Džordž Orvel - Sveštenikova kći

Džordž Orvel SVEŠTENIKOVA KĆI Preveo Ivan Branković Naslov originala George Orwell CLERGYMAN'S DOUGHTER 1935. OTVORENA KNJIGA Beograd 2012 MMXVIII

DEO PRVI

Prvo poglavlje Kada je budilnik na ormariću eksplodirao, nalik na malu bombu načinjenu od zvonastog metala, Doroti se, istrgnuta iz dubokog, kompleksnog i uznemirujućeg sna, probudila i posmatrala tamu, ležeći na leđima, iscrpljena. Budilnik je nastavio sa svojim zvrndanjem, nalik ženama, a to je moglo trajati i pet minuta, ili duže ako ga ne bi zaustavili. Doroti je bila u bolovima od glave do pete, a podmuklo prezreno samosažaljenje koje ju je obično hvatalo kad bi trebalo da ustane ujutru činilo je da zabije glavu pod ćebad i da pokuša da pobedi odvratni zvuk koji joj je parao uši. Borila se protiv umora i kao po običaju javljao se glas koji ju je opominjao persirajući: „Hajde, Doroti, vreme je da ustajete! Bez dremanja, molim!“ Tada joj je palo na pamet da će buka, ukoliko se buka nastavi, probuditi oca. Brzim skokom izvuče se iz, kreveta, uze budilnik sa ormarića i isključi alarm. Inače ga je držala na mestu koje je bilo tačno odabrano tako da mora da ustane da bi ga ugasila. Još uvek u mraku, klekla je pored kreveta i pomolila se, mada prilično odsutno, jer joj je na stopalima bilo hladno. Bilo je pola šest, i veoma hladno za avgustovsko jutro. Doroti (zvala se Doroti Her i bila je jedinica velečasnog Čarlsa Hera, rektora Svetog Estlina u Knajp Hilu, u Safolku) obukla je staru flanelsku kućnu haljinu i sišla niz stepenište. Bilo je to hladno jutro, osećala se prašina, vlažan malter i list, riba pržena za sinoćnu večeru. Niz ceo hodnik drugog sprata moglo se čuti hrkanje njenog oca i Elene, kućne pomoćnice. Oprezno (jer je kuhinjski sto imao gadan trik da te zakači u mraku ne bi li ti polomio kuk) Doroti je išla kroz kuhinju, upalila sveću na kaminu i, i dalje umorna i u bolovima, klekla kraj peći i očistila pepeo. Kuhinjska vatra bila je „zver“ od svetlosti. Dimnjak je bio kriv i samim tim konstantno poluzapušen, a vatra, pre nego što bi se upalila, očekivala je da bude zalivena šoljom kerozina, kao što i pijanac ujutru očekuje još jednu turu džina. Stavivši ocu vodu za brijanje da se greje, Doroti je krenula gore, do kupatila. Elen je i dalje teško i jako hrkala. Bila je dobra i vredna pomoćnica, dok je bila budna, ali je bila jedna od onih devojaka koje ni đavo ni svi božji anđeli nisu mogli naterati da ustane pre sedam ujutru. Doroti je punila kadu što je sporije mogla (pljuskanje vode je uvek budilo

oca) i stala je za trenutak gledajući bledu, neprivlačnu vodu. Telo joj se celo naježilo. Prezirala je hladne kupke. Međutim, sebi je zacrtala pravilo da se od aprila do novembra kupa hladnom vodom. Proverila je rukom temperaturu vode (koja je, naravno, bila užasno hladna) i trgla je unazad, kao i obično. „Hajde, Doroti! Hajde, polako! Bez straha, molim“! Tada odlučno stade u kadu, sede i dopusti da pojas ledene vode polako krene uz telo, i potopi se cela, sem kose, koju je umotala u punđu. U sledećem trenutku pojavi se na površini, dahćući i pljujući. Čim je došla do daha, setila se svog „podsetnika“, koji je ponela u džepu kućne haljine i koji je planirala da pročita dok bude u kadi. Protegla se da ga uzme i, naginjući se preko kade, do struka samo u ledenoj vodi, čitala je „podsetnik“ na svetlu sveće. On je izgledao ovako: Sedam ujutru, HC Beba gospođe T? Moram je posetiti. DORUČAK. Slanina. MORAM da tražim novac od oca. Pitaj Elen za stvari njenog oca u kuhinji. Pitaj za onaj deterdžent za zavese od Solepajpa. Pozvati na oglas gospođe P u vezi Dejli M, anđelika, čaj za reumatizam, flasteri za žuljeve za gospođu L. Podne. Proba Čarls 1. NB. Poručiti pola kilograma lepka. Jedna kofa boje. VEČERA (precrtano) RUČAK...? Idi do Periš Meg NB. Gospođa F duguje tri i po penija. Pola pet. Čaj kod mama U, ne zaboravi pola metra platna za zavese. Cveće iz crkve NB. Jedna konzerva brasa. UŽINA. Pržena jaja. Pridikuj ocu u vezi sa novom trakom za pisaću mašinu? NB. Okopati grašak, ladolež je izrastao preterano. Doroti izađe iz kade i obrisa se peškirom jedva većim od salvete (nikada nisu mogli da priušte velike peškire u parohijskom domu) odveza kosu i pusti je preko lopatica u dva smera. Imala je gustu, lepu, veoma svetlu kosu, a uz to, otac joj nije dozvoljavao da se farba. Ona je svoju kosu smatrala jedinom lepom stvari na sebi. Što se ostalog tiče, bila je devojka srednje visine, pomalo mršava, ali jaka i stabilna, a lice je bilo slaba tačka. Bilo je mršavo, plavo, neprimetno lice, bledih očiju i malo većeg nosa; ako bi je neko gledao pažljivije mogao bi da vidi tanke bore oko očiju i usta nalik na svračije tragove. Nije to još bilo lice usedelice, ali je, za nekoliko godina, to moglo postati. Pored toga, ljudi koji je nisu poznavali davali su joj manje godina (imala je skoro dvadeset osam) zbog nevinog,

skoro dečijeg pogleda. Na podlaktici je primetila nekoliko crvenih tačaka, nalik ujedima insekta. Doroti ponovo obuče pidžamu i opra zube — naravno hladnom vodom, bolje da ne koristi pastu pre HC, na kraju krajeva — ili si u žurbi ili nisi. RCjevi su veoma dobro, i dok je o tome razmišljala odjednom se ukoči. Spustila je četkicu. Jak, probadajući bol, prošao joj je kroz utrobu. Setila se računa kod mesara Kargila, mesara kome duguje već sedam meseci, a taj bol bio je neprijatni osećaj koji se javlja kada se setiš nečega ružnog odmah ujutru. Taj grozni dug bio je oko devetnaest funti, možda čak i dvadeset, i nije bilo ni daleke nade da će uskoro biti plaćen — to je bilo nešto što ju je najviše izjedalo. Non-stop, i danju i noću, čekao ju je, tačno iza ugla njene savesti, spreman da se pojavi i da je progoni; onda se prisetila i manjih računa, koji su se toliko gomilali da o tome nije smela ni da razmišlja. Polusvesno poče da se moli. „Molim te bože, ne daj da Kargil danas pošalje račun!“ U sledećem trenutku shvati da joj je molitva besmislena i bogohulna, i potraži oprost. Tad obuče kućnu haljinu i pojuri u kuhinju da bi izbacila dug iz glave. Vatra se, kao i uobičajeno, ugasila. Doroti je potpali, uprljavši ruke ugljenom prašinom, poli je malo kerozinom i sa nestrpljenjem sačeka da voda provri. Otac je želeo da mu voda za brijanje bude spremna do petnaest do sedam. Sedam minuta kasnije, Doroti se pope i pokuca na očeva vrata. — Uđi! Uđi! — reče potmuo iritirajući glas. Soba sa teškim zavesama bila je zagušljiva i osećala se na muškarca. Sveštenik je upalio sveću na noćnom stočiću i ležao na boku, gledajući u zlatan sat, koji je držao ispod jastuka. Kosa mu je bila bela i gusta kao čičkova vunica. Tamnim, jasnim očima pogleda je iritantno preko ramena. — Dobro jutro, oče. — I tebi, Doroti — reče sveštenik nerazgovetno; glas mu je uvek zvučao potmulo i izgubljeno pre nego što bi stavio veštačku vilicu — mogla si se potruditi da isteraš Elen iz kreveta ujutru. Ili nećeš moći sve da uradiš. — Žao mi je, oče. Vatra u kuhinji se ponovo ugasila. — Dobro onda! Stavi vodu na stočić. Stavi i razmakni zavese. Već je svanulo, bilo je to sumorno hladno jutro. Doroti pojuri u svoju sobu i obuče se brzinom svetlosti, što je inače radila šest od sedam dana u nedelji. U sobi je imala malo ogledalce, ali ni njega nije koristila. Brzo okači zlatni krst oko vrata —jednostavan krst; „bez raspeća, molim!“ — uveza kosu u rep, dodatno je namestivši šnalama, nabaci odelo (sivu bluzu, otrcani irski

sako od tvida i suknju, čarape koje se baš nisu uklapale sa sakoom i suknjom, i iznošene cipele) za tri minuta. Morala je još da „odradi“ trpezariju i očevu radnu sobu pre crkve, pored molitvi koje je morala da nauči za Svetu tajnu, što joj je oduzelo još dvadesetak minuta. Kada se biciklom izvezla na ulicu, jutro još nije skroz svanulo i trava je još uvek bila prekrivena rosom. Kroz maglu se Crkva Svetog Estlina nazirala nalik na olovnu sfingu, a njeno usamljeno zvono je zlokobno odjekivalo. Bum, bum! Samo je jedno zvono sad bilo ispravno; ostala su bila zaglavljena već tri godine i polako su svojom težinom krivila nosače. Iz daljine, ispod magle, moglo se čuti zvono očeve crkve — ružno, jeftino, malecko zvono, koje je paroh Svetog Estlina poredio sa klepetušom za ovce. Doroti zalete bicikl uzbrdo. Vrh nosa joj je bio ružičast na jutarnjoj hladnoći. Crvenonogi sprudnik [1] joj prelete preko glave, skoro nevidljiv na sivom nebu. „U rano jutro će se moja pesma Njemu obratiti. Doroti nasloni bicikl na kapiju i, videvši da su joj ruke još sive od ugljene prašine, obrisa ih o vlažnu travu. Zvono je prestalo, i ona pojuri ka crkvi, kao i Prodžet, crkvenjak u pohabanoj mantiji i prevelikim radničkim čizmama, koji pojuri iz sve snage da zauzme svoje mesto pored oltara. U crkvi je bilo veoma hladno, osećale su se sveće i drevna prašina. Bila je to velika crkva, sigurno prevelika za ovu parohiju, unutra već poluruinirana. Tri uska reda klupa su stizala jedva do pola, a iza njih se pružala velika površina golog kamenog poda sa nekoliko izbledelih natpisa, koji su označavali drevne grobove. Krov iznad oltara se vidljivo krivio; pored svih troškova crkve dva zraka svetla su pokazivala ovaj smrtni status božje kuće, kao podsetnik da svakoga čeka propast. Svetlo se anemično probijalo kroz prozore od mutnog stakla. Kroz otvorena južna vrata video se oronuli čempres i limunovo drvo, posivelo od manjka svetlosti i hladnoće. Kao i obično, samo jedan vernik je došao—stara gospođica Mejfil, iz Grandža. Posećenost jutrenja bila je toliko mala da svešteniku nisu bili potrebni pomoćnici, osim nedeljom kada su lokalni dečaci voleli da se motaju tuda ne bi li se pravili važni. Doroti sede u red iza gospođice Mejfil. Kajući se za neki greh od juče, pomeri malo klupu i kleknu na goli kamen. Služba je počela. Sveštenik u mantiji, ispred male, platnom pokrivene govornice, govorio je molitve brzim uvežbanim ritmom, razgovetno, jer je sad imao zube, i zvučao je zanimljivo. Na njegovom probirljivom, starom licu, bledom kao srebrni novčić, bio je neki izraz rezervisanosti, čak i prezira. „Ovo je pravo pričešće“ kao da je govorio, „i moja je dužnost da ti ga pružim. Ali zapamti da sam ja tvoj sveštenik, a ne tvoj prijatelj. Kao ljudsko biće ne sviđaš mi se i prezirem te“.

Prodžet, crkvenjak, čovek u četrdesetim, kovrdžave sede kose i crvenog, izmučenog lica, stajao je strpljivo, ne razumejući ništa, ali poštujući službu. Zvonio je malim crkvenim zvonom, koje se jedva videlo u njegovoj ogromnoj šaci. Doroti pokri oči prstima. Nije se još uvek dobro skoncentrisala — još uvek su je mučile misli o dugu prema Kargilu. Molitve koje je napamet znala proletale su joj beznačajno kroz glavu. Podigla je pogled za trenutak, i zagledala se u prazno; pravo gore, na gole krovne grede, na kojima se i dalje mogu videti tragovi testera puritanskih. Onda spusti pogled na crni veliki šešir gospođice Mejfil, i njene velike minduše. Gospođica Mejfil je nosila dugački ustajali crni kaput, sa malim masnim šalom od astrahana koji nije skidala od kako je Doroti zna. Bio je to zanimljiv materijal, nalik na svilu, ali grublji, sa crnim linijama izvezenim bez nekakvog reda. Mogao je to biti i onaj legendarni materijal, crni bombazin. Gospođica Mejfil je bila veoma stara, toliko da je se niko ne seća mlade. Blagi miris je visio oko nje stalni miris iste kolonjske vode pomešane sa džinom. Doroti izvuče dugačku iglu staklene glave iz revera kaputa, i krišom se, iza leđa gospođice Mejfil, ubode u podlakticu. To joj je bila navika, kad god bi sama sebe uhvatila da je odlutala u mislima sa molitve. Ubola se dovoljno jako da krene krv. To je bio njen izbor samodisciplinovanja, njena zaštita od nebitnih i bezbožnih misli. Sa iglom na gotovs uspela je da se nekoliko minuta moli koncentrisano. Otac sa negodovanjem pogleda u gospođicu Mejfil, koja se krstila s vremena na vreme, što ga je nerviralo. Spolja se čuo čvorak. Doroti uz šok otkri da slavodobitno gleda na ispeglani prekrivač govornice, koji je sama sašila pre dve godine. Stegla je zube i ponovo se ubola veoma jako. Ponovo su klečali. Na redu je bila ispoved. Doroti sabra pogled. „Ponovo je odlutala, avaj!“ Ovaj put na prašnjavi prozor sa desne strane, napravljen od strane Ser Vord Tuka 1851. i predstavljao je doček Svetog Estlina pred vratima raja, sa arhanđelom Gavrilom i legijom anđela, koji su svi ličili jedan na drugoga, zajedno sa princem — i ponovo je igla ušla duboko u ruku. Pokušala je da duboko razmišlja o svakoj reči molitve i tako se dovela u neko zadovoljavajuće stanje. Ali i ovako je morala da koristi iglu kad god je Prodžet zazvonio usred „i tako anđeli i arhanđeli“, jer je uvek izazivao prikriveni smeh. Svaki put bi se setila priče koju joj je otac jednom ispričao: kada je bio dečak i pomagao svešteniku za oltarom, a na zvonu je bilo rasklimano klatno. I tada je sveštenik govorio: „... i lako anđeli i arhanđeli, sa svom svitom, mi slavimo

ime Tvoje; molimo Ti se, i govorimo, zvoni mali glavonjo, zvoni!“ Pošto je sveštenik završio, gospođica Mejfil se podiže na noge sporo i teško, nalik na neku rasklimanu figuru koja pokušava da se uspravi deo po deo, a skuplja snagu za svaki naredni korak. Neverovatan zvuk krckanja kostiju dopirao je iz njenog tela, iz njenih kukova pretpostavila je, a zvučalo je kao da se kosti lome jedna o drugu. Moglo se pomisliti da je samo skelet bio ispod tog crnog kaputa. Doroti ostade da kleči još nekoliko momenata. Gospođica Mejfil se kretala prema oltaru sporim, teškim koracima. Jedva je mogla da hoda, ali se vređala ako bi joj neko ponudio pomoć. Na njenom antičkom, beskrvnom licu, usta su bila neverovatno velika, opuštena i balava. Donja usna, otromboljena od godina, ispadala je unapred, otkrivajući desni i red veštačkih zuba žutih kao dirke starog klavira. Gornja usna je bila pokrivena crnim brkom. Nisu to bila lepa usta sigurno ne usta koja bi voleo da vidiš kako jedu supu pre tebe. Odjednom, spontano, kao da joj se sam đavo javio, molitva slete sa Dorotinih usana: „O Bože, učini da ne pijem vino posle gospođice Mejfil!“ Sledećeg trenutka, u samoužasu, shvatila je šta je rekla i poželela da je pregrizla jezik na pola pre nego što je promrmljala tu bogohulnu rečenicu pred oltarom. Uzela je iglu i zabila je u ruku toliko jako da je bila na ivici jauka. Tad dođe do oltara i kleknu levo od gospođice Mejfil, da bi bila sigurna da će piti vino posle nje. Klečeći pognute glave i ruku položenih na krilo, molila se za oproštaj pre nego što dođe njen red da uzme hostiju. Ali nit misli joj se prekidala. Odjednom je shvatila da se uzalud moli; usne su joj se pomerale, ali nije ništa ni osećala ni razumela od molitvi. Čula je crkvenjakove čizme kako se vuku i oca kako tiho izgovara molitvu, polumrmljajući, „uzmite ovo pričešće“, a posmatrala je stari crveni tepih ispod kolena, osećala je miris prašine, kolonjske vode i osveživača usta; ali telo i krv Hristova, razlog zašto je došla, bili su nedostižni u mislima. Izgledalo joj je kao da joj je oduzeta mogućnost molitve. Trudila se, sabirala misli, pokušavala da mehanički izgovara molitve; ali bile su uzaludne, bespredmetne, samo gomila mrtvih reči. Otac je držao hostiju pred njom u svojoj staroj, naboranoj ruci. Držao je posudu između kažiprsta i palca, pažljivo, možda i previše pažljivo, kao da je bio skup lek. Gledao je gospođicu Mejfil, koja se pomerala kao mašina, sa mnogo škripanja, i toliko se krstila kao da skida neke nevidljive žabe sa kaputa. Nekoliko sekundi Doroti se premišljala i nije uzimala hostiju. Usudila se da je ne uzme. Bolje je bilo da ode od oltara nego da prihvati pričešće tako uzrujana. Odjednom je pogledala unazad, prema otvorenim vratima. Zrak sunca se probijao kroz oblake. Prolazio je kroz limunovo lišće, a odsjaj lišća se igrao po podu praveći

zelenkaste senke, zelenije od smaragda ili talasa Atlantika. Pomislila je da je tamo neki dragulj koji se pojavio i nestao. Bujica sreće ispuni Dorotino srce. Boja joj se vratila u lice, i iz razloga dubljeg od razuma, njeno stanje misli, njena ljubav prema bogu, njena volja za molitvu. Nekako je, zahvaljujući zelenom lišću, opet mogla da se moli. „Sve zelene stvari na zemlji, bože, blagoslovi!“ Počela je da se moli, strasno, radosno, zahvalno. Hostija joj se topila pod jezikom. Od oca je uzela pehar sa vinom, i popila ga sa zadovoljstvom, kao da joj je dodatno zadovoljstvo davala činjenica da je sebe blago kaznila time što je pila iz posude na kojoj su se ocrtavale bale gospođice Mejfil.

Drugo poglavlje Crkva Svetog Estlina nalazila se na najvišem delu Knajp Hila, i sa tornja se pružao pogled desetak milja unaokolo. Nije baš bilo nečega vrednog gledanja u tih desetak milja — samo ravan, jedva talasast predeo istočne Anglije, nepodnošljivo dosadan leti, ali podnošljiviji zimi, zbog visokih brestova, koji su pravili kontrast olovnom nebu. Odmah ispod, ležalo je naselje, sa glavnom ulicom koja je išla pravcem istokzapad i bila nepravilno ispresecana. U južnom delu gradića nalazio se stari, poljoprivrrdni, ugledni deo. Sa severne strane uzdizala se Bifin-Gordonova šećerana, a oko nje su se prostirale kućice od žute cigle, poređane bez nekog reda; većinom su tamo živeli radnici fabrike. Zaposleni u fabrici, skoro polovina stanovnika gradića od dve hiljade ljudi, bili su novopridošlice, starosedeoci i bezbožnici. Dva stožera društvenog života u gradu su se premestila u „Knajp Hil konzervativni klub“ (licenciran), u čijem si polukružnom izlogu mogao da vidiš, kad god je bar bio otvoren, velike porumenele glave gradske elite, koje zure negde neodređeno, nalik na ribice u akvarijumu; i u „Staru dobru čajdžinicu“ malo niz ulicu, mesto sastajanja žena iz Knajp Hila. Ne doći u „Staru dobru čajdžinicu“ između deset i jedanaest svakog jutra na „jutarnju kafu“ i ne provesti pola sata ili više u srednjeklasnom ogovaranju („Draga moja, imao je DEVET pik i kraljicu tref i nije dobio, ako mi veruješ. Oh, draga, nećeš valjda PONOVO ti da platiš kafu? Draga moja, to je lako lepo od tebe! AH sutra, INSISTIRAM da ja platim. A samo POGLEDAJ kako nas mali Toto gleda, kao PAMETNl mali čovek sa svojim slatkim nosićem, i on kao da hoće, ili neće, ali daće njemu mamica njegova kocku šećera. Da, hoće, naravno da hoće. („Evo Toto“) značilo bi da si van društva Knajp Hila. Sveštenik je na svoj sarkastični način ove žene zvao „kafa-brigada“. Blizu kolonije kičeraj vila u kojima je živela kafa-brigada nalazio se Grandž, kuća gospođice Mejfil. Bila je to zanimljiva imitacija srednjovekovnog zamka napravljena od tamne crvene cigle, sagrađena negde oko 1870. — srećom dobro skrivena iza gustih puzavica. Parohijski dom se nalazio na pola puta do brda. Prednja strana je bila okrenuta ka crkvi, a zadnja ka glavnoj ulici. Bila je to kuća iz pogrešnog doba, beskorisno velika, i sa večitim problemom žutog fasadnog maltera koji se krunio. Pre nekog vremena sveštenik je dodao sa jedne strane veliku

staklenu baštu, koju je Doroti koristila kao radnu sobu i kojoj je stalno bila potrebna popravka. Prednja bašta bila je ispunjena jelkama i njihove ogromne krošnje su zaklanjale sunce i samim tim onemogućavale uzgajanje bilo kakvog cveća. Pozadi se nalazila poveća bašta. Prodžet je često kopao po bašti u proleće i jesen, a Doroti je sejala, okopavala, i sređivala korov kad god je to mogla. Uprkos svemu tome, bašta je neretko bila neprolazna džungla korova. Doroti siđe sa bicikla ispred kapije na koju je neka nametljiva osoba zalepila plakat „Glasajte za Bilfil-Gordona i veće plate!“ (uskoro su se održavali izbori, i gospodin Bilfil-Gordon se kandidovao ispred Konzervativne stranke). Na ulaznim vratima je zatekla dva pisma. Jedno je bilo od Rural Dina, a drugo je bilo zlo, tanko pismo od Ketkina i Palma, očevih crkvenih krojača. Bila je sigurna da je to bio dug. Otac je pratio svoju rutinu da uzima pisma koja ga interesuju, a da ostala ostavi. Doroti se taman sagnula da pokupi pisma, kada je videla, sa užasom i neverovanjem, neobeleženo pismo koje se zalepilo za ostala. Bio je to još jedan dug — sigurno je bio neki dug. Na sve to, čim ga je pogledala„,znala“ je da je to strašni dug kod mesara Kargila. Poražavajući osećaj se razlio njenim telom. U trenutku je počela da se moli da to ne bude to da je samo tri i po od Solpajpa, suknara, ili račun iz Internacionala, ili pekar, ili mlekar sve osim Kargila! Tada je, obuzdavajući paniku, izvukla pismo iz koverte i polako ga otvorila. „Za mušteriju broj L21 7S. 9d“ Bilo je napisano urednim rukopisom računovođe gospodina Kargila. Ali ispod teksta, debelim osuđujućim slovima, bilo je dodato i podvučeno: „Shd. Molim vas da shvatite da dugujete novac VEOMA DUGO. Molim vas da U NAJKRAĆEM ROKU izmirite dug, S. Kargil.“ Doroti je još više ubledela, i odlučila je da ne doručkuje. Gurnula je račun u džep i otišla u trpezariju. Bila je to mala mračna prostorija, koja je vapila za renoviranjem i, kao i sve prostorije u kući, mirisala je na prastare prodavnice. Nameštaj je bio „dobar“, ali oštećen do granice nepopravljivosti, stolice su toliko bile pojedene žižkom da se na njih svaki put sedalo na sopstvenu odgovornost. Na zidu su se nalazile stare tamne oštećene gravure na limu, jedna od njih — gravura Van Dajkovog portreta Čarsla I, možda bi i imala neku vrednost da je nisu upropastile vlaga i prašina. Sveštenik je stajao pored praznog ognjišta, zagrevajući se na zamišljenoj vatri i čitajući pismo koje je došlo u duguljastoj plavoj koverti. I dalje je nosio mantiju, koja mu se savršeno uklapala uz sedu kosu i bledo, ne toliko drago lice. Kako je Doroti ušla, ostavio je pismo sa strane, izvadio zlatni sat i

značajno ga pogledao. Bojim se, oče, da sam malo zakasnila. — Da, Doroti, MALO si zakasnila — reče sveštenik, ponavljajući njene reči sa blagim, ali primetnim cinizmom. — Dvanaest minuta kasniš, da budem precizan. Da li misliš, Doroti, da bi bilo bolje da, kada moram da ustanem u petnaest do šest da odradim jutrenje i kad se vratim kući umoran i gladan, napraviš doručak bez KAŠNJENJA? Bilo je jasno kao dan da je sveštenik bio u raspoloženju koje je Doroti eufemistički zvala njegovo „neprijatno stanje“. Pričao je glasom teškim, pristojnim, tako da nikada nisi znao da li je ljut ili se šali — to je bio onaj glas koji kao da je uvek govorio: „Ja stvarno NE MOGU da shvatim u čemu je problem!“ — Žao mi je, oče! Morala sam da odem da se raspitam u vezi sa gospođom Touni (gospođa T u podsetniku). Ona se porodila sinoć, a obećala mi je da će redovno dolaziti u crkvu pošto se porodi. Ali naravno da ne bi ako bi pomislila da mi ne brinemo o njoj. Znaš kakve su te žene — kao da ne vole da dolaze u crkvu. Nikada ne bi ni došle da ih ne nagovorim. Sveštenik nije uzdahnuo, nego je ispustio kratak nezadovoljan zvuk iz sebe i prišao trpezarijskom stolu. Prvo je pomislio da je dužnost gospođe Tauni da dolazi u crkvu bez Dorotinog nagovaranja; a drugo da Doroti ne treba da troši vreme posećujući tamo neke žene, naročito pre doručka. Gospođa Tauni je bila žena radnika i živela je u partibus infidelum[2] , severno od glavne ulice. Sveštenik nasloni ruku na naslon stolice, i bez reči uputi Doroti pogled koji je značio: ,.Možemo li SADA da jedemo ili još nešto čekamo“? — Mislim da je sve ovde, oče — reče Doroti kad bi sad rekao molitvu... — Benediktus benediktat — reče sveštenik, podižući srebrni poklopac tanjira. Srebrni poklopac, nalik na veliku kašiku, bio je njegovo nasleđe; noževi, viljuške i većina pokućstva, kupljena je u Vulvortu. — Slanina ponovo, vidim — dodade, gledajući u propržene režnjeve na kriškama hleba. — Bojim se da je to sve što imamo u kući — reče Doroti. Sveštenik uze viljušku između kažiprsta i palca i veoma opreznim pokretom, kao da igra pikado, prevrte jedan režanj. — Znam, naravno — reče — da je slanina za doručak engleska institucija skoro kao i ustavna monarhija. Ali zar ne misliš da bi PONEKAD mogli nešto

drugo da jedemo, Doroti? — Slanina je sad baš jeftina — reče utučeno Doroti — bilo je greh ne kupiti je. Samo pola penija za kilo, a videla sam i malo bolju za oko peni. — Danska pretpostavljam? Koje sve vrste najezde Danaca ova zemlja mora da trpi? Prvo sa vatrom i čelikom, a sad sa njihovom prejeftinom slaninom. Šta je od toga smrtonosnije, da mi je znati? Osećajući se malo bolje zbog dosetke, sveštenik se namesti u stolici i pojede veoma dobar doručak, porciju pržene slanine, dok je Doroti (nije htela da jede slaninu ovog jutra — iz pokore što je juče u sebi rekla „prokletstvo“ i što se odmarala pola sata duže posle ručka) razmišljala o razgovoru koji se približavao. Očekivao ju je veoma grozan posao — da traži novac. U najboljim danima izvući pare od njenog oca bilo je u granicama nemogućeg, a očigledno je bilo da će ovog jutra biti „teže“ nego obično. „Teže“ je takođe bio jedan njen eufemizam. Imao je neke loše vesti, pretpostavljala je, jer je videla plavu kovertu. Svako ko je ikada razgovarao sa sveštenikom više od desetak minuta verovatno ga ne smatra „teškim“ čovekom. Tajna njegovog neiscrpnog crnog humora ležala je u činjenici da je bio zastareo. Voleo bi da nije rođen u modernom svetu; cela atmosfera modernog sveta ga je gušila. Nekoliko vekova unazad bio bi srećni pluralista [3] , koji bi pisao pesme ili skupljao fosile, dok bi dobijao četrdeset funti godišnje od parohijana, i bio bi srećan čovek. Čak i sada, da je i bio bogataš, smirio bi se samo kada bi mogao da pobegne od dvadesetog veka. Ali živeti u prošlosti bilo je skupo; ne bi mogao da se skrpi sa manje od dve hiljade godišnje. Paroh, vezan siromaštvom za doba Lenjina i Dejli mejla, bio je u stanju neprestanog stresa, koji se praznio na najbližim osobama — u ovom slučaju na Doroti. Rođen je 1871, mlađi sin mlađeg sina baroneta. Otišao je na bogosloviju kao što to inače rade mlađi sinovi. Njegova prva parohija bila je veliki sirotinjski kraj istočnog Londona — grozno, huligansko mesto, na koje je gledao sa preziranjem. U to vreme, čak i niže klase (kako je voleo da ih naziva) bile su nedisciplinovane. Malo mu je bilo bolje kada je bio drugi sveštenik u nekom zabačenom delu Kenta (Doroti je rođena u Kentu), gde su pristojni ugnjetavani seljaci skidali kapu pred „popom“. Ali u to vreme se oženio, a brak je bio dijabolično nesrećan; na sve to, pošto se sveštenici ne smeju razvoditi, sama nesreća je bila desetostruka. Došao je u Knajp Hil 1908, sa trideset sedam godina i sa karakterom zauvek promenjenim, karakterom kojim je odbacivao svakog čoveka, ženu ili dete u parohiji. Nije

on bio loš sveštenik, barem ne u crkvi. U svojim dužnostima bio je veoma dobar, čak i malo previše revnosan za malu istočnoanglijsku parohiju. Odrađivao je službe sa savršenom preciznošću, imao je zanimljive govore, i redovno je ustajao za jutarnju službu svakog četvrtka i petka. Ali činjenicu da sveštenik ima i dužnosti koje izlaze iz okvira četiri zida crkve nikada nije ozbiljno shvatao. U nemogućnosti da unajmi pomoćnika prepustio je sav prljav parohijski posao ženi, a posle njene smrti (ona je preminula 1921) to je preuzela Doroti. Ljudi su zajedljivo govorili da bi on, da može, predao Doroti i samu službu. „Niže klase“ odmah su shvatile njegov stav prema njima i, da je on bio bogataš, verovatno bi mu se ulizivali po njihovom običaju; ali pošto nije bio, onda su ga mrzeli. Nije da je brinuo da li ga mrze ili ne, jedva da ih je i primećivao. Ali čak i kod viših klasa nije prolazio mnogo bolje. Sa vlastima u okrugu svađao se pojedinačno. To je bilo šokantno za grad —jedan unuk baroneta prezirao je plemiće, a to nije ni skrivao. Za dvadeset tri godine uspeo je da smanji zajednicu Svetog Estlina sa šeststo na negde ispod dvesta. Nije to bilo samo iz ličnih razloga. To je bilo iz razloga što je staromodni anglicizam, kome je sveštenik bio privržen, nervirao sve partije u okrugu jednako. U ovim vremenima, paroh koji bi želeo da zadrži ljude, imao je samo dva načina. Ili mora biti anglokatolik jednostavno i prosto — ili pre čisto, a ne prosto; ili da postane moderan i sveštenik širokih pogleda, i da propoveda da pakao ne postoji i da su sve dobre religije ravnopravne. Paroh ništa od toga nije radio. Sa jedne strane, duboko je prezirao anglokatolicizam. Ceo pokret je proleteo pored njega neprimetno; zvao ga je „rimska groznica“. Sa druge strane, bio je „previsoko“ za stare članove zajednice. S vremena na vreme plašio ih je do same srži izgovarajući fatalnu reč „katolik“, i to ne samo za propovedaonicom nego i na ulici. Samim tim, zajednica se polako godinama osipala, i najbolji ljudi su bili prvi koji su otišli. Lord Pokthorn od Pokthorn Korta, koji je posedovao petinu okruga. Gospođa Livis, penzionisana prodavačica kože, ser Edvard Hasn od Kreberti-hola, i svi dovoljno bogati da imaju automobile polako su napustili Sveti Estlin. Mnogi su se vozili nedeljom u Milborou, pet milja odatle. Milborou je bio grad od pet hiljada ljudi, i imao si izbor između dve crkve, Sveti Edmund, i Sveti Vedekin. Sveti Edmund je bila modernistička opcija...stihovi Blejkovog „Jerusalima“ sijali su iznad oltara, a vino za pričešće služeno je iz obične čaše. Sveti Vedekin je bio anglokatolički i u stanju stalne borbe i prepirke sa biskupom. Ali gospodin Kameron, sekretar konzervativnog kluba Knajp Hila, prešao je u katolicizam, i njegova deca su bila veoma posvećena katoličkoj literaturi. Pričalo se da imaju papagaja koji ume da kaže „extra ecelesiam nulla salus“. Kao posledica svega toga, niko nije redovno dolazio u Sveti Estlin, sem gospođice Mejfil od Grandža. Većinu svog novca i imanja

prepisala je crkvi — bar je tako ona govorila; u međuvremenu, nikada nije stavljala više od par šilinga u kutiju za priloge, a izgledalo je kao da će živeti večno. Prvih deset minuta doručka prošlo je u tišini. Doroti je pokušavala da skupi hrabrost da progovori — očigledno je bilo da je morala da započne NEKAKAV razgovor pre razgovora o novcu — ali njen otac nije bio tip čoveka koji se upuštao u beznačajne razgovore. U takvim trenucima upao bi u neku vrstu dubokog polusna te bi jedva i čuo šta mu se priča; u nekom drugom trenutku bio bi previše posvećen priči i onda bi rekao, prilično ubedljivo, da to nije bilo vredno priče. Pristojne trivijalnosti — vreme, i tako dalje — sve je to pretvarao u sarkazam. Pored svega toga, Doroti odluči da krene sa pričom o vremenu. — Baš je veselo vreme danas, zar ne? — reče svesna, čim je izgovorila, ništavnosti same rečenice. — ŠTA je tu veselo? — odgovori paroh. — Pa, mislim, bilo je tako hladno i maglovito jutros, a sad je sunce progrejalo i baš je lepo vreme. — Zar u tome ima nečeg VESELOG? To nije bilo dobro, očigledno je čuo neke loše vesti, pomislila je. Pokušala je ponovo. — Volela bih da pogledaš malo zadnje dvorište, oče. Boranija tako sjajno napreduje! Mahune će biti dugačke celu stopu. Najbolje ću sačuvati za Festival žetve, naravno. Mislim da bi bilo tako lepo da ukrasimo govornicu niskama boranije i sa nekoliko stabljika paradajza između. Ponovo pogrešna tema. Paroh je pogleda preko tanjira, sa izrazom prikrivene dosade. — Draga moja Doroti — reče oštro — da li je neophodno da me sad opterećuješ Festivalom žetve? — Izvini, oče! — reče Doroti izgubljeno. — Nisam mislila da te opterećujem, samo sam pomislila... — Da li misliš — prekide je paroh — da će mi predstavljati neko zadovoljstvo da držim govor okružen vencem boranije? Nisam ja prodavac na pijaci. Smuči mi se doručak od takvih priča. Kada se ta prokleta stvar događa? — Šesnaestog septembra, oče. — Ima do tad još mesec dana. Tako ti boga, nemoj me još sa tim opterećivati! Pretpostavljam da moramo da pravimo tu glupost svake godine da bismo zadovoljili sujetu svakog amaterskog baštovana u parohiji.

Ali nemoj to da smatraš ničim više od neophodnosti. Paroh je oduvek imao, koliko se Doroti sećala, osećaj gađenja prema Festivalu žetve. Čak je izgubio i dobrog parohijana gospodina Togisa, penzionisanog baštovana — zbog svog neslaganja sa, kako je rekao, pretvaranjem crkve u pijačnu tezgu. Gospodin Togis, nekonformista do srži, ukrašavao je „crkvu“ za Festival žetve, dekorišući stranu oltara da liči na Stonhendž od velikih povrćki. Prethodnog leta je uspeo da uzgaji pravog levijatana od bundeve, ogromnu crvenu stvar koju su dva čoveka jedva podigla. Ova ogromna stvar bila je stavljena odmah pored oltara, na takvo mesto da se od nje presijavala svetlost sa prozora. Gde god da si stajao, bundevu nisi mogao da ne primetiš. Gospodin Togis je bio van sebe. Po ceo dan se motao po crkvi, u nemogućnosti da se odvoji od svoje voljene bundeve, čak je i zvao prijatelje da im je pokaže. Na osnovu izraza njegovog lica moglo je da se pretpostavi da je recitovao Vudsvorta naVestininisterskom mostu: Zemlja je iznedrila ovo čudo, I prokleta nek je duša koja pored njega prođe, A ne vidi njenu veličinu. Doroti je imala neke nade da će ga posle ovoga privoleti da se nekada pojavi na misi. Ali kada je paroh video bundevu, bio je veoma ljut, i naredio je da se ta „sramna stvar“ odmah ukloni. Gospodin Togis je odmah „odneo stvar“ i za njega i njegove crkva je prestala da postoji. Doroti pokuša da napravi jedan konačni pokušaj razgovora. Pravimo kostime za Čarlsa Prvog — reče (deca sa veronauke su, u dobrotvorne svrhe, spremala predstavu Čarls Prvi), ali volela bih da smo uzeli nešto jednostavnije. Oklop je užasna stvar za pravljenje, a bojim se da će čizme biti još gore. Mislim da sledeći put treba da uradimo neku grčku ili rimsku dramu. Nešto gde bi nosili samo toge. Ovo je izazvalo samo još jedan parohov uzdah. Školske predstave, balovi, bazari, garažne prodaje i koncerti u humanitarne svrhe nisu bili toliko loši koliko Festival žetve, ali i dalje ga nisu interesovali. Bila su to nužna zla, kako je voleo da ih naziva. U tom trenutku Elen, služavka, otvori vrata i uđe nezgrapno, pridržavajući rukom opušteno kecelju na stomaku. Bila je visoka, punačka devojka, kose miš-boje, lepog glasa ali loše građe, i hronično je patila od ekcema. Pogled je uputila parohu, ali se obratila Doroti, jer se toliko plašila paroha da nije smela direktno da mu se obraća. — Molim vas, gospođice... — poče. — Da, Elena? — Molim vas, gospođice — nastavi Eilen — gospodin Porter je u kuhinji i

moli paroha da dođe da mu krsti bebu. Misli da ona neće preživeti ovaj dan, a nije krštena, gospođice. Doroti ustade. — Sedi — reče paroh strogo, punih usta. — Šta je bebi? — upita Doroti. — Pa, gospođice, pocrnela je. A ima i gadnu dijareju. Paroh jedva proguta zalogaj. — Moram li da slušam ove gadosti dok doručkujem? — povika i okrete se ka Eleni. — Isprati Portera i reci mu da ću do dvanaest doći kod njega. Stvarno ne mogu da shvatim što niže klase stalno biraju vreme obroka da dođu da traže nešto dodao je, bacivši još jedan nervozni pogled prema Doroti kad je sela. Gospodin Porter je bio fizikalac, preciznije rečeno zidar. Parohovo viđenje krštenja je bilo krajnje čudno. Ako bi bilo neophodno, pešačio bi dvadeset milja kroz sneg da bi krstio umiruću bebu. Ali nije voleo da mu Doroti predlaže da prekine doručak zbog poziva običnog zidara. Nisu više pričali za doručkom. Dorotino srce je polako silazilo u pete. Novac se morao zahtevati, a veoma je očigledno bilo da će to biti osuđeno na propast. Završivši doručak, paroh ustade od stola i napuni lulu duvanom iz kutije sa stočića pored. Doroti se brzo pomoli za hrabrost i ubode se. „Hajde, Doroti! Izbaci to već jednom! Bez okolišanja, molim!“ Teško kontrolišući glas reče: — Oče... — Šta je? — reče paroh, držeći šibicu u ruci. — Oče, nešto moram da te pitam, nešto važno. Izraz na parohovom licu se promeni. Odmah je shvatio šta je želela da kaže; i nekako je sad izgledao manje nervozan nego pre. Kamena hladnoća mu prekri lice. Izgledao je rezervisano, kao sfinga. — E sad, moja draga Doroti, znam veoma dobro šta hoćeš da pitaš. Pretpostavljam da ponovo tražiš novac od mene, zar ne? — Da, oče, jer... — Pa mogu te poštedeti truda. Nemam para uopšte, apsolutno nemam para do sledećeg kvartala. Dobila si svoj džeparac i ne mogu ti dati ni peni više. Veoma je beskorisno da me nerviraš time. — Ali, oče... Dorotino srce se još više steglo. Nije znala šta je gore, da li to što je došla da traži novac od njega ili njegova odvratna, kamena hladnoća. Nikada nije bio toliko hladnokrvan kada bi mu pomenula njihove dugove. Kao da nije shvatao da s vremena na vreme trgovci žele da budu plaćeni, i da nijedna

kuća nije mogla da funkcioniše bez novca. Davao je Doroti osamnaest funti mesečno za sve kućne izdatke, uključujući i Eleninu platu, a u isto vreme kritikovao je hranu i primećivao da joj kvalitet sa vremenom opada. Rezultat je, naravno, bio da je domaćinstvo bilo u stalnim dugovima. Ali paroh se nije osvrtao na dugove ni najmanje, u stvari, jedva da ih je i primećivao. Kada je izgubio novac na nekoj investiciji, bio je duboko pogođen, ali dug prema običnom trgovcu: to je bilo nešto što on nije smatrao vrednim brige. Opijajući dim podiže se iz parohove lule. Piljio je smireno u gravuru Čarlsa Prvog i verovatno je zaboravio da mu je Doroti tražila novac. Videvši ga tako neuzbuđenog, očaj je protrese i vrati joj se hrabrost. Reče mu mnogo oštrije nego pre. — Oče, molim te, slušaj me. MORAMO da imamo neki novac uskoro! Stvarno MORAMO! Ne možemo više ovako da radimo. Dugujemo pare skoro svakom trgovcu u gradu. Toliko se nakupilo dugova da jedva ujutru uspevam da skrenem misli sa toga. Da li znaš da samo Kargilu dugujemo skoro dvadeset dve funte? — Pa šta — reče paroh između dva dima. — Dug se gomila već sedam meseci! Stalno ti šalje opomene. MORAMO da ga platimo! Bilo bi potpuno nepošteno da mu ne platimo. — Gluposti, dete moje. Ti ljudi i žele da čekaju isplatu. Oni to vole. Na kraju im se to isplati. Bog sveti zna koliko dugujem Kektinu i Palmu, jedva da mogu da izračunam. A oni mi dosađuju sa tim svaki dan. Ali ti MENE nećeš čuti da se žalim, zar ne? — Ali, oče, ja to ne mogu da gledam na isti način kao ti! Toliko je grozno biti stalno u dugovima. Čak i da nije pogrešno i dalje je ODVRATNO. Toliko se stidim toga. Kad god odem kod Kargila u nabavku, on tako šturo priča sa mnom i ostavlja me da čekam na kraju, sve zbog toga što nam se dug sve više uvećava. A opet se ne usuđujem da prestanem da naručujem od njega. Plašim se da bi nas tužio ako to uradim. Paroh se uzbudi. — ŠTA? Da li ti to kažeš da je taj momak bio drzak prema tebi? — Ne kažem da je bio drzak. Ali ne možeš ga kriviti što je ljut kad račun nije plaćen. — I te kako mogu! To je stvarno neprihvatljivo; kako se ti ljudi ponašaju ovih dana, neprihvatljivo! Ali to je to, vidiš. To je stvar koja je postala uobičajena u ovom divnom veku. To je demokratija — PROGRES, kako vole da je nazivaju. Nemoj više ići u nabavku kod njega. Reci mu odmah da

prebacuješ račun negde drugde. To je jedini način kako se treba ponašati prema tim ljudima. — Ali, oče, to ne rešava ništa. Stvarno i iskreno, zar ne misliš da treba da mu platimo? Sigurno nekako možemo da dođemo do novca? Zar ne možeš da prodaš neke akcije ili tako nešto? — Drago moje dete, ne pričaj mi ti oko prodaje akcija! Dobio sam veoma loše vesti od brokera. Rekao mi je da su akcije „Sumatra tina“ pale sa sedam i po na šest funti. To je gubitak od oko šezdeset funti. Rekao sam mu da ih odmah proda pre nego što još više padnu. — Pa, ako ih odmah prodaš, imaćeš novca, zar ne? Zar ne misliš da bi bilo pametno da se onda otarasimo dugova jednom za svagda? — Gluposti, gluposti — reče paroh malo smirenije, vraćajući lulu u usta — ništa ti ne znaš o tim stvarima. Moram odmah da ponovo investiram u nešto bolje — to je jedini način da povratim pare. Sa palcem na kaišu mantije namrštio se i pogledao zamišljeno. Broker mu je predložio da uloži u „Junajted kliniz“. To, „Sumatra tin“, „Junajted kliniz“ i bezbrojne druge udaljene i jedva stvarne kompanije, to je bio glavni razlog parohovih novčanih problema. Bio je neizlečeni kockar. Naravno, sebe nije smatrao kockarem; to je bila životna potraga za „dobrom investicijom“. Na početku veka je nasledio četiri hiljade funti, koje su se polako topile, zahvaljujući njegovim „investicijama“, i sad je imao oko hiljadu i dvesta. Ono što je bilo još gore od toga jeste da je svake godine nekako uspevao da nagrebe, iz svog bednog prihoda, još pedeset funti koje bi nestale istim putem. Zanimljivo je bilo da je mamac „dobrih investicija“ proganjao sveštenike više i duže nego bilo koga, nego bilo koju drugu klasu. Možda je to bio moderni ekvivalent demona u ženskom obliku, koji su proganjali iskušenike u srednjem veku. — Kupiću petsto akcija „Junajled kliniza“ — reče na kraju. Doroti je prestala da se nada. Njen otac je sad razmišljao o svojim „investicijama“ (nije znala ništa o tim „investicijama“, sem da su veoma često propadale), i sad su mu misli o dugovima prošle skroz. Pokušala je još jedanput, poslednji put. Oče, hajdemo da rešimo ovo, molim te. Da li bi mogao da mi uskoro daš neki novac? Ne u ovom trenutku, ali za mesec ili dva? Ne, draga moja, ne. Oko Božića, možda, ali teško i tad. Sad nikako. Nemam ni peni viška. — Ali, oče, znaš li koliko je strašno što ne možemo da platimo dugove! To

nas sramoti još više! Poslednji put je gospodin Velvin Foster bio tu (Velvin Foster je bio crkveni službenik), i gospođa Velvin Foster sad ide po gradu i raspituje se o nama, raspituje se kako provodimo vreme, koliko novca imamo, koliko tona uglja koristimo zimi, sve. Pokušava da prodre u naš privatni život. Verovatno je već saznala da smo u debelim dugovima! — Ali to su naše stvari. Ne shvatam što je to problem gospođe Velvin Foster ili bilo koga drugog. — Ali to ona priča svuda, i preuveličava, takođe! Znaš šta je gospođa Velvin Foster. U svakoj parohiji pokušava da nađe nešto optužujuće o parohu, i onda sve to priča biskupu. Ne želim da budem zla prema njoj, ali stvarno, ona je... Shvativši da je ŽELELA da bude zla prema njoj, Doroti ućuta. — Ona je jedna grozna žena — reče na kraju paroh. — Pa šta? Ko je još čuo da službenikova žena nije alapača. — Ali, oče, ti ne shvataš koliko je ovo ozbiljno. Mi nemamo od čega da živimo sledećeg meseca. Ne znam ni od čega ću večeras spremiti večeru. — Mali ručak, Doroti, mali ručak! — reče iritantno paroh. — Što si prihvatila naviku niže klase da obrok usred dana nazivaš VEČERA! — Za mali ručak, onda, odakle nam meso? Ja ne smem da pitam Kargila za još. — Idi kod drugog mesara kako se beše zove, Solter – i ne primaj više ništa od Kargila. On zna da ćemo mu platiti pre ili kasnije. Bože sveti, oko čega je cela ova frka! Zar svako ne duguje svom dobavljaču? Jasno se sećam — paroh protegnu ramena i, vrativši lulu nazad u usta, pogleda u daljinu. Glas mu je postao lakši i nežniji — jasno se sećam kad sam bio na Oksfordu, moj otac nije platio račune od tada celih trideset godina, Tom (Tom je bio parohov rođak, baronet) dugovao je sedam hiljada funti dok nije zaradio neke pare. To mi je lično rekao. I poslednja Dorotina nada se ugasi. Kada otac počne da priča o rođaku Tomu, i o stvarima koje su se dešavale „kad je bio na Oksfordu“ ništa se više nije moglo sa njim. To je značilo da je odlutao u neku zlatnu prošlost, u kojoj takve vulgarne reči kao što je „dug“ ne postoje. Bilo je vremena kada bi zaboravio da je siromašni paroh i da više nije bio mladić kome je pomagala porodica. Aristokratsko bogataško ponašanje bilo mu je u krvi. Naravno, dok je živeo, ne baš komforno, u svetu mašte, Doroti je bila ta koja se morala prepirati sa trgovcima da ovčiji but ne plati u nedelju, nego u četvrtak. Znala je da je potpuno besmisleno raspravljati se sa njim. Samo ga je mogla razljutiti. Ustala je od stola i počistila ostatke od doručka. — Potpuno si siguran da mi ne možeš dati nikakav novac, oče? — reče

poslednji put, na vratima; sa poslužavnikom u rukama. Paroh je, gledajući u daljinu, ispuštao zadovoljno kolutove dima i nije je slušao. Razmišljao je možda o svojim zlatnim oksfordskim danima. Doroti izađe iz sobe uznemirena i na granici suza. Mizerno pitanje dugova još jednom je stavljeno na policu, kao što je to rađeno i hiljadama puta pre, bez ikakve nade da će se rešiti.

Treće poglavlje Na starom biciklu sa radničkom kutijom za hranu okačenom na Auvernalu, Doroti se spuštala niz brdo, računajući u mislima kako da raspodeli tri i po funte i nešto malo penija celo njeno bogatstvo do sledećeg kvartala. Prolazila je kroz listu stvari koje mora da kupi za kuhinju. U stvari, SVE je bilo potrebno: čaj, kafa, sapun, šibice, sveće, šećer, sočivo, potpala, soda bikarbona, ulje za lampu, imalin, margarin, prašak za pecivo, izgledalo je kao da nema stvari koja im ne fali. Svakog trenutka bi se setila još nečega i to ju je bacalo u još veću dubiozu. Račun u praonici, na primer, i to da im je ponestajalo uglja, i da nisu imali ribu za petak. Paroh je bio „težak“ oko ribe. Prosto rečeno, jeo je samo skuplje vrste: bakalar i haringe, a papaline nije hteo ni da okusi. U međuvremenu morala je da snađe za meso za večeru-ručak [4] (Doroti je pokušavala da se povinuje očevoj želji i da to zove RUČAK, kada bi se setila. Sa druge strane, ne bi mogao nikako drugačije da zoveš večernji obrok sem „večera“; samim tim, u parohijskom domu nije postojao obrok koji se tako zvao). Odlučila je da je bolje da danas napravi omlet za ručak. Nije se usuđivala da ponovo ide kod Kargila. Verovatno će, ako budu jeli omlet za ručak i pržena jaja za večeru, otac to sarkastično prokomentarisati. Poslednji put kada su dva puta u istom danu jeli jaja, hladno joj je rekao: „Da to nisi otvorila farmu kokošaka, Doroti?“ A sutra će verovatno uspeti da kupi dve funte kobasica u lnternacionalu, i to će odložiti pitanje mesa za još koji dan. Još trideset devet dana sa samo te tri i po funte, kako to da premostim, pitala se Doroti, ploveći kroz faze samosažaljenja. „Oladi malo, Doroti. Bez kmečanja, molim! Sve će to bog srediti. Gospod će vam dati. Hoće li?“ Doroti skide desnu ruku sa guvernala i poteže staklenu iglu, ali ju je u međuvremenu prošla bezbožnička misao. U tom trenutku primetila je crveno zajapureno lice Prodžeta, koji ju je zvao, glasno ali sa poštovanjem. Doroti stade i siđe sa bicikla. Izvinjavam se, mis reče Prodžet, moram da pričam sa vama, mis, SPECIJALNO.

Doroti uzdahnu u sebi. Kada Prodžet želi da priča sa tobom SPECIJALNO, mogao si biti siguran šta sledi; to je bila neka uzbunjujuća vest u vezi sa stanjem crkve. Prodžet je bio pesimističan, savestan čovek i veoma lojalan crkvenjak, na svoj način. Manjak intelekta za religijska pitanja nadomestio je jakom brigom za održavanje crkvenih zgrada. Davno je još u svojoj glavi zacrtao da Hristovu crkvu čine zidovi, plafon i kula Svetog Estlana u Knajp Hilu, i po ceo dan bi čeprkao nešto oko nje, u potrazi za nekim rasklimanim kamenom ili crvljivom gredom. Naravno, na kraju bi dosađivao Doroti zahtevima za popravke koje su koštale suviše. — Šta je u pitanju, gospodine Prodžet? — reče Doroti. Pa, gospođice, ima tu... — čudan, neobičan zvuk, ne bi se to moglo zvati reč, nego kao duh same reči, koji se čuo iz Prodžetovih usta. Izgledalo je da počinje na Z. Prodžet je bio jedan od onih ljudi koji su uvek bili na ivici psovke, ali koji su se uvek u poslednjem momentu prisećali da je ne smeju izgovoriti. — U pitanju su ZVONA, gospođice — reče, nekako uspevajući da prevali Z sa teškoćom. — Zvona u tornju. Rasklimana su toliko da je sreća da postoji pod na zvoniku; inače bi ih bilo žalosno pogledati. Pašće na nas pre nego što budemo svesni toga. Bio sam na zvoniku jutros i, kažem vam, sišao sam brže nego što sam se popeo kad sam video u kakvom su stanju. Prodžet se žalio na zvona svakih par dana. Tri godine su se već naslanjala na pod, jer je trošak njihove popravke ili odnošenja procenjen na oko dvadeset pet funti, što bi joj isto bilo kao da je i dvadeset pet hiljada. Bilo je skoro opasno koliko je to Prodžet tvrdio. Sigurno je da ako ne ove godine ili sledeće, u nekom trenutku će se polomiti grede poda tornja i ona će pasti usred crkve. Ali kako je Prodžet voleo da dramatizuje, objašnjavao je da će se to dogoditi već u nedelju ujutru, kad narod dođe u crkvu. Doroti ponovo uzdahnu. Ta vražja zvona joj nisu davala mira; nekada je čak imala snove u kojima su ona padala. Uvek je bilo nekih problema oko crkve. Ako to nije bio zvonik, onda su bili zidovi ili plafon; ili je bila polomljena klupa za čiju bi popravku stolar tražio deset šilinga; ili je to bilo sedam knjiga sa himnama, a one su koštale po šiling i po, ili bi se dimnjak peći zapušio — a čišćenje je koštalo pola krune ili je bio polomljen prozor, ili su se mantije dečaka iz hora pocepale. Nikada nije bilo dovoljno para. Nove orgulje dotukle su budžet crkve, koji se od tada nije oporavio. Pre pet godina, paroh je zahtevao da kupe orgulje jer su stare, kako je on govorio, zvučale kao krava koja ima astmu.

— Ne znam šta bismo mogli da uradimo — reče konačno Doroti — stvarno ne znam. Jednostavno nemamo novca za to. Ako bismo nešto i zaradili od dečije predstave, to bi otišlo na plaćanje orgulja. Proizvođači orgulja su baš gadni što se tiče njihovog duga. Jeste li pričali sa mojim ocem? —Jesam, mis. Ne shvata me ozbiljno. Rekao mi je da taj pod zvonika stoji tu već petsto godina i da može izdržati još koju godinu. To je nekako bilo i očekivano. Činjenica da je crkva vidljivo propadala nije mnogo uzbuđivala paroha; jednostavno je to ignorisao, kao što je ignorisao i sve što bi ga opterećivalo. — Pa stvarno ne znam ŠTA bismo mogli da uradimo — reče Doroti — naravno, tu je i dobrotvorna prodaja sledeće nedelje. Računam da će nam gospođica Mejfil dati nešto stvarno LEPO za tu prodaju. Znam da bi to mogla da priušti. Ona ima toliko nameštaja i pokućstva koje nikada ne koristi. Bila sam u njenoj kući pre neki dan i videla sam divni Lovsoftov kineski servis za čaj, koji je bio gurnut na policu. Ona mi je rekla da ga nije koristila barem dvadeset godina. Kad bi samo dala taj servis za čaj. On bi mogao da se proda za lepe pare. Samo možemo da se molimo da će ta dobrotvorna prodaja biti uspešna, Prodžete. Pomolite se da zaradimo barem pet funti. Nadam se da će nam novac stići ako se budemo usrdno molili. — Da, mis, reče Prodžet sa poštovanjem, i pogled mu se izgubi negde u daljini. U tom trenutku se uz trubljenje pojaviše velika plava kola, koja su polako išla prema glavnoj ulici. Gospodin Bifil-Gordon, vlasnik šećerane, kroz prozor je proturio svoju uglađenu crnu glavu, koja je izgledala strašno rđavo u kombinaciji sa heris odelom od žućkastog tvida. U prolazu, umesto da ignoriše Doroti, kao što je uvek radio, osmehnuo joj se na način koji je bio skoro ljubazan. Pored njega je sedeo njegov stariji sin Ralf, ili kako su to on i ostali u porodici izgovarali Valf. Valf je bio bespolni dvadesetogodišnjak, posvećen pisanju pseudoeliotovske poezije. Pored njih, bile su tu i dve ćerke lorda Poktlhorna. Svi su se smešili, čak i Pokthornove ćerke. Doroti je bila zapanjena, jer je prošlo nekoliko godina od kada su je poslednji put primetili na ulici. — Gospodin Bifil-Gordon je baš prijateljski nastrojen ovog jutra — reče. — Jap, mis. Kladim se da jeste. Izbori su sledeće nedelje, mora da je zbog toga. Svi su oni umiljati kao mačići kad treba da se glasa za njih; a već sledećeg dana zaborave i da postojiš. — O da, izbori! — reče Doroti zbunjeno.

Toliko su te stvari oko lokalnih i parlamentarnih izbora bile daleke od svakodnevnog rada u parohiji da ih nije ni primećivala, jedva da je, u stvari, znala razliku između liberala i konzervativaca ili socijalista i komunista. — Pa, Prodžete — reče, zaboravljajući u trenutku izbore jer se setila nečeg mnogo važnijeg — pričaću sa ocem i reći ću mu koliko je ozbiljna stvar u vezi sa zvonima. Mislim da bi najbolje bilo da skupljamo donaciju za zvona. Nikad se ne zna, možemo čak i pet funti tu da zaradimo, možda čak i deset. Mislite li da bi za početak mogli da odemo do gospođice Mejfil i da je zamolimo za donaciju od pet funti? — Poslušajte me, mis i nemojte da gospođica Mejfil čuje o tome ni reč. To će je preplašiti. Ako pomisli da zvonik nije bezbedan nikada više neće ući u crkvu. — O da, verovatno. — Ne, mis. Ništa od NJE. Ali stari... Ponovo je zastao, ali ovog puta se mučio oko slova B. Bio je malo smireniji sada kada je ispričao svoje brige oko zvonika, tako da je samo dodirnuo šešir i otišao. Doroti se odvezla do glavne ulice, sa dvostrukim problemom u mislima problemom dugova i crkvenih troškova, koji su joj odzvanjali u glavi kao refreni loše pesme. Zubato aprilsko sunce, igrajući se žmurke sa oblacima, bacalo je hladnu svetlost na glavnu ulicu, osvežavajući prednje fasade kuća. Bila je to jedna od onih uspavanih, starinskih ulica koje su na prvu ruku davale utisak mirnoće i idile, a u suštini su bile sve sem toga, naročito ako iza svakog prozora imaš neprijatelja ili nekoga kome duguješ. Jedine drečavije zgrade bile su „Stara dobra čajdžinica“ (malterisana prednja strana, sa lažnim gredama, izlog od zelenog slakla i grozan zakrivljeni krov kao na kineskoj pagodi), i nova pošta sa dorskim stubovima. Oko dve stotine metara niže, ulica se račvala oko male pijace i stare trule pumpe za vodu. Sa jedne strane pumpe nalazila se „Pas i flaša‘‘, glavna mesna krčma, a sa druge Konzervativni klub Knajp Hila. Na kraju ulice, kao da komanduje svima, nalazila se grozna Kargilova mesara. I Doroti iza ugla ču strahovitu vrevu i buku pomešanu sa delovima “Britanija vlada“ [5] sviranim na trombonima. Uobičajeno uspavana ulica vrvela je od ljudi, i još ljudi je pristizalo iz okolnih ulica. Očigledno je bilo da je u toku bila neka vrsta parade. Na drugom kraju ulice, od krova „Psa i flaše“ do krova Konzervativnog kluba visio je transparent ukrašen bezbrojnim plavim trakama, na kome je pisalo „BifilGordon i Imperija“. Lagano se prema njemu kretao Bifil-Gordonov automobil. Dok se automobil provlačio između špalira ljudi, gospodin BifilGordon se iz njega osmehivao široko, prvo jednoj a onda drugoj strani. Ispred

kola marširao je orkestar vođen uglađenim malim tipom koji je svirao trombon. Između sebe su nosili transparente na kojima je pisalo: Ko će spasiti Britaniju od crvenih? BIFIL-GORDON Ko će nam dati piva i zabave? BIFIL-GORDON Bifil-Gordon zauvek! Sa prozora Konzervativnog kluba visila je ogromna britanska zastava, iznad koje je virilo šest crvenih nasmejanih lica. Doroti je polako biciklom išla niz ulicu, nervozna jer je morala da prođe pored Kargilove mesare (morala je da prođe pored nje ako je želela da dođe do Solpajpa), tako da nije puno obraćala pažnju na paradu. Bifil-Gordonov automobil stade na kratko pored „Stare dobre čajđinice“. Napred, kafabrigado! Pola grasskih dama je jurilo, što sa psićima, što sa korpama u rukama, da se što pre približi automobilu, kao bahanalije bogu vina. Na kraju krajeva, izbori su bili jedini način razmene osmeha u okrugu. Bile su željne da vrište svojim ženskim glasovima: „Srećno, gospodine Bifil-Gordone! DRAGI Bifil-Gordone! NADAMO se da ćete biti izabrani, gospodine Bifil-Gordone!“ Bifil-Gordonov osmeh je bio tako uvežban da nije prestajao nijednog trenutka. Narodu je uputio mehanički, opšti osmeh, upućen celoj masi; ali kafa-damama i šestorici patriota Konzervativnog kluba uputio je pojedinačne osmehe; najomiljenijem, mladom Valfu, čak je i mahnuo rukom i viknuo: „Zdvavo“! Dorotino srce se stezalo. Videla je da gospodin Kargil, kao i ostali vlasnici radnji, stoji ispred svog lokala. On je bio visok čovek zlokobnog izgleda, sa licem ljubičastim nalik na neko pokvareno parče mesa koje je držao u izlogu. Na sebi je imao plavu prugastu kecelju. Doroti se toliko zagledala u njega u nadi da je neće primetiti da nije gledala kuda ide, tako da se sudarila sa ogromnim, stamenim čovekom na pločniku. Stameni čovek se okrete. — Blagi bože! To je Doroti! — viknu. — Što tako, gospodine Vartbarton! Kako čudno, baš sam razmišljala da ću vas danas sresti. — Tako što ćeš me ćušnuti pretpostavljam? — reče gospodin Varbaton, smejući se celim ogromnim micavberijskim[6] licem — a kako si mi ti danas? Tako ti boga — dodade — zar treba to i pitati? Izgledaš bolje nego ikada. Uštinuo je Doroti za goli lakat — ona se posle doručka presvukla u bluzu bez rukava. Doroti se otrgnu od njega i ode neki korak unazad, nije volela da je neko štipa ili da je ikako dodiruje te je pomalo drsko rekla:

— MOLIM vas da me ne štipate. Ne volim to. — Moja draga Doroti, ko bi odoleo takvoj ruci kao što je tvoja? To je vrsta ruke koja mora da se bocne. Kao refleksna reakcija, ako me razumeš. — Kada ste se vratili u Knajp Hil? reče Doroti, stavivši bicikl između sebe i gospodina Varbatona — nisam vas videla skoro dva meseca. — Vratio sam se juče. Ali samo na kratko. Ponovo idem sutra. Vodim decu do Britni. KOPILAD, znaš već. Gospođin Vartbarton je izgovorio reč KOPILAD na način koji je naterao Doroti da pogleda u stranu, sa dozom naivnog ponosa. On i njegova „kopilad“ (imao ih je troje) bili su jedan od glavnih skandala u Knajp Hilu. On je bio čovek sa dobrim prihodima, sebe je zvao slikarem, slikao je desetine osrednjih pejzaža godišnje, a došao je u Knajp Hil pre dve godine i kupio jednu novu vilu blizu parohijskog doma. Tamo je živeo, ili bolje reći povremeno odsedao, u otvorenoj vezi sa ženom koju je nazivao kućnom pomoćnicom. Pre četiri meseca ova žena, bila je strankinja, Španjolka, napravila je skandal odjednom ga napustivši, ostavivši mu troje dece, koja su sada boravila kod neke dalje rođake u Londonu. Na prvi pogled bio je prijatan, impozantan čovek, iako potpuno ćelav (veoma se trudio da to sakrije), i nosio se raskalašno kao da je želeo da stvori utisak da je njegov veliki stomak samo nastavak grudnog koša. Imao je četrdeset osam godina iako je govorio da ima četrdeset četiri. Ljudi iz grada su ga nazivali „dobri stari nevaljalac“; mlade devojke su ga se plašile i to ne bez razloga. Gospodin Vartbarton zagrli Doroti na pseudoroditeljski način i progura je kroz masu bez zastajanja. Bifil-Gordonova kola, obišavši oko pumpe, sad su se vraćala nazad, i dalje u društvu sredovečnih bahanalistkinja. Vartbarton primeti situaciju i stade da je prokomentariše. — Koji je smisao ove grozne predstave? upita. — O, to je... kako to već zovu? Predizborna kampanja. Pokušavaju da nas nagovore da glasamo za njih, pretpostavljam. — Da nas nagovore da glasamo za njih! Blagi bože! promrmlja Vartbarton gledajući paradu. Podiže svoj veliki štap, koji je uvek nosio, i uperi ga prema paradi. — Pogledaj ovo! Samo pogledaj! Pogledaj ove vešlice ulizice i ovog maloumnog tikvana što nam se kezi kao majmun koji vidi kesu lešnika. Da li si ikada videla ovako odvratnu predstavu? — Budite oprezni! — promrmlja Doroti. — Neko bi vas mogao čuti. — I treba! — reče Vartbarton, podižući glas. — Sramno je što ovaj

niskorodni ker stvarno misli da ćemo se oduševiti na njegove veštačke zube! I odelo koje nosi je uvreda samo za sebe. Da li postoji kandidat socijalista? Ako ga ima, ja glasam za njega. Nekoliko ljudi u blizini okrenulo se i pogledalo ga. Doroti ugleda malog gospodina Tvisa, gvožđara, mršavog, mrzovoljnog starca koji je sa neskrivenom zlobom gledao iza ugla, na gomilu korpi koje su mu visile sa vrata. Uhvatio je reč socijalista i odmah je računao da je Vartbarton socijalista, a da je Doroti simpatizer socijalista. — Stvarno MORAM da krenem — reče Doroti nervozno, osećajući da je bolje pobeći pre nego što Vartbarton kaže nešto još gore – imam dosta stvari da obavim. Doviđenja za sada, onda. — Ne, ne, bogami, nećeš! — reče Vartbarton veselo. — Nikako. Idem i ja sa tobom. Ona je gurala bicikl niz ulicu, a on je šetao pored nje, ne prestajući da priča, isturenih grudi, noseći štap pod miškom. Bio je čovek koga si se teško mogao otarasiti, a Doroti ga je smatrala za prijatelja, mada je nekada želela da izbegne da sa njim priča na javnim mestima, jer, ipak, ona je bila parohova ćerka, a on glavni mesni skandal. Ali u ovom trenutku mu je bila zahvalna što ide sa njom. Tako je bilo lakše proći pored Kargilove mesare. Kargil je i dalje stajao na vratima i posmatrao je zlokobno. — Baš sam imao sreće što sam te danas sreo — nastavi Vartbarton — u stvari, tražio sam te. Šta misliš ko mi danas dolazi na večeru? Bjuli — Ronald Bjuli. Verujem da si čula za njega. — Ronald Bjuli? Ne, mislim da nisam. Ko je on? — O, prokletstvo! Ronald Bjuli, pisac. Autor „Ribnjaka i konkubina“. Verujem da si čitala roman „Ribnjaci i konkubine“? — Ne, mislim da nisam. U stvari, nikada nisam čula za njega. — Draga moja Doroti! Ti STVARNO ne brineš o sebi. Stvarno moraš da pročitaš „Ribnjake i konkubine“. To je vruća stvar, veruj mi, pravi pornić visoke klase. Baš stvar koju bih ja preporučio u ženskom časopisu. — Volela bih da tako ne pričate! — reče Doroti, pogledavši nervozno u stranu, ali odmah vrativši pogled, pošto je ugledala Kargila. — Gde živi taj gospodin Bjuli? — dodade. —Verovatno ne ovde? — Ne, dolazi iz Ipsviča na večeru i možda će ostati ovde celu noć. Zato

sam te i tražio. Da li bi volela da ga upoznaš? Da li bi došla na večeru kod mene? — Ne mogu da dođem — reče Doroti — moram da spremim večeru za oca, i još sto stvari. Neću biti slobodna pre osam sati. — Pa nema veze, dođi onda posle večere. Voleo bih da upoznaš Bjulija. On je interesantan momak, veoma je upućen u bluzberijski skandal i tako to. Uživaćeš u njegovom društvu. Prijaće ti da pobegneš iz tog crkvenog pilićarnika na par sati. — Doroti je oklevala. To ju je privlačilo. Istina je da je uživala u povremenim odlascima kod Vartbartona. Ali, naravno, to je bilo VEOMA povremeno, jednom u tri ili četiri meseca najviše; i toliko je bilo očigledno da se nije baš osećala opuštenom u društvu takvog čoveka. Uvek je htela da bude sigurna da će biti barem još neko kod njega. Pre dve godine, kada je Vartbarton tek došao u Knajp Hil (tada se predstavljao kao udovac sa dvoje dece; malo kasnije, kućna pomoćnica je rodila treće dete usred noći), Doroti ga je upoznala na čajanci koju je organizovao. Vartbarton ju je poslužio divnim čajem, onda su dugo pričali o knjigama, a onda, odmah posle čaja, seo je pored nje na sofu i vodio ljubav sa njom, agresivno, strasno, na granici brutalnog. To je praktično bilo silovanje. Doroti se zaledila od straha, tako da nije mogla da reaguje. Pobegla mu je i sela na drugi kraj sofe, bleda, na ivici suza. Vartbarton, sa druge strane, bio je potpuno opušten, čak je izgledalo kao da se zabavlja. — Kako ste mogli, kako ste samo mogli? — promumljala je. — lzgleda kao da nisam mogao — reče Vartbarton. — Kako ste mogli da budete tako brutalni? — A TO? Lako, dete moje. Razumećeš kad dođeš u moje godine. Uprkos lošem početku, neka vrsta prijateljstva razvila se između njih dvoje, čak do mere da su počele priče o „vezi“ Doroti sa Vartbartonom. Nije trebalo puno da upadneš u tračeve Knajp Hila. Viđala ga je samo ponekad, a tada se trudila da ne bude sama sa njim, ali ipak bi našao način da vodi ljubav sa njom. Ali to je sada radio na džentlmenski način; prethodni incident se nije ponovio. Na kraju, kada mu je oprostila, objasnio joj je da on uvek „pokušava“, sa svakom ženom u svom okruženju. — Da li ste često bili odbijani? — Doroti nije mogla da izdrži da ne pita. — Oh, naravno. Ali mnogo češće sam imao uspeha, samo da znaš. Ljudi su se često pitali kako devojka kao Doroti može da se druži, čak i ponekad, sa čovekom kao što je Vartbarton. Ali činjenica je da se najveći

bogohulnici najbolje slažu sa pobožnima. To je činjenica, samo treba lepo pogledati — pobožni ljudi i greh idu zajedno. Najbolje scene iz bordela napisali su ili pobožni vernici ili nevernici. A naravno da je Doroti, pošto je rođena u dvadesetom veku mogla da sluša Vartbartonove bogohulne komentare veoma lako; ekscentricima je prijatno kada vide da si šokiran njihovim ponašanjem. Pored toga, sviđao joj se. Tešio ju je i smirivao i prema njemu je gajila, iako toga nije bila ni svesna, neku vrstu privrženosti koju nije nikada osetila. Zbog svih svojih poroka bio joj je veoma privlačan, i veštačka uglađenost u razgovoru — kao Oskar Vajld, samo sedam puta propran — što naravno ona nije primećivala, sve je to nju očaravalo i privlačilo. Možda je i prilika da upozna slavnog gospodina Bjulija ostavila na nju utisak, iako joj je „Ribnjaci i konkubine“ zvučalo kao knjiga za koju mora da smisli nove načine kajanja ako bi je pročitala. U Londonu si, bez sumnje, prelazeći ulicu mogao da sretneš jedno pedeset pisaca; ali to je bilo potpuno drugačije u Knajp Hilu. — Da li ste SIGURNI da dolazi gospodin Bjuli? — reče. — Apsolutno siguran. I njegova žena dolazi takođe, kako mi je rekao. Pravi šarpconaž. Neće biti večeras Tarkina i Lukrek. — U redu — reče najzad Doroti. Hvala puno. Doći ću oko pola osam, pretpostavljam. — Odlično. Ako bi mogla da dođeš pre mraka, bilo bi bolje. Znaš da je moja prva komšinica gospođa Sempril, a ona je na straži čim se smrači. Gospođa Sempril je bila jedna od gradskih glavnih tračara, ili barem najpoznatija gradska tračara. Pošto je dobio šta je hteo (nagovorio je Doroti da dođe kod njega večeras), Vartbarton se pozdravio sa njom i ostavio je da obavi kupovinu. U poluosvetljenoj Solpajpovoj prodavnici, taman se odmakla od kase sa dva i po metra platna, kada je čula tih, promukao glas. To je bila gospođa Sempril. Bila je mršava četrdesetogodišnja žena, bledog, suvog, neprijatnog lica, sjajne crne kose i aure jake melanholije, kao da je sišla sa neke Van Dajkove slike. Ušančena iza gomile platna za zavese, nadgledala je Dorotin razgovor sa Vartbartonom. Kad god bi radio nešto što ne bi želeo da gospođa Sempril vidi, ona se uvek nalazila tu negde. Kao da je imala moć da se pojavi niotkuda, nalik na Arapske džine, da bude svuda gde bi trebalo da bude. Nijedna indiskrecija, ma koliko bila mala njoj nije mogla promaći. Vartbarton ju je poredio sa četiri zveri apokalipse „oči su im svuda i ne odmaraju ni danju ni noću“. — Doroti DRAGA MOJA — promrmlja gospođa Sempril tužnim, svečanim

glasom nekoga ko pokušava da saopšti loše vesti na najblaži način — čekala sam te da POPRIČAMO. Imam nešto STRAŠNO da ti saopštim, nešto što će te UŽASNUTI. — Šta je u pitanju? reče Doroti rezignirano, znajući veoma dobro šta sledi, gospođa Sempril je imala samo jednu temu o kojoj je pričala. Izašle su iz prodavnice i krenule niz ulicu, Doroti je gurala bicikl, a gospođa Sempril je, trčkarajući pored nje svojim ptičijim koracima, pokušavala da priđe što bliže Dorotinom uhu, ne bi li sve zvučalo intimnije. — Da li si primetila — počela je — devojku koja sedi na klupi najbližoj orguljama u crkvi? Veoma LEPA devojka, crvenokosa. Ne znam ni kako se zove — reče, mada je znala i imena i prezimena i krštena imena svakog čoveka, žene ili deteta u Knajp Hilu. — Moli Frimen — reče Doroti — nećaka Frimena bakalina. — O, Moli Frimen? TO je njeno ime? Baš sam se pitala pa... Nakarminisana crvena usta se približiše još više i glas joj ode u glasni šapat. Gospođa Sempril poče da plete klevete u koje su bili umešani Moli Frimen i šestorica mladića koji su radili u šećerani. Posle nekoliko momenata cela ta priča postala je toliko odvratna da je Doroti pocrvenela, i pomerila se dalje od gospođe Sempril. Zaustavila se. — Ne želim da slušam te stvari! — reče besno. — ZNAM da nije istina to što pričate o Moli Frimen. NE MOŽE da bude istina. Ona je jedna divna devojka. Ona je jedna od mojih najboljih prijateljica, i ona je toliko posvećena pomaganju crkve i svega što se tu događa. Savršeno sam sigurna da ona to nikada ne bi učinila. — Ali, Doroti, NAJDRAŽA! Ja sam to svojim očima videla... — Ne interesuje me! Nije lepo tako ogovarati ljude. Čak i da je istina, nije lepo to pričati. Ima već dovoljno loših stvari na svetu da ne moramo još da ih i tražimo. — TRAŽIMO! uzviknu gospođa Sempril. — Ali, draga moja Doroti, kao da sam ja TRAŽILA sve to! Samo nikako ne mogu da pobegnem od svega lošeg što se dešava u gradu. Gospođa Sempril se redovno vređala ako bi je optužio da TRAŽl skandale. Ništa je, kako je sama govorila, ne povređuje više nego ljudska izopačenost; ali nekako stalno joj je sve to iskakalo pred oči i jedva je uspevala da se obuzda da ne ispriča. Dorotine reči, ne samo da je nisu ućutkale nego je otvorila potpuno novu temu oko izopačenosti Knajp Hila, od kojih je Moli Frimen bila samo primer. Kako je završila sa Moli Frimen i šest mladića,

prešla je na doktora Gejtorna, gradskog lekara, koji je imao dvoje dece sa dvema medicinskim sestrama u bolnici Kotidž, zatim na gospođu Korn, gradonačelnikovu ženu, koju su našli kako leži mrtva pijana od kolonjske vode, i onda o parohu u Svetom Vedekindu u Milborou, koji je meta skandala sa dečakom iz crkvenog hora; i tako dalje i bliže. Jedva da je bila živa duša u celom okrugu o kojoj gospođa Sempril nije mogla da ti ispriča neku pikanteriju, samo ako bi želela. Očigledno je bilo da njene priče nisu samo prljave i pogrdne, nego je uvek visila ta doza perverzije. Poredeći je sa običnim tračarama grada, ona je bila kao Frojd prema Bokaču. Iz njene priče a mogao da zaključiš da Knajp Hil, ima više greha, zla i poroka od Sodome, Gomore i Buenos Ajresa zajedno. Stvarno, kada bi čeprkao po životima stanovnika ovog mirnog provincijskog grada, svačega bi našao. Od menadžera lokalne banke, koji rasipa novac klijenata na decu iz svog drugog bigamističkog braka, šankerice u Psu i flaši, koja služi pića u separeima obučena samo u satenske cipele sa visokom štiklom, od stare mis Kenon, učiteljice muzike, koja je imala sakrivenu bocu džina i anonimna pisma, do Megi Vajt, pekareve ćerke, koja je rodila troje dece svom rođenom bratu. Kada bi pogledao sve te ljude, stare i mlade, bogate i siromašne, potonule u vavilonske grehove, pitao bi se zašto se iz nebesa ne provali plamen i jednostavno spali grad. Ali ako bi malo duže slušao te opsecnosti, prvo bi postale monstruozne, a posle dosadne. U gradu gde je SVAKO ili bigamista, ili peder, ili narkoman, najgori skandal se lako zaboravi. U stvari, gospođa Sempril je bila nešto gore od klevetnika; bila je dosadna. Nivo do kojeg su njene priče bile istinite je varirao. Nekada bi se za nju pričalo da je samo matora lažljivica i da sve što kaže jesu gluposti; nekada bi skandal pogodio nekog nesrećnika kome bi bili potrebni meseci, čak i godine, da se toga otrese. Bila je sigurno uzrok raskida desetina veridbi i beskonačno mnogo bračnih svađa i prepirki. Sve to vreme Doroti je uzaludno pokušavala da se otrese gospođe Sempril. Brzo je koračala ulicom, skoro brzinom kojom je i vozila bicikl; ali gospođa Sempril ju je pratila, pričajući bez prestanka. Tek kada je stigla do kraja glavne ulice, Doroti je skupila hrabrosti da pobegne. Stala je i sela na bicikl. — Stvarno ne smem ni trenutak više da ostanem – reče — imam još hiljadu stvari da obavim, a već kasnim. — Ali, Doroti, draga moja! Imam nešto što ti stvarno MORAM ispričati — nešto VEOMA važno! — Žao mi je, ali sam u žurbi. Neki drugi put možda. — Ali to je o onom GROZNOM gospodinu Varlbartonu — reče gospođa

Sempril brzo da joj Doroti ne bi pobegla pre nego što čuje — vratio se iz Londona, i znaš... baš sam TEBI htela da kažem... znaš on, u stvari... Doroti je shvatila da mora da pobegne po svaku cenu. Nije smela da se upušta u tako neprijatnu temu kao što je gospodin Vartbarton. Pokrenula je pedale i kratko rekla: — Žao mi je... stvarno MORAM da požurim! — i onda je poletela. — Htela sam da ti kažem... doveo je novu ženu! — gospođa Sempril je vikala za njom, zaboravivši da treba da joj šapuće, u silnoj želji da joj sve ispriča. Ali Doroti brzo zamače za ugao, ne obraćajući pažnju i pravivši se da nije čula. To baš i nije bila pametna stvar, jer je bilo kobno ne saslušati gospođu Sempril. Svaku nevoljnost da se čuju skandali, shvatala je kao znak krivice, i to je samim tim vodilo u nove i još gore skandale, koje je smišljala u hodu. Vozeći se kući, Doroti su obuzimale zle misli o gospođi Sempril, i zbog toga se ubola. Takođe, bila je tu još jedna neprijatna misao koja ju je obuzimala od tog momenta — da će gospođa Sempril da vidi da ona ide kod Vartbartona večeras, i da će od toga sutra verovatno napraviti novi skandal. Ta misao probudi zle slutnje u Dorotinoj glavi dok je silazila sa bicikla, ispred kapije parohijskog doma, gde je stajao Ludi Džek, mesni idiot, trećerazredni moron trouglastog lica nalik na jagodu, tupo udarajući leskovim štapom po ogradi.

Četvrto poglavlje Tok je prošlo jedanaest. Dan nalik na prezrelu ali još uvek dobrostojeću udovicu koja misli da joj je i dalje sedamnaest. Ceo dan je ličio na april, ali kao da se tek sada setio da je ipak avgust i da treba da bude vrelo. Doroti je išla u seoce Fenelvik, milju od Knajp Hila. Odnela je flaster gospođi Luin, i svratila je do stare gospođe Piter da joj ostavi isečak iz Dejli mejla. Sunce joj je peklo leđa kroz bluzu, a prašnjavi put joj je umarao srce. Vrele, ravne livade, po kojima su, čak i u ovo doba godine, bezbrojne ševe sletale i crvkutale, bile su toliko zelene da su oči bolele od pogleda na njih. Bio je to jedan od dana koji su ljudi koji ne rade nazivali „divnim“. Doroti nasloni bicikl na kapiju dvorišta gospođe Piter, uze maramicu iz torbe i obrisa ruke, znojave od držanja guvernala. Na jakom suncu njeno lice je bilo bledo i bezbojno. Tog jutra je razmišljala o svojim godinama i još ponečem. Ceo dan, a ovo je bio sedamnaestočasovni dan, imala je redovne periode umora i energije; usred jutra, kada je pravila prve dnevne „posete“ bio je period umora. ,.Posete“ su joj zbog daljine, čak i kada je išla biciklom, uzimale pola dana. Svakog dana svog života, izuzev nedeljom, imala je desetak, možda i više poseta po selima u parohiji. Ulazila je u stare kuće, sedela na polurazvaljenim stolicama trtljajući sa umornim nezadovoljnim kućnim pomoćnicama; potrošila bi pola sata pomažući im oko peglanja i spremanja, čitala im delove iz jevanđelja, podešavala zavoje na bolesnim nogama, i lečila one koji pate od jutarnje mučnine; igrala se trule kobile sa neokupanom decom, koja su joj prljala haljinu svojim malim prljavim prstima; davala je savete oko gajenja aspidistre, predlagala imena za bebe, i pila „jednu šolju čaja“ nebrojeno puta, jer su zaposlene žene sve htele da sa njom popiju „jednu šolju čaja“, iz čajnika koji je stalno bio pun. Veliki deo svega toga bio je razočaravajuće uzaludan posao. Baš retko koja od žena koje su kao imale neku viziju hrišćanskog života se toga i pridržavala. Neke od njih su bile stidljive i povučene, i stalno su nalazile razloge za nedolazak na misu; neke su tražile opravdanje u tome da nemaju da prilože novac za crkvu; druge su volele kad ona dođe, ali su sve priče okretale na kukanje o svojim muževima i deci, ili na neku beskonačnu priču

o smrti (i tako je morao da prima infuziju itd, itd) i bolestima svojih rođaka. Više od polovine tih žena, Doroti je bila sigurna u to, bile su ateisti na neki svoj način. Ceo dan je razmišljala o tome da je nejasno neverovanje bilo toliko često kod neobrazovanih ljudi da ga nijedan argument nije mogao poremetiti. Radeći to što je radila, navikla je da se nikada ne upušta ni u šta više od neophodne priče. Žene su obećavale da će dolaziti u crkvu, ali su to obećanje držale mesec ili dva, i onda su prestajale. Sa mlađima je bilo još gore. One se čak nisu ni učlanjivale u lokalne crkvene klubove, čak i kada bi imale koristi od toga. Doroti je bila počasni sekretar tih klubova, pored toga što je bila i vođa Lige crkvenih devojaka. „Klub nade“ i „Udruženje udatih“ bili su skoro ugašeni, a „Unija majki“ se održavala zbog tračarenja i veoma dobrog čaja, koji se kuvao za nedeljna okupljanja. Da, bio je to obeshrabrujući posao; toliko obeshrabrujući da je nekada sve izgledalo toliko besmisleno da ona nije mogla da razazna šta je u stvari besmisleno a šta ne, i mislila je da je besmislenost samo suptilno đavolje oružje. Doroti pokuca na rasklimana vrata gospođe Piter, iz kojih je dopirao težak miris kuvanog kupusa i ustajale vode za pranje. Iz duge prakse je zapamtila mirise svih kuća. Neki mirisi su bili ekstremni. Na primer, kuća gospodina Tombsa je imala slan, divlji miris, koji kao da je opsedao celu kuću. On je inače bio penzionisani prodavac knjiga, koji je po ceo dan ležao u krevetu u zatamnjenoj sobi. Samo nos i naočare su virile iz nečega što je ličilo na skupoceni krzneni pokrivač. Ali kada bi dodirnuo taj pokrivač, on bi se odmah raspao, jer to nije ni bio, već samo gomila mačaka — dvadeset četiri mačke da budemo precizni. Gospodin Tombs je govorio da ga tako „greju“. U skoro svakoj kući osećao se smrad starih kaputa i vode za pranje, a taj smrad je pokrivao sve druge smradove; smrad septičke jame, smrad kupusa, smrad dece, jak smrad nalik na slaninu od somota koji nije pran decenijama. Gospođa Piter otvori vrata, koja su se stalno glavila. Kada je uspela da ih otvori, to je protreslo celu kuću. Ona je bila krupna stara žena, pramenaste sede kose, uvek u istoj kućnoj haljini i platnenim papučama. — Ah, to je gospođica Doroti! — viknu dosadnim beživotnim, ali u neku ruku ne baš tako neprijatnim glasom. Zagrlila je Doroti svojim ogromnim čvornovatim rukama, čiji su zglobovi bili sjajni kao oljušteni luk, od godina neprekidnog pranja, i poljubi je Tada je uvede u prljavu unutrašnjost kuće. — Piter je otišao da radi gospođice — reče joj dok su ulazili. — Otišao je

kod doktora Gejthorna, okopava mu cveće. Gospodin Piter je bio baštovan. On i njegova žena, oboje su imali preko sedamdeset, bili su jedni od retkih stvarno pobožnih ljudi koje je Doroti posećivala. Gospođa Piter je vodila dosadan, crvoliki život, vukući se tamoamo sa stalnim bolovima u vratu jer su joj vrata bila preniska. Ceo njen život se sastojao od bunara, sudopere, ognjišta i male bašte iza kuće. Kuhinja joj je bila prilično pospremljena, ali neprijatno topla, smrdljiva i na nekim mestima prekrivena antičkom prašinom. Na mestu preko puta ognjišta gospođa Piter je napravila neku vrstu Prie-dieu-a od masnog starog pocepanog otirača, ispred malog oštećenog harmonijuma na čijem se vrhu nalazilo raspeće; „gledaj i moli se“ napravljeno od perlica i fotografija gospodina i gospođe Piter sa venčanja 1882. — Jadni Piter! — nastavila je gospođa Piter tužnim glasom — on radi u njegovim godinama, još ima i reumu, to je TAKO loše! Zar to nije surovo i teško gospođice? I nešto ga boli između nogu gospođice, ali ne zna šta je u pitanju, strašno mu je loše poslednjih nekoliko dana. Zar nije težak naš radnički život? — To je strašno — reče Doroti — ali verujem da ste vi malo bolje, gospođo Piter? — Ah, gospođice, ništa me više ne može poboljšati. Ja neću ozdraviti skroz, barem ne na OVOM svetu. Nikada se ja neću bolje osećati, barem ne na ovom groznom svetu. — Ah, ne možete tako pričati, gospođo Piter! Ja smatram da i ćemo se mi još dugo družiti. — Ah, gospođice, ne znaš ti koliko mi je bilo loše prošle nedelje! Imala sam reumu koja je dolazila i prolazila, malo u leđima, malo u nogama, jedno jutro sam jedva otišla do bašte da izvadim koji luk. Ah, gospođice u kakvom groznom svetu živimo? Loš, grešan svet. — Ali naravno, ne smemo da zaboravimo da nas čeka bolji svet, gospođo Piter. Život je samo prolazna stvar, samo nas uči da budemo jači i strpljiviji da bismo bili spremni da odemo na nebesa kad nam vreme dođe. Iznenadna i primetna promena se pojavi kod gospođe Piter. Nju je izazvalo pominjanje reči „nebesa“. Gospođa Piter imala je samo dve teme o kojima je pričala; jedna je bila radost obećanog raja, a druga mizerija i jad sadašnjeg života. Dorotine reči su joj došle kao osveženje. Njene stare sive oči su izgubile sjaj odavno, ali joj je glas poskočio od radosti. — Da, u pravu ste, gospođice! To je prava reč, gospođice! To je ono što Piter i ja svakog dana govorimo jedno drugom. To je jedina stvar koja nas drži u životu: misao o raju, nebesima i odmoru koji nas čeka tamo. Sve naše

patnje će biti nadoknađene u raju, zar ne, gospođice? Svaki napor, svaka patnja ti se stostruko i hiljadostruko vraća. To JESTE istina, zar ne, gospođice? Odmor nas sve čeka u raju, odmor i mir, i nema više reumatizma, kopanja, kuvanja, pranja i ostalih stvari. Vi VERUJETE u to, zar ne, gospođice Doroti? — Naravno — reče joj Doroti. — Ah, gospođice, da znate kako nas to teši — sama pomisao na raj! Kad dođe kući umoran i kada ga uhvati reuma, Piter meni kaže: „Nemoj da brineš, draga moja, sve smo bliži raju“, i nekad doda: „Raj je i napravljen za ljude kao što smo mi, za jadne radne ljude kao što smo mi, koji su ostajali trezni i redovno išli u crkvu“. To je i najbolji način, zar ne, gospođice Doroti — siromašan u životu i bogat u raju? Ne kao neki bogataši sa njihovim automobilima i prelepim kućama, niko se neće izvući od smrti i crva koji ga jedu, a ni od vatre koja ga čeka. Toliko je to lepa rečenica, zar ne? Da li biste se pomolili sa mnom, gospođice Doroti? Celo jutro čekam vas za molitvu. Gospođa Piter ju je uvek čekala da se zajedno pomole. To je bio njen ekvivalent „jedne šolje čaja“. Klekle su na pocepanu prostirku i pročitale nekoliko molitvi. Tada je Doroti, na zahtev gospođe Piter, pročitala nekoliko delova iz jevanđelja, dok ju je gospođa Piter s vremena na vreme prekidala aminujući. — To je prava reč, gospođice Doroti, zar ne? I nosili su ga anđeli u Avramovo naručje. Divno! O, zar to nije predivno! Amin, gospođice Doroti, amin! Doroti dade gospođi Piter isečak o čaju za reumu, koji je izvadila iz Dejli mejla, i tada, videvši da je gospođa Piter previše slaba da donese vodu, otišla je i donela joj tri vedra iz bunara. Bio je to veoma dubok bunar, sa toliko niskim zidom da je ona pretpostavljala da će gospođa Piter skončati tako što će pasti u njega. Bunar nije imao ni čekrk, nego je kofa morala da se izvlači rukama. Tada sedoše na nekoliko minuta i gospođa Piter nastavi sa pričom o raju. Bilo je neverovatno koliko joj je raj bio na umu; a još neverovatnije bilo je što je ona tvrdila da ga nekada jasno vidi. Zlatne ulice i kapije od dragog kamenja kao da su joj bile ispred očiju. Njene vizije su išle do najsitnijih detalja. Mekoća kreveta tamo! Ukus hrane! Divna svilena odela koja su svakog jutra bila čista. I stalni i beskonačni odmor od svake vrste rada i naprezanja. U skoro svakom trenutku života vizije raja su je okruživale i tešile i povremene pritužbe zbog teškog života „jadnih nas radnih ljudi“ bile su na neki način olakšane time što su upravo ti jadni radni ljudi bili glavni stanovnici raja. Na neki način napravila je pogodbu da žrtvuje ovaj život zarad večnog blagoslova. Njena vera je bila čak i PREJAKA, ako se tako može reći. To je možda bilo čudno, ali način na koji je gospođa Piter gledala na nebesa, na neku vrstu kuće za sve jadnike, činio je da se Doroti oseti

neprijatno. Doroti se spremala za polazak dok joj se gospođa Piter zahvaljivala, možda i preterano, a naravno, dodavši još koju novu informaciju o svojoj reumi. — Od sada ću piti čaj od anđelike — nastavi — i hvala vam puno, gospođice, na svemu. Ne očekujem doduše da će mi puno pomoći. Samo da znate, gospođice, koliko me je mučila reuma prošle nedelje. Od leđa do nogu kao da me neko probadao vrelim žaračem, nisam mogla da se izmasiram. Gospođice, da li bi bilo previše da od vas tražim da me izmasirate pre nego što odete? Flaša sa Elmen eliksirom je ispod sudopere. Da to gospođa Piter ne vidi, Doroti se jako ubola. Očekivala je ovo, jer to je radila mnogo puta pre toga, ali stvarno NIJE volela da masira gospođu Piter. Samoprekorevala se: „Hajde, Doroti! Bez cmizdrenja sad! Jevanđelje po Jovanu XIII, stih 14.“ — Naravno, gospođo, nije mi problem! Peli su se uz uske, razvaljene stepenice, uz koje si nekoliko puta morao da se sagneš ne bi li izbegao niski plafon. Spavaća soba je bila osvetljena malim čevtrtastim prozorom, koji je bio zaglavljen nekih dvadeset godina. Ogroman bračni krevet, čiji je stari dušek toliko pun neravnina da je ličio na reljef Švajcarske, večno pokriven vlažnim čaršavima, ispunjavao je sobu. Stenjući bolno, starica nekako leže u krevet okrenuvši se na stomak. Soba se osećala na urin i sredstva protiv reume. Doroti uze flašu Elman losiona i pažljivo ga utrlja u noge gospođe Piter. Napolju je bilo odvratno vruće. Ona sede na bicikl i pojuri kući. Sunce joj je peklo lice, ali je vazduh bio svež i prijatan. Bila je srećna. Uvek je bila srećna kad bi završila jutarnje „vizite“; ali iz nekog razloga nije znala razlog te radosti. U Borlizu je videla stado krava, koje su lagano pasle travu visoku do kolena. Miris krava, nalik na destilat vanile i svežeg sena, strujao joj je kroz nozdrve. Iako je još imala posla pred sobom, nije mogla da se suzdrži da ne stane pored livade i da gleda u krave od kojih je jedna češala bradu o kapiju, i gledala je tupo. Doroti ugleda divlju ružu, bez cveta naravno, kako raste pored živice i onda preskoči ogradu da pogleda koja je vrsta u pitanju. Klekla je među visoku travu pored ograde. Bilo je veoma vruće. Zvuk mnogih nevidljivih insekata odzvanjao joj je u ušima, i vrela isparenja i mirisi trave kao da su je grlili. Pored nje, rasle su visoke stabljike morača, u bokorima koji su podsećali na repove konja. Doroti uhvati ceo bokor morača i pomirisa ga punim plućima. Bogatstvo slatkog mirisa na trenutak ju je opilo. Osetila ga je

po celom telu. Divan, divan miris — miris prolećnih dana, miris dečijih zadovoljstava, miris dalekih egzotičnih ostrva u istočnim morima. Srce joj zaigra od radosti. Bila je to neka vrsta čudne radosti i uživanja u lepoti zemlje i prirode, što je ona, na izvestan način, shvatala kao božiji dar. Kad je klekla u travu, osećajući njen miris i osluškujući zvukove insekata, mogla je da zamisli da u tom trenutku čuje i himnu slave prirodi i njenom velikom tvorcu. Sva vegetacija: lišće, cveće, trava, sjaj, zvuk, sve kao da Ga je slavilo. Ševe su pevale na svoj horski način, ulepšavajući trenutak. Sve lepote leta, toplota zemlje, pesma ptica, mukanje krava, zujanje bezbrojnih pčela, uzdizalo se i padalo kao dim tamjana sa oltara večno upaljenog. Tu su bili i anđeli i arhanđeli. Počela je da se moli. U momentu se molila strasno, posvećeno, zaboravivši na sve oko sebe. Onda, nekoliko trenutaka kasnije, shvati da ljubi bokor morača, koji joj je i dalje bio ispred lica. Popravi odelo i ustade. Šta ona to radi? Da li se moli bogu ili samo zemlji? Veselost joj iščeznu iz srca, i zameni je hladni strah da je upravo počinila pagansku molitvu prirodi. Opomenula se: „To NE, Doroti! Ne obožavaj prirodu, molim“! Otac ju je opominjao zbog obožavanja prirode. Nekoliko puta je to i u govorima za vreme mise pominjao; to je bio krajnji paganizam, a što ga je još više ljutilo, jeste da je to bila nova moda. Doroti uze trn ruže i ubode se tri puta da se priseti svetog trojstva, a onda preskoči ogradu i sede na bicikl. Crni, prašnjavi šešir pojavio se iza ugla živice. Bio je to otac Mek Gir, katolički sveštenik, takođe na biciklu. Bio je to ogroman, okrugli čovek, toliko veliki da je bicikl pod njim izgledao sitno. Vozeći ga, bio je kao loptica za golf koja balansira na točku. Lice mu je bilo ružičasto, veselo i pomalo prepredeno. Doroti je izgledala nesrećno. Pocrvenela je i odmah pod haljinom potražila svoj krstić. Otac Mek Gir vozio je prema njoj, vidno raspoložen. Nekako mu se nasmejala i promrmljala: Dobro jutro. On prođe pored nje ne primetivši je; preleteo je očima preko nje kao da je ne vidi i nastavio je dalje. To je bila direktna uvreda. Doroti avaj, nikada nije znala da uzvrati uvredu. Sela je na bicikl i odvezla se, pokušavajući da se otrgne od zlih misli koje je gajila o ocu Mek Giru, a naročito o njegovom pretvaranju da je ne vidi. Pet ili šest godina, kada je otac Mek Gir služio sahranu na groblju Svetog Estlina (nije postojalo katoličko groblje u Knajp Hilu), povela se rasprava o tome da li otac Mek Gir ima jurisdikciju na toj teritoriji i da li, ako nema, tako obesvećuje crkvu, da li ne bi trebalo to da

radi. Dva sveštenika su povela svađu nad otvorenim grobom. Od tada nisu razgovarali. Paroh je stalno govorio da je i bolje tako. Što se tiče sveštenika drugih vera u Knajp Hilu: gospodina Vorda, kongregacioniste, gospodina Folija, veslejanskog pastora, i jednog njakavog ćelavog starešine, koji je svirao orgulje u Ebeznerskoj kapeli — sve njih paroh je nazivao vulgarnim disidentima i veoma strogo je zabranio Doroti da ikada komunicira sa njima.

Peto poglavlje Podne. U velikom trošnom konzervatorijumu, čije su krovne grede od starosti i prljavštine bile tamnozelene, nalik na staro rimsko staklo, održavala se ubrzana proba „Čarlsa Prvog“. Doroti nije direktno učestvovala u probi, ali je pravila kostime. Pravila je većinu kostima za sve dečije predstave. Režija i organizacija je bila poverena Viktoru Stounu, direktoru crkvene škole. On je bio sitan razdražljiv dvadesetsedmogodišnji mladić, obučen u tamnu kvaziklerikalinu odeću, i u trenucima je nervozno gestikulirao svežnjem papira prema grupi od šestoro dece. Na dugačkoj klupi pored zida, četvoro dece je vežbalo „scenske zvukove“ lupajući ognjila jedno od drugo, otimajući se istovremeno za kesicu peperminta. Bilo je užasno vruće u konzervatorijumu i jak miris lepka i kiselog dečijeg znoja visio je u vazduhu. Doroti je klečala na podu, sa punim ustima čioda i parom makaza u ruci, sekući braon papir u tanke trake. Lonac sa lepkom je vrio na šporetu pored; iza nje, na klupi i mastilom zamrljanom stočiću stajala je gomila poluzavršenih kostima, još nekoliko rolni braon papira, mašina za šivenje, kantica suvog lepka, drveni mačevi i otvorena konzerva farbe. Dok je gledala i smišljala šta da radi sa dva para čizama iz sedamnaestog veka, koje su bile spremne za Čarlsa Prvog i Olivera Kromvela, istovremeno je slušala besnu Viktorovu dreku, koja je polako prelazila u bes, jer proba nije išla kako je očekivao. On je bio rođeni glumac, i veoma mu je bilo naporno da radi sa polutalentovanom decom. Šetao se gore-dole, pridikujući deci žestoko, a tu i tamo bi nekoga ćušnuo drvenim mačem, koji mu je stajao na stolu. — Ubaci malo živosti, življe malo — vikao je ćuškajući jedanaestogodišnjeg dečaka volovskog izraza lica. — Nemoj da recituješ! Govori kao da to nešto znači! Ponašaš se kao leš koji je sahranjen pa iskopan. Koji je smisao da sve mrmljaš sebi u bradu? Isprsi se i glasno govori. Namesti besno lice zločinca! — Dođi, Persi, brzo! — viknu Doroti usta punih čioda. Pravila je oklop od braon papira i lepka, najgori posao posle pravljenja čizama. Dugom praksom Doroti je naučila da pravi bilo šta od papira i lepka; uspela je da napravi i solidnu periku, sa sve kapom, i sad je bojila vlasi. Cele godine je provodila enormno mnogo vremena u borbi sa papirom, lepkom,

muslinom i ostalim improvizacijama amaterske kostimografije. Toliko je bilo potrebno novca za crkvu da je skoro svakog meseca bila ili predstava ili neka priredba ili izložba ručnih radova, tu se ne računaju dobrotvorne prodaje i sakupljanje priloga. Persi, Persi Jovet, kovačev sin, sitan kovrdžavi dečak, siđe sa klupe i stade ispred nje nervozno se vrpoljeći. Doroti uze parče papira i prema njemu stade da meri i obeležava mesta za otvore, za ruke i glavu. Glasovi svih prisutnih pravili su kakofoniju. VIKTOR: Hajde sad, hajde sad, Oliver Kromvel ulazi, da, to si ti! NE, ne tako! Zar misliš da bi Kromvel ulazio kao prebijeno pseto? Ispravi se. Isturi grudi. Prokletstvo! Dobro, tako je bolje, sad hajde, Kromvele: „Stoj, imam pištolj u ruci!“ Hajde! DEVOJČICA: Molim vas, mis, moja mama mi je rekla da vam kažem mis... DOROTl: Budi miran Persi! Tako ti boga, BUDI MIRAN! KROMVEL: Stoj! Imam pištolj u ruki i ja ću... MALA DEVOJČICA NA KLUPI: Gospodine, ispustila sam slatkiš (jecajući) ispustila sam slaaaatkiiiiššš! VIKTOR: Ne, ne, NE, Tomi! Ne, ne i NE! DEVOJČICA: Molim vas, mis, mama mi je rekla da vam kažem da nije uspela da mi napravi pantalone kao što je obećala, nije mogla jer... DOROTl: Ako nastaviš tako, progutaću čiodu. KROMVEL: Stoj! Imam pištolj... MALA DEVOJČICA (u suzama): Moj slaaatkiiiiššš! Doroti uze četku za lepak i brzo ga razmaza po trakama papira zakačenim oko Persijivog torzoa, gore-dole, levo-desno, jedan preko drugog, praveći pauzu samo kad bi joj se ulepili prsti. Za pet minuta od papira je napravila oklop za grudi dovoljno jak da bi, možda, mogao da odbije i udarac čeličnog mača. Persi „zarobljen u čeliku“ sa oštrom ivicom koja mu je grebala bradu, posmatrao je sebe stavom psa koga su upravo okupali. Doroti uze makaze, obreza oklop i ostavi ga da se suši, i odmah pređe na sledeće dete. Prolomi se jak zvuk „scenskih efekata“ — zvuk pištolja i konjskog galopa. Dorotini prsti su bili sve lepljiviji i lepljiviji, ali ih je s vremena na vreme prala u kofi tople vode, koju je držala blizu sebe. Kasnije, kad oni odu, sve će prefarbati sivom bojom i srediće ivice; a kad završi sa ovim poslom, preći će na ostale delove i na najteži, a to je pravljenje šlemova. Viktor je gestikulirajući mačem i vičući da nadjača efekat konja u galopu, pokušavao da obuzda Olivera Kromvela, Čarlsa Prvog, vitezove, konjanike, seljake i dvorske dame. Deca su postajala sve nervoznija i počela su da zevaju, prenemažu se, i da se gurkaju i udaraju.

Oklopi su bili gotovi za sad, i Doroti očisti sto da bi stavila na njega šivaću mašinu te poče da radi na zelenom plaštu za konjanike; to je, u stvari, bio obojeni muslin, ali je dobro izgledao iz daljine. Prošlo je još deset minuta u grozničavom poslu. Doroti se prekide konac i ona mahinalno reče „prokletstvo“, a onda se maši za iglu u džepu. Trkala se sa vremenom. Predstava je za nepunih nedelju dana, a bila je još gomila stvari koje je morala da napravi: šlemove, plaštove, mačeve, čizme (te proklete čizme su je proganjale kao noćna mora), lažne brade, perike, scenografiju. Izgubila je volju kada se setila šta sve ima da radi. Roditelji dece joj nikada nisu pomagali oko kostima; tačnije, uvek su joj obećavali da će pomoći, a onda bi to prekršili. Doroti je osećala jaku glavobolju, delom zbog vrućine u konzervatorijumu, delom zbog uzaludnih napora da napravi što bolje papirne čizme. Za trenutak je zaboravila na dug od dvadeset jedne funte i sedam penija kod Kargila. Nije mogla da razmišlja ni o čemu, sem o planini nezavršenih kostima koje je morala da odradi. Takav joj je bio ceo dan. Jedna stvar se lepila za drugu bilo da su u pitanju kostimi za školsku predstavu ili pod zvonika, koji je propadao, ili dugovi prodavcima ili korov u boraniji, a svaka od tih stvari zahtevala je trenutnu pažnju i iscrpljivala ju je potpuno. Viktor baci drveni mač na patos, izvadi sat i pogleda. — To je to za danas — reče jakim, zapovedničkim glasom koji je koristio kada je radio sa decom. Nastavljamo u petak. Gubite se svi! Muka mi je od vas. Posmatrao je decu kako izlaze napolje i onda, zaboravivši da ona postoje, čim su otišla, izvadi notnu stranicu iz džepa i poče da se šetka gore-dole, krajičkom oka posmatrajući dve uvele biljke u uglu, čiji su braon listovi tužno visili preko saksije. Doroti je i dalje bila za mašinom, prišivajući delove zelenog ogrtača. Viktor je bio nemirno, inteligentno malo biće, i jedino je bio potpuno srećan kada se sa nekim raspravljao. Njegovo bledo lice lepih crta nosilo je izraz nemira i prave dečačke želje. Ljudi koji su ga poznavali obično bi govorili da je on traćio svoj talenat na loš posao seoskog učitelja; ali istina je bila da Viktor nije imao nekih talenata, osim nešto malo za muziku. Jedini pravi njegov talenat bio je u saradnji sa decom. Neuspešan u drugim oblastima, bio je savršen sa decom; imao je pravi autoritativni stav prema njima. Ali, naravno, kao i svi ostali, mrzeo je svoj talenat. Njegova interesovanja su bila čisto crkvena. On je bio mlad čovek okrenut crkvi. Uvek je imao ambiciju da postane sveštenik i možda bi u tome i uspeo da je imao

kapacitet da nauči grčki i hebrejski. U nemogućnosti da postane sveštenik, prirodno se okrenuo tome da postane upravnik crkvene škole i orguljaš. To ga je na neki način držalo u crkvenim tokovima. Suvišno je naglašavati da je bio anglokatolik najzagriženije vrste — veći klerik od svih klerika, potpuno upoznat sa istorijom crkve, ekspert za odore, i u svakom trenutku spreman da se obruši na moderniste, protestante, naučnike, boljševike i ateiste. — Razmišljala sam — reče Doroti dok je završavala posao za mašinom i kidala konce — možemo da napravimo šlemove od starih cilindara, ako bismo ih našli. Odsečeš obode, prekriješ papirom i obojiš. — Tako ti boga, što se opterećuješ takvim stvarima? — reče Viktor, koji je izgubio interes za predstavu čim je završio sa probom. — Te proklete čizme me najviše brinu — reče Doroti, stavljajući na krilo deo plašta. — E, zaboravi na čizme! Zaboravi na predstavu na trenutak. Pazi — reče Viktor odmotavajući notni papir — želeo bih da pričaš sa ocom u moje ime. Želeo bih da ga pitaš da li bismo mogli da imamo procesiju sledećeg meseca. — Još jednu procesiju? Zašto? — Nemam pojma. Uvek možeš da nađeš razlog za procesiju. Mala Gospojina je osmog — to je dovoljan razlog za procesiju, bar ja tako mislim. To bi trebalo da uradimo u velikom stilu. Imam ovde sjajnu himnu koju možemo da pevamo, a možda bismo iz Svetog Vedekinda u Milborou mogli da pozajmimo plavu zastavu sa devicom Marijom. Ako kaže da, odmah ću početi probe sa horom. — Znaš dobro da će on reći ne — reče Doroti, ušivajući dugmiće — on ne voli procesije. Bolje je da ga ne pitaš jer ćeš ga samo razljutiti. — A nek ide sve u đavola! — reče Viktor. — Prošli su meseci od poslednje procesije. Nikada nisam video tako mrtvu crkvu kao što je ova ovde. Da nisam odavde, pomislio bih da je baptistička. Viktor je neprekidno protestovao zbog dosadne parohove službe. Njegov ideal je bio, kako je on to nazivao, „pravo katoličko obožavanje“ — misleći na beskonačno mnogo tamjana, pozlaćene ikone, i više rimskih odora. Sa svog položaja orguljaša insistirao je stalno za više procesija, više duhovne muzike, za strasnije pevanje za vreme misa, tako da je između njega i paroha vladao neki hladni rat. A što se toga tiče, Doroti se slagala sa ocem. Pošto je odrasla u jednoj benignoj verziji anglikanizma, prirodno je da je imala averziju prema svemu „ritualnom“.

— Ah, nek ide sve — nastavi Viktor — procesalije su tako zabavna stvar! Kroz krilo crkve, pa do zapadnih vrata, pa onda nazad do južnih vrata, sa horom koji peva i nosi sveće, i mladim izviđačima koji ispred drže zastavu. To bi bilo divno — zapevao je svojim tankim, ali preciznim tenorom: — Nek je sveti dan ovaj, blagoslovi sve naše svete dane! — A ako bi bilo na MOJ način — dodade — ja bih doveo i nekoliko dečaka koji bi išli unaokolo držeći kadionice u rukama. — Da, ali znaš koliko moj otac ne voli takve stvari. Naročito ako išta od toga ima veze sa Bogorodicom. On to sve naziva rimskom groznicom, koja tera ljude da se krste non-stop, i ko zna šta još da rade. Sećaš se šta se dogodilo za Bogojavljenje. Prošle godine, na svoju odgovornost, Viktor je izabrao jednu himnu za Bogojavljenje, broj 642, čiji je refren „blagoslovena nek je Bogorodica, blagoslovena nek je i molimo se za nju“. Ova količina papizma je veoma iznervirala paroha. Na kraju prve strofe je vidno spustio note himne, okrenuo se i stao gledajući u ljude tako hladno da su neki dečaci iz hora umalo prestali da pevaju. Kasnije je rekao da mu je to „Blagoslovena nek je bogorodica“ i „Slava, Marijo“ zvučalo kao pijana pesma iz „Psa i flaše“. — Gluposti! — reče Viktor malo mirnije. — Tvoj otac me uvek sputava kad pokušam da unesem malo živosti u službu. Ne dozvoljava nam tamjan, ni pristojnu muziku, ni prave odore....ništa. I koji je rezultat toga? Ne možemo da napunimo crkvu ni do četvrtine nedeljom, a i ti što dođu su izviđači, crkveni devojački klubovi i nekoliko starica. — Znam, to je grozno — prizna Doroti ušivajući dugme — kao da nema smisla da bilo šta radimo. Mi jednostavno NE MOŽEMO da navučemo ljude da dolaze u crkvu. Ali ipak dolaze na venčanja i sahrane. A mislim da se nije smanjio broj ljudi koji dolazi u crkvu ove godine. Cela zajednica ima oko dvesta članova. — Dvesta! Trebalo bi da imamo dve hiljade koliko ima ljudi u gradu. Činjenica je da tri četvrtine ljudi koji žive u ovde nikada ne idu u crkvu. Crkva ih je ispustila iz vida. Oni ne znaju ni da tako nešto postoji. A zašto? Na to ciljam. Zašto? — Pretpostavljam da su u pitanju nauka i slobodne misli i tako dalje — reče Doroti iz navike, citirajući oca. Ovo je skrenulo Viktoru misli sa onoga šta je hteo da kaže. Hteo je da kaže da je zajednica Svetog Estlina propala zbog loše službe; ali toliko je mrzeo nauku i slobodne misli da ga je to prebacilo u potpuno drugu sferu.

— Naravno da je ta takozvana slobodna misao! — viknuo je, i uzvrpoljio se. — Te ateističke svinje Bernard Rasel i Džulijan Haksli, i svi njihovi sledbenici. A šta je upropastilo crkvu, to što umesto da im odgovorimo i dokažemo da su lažovi i prevaranti, samo sedimo i puštamo ih da propagiraju ateizam kad god mogu. Sve je to greška biskupa, naravno. (Kao i svaki anglokatolik i Viktor nije mnogo voleo biskupe) Svi su oni neki modernisti. Tako ti boga — onda dodade malo mirnijim tonom — da li si videla moje pismo u crkvenom nedeljniku prošle nedelje? — Ne, bojim se da nisam....reče Doroti, držeći dugme u ruci. O čemu je? — O, modernisti, biskupi i tako to. Dobro sam ih iskritikovao. Retko da je bila nedelja u kojoj Viktor nije pisao za crkveni nedeljnik. Bio je u toku sa svakom kontroverzom i aferom, a sve je to iskorišćavao kao oružje za napad na moderniste i ateiste. Dva puta je bio u sukobu sa doktor Mejdžorom, pisao je pisma puna ironije o dekanu Ingeu i biskupu od Birmingema, a nije oklevao da napadne lično Rasela. Ali ga naravno Rasel nije udostojio odgovora. Doroti je inače veoma retko čitala crkveni nedeljnik, a paroh se nervirao što mu se nakupilo dosta starih brojeva u kući. Nedeljne novine koje su donosili u crkvu bile su Crkvena gazeta — dobri stari torijevski anahronizam sa malom i probranom publikom. — Ta svinja Rasel! — nastavi nervozno Viktor sa rukama u džepovima. Koliko me on nervira! — Zar on nije onaj poznati, genijalni matematičar ili tako nešto? — reče Doroti spuštajući ogrtač. — Mogu da kažem da je za svoju struku pametan, naravno — prizna nevoljno Viktor — ali šta ima od toga? Samo zato što je pametan ima pravo da priča svašta, ali nema veze! Da se vratimo na ono što sam pričao. Što ne možemo da nateramo ljude da češće dolaze u crkvu? Zato što su nam službe spore i bezbožne, zato je to. Ljudi žele da se mole onome čemu se dive — hoće pravu katoličku službu u pravoj katoličkoj crkvi. Ali to od nas ne dobijaju. Dobijaju neko matoro protestantsko ćiribu-ćiriba, i protestantizam je mrtav i to svako zna. — To nije istina! — reče malo glasnije Doroti ušivajući treće dugme. — Znaš ti dobro da mi nismo protestanti. Otac uvek govori da je engleska crkva katolička, a on ni sam ne zna koliko je puta držao govore o apostolskim dostignućima. To je razlog što lord Pokthorn i ostali neće da dođu u crkvu. On ne želi da se priključi anglokatolicizmu jer smatra da tu ima previše rituala i raskoši za njegov ukus. A to i ja mislim. — Ne govorim ja da tvoj otac nije posvećen doktrini, stvarno jeste. Ali ako

misli da smo mi katolička crkva koja ne drži službu na katolički način, sramota je što barem PONEKAD nemamo procesije. I njegova ideja oko novih odora, molim te nemoj da mu to preneseš, odvratna je. Za Uskrs nosi gotsku mantiju i moderni italijanski ogrtač. Prokletstvo, to je kao da nosi cilindar i braon cipele. — Pa ja ne mislim da su odore toliko važne koliko ih ti smatraš — reče Doroti. — Mislim da je sam duh sveštenika bitan, a ne odelo koje on nosi. — To je nešto što bi rekli oni primitivni metodisti! — reče gadljivo Viktor. — Naravno da su odore bitne! Koji je smisao molitve ako to ne uradimo kako treba? Ako bi htela da vidiš kako stvarno treba da izgleda katolička služba, pogledaj kako to rade u Svetom Vedekindu u Milborou! Tako ti boga, koliko oni imaju stila, ikone Bogorodice, stalna pričešća, sve. Imaju i molidbene tri puta godišnje, prkose i samom biskupu. — Mrzim način na koji se odvijaju službe u Svetom Vedekindu! — reče Doroti. — Sve je mnogo zategnuto. Od silnog dima tamjana jedva može da se vidi oltar. Mislim da je sad u modi da ljudi prelaze u katoličanstvo i mislim da će ili to proći. — Moja draga Doroti, pričaš kao nekomformista. Ti bi stvarno trebalo da pređeš. Plimutsko bratstvo, ili sestrinstvo, nemam pojma kako se zove. Tvoja omiljena himna je broj 567„,o moj bože, ja se plašim slave tvoje i moći tvoje“. — Tvoja je 231 „noću korake brojim da bih sutra do Rima stigao!“ — izrecitova mu Doroti zašivajući poslednje dugme. Rasprava je potrajala nekoliko minuta dok je Doroti ukrašavala konjanički šešir od dabrovine (to je, u stvari, bio njen stari crni šešir) sa trakama i šljokicama. Ona i Viktor su večito upadali u rasprave i prepirke oko pitanja „ritualizma“. Doroti je smatrala da bi Viktor „išao do Rima“ da nije sprečen u tome i, manje-više, bila je u pravu. Ali Viktor još nije bio svestan svoje moguće sudbine. Trenutno je groznica oko anglo-katoličkog pokreta, koja je tresla neprekidno na tri fronta protestanti sa desne strane, modernisti levo i, nažalost, rimokatolici otpozadi, uvek spremni da te šutnu u zadnjicu, okupirala sve njegove misli. Prozivanje dr Mejdžora u „Crkvenom nedeljniku“ značilo mu je više nego bilo koji stvarni posao u životu. Fanatizam koji je gajio prema crkvi ubio mu je i poslednji atom pobožnosti u duši. Sve crkvene kontroverze su mu izgledale kao igra, najprivlačnija igra ikada izmišljena, jer je trajala večno i nije bilo dozvoljeno varanje. — Hvala bogu te je gotovo — reče Doroti razgledajući kapu. — Bože, koliko još stvari imam da uradim! Kad bih samo otkačila te proklete čizme. Koliko je sati, Viktore?

— Skoro je pet do jedan. — O, blagi bože! Moram da idem. Treba da napravim tri omleta. Ne smem da se usudim da to dam Eleni. I da, Viktore! Imaš li nešto što bi mogao da priložiš za dobrotvornu prodaju? Ako imaš stari par pantalona, bilo bi super, jer uvek uspemo da prodamo pantalone. — Pantalone? Nemam, ali reći ću ti šta imam. Imam primerak „Hodočasnikovog dnevnika“ i još jednu Foksovu „Knjigu o Martirima“, koje želim da se otarasim već godinama. Prokleto protestantsko đubre! Tetka jeretik mi je dala to. Zar ti nije muka od sveg tog skupljanja novčića? Sad, kada bismo imali pravu katoličku službu, i pravo pričešće, onda ne bismo morali... — To je divno — reče Doroti. — Uvek dobro prođemo sa knjigama — prodajemo ih za peni po komadu i skoro sve odu. Jednostavno MORAMO da napravimo dobru prodaju, Viktore! Računam da će nam gospođica Mejfil dati nešto stvarno LEPO. Nadam se da će nam dati divan Lovsoftov kineski servis za čaj, koji bismo mogli da prodamo za minimalno pet funti. Celo jutro se molim da nam ga da. — O? — reče Viktor, manje oduševljen nego pre. Kao i Prodžet jutros, i on se stideo od reči „molitva“. Mogao je po ceo dan da priča o ritualima; ali kada bi se pomenule lične molitve, tu bi se osećao nedostojnim. — Nemoj da zaboraviš da podsetiš oca za procesiju — reče joj vraćajući se na iste teme. — U redu, pitaću ga. Ali znaš šta će se desiti. Samo će se iznervirati i nazvati to rimskom groznicom. — O, nek je prokleta ta rimska groznica! — reče Viktor, koji se, za razliku od Doroti, nije uzdržavao od psovki. Doroti pojuri u kuhinju i, otkrivši da ima samo pet jaja od kojih treba da spremi omlet za troje ljudi, odluči da spremi jedan veliki omlet i da ga pomeša sa hladnim kuvanim krompirom koji joj je ostao od juče. Kratko se pomolivši da joj omlet uspe (jer omleti tako imaju običaj da se raspadnu dok se vade iz tiganja), razbi jaja i poče su spremanjem. Viktor ode niz put mrmljajući poluglasno „nek je sveti naš praznični dan“, i prođe pored ružnog i neurednog sluge, koji je nosio dva bokala polomljenih drški, prilog gospođe Mejfil dobrotvornoj prodaji.

Šesto poglavlje Tek je prošlo deset sati. Mnogo se stvari dogodilo, ali ništa nije bilo toliko važno; samo uobičajeni poslovi oko crkve, koji su popunjavali Dorotino popodne i veče. Sada je bila u Vartbartonovoj kući, kao što mu je i obećala, i pokušavala da se uklopi u jednu od onih zamršenih besmislenih prepirki koje su je inače veoma zabavljale. Pričali su, ali Vartbarton je, u stvari, uvek uspevao da skrene priču na svoju omiljenu temu, pitanje vere i verovanja. — Draga moja Doroti — govorio je argumentovano šetkajući se po prostoriji sa jednom rukom u džepu i brazilskom cigarom u drugoj — draga moja Doroti, da li stvarno misliš da ćeš se, u tvojim godinama, a imaš ih dvadeset sedam, koliko znam, i sa tvojom inteligencijom, celog života pridržavati svojih religijskih ubeđenja? — Naravno da hoću. Znate da hoću. — Hajde, molim te! Svi ti jeftini trikovi, te gluposti koje si naučila na majčinom kolenu — sigurno me nećeš lagati da i dalje veruješ u to? Naravno da ne. Ne možeš! Plašiš se da ne pogrešiš, to je to. Ovde ne moraš da se brineš oko toga, znaš. Zla komšinica te ovde ne može čuti, a ja to nikome neću ispričati. — Ne razumem šta mislite pod tim GLUPOSTI — reče Doroti, malo se uspravivši u stolici, kao da se uvredila. — Evo, hajde da uzmemo neki primer. Nešto što ćeš baš teško progutati — pakao, na primer. Da li veruješ u pakao? Pod VERUJEŠ ne mislim da li veruješ u neko mleko i voda metaforično stanje o kome sad mladi modernistički nastrojeni biskupi i mladi Viktor Stoun pričaju. Mislim da li veruješ u to bukvalno? Da li veruješ u pakao kao što veruješ da postoji Australija? — Naravno da da — reče Doroti i poče da mu objašnjava da je postojanje pakla mnogo trajnije i stvarnije od postojanja Australije. — Hm — reče Vartbarton, neimpresioniran — mnogi dele tvoje mišljenje, naravno. Ali ono što mi je sumnjivo kod vas verujućih ljudi jeste što ste toliko bespogovorno zadrti u tome. To pokazuje, ako ništa drugo, da imate veoma slabu maštu. Ne možeš znati da se ja, nevernik i bogohulnik do grla