Dragisa Ivelja-Bio sam Titov špijun

Osvežio sam se na brzinu i već sam bio u radnji. Knjigovođa je opet sam otvorio. Kasnio sam samo jedan sat. – Da li me je neko zvao? – bilo je moje prvo pitanje, pre „dobro jutro“. – Niko. – Mislim, Tici je trebalo da se javi. Telefon na mom stolu se oglasio. – Pronto. – Pronto, pronto – raspoložena je Ticijana, što me veseli. – Gotovo je. – Gde se vidimo? – Ako možeš, strpi se do ručka, pa me vodi u A la Marinelu, zaslužila sam. – Dobro, dođi do radnje, čim zatvorim, idemo u A la Marinelu. Jedva sam čekao da je vidim. Došla je i pre, sela u moja kola i čekala. I ona je jedva čekala da mi ispriča. Seli smo za jedan sto, malo pri kraju restorana, koji je gledao na more. Uvek je želela da tu sedimo kad bismo došli u ovaj restoran. Ljubaznom konobaru smo kratko rekli: – Donesite ovog puta nešto po vašem izboru – samo da bi što pre otišao od stola. – Počinji ili te bacam u more. – Sve je bilo po planu. Zlatar je bio na sedmom nebu. Poslala sam ga među oblake. Hteo je da uživa i da bude macan, da ostavi utisak. Nakon njegovog uzvišenog čina zove me u kupatilo, u veliku kadu. Mazno mu kažem, protežući se: „Napuni kadu dok ja malo uživam kao ti svake noći.“ Poslušao me je, a ja sam odmah krenula u akciju sigurna da se trudi da mi udovolji kadom punom vode i pene. Nema alarme u spavaćoj sobi ni na prozorima sobe. Ima ih na ulaznim vratima i na prozorima, sprat ispod njegovog dvoetažnog luksuznog apartmana. Sto zaključava, to sam videla jer mi je iz njega izvadio jedan lančić na poklon. Ključeve od stola drži u vitrini za knjige, iza svoje stolice. Tačnije, iza knjige Počeci hrišćanstva. Ima sef koji se nalazi ispod slike, ženski akt. Vrlo lepa slika, ulje. Verovatno ju je dobro platio. Sef je… evo ti fotografija, bojala sam se da ne zaboravim marku. – Pružila mi je mali foto-aparat koji je verovatno povremeno koristila za svoje potrebe u poslu. Nisam ni reči progovorio. Fascinirala me je realizacijom. Dok je slatko jela predjelo, pršut i parče hladne dinje, šapnem joj:

– Kako da ti nađem manu? Nemaš je. – Imam i to veliku. – Koju, lepo moje? – upitam je. – Da sam malo drugačija, možda bi nam i odnos bio drugačiji. – Rekla je to tako setno da mi nije bilo prijatno. Uzmem aparat. – Vraćam ti ga večeras kad dođem po tebe da te vodim negde u provod. Ne ide ovde da te poljubim, ali znaj, za ovo ću te poljubiti u kolima. – Opet je zablistala. Setim se i ugrizem se za usnu što sam joj obećao poljubac u kolima – trebalo je da hitno krenem na suprotnu stranu od nje. – Molim te, idi taksijem, moram nešto da obavim. – Vrlo rado i čekam te u osam ispred zgrade, poljubac si mi dužan. Odmah iz radnje zovem Adu 5. – Dođi što pre u radnju, dobio sam dobru robu po povoljnoj ceni. Doduše, uzorci, ali možeš da poručiš. Jakne su super. Trebalo mu je pola sata da se iz Lipica, gde na prelazu obično nikada nije bilo gužve, spusti u Trst do radnje. Sedeli smo na balama razne robe u magacinu. Magacioneru kažem da donese nekoliko uzoraka džins pantalona i jakni. Pita me koje brojeve. Šokirao me je, taj inače uopšte ne govori, samo sluša i radi. Bilo koje, odgovorim. Stavio sam robu preko puta nas na jednu balu i uzeo jednu jaknu da pokažem Adi i objasnim mu štepove. Gleda me Ada. – Slušaj, Petica – okrećem onu jaknu. – Imam čoveka koji odlično „radi“ stanove po Evropi, ali on ima drugara koji je šampion. Nema sprata, stana, prozora i vrata, sefa i drugih stvari, kao što su alarmi, koje taj ne može da „odradi“. Znači svetski prvak. – Baš tako? Zovi ga. – Nasmeja se Ada. – E, ne može, leži u Padinjaku, dobio četrnaest meseci za neku krađu. Treba mi za ovaj posao. Dovedi ga kako znaš. – Ako mi obavi ovo, zvaću Žarka ili da ga amnestiraju i puste ili da mu maksimalno skrate kaznu na do sada odsluženo. – Požuri i dovedi ga najkasnije za četiri dana. – Dao sam mu jednu jaknu da je ponese kao uzorak za svoje partnere. U stvari, bila je njegov

broj. Požurio sam po Tici. Morao sam da zatvorim sa knjigovođom, kakva je bila praksa, a ja sam zbog obaveza to propustio tri puta. Time sam ugrozio bezbednost robne kuće. Zatvaramo nas dvojica zbog mogućeg kidnapovanja i prisile da se robna kuća otvori. Ako postoji jedan ključ, to je lakše, ali ako su dva, to su onda dva kidnapovanja i mnogo je komplikovanije. To je bio relativno dobar vid zaštite. Kad sam stigao pred zgradu, Ticijana je već čekala ispred. Otvorim vrata automobila, koji je po lepoti odgovarao Ticijani. Uskočila je, zagrlila me oko vrata i poljubila u obraz. – Ovo sam ti obećala u A la Marineli i ti si meni – i namesti obraz. Nije mi bilo teško da je poljubim. – Promeni ovu muziku, molim te, hoću nešto veselije. – Izaberi šta hoćeš, meni će sigurno odgovarati – bio sam iskren. Pronašla je stanicu na kojoj se čuo glas Nikole di Barija, tada popularnog pevača; pevao je hit pesmu koja se nije skidala sa radio-stanica u to vreme. Nisam joj ništa govorio nego sam vozio u pravcu nove kafe-poslastičarnice koja je otvorena pre nekoliko dana. Sve pršti od svetla, opreme, nameštaja, i stvarno su imali ponudu da ti dah stane. Onako kako to samo Italijani umeju. Oduševio sam je iako bi se ona sa mnom vozila u bilo kom pravcu i ne bi ni pitala kuda. Ona je uživala što je pored mene. – Tici, dušo, ovo je bilo super, ali to je tek pola posla. – Gledala me još s osmehom na licu. Tog trenutka sam se pokajao što sam krenuo da je dalje uvodim u obavezu, a nije se nauživala u svom uspehu u poslu koji je obavila za mene. Navikla je da budem neočekivan. – Reci, da li sada treba da opljačkam banku? – Nije bila ironična, nego se šalila očekujući da joj izložim nov plan. Možda nije trenutak, ali sve se brzo dešava. – Treba da ponudiš zlataru i da mu odmah odneseš prvu ratu za prsten, a za ostatak da te vodi na jednu divnu noć u svoju vilu iza Udina, koju ti je pominjao i nudio više puta, ali je nama odgovarao prvo apartman u Trstu, a sada bi nam odgovarala ova udaljena vila. – Zašto?

– Treba nam jedna noć da nema nikoga u apartmanu u Trstu, da moj čovek pokupi što nam treba. Tvoj zadatak je da ga odvedeš tamo, ili da on tebe odvede tamo, kako hoćeš, na jednu noć i da se vratite sutra. Treba da, kako znaš, to uradiš za vikend. U subotu posle zatvaranja zlatare da sednete u kola i pravo u njegov ponos. Vila je kao zamak, a rekli su mi da je to njegovo nasledstvo i da stvarno izgleda grandiozno. On želi da mu se diviš i da ispričaš po Trstu šta sve ima i kako to izgleda, a on da priča kako je tebe lepoticu vodio tamo. Moraš biti oprezna i da ga navedeš da on insistira da idete jer kad se vratite, u njegovom superapartmanu, kako on voli da ga zove, nedostajaće mnogo toga. Vila mu je na oko osamdeset kilometara od Trsta. Kad moj čovek krene unutra, ja ću biti u blizini, na jednom telefonu, ako biste iz nekog razloga krenuli nazad, pozovi me i reci: „Dolazim, spremi mi kupku.“ Tako ću znati da nešto nije u redu, pa mogu da reagujem i da vas nekako zadržim na putu. Drugo, na tom telefonu, dok ja ne dođem, dežura čovek i, ako bi se zbog nečega odmah vraćali, zovi sa govornice, sa neke pumpe, i reci istu rečenicu: „Dolazim, spremi mi kupku.“ – Ujutro mu nosim novac i bacam mu mamac. Ne brini, smatraj to završenim, a sada još malo da uživamo. – Osećao sam da joj treba pažnja, da joj nedostaju bliskost i ljubav. Nije mi smetao njen posao. Bila je nekako deo mene, a ja sam bio surov više nego što treba. Nisam štedeo sebe, pa sam i na nju polagao isto pravo. Znao sam da bih, kada bismo se otvorili do kraja i ostvarili zajednički život, morao da se smirim i da ostavim sve svoje avanture. Nisam bio spreman na to. Da li sam bio samoživ ili sam mnogo voleo opasnost i raskoš, iskreno, ne znam. Sve ovo sam pomislio u trenutku i brzo se vratio u stvarnost za stolom za kojim smo sedili. – Kupi mi onaj lepi beli kolačić sa jagodom na vrhu – mazno mi je rekla. – Odmah, a ja ću još jedan sladoled. – Za espreso nam je kasno. – Dogovoreno, i onda idemo odavde, lepo je, ali smo se mnogo odomaćili ovde – rekao sam jer ima u Trstu mesta gde još možemo sedeti da nam bude prijatno. Neka italijanska lagana muzika, instrumental. Vidim posvetila se kolaču, a jagodu je izdvojila za kraj. – Najbolje si ostavila za kraj.

– Da, da, jer sam ja tvoja jagoda. – Mislim se, pa ti sad istrpi ovo i ostani ravnodušan, ali posao čeka. Vetar je malo pirkao i ubrzo smo pošli u tršćansku noć. Već ćemo negde stići. Kud god da odemo, sa Ticijanom je prijatno. Razmišljam dok idemo prema kolima, žene su čudo: iz bilo kog staleža da su, vole moć, prestiž i jakog zaštitnika pored sebe, a muškarci opet vole da se dokazuju i da štite ženski rod. Priroda, nema šta drugo, pa tako je i kod životinja. Vozili smo se pored obale i ćutke slušali muziku, svako u svojim mislima. Sledećeg jutra opet sam se čuo sa Tici, koja mi je prenosila svoje impresije od prošle noći i da je nisam prekinuo, to bi išlo do unedogled: – Dođi na plažu, na obalu, oko ručka i budi tamo gde obično sedimo. Učini mi i ovog puta i ponesi peškir i za mene. Hteo sam da se malo odmorim i ujedno joj dam neke sugestije povodom njenog odlaska u vilu sa Čičom. Iskreno, potrajalo je to malo predugo, a jedan ključ od robne kuće bio je kod mene. – Uzbuna, krećemo – kažem Ticijani. Žurio sam da stignem na vreme za otvaranje radnje jer ovog puta nije se moglo bez mene, odnosno bez mog ključa. Ne smem ni da pomislim da zakasnim. Vidim sliku četrdeset dve zaposlene prodavačice i kasirke plus ostali koji rade druge poslove kako čekaju ispred robne kuće zbog mene, koji uživam na plaži sa nekom ženskom. Vozio sam što sam mogao brže, ali svi su u isto vreme išli na posao. Gužva, velika gužva. Stigao sam u minut tačno. Kola sam ostavio ispred radnje, baš tamo gde staje gradski autobus. Sagao sam se i nas dvojica otključavamo, a autobus svira da pomerim kola. Ticijana u kolima. Svi zaposleni gledaju jer treba da uđu. Preznojio sam se. Napokon vrata su otvorena. Autobus je otišao uz vozačevu psovku, a meni je još malo pa preseo boravak na gradskoj plaži. Onako znojav sednem u kola da me ošine vetar i pravac sladoledžinica. Uzmem dva sladoleda za mene i Tici da se malo ohladim i smirim. Na kornet nije moglo da stane sladoleda koliko sam tražio. Ticijana je uživala u situaciji u koju sam upao. Valjda joj je bilo simpatično. Vreme se nekako naglo promenilo, naoblačilo se. Letnji pljusak niotkuda, izgledalo je da će kiša nastaviti da pada. Mnogo ljudi je bilo u robnoj kući. Mnogi zato što su nešto kupovali, a mnogi da se sklone od kiše. Adrenalin me je napustio nakon one silne žurbe. Ticijanu sam odvezao

kući i vratio se u radnju. Svalio sam se u svoju fotelju u kancelariji. Ludnica je u robnoj kući. Rešio sam da se ne pojavljujem. Neka se sami bore sa ovom masom. Ubrzo sam zaspao na fotelji, nesvesno i bez želje, ali desilo se. Niko me nije budio ni uznemiravao. Telefon me je probudio iz tog neplaniranog sna. Na satu sedam i pet. Tici je bila sa druge strane žice. – U pet do pola osam imam dogovoreno da se vidim sa gospodinom. Dođi večeras iza dva u Meksiko bar da se ispričamo. – Mislim, u svakom slučaju dobro buđenje. Samo što sam spustio slušalicu, opet telefon. – Ada ovde. – Znam ti već glas, reci. – Potvrđujem za robu. Kad treba da dođe čovek da završi posao? – Obradovao me jer sam znao ko mi dolazi da obavi posao. Mislim, služba je čudo, može sve ili skoro sve, i ovako i onako. Samo da zatvorimo za petšest minuta, mislim, i uzimam ključ iz ladice, kad neka larma, galama, čuje se ispred kancelarije. Dovedoše mi dva klinca, imaju oko osamnaest godina. Moji iz obezbeđenja nose neke kese i vode ih. – Šta je bilo? – Ukrali neke stvari. Mi ih uhvatili na izlazu. – Uvedite ih kod mene i idite da se radnja što pre isprazni. – Već je pola osam. Vidim nisu krimosi. Đaci željni da se pohvale u Čačku, odakle su, da su nešto „išanirali“ u Trstu. Uzeo sam im pasoše. – Hajde platite na kasi što ste uzeli i na voz za Jugu. Ovaj put nema policije, ali sledeći će biti. Jedan se odmah okrenu i pravo na kasu. Drugi stoji kô ukopan i gleda u zemlju. – Šta je, šaneru? – pitam ga. – Nemam ni dinara ni lira, samo povratnu kartu do Beograda. – Gledam da li me onako neuk folira do kraja. Ostavim kese sa robom koju je ukrao pored mog stola. Sačekasmo druga koji ubrzo donese račun da je platio ukradenu robu. – Evo, momci, pasoša, ti uzmi kesu jer si platio, a tebi pasoš bez kese jer nemaš da platiš i nemojte više dolaziti kod nas da kradete, ako hoćete da se bavite tim poslom, nađite neku drugu radnju. Hajde briši. – Rukom

pozovem moje momke da ih isprate. Mislim na Tici i ono što se dogovorila sa zlatarom i jedva čekam da se vidimo noćas. Čekam da se povuče kasirka, da knjigovođa obavi sa njom obračun. Devojka koja je prodavala kišobrane pri izlasku mi reče: – Prodala sam preko sedamsto ovih malih, jeftinih kišobrana, to je najviše od kada radim. Napokon smo zatvorili. Kiša rominja kao da je kasna jesen. Ulice mokre. Nisam imao ideju šta i gde da jedem. Svratio sam do komšije i uzeo parče pice sa hladnom kolom. To sam pojeo ispod tende da ne iskisnem, kao i mnogi prolaznici. Još ima vremena do dva sata noćas, za kada sam se dogovorio sa Tici da se vidimo. Odem pravo u apartman, u kupatilo i na presvlačenje. Neko mi je podigao brisač u znak upozorenja da sam mu smetao da se isparkira. Tačno je, drsko sam parkirao. Sedam u kola i evo me vrlo brzo pred Meksiko barom. Običan lučki bar sa jeftinom svetlećom reklamom i visokim cenama pića. Pozdravim se sa ljudima na vratima, svi su me znali kao i ja njih. Priđe mi Toni, šef: – Treba li ti sto? Jesi li sam? Imam dve nove Mađarice, prave bombe. – Ma ne, ne volim oružje – nasmejasmo se obojica. Upravo sam video Tici kako sedi u ćošku nakraj bara, sama za stolom s jednom praznom stolicom. Pretpostavljam da je za mene. – O, pa da, tvoj broj – našali se šef kad je primetio da mi se Ticijana javila podigavši ruku. Čim sam seo, usledio je poljubac, bez toga nije moglo da prođe, a i meni je odgovaralo. Barmen se odmah oglasio: – Za vas? – Bladi meri za mene, a za damu koktel kubano. – To je volela da pije, znao sam i zato sam poručio bez pitanja. Barmen se izgubi da smućka koktele. Izvadim moj toskanelo i omirišem ga, imao je aromu kafe koju sam voleo i nisam je menjao. Tici je čekala da zapalim cigaru. Onda mi se nasloni na rame i usta primače mom uvetu. Tiho je počela. – Ovo nije poljubac samo za okolinu, uživam u njemu, a za njih ti si moj klijent. – Okej, ispričaj klijentu neku lepu priču, nešto novo od večeras. – Zastala je. Pogledam, konobar nosi piće. Sačekala je da spusti piće i da se

odmakne od nas. Podigla je čašu i nazdravili smo. Nestrpljiv sam, mislim, pusti ceremonije, ovde sam zbog posla, ali moram da je ispoštujem zbog odnosa prema meni i zbog svega što radi za mene. Ona otpi malo koktela i ponovo poče da mi priča na uvo. Više je to bilo šaputanje. Ovog puta sam osetio da su joj usne vlažne od koktela. Želela je da mi u svakom trenutku bude što bliže i koristila je ovu situaciju za diskretno saopštavanje. Nije mi smetalo nego mi je godilo. Čak sam morao i da se suzdržavam da ne odgovorim slično. – Čim sam ušla, usledili su standardni poljubac u ruku, pridržavanje mantila i primicanje stolice, a onda se smestio preko puta mene i bez pardona gledao pravo u moje prekrštene noge. Komplimenata je bilo napretek i vrlo brzo pao je predlog da bismo možda mogli, ako nisam već nešto planirala, da za vikend budemo zajedno. „Sa vama je uvek prijatno i osećam se uzvišeno kao retko s kim“, rekla sam mu. Upalilo je. „Kuda bi moja lepa dama volela da je odvedem?“, upitao je. „Bili smo u vašem kraljevskom apartmanu, ali još nisam videla taj vaš prelepi dvorac, o kome svi pričaju“, rekoh. „To sam i ja hteo da predložim.“ Ustala sam i poljubila ga u znak zahvalnosti što mi ispunjava želju. To je bio poljubac da utvrdim ponudu. Videla sam da se oseća zadovoljno i moćno. Produžio je: „Predlažem da u subotu, nešto pre pola osam, dođete ovde. Zatvorim radnju i za jedan sat i petnaest minuta smo u mom dvorcu koji ovog vikenda pripada vama. Prespavaćemo u sobi koju izaberete. Ujutro ćemo doručkovati u vrtu ispred dvorca, a za ručak ćemo se već dogovoriti.“ Ja mu kažem: „Donela sam jednu ratu za prsten nešto ranije.“ A on: „Zaboravite na rate.“ Bio je još opijen uspehom sa mnom i dobro ugovorenim vikendom u kom će uživati. Videla sam da njega novac u stvari i ne interesuje. Nego je taj odnos prema novcu i urođen i stečen – da ga zarađuje, čuva i što manje troši kako ne bi prosuo stečeno. Povremeno je darežljiv jer je prirodno da i on mora da uživa i, još više, da pokaže bogatstvo i moć novca koji poseduje. Poljubio me je u vrat, pridržao mi mantil i ispratio me do vrata. Dragi klijentu, tu je kraj priče, a meni se pije još jedan kubano. Poručio sam za oboje. Ovog puta smo konobara čekali malo duže. Izgleda da nije bio na istoj frekvenciji sa nama. Bilo je skoro pola četiri, pa rekoh: – Idem da spavam. – Videlo se da želi da još budemo zajedno. – Slušaj, sutra te vodim na večeru u Veneciju, ne može ovo da prođe sa dve

ture pića. – Natrljala mi je uši obema rukama. Tako je iskazala zadovoljstvo. Dobro je da nismo bili negde sami, mislim da bismo tada uspostavili večnu vezu. – Čim zatvorim, dolazim po tebe, nemoj silaziti ispred zgrade, budi na prozoru, pa kad vidiš da sam stigao, siđi. Čekaću u kolima. – Poljubim je i brzo izađem jer bi tu bilo pozdravljanja bar još jedan sat. Ujutro sam obavestio Adu da je sve spremno za subotu noć. Ada mi uzvraća: – Tvoj kupac je na putu za Lipicu, doći ćemo kod tebe da i on vidi robu. Stigli su pred zatvaranje. Odmah smo otišli u magacin, tobože da vide robu. Momak koji je došao da obavi posao bio je omanji, mršav, ali žilav. Ubledeo kao da sunca nije video više godina. Nešto zbog nedostatka pigmenta, a dobrim delom i zbog mesta boravka poslednjih nekoliko meseci, gde je mogao da vidi sunce samo jedan sat dnevno. Pod uslovom da je bilo sunca. Dao sam odmah Adi foto-aparat koji sam dobio od Tici, upakovan u jednu kesu. – Tu su fotografije koje nam trebaju, a posebno su interesantne za Adama – rekao sam misleći na momka koji je stigao pod tim imenom. Adam je bio miran, videlo se da se oseća dobro, znao je da je potreban i da radi dobru stvar koja mu može omogućiti slobodu. Dobitak je i kad iz ćelije direktno uđeš u igru, i to odmah u Italiju. U magacinu smo bili sami. Ostavio sam raspakovane uzorke, nekoliko jakni, farmerica i ženskih suknji od džinsa. Izašli smo iz radnje zajedno, ali nismo otišli na piće. – Ja sam večeras u Veneciji na večeri, a vas dvojica se provozajte pored skupog apartmana koji nas interesuje. Upoznaj gosta sa okolinom objekta i popijte neko piće u baru preko puta. Ja častim. – Znam da se Ada „pali“ kad ga usmeravam u onome što odlično radi. – Ne brini ti za nas, snaći ćemo se već nekako, a za piće, imamo toliko, pazi da ti ne usfali u Veneciji – odgovara Ada istom merom. Zatvorili smo robnu kuću u uobičajeno vreme. Po dogovoru otišao sam po Tici. Ugnezdila se u luksuznom automobilu. Slušali smo muziku i misli su mi se mešale. Čas sam gledao u Tici, koja je uživala, i prijalo mi je, a odmah u sledećem momentu mislio sam o onome što treba da uradimo. Znao sam da to može biti opasan posao za sve nas, a posebno za Tici.

Protivnici su nam bili opasni, imali su na raspolaganju sve što im treba i bili evropska i svetska sila. Bilo mi je lepše da mislim na Ticijanu. Ovakav izlazak joj je prijao jer joj je tako nešto nedostajalo, a nije se moglo kupiti novcem; izlazak bez obaveza sa nekim s kim joj je najprijatnije – znam da zvuči prepotentno, ali tako je bilo – značio joj je mnogo. Njoj, devojci koja je prošla kroz mnogo bede, tuge, mučnih trenutaka, ali i glamura, koji je bio druga krajnost. Ovakva bi lepotica po svemu trebalo da pripada svetskom džet-setu, ali život se sa njom poigrao. Bila je svesna svega toga i zato je noćas izgledala kao da je na sedmom nebu ili kao da pleše poslednji ples. Voleo sam u Veneciji restorane koji su malo izdignuti iznad kanala. Takav je bio i ovaj u koji smo otišli. Večera, toplo vreme, ljubazni konobari i sam ambijent, koji je još ulepšala i Ticijana – bilo je teško ostaviti sve to iza sebe. Krenuli smo ipak i ubrzo smo bili na autostradi prema Trstu. Ticijana je pronašla odličnu muziku koja je odgovarala našem raspoloženju, za to je bila majstor. Prebacila je ruku preko mog ramena i iskreno iz duše mi rekla: – Ovo je za mene nezaboravna noć, ne pamtim kada mi je bilo lepše, samo nedostaje jedna kockica – obično je to tako kod žena, pomislih. – Mogu li ja nekako da uklopim tu kockicu, pa da ništa ne nedostaje? – Samo ti i možeš. Ljubim te, ostani ove noći sa mnom do kraja, nikada se nisam više osećala kao čovek, kao žena koja je poštovana bez bilo kakvih uslova – pogledam je. – To je ta kockica – saopšti mi poljubivši me u vrat. Put je ostajao iza nas, približavali smo se Trstu. Razmišljao sam dok smo oboje ćutali. Nije bio momenat za legalizaciju ove tajne i prećutne veze. Nisam mogao da zaspim do pred zoru. Razmišljao sam o svemu, šta je bilo i šta može biti. Ujutro sam ustao, istuširao se i sa knjigovođom otvorio robnu kuću na vreme. Bio sam prezadovoljan večerom i vremenom provedenim sa Ticijanom u Veneciji, a opet, sa druge strane bio sam nekako prazan. Uvek sam pokušavao da popravim raspoloženje uz dobar kapučino kod Paola. Tako je bilo i sada. I dok sam ispijao prvi gutljaj, pojavi se naš kurir iz radnje da bi mi rekao da me čekaju dva čoveka. – Vrati se i reci im da dođu ovde na piće. – Tako je i bilo. Ada i Adam su došli, popili smo po piće i dogovorili se da se večeras nađemo u jednoj

piceriji na putu prema Kopru. Ja ću poneti kataloge da odaberu robu i da se usput dogovorimo o akciji. Uz piće i picu vodili smo razgovor kao što bismo i posle stvarnog upoznavanja sa sadržajem kataloga. Oglasi se Adam, koji je sada imao glavnu ulogu. – Treba da pogledam gajbu i okolinu i da procenim sve mogućnosti. Drugo, treba da tačno znam šta me čeka unutra. Čuo sam za neke fotke. Dobro bi mi došle. Ali i ako nema ništa, to mi je posao, snaći ću se. – Pogledaj bolje katalog robe, tu je ono što te interesuje. Prvo, prozori na spratu nemaju alarm. Oni dole imaju. Drugo, prozori su poslednji model i komplikovaniji su od uobičajenih, koji su do sada ugrađivani. – Ma pretpostavljam, puna ih je Nemačka – ubaci se Adam. – Sto je zaključan, a ključ stoji u vitrini sa knjigama, iza knjige Počeci hrišćanstva, iza stolice sa visokim naslonom. Sto nije obezbeđen nikakvim alarmom. Sef je iza slike, desno od stola. Na slici je akt jedne meleskinje. Ne znamo koji je sef. – Sefovi su mi specijalnost, njih sam radio pre „skake“, upadanja u stanove. Ponovo sam pružio Adamu katalog, u kome su bile fotografije prozora, vrata, stola i slike iza koje je bio sef. Pogledao je to pažljivo i, dok je sklapao katalog, rekao je: – Ovo je već viđeno i urađeno bezbroj puta, samo da vidim sef, on će mi odneti najviše vremena. – Moramo znati koliko ti vremena treba jer te pokrivamo spolja i obezbeđujemo ti odstupnicu. – Ne znam. Ulazak, izlazak, sto, prozori, bez sefa do pola sata, a koliko treba ukupno, sa sefom, stvarno ne znam. Ali uradiću ga, ne izlazim dok ne otvorim sef. – Znao je da mu to najverovatnije donosi slobodu. – Idemo na spavanje, sutra je akcija. Naši golubovi idu za vikend i ostavljaju apartman nama da ga malo koristimo. Sledećeg dana, na dan akcije, bio sam malo nervozan, što je neuobičajeno za mene. Od ove akcije zavisio je ceo projekat. Ticijana je mogla da ima problema. Ali teško da bi mi se ponovo ukazala ovakva

prilika – gotovo sigurno nikada više na ovom slučaju. Približio se i kraj radnog vremena, kada zlatar zatvara radnju i po planu odlazi sa Tici u svoj zamak. Lično sam hteo da se uverim da su krenuli. Opet je knjigovođa morao sam da zaključa robnu kuću. Ja sam bio na mestu odakle sam mogao da pratim situaciju a da me ne vide. Znao sam da je prostor oko objekta koji smo radili te večeri kvalitetno pokriven. I dok sam mislio na to, vidim zlatara kako zaključava zlataru pa onda roletne, dok Ticijana stoji pored njegovih kola. Čim je završio ceremoniju zatvaranja radnje, otvorio je vrata automobila Ticijani. Krenuli su, a ja za njima. Ispratio sam ih do uključenja na autostradu koja vodi prema Udinama i dalje prema njihovom odredištu. Vratio sam se i potvrdio Adi da su otišli i da akciju može da počne kada želi, jer on je rukovodio akcijom. Potvrdio mi je da je sve spremno. – Sačekaćemo mirniji deo noći. Idemo da nešto pojedemo, svakako je vreme večere. – Tačno da je vreme večere, ali je tačno i da su svi restorani i picerije puni jer su mnogi rezervisali na vreme, subota veče je. Jedva su nam oslobodili jedan sto u restoranu Fabris, koji nam je bio blizu. Poručili smo ono što standardno poručuju Italijani koji praktikuju ovakve izlaske. Na meniju su bile uglavnom testenine, Ada i ja smo nakon špageta karbonara uzeli i jednu picu kapričiozu po pola. Valjda nam špagete nisu bile dovoljne. Adam se u startu opredelio za crni rižoto. Pili smo, po mom običaju, belo vino iz vinarije Mašareli, po propisu rashlađeno. Bilo je negde pola jedanaest kada smo dobili desert. Ostali smo još nepun sat da popijemo vino koje smo poručili pri kraju večere. Račun je bio na stolu u petnaest do dvanaest. Tada smo polako izašli i pošli do jednog parkiranog autobjankija kojim je Adam trebalo da se odveze i parkira ga u blizini objekta koji treba da se „radi“. U tim kolima Adam je imao sve što mu je potrebno i što će koristiti za vreme posete apartmanu. Ada predloži da sačekam sa Adamom kod ovog malog automobila dok on ode da proveri da li je sve na svom mestu i da li smo spremni da krenemo. Znao sam da je planirao početak akcije za pola dva. Uglavnom sam ćutao dok sam stajao sa Adamom, a i on isto tako. Iako je profesionalac, osetio sam da mu je potreban mir da se pribere i psihički pripremi. Iskoristio sam mogućnost da pogledam sam nekoliko izloga u blizini, dok je Adam seo u kola, zatvorio vrata i otvorio prozor. Gledajući izloge, upoređivao sam cene u ovim

radnjama sa našim cenama u robnoj kući. Ugasio mi se toskanelo koji sam pušio, ali nisam hteo da ga ponovo palim, samo sam mirisao aromu koja se osećala iz ugašene cigare. Ubrzo se pojavio i Ada i došao do mene, pred izlog gde sam stajao. – Bila je neka racija u blizini našeg apartmana. Svi su na mestima gde treba da budu. Bio sam kod našeg čoveka koji dežura pored telefona, Ticijana se nije javljala, znači sve ide po planu. – I kada onda krećemo? – pitam. – Prolongirao sam za pola tri, ovde sviće u pola pet, biće dovoljno vremena da završimo posao. – Ada ode do autobjankija da saopšti ovo Adamu. Odjedanput nam se ukazao prazan hod, više vremena do akcije koje nismo znali kako da iskoristimo. – Gde ćemo? – upita Ada. – Adame, zaključaj auto, vozi ovaj naš, idemo do Meksiko bara na piće da potrošimo vreme. Bar je bio dupke pun. Dim i neki jeftin program. Odmah nekoliko ženskih skače na nas kao potencijalne mušterije. Stali smo za šank jer nije bilo mesta za sedenje i poručili po piće. Šef je hteo da nam nađe sto, ali sam ga odmah smirio i rekao da smo svratili samo na piće pre spavanja, da idemo sa puta. Izašli smo ubrzo i odvezli se do autobjankija. Stigli smo nešto pre pola tri. Stali smo pored neke žive ograde, a Adam se parkirao ispod jednog velikog kestena čija je krošnja zaklanjala prozor kroz koji je odlučio da uđe. Krošnja je bila gusta i bila je dobar štit za našu noćnu pticu. Pošao je ka prozoru tačno u 2.30 h. Mi smo mogli samo da čekamo. Bilo je pet do tri kada sam pogledao na sat. Ćutimo i ja i Ada. – Tri i petnaest – pokazuje mi sat Ada. Ćutimo. Pola četiri, petnaest do četiri. – Da li je nešto pošlo naopako? Zora će. – Ada je zvučao zabrinuto. On je bio odgovoran Žarku za Adama. Gledao je neprestano u prozor gde je Adam nestao. – Eno ga ide. – Video sam samo nogu kako viri kroz prozor, a zatim i Adama kako se lagano i tiho izvlači kontrolišući svaki pokret. Odjedanput naiđoše dvoje mladih. Pripiti su, ljubakaju se i lagano se vuku baš tuda gde Adam treba da iskoči.

– Da sačekamo koji minut, da ih ne sklanjamo, bilo bi problema – reaguje Ada. Srećom, prošli su, Adam je ušao pravo u autobjanki, a mi u naša kola. Ada je dao znak za razlaz učesnicima. Ostao je jedan automobil kao podrška, ako zatreba, koji nas je pratio na distanci. Svi smo pošli na dogovoreno mesto, u moje tajno skladište gde sam čuvao „vruću“ robu, bez papira i faktura. Obišao sam Adama i njegov mali auto da bih stigao prvi i otključao kapiju. Brzo sam to uradio, Ada je zauzeo moje mesto za volanom i uvezao kola u ogromno skladište, a za njim je ušao i Adam u autobjankiju. Kola podrške su ostala na trotoaru pored skladišta. Jedna velika lampa osvetlila je sto koji je bio na sredini prostorije. Nije bilo prozora, osim krovnih, tako da se nije videlo svetlo sa ulice. Pogledam Adama i on izvadi dve debele fascikle i pozamašnu sumu novca, uredno bankarski upakovanog. Na kraju izvadi i neku tanku, plavu plastičnu fasciklu. Počeli smo od prve debele fascikle. Ništa, papiri vezani za zlatarevo poslovanje i spisak ljudi koji mu duguju novac, sa mnogo priznanica. Zbog sledeće debele fascikle ova akcija je vredela sveg truda, i više od toga. Strogo pov., pisalo je na prvom listu. Idemo dalje. Planovi protivvazdušne odbrane Jugoslavije, posebno Beograda i većih gradova Srbije. Izgradnja aerodroma, radarski sistemi. Brojno stanje ljudstva koje opslužuje ove objekte. Druga polovina ove podebele fascikle bila je posvećena Bosni i Hercegovini. Izveštaj sa svim podacima o vojnoj obuci i o aerodromu kod Mostara. Sarajevo i vazduhoplovna vojna škola u Rajlovcu i izveštaj o mogućnostima civilnog aerodroma Butmira, koji se nalazi između Sarajeva i Ilidže. Kompletan elaborat o izgradnji aerodroma u Bihaću. Sve je to neko lepo ukoričio i poslao iz Beograda u Ljubljanu. Nismo ništa pričali, samo smo se gledali ja i Ada, dok je Adam, „operisan“ od ovakvih stvari, zverao unaokolo; on nije imao šta da vidi, osim novca složenog na stolu, na kom je najviše zadržavao pogled. Otvaramo tanku fasciklu. Prvi list papira prazan. Sledeći: osamnaest imena ljudi koji su na platnom spisku u Jugoslaviji i koliko im je isplaćeno za mesec dana, pa puta toliko i toliko meseci i koliko još treba da se plati. Kome je ovaj izveštaj namenjen, nije nam jasno, ali verujemo da je, po svemu sudeći, to izveštaj nemačkog BND-a partnerima, službi u Vatikanu koji je preko Katoličke crkve u Jugoslaviji delovao vrlo uspešno. Njihovi

ljudi su kontrolisali oprani keš novac na severu Italije, transportovali ga i sklanjali ga maksimalno koristeći mafiju i njene uhodane kanale. Ja sam mu gubio trag u Veneciji. Mislim na novac ubiran u Trstu i okolini. Trst je u to vreme bio trgovački gigant u kojem je ostavljalo novac dvadeset dva miliona Jugoslovena, svakog dana bez pauze. To je bio moj teren, znao sam koliko smo i kome mi morali da izdvajamo kao reket koji se podrazumevao, koliko smo mi zarađivali i koliko su ostali morali da daju. Imena svih osamnaest ljudi bila su, normalno, šifrovana, ali tako da su oni bez problema mogli da se njima služe u društvu jer su bila u formi nadimaka uobičajenih u Srbiji. Iza tog spiska, u tankoj plastičnoj fascikli stajalo je: Proslediti Pastiru. Bilo je i nekih duplih izveštaja, kopija. Verovatno za dva korisnika. Tu su bili podaci o Titovom tajnom podzemnom skloništu pored Konjica, u Hercegovini; informacija o tajnoj izradi misterioznog motora u fabrici Famos kod Sarajeva; mišljenje o tome kakve bi u ratnim uslovima bile mogućnosti aerodroma Butmira; sve o školi i aerodromu u Mostaru; izveštaj o remontnom zavodu u Hadžićima… „Hadžići su interesantni, treba ih ispitati“, pisalo je. „Po našim saznanjima u podnožju planine Igmana, u opštini Hadžići, u blizini ribnjaka u mestu Žunovnici, ukopano u planinu, nalazi se veliko skladište oružja i goriva koje je izgradila JNA, namenjeno eventualnim ratnim dejstvima velikih razmera. Neka naši ljudi na terenu markiraju uticajne ljude u sredinama pravoslavnog i muslimanskog sastava. To sada nije mnogo bitno u trenutnom sistemu, ali potrebno je za budućnost. Posebno obratiti pažnju i registrovati one koji imaju pedigre kao neprijatelji komunista.“ Koliko shvatamo, ova fascikla je namenjena vezi koja je slala državne tajne Jugoslavije u formi izveštaja preko Ljubljane za Trst i dalje. Bio je i jedan list na kojem je pisalo Izmena, podvučeno crvenom olovkom, zatim službeno ime veze i ulica i broj, bez imena grada. Verovatno su ove dve strane, koje su se dopisivale, grad podrazumevale. Takođe smo pretpostavljali da se ova obaveštajna mreža u Jugoslaviji, koja radi protiv svoje zemlje, finansira iz kontrolisanog keša o kome nema nikakvog traga u državama čije su službe uključene u ovu rabotu, tako da ni slučajno nije bilo moguće da neki kontrolni organ u tim zemljama dođe do ovih podataka. Zaključak: debela fascikla je putovala iz Ljubljane preko Trsta dalje, a tanka plava fascikla je trebalo da ode suprotnim smerom, iz Trsta u Ljubljanu i ne znamo kuda dalje; ili se možda svim akcijama rukovodilo iz

Ljubljane, što je bilo vrlo verovatno. To je bila mreža ispletena za rad protiv Jugoslavije, a pokrivali su je i organizovali najviši politički funkcioneri Slovenije u državnim organima u Beogradu. Dakle, zlatar je bio tršćanska bazna stanica za transport dalje. Bilo je dobro što je Adam uzeo i novac, da ovo bar malo liči na klasičnu pljačku stanova i vila, kakvih je u evropskim zemljama bilo bezbroj. Ali najozbiljniji „igrači“ u Evropi su oštećeni i sada moraju da menjaju mnogo toga. Znali smo da će nastati panika i da će oni svim silama nastojati da pronađu provalnika, a i da će obratiti pažnju na zlatarev izlet te noći i na to s kim je i kako otišao. Ticijana će biti u velikoj opasnosti. Bio sam svestan toga, ali sam morao da ovo obavim bez obzira na njenu bezbednost. I moja bezbednost je konstantno bila na ivici žileta. Pokupio sam novac i ubacio ga u torbu koju sam pružio Adi. Sa novcem su u torbu stale i fascikle. Ada me je gledao sa upitnim izrazom lica jer sam jedan bunt krupnih novčanica držao u ruci. Pružio sam ga Adamu. – Zaradio si mnogo više, ali ovo će biti dovoljno za prvi period, dok se ne snađeš, ako te šef pusti. Ja ću mu predložiti, a on i još poneko treba da kažu poslednju reč. – Sa nevericom me je pogledao i brzo uzeo bunt novca da se ja ne bih predomislio ili da Ada ne bi reagovao. – Sada se razilazimo. Ada je krenuo prvi, iza njega Adam. Ja sam išao poslednji. Pustio sam ih da izađu i sednu u kola. Video sam da je za njima krenuo automobil za eventualnu podršku koji je čekao napolju. Zaključao sam magacin i krenuo na spavanje u hotelski apartman. Nisam odmah mogao da zaspim. Brinuo sam zbog Ticijane, znao sam da će joj leći na kičmu. Odlučio sam da se vidim sa njom, kao slučajno, da svrati do Paola jer su imali uhodanu šemu, što se znalo, a ja sam svakako svakodnevno svraćao na isto mesto na kafu i piće, sa mušterijama ili bez njih. Javio sam joj da se tamo vidimo. Trst je već brujao o provali kod zlatara. Vest se pronela po svim radnjama i ulicama i svi su imali neku svoju verziju koja će do noći dobiti nadgradnju neslućenih razmera. Vest se širila brže nego bilo koja epidemija. – Kapučino i san pelegrini, hladan – dobacio sam Paolu, koji je stajao za šankom za kafe-aparatom i pravio kafe za nekoga. Pokazao mi je glavom na sto u ćošku gde je sedela Tici. – Ponesi moje piće za njen sto, uzmi sebi nešto i sedi sa nama – pozvao sam Paola da amortizujem svoje druženje sa Tici u kafiću tog jutra.

Ubrzo smo sedeli zajedno i Paolo nače temu jutra ovog lučkog grada. – Koliko su mu odneli, to samo on zna, ali bilo je mnogo i ko je to uradio, opario se za ceo život – komentarisao je Paolo s izrazom lica koji je odavao zadovoljstvo, kao proizvod neke nepostojeće osvete, a ujedno i zavist prema onome ko je to uradio i uzeo novac. – Sigurno je bilo mnogo – rekao sam i ostavio prostor da Ticijana izloži svoj komentar. – Ma ne verujem, pametan je on, verovatno ne drži mnogo novca u kući. Bilo ga je sigurno, ali verujem ne mnogo. Pa svi znamo da sve odmah nosi u banku. – Ko će znati. Zna samo onaj kod koga je sada novac – vodio se dijalog između Tici i Paola. Ušla su dvojica komšija, vlasnika radnji u blizini, sa istom pričom, i Paolu sa vrata poručiše piće. To je bilo vreme koje mi je trebalo da dam kratku instrukciju Ticijani. – Ne zaboravi, od sada me izbegavaj, nećemo se viđati kao do sada, u stvari, nikako se nećemo viđati. Moramo pustiti da prođe neko vreme. Budi obazriva, pratiće te sigurno. Živi najnormalnije, nemoj ništa da kriješ. Živi svoj život. Ne brini, i dalje su tvoji na selu moja briga, kao i do sada. Moj prijatelj i njegova familija štitiće tvoje od krvne osvete koju je zaradio tvoj brat. To će sve funkcionisati dok ja budem radio poslove za njih, a kada to prestane, videćemo šta dalje. Čuvaj se, mislim na tebe. Htela je nešto da mi kaže, ali Paolo je upravo sedao za naš sto. – Daj još jednu sodu, ali najhladniju – poručio sam da ga se oslobodim na trenutak kako bih čuo šta još Tici hoće da mi kaže, jer više nećemo biti u kontaktu. Shvatila je i brzo je izgovorila. – Hvala, ja ću više misliti na tebe. Ljubim te. Stigao je Paolo sa sodom. Uspeo sam samo da pomislim na svoju čestu konstataciju: žene su čudo. Popio sam na silu pola flašice sode i pozdravio ih. Otišao sam i napisao izveštaj Žarku, bez obzira na izveštaj koji će napisati Ada. Znao sam da Žarko uživa da upoređuje izveštaje operativaca ako ih je bilo više. Odmah sam krenuo da radim na ulici koja je bila naznačena u fascikli. To je bilo ime ulice koje se pojavljivalo u svakom

gradu, broj 66. Odmah sam intuitivno odbacio gradove juga i srednje Italije. Sve me je nešto vuklo prema Mestreu kao velikom putnom raskršću severne Italije. Otišao sam i vrlo brzo našao ulicu X i broj 66. U toj ulici, na tom broju bila je pošta. Mislim, optimista hoće da nađe iz prve, ali mora se početi i vrlo brzo raditi. Vratim se u Trst. Čeka me informacija da su naši došli do saznanja da je spremna nova pošiljka koja je već u Ljubljani i da čekaju momenat kada će da krene put Trsta. Bilo je u DB-u u Ljubljani i ljudi prilično odanih državi, samo su oni nekako bili daleko od konkretnog izvora gde bi mogli saznati odakle dolaze dokumenti i šta sadrže. Znao sam da zlatar povremeno putuje prema Udinama, a to je pravac prema njegovom zamku. Takođe sam znao da na tim putovanjima ne posećuje svoj zamak. Kuda ide kao saradnik u koga imaju poverenje. Pade mi na pamet ideja. Bez Paola ne može ništa. Posetim ga i odmah, onako u žurbi, kažem mu: – Slušaj, imam ove moje što trguju džinsom, zainteresovani su za zlato. Cigani vole zlato, od njega prave i zube i štekaju ga, i zna se među njima ko ga najviše ima. Proveri gde im ga možemo naći, biće i za nas. – Dođi sutra ujutro na kafu kod mene i imaćeš informaciju. – Novac i dobit su pogonsko gorivo za Paola. Oko deset sati sam bio u baru kod neizbežnog ugostitelja. Doneo je kafe i spustio ih na sto. Paolo nije gubio vreme, počeo je odmah. – Dosta jeftinog zlata stiže brodom iz Turske. Više je crveno nego žuto. Uglavnom ga ovde dorađuju. Kvalitetno donosi onaj naš zlatar, skuplje je, ali je prva klasa. Ovde ga prodaje uglavnom onima koji ugrađuju skupo kamenje, a dobar deo nosi negde u Veneciju. Nisam mogao da saznam gde ga nabavlja. To krije kao zmija noge. – Slušao sam vrlo mirno, skoro nezainteresovano, ali mi je saznanje da deo skupog zlata nosi u Veneciju blokiralo mozak. Da li je ovo bingo iz drugog pokušaja? Ako jeste, ni mnogo stariji, iskusniji i obučeni operativci ne bi se mogli pohvaliti ovom brzinom saznavanja. – Ohladi ti se kafa – opomenu me Paolo. – Ne znam, nešto mi se jutros ne pije kafa, daj mi nešto ljuto, neki konjak. Francuski konjak mi u trenutku dobro zagreja stomak.

– Idem da se vidim sa našim potencijalnim kupcima i vidimo se ujutro ovde kod tebe. – Brzo sam izašao i otišao u kancelariju kod knjigovođe. – Danas za ručak zatvaraš sam i sam otvaraš za poslepodnevnu smenu. Imam posla. Otići ću da vidim i šta je sa onim košuljama. – Stvarno, jedna manja fabrika, iza Udina prema Veneciji, kasni nam sa isporukom košulja skoro mesec dana. Proći će sezona te robe i ostaće nam veliki lager. Nisam bio ni svestan koliko sam bio brz i za koliko sam se vremena našao u kolima vozeći prema Veneciji. Vozim i mislim na onu izreku: „Svi putevi vode u Rim“, a izgleda da je za mene važilo: „Svi putevi vode u Veneciju.“ Bolje sam znao ulice u Veneciji od onih koji su se rodili u ovom gradu. Standardno parkiranje u velikoj garaži i krećem u gradsku vrevu. Ne može se proći od stranaca. Ne znam kakvih sve rasa, boja i oblika očiju nije bilo. Golubovi bi ih ponekad neprijatno iznenadili, osim što su im sletali na ruke, neke bi i uneredili, a oni bi se tešili da je to sreća. Preostalo mi je da u ovoj gunguli i ja uzmem kartu grada kao mnogi stranci. Ko bi znao sve uličice. Ubrzo sam našao ulicu na karti. Nije bila baš ni blizu. „Napred“, mislim, samo nisam imao kome da kažem: „Za mnom.“ Ulica je spajala dva kanala. Imala je luksuzne radnje, nekoliko barova i dve picerije. U broju 66 ulice X nalazila se umetnička galerija, a do nje zlatara sa izuzetno skupim nakitom i satovima. Prošao sam jedanput i zastao da pogledam šta ima u izlogu. Bilo je izloženo nekoliko velikih slika i skulptura. Iskreno, izgledala je otmeno i vredna poštovanja. Dok sam gledao u izlog, na staklu sam primetio senku jedne picerije koja je gledala direktno u galeriju. Maltene vrata u vrata. Krenuo sam dalje, ali sam pažnju posvetio piceriji. Bila je odlično pozicionirana za osmatranje galerije. Ubrzo sam se vratio istom ulicom samo drugom stranom. Onom na kojoj je bila picerija. Pored otvorenih vrata bio je skinut veliki prozor i ostao je samo parapet. Tako je sve bilo otvoreno prema galeriji. Bilo je praznih stolova, ali ja sam seo za jednu visoku stolicu za šankom, odakle sam kao gost uživao u pogledu na venecijansku ulicu. Za šankom su služili i jelo. To je bio domaćinski restoran, unapređen u skladu sa vremenom. Poručio sam špagete i malu čašu belog vina. Gledao sam preko puta. Izgledalo je kao slika, ništa se nije menjalo niti micalo, niko nije ulazio ni izlazio. Jasno mi je da to nije supermarket, ali nekako je izgledalo isuviše hladno. Zlatara pored galerije trebalo bi da bude mesto gde tršćanski zlatar donosi zlato da ga proda. Pošiljku preda u galeriji, u broju 66, a onda ode u zlataru da trguje, a ujedno mu je to i alibi za dolazak u ovu ulicu i do ovoga broja. Ovo je bila moja

teorija za koju sam bio siguran da je tačna. Sada je bilo na meni da to i potvrdim. Šanker me prenu iz razmišljanja. – Vidite li ovu crtu? – i pokaza mi jednu liniju povučenu ispod daske šanka. – Da, da, vidim. – Da li možete da pretpostavite zašto je ona tu? – Gleda me podignutih obrva, siguran i zadovoljan što neću pogoditi. – Ne znam – dajem mu šansu da se pokaže. – Gospodine, ta linija pokazuje dokle je bila voda kada je bila prošla poplava u Veneciji. Tu gde vi sedite došao je čovek u čamcu. Iskreno sam se iznenadio. Uspostavili smo kontakt. Čak sam ga častio pićem. Nije se dao i uzvratio je istom merom. U priči o Veneciji prokomentarišem kako je grad prelep i živ, ali ima i mesta gde se može naći tišina. – Na primer, ova galerija me potpuno smiruje. Tu je uvek tiho. – Malo ko ulazi i izlazi, skoro niko se ne vidi danima – prihvati barmen. – Ma da – dodajem – njihova roba je specifična i za malobrojne kupce. – Ja sam ovde dvadeset godina – nastavlja barmen, moj sagovornik. – Retko se desi, i kada vidim nekog da uđe ili izađe, da hoće da pozdravi. Malo su čudni, ali dobro, mi smo dva staleža, svestan sam toga. Oni nemaju to zadovoljstvo da mogu da popričaju, kao ja danas sa vama ili sa nekim drugim gostom, a ja nemam kao oni novac za život na visokoj nozi. Ja sam izabrao ovo, a vi se opredelite – i ode da natoči kriglu piva nekom gostu. Izašao sam i usput kupio jedan šešir za sunce, koji mi se mnogo dopao, i počastio sebe najvećim sladoledom u velikom kornetu. Ubrzo sam bio na putu za Trst. Bio sam potpuno zadovoljan, a imao sam i ideju šta dalje. Svratio sam u radionicu, omanju manufakturu koja je šila vrhunske košulje vrlo povoljno, a mi smo ih prodavali u najkraćem roku. Saznao sam da kasne sa isporukom zbog kašnjenja materijala iz fabrike od koje su ga nabavljali. Dobra vest bila je da je materijal stigao i da rade u tri smene da isporuče narudžbine što pre da ne bi izgubili kupce. Tako sam ujedno u radnji opravdao izostanak iako nisam odgovarao nikome osim gazdi, a ovaj

mi nikada nije tražio objašnjenje za većinu situacija koje su se dešavale. To mi je bila olakšavajuća okolnost u ovim drugim mojim obavezama. Plan za dalje bio je da zovem Žarka i da tražim da mi pošalje jednu sposobnu devojku s kojom sam se upoznao slučajno u Minhenu, a kasnije saznao da je radila emigraciju u Nemačkoj i Americi, što je sticajem okolnosti vodio moj ujak. Ideja je bila da dođe kao službenik turističke agencije iz Beograda, da se stacionira u Veneciji i da tu vrši zakup hotela i radi na organizaciji aranžmana za beogradsku turističku agenciju. Morao je neko da stalno bude u Veneciji, a da njegov boravak ne bude sumnjiv i neobičan. Ovo je bilo najrealnije. Žarko je odmah reagovao jer mu se predlog dopao. – Dolazi ti sama, uputi je, ništa joj nisam rekao, ali brzo kapira i uči. Ne govori joj ništa za Adu i Borisa. Zvala se Sandra, bar za mene, pod tim imenom sam je upoznao u Minhenu, ali sigurno da joj to nije pravo ime. Stigla je ekspresno brzo, kao da je samo čekala da startuje, a i zbog akcije je trebalo požuriti. Seli smo nas dvoje i za vrlo kratko vreme dogovorili se da je najbolje da traži ponude smeštaja po nekim gradovima u Italiji za svoju agenciju iz Beograda. Sandra nije bila nešto lepa, ali je bila toliko šarmantna i koketna, ukusno obučena i besprekorno našminkana da je plenila svakoga u svojoj blizini. Bila je znalac. Obučena, videlo se, a imala je i iskustva. Govorila je nekoliko jezika. Omogućio sam joj nekoliko kontakata u Trstu, u nekim turističkim agencijama, gde se, po našem dogovoru, uglavnom interesovala, osim za Trst, i za turističku ponudu Venecije. Sami su joj obezbedili kontakt sa svojim odeljenjima u Veneciji i preporučili je. To nam je i trebalo. Ja sam joj zvanično bio prijatelj koji joj je pomagao da lakše prebrodi te prve radne dane, a imao sam neki „pedigre“, i to dobar. Čim si u društvu bogatih i velikog novca, poštuju te i svuda imaš prolaz. – Da ti mnogo ne pričam, evo ti koverat sa uputstvima, tu sve piše. Pročitaj to u kolima dok te vozim u Veneciju i tamo ga uništavamo. Uđi u prvu agenciju za koju su ti dali preporuku i šarmiraj ih, sigurno ćeš uspeti ako budu muškarci. Kaži da si bez stana i da ćeš tu noć prespavati u hotelu, ali već sutra bi htela da imaš svoj smeštaj. Neka to bude neka mala garsonjera u delu Venecije koji sam ti naglasio u uputstvima – govorio sam dok smo hodali prema kolima. I kada smo seli u kola, nastavio sam:

– Memoriši ulicu X broj 66, to je adresa gde se nalazi galerija koja je predmet našeg interesovanja. Do nje je, sa leve strane, jedna zlatara. U obe radnje ulazi čovek koga radimo. Preko puta je jedna picerija sa izuzetnim pogledom na obe radnje za koje smo zainteresovani. Uđi, poruči nešto i ubrzo će te zaskočiti barmen-šanker. Malo će te ugnjaviti, ali mu se ispovedi zašto si došla i šta radiš. To je dovoljno da svi znaju da je u Veneciju došla jedna privlačna turistička radnica da obavlja svoj posao. Sam će ti ispričati i što te interesuje i što te ne interesuje. Kod njega navraćaj i da pojedeš i da popiješ nešto da bi se tu utvrdila i da bi na tebe navikli. – Ćutala je sve vreme dok sam pričao. – Sve si mi rekao, još samo da nacrtaš – nasmejala se od srca. – Ne insistiraj ni na čemu. Samo se potrudi da primete da si posvećena svom poslu. – Dok vozim, vidim da me gleda. – Slušaj, kad sam pošla ovamo, rekli su mi mnogo o tebi. Mislila sam da preteruju. Prvo nisam verovala da nisi obučavan i da nisi prošao kroz naše klupe. Moj šef, tvoj ujak, pričao mi je o tebi, ali nije te toliko hvalio kao Žarko. Tvoj ujak je morao da odobri moje angažovanje i da dâ dozvolu da dođem. Mi ne radimo Italiju. Inače, angažovana sam odmah posle osmog razreda. Prošla sam sve što je trebalo da bih ovaj posao radila kvalitetno. Nakon treće godine znala sam kome će me dodeliti. Tvom ujaku, koji je opasan čovek u ovome poslu i brine, a i ja s njim, o bezbednosti našeg predsednika u dve zemlje. Mi pripremamo njegov bezbedan boravak u tim zemljama. Posle treće godine usko sam se specijalizovala samo za to. Pričam ti ovo da znaš kako misle o tebi, a i da naučiš nešto iz pravila službe, a ne samo da improvizuješ. – Hvala, i reci mi od kada se nisi tako ispovedala? Iako ne znam sva pravila službe, znam da se ljudi poput tebe ne ispovedaju. Da li sam učinio nešto što te je povuklo da odstupiš od pravila službe? – Gleda me jer nije uspela da me zbuni. – Ovaj posao nije moje opredeljenje. Prvo su me pod pretnjom prisilili da radim, ti znaš kako to ide, a onda je sve krenulo spontano. Nisam mogao da odbijem jer volim ovu Jugoslaviju, kakva je, takva je. Pre ovoga sa službom materijalno sam se obezbedio dobrim poslom. – Znam, a znam i da je sa takvima najteže raditi. Samo ti dobro plivaš, imaš sreće i nekih urođenih predispozicija, a i vrlo rano si prošao sve što ti je bilo potrebno i sada ti to koristi.

Nisam ni primetio da sam prošao skretanje na kome je trebalo da se isključim za Veneciju. To mi je oduzelo još četrdeset pet minuta. I to smo pregurali, pa sam je ostavio samu da se snalazi da neko ne bi video da je došla plavim ferarijem, što pada u oči i u Italiji. Vratio sam se u Trst ne izlazeći iz kola. Sebi sam izgledao kao vozač autobusa na liniji Trst– Venecija–Trst. Uveče mi se javila Sandra i saopštila mi da je našla omanju garsonjeru na dobrom mestu. Razumeo sam ovo na „dobrom mestu“. Garsonjera je više nego skromno nameštena, sa odgovarajućom cenom. Pomogli su joj, kaže, ljudi iz jedne agencije sa kojom će sarađivati. Sve je obavila brzo i ubrzo se osećala, a tako su je i prihvatili, kao da je tu godinama. Imali smo malo vremena i desio se prvi kiks. Zlatar je iznenada krenuo za Veneciju. U poslednji čas uspeo sam da joj javim: – Idi odmah u piceriju, jedi, pij, ali sedi koliko treba. Dolazi da kupi sliku. – Shvatila je, a ja sam joj još u Trstu pokazao zlatarevu fotografiju, tako da će ga prepoznati. Mislio sam da smo omanuli i da ćemo morati da čekamo sledeću isporuku. Zove me Sandra. – Ja ne odustajem, moram naći smeštaj za ljude kojima je već ponuđen aranžman, to je ceo autobus. Javi mi samo kada dolazi šefica. – Mislila je na ženu za koju smo verovali da nosi poverljiva dokumenta do granice sa Švajcarskom. Morao sam da se oslobodim svih poslova oko robne kuće i da se posvetim ovome. Zlatar je bio ispred galerije u vreme koje smo predvideli. Sandra ga je prepoznala i videla je da malo duže stoji ispred vrata galerije nakon što je pozvonio. Otvarali su samo na zvonjenje i uz proveru kroz špijunku i pored kamere za nadzor montirane zbog skupih eksponata, ali sigurno još više zato da ne bi bilo iznenađenja od nekog nepoznatog. Već je bila platila konzumaciju koju je imala, a trebalo je da još ostane u piceriji. Izvadila je neku fasciklu i počela da okreće listove u njoj da bi dobila na vremenu dok se zlatar ne pojavi. On se, po našem saznanju, unutra nije nikada zadržavao duže od dvadeset minuta. I ovog puta je bilo tako. Sandra je, čim ga je videla, zatvorila fasciklu i pozdravila se sa barmenom, koji je pošao da je isprati iz bara. Zlatar je malo zastao ispred zlatare do galerije, ali ovog puta nije ulazio u nju. Sandra je lagano pošla za njim, zastajući pred izlozima koliko je bilo potrebno da bi bila blizu njega. Prešli su i kanal i zlatar je seo za sto u bašti jednog bara na Trgu Svetog Marka. Videvši da

će se zlatar tu zadržati, Sandra je u jednoj sladoledžinici uzela sebi sladoled i kao pravi turista izvadila svoj aparat iz tašne i fotografisala golubove i interesantne detalje kao i mnogobrojni turisti oko nje. Taman kad je došla do korneta i počela da ga gricka, jedan omanji stariji čovek prišao je zlataru i nakon nekoliko reči seo sa njim. Čim je videla da je pridošlica poručio piće, Sandra više nije žurila sa sladoledom. Polako ga je dovršavala i ubrzo je u njenim rukama bio samo aparat. Napravila je desetak snimaka interesantnih detalja, između njih i nekoliko snimaka zlatara sa nama nepoznatim čovekom. Sela je nekoliko stolova od njih dvojice i poručila piće da bi videla da li će doći još neko. Niko se više nije pojavio, a i njih dvojica su ubrzo ustali i svako je otišao na svoju stranu. Sandra je ostala da dovrši piće jer više nije imala interesa da prati zlatara niti nepoznatog čoveka. Uskoro sam dobio film i vrlo brzo smo saznali da je pridošlica koji je seo za zlatarev sto visokokotirani član Venecijanske komisije. Ovo je otvaralo novi deo priče sa kojim nismo bili upoznati. Bar nisam ja. A i da je Žarko bio, sigurno bi me obavestio jer je to važan detalj. Čekao sam informaciju kada Slovenka kreće prema Veneciji. Probudi me telefon. Ticijana je bila sa druge strane žice. Bila je uspaničena i glas joj je bio plačan. – Da ti kažem, ovi su izgleda posumnjali nešto u mene u vezi s onim upadom u apartman. – Tražila je da se obavezno vidimo. Nisam sebi smeo da dozvolim taj susret ni zbog sebe ni zbog nje. Ako je tako, onda je sigurno prate. Tako bi i mene povezali. Rekao sam da to nije izvodljivo, ali da dođe u radnju u dvanaest i da uzme pantalone, dva broja da bi se duže zadržala u kabini, pa da uđe u srednju kabinu. – To je peta kabina po redu u ovom delu. Ja ću biti iza nje i pričaćemo. – Iza te kabine smo imali mali prostor, dva sa dva metra, gde smo imali „štek“ za novac, a kada je kabina bila prazna i otvorenih vrata, nesmetano smo odatle posmatrali pazeći da neko ne krade robu ili ne džepari. Došla je po dogovoru i malo sačekala da se ta kabina oslobodi. Sve kabine su bile pune. Sačekao sam je i rekao: – Skidaj suknju, ako neko otvori, da vidi da nisi obučena i da probaš. Govori brzo i ne paniči, rešićemo sve – hteo sam da je smirim i opustim. Znao sam u kakvoj je opasnosti ako su nešto namirisali.

– Brata su mi obavestili da je sada u velikom problemu, ali da sam ja u još većem i da može vrlo brzo svašta da se desi. – Zvaću dole moje da ti pojačaju obezbeđenje familije, a ti se ponašaj kao da se ništa nije desilo i bez ikakve panike. Svrati do Paola na kafu ili piće. Ne pokazuj pred njim nikakvu zabrinutost, nego baš suprotno. S njim će kontaktirati ako te prate i pitati ga šta pričaš i kako se ponašaš, da li ima nešto neobično u tvom ponašanju. Jaje od Paola će da referiše i najmanji detalj. I mene je zabrinula, ne mogu je ostaviti, uradila je mnogo za mene, a ja sam otišao daleko u ovom slučaju i moram da smislim kako da ga okončam na dobar način. Otvorili smo radnju u tri i petnaest da uđu prvo radnici, pa onda kupci u pola četiri. Čim sam ušao u robnu kuću, knjigovođa mi dade znak da imam telefonsku vezu u kancelariji, uz opasku. – Uvek neke žene. Sandra mi saopštava da hoće da se vidimo večeras, da ne može bez mene i da sam je zaboravio. Nije mi bilo neobično, shvatio sam: govorila je pred nekim da bi opravdala moj dolazak i svoj izlazak sa mnom. Dogovorili smo se za večeru u jednom skromnom, lepom restorančiću pored kanala, a i gde bi kad su u Veneciji sve sami kanali i mostovi. Krenuo sam odmah po zatvaranju radnje, bilo je negde oko osam sati. Do Venecije treba oko sat i po, mojim kolima i manje, ali je gužva, svi su zatvorili i idu kući ili na večeru. U ovo vreme je opšta gužva. Večera u deset sati je potpuno normalno i uobičajeno vreme za Italijane, koji imaju neki svoj ritam koji ja poštujem. Susret je ličio na većinu susreta parova koji su u vezi i koji se vole. Tako smo hteli da izgledamo. Priča je bila interesantna, a zbog nje me je i zvala. Saznala je da kanal ide iz Trsta preko Venecije, prolazi pored Milana ne ulazeći u grad, nastavlja prema Komu i onda preko improvizovane granice u gradu nesmetano nastavlja u Švajcarsku. Sledeća interesantna informacija bila je da supruga vrlo visokog zvaničnika slovenačke vlade ide do Venecije da kupi nešto garderobe. Ne mnogo. I neku sliku ili manju skulpturu u galeriji u ulici X 66, a odatle obično ide preko Švajcarske nazad za Sloveniju, nemamo informaciju kuda tačno. Kažem Sandri da ću tražiti da pogranična policija proveri pasoš kada bude ponovo ulazila i da mi ga kopiraju. Dobro je ukoliko nema više pasoša ili diplomatski, a to se moglo očekivati. Sandra je saznala još jednu informaciju, možda bitnu za dalju

istragu: gospođa ima sestru koja živi u Belinconi, gradiću na samoj granici Italije i Švajcarske. Dalja Sandrina operativna saznanja bila su da se gospođa supruga zadržava kod sestre obično oko dva dana, kao i da se vrlo često vraća iz Belincone nazad u Jugoslaviju preko Venecije, malo drugačijom rutom. – Odlično, Sandra, odlično, ali moramo dalje, verujem da će nam ove informacije pomoći. Ti si svoje obavila. Slušaj me sada, zovem te sutra da mi uzvratiš posetu, i sada ti dolaziš u Trst. Tako te vadim iz situacije. Nemoj nositi stvari, ostavi sve osim onih koje bi ti realno trebale za ovakvu posetu. Ako su ti ulazili u stan, ući će opet da vide ima li nešto neobično i po stvarima će znati na kakav si put krenula. Kada stigneš u Trst, dobićeš dalje instrukcije. – Prihvatila je da uradi kako sam joj rekao. – Rezervisaću ti sobu u mom hotelu. – Normalno je da bude bliže meni jer kod mene i dolazi. Ništa neobično. Bilo je već prilično kasno, a trebalo je da vozim do Trsta. Putovanje u ovo kasno doba ima i svoju dobru stranu. Nema gužve na auto-putu. Stigao sam superbrzo, za sat i petnaest minuta. Nisam skidao nogu sa gasa, a to je značilo ne ispod 200 km/h. Hteo sam noćas još da potražim Tici. Parkiram ispred Meksiko bara oko četiri sata, to je špic za ovaj lokal. Bio je pun, krcat. Uđem do poznanika koji vodi bar. Pitam za Tici, kaže da je nije video dva dana, nije dolazila. Crv sumnje mi se odmah uvukao. Mislim: „Odoh da odspavam, umoran sam, pa ću ujutru da je potražim.“ Ujutro sam došao pred bar kod Paola baš kada je dizao metalne roletne da otvori. Začudi se: – Otkud ti ovako rano? – Ma zaginuo sa jednom devojčicom, pa rekoh da popijem prvo kafu. – Gleda me on namazanko, vidi da lažem. – Otkud od devojčice, a obrijan i doteran kao skoro svi Italijani kada pođu ujutro na posao? – Shvatim da sam izrekao goru laž nego osnovac. Šta je, tu je. Napravi mi on kratki espreso, vrlo brzo jer je aparat bio zagrejan. Italijani nikada ne gase aparat za kafu preko noći, kažu da je tako bolje. Donese on svoju kafu za moj sto i sede sa mnom. Normalno, ne bi li nešto saznao otkud ja ovako rano na kafi kod njega. Pitao bi, ali ne zna kako da počne. Da mu skratim muke a i da napravim uvod za svoje pitanje zbog kojeg sam došao, rekoh: – Ne pitaj zašto sam ovako rano bio ispred tvog bara. Ljudi se ponekada precene ili zeznu, kako hoćeš. E ja sam se jutros nešto debelo

zeznuo. Ne može uvek da se uspe. – Malo sam sebe prekorim i nastavim: – Ima li šta novo kod tebe? Da li je navraćao onaj moj kupac? Trebalo bi da dođe ovih dana. Ne pitam te dolazi li Tici, ni nju nisam video odavno, a imaću za nju jednog dobrog gosta. – Znam sigurno da ga time otvaram. Po licu sam mu video da nešto ne valja. – Nisam Tici video dva dana, ali ako ti treba dobra ženska, imam jednu Moldavku, izgleda bolje od Tici. – Ćutim i razmišljam. Znao sam da je Tici u problemu. – Ne razmišljaj ništa, neću se obrukati, haj klasa – ubeđuje me Paolo, a ne zna koja muka mene muči. – Slušaj, Paolo, neka ta Moldavka dođe kod tebe u četiri po podne da je vidim, pa ćemo se dogovoriti. – Moram tako, šta da radim, Paolo me zna kao ozbiljnog kada je posao u pitanju. Odem posle ispijene kafe bez informacije o Ticijani. Otvorim radnju sa knjigovođom i on mi odmah pokvari i ono malo raspoloženja koje se uvek nalazilo kod mene negde skriveno. – Neko nas potkrada i to debelo. – Sad mi još i to treba, a to mi je prioritet. Za to sam, između ostalog, i plaćen, za bezbednost gazde, novca i stvari od vrednosti. – Dobro, vidimo se za pola sata kod tebe u kancelariji – kupujem malo vremena. Izađem i pozovem čoveka koji zna više nego policija i podzemlje zajedno o dešavanjima u Trstu i šire. – Ćao, moram da te vidim – kažem, bez oslovljavanja, znao sam mu glas kao i on meni. – Gde si? – pita. – U radnji. – Dolazim do Bruna da mu bacim u izlog onaj televizor koji mi je pre neki dan prodao, a sinoć prestao da radi. – Toto bi to mogao stvarno da mu uradi kakav je drčan i naprasit, a nije imao više od četrdeset pet kila. Nisam dugo čekao. Uskoro se zaustavio pred robnom kućom. Vidim televizor na zadnjem sedištu. Znači još nije iskalio bes. – Reci – kaže mi kroz prozor. Vidim da mu se žuri da se obračuna sa Brunom. – Znaš li išta gde je Ticijana? – Vidim otvara vrata i izlazi.

– Lepoticu su oteli pre tri dana, kad se vraćala kući. Mislim da ispašta nešto krupno zbog brata. Nije u dobroj poziciji. Odveli su je za Palermo. O, Dio mio, pomozi tom anđelu – pogleda u nebo i uđe u kola. Ovakvu informaciju nisam mogao dobiti ni od koga drugog, samo od Tota. Po bilo koju cenu nisam smeo da dozvolim da Ticijana izgubi glavu zbog mene i moje akcije u kojoj mi je pomogla. Ponovo me presrete knjigovođa. – Hoćeš li doći? – Dolazim. Brzo smo ustanovili ko i odakle uzima novac. Imali smo „štek“ gde niko ne bi očekivao, iza kabine za probu garderobe, usred radnje gde dnevno prođe po nekoliko hiljada ljudi. Ulaz u tu prostorijicu, iz koje sam obavio onaj razgovor sa Tici, bio je iz magacina. Magacioner je verovatno video kad smo ulazili i ostavljali ili uzimali novac. To je bio veliki novac od prodaje džinsa na crno i od onoga što smo svaki dan „štipali“ od poreza. Magacioner je bio debilan i ogroman. Jedan posao, kad mu daš, nije mogao da završi, čak i ako čita sa papira šta treba da radi, ali je bio jak i nosio je za trojicu. Sa njim nema bitke, morao bih da mu odmah skratim muke ili bih izgubio bitku. Pitam ga na prepad: – Gde nosiš pare iz ostave? – U sobu pod krevet, ovde im je hladno – odgovori kao iz topa. Nikada nije razmišljao. Proverim, sav novac bio je kod njega, pod krevetom. Pokupim ga bez brojanja i vratim pred njim u ostavu. – Slušaj, dobro si uradio, ali nemoj više, tu im je najbolje. Pred zimu ćemo ih premestiti. Reći ću ti kada da to uradiš. Čuvaj tajnu do zime, to ti je zadatak. – Gleda me i ne progovara. On ne progovori u mesec dana dve rečenice. Mislim da ni knjigovođa neće progovoriti bar tri meseca kako me je gledao. Žurio sam. – Potrudi se da još danas prebaciš ovaj novac na drugo mesto – kažem skamenjenom knjigovođi. Lud čovek nam radi u radnji, a iz nekih meni nepoznatih razloga drže ga tu. To je maslo gazdine maćehe. Tražim druge jake kontakte da saznam nešto o Tici i ubrzo saznam da je drže zatvorenu negde pored Palerma, i da će je se brzo rešiti, već bi to uradili, ali čekaju nešto. Niko ne zna da mi kaže šta.

Zove me Sandra i najavljuje dolazak u Trst. Prihvatam jer sam ja to tražio od nje. Ludnica mi je u glavi. Obaveze prema gazdi, obaveze prema službi i sentimentalne i moralne obaveze prema Ticijani, pa izvoli, momak. Čim je stigla Sandra, sve sam joj objasnio i odmah je poslao za Beograd. – Kad stigneš u Beograd, zovi vlasnike stana u Veneciju i reci da te je agencija skinula sa projekta Italija i poslala na projekat, pa izmisli grad. Zamoli ih da ti stvari spakuju u kese i ostave negde da te sačekaju dok ispadne prilika da dođeš po njih. Reci da nisi znala da se nećeš vraćati i da ti pošalju račun da im uplatiš poslednju kiriju. Zovem Žarka i obaveštavam ga o svemu, ali mi on ne daje zeleno svetlo da se bavim Ticijanom. Nisam se složio, ali sam prećutao. Te noći pišem izveštaj sa saznanjima o kanalu Ljubljana–Trst–Venecija–Komo. Zovem ga ujutro i kažem da je izveštaj gotov i da mu ga šaljem, a ja se ne osećam dobro i posvetiću se svom poslu u Trstu do sledećeg poziva. Prozreo je stari vuk da pravim prostor da se posvetim Ticijaninom nestanku. – Sutra imam važan sastanak u vezi sa ovim slučajem koji si radio. Imamo lokacije, ali izgleda da će se pojaviti nešto vrlo interesantno i da ćeš ponovo ići na put. Drugo odeljenje neće preuzeti slučaj i ne smeju znati ništa o ovome. To mi je javio gazda iz Beograda – saopšti mi Žarko. A ko je njegov gazda? Znam samo mog gazdu Ivana. Da li sam ja svoj gazda? Pa normalno da nisam, uglavnom. Za jedan sat sam bio u Ivanovom brzom i skupom automobilu i žurio prema jugu Italije. Što sam brže vozio, sve više mi se činilo da nije dovoljno brzo i da brzina ne odgovara pređenom putu. Na putu od Rima prema Palermu svratio sam u jedno seoce, po svog starog prijatelja koji se penzionisao u jednoj mafijaškoj familiji u Bronksu, u Americi. Vratio se da stare dane provede u Italiji, odakle je otišao kao vrlo mlad, skoro dete. Želeo je da živi u selu svoje pokojne žene. On je znao sva pravila i navike mafijaških porodica, znao je sve o oružju, a bio mi je veoma odan, što je meni mnogo značilo, bio mi je kao rod. Jedna stvar, jedno dobro delo napravi večno prijateljstvo, ili obratno. Vozio sam najbrže što sam mogao, i koliko je put dozvoljavao, a Serđo, moj prijatelj po kog sam svratio u selo, sedeo je zavaljen u sedište i razmišljao. Trajekt nas je malo zadržao. Vozeći se dalje, u kolima smo skovali plan. Direktno i sami nismo imali šanse, ali je Serđo znao da jedna

familija, mnogo jača od ove koja je držala Tici, želi da se ovoj osveti, iz njima poznatih razloga, i da nam je to šansa da izbavimo Tici. – Samo da znaš, uradiće što tražiš od njih, ali će ti tražiti neku protivuslugu, to se podrazumeva. – Može, samo ne neku likvidaciju, mislim. – Dogovorićemo se i o tome. – Mislim samo na Ticijanu i kako je bez reči za mene obavila posao zbog kog sada ispašta. Serđo mi na vreme dade znak da stanem pored jedne govornice i da sačekam. Izašao je i vidim da razgovara sa nekim i pokriva slušalicu rukom kao da ga neko može čuti, a sam u govornici. Verovatno profesionalna deformacija. Nije predugo potrajalo, ali se meni činilo kao večnost jer mi se žurilo. A kuda ako Serđo ne napravi dogovor? Vratio se s osmehom na licu, koji mu je kvario veliki ožiljak preko obraza i gornje usne. Razgovarao je sa svojima iz familije koja treba da nam oslobodi Ticijanu. Kaže da odmah kreću u akciju, tako ćemo, kada dođemo, znati sve i konačno se dogovoriti. Rekli su mu da imaju krticu u familiji koja drži Tici i da će angažovati tog čoveka da joj malo pomogne ako bude mogao. – Moji će odraditi posao. – Smirio me je. To je bio jedini način da je spasemo, drugog nije bilo. Vozili smo se i opet ćutali, a Serđo je lupkao po svojoj torbici od koje se nije odvajao. Vozio sam brzo, sa radija se čula italijanska muzika koju sam nazivao narodna muzika; bila je baš posebna i nekako pitka, a na kanconu nije ličila. Razmišljao sam o Serđu. Preživeo je što je malo Italijana preživelo. Bio je u svim ratovima i sukobima italijanskih familija u Americi i na kraju se vratio da ostatak života, kojim ga je častio bog, kako sam kaže, provede u Italiji, u selu iz kojeg mu je žena. Ona je umrla još u Americi i valjda ga njeno selo i njena rodbina podsećaju na nju. Mislim da je hteo da do kraja života bude sa njenima, ako već nije mogao sa njom. U tim teškim danima u Americi, u borbi za teritoriju i poslove, radio je sve. Likvidacije, onda uterivanje dugova, otmice, kontrolu kazina, obezbeđivanje bosova i, kad su ga godine stigle, došli su mlađi, luđi i poželjniji koje ja sve zajedno ne bih menjao za Serđa, koga su inače zvali Korto, Kratki na italijanskom. Ovo se na Siciliji nije moralo objašnjavati. Podrazumevalo je nošenje i korišćenje krateža ili skraćene cevi.

Ostatak puta je protekao u ćutanju i uz muziku. Svako u svojim mislima. Verovao sam mnogo Serđu, mada u Italiji ni bratu ne možeš verovati do kraja. Iskreno, i nisam imao drugi izbor. Ticijana mi je stalno bila u mislima. Bio sam joj dužan, a i bila mi je negde blizu srca. Stigli smo na periferiju Palerma. Stali smo na neko proširenje pored jedne nedovršene kuće koja je bila sva u mraku. Ovako stoji nedovršena otkad dolazim u ove krajeve, a vidi se da je neko počeo da je gradi vrlo davno. Serđo mi je rukom dao znak da ostanem u kolima. Rasklopio je svoju doktorsku tašnu i poneo ono što bi mu moglo zatrebati. Uskoro se jedno vrlo slabo svetlo upalilo na spratu ispod nedovršene betonske ploče. Ugasio sam radio, iako je bio tih, i otvorio sve prozore da bolje čujem jer svaki šum, ako ga registrujem na vreme, može mi spasti život. Potrajalo je oko pola sata. U kolima večnost. Normalno, i ja sam bio spreman, podrazumeva se da sam imao oružje u ovakvoj situaciji, bio sam u mnogim sličnim, ali sam radio za nekoga drugog. Svetlo se ugasilo i Serđo se pojavio iz mraka, bio je kod krtice. – Okreni i vozi nazad pa ćemo negde stati i odspavati do zore u kolima. Tako smo najsigurniji, niko ne zna da smo stigli osim krtice, a ako bi i saznali, ne znaju gde smo odseli. Nigde ne smemo da zakucamo, svi će odmah znati za nas, znaš da svako svakog kontroliše zbog prednosti i bezbednosti. Ujutro ćemo se utopiti u gradsku gužvu Palerma. Kola ostavljamo u selu San Lazaru jer se ova tvoja u ovoj bedi vide do Afrike. Obezbeđen nam je jedan topolino za vožnju po gradu i okolini. – Dobro, pričaj šta je sa Tici? – pitam Serđa. – Naša krtica, kod koje sam malopre bio, kaže da je drže u jednoj seoskoj kući, maksimalno obezbeđenoj i izmeštenoj tako da je prilaz nemoguć, i da je dobro čuvana i sigurna dok joj ne uhvate brata i ne dovedu ga do nje. Tada će je prisiliti da prizna ili će joj likvidirati brata. – Znam, Serđo, i ti i ja znamo da će ih oboje likvidirati ako ona bilo šta progovori. – Znam, ali očekuju da padne na brata. To im je najjača karta. Do tada je bezbedna. Šteta što se i tvoji ne umešaju, Relja, oni su joj čuvali celu familiju zbog tebe, ali sin tvog kuma ženi se Luiđijevom kćerkom, a Ticijana je kod Luiđija.

– Serđo, tako se poklopilo, interes nad interesom. Sreća da te znam i da si sa mnom, prijatelju. – Kaže, mučili su je, iživljavali se, ali je čvrsta i žilava, pa je čak i poštuju kao takvu. Zbog toga je još živa. Ne bi ti, amiko, ovoliko ginuo za nju da nije takva. – Daj da radimo nešto – prekinem ovaj dijalog. – Kakav ti je plan? – pitam Serđa jer on ovde vodi, niko drugi to ne bi mogao, a ja kao stranac posebno ne, bez obzira na kumovsku vezu. – Oni sada postaju familija, mešaju krv. Idemo prvo u familiju koja će ti pomoći da izvadiš Tici, da se upoznate i da se dogovorite koju protivuslugu traže. Ako ne pristaješ na protivuslugu, nemoj im to odmah reći – značajno me posavetova Serđo. – Sastanak je u zadnjem delu jedne prodavnice, tačno u dvanaest sati. Dolazi prvi čovek do dona, ovlašćen da se sa tobom dogovori o svemu. Don će te zvati na večeru, želi da se upozna s tobom, ali tek posle uspešno obavljenog dogovora sa njegovim čovekom. Okrenem kola i po Serđovim instrukcijama stigosmo u neku prigradsku nedođiju. Bilo je predviđeno da ovde provedemo neko vreme dok ne krenemo na sastanak. I to je prošlo. Malo smo se dosađivali i uglavnom ćutali. Oko jedanaest sati mali topolino se probijao kroz gužvu i uske ulice Palerma. Ostavim Serđa u jednoj ulici koja je bila relativno pusta, bez radnji, samo jedna trafika i ništa više. Brzo je izašao i ušao u jedan prolaz, a ja sam dodao gas i otišao da bih se vratio paralelnom ulicom. Vozio sam polako sa druge strane da bi Serđo, iz pasaža koji je povezivao ove dve ulice, mogao da vidi da li imamo pratnju. Ponovo sam se vratio na mesto gde sam ostavio Serđa i on je brzo uskočio u topolino, koji mu je po dimenzijama odgovarao. – Čisto – bilo je prvo što je Serđo rekao, ali i najvažnije. – Idemo na sastanak, kada dođemo do semafora, skreni levo do kružnog toka i onda samo pravo jedno dva kilometra, a ostatak ću ti reći kasnije jer verovatno ne bi zapamtio – nasmeja mi se Serđo drugarski. Zaustavio sam naš topolino u pet do dvanaest ispred jedne neugledne prodavnice bez vrata, umesto kojih je bila neka zavesa koja je imitirala vrata. Takvih prodavnica na jugu ima mnogo. Parkirao sam dovoljno blizu da čujem glasove nekoliko žena i bezbroj dece koji su se čuli iz prodavnice. Povremeno bi neko dete istrčalo napolje, ali bi se vrlo brzo vratilo unutra. Serđo je ušao ispred mene, ja na dva-tri koraka iza njega. Preko ramena mi je dobacio:

– Kola su im tu. Deca su se igrala po vrećama, žene su se pravile da nas ne primećuju. Serđo je ušao na neka mala vrata levo, tako da sam ostao ni tamo ni ovamo. Trgnu me tresak. Jedan nemirni dečak je oborio veliki teg, koji je s treskom pao sa pulta na beton. Jedna starija žena u crnini u prolazu mi, kao usput, reče: – Do kraja pa desna vrata, jedina su. Kratko sam pokucao prstom u vrata. – Uđi – čulo se. Kad su se vrata otvorila, direktno preko puta njih videh jedan skroman sto za kojim je sedeo suvonjavi omanji muškarac, samo što je virio iznad stola. Na trenutak pomislih kako bi mu dobro došla viša stolica. Bočno sa leve strane stola sedeo je Serđo, a jedna prazna stolica nasuprot suvonjavom, izgleda, bila je namenjena meni. Čovek ćelav, nedefinisanog oblika glave, u šarenoj košulji havajki i sa belim kačketom odloženim ispred njega na stolu. Pušio je moje omiljene cigare toskanelo. Rukom mi pokaza da sednem na stolicu za koju sam i mislio da je namenjena meni. Dok sam sedao, primetim dva momka, jedan lepo građen, neobrijan, i jedan mršav kao grana, pa još u beloj potkošulji, karikatura. Verovatno je to ovde stil i nije ništa neobično. Nisam očekivao neki veliki uvod, ali ovaj je bio superkratak. Suvonjavi nije gubio vreme, vrteći upaljač za tompuse u ruci. – Ja sam zadužen da obavim ovaj razgovor sa tobom. Upoznati smo sa svime. Možemo ti izvaditi devojku prekosutra, ne pre. – Slušam i ćutim. – Imamo poslednju informaciju da je živa, ali da nije baš u najboljem stanju. – Ćutim i dalje i gledam suvonjavog, priča o Tici kao da ugovara isporuku banana. – Gde bih je mogao preuzeti? – ote mi se. On samo prevrnu očima i nabora mu se visoko čelo do mesta dokle je nekada dopirala kosa. Ali kada je to bilo? – Slušaj i ne pitaj za sada. Isporučujemo je u Brindiziju, dovešćemo je brodom. Naš ribarski brod ide u Brindizi. Prekosutra je vadimo, a dva dana posle toga je isporučujemo u Brindiziju. – Taman sam hteo nešto da zaustim, kad me Serđo ošinu pogledom. Ostao sam miran. – U Brindiziju?

– Da, u Brindiziju, kod glavnog skladišta ribe. Sve će na vreme znati Korto. To je ono što mi činimo za vas, a sada šta vi treba da uradite za nas. – Uši su mi bile veće od radarskih antena, ako je neka likvidacija, ne znam šta ću. Sačekaj, kažem sebi. – Dakle, vaša obaveza je da nađete i locirate nam čoveka, a mi ćemo dalje. – Pade mi kamen sa srca, naći ću petoricu ako treba, samo da ne prljam ruke. – On je sa našim knjigovođom pokrao našu familiju za više desetina miliona maraka dok je knjigovođa vodio kazino u Veneciji i mnoga kazina u Nemačkoj. Po našim saznanjima taj čovek je Bugarin i radio je kao obaveštajac za neke istočnoevropske zemlje. Valjda je prikupljao i prodavao im informacije. Samo toliko znamo, da znamo više, vi nam ne biste trebali. – Ćutim i dalje i prija mi to ćutanje. – Korto nam je rekao da ste najbolji u toj vrsti posla, pa rekosmo neka obe strane imaju koristi – završi izlaganje suvonjavi. Sačekao sam malo sa odgovorom, onoliko koliko ima smisla. – Prihvatam, dogovoreno. – Odgovaralo mi je, to je za mene bio lagan posao. Opet se oglasi suvonjavi: – Ali to nije sve – pogledah ga. – Rok da nađete tog čoveka je mesec dana od dana preuzimanja devojke. – Opet zastade. – Dobro, pristajem – ali nemoj, molim te, više ništa, mislim u sebi. Razumeo sam da je to moj glavni naredni posao, ali prioritet mi je bila Ticijana. Sve vreme dok smo pričali, suvonjavi me je merkao, procenjivao, ali sam siguran da nije formirao mišljenje o meni nego će bosu reći o meni ono što mu je rekao Serđo. Sve vreme razgovora ona dva momka nisu skidala pogled sa mene, a Serđo je ćutao sa izrazom lica kao na fotografiji, bez treptaja oka. Zna se, on me je doveo, ako bilo šta krene po zlu sa moje strane, on odgovara. Kraj. Razgovor je bio kratak i pozdrav relativno hladan, pa pričali smo o poslu. Izašli smo obojica zajedno i seli u kola. Nije bilo poziva od bosa na večeru, a to mi je i odgovaralo. Bili smo prilično sigurni da nas niko ne prati jer ovu teritoriju su kontrolisali naši domaćini. Istog dana smo zamenili kola, ostavili topolino, a uzeli moja kola. Za nama je ostajao Palermo, lep, prekrasan i opasan grad. Bili smo vrlo umorni jer nismo ljudski spavali, a vozili smo se dugo i sastanak me je opteretio iako sam bio srećan zbog Ticijane. Odlučili smo da skrenemo dva-tri kilometra od puta, do jednog skromnog prenoćišta, da ipak odspavamo. Uzeli smo dve sobe da bismo odspavali do večeri, pa onda

krenuli prema Rimu i Trstu. Uobičajeno smo pregledali okolinu, prozore, sobe, vrata, hodnike i stepeništa, a izlaze posebno. Stavio sam po jedno malo zvonce na vrata i prozor, ako bi neko hteo da uđe neprimećen. To sam uvek radio. Ako bi probili vrata, ne bi mi ništa vredelo. Svako je spavao sa oružjem nadohvat ruke, sa metkom u cevi – da odmah možeš da pucaš ako zatreba, a to često zatreba u ovim krajevima. Umor je učinio svoje, odmah sam zaspao, ali me je nešto trglo iz sna. Pogledam na sat, spavao sam dvadeset minuta. Nervoza i opasnost utiču na san. Znam da mi je posle nekih intenzivnih, opasnih poslova trebalo po tri meseca da uspostavim ravnotežu u organizmu i da mogu ljudski da zaspim. Pravimo kobnu grešku, spavamo nekontrolisano u komadu do deset uveče. Organizam diktira. Za to vreme smo bili svakome na izvol’te. Noć je dobra za putovanje. Ustajemo, tuširamo se i idemo na espreso na šanku kafea, koji je ujedno bio i recepcija ovoga motela pored puta. Ma kakav motel, prilagođena kuća sa sobama za izdavanje. Serđo, sa svojom tašnicom od koje se nikada nije odvajao, izađe da doveze kola pred ulaz prenoćišta, a ja sam ostao da platim sobe i piće. Video sam svetla kola kad ih je Serđo upalio. Upravo sam uzeo kusur i ostavljao napojnicu, kad vidim da me žena koja mi naplaćuje gleda sa strahom u očima. U tom trenutku čuje se rafalna paljba napolju, gori zemlja. Nestade svetala na kolima jer su pogođena, čulo se kako puca staklo farova. Iskačem kroz prozor koji je bio nizak, a da sam pošao na vrata, ne bi me mogli promašiti jer su me tu i čekali. Paljba po mojim kolima ne prestaje. Vidim dve siluete sa kacigama, na krosericama, tuku li, tuku. Legao sam iza jedne kamene klupe i otvorio vatru na motociklistu koji mi je bio bliži. Drugim ili trećim metkom pogodio sam ga u nogu, video sam kako se uhvatio za nogu i čuo kad je jauknuo. Ispalio je još jedan rafal u mom pravcu i udaljio se. Za njim je odmah krenuo i drugi motociklista i nestali su u mraku. Nisam znao da li ima još nekoga od njih, ali sam pošao iza kola. Serđa nisam čuo, ne znam da li je živ. Ležao je i, kad je video moju siluetu, umalo nije zapucao na mene. Bio je živ, ali ranjen u levu ruku i desno rame. Na kola nismo mogli više da računamo, sva su bila izbušena. Okrenem se prema prenoćištu, sva su svetla bila pogašena. Verujem da niko neće smeti da izađe napolje do sutra u podne. Strah je u ovim krajevima svugde prisutan, sa njim se rađaju, žive i umiru. Morali smo odavde što pre, Serđo je dosta krvario iz ramena. Pritisnuo sam mu ranu jednom majicom koju

sam spremio u kolima za pranje, nije bila čista, ali nisam imao ništa drugo. Serđo je zdravom rukom punio oružje, a ja sam uradio isto to. Znali su da je jedan od nas sigurno živ. Svestan da nema pomoći iz kuće, upalim na žice jedan stari Folksvagenov kombi. Pomognem Serđu da uđe i sedne. Vidim neko viri iz pansiona, ali ne sme da izađe pa taman kad bismo i kuću odvezli. Vozim kombi koji klapara i molim boga da se ne ugasi, što zbog starosti što zbog benzina. Gore sve lampice na tabli, mislim, ako stane, eto nas kao otvorene mete. Sporedni put ne znam, Serđo se jedva drži, nije mi od koristi. Odlučujem da idem na glavni put. Kuda sada? Odlučujem da krenem u Palermo, do prodavnice, jedino taj put znam. Serđo me brine, ne čujem ga, ali vidim da čvrsto drži svoje oružje, znači živ je. Kroz zube stalno ponavljam: – Drži se, Serđo, drži se, brate – mnogo mi je drag, otkad se znamo, imamo bratski odnos. Svetla Palerma kao spas, kombi se kotrlja. Samo da ne promašim ulicu jer je ona kojom treba da dođem jednosmerna. Saobraćaj je slabog intenziteta, povremeno naiđemo na prijateljice noći koje ne obraćaju pažnju na naš kombi jer je u fazi raspadanja. Pogodio sam ulicu i pravo pred prodavnicu. Napolju su bila kola koja smo i ostavili kad smo krenuli odatle. Dakle, tu su, kao da mi je svanulo. Izašao sam do vrata koja sada nisu bila zavesa nego prava zaključana vrata. Da lupam? Kako da im stavim do znanja da sam napolju ispred vrata? Nisam morao dugo da čekam, ubrzo sam osetio hladnu cev naslonjenu na svoju slabinu. Bio je to jedan od onih momaka koji su danas bili prisutni dok smo razgovarali unutra. Kažem mu šta se desilo i da je Korto u kombiju, ranjen. – Sačekaj – kratko reče i nestade iza vrata. Uskoro se pojaviše trojica. Onaj prvi kratko reče: – Ulazi – i napravi mi prostor da prođem, a druga dvojica odoše po Serđa. Ušao sam u istu prostoriju, bilo ih je desetak. Svojim dolaskom prekinuli smo neki sastanak. Bio je tu i suvonjavi, koji reče da Serđa smeste u sobu do nas. – A ti – obrati mi se – danas šefu nešto nije bilo dobro, pa te zbog toga nije pozvao. – Mislim, dobro, daj ovo da završimo, Serđu je stvarno loše. Suvonjavi je dao znak jednome koji je ličio na knjigovođu i ovaj nestade iza vrata. Nisu bili za to da odem do Serđa. Uskoro je došao čovek sa tašnom sličnom Serđovoj, ali s drugačijim sadržajem, i ušao kod Serđa. Trajalo je

to oko sat i petnaest minuta i vidim čovek izađe. Za to vreme smo se gledali i ćutali. Popio sam dve velike kafe i flašu vode. Nisam bio siguran da im je drago što sam ih video na okupu, ali posredi je bila viša sila. Uskoro u prostoriju uđe i Serđo. Bio je bled kao krpa, izgubio je dosta krvi, ali ga je ovaj sa tašnom malopre zakrpio bez transfuzije i anestezije. Ruka, ajde dobro, ali rame, metak je oštetio kost. Trebaće ozbiljnije lečenje. Mada Serđo ne mari za to. Pitam ga pokretom glave kako je. – Ma ništa, ovo je ogrebotina prema onom što sam preživeo do sada. Znali su ko nas je napao. Krtica je pala i ispričala sve, pa su morali da ga ućutkaju zauvek. To se ovde podrazumeva kao ručak u jedan sat. – Plan se menja, sutra krećemo na njih, a ujedno vadimo devojku – reče suvonjavi. Dakle, isporučujemo je dan ranije u Brindiziju. Spavajte večeras ovde, tu ste bezbedni. Ujutro dobijate kola i pratnju pedeset kilometara, to vam je dovoljno. Dogovor i obaveze ostaju. Dogovoreno? – Dogovoreno. – Sve je dobro ispalo kako je moglo da bude. Te noći sam spavao sa Serđom u istoj sobi. Pričali smo i potom zaspali, sigurni da smo bezbedni, ako iko uopšte može da bude bezbedan na Siciliji. Pre nego što smo zaspali, pitao me, mada nije očekivao odgovor: – Da li ti je stvarno toliko stalo do te Ticijane da i živote rizikujemo? – Ipak sam odgovorio, zaslužio je bar odgovor iako nije hteo ni hvala da čuje. – Jeste, nekako jeste – i okrenuo sam se na drugu stranu. Nisam rekao zbog čega, a bilo je tu svega. Mnogo puta smo bili zajedno, družili se. Ali bežao sam od intime sa njom iako je bila prelepa, šarmantna i umiljata. Valjda zato što je uvek oko mene bilo napretek lepih devojaka, a ona je živela od svoje lepote. Imala je nivo i standard kao malo koja devojka. I onda je kod mene počela tiha patnja i bio je problem kako je sakriti. Ona je takođe imala isti slatki problem kad sam ja u pitanju. Rekoh sebi: „Spavaj, čoveče. E, gde me Serđo upita baš ovo.“ Ujutro smo popili kapučino i pojeli po kroasan, uobičajeni italijanski brzi doručak. Javio sam gazdi da zaboravi na svoj lepi i skupi auto i ispričao mu šta je bilo. – Ti se samo vrati i zaboravi na kola, kupićemo opet nešto dobro. – Sa gazdom sam imao bratsko-drugarski odnos. Verovao mi je i uvek sam bio

spreman da stanem ispred njega. Znao je to i cenio, uostalom, to mi je bio posao. – Dobro, ali mogu da dođem tek za tri i po dana, moram da završim ovaj posao. – Dobro, dobro, svakako nemamo predviđen put do sledeće sedmice – saglasi se moj gazda. Izađem jer je Serđo bio već napolju. Stajao je pored jednog novog uglancanog fijata 132, auta u rangu današnjeg opela insignije. U Jugoslaviji su se u to vreme u njemu vozile uglavnom krupne zverke. Serđo seda u kola,vidim da je ključ u bravi a dokumenta iznad volana. Nikog nije bilo da se pozdravi sa nama, a i ja sam se zaneo, kao da idemo na godišnji odmor. Ovde je mnogo drugačije nego u Jugoslaviji. Ubrzo smo bili na auto-putu. Zbog profesionalne deformacije uvek gledam više iza sebe nego ispred sebe. Vidim jedan sivi alfa romeo iza nas, malo mi se učinio nemiran. Samo sam registrovao. Uskoro me isti takav, samo crni, obiđe i ode ispred mene. Tad sam bio siguran da je to pratnja, a da je to tačno, pokazalo se jer ih nisam više video posle pedeset kilometara. Nastavio sam prema Brindiziju i Pulji. Serđo se meškoljio i nameštao, bolelo ga je rame i sedište mu nije odgovaralo. Imao je tablete za bolove i odmah je uzeo dve. Dao sam mu sok da ih zalije. Mrzovoljno je popio tablete sa sokom jer sokove nije voleo. Pio je samo kafu i vino i ponekad vodu. Približili smo se Brindiziju i prošli malo mesto Čelino San Marko, gde sam voleo da svratim kad sam u ovim krajevima i gde su mi živela dva dobra prijatelja. Nisam hteo da nas vide u ovakvom izdanju, nego smo stali na dva-tri kilometra pre Brindizija, u mestašcu od dvadesetak kuća i sa benzinskom pumpom. U trenutku smo shvatili da nije dobro da tu ostanemo jer smo odmah registrovani kao stranci koji su svratili u mesto u kojem vreme stoji i prolaze samo kola koja svrate po benzin na pumpu. Pokret u Brindizi. Našli smo sobu u jednom pristojnom jeftinijem hotelu u luci. Kola smo parkirali dalje, ali su se lepo videla sa prozora naše hotelske sobe, a u toku noći su bila pod rasvetom. Serđo obaveštava naše saveznike da smo na čekanju i gde smo da bi mogli da nam jave kada i gde da preuzmemo Tici jer sve treba da ide brzo. Zovem Žarka u Beograd i kažem da mi treba mala pomoć, da sam u

problemu i da ću moći da se javim tek za tri dana. Znao sam da naši iz službe imaju čoveka u Nemačkoj, u Bad Vizeu, u kazinu, i da on zna mnoge iz tog sveta. Shvatio sam da mi je kratak rok koji sam dobio od saveznika da nađem njihovog čoveka i tako ispunim obavezu protivusluge za Ticino oslobađanje. Te noći je bio predviđen sukob dve familije, znači ako sve bude u redu, prekosutra uveče Tici je u Brindiziju. Iščekivali smo. Dok se Serđo oporavljao, izlazili bismo samo na piće i poneki sendvič i kafu u hotelski bar, a u sobi smo igrali šah do besvesti. Ujutro u devet sati Serđo siđe do recepcije da se čuje sa našima u Palermu. Vratio se i ćuti, mislio sam da je najgore. Gledam ga upitnim pogledom. – Noćas je bio rat, naši nisu očekivali takav otpor. Znali su da ćemo ih napasti. Verovatno ih je obavestio tvoj kum, koji je do sada pomagao Ticijaninoj familiji. Sve se menja, Italija je ovo. Dvojica naših nastradala, a kod njih je sedam ljudi otišlo u zaborav. Za tebe bingo, Ticijana je isplovila u zoru, a novost je da je i brat sa njom. Njega su juče uhvatili i doveli do nje u sklonište gde su je čuvali. Bilo mi je drago, ali sad mi je i Ticijanin brat na teretu, no šta je, tu je. Za euforiju nema mesta. Problemi tek počinju. Neće se poraženi tek tako pomiriti sa situacijom i dići ruke od Tici i njenog brata a da ne saznaju šta ih interesuje. Nesmotreno sam potapšao Serđa po ranjenom ramenu. Jauknuo je i pogledao me kao da sam pucao u njega. – Ajde, udarićeš i ti mene kad me rane – to mi je tada jedino palo na pamet. Opet smo se pogledali i nasmejali. Serđu je bilo bolje, videlo se. Ribarski brod, velika koča, bio je na vezu u luci u Brindiziju. Istovarivali su ribu i neke upakovane mreže. Bila je to neobično velika koča kakvu do tada nisam video. Presretnem čoveka koji je nosio neke papire iz koče a pored njega je išao neki ribar i nosio gajbicu ribe grdobe u skladište. Čovek me pogleda, vidi se da je očekivao da se neko pojavi. – Daj onim mojima – mislim na Ticijanu i brata joj – neka ponesu po gajbicu u skladište i, kad ostave ribu, reci im da dođu iza skladišta. – Čovek uopšte nije promenio izraz lica i bez ijedne reči udaljio se sa papirima. Kad se ubrzo vratio do koče, vidim Tici u čizmama kako nosi gajbicu, a za njom neki momak isto tako, to joj je valjda brat. Uskoro su oboje bili u kolima. Miris ribe je ubijao, ali i pored velike opasnosti odvezem ih do hotela i dam

recepcionaru napojnicu da ih pusti da se okupaju i presvuku. Nisu imali garderobu. Morali su sve sa sebe da strpaju u jednu kesu koju sam bacio u prvi kontejner. Brata smo nekako i obukli, ali muka sa Tici. Dam joj neku moju majicu, podugačka. Ovije je oko sebe, dam joj i kaiš da je stegne oko struka, ali nema rupica za tako mali struk. Muka. Probijaj rupicu na kaišu da malo utegne majicu oko struka. Jedva nekako. Ništa joj nije polazilo za rukom, a nikad lepše nije izgledala. Strpamo ih u kola i krenemo prema Bariju i Rimu. Tišina u kolima, jedino se čuje tiha muzika. Tici se prope između sedišta i poljubi me u obraz. – Hvala ti mnogo. – Zahvali se i Serđu i poljubi mog prijatelja jer ovo nikada ne bi ispalo ovako da nije bilo njega, a i primio je dva metka za tebe. – Poljubi ga Tici dva puta. – Zašto njega dva puta, a mene samo jednom? – Nije se dala zbuniti: – Pa njega dva puta za mene i brata, a tebe samo jednom, nasmeja se. Znaš ti zašto. – Pogledao sam je u retrovizoru, ali je brat na mene ostavio utisak. Još je bio u šoku. Sve mu je izgledalo kao film, a i meni je. Siguran sam da nas nije ništa čuo, gledao je kroz prozor nekud u daljinu. Stao sam ispred prvog tržnog centra na auto-putu na koji smo naišli i pozvao ih da izađemo da ih obučem. Po farmerke, patike, dve-tri majice i džemper. Dovoljno za put. Znao sam da brata moram negde da sakrijem. Crna Gora, ne tamo. Beograd ne. Sarajevo je možda dobra kombinacija. Kao fotograf na nekoliko meseci. Bavi se fotografijom. E tu mogu da ga pokrijem. Rešeno. Zadovoljno sam se nasmejao, a to su primetili i Serđo i Ticijana. – Dobro je – promumlah da opravdam osmeh. Ubrzo dođe vreme da se rastanem od Serđa. Bili smo blizu sela gde je živeo. Prizdravio je pa će još malo da vida rane kada dođe kući. Tamo ga svi dobro paze i poštuju. Svestan sam šta je uradio za mene. Za to se ne kaže hvala. To je tako, podrazumeva se. Samo smo se pogledali i čvrsto stegli ruke jedan drugom. Kratko je trajalo. To je svojstveno ovakvom soju ljudi kakvi smo nas dvojica. Izašao je na jednoj benzinskoj pumpi, na skretanju za njegovo selo. Nije mi dao da izađem i da ga pozdravim kako dolikuje. Samo je rekao: – Biće prilike, srećno.

Nastavio sam prema Trstu sa jednim noćenjem u Ostiji, nadomak Rima. Bio sam siguran da smo bezbedni, pa sam svoje saputnike izveo u jedan restoran pored mora. Ostija, koja je prelepa, puna je takvih restorana. Ovde Rimljani dolaze na plažu i kupanje jer nema više od trideset kilometara od Rima, a povezana je i metroom, skoro do same plaže. Prvi put posle toliko vremena Tici je bila u ambijentu na koji je navikla i osećala se prijatno. Nismo ostali dugo. Sobe hotela gde smo odseli gledale su na pučinu, a iznad njih su bili mediteranski borovi, specifični za ovaj deo Italije. Ujutro neopisiva gužva u saobraćaju oko Rima. Svi moramo da prođemo deo prstena koji okružuje Rim i sa koga se isključuje ko gde želi. Mi smo se isključili na izlasku prema Firenci i Pratu, pa se uputili za Mestre i Trst. Jedva smo se nekako izvukli iz ovoga meteža kroz koji Rimljani prolaze svakog jutra. Pred nama je bilo oko 670 kilometara dobrog puta. Fijat 132 je veliki auto, udoban, tako da nismo osećali put. Kilometri su prolazili. Nismo stajali usput, osim jednog tankovanja benzina i brzog espresa s nogu. Imao sam goriva, ali je uvek poželjno, posebno u ovakvim okolnostima, da rezervoar bude pun. Prošli smo Mestre, veliku raskrsnicu severne Italije i skrenuli desno prema Trstu. Iznenadila me je tabla sa natpisom Ušita–Udine. Kad pre. Znači Trst je vrlo blizu. „E, tu me čeka veliki posao“, mislim i mehanički skrećem prema Barkoli i zamku Miramare, to je jedan od ulaza u Trst koji sam mnogo voleo i nisam mogao da promašim kultni restoran A la Marinela, koji je bio na tom putu. Ovog puta nisam imao vremena ni za jedan restoran. Samo mi je na umu bilo da saputnike smestim na sigurno, pa da se posvetim organizaciji njihovog života dalje. Na meni je sada bilo sve. Plus moje standardne obaveze prema gazdi. Ticijana je insistirala da ih odvezem do njenog stana za koji niko nije znao, a koji je bio u centru Trsta, u ulici Via venti setembri. Pa sam na red došao ja. Na brzinu sam ubacio stvari u hotel, odvezao kola do jedne garaže, odakle će ih neko vratiti na jug ili će ih prodati. Iskreno nije me ni interesovalo. Te večeri napokon sam se sreo sa gazdom, i bilo je vreme. Zajedno smo večerali na tvrđavi u starom delu grada. U priči mi je saopštio da je poručio nov auto, nije hteo da mi kaže koji. Budući da je zaljubljenik u kola, a imućan je, pretpostavio sam šta je poručio, mislim da bih pogodio i boju koju je odabrao. Toliko sam ga dobro poznavao.

Ujutro smo otvorili uobičajeno. Nisam hteo da zovem Tici i njenog brata. Pustio sam ih da se ispavaju i odmore. U međuvremenu sam se dogovorio sa čovekom koji je za nas prebacivao džins na crno u Jugoslaviju da prebaci Ticijaninog brata do Kopra. Dao mi je razumnu cenu. Posle toga sam ugovorio da ga prebace do Sarajeva i obezbedio mu tamo smeštaj. Sve je prošlo kako sam i zamislio i onda sam rešio da pozovem Ticijanu. Ručali smo zajedno u obližnjem brzom restoranu, kako sam ga ja zvao, gde sam često svraćao. Služili su sitno seckani kiseli kupus sa kuvanim mesom ili sa kranjskim kobasicama. Vidim da je i brat malo došao sebi, kako bi se reklo. Kako je restoran bio brzi, na brzinu sam ih obavestio šta sam sve završio. – Da sam ti žena, sumnjam da bi sve ovo ovako brzo uradio, ali priznaj da me ti ipak malo voliš. – Iskrenula je glavu na stranu i napućila usne. Nisam imao odgovor, a ona ga je želela da bi potvrdila i opravdala svoje osećanje prema meni. – Ne, očima ne mogu da te vidim – poljubio sam je u kosu. – Ne brini, nisam ti umastio kosu. – Samo je pokretom glave kosu zabacila na drugu stranu. Uživala je, osećao sam to. Nas dvoje kao da smo stalno vodili bitku ko će bolje sakriti osećanja. – Javiću ti na vreme kad treba da se spremiš za put – saopštio sam bratu, pozdravio ih i izašao jer sam imao neke obaveze. Ujutro standardno otvaranje radnje pa kafa kod Paola. Neobavezna priča o svemu, vidim da bi me pitao nešto, ali vaga hoće li ili ne. Paolo je stari namazanko. Najednom se kao duh na vratima niotkuda pojavi Ada 5. – Sedi, prijatelju, nema te odavno, da li je posao možda oslabio? – pitam Adu. – Daj nam dva limunčela. – Ne, ja ću amaro i sodu – odabra Ada piće. – Dobro, i meni espreso – poručim. – I meni jedan kraći – nastavi Ada. Našalim se aludirajući na tri pića koja je poručio Ada: – Da nisi i za neko meze? – Znao je za šalu, pa se samo od srca nasmejao. Nastavljamo priču naglas pred Paolom kao poverljivim drugarom. Ada se žalio kako ga je neki kupac prevario za veliki novac, ali sada je to rešeno i hoće da nastavi saradnju sa mnom jer mu dajem najbolje uslove i sve ide po dogovoru. Pričali smo bez veze o svemu, čak se i Paolo

više puta uključivao u priču. Napravili smo atmosferu kakvu smo želeli. Ali stalno mislim, nije Ada došao u Trst da se obuče, kopkalo me je šta hoće. Primicalo se vreme kad sam morao da zatvaram radnju. Dugo smo bili kod Paola. Paolo naplati. – A ti, hoćeš li sa mnom da vidiš nove uzorke farmerki? – Tada je hit bila marka ufo. – Pa zbog nove robe sam i došao – prihvati Ada. Usput mi tiho priča: – Zaboravi Borisa i onu njegovu, uzeli su ih pod svoje isti oni koji su zavrbovali ljude iz slovenačke vlade. Nastavi kontakte, ništa konkretno, improvizuj. Nemoj preterivati da nešto ne posumnjaju, dobro rade svoj posao i nisu naivni, pa naša su škola. Ovo je poruka od Žarka. – Bez komentara mu pružim ruku: – Dođi kasnije da pričamo za robu. Idem prema robnoj kući i mislim: na sto sam strana. Bezbednost mi je ugrožena. Jake službe su sa druge strane. Najjače. Oprez na najviši nivo jer znaju da kopam po njima. Dobijem ubrzo, već sledećeg dana, poruku iz Beograda da što pre u Veneciji posetim čoveka po imenu Kastro, na toj i toj adresi, i da, kad se vidimo, uglavnom ćutim i slušam šta mi govori i da ništa ne pitam. Raspitam se i saznam da su Kastru likvidirali ženu i kćerku pripadnici jedne službe sa kojom sam se nadmetao, baš tako, nadmetao. Neravnopravno, ali… Čovek koga je trebalo da posetim u Veneciji radio je na kanalu robe, dokumenata i poverljivih informacija, što je bio moj domaći zadatak. Kastro ga zovu jer je zbog krvne osvete pobegao na Kubu. Oženio se Kubankom, dobio ćerku i sina i posle dosta godina vratio se u Italiju. Vrlo sposoban i pouzdan čovek. Sada mu je sin u opasnosti jer ga je vrbovala kubanska služba i sukobio se sa Nemcima na nekom obostrano interesantnom polju. Kastro je saznao da Nemci hoće da mu po svaku cenu likvidiraju sina, a bili su krivi i za likvidaciju njegove žene i kćerke. Kastro je, iako čvrst i čovek koji je prošao mnogo, naprosto psihički pukao kad je saznao da mu je sin u ozbiljnoj opasnosti. Rešio je da im se po svaku cenu, i po cenu života, osveti i da ispriča sve što zna o poslu na kom je bio, a ticao se Jugoslavije. Ko je od naših i kako došao do Kastra, najmanje me je zanimalo, ali je to bila idealna prilika da rešimo enigmu koja je bila moj zadatak. Pronalazim Kastra u Veneciji. Stariji čovek, nije klonuo, drži se. Više je sed nego crn, sa izraženim gustim obrvama koje su bile potpuno crne,

vrlo markantan. Čekao me je, po dogovoru, u jednom baru u blizini Trga Svetog Marka. Pio je espreso i soda vodu. Izgledao je, ili se bar uspešno trudio, kao da nema problema, ali bore na licu su otkrivale ne toliko godine koliko način života i prošlost. Bio je vrlo ljubazan pri našem susretu, sa osmehom koji nisam mogao da definišem. Nisam ni zdravo rekao, samo smo klimnuli glavama i seo sam naspram njega u vrlo udobnu stolicu. Konobar se stvori pored nas sa usiljenim: – Prego, sinjore. – Espreso i vodu sa ledom. – Si čerto – i nestade kako se i pojavio. Sačekali smo da donese narudžbinu, pa da počnem da slušam. Kastro je sve razumeo. Bio je blag na prvi pogled, a vulkan je izbijao iz njega bez obzira na godine. Neočekivano je počeo: – Nemam šta mnogo da vam pričam, sve je sažeto u koverti koju sam stavio u novine – i pokaza na današnji Korijere dela sera, koji je stajao na stolu. Preko njega su bile naočare i futrola, tako da niko ne bi mogao da traži da se posluži novinama. Na sve je mislio, dalo se primetiti, a i dobro mesto je zauzeo da me sačeka. – To je moja odluka, ja sam postao Kubanac u srcu, duši i glavi. Vaša zemlja mi je bliska, vidim šta vam rade spolja i to je uticalo na moju odluku. Možda ne bi bilo ovako da su mi žena i kćerka žive, a sada mi je i sin u opasnosti. Ja sam svoje proživeo i možda mi je ovo najdraže delo u životu. – Ćutao sam, po instrukcijama, i pio espreso i ledenu vodu u kojoj se led istopio. To mi je bio znak da sedimo duže, a meni je izgledalo kao tren. Ovo se kosilo sa instrukcijama, ali morao sam da kažem jer nisam imao šta drugo da ponudim, a čovek mi se dopao: – Ako vam ikada zatrebam, obratite se kontaktu koji je ugovorio sastanak. Ja sam čovek bez adrese. – Nisam morao ovo da kažem, ali dopao mi se ovaj čovek, imao je dušu i raščistio je sa sobom. To su teške odluke, ali konačne i zaslužuju poštovanje. – Najteže je biti bez adrese, dugo sam i ja bio – reče Kastro. Osećamo obojica da nam je isteklo vreme za ovaj sastanak. Podigao sam ruku i pozvao konobara. Bio je brz i izveštačeno ljubazan. Nisam mu ostavio napojnicu jer ju je on već uračunao u račun, primetio sam, a i nije mi se nimalo dopadao. „Pa nisu konobari tu da se dopadaju ili ne“, pomislih. Ali ima mnogo njih koji znaju sa gostom mnogo bolje. Poneo sam

novine i krenuo nazad za Trst. Tamo me je čekalo iznenađenje. Iz Sarajeva su javili da otkazuju gostoprimstvo Ticijaninom bratu. Ne znam razlog, a i ne interesuje me. Mislim, još samo Crna Gora ostaje, ali im ništa ne verujem. Ipak, izbora nema. Zovem mog čoveka da organizuje odlazak u Crnu Goru. Tokom noći sam pročitao pismo iz koverte koju mi je dao Kastro. Mogao sam da zatvorim slučaj. Sve je pisalo: ko, kako, kada i gde. Samo je nedostajalo jedno ime. Neverovatno, ali sumnjao sam na nekog koga znam. Obavestio sam Žarka da je devedeset pet posto završeno, ali je onih pet posto veliko kao i onih devedeset pet posto što smo saznali. Ključ je bio u pet posto. – Treba mi tri dana za sto posto. – Okej, imaš ih i, ako bude tako, čestitam – oglasio se Žarko, šef kome sam mnogo verovao a i on meni. Nisam hteo da pismo koje sam dobio od Kastra prosledim u Beograd, zbog svoje bezbednosti, a i zbog uspešnog rešavanja slučaja. Po pravilima je trebalo, ali sam znao da će me šef pokriti. Mislim da je shvatio pošto me nije ni pitao za pismo. Sigurnije je kod mene, a Beograd nije neka garancija, tamo vršljaju mnogi. Trebali su mi svi akteri zavere protiv Jugoslavije u ovom slučaju i uglavnom sam ih imao. Nedostajao mi je jedan, mislim glavni, i to bi bio rešen slučaj. Javlja mi moj čovek da je obavio zadatak i da je Ticijanin brat smešten u Herceg Novom. Seo sam u kola i otišao do Ljubljane, na večeru sa Borisom i njegovom neizbežnom švalerkom koja ga je muzla do besvesti, tako da sam se više puta upitao odakle mu novac. Dobro, i ja sam častio i večere i garderobu, ali što je mnogo, mnogo je. Intuicija mi je govorila da ovde treba da se odigra finale. Bili smo na gala večeri u jednom restoranu na periferiji Ljubljane. Valjda su hteli da me časte i malo se oduže za moje usluge u Trstu. Normalno, plaćao je Boris. Ja sam uglavnom pričao o crnom tržištu džinsa i o izuzetno dobroj zaradi od tog posla. Znaju da vozim dobra kola, najbolje svetske marke, a tu je i vrhunska garderoba, pa restorani. Mnogo devojaka oko mene. Pravio sam priču da sam samo tome posvećen. Povremeno bi se uključila i Borisova švalerka komentarišući da ne može svako ući u te vode i da je meni upala sekira u med. Ali da nisam sposoban kao što jesam, ne bih ni mogao to da radim. Ovo mi je rekla dok smo bili zajedno za stolom, ona, Boris i ja. Osetio sam neku njenu blagonaklonost, pa čak i da bi mi se približila u tom slatkom uživanju punom novca i glamura kad bi mogla.

Pomislim da sam preterao i da sam se malo više uzdigao kad su žene u pitanju. Možda se varam, možda žena samo tako komentariše. Da sam bio u pravu, shvatio sam kada je Boris otišao do toaleta. Mojca brzo koristi priliku Borisovog odsustva i pita direktno o poslu, a vidim da joj se žuri da joj se dečko ne bi vratio a ona ostala bez odgovora. Kažem ja da su u pitanju mnogo velike sume, koja su poslovna tajna, i da zavise od tržišta i godišnjeg doba. Pustim je da me isleđuje. – Kako bi bilo lepo naći se u takvom ružičnjaku, mnogo novca, a svi lepi i znamo da živimo. – Mislim, utrpa ona i sebe pa makar i u mašti. Boris se malo zadržao. – Možda bih navratila da vidim bih li se i ja mogla uključiti u trgovinu džinsom. Mnogo ljudi poznajem, čak i neke iz Vatikana – ote joj se – ali da Boris ne zna jer mi ne bi dozvolio. Neka to ostane među nama, ako može. – Može, a ako odlučiš da se baviš time i ako ti se dopadne, reći ćemo Borisu. – Ma okej, dopašće mi se sigurno kad ima toliko novca, a nije komplikovano. Imam tvoj broj, mogu li da budem slobodna da te pozovem kada nađem termin da dođem sama? – Biće mi drago – dodam ja malo ulja na vatru. Ostavila bi ona Borisa i majku i sve bliže i dalje samo da dođe do novca. Boris je bio na vidiku, a ja dodajem: – Moraš imati početni kapital za posao, a nisam siguran da to Boris može podneti. – Ne brini, imam dovoljno. Pričaćemo kada dođem. Gde si se toliko zadržao? – pita Mojca brižno. – Ma nije bilo odmah slobodne kabine – odgovori Boris. Pozdravili smo se posle prijatne večere i ja sam seo u novi ferari, koji je gazda kupio umesto onog izrešetanog u Palermu. Bio sam vrata do vrata sa Mojcom i oboje smo sedali u kola kad je naglas prokomentarisala: – Divan auto, ti to i zaslužuješ – i zalupila vrata audija kojim su došli. Nisam mogao da shvatim ovu njenu konstataciju, osim kao želju da mi se malo približi komplimentom. Približavao sam se prelazu Fernetiči, moji poznanici rade i samo je pitanje ko je sada u smeni i koga ću videti, kad mi na pamet padoše dve Mojcine izjave: „Ne brini, imam dovoljno novca“ i: „Znam mnogo ljudi,

čak znam neke i iz Vatikana.“ Tad je napravila grimasu kao kad čoveku izleti nešto što nije hteo da kaže. Čim sam došao do hotela, pogledam neke slike koje je Boris zaboravio kod mene u kolima, a slikane su na nekom rođendanu ili nekoj proslavi. Sede Boris, pa Mojca, pa meni dobro poznati monsinjor iz Vatikana, koji se nije razdvajao od ljudi iz nemačke službe BND-a. To je onih pet posto, Mojca je ključ. Ujutro sam poslao poruku Žarku, vrlo kratku: „Sto posto.“ Dopunim izveštaj i pošaljem ga za Beograd. Ova akcija je bila gotova, samo što sam morao da završim još neke tehničke stvari, a to je bila formalnost. Bio sam zadovoljan, i prezadovoljan. To veče sam izveo Ticijanu na večeru, ništa posebno, na picu i po čašu vina, ali sam osećao potrebu da te večeri bude pored mene. Valjda mi je bilo dosta jurnjave i trebao mi je neko drag, ko mi prija, da s njim podelim vreme i prijatnu noć. I ona je uživala, a to mi je značilo. Narednih dana sam malo putovao da potvrdim neke podatke iz izveštaja, ali me je zatekla iznenadna pošiljka džinsa koju je gazda kupio po vrlo dobroj ceni jer je naručilac odustao zbog bankrotstva. Trebalo je sve primiti, uskladištiti i ugovoriti što bržu prodaju. Bila je to „vruća“ roba bez poreza. I kad sam pomislio da sam dobio baš težak posao, stiže nova neprijatnost: dolazi mi Ticijana sva uplakana. Neko joj je ubio brata u Meljinama, u Crnoj Gori. U stvari zvanično, pao je sa neke litice. Osveta daleko stiže, polako i sigurno, kako mi reče jedan stari Sicilijanac, a malo ih je uspelo da ostare na Siciliji. Naslonila mi se na prsa, suze mi kvase košulju. Osećam, najradije bi mi se uvukla pod kožu da pobegne od surove istine. Osveta traži osvetu kao so vodu. Zvao sam da joj bratovljevo telo prevezu do mesta u kom će ga sahraniti. Sve sam regulisao i sve je obavljeno. Nisam išao na sahranu, nisam mogao od obaveza. Ticijana je bila na sahrani, zadržala se dva dana i došla u Trst. Trebao joj je neko da bude pored nje. Bila je rovita, osetljiva na sve. Bili smo kod mene, u apartmanu u hotelu. Ležimo na krevetu, pomalo pričamo, više ćutimo. Tako joj nekako odgovara. Pokušao sam da joj predložim da se zakopaju ratne sekire jer je ovo rat bez kraja koji nema smisla. Pogledala me je i posle kratke pauze mi je rekla: – Prvi put ti kažem hvala za sve, i još da znaš da te mnogo volim i da sam te volela više od bilo kog muškarca, kao i da bih najradije čitav život

živela sa tobom i nikom te ne bih dala. Ali ima nešto jače, ja moram da se osvetim po cenu svog života, shvati me. – Shvatam – samo sam to uspeo da izgovorim. Bilo mi je teško i bilo mi je stalo do nje. Kod mene smo prespavali. Ujutro je ustala i istuširala se. Bila je bez šminke, nikad lepša, ili se meni tako samo činilo. Otišla je kući. Razmišljao sam, sve sam za nju učinio, što je tražila i što nije tražila od mene. Uveče sam je potražio da je izvedem negde na večeru. Nije je bilo. Nigde je nije bilo. Sve mi je bilo jasno. Rastanak bi nam teško pao. Nastavio sam sa poslovima u robnoj kući i sa trgovinom odećom i džinsom. Bio sam prazan, nikada prazniji. Nisam mogao ništa da počnem i ništa me nije interesovalo. Subota ujutro, robna kuća vrvi od kupaca. Vikend je, kao da se cela Jugoslavija preselila u Trst i kod nas u robnu kuću. Jedna od kasirki mi daje znak da dođem. Mislim neki problem. Pruža mi koverat: – Donese i ostavi jedan mladić, ništa nije rekao, ali piše na koverti da je za tebe. – Sve mi je bilo jasno kad sam video rukopis. Ušao sam u kancelariju i zatvorio i zaključao vrata, mada su me videli jer su vrata bila dopola staklena. Nasuo sam viski koji sam retko pio, skoro nikada, osim u nekim teškim trenucima. Zavalio sam se u fotelju, sreća da je imala veliki naslon na koji sam mogao da naslonim i glavu. Otpio sam dobar gutljaj i otvorio pismo, vrlo brzo jednim pokretom. Bilo je slabo zalepljeno. Nije bila bajka, ni priča, samo kratko za kraj: „Volim te, hvala ti za sve, uvek ću te voleti, dok dišem. Zaboravi me, ti to možeš i hoćeš zbog mene. Tvoja Ticijana“ i otisak usana ružem pored potpisa. To pismo i danas nosim sa sobom. Nikad se više nismo čuli. Slučaj je završen, naši su dobili što su hteli. Ticijane nema. Sâm sam kao u većini slučajeva i pored mnogo ljudi oko sebe, ništa neobično. U poslu sam našao zaborav. Radio sam i više nego što je trebalo.

IVAN GUBI RAZUM – SUSRET S KAPOOM MAFIJE Trst me je vezivao lepim uspomenama i nekako nisam mogao bez njega. Uskoro sam se ponovo obreo u tom gradu u kom sam živeo dvesta na sat. Susreti sa starim znancima vraćali su me u vreme koje sam tu aktivno živeo. Ivan je bio u gradu sa svojom devojkom, rekoše mi neki poznanici. U svakom gradu u svetu, ako si poznat na bilo koji način, svi te registruju kada se pojaviš i odmah se stvara neka priča. Iskoristio sam ovu Ivanovu posetu Trstu da se vidimo. Za ručkom smo ćaskali o svemu i video sam da se Ivan ne miri sa tim što su mu na vrlo volšeban način oteli deo nasledstva. Prijatno smo proveli vreme uz ručak i pozdravili se. Nisam odmakao ni pedeset metara, a susrete me Ivanov advokat. Pita za Ivana i žali se kako ne može da nađe ni mene ni njega. – Pa mi nismo više u Trstu, dođi u Jugoslaviju, tamo ćeš nas naći – podbadam malo advokata. – Reci gde gori? – upitam odmah jer znam da je opširan i da će priča potrajati. Ne da se ovaj lihvar, pa predloži da sednemo u jednu obližnju dželateriju koja osim sladoleda nudi i dobru kafu. Počeo je odmah za divno čudo. – Onaj sportista iz Jugoslavije, sportski radnik koji živi u Švajcarskoj, trener, napravio je papire, u stvari, ubedio ih je i prevario, a ja verujem da je i živeo sa njom. – O kome pričaš? Reci ime – prekinem ga. – Ma Ivanovu maćehu i njena tri sina, Ivanova polubrata iz braka sa Ivanovim ocem. Njima pripada po petina imetka, kao i Ivanu i Ivanovoj rođenoj sestri. – I? – pitam. – Ubedio ih je da mu prepišu zajedničku vilu čiji deo pripada Ivanu i njegovoj sestri. Našao je kupca i brzo to radi. Ima jake veze svugde. – Ćutim jer vidim da želi da nastavi. – Slušaj dalje. Mnogo vrednih slika svetskih majstora, oko pedeset komada, odneo je iz vile uz saglasnost

Ivanove maćehe. Bilo je i novca na skrivenom računu koji je trebalo da podele sa Ivanom nakon što je razvlašćen. – Pa da li je ta maćeha normalna ili je poludela? – pitam. – Ma ne, to je stara ljubav jer se ona švalerisala sa sportistom još za života Ivanovog oca. – Zna advokat sve. – Možda su i ta tri sina od sportiste – dodade on. – Šta predlažeš? – pitam ga. – Gleda me i kao da nije siguran treba li da mi kaže to što misli, pa nastavi: – Bojim se da ćemo izgubiti na sudu sa sportistom, ima dobre advokate. On radi sve na vreme i kako treba i ništa ne prepušta slučaju. – Dobro, i? – To nije slučaj sa Ivanom, koji misli da ja mogu sve. Ovo saopšti Ivanu i vidite kako ćete i šta ćete dalje. – Ućutao je, a ja sam znao da je advokat najškrtiji čovek, ako ne u Evropi, ono sigurno u Italiji. Ponekad se reda radi uhvati za džep. Iskoristim taj momenat kad je konobar stajao sa računom pored stola, a advokat držao ruku u džepu. Odem do ve--cea, a i konobar je znao isto što i ja. Kada sam se vratio da se pozdravimo, video sam advokata zajapurenog, znači platio je. Malo sam hteo da se zabavim posle vrlo teških reči, ništa drugo. Našao sam Ivana i saopštio mu sve, odmah je otišao do advokata i te noći smo ostali do zore u njegovom apartmanu tražeći izlaz. U pitanju je mnogo novca. Zaključak u zoru bio je da treba da odem u Palermo kod Ivanovih prijatelja s kojima sam se upoznao kod Marija, koji su me znali i smatrali svojim, a za koje sam i radio. Ivan me je ujutro najavio, a ja sam odmah, vrlo rano istog jutra, krenuo prema Palermu. Bio je početak vikenda i očekivana gužva na putu, a put je bio dalek, trebalo je dosta da se vozi. Magistrala sunca. Sunce je sve jače i jače kako jutro prelazi u podne, vozim malo brže i trudim se da mi brzina bude konstantna. Pumpe sa barovima se smenjuju, neizbežni espreso, negde pica ili neka testenina. Muzika mi drži raspoloženje. Pitam se ima li kraja ovome putu. Mnogo je zastoja iz raznoraznih razloga. Nekoliko dana ranije, na ovom putu, mafija je digla u vazduh sto metara puta kako bi u toj eksploziji likvidirali poznatog sudiju koji je bio uspešan u borbi protiv mafije. Uspeli su u tome.