i kuda zlatar ide nakon prijema pošiljke, ako je bude. – Zašto bi se inače sastajali? – Dogovoreno sve kao i do sada. – Tako smo završili razgovor Ada i ja. Pozvao sam Tici i kazao joj da siđe da kupi cigarete pored ulaza tačno u pet. – Imam pet minuta da ti objasnim šta i kako. Rekao sam knjigovođi da sâm zatvori radnju i dao mu svoj ključ da bih mogao da u jedan sat stignem u navedenu poslastičarnicu. Zakasnio sam dva minuta. Via venti setembri je ulica sa dve jednosmerne trake kojima se uglavnom ne vozi, osim dostave, ali je preseca bezbroj poprečnih ulica kojima se odvija saobraćaj, pa je zbog toga i nezgodno u njoj naći parking. To je lepa ulica, čijom sredinom su izrasla velika stabla kestena, pa je posebno prijatna preko leta, kada su velike vrućine. Seo sam u jedan kafebar preko puta poslastičarnice zbog koje sam i došao. Neki dostavni auto je

stao i zaklonio mi vidik. Iskreno, i nisam dobro video iz bara jer su moji ljudi, zbog kojih sam tu sedeo, bili malo dublje u poslastičarnici i nekako sa strane. Ušao sam u radnju sa cipelama iz koje sam mogao da ih vidim skoro idealno. Izabrao sam cipele i probao ne žureći se. Italijani, kada kupuju garderobu, posebno cipele, probaju toliko da izlude mene kao posmatrača, ali su prodavci na to naučili, beskrajno su ljubazni i uglavnom udovoljavaju mušteriji. Sada sam to iskoristio. Mogao sam vrlo dobro da vidim, ali ništa da čujem. Preterao sam u ceremoniji probe cipela. Prvo moj broj. – Male su, molim broj veće. – Probao sam zatim veći broj, pa međubroj, bile su mi malo tesne na prstima, onda šetnja sa levom, pa sa desnom cipelom. Usput sam gledao preko puta, ali nije bilo ničeg što bi me posebno zainteresovalo. Nije bilo više smisla da probam. Prevazišao sam i najzahtevnijeg Italijana. Zahvalio sam se ljubaznoj prodavačici na trudu i vratio cipele, a zauzvrat mi je uputila kiseo osmeh jer se stvarno trudila, ali bez efekta. Izlazim iz prodavnice, a istovremeno izlaze i zlatar i par iz Slovenije. Ali nekoliko metara od njih primetio sam čoveka koji je reagovao na njihov izlazak. Pretpostavio sam da je to pratilac iz drugog plana koji kontroliše da neko ne prati ovo troje ljudi. Pozdravili su se vrlo brzo i razišli se. Zlatar je požurio prema Via Karduči, u pravcu svoje zlatare. Slovenci idu pored mene u stopu, a pratilac na odstojanju od oko tri metra. Čudno, siguran sam da ne znaju za mene. Dilema je brzo rešena. Interesantno, parkirali smo kola do kola. Slučajnost, sigurno, jer sam zapamtio da su ta kola bila tu kad sam parkirao i malo su mi smetala da parkiram kako sam zamislio. Seo sam u kola i brzo krenuo uskim ulicama prema zlatari da vidim da li zlatar ulazi u nju sa torbom koju je nosio. Ako ne bude tamo, sve mi je propalo. Onda je torbu ostavio negde drugde, a to je za mene promašaj koji mi obara plan i produžava akciju. Video sam ga, na svoju sreću, kako stoji pred vratima zlatare i stavlja ključ u bravu radnje. Ušao je sa torbom. Sve po planu. Samo moram večeras da ga sačekam da zatvori i izađe, da vidim ide li sa torbom kući ili negde drugde. Seo sam u bar kod Darvila, u blizini zlatare. Hteo sam da se malo odmorim, a imao sam vremena do pola četiri kad je trebalo da budem u radnji, posle čega treba da se nađem sa Ticijanom, koja treba da siđe da kupi cigarete kako sam joj rekao. Bila je tačna, u sivoj trenerci i s kosom skupljenom pod kačketom.

– Da nisi krenula na olimpijadu? – Ne, nego da se vidim sa jednim mnogo zahtevnim momkom. – Evo momka koji kaže: večeras iskoristi priliku i snimi radni sto, gde bi mogao da bude sef i koje je marke; i da li ima alarma, koji su i kako su postavljeni. – Pa i nisi mnogo zahtevan, nego i previše, ali prihvatam. – Idi kupi cigarete. – Poljubac u obraz i lagano je gurnem prema prodavnici. Nazad u radnju. Iščekivanje. Opet knjigovođi kažem: – Zatvori sam, treba da budem na jednom mestu zbog robe u pola osam – kada mi i ostali zatvaramo radnje. Pogleda me čovek. Do sada nisam to praktikovao. Ali dobro, pristaje bez pogovora. Oko sedam i petnaest izađem u razgledanje izloga u ulici gde se nalazi zlatara. Tačno u pola osam zlatar gasi svetlo u radnji. Spušta rešetke preko izloga i samo se nazire svetlo iz izloga. Izlazi, pa ulazi ponovo, verovatno da uključi alarm. Uskoro stoji na stepeniku i zaključava radnju desnom rukom, a levom drži onu torbu od danas. Ticijana stoji ispred izloga, stigla je po dogovoru. Čičo otvara vrata Ticijani i sedaju u kola parkirana odmah ispred zlatare. Torbu stavlja na sedište iza sebe i kreće. Moj motorčić gareli, koji sam ostavio ovde u ulici da bih mogao da pratim zlatara, ponese me za njegovim kolima. Morao sam da usporavam jer sam se ja lakše kretao kroz gužvu koja nastaje nakon zatvaranja radnji. Ispratio sam zlatara i Ticijanu i nisam ih ostavio dok nisu ušli u Čičovu zgradu, u kojoj ima veliki apartman i koja nije bila nešto mnogo daleko od zlatare. Vratim se pored robne kuće, zatvorena, samo izlozi svetle. Kuda ću, ne znam ni sam. Mislim: „Tici, eto ti ga, sad je tvoj i božji.“ Otišao sam u apartman da se odmaram. Nervozan sam i treba mi nešto da me smiri. Upalio sam televizor, nasuo burbon u čašu dopola i ispio sve odmah. Nasuo sam još jednu čašu, ali sada sam pijuckao. Prva me je uništila. Ujutro, kad sam se probudio, nisam verovao: zaspao sam obučen, televizor je bio upaljen, a cipele na nogama. Kao da me je neko ošamutio u trenutku. Razumljivo, celog dana je bila tenzija, bio sam rastrzan, stalno u pokretu, a pred kraj dana imao sam veliko iščekivanje važno za tok akcije.