Džordž Orvel - Sveštenikova kći

od plastelina na šper-ploči, uzimajući mere iz atlasa. Deca su obožavala da prave kartu; uvek su molili da što duže rade tu aktivnost. i sa celim razredom, izuzev šest najmlađih i Mevis Vilijams, koja je još uvek bila u fazi elemenata slova, počela je da čita Magbeta. Nijedno dete nije nikada pročitalo ništa svojevoljno, osim možda „Dečijih novina“; ali su spremno prihvatili Šekspira, i kao što to sva deca rade kada ih ne uplaše analizama i detaljima. Istorija je bila najteža stvar za učenje. Doroti nije shvatala do sada koliko je za decu koja potiču iz siromašnih porodica sam koncept istorije bio nepoznat. Svaka malo obrazovanija osoba, koliko god slabo se informisala, zna neke stvari u vezi sa istorijom; može da zamisli rimskog centuriona, srednjovekovnog viteza, plemića iz osamnaestog veka, čak i sami pojmovi antike, srednjeg veka, renesanse i industrijske revolucije znače joj makar malo. Ali ova deca su odrasla u kućama koje nisu imale knjige i uz roditelje kojima je bila smešna ideja da prošlost ima neke veze sa sadašnjošću. Nikada nisu čuli za Robina Huda, nikada se nisu igrali vitezova i odmetnika, nikada se nisu pitali ko je izgradio engleske crkve i šta znači Fid. Def. [22] na peniju. Postojale su samo dve istorijske ličnosti za koje su sve bez razlike čule, a to su bili Kolumbo i Napoleon. Niko ne zna zašto — možda su se Kolumbo i Napoleon pojavljivali u novinama češće nego bilo koja druga istorijska ličnost. Oni su se usadili u dečije umove kao Tvidldum i Tvidldi [23] , dok nisu postali jedini istorijski likovi. Kada je pitala kada su izmišljeni automobili, jedna desetogodišnja devojčica je rekla „pre hiljadu godina i to je uradio Kolumbo“. Neke starije devojčice su pročitale „Istoriju u sto strana“ od Bodičee do prvog jubileja, ali su praktično sve zaboravile. To i nije toliko bilo bitno jer su većinom bile u pitanju laži i gluposti. Počela je čas sa objašnjavanjem Cezarove invazije, ali iako je prvo mislila da će predavati tako što će čitati tekstove iz istorijskih knjiga koje je pozajmljivala iz biblioteke, shvatila je da je taj način neuspešan jer su one jedva mogle da razumeju reči koje su bile višesložne. Nekako je uspela da to sve prebaci u jednostavniji oblik, a pošto nije ni sama znala puno o tome, pravila je beleške, parafrazirala i tako im predavala. Pokušavala je na sve načine da im u njihove nezainteresovane umove usadi neku sliku iz prošlosti, ili da ili barem malo zainteresuje za sve. Jednog dana joj je brilijantna ideja pala na pamet. Kupila je rolnu jeftinih tapeta i počela sa decom da pravi istorijsku kartu. Označili su na papiru godine i vekove, i onda su pored njih lepili sličice koje su sekli iz ilustrovanih časopisa — sličice vitezova u oklopima, španskih galija, prvih štamparija i vozova. Zakačen na zidovima učionice, ceo tapet bio je predstava britanske istorije, koju su iz dana u dan popunjavali. Deci se to svidelo više od pravljenja karte Evrope od plastelina. Doroti je primetila da su uvek lakše

radili zadatke koji su u sebi sastojali PRAVLJENJE nečega, umesto da su samo učili činjenice. Čak su imali nameru da prave reljefnu kartu sveta, tri puta dva metra, od dekupaža, ako bi Doroti to uspela da „provuče“ pored gospođe Krivi —jer je priprema toga zahtevala dosta vode i pravio se nered. Gospođa Krivi je gledala na Dorotine inovacije sa ljubomorom, ali se u početku nije mešala. Nije htela da pokaže otvoreno da je bila zapanjena i oduševljena činjenicom da je konačno imala učiteljicu koja je želela da radi nešto. Kada je primetila da je Doroti potrošila sopstvene pare na knjige za decu, to je izazvalo kod nje zadovoljstvo skoro jednako onom kad učini neku veliku pakost. Naravno da je i dalje zabadala nos u sve što Doroti radi, i insistirala da se Doroti posveti „radu na prepisivanju sa devojčicama“. Ali njen sistem je bio, kao uostalom i u većini škola, upućen samo roditeljima. S vremena na vreme deca bi odnela sveske kući roditeljima na proveru i gospođa Krivi nije želela da se u njima nađe ništa što bi bilo potcenjivački. Ništa nije smelo da bude precrtano, ili označeno kao „loše“ ili podvučeno; umesto toga, svako veče Doroti je prepravljala sveske, pod nadzorom gospođe Krivi, dodajući lepše komentare crvenim mastilom. „Veoma dobar rad“, i „Odlično napreduješ, sjajno. Samo nastavi!“, bili su joj omiljeni. Sva deca u školi su izgleda „napredovala sjajno“, samo što niko nije rekao u kom smeru se kretalo to napredovanje. Ali roditelji su izgleda bili u stanju da progutaju nenormalne količine ovakvih gluposti. Bilo je naravno i situacija kada je Doroti imala problema sa devojčicama. Činjenica da su sve bile različitih godina bila je problem sama po sebi, iako su je volele i bile „dobre“ na času u početku, ali nijedna grupa dece nije zauvek „dobra“. Nekada su bile lenje, nekada su se prepuštale najgorem poroku koji devojčice u školi imaju — kikotanje. Prvih nekoliko dana Doroti je posvećivala dosta pažnje maloj Mevis Vilijams, koja je bila gluplja nego što bi ikada mogao iko da pretpostavi da jedno dete od jedanaest godina može biti. Na prvi pokušaj da je natera da radi bilo šta osim pisanja elemenata slova odgovorila je poluživotinjskom tupošću u očima. Nekada je, opet, upadala u reč i tada bi znala da postavi neverovatna pitanja za koja nije postojao odgovor. Na primer, otvorila bi „Čitanku“ i našla bi neku ilustraciju, recimo slona, i pitala Doroti: — Izvinte, mis, a šta j’ ovo? (jedva da je uspevala da izgovori sve glasove) — To je slon, Mevis. — A š’a j’ slon? — Slon je vrsta divlje životinje. — A š’a j’ životnja?

— Pa na primer, pas je životinja. — A š’a j’ pas? I tako je mogla u nedogled. Negde na pola nastave četvrtog dana Mevis je podigla ruku i progovorila sa nekom vrstom pristojnosti: — Mol’m, mis, mogu d’ odem u kupat’lo? — Da — rekla joj je Doroti. Jedna starija devojčica je podigla ruku, pocrvenela, i spustila ruku kao da je nešto želela da kaže, ali nije smela. Kada ju je Doroti upitala šta je želela da kaže, progovorila je postiđeno: — Izvinite, mis, ali mis Strong nije dozvoljavala da Mevis ide sama u kupatilo. Ona se zaključa unutra i ne želi da izađe, a to razljuti gospođu Krivi, mis. Doroti je pohitala ka kupatilu, ali je bilo prekasno. Mevis je ostala u svojevoljnom pritvoru do dvanaest. Kasnije je gospođa Krivi objasnila Doroti da je Mevis ozbiljno zaostala u razvoju, ili kako je ona to zvala „nije tačna u glavu“. Bilo je nemoguće naučiti je bilo čemu. Naravno, gospođa Krivi to nije rekla Mevisinim roditeljima, koji su verovali da im je dete samo malo „usporeno“ i plaćali su školu redovno. Sa Mevis je bilo lako raditi. Daš joj svesku i olovku i kažeš joj da crta i biće mirna ceo dan. Ali Mevis, dete navike, nije crtala ništa drugo osim elemenata slova — sedela je satima u tišini, srećna, isplaženog jezika i crtala stranice i stranice linija pravih i krivih. Uprkos tim manjim nevoljama, koliko je sve neočekivano lepo išlo! Štaviše, neverovatno lepo! Negde oko desetog novembra, posle dosta gunđanja zbog cene uglja, gospođa Krivi je dozvolila da se založi vatra u učionici. Deca kao da su postala pametnija kada su bila u toplom. Bilo je srećnih trenutaka kada bi vatra pucketala u ognjištu, a gospođa Krivi bila van kuće. Tada bi deca radila u tišini i upijala lekcije koje su im bile omiljene. Najbolje je bilo kada bi dve najstarije devojčice čitale Magbeta, ostali bi bez daha posmatrali kako one pokušavaju da ožive scene, a Doroti bi ih samo opominjala da izgovaraju reči pravilno, i ponekad bi im objašnjavala ko je Belonina deveruša ili kako veštice jašu na metlama. A devojčice su naučile, sa uzbuđenjem kao da je u pitanju detektivska priča, kako je Birnam Vud uspela da dođe do Dunsiane i Magbet da bude ubijen od čoveka koga nije rodila žena. To su bili trenuci u kojima se trud predavanja isplaćivao — trenuci kada se dečiji entuzijazam rasplamsa, kao suvo drvo, i sretne se sa tvojim, i onda zajedno otključavaju mora znanja i nauke, koji potiskuju osećaj umora ili napora. Nijedan posao nije toliko uzbudljiv kao predavanje, ako imaš potpunu slobodu. Nije ni Doroti znala da to „ako“ jeste jedno od najvećih

„ako“ na svetu. Posao joj je odgovarao i bila je srećna zbog toga. Već je dobro upoznala decu do tog trenutka, znala je njihove osobine i načine na koji bi svaku od njih navela da razmišlja. Postala im je privrženija, zainteresovanija za njihov napredak, i više zagrižena da im učini najbolje, nego što je to ikada i zamišljala. Kompleksan, neprekidan posao predavanja ispunio joj je život isto kao što su je parohijski poslovi ispunjavali kod kuće. Razmišljala je i sanjala časove; uzimala je knjige iz biblioteke i proučavala teoriju pedagogije. Toliko joj se sviđalo da je bila spremna da predaje celog života, čak i sa platom od deset šilinga nedeljno, ako bi imala ovakve uslove. To je bio njen poziv, tako je barem mislila. Bilo koji posao koji bi je okupirao potpuno bio je dobra promena u odnosu na besmislenost vremena koje je provela u amneziji. Ali ovo nije samo bio običan posao; izgledao je, kao misija, kao smisao života. Pokušaji da probudi tupe mozgove ove dece, pokušaji da ih izvuče iz žabokrečine u koju su bili ubačeni starim sistemom, bili su za nju stvar za koju je bila spremna da žrtvuje i telo i dušu. Zbog toga je, u to vreme, samim interesovanjem za posao, zaboravila na odvratne uslove života u kući gospođe Krivi, i sasvim zaboravila na njen poluživotinjski položaj i neizvesnu budućnost.

Četvrto poglavlje Ali naravno to nije moglo da potraje. Nije prošlo puno, a roditelji su počeli da se mešaju u Dorotin program rada. Ta stavka — problemi sa roditeljima — bila je jedna od rutina svake privatne škole. Svi roditelji su dosadni iz nastavnikovog ugla, a roditelji dece iz trećerazredne privatne škole su nemogući. S jedne strane, nisu znali šta uopšte znači obrazovanje; sa druge strane, gledali su na „.školarinu“ na isti način na koji su gledali na račun u mesari ili bakalnici i pokušavali su da otkriju da li su prevareni. Bombardovali su učitelje loše napisanim porukama u kojima su postavljali nemoguće zahteve, a te poruke su slali po deci koja su ih većinom, učila napamet na putu do škole. Druge nedelje Mejbl Brigs, jedna od najpametnijih devojčica u razredu, donela je Doroti poruku sledeće sadržine: Draga mis, da li biste molim Vas davali Mejbl malo više časova ARITMETIKE? Mislim da ne obraćate puno pažnje na to. Sve te mape i tako to... Njoj treba neka realna nauka, ne te skupe stvari. Tako, malo više ARITMETIKE, molim vas, Dž. Brigs P.S. Mejbl mi priča da sad učite nešto što se zove decimali. Ne želim da ona uči decimale, želim da uči ARTIMETIKU. Tako je Doroti prestala da ubacuje Mejbl na časove geografije i posvetila se aritmetici, zbog čega je Mejbl plakala. Još pisama je pristizalo. Jedna majka je bila uznemirena jer je čula da deca čitaju Šekspira. „Čula sam“, napisala je u pismu, „da je taj gospodin Šekspir bio pisac dramskih tekstova, i da li je mis Milborou sigurna da on nije bio NEMORALAN pisac? Nju nikada nismo vodili u bioskope ili u pozorišta i mislim da je samo čitanje dramskih tekstova veoma grešno i za nju“, i tako dalje. Pristala je kada je čula da je taj gospodin Šekspir mrtav. To ju je nekako smirilo. Jedan roditelj je hteo da mu dete ima bolji rukopis, drugi je mislio da je francuski samo gubljenje vremena; i tako se nastavilo sve dok se Dorotin pažljivo stvaran sistem nije raspao. Gospođa Krivi joj je jasno rekla da sve što roditelji traže ona mora da

uradi ili da se barem pravi da radi. U mnogim slučajevima je to bilo skoro nemoguće, jer bi to poremetilo sve što bi trebalo jedno dete da nauči, na primer, da radi aritmetiku dok je ostatak razreda radio istoriju ili geografiju. Ali u privatnim školama reč roditelja je zakon. Takve škole postoje kao prodavnice, laskajući mušterijama, a ako roditelji žele da im deca nauče samo ringeraja i štampana slova, učitelj to mora da uradi, inače gubi učenika. Činjenica je bila da su roditelji bili veoma uznemireni zbog priča o Dorotinim metodama. Nisu imali razumevanja za te nove ideje, da deca treba da prave mape od plastelina ili da čitaju poeziju, a stara mehanička rutina, koje se Doroti grozila, bila im je prilično prihvatljiva. Počeli su da vrše sve veći i veći pritisak, a pisma su im bila sve ispunjenija rečju „praktično“, što je značilo više časova prepisivanja i aritmetike. A njihov pojam aritmetike sastojao se od sabiranja, oduzimanja, množenja i „prakse“, deljenja ogromnih brojeva, što nije imalo nikakvog smisla. Nekolicina njih je uopšte znala šta su to decimale, i samim tim su smatrali da ni deca to ne treba da znaju. Ipak, da je samo to bio problem, nikada ne bi bilo nekih ozbiljnijih sukoba. Roditelji bi maltretirali Doroti kao što to svi roditelji rade; ali Doroti bi na kraju naučila, kao što i svi učitelji na kraju nauče, da uz malo taktike može da ih bezbedno izbegne. Ali postojala je jedna stvar koja je sigurno vodila u nevolju, a to je bila činjenica da su svi roditelji, osim roditelji troje dece bili nekomformisti, dok je Doroti bila anglikanac. Činjenica je bila da je Doroti izgubila veru u sve — prethodna dva meseca, uz sve avanture koja je prošla, čudo bi bilo da je i dalje verovala. Ali to joj nije puno pomoglo; katolik ili anglikanac, disident, Jevrejin, musliman ili ateista, svi imaju neke urođene navike kojih se ne mogu odreći. Doroti, koja je rođena i odgajena u crkvi, nije razumela stavove nekomfomista. Koliko god da se trudila, nije uspevala da izbegne neke male stvari koje su vređale roditelje. Odmah na početku nastao je sukob oko veronauke — dvaput nedeljno deca su čitala određene delove iz Biblije. Stari zavet i ponekad Novi zavet — nekoliko roditelja je odmah pisalo žaleći se da mis Milhorou ne odgovara deci na pitanja koja ona postavljaju oko Bogorodice; tekstovi o Bogorodici se prelaze u tišini, ili po mogućstvu se preskaču i izbegavaju. Ali je Šekspir, taj nemoralni pisac, bio taj koga su deca pamtila. Devojčice su čitale Magbeta dolazeći polako do scene kada se ispunjava veštičije proročanstvo. Birnem Vud je došao do Dunsine — taj deo je ispunjen; ali šta ćemo sa čovekom koga nije rodila žena? Stigli su do fatalnog dela: MAGBIT: Jadnog li posla, koji mi se učini lakim, Željnog krvi mač sam radovao, i sa njim krvario,

Pusti nek padne na bedne grbove Imao sam čaroban život, koji ne sme uzeti onaj što je od majke rođen. MEKDAF: Uprkos magiji tvojoj, anđeo smrti je po tebe došao, Reći ću tebi, da sam ja taj Mekdaf, koga su iz majčine materice, na silu izvadili. Devojčice su gledale zbunjeno. Zavladala je trenutna tišina, i tada je hor glasova odjeknuo učionicom: — Molim Vas, mis, da nam objasnite šta to znači? Doroti im objasni. Objasnila im je sa zadrškom, i nepotpuno, praveći neke fatalne greške — znajući da je, kako god okrene, u nevolji — ali ipak im je objasnila. Posle toga, počela je zabava. Polovina dece je otišla kući i pitala roditelje o značenju reči „materica“. Gungula je nastala odmah, gomila pisama i žalbi koje su pristizale, prouzrokovane elektrošokom koji je prostrujao kroz petnaest pristojnih nekomformističkih domova. Te noći su roditelji verovatno imali neku vrstu konklave, jer se sledeće nedelje, kad se škola završila, delegacija njih pojavila kod gospođe Krivi. Doroti ih je čula kako pristižu jedno po jedno, i pretpostavljala je šta će se desiti. Kako je raspustila decu, čula je gospođu Krivi kako je zove: — Dođite ovde na minut, mis Milborou. Doroti se pela uz stepenice, jedva kontrolišući klecanje kolena. U mračnoj sobi za prijeme gospođa Krivi je stajala namrgođena pored klavira, a šestoro roditelja je sedelo ukrug, nalik na inkviziciju. Tu je bio gospodin Džordž Brigs, koji je napisao pismo u vezi sa aritmetikom — on je bio bakalin opreznog pogleda, a pored njega sedela je njegova mršava svadljiva žena. Do njih sedeo je krupan čovek volovske građe, sa ogromnim brkovima, dok je pored njega sedela bezbojna, neverovatno RAVNA žena koja je izgledala kao da je izravnjana nekim teškim objektom — možda svojim mužem. Njihova imena Doroti nije zapamtila. Tu je takođe bila i gospođa Vilijams, majka zaostalog deteta, mala, crna, veoma tupa žena, koja se slagala sa svim što bi bilo ko rekao, i poslednji je bio gospodin Pojnder trgovački putnik. On je bio mladoliki muškarac srednjih godina, sivog lica, nemirnih usana, i ćelave glave po kojoj su bili zalepljeni komadi vlažne loše perike. Zbog dolaska roditelja, vatra je bila upaljena u kaminu. — Sedite ovde, mis Milborou — reče gospođa Krivi, pokazujući na tvrdu stolicu koja je stajala kao optuženička klupa nasred kruga roditelja. Doroti sede.

— A sad — reče gospođa Krivi — saslušajte šta gospodin Pojnder ima da ti kaže. Gospodin Pojnder je imao štošta da kaže. Ostali roditelji su ga očigledno izabrali za govornika, a dok je govorio gomilice žućkaste pene su mu se pojavljivale u uglovima usta. A ono što je bilo fantastično jeste da je uspevao da kaže sve, valjda jer je imao toliki osećaj prema pristojnosti, a da nijednom ne pomene reč koja je izazvala celu nevolju. — Ja smatram da govorim u ime svih nas — rekao je glasom nekoga ko se pretvara da je načitan — da ako mis Milborou zna o kojoj drami se radi, Mekdaf ili kako se već zove, da ona sadrži reči kao što su... pa reči o kojima pričamo, a koje deca ne bi trebalo da čuju. Moje je mišljenje da je sramota da u školskim knjigama postoje takve reči. Siguran sam da je iko od nas znao da je taj Šekspir takav, odmah bismo to zaustavili. To me iznenađuje, moram da priznam. Pre neko jutro sam čitao u novinama da je taj Šekspir otac engleske književnosti; pa ako je to književnost, onda ne želimo da se ta književnost toliko uči. Mislim da se svi slažu sa mnom. Sa druge strane, ako mis Milborou ne zna da ta reč, mislim na reč o kojoj se radi, postoji u knjizi morala je na to da obrati pažnju. Nije bilo potrebe da još i objašnjava šta to znači. Samo je trebalo da ih ućutka i da im ne dozvoli da postavljaju pitanja, to je pravi način da se radi sa decom. — Ali deca tako ne bi razumela dramu! — protestovala je Doroti po treći ili četvrti put. — Naravno da ne bi! Mislim da ne vidite poentu moje priče, mis Milborou! Ne želimo da oni to razumeju. Mislite da mi želimo da ona kupe prljave ideje iz knjiga? Dosta im je tih prljavih filmova i bednih dečijih časopisa, sve te prljave, ljubavne pričice sa slikama... pa nećemo sad o tome. Ne šaljemo mi decu u školu da bi učile takve stvari. Ja govorim ono što svi roditelji misle. Mi smo pristojni bogobojažljivi ljudi. Neki od nas su baptisti, neki od nas metodisti, a čak je dvoje ili troje iz crkve Engleske; ali mi svi zaboravljamo razlike među nama kada je nešto ovakvo u pitanju. Želimo da decu odgajimo u pristojnom maniru i bez znanja nekih tamo činjenica o životu. Da je po mome, nijedno dete, naročito ne devojčice, ne bi znale ništa o životnim činjenicama pre nego što bi napunile dvadeset jednu. Zvuci odobravanja su se čuli od svih roditelja, a ogromni čovek je dodao: — Ja, more, u pravu si Pojndere, ja, more, tako je! Kada su završili sa temom Šekspira, gospodin Pojnder je dodao nekoliko primedbi na Dorotine novokomponovane metode predavanja, što je pružilo šansu gospodinu Džordžu Brigsu da se ubaci u priču s vremena na vreme.

— To ja pričam! Praksa, to je ono što želimo, praksu! Ne te gluposti kao što je poezija i pravljenje neki’ karata i lepljenje tih govnarija od papira. Daj im da pišu i da računaju i zajebi ostalo. Praksa! Rekao sam! To je trajalo nekih dvadeset minuta. U početku je Doroti pokušavala da se raspravlja, ali je videla kako joj iza leđa ostalih gospođa Krivi pokazuje da prestane. Kada su roditelji završili sa kritikama, Doroti je bila na ivici suza. Spremali su se da krenu, ali ih je gospođa Krivi zadržala. — Samo TRENUTAK, dame i gospodo — rekla je — sad kada sam vas sve saslušala, nadam se da ćete mi dozvoliti da i ja kažem nešto. Samo želim da razjasnim neke stvari, ako ste pomislili da sam JA kriva za to. I vi, mis Milborou, ostanite tu! Okrenula se ka Doroti i ispred roditelja je iskritikovala dobrih desetak minuta. Rekla je da je Doroti donela sve te prljave knjige bez njenog znanja; da je učinila čin izdajstva time i da ako se išta tako dogodi ponovo, da će je oterati bez razmišljanja. Bespoštedno ju je vređala. Rečenice tipa „devojka koju sam primila u kuću“, „koja jede moj hleb“ čak i „ona što živi od moje milostinje“ ponavljane su nekoliko puta. Roditelji su sedeli okolo i gledali, a njihova tupava lica, lica na kojima nije bilo zla ili pakosti, nego samo tupavosti izazvane neobrazovanošću i vaspitanjem, odobravala su to kao da su shvatali da je time okajan neki veliki greh. Doroti je ovo razumela; razumela je da je neophodno da je gospođa Krivi „iskritikuje“ pred roditeljima, tako da oni dobiju osećaj da je njihov uloženi novac dobro isplaćen i da nisu prevareni. Ali i dalje, to je bilo surovo i nepodnošljivo, a bes je polako rastao u njoj do mere da je bila spremna da uhvati i izudara gospođu Krivi. Iznova i iznova je razmišljala „ne mogu da ovo izdržim, ne mogu da izdržim! Ima da joj kažem ono što mislim i da izletim iz kuće“! Ali nije to učinila. Užasno joj je bila jasna mizerija njenog položaja, šta god da se desi, kakve god uvrede da istrpi, mora da to učini ako želi da zadrži posao. Zbog toga je sedela mirno, poniženog izraza lica, okružena roditeljima. Njen bes je polako postajao očaj, i shvatila je da će se rasplakati ako se ne suzdrži. Ali takođe je i shvatila, da ako se rasplače, to će biti poslednja kap koja će preliti čašu i da će roditelji tražiti da je otpusti. Da bi se iskontrolisala, zabila je nokte toliko duboko u dlanove da je na kraju shvatila da se raskrvarila na nekoliko mesta. „Kritika“ je bila gotova garancijama gospođe Krivi da se tako nešto više neće dogoditi i da će bezbožni Šekspir biti odmah spaljen. Roditelji su time bili zadovoljni. Doroti je dobila kritiku i oni će imati koristi od toga; nije ih interesovalo što je to bilo pogrešno i što su je time ponizili. Pozdravili su se sa gospođom Krivi, hladno su odmahnuli glavama prema Doroti, i otišli su. Doroti je ustala da krene, ali joj je gospođa Krivi pokazala da ostane tu

gde je. — Sačekajte još momenat — reče zloslutno dok su roditelji odlazili. — Nisam još završila, nisam ni deo još završila. Doroti ponovo sede. Kolena su joj klecala, i bila je na ivici suza više nego ikada. Pošto je ispratila roditelje, gospođa Krivi se vratila sa kofom vode i prosula je na vatru nema smisla da gori ugalj sad kad su roditelji otišli. Doroti je pretpostavila da je „razgovor“ tek počinjao. Ipak, bes gospođe Krivi kao da je prestajao, ili je samo skinula tu masku vrle vernice koju je držala pred roditeljima. — Želim da razgovaram sa vama, mis Milborou — reče— sad ćemo da razjasnimo jednom za svagda kako ova škola funkcioniše i kako će funkcionisati ubuduće. — Da — reče Doroti. — Biću otvorena prema vama. Kada ste došli, odmah sam videla da ne znate prvo pravilo predavanja u školi; ali nisam znala da nemate toliko razuma i pristojnosti kao što bi jedna devojka trebalo da ima. Radili ste na svoj način prvih par nedelja, a zaboravili ste da je prvenstveno da u tome imate podršku roditelja. Pa ja TO neću da trpim više. Od sada ćete da radite sve na MOJ način, ne na SVOJ. Da li vam je to jasno?! — Da — reče Doroti ponovo. — Nemojte da mislite da ja ne mogu bez vas — nastavi gospođa Krivi — mogu ja da nađem učiteljicu za dva penija nedeljno, sa fakultetom čak. Ali te fakultetlije većinom piju, ili se, nema veze, to da znate da za vas nema opijanja i tako nekih stvari. Mogu da vam kažem da ćemo se slagati jedino ako odbacite te svoje novokomponovane ideje i razumete šta je to praktično predavanje. Tako da, sedite i slušajte. Doroti je slušala. Sa oduševljenjem, i cinizmom koji je bio gori zbog toga što je bio potpuno nesvestan, gospođa Krivi je objašnjavala tehnike grozne kolotečine koju je ona zvala praktična škola. — To ima da shvatite jednom za svagda — počela je — da jedina stvar koja je bitna u ovoj školi jesu školarine. A te gluposti oko „razvijanja dečijeg uma“, kako ih zovete, za to nema mesta ovde. Pare su ono što me interesuje, ne RAZVIJANJE DEČIJIH UMOVA. Na kraju krajeva, to je i logično. Zar ne mislite da bi na neki drugi način uspevala da održim školu da radi i da mi kuća ovako lepo izgleda da nema novca koji će to platiti. Pare prvo, a sve ostalo ide posle. Zar vam nisam to rekla prvog dana kada ste došli ovde. — Jeste — reče Doroti ponizno. — Pa onda, pošto roditelji plaćaju školarinu, o roditeljima se i brinemo.

Radite ono što oni žele, to je jedino pravilo ovde. Mogu da vam kažem da cela gungula koju ste napravili sa tim plastelinom i papirom ne čini ništa loše deci; ali ako to roditelji ne žele, ni ja ne želim. Oni žele da deca nauče samo dve stvari, a to su lepo pisanje i aritmetika. Naročito krasnopis. To je nešto što oni vide kao korisnu stvar. Tako da časove pisanja i lepog pisanja treba da povećate. Hoću da imam gomilu lepih prepisanih tekstova koje devojčice mogu da ponesu kućama, i koje roditelji mogu da pokažu komšijama, što nam je neka vrsta besplatne reklame. Hoću da deca pišu dva sata dnevno i ništa više... — Dva sata prepisivanja dnevno — ponovi Doroti ponizno. — Da, i hoću dosta aritmetike. Roditelji baš vole aritmetiku: naročito vezanu za novac. Obraćajte uvek pažnju na roditelje. Ako ih sretnete na ulici, zastanite i popričajte sa njima o njihovoj deci. Naglasite da je njihovo dete najbolje u razredu i da će, ako ostane još tri polugodišta, činiti čuda. Da li me shvatate? Nemojte slučajno da im govorite da nema mesta za boljitak; jer ako im kažete TO, odmah će ispisati decu. Samo još tri polugodišta — to je ono što treba da im kažete. A kada pravite izveštaje na tromesečjima, donesite ih meni da ih ja još jednom pogledam. Volim da ih ja sama pregledam. Gospođa Krivi pogleda Doroti u oči. Verovatno je htela da kaže kako se ona uvek potrudi da svaka devojčica ima dobre ocene i da bude skoro pa najbolja; ali nije to rekla. Doroti nije mogla ništa da kaže u tom trenutku. Bila je pokorna i bleda, mada joj je u srcu rastao bes i otpor koji je morala da iskontroliše pre nego što je progovorila. Nije naravno imala nameru da protivreči gospođi Krivi. „Razgovor“ joj je slomio duh. Iskontrolisala je glas i rekla: — Učiću ih samo krasnopis i aritmetiku je l’ to to? — Pa nisam ja baš tako to rekla. Ima još nekih stvari kojima bi ih trebalo učiti. Francuski na primer — francuski se VEOMA sviđa roditeljima. Ali to nije neka stvar koju bi trebalo puno da radite. Nemojte da im punite glavu puno gramatikom, sintaksom i tako tim stvarima. To ih ne vodi nigde, koliko ja to vidim. Naučite ih „Parley vous francey“ i „passey moi le beurre“ i tako dalje; to im je korisnije od te vaše gramatike. A tu je i latinski, ja uvek smatram latinski dobrim predmetom. Ali pretpostavljam da ne znate dobro latinski. — Ne — priznade Doroti. — Pa i nema veze. Ne morate da ih učite. Nijedan roditelj ne želi da mu dete gubi vreme oko latinskog. Ali žele da vide da to postoji na rasporedu časova. To izgleda otmeno. Naravno ima tu još mnogo predmeta koji postoje

u rasporedu, ali ih mi ne radimo. Bibliotekarstvo, daktilografija, na primer; takođe i ples i muzičko. To samo lepo izgleda na reklami. — Aritmetika, krasnopis, francuski —još nešto? — upita Doroti. — O da, istoriju, geografiju i englesku književnost, naravno. Ali možete to i da ne predajete, sve vam je to gubljenje vremena. Od geografije ih učite da znaju glavne gradove. Naučite ih imenima glavnih gradova svih engleskih pokrajina i kolonija, kao tablicu množenja. Tako mogu da pokažu drugima da znaju nešto. A što se tiče istorije, držite se one knjige „Istorija u sto strana“. Ne želim da uče iz onih velikih knjiga što ste ih doneli iz biblioteke. Jednom sam otvorila tu jednu knjigu i pročitala da su Englezi bili poraženi u ne znam ti ni ja kakvoj bici. Jeste to možda dobro da deca znaju, ali roditelji to neće da trpe, samo da znate. — A književnost? — reče Doroti. — Pa naravno, treba nešto i da čitaju, i ne znam što ste vi odbacili te divne male čitanke koje mi imamo. Nastavite sa čitankama. Jesu možda malo starije, ali su sasvim dobre za tu decu, i to ja znam. A naravno treba da nauče i neke pesmice napamet. Neki roditelji vole da im deca znaju pesmice. „Dečak koji je stajao na zapaljenoj palubi“, na primer, ili „Potonuće parobroda“, kako li se zvao taj brod?, a da „Potonuće parobroda Hespera? Malo poezije im neće škoditi tu i tamo. Ali molim vas, zaboravite na tog ŠEKSPIRA. Doroti nije dobila čaj tog dana. Već je odavno prošlo vreme čaja, ali kada je gospođa Krivi završila sa objašnjavanjem, poslala je Doroti napolje bez ikakvog pominjanja čaja. Možda je to bila neka vrsta kazne zbog Magbeta. Doroti nije tražila dozvolu za izlazak, ali je osećala da ne može više da provede ni trenutka u kući. Zato je stavila šešir na glavu, ogrnula kaput i uputila se niz ulicu u javnu biblioteku. Bio je kraj novembra. Dani su bili vlažni, a noću je vetar brijao kroz golo drveće, čineći da gasni lampioni trepere pored toga što su bili dobro zaštićeni, a lišće se kovitlalo po trotoaru. Doroti blago zadrhta. Oštar vetar ju je podsetio na Trafalgar skver. Iako nije razmišljala o tome da bi je gubitak posla vratio u siromaštvo iz koga je pobegla — nije baš bila u toliko lošoj situaciji — ipak, „razgovor“ sa gospođom Krivi joj je načinio Trafalgar skver bližim. Usadio joj je u dušu zakon, u stvari, to je bila jedanaesta zapovest i prva zapovest modernog sveta, koja je poništavala sve ostale: „Ne gubi posao.“ Ali ono što joj je gospođa Krivi rekla u vezi sa „praktičnim predavanjem“ dodatno joj je pomoglo da realno shvati činjenice. Umalo je glasno rekla ono što većina ljudi u njenom položaju misli, ali nikada ne govori. Njena fraza, koju je često izgovarala, „školarina je to što me zanima“, bio je moto, koji bi

bez ikakvih problema mogao da bude napisan na svakoj privatnoj školi u Engleskoj. Naravno bio je veliki broj privatnih škola u Engleskoj. Drugorazredne, trećerazredne, četvrtorazredne (Ringvud haus je bio klasični tip četvrtorazredne škole), postoje u svakom londonskom predgrađu i skoro svakom provincijskom gradiću. Otprilike ih je bilo preko deset hiljada, od kojih je jedva hiljadu posećivala inspekcija. Iako su neke malo bolje od drugih, veći broj je bio bolji od opštinskih škola sa kojima su se takmičili, isto zlo je bilo u svima njima; postojale su zbog samo jedne stvari, a to je pravljenje novca. Često su, sem toga što nisu radili ništa nelegalno, radili po istom principu kao bordel ili taverna. Neki mali škrti biznismen bi (često su škole vodili ljudi koji nisu imali nikakve veze sa obrazovanjem) ustao jednog jutra i rekao ženi: „Ema, pazi ovako! Što ne bismo nas dvoje napravili školu? Tu mogu da se zarade lepe pare, znaš, a ne moraš toliko da se trudiš kao oko prodavnice ili paba. Pored toga, ništa ne rizikuješ; nemaš troškova, sem nekoliko klupa i tablu. A možemo da napravimo sve u stilu. Da nađemo i par onih momaka sa Oksforda ili Kembridža da rade za male pare, da im nabavimo i uniforme i tako neke male šešire, znaš? E to će da zadovolji roditelje. Samo vidi da budemo u nekom dobrom kraju gde nećemo imati toliko jaku konkurenciju.“ Obično biraju neku od onih predgrađa srednje klase gde su ljudi bili isuviše siromašni da bi mogli da priušte dobre privatne škole, a bili su isuviše ponosni da pošalju decu u državne škole. Na neki način, bira kraj kao mlekadžija ili raznosač novina, i ako bi bio dovoljno mudar i taktičan, i ako ne bi imao konkurencije, godišnje je mogao da zaradi i nekoliko stotina. Naravno, nisu sve škole bile iste. Nije svaki vlasnik škrta mizerna osoba kao gospođa Krivi, postojale su neke škole u kojima je atmosfera bila pristojna, a učitelji dobri tako da su mogli da naplate po pet funti mesečno. Sa druge strane, neke od njih su bile meta skandala. Kasnije, kada je Doroti upoznala neku učiteljicu koja je radila u drugoj privatnoj školi u Sautbridžu, čula je priče o školama koje su gore i od Ringvud hausa. Čula je o jeftinoj provincijskoj školi gde su putujući glumci ostavljali decu kao nepotreban prtljag, i gde su deca jednostavno vegetirala, ne radeći apsolutno ništa, i često bi punila šesnaest godina a da nisu znala ni da čitaju; druga škola u kojoj su dani proticali u stalnoj pobuni, gde je stari učitelj jurio dečake i tukao ih štapom, a onda bi seo za katedru i plakao od očaja dok mu se celo odeljenje smejalo. Dokle god ovakve škole budu radile samo zbog novca, takve stvari će se dešavati. Skupe privatne škole gde su bogataši slali svoju decu bile su, makar na prvi pogled, bolje od ostalih, jer su mogli da plate dobre

nastavnike, a prosvetna inspekcija bi se trudila da ih često proverava; ali u dubini su i one imale istu trulu osnovu. Tek kasnije je, i to postepeno, Doroti otkrila ove stvari o privatnim školama. U početku je bila u strahu da će se jednog dana prosvetni inspektori pojaviti u Ringvud hausu, videti šta je to u pitanju i koliko je loše, i da će je na kraju zatvoriti. Kasnije je naravno shvatila da se tako nešto neće dogoditi. Ringvud haus nije bio „prepoznat“ i samim tim nije dolazila inspekcija. Jednog dana je prosvetni inspektor došao u posetu školi, ali sem što je premerio dimenzije učionice da bi utvrdio da svaka devojčica ima dovoljan broj kubnih metara vazduha, nije ništa drugo uradio; a i nije imao ovlašćenja da bilo šta radi. Mali broj „prepoznatih“ škola — manje od jedne desetine — bile bi kontrolisane oko kvaliteta nastave. Što se ostalih tiče, slobodne su bile da rade šta god požele. Niko ih nije kontrolisao osim roditelja, slepac je vodio slepca.

Peto poglavlje Sledećeg dana Doroti je počela da menja program u skladu sa naredbama gospođe Krivi. Prvi čas tog dana bio je krasnopis, a sledeći geografija. — To bi bilo to devojke — reče Doroti kad je sat otkucao deset — sad prelazimo na lekcije iz geografije. Devojčice su uz tresak otvorile fioke na klupama i bacile omražene radne sveske u njih, uz glasan uzdah olakšanja. Žamor „o, geografija“ proneo se kroz razred. Bio je to jedan od njihovih omiljenih časova. Dve devojčice koje su bile redari te nedelje, a čiji je posao bio da obrišu tablu, da skupljaju sveske i tako dalje (deca će se uvek boriti za privilegiju da rade takve poslove), skočile su sa mesta da dohvate poluzavršenu mapu koja je stajala na zidu. Ali ih Doroti zaustavi. — Samo trenutak. Sedite vas dve. Danas nećemo raditi na karti. — Ali, mis? Zašto ne možemo, mis? MOLIM VAS da to radimo — negodovala su deca. — Ne, plašim se da smo u poslednje vreme trošili mnogo vremena na mapu. Sad ćemo početi da učimo glavne gradove engleskih pokrajina i kolonija. Želim da svaka od vas zna većinu do kraja polugodišta. Na dečijim licima se ocrtavalo negodovanje. Doroti je to videla i pokušala da ih oraspoloži — bio je to taj besmislen pokušaj nastavnika da predstavi dosadan predmet kao izuzetno zanimljiv: — Pomislite kako će samo vaši roditelji biti ponosni na vas kada budete znali ime svakog većeg grada u Engleskoj. Deca to nisu progutala. Zavrištala su horski negodujući. — O, GLAVNI GRADOVI! Učenje GLAVNIH GRADOVA! To je ono što smo radili sa mis Strong. Molim vas, mis, zašto ne možemo da radimo na mapi? — Bez rasprave. Uzmite sveske i pišite ono što vam budem govorila. Posle ćemo zajedno to da čitamo. Bezvoljno deca su uzela sveske 1 dalje gunđajući: — Molim vas, mis, možemo li barem da radimo na mapi sledeći put? — Ne znam. Videću. Tog popodneva karta je bila uklonjena iz učionice, a gospođa Krivi je

sastrugala plastelin sa daske i bacila ga. To se dogodilo i sa ostalim stvarima, jednom po jednom. Sve promene koje je Doroti unela su nestale. Vratili su se u rutinu beskonačnih „kopiranja“, besmislene „prakse“ sabiranja i oduzimanja, papagajskog ponavljanja fraza „Passez-moi le beurre“ i „Le fils du jardinier a perdu son chapeau“, naravno tu su bile i „Istorija u sto strana“ i odvratna „Čitanka“ (Gospođa Krivi je zaplenila Šekspira, rekavši da će ga spaliti. Veća je doduše bila verovatnoća da ga je prodala). Dva sata dnevno su samo prepisivali. Dve depresivne parole na crnom papiru, koje je Doroti skinula, vraćene su, a tekst je obnovljen tako da je sad bio vidljiviji nego ikada, što se tiče istorijske karte Engleske gospođa Krivi ju je odnela i spalila. Kada su deca shvatila da se vraćaju na omražene lekcije, za koje su mislili da su prošlost, prvo su bili zapanjeni, onda očajni i na kraju su upali u staru tupavost. Ali Doroti se osećala gore nego deca. Posle samo par dana besmisla, u koji je bila obavezna da ih vodi, počela je da sumnja u sebe i da se pita koliko će to uspeti da izdrži. Iznova i iznova ju je progonila ideja da otkaže poslušnost gospođi Krivi. Zašto da ne, pomislila je, gledajući decu kako se muče i kako gunđaju pod teretom besmislenih lekcija — zašto to ne prekinuti i vratiti se na prave lekcije, makar na sat ili dva dnevno? Zašto ne prestati sa časovima i pustiti decu da se igraju? Mnogo bi im to bolje bilo nego ovo sad. Pusti ih da crtaju, ili da prave nešto od plastelina ili da smišljaju svoje bajke — bilo šta REALNO, bilo šta što bi ih zainteresovalo, umesto ove odvratne besmislene rutine. Ali se nije usuđivala. U svakom trenutku gospođa Krivi je mogla da upadne, i ako bi videla da se deca „igraju“ umesto da rade ono što je naređeno, ona bi bila u velikoj nevolji. Zbog toga je Doroti skupila srce, i povinovala se naređenjima gospođe Krivi potpuno, i stvari su se vratile na onaj nivo koji je bio pre nego što se mis Strong „pokvarila“. Lekcije su toliko dotakle dno u svojoj suvoparnosti da je najlepši deo nedelje bio kada bi gospodin But dolazio četvrtkom da drži čas hemije. Gospodin But je bio zlovoljni, nervozni pedesetogodišnjak, dugačkih smeđih brkova. Nekada je bio direktor državne škole, ali je ovih dana uspevao da zaradi taman dovoljno za život večitog pijanca, dajući povremene časove za dva i po penija. Njegovi časovi su bili neopisivo baljezganje. Čak i u svojim treznim danima gospodin But nije bio baš savršen predavač, ali sad kada je bio na granici delirijum tremensa i kada se svaki dan pitao da li će dočekati sledeći, sve znanje hemije ga je napustilo. Stao bi nasred učionice klateći se, i ponavljao je samo jednu rečenicu iznova i iznova. Zapamtite, devojke počeo bi svojim promuklim glasom, koji je nekada možda imao očinski prizvuk — broj elemenata je devedeset tri, devedeset tri

elementa postoje, a vi svi znate šta su to elementi, zar ne? Ima ih devedeset tri, zapamtite taj broj, devedeset tri. Sve to vreme Doroti je sedela na časovima (nije smela da napušta učionicu tokom časova hemije, jer je gospođa Krivi smatrala da je nepristojno da devojčice ostanu same sa starijim muškarcem) i bila je očajna zbog tuđe sramote. Svi časovi su počinjali sa devedeset tri elementa i nikada nisu odmakli dalje. Ponekad je pominjao i „veoma interesantan eksperiment koji ću vam pokazati sledeće nedelje, veoma interesantan, sigurno ćemo ga imati sledeće nedelje, baš zanimljiv eksperiment“, koji, ne mora se reći, nikada nije bio izveden. Gospodin But nije imao nikakve hemijske instrumente, a ruke su mu se toliko tresle da ih nije mogao koristiti ni da ih je imao. Devojčice su provodile te časove u tihoj dosadi, ali i to im je prijalo posle odvratnih sati prepisivanja. Deca nikada više nisu imala isti odnos sa Doroti posle roditeljske posete. Naravno nije se to promenilo odjednom. Zavoleli su „staru mis“, i očekivali su da će se posle nekoliko dana mučenja prepisivanjem i „komercijalnom aritmetikom“ vratiti na interesantne lekcije. Ali pisanje i aritmetika nisu prestajali, i samim tim popularnost Doroti kao učiteljice čiji časovi nisu bili dosadni i koja ih nije tukla, zavrtala uši ili slično, polako je nestajala. Pored toga, prenosila se priča da je sve krenulo od Magbeta. Deca su shvatila da je njihova omiljena učiteljica učinila nešto pogrešno, ali nisu znali šta je u pitanju, i da ju je neko „izribao“ zbog toga. To ju je umanjilo u njihovim očima. Ne možeš da radiš sa decom, čak ni sa decom kojima si drag, ako nemaš tu dominaciju kao odrastao; ako jednom ta dominacija nestane, čak i najbolje dete će te prezirati. Tako su i ova deca postala bezobrazna na svoj stari, provereni način. Pre toga, Doroti je morala da se obračunava samo sa povremenim napadima lenjosti, eksplozijama smeha ili glupim kikotanjem; sada su stvari postajale mnogo ozbiljnije. Deca su se na svoj način bunila protiv odvratne rutine. U nekoliko kratkih nedelja zaboravili su da im je Doroti bila draga i da im je škola bila zanimljiva. Sada im je škola bila ono što je i pre bila i ono što su svi očekivali da bude — mesto gde zevaš i dosađuješ se i s vremena na vreme udariš ili ubodeš onog do sebe, ili pokušaš da iznerviraš učitelja do kraja, i gde uzdahneš sa olakšanjem kada shvatiš da je čas završen. Nekada bi upadali u kolektivni plač, nekada bi se svađali i besneli uporno kako samo mala deca umeju: „ZAŠTO moramo ovo da radimo? ZAŠTO bilo ko mora da zna da čita i piše?“, iznova i iznova, dok Doroti ne bi uzviknula da se utišaju i pripretila im batinama. U poslednje vreme postala je prilično nervozna; to ju je iznenadilo i šokiralo ne neki način, ali nije mogla da se obuzda. Svakog jutra je govorila sebi da danas

NEĆE izgubiti živce i svakog jutra, sa očajnom tačnošću, JESTE gubila živce, naročito oko pola dvanaest kada su deca bila najgora. Ništa na svetu nije tako teško kao rad sa pobunjenom decom. Pre ili kasnije, Doroti je to znala, izgubiće kontrolu nad sobom i počeće da ih bije. Za nju je to bila neoprostiva stvar, udariti dete; ali skoro svi učitelji su na kraju primorani na to. Sada je bilo nemoguće naterati bilo koje dete da radi, osim ako ih nije direktno gledala. Ako bi samo okrenula pogled i na trenutak, salva loptica od papira bi poletela po učionici. Pored svega, robovski posao prepisivanja i „komercijalne aritmetike“ pokazao je nekakve rezultate i roditelji su bili zadovoljni. Poslednjih par nedelja polugodišta bili su najgori. Preko dve nedelje Doroti je bila bez pare u džepu, jer joj je gospođa Krivi rekla da je ne može isplatiti sve dok „neke pare ne legnu“. Tako je morala da se odrekne tajne čokolade koja joj je pomagala da preživi, i samim tim neprekidna glad koju je osećala učinila ju je malaksalom i bezvoljnom. Bilo je olovnih jutara kada su minuti prolazili kao sati, kada se trudila da skine pogled sa sata, i kada bi upadala u očaj znajući da posle ovakvog časa dolazi još jedan istovetni, a posle njega još jedan, i tako sve do beskonačnosti. Gore od toga bilo je kada su deca bila u svom glasnom raspoloženju i kada je bio potreban stalni i iscrpljujući napor da ili nekako iskontroliše; a naravno, sa druge strane zida, gospođa Krivi je prisluškivala, spremna da u svakom trenutku upadne uz tresak i da vikne glasom koji bi ih sve uplašio: „Molim lepo! Kakva je sad to buka?“ Doroti je tek sada bila potpuno svesna bednog života kod gospođe Krivi. Loša hrana, hladnoća, nemogućnost kupanja, sad su joj izgledali mnogo bitniji nego pre. Pored toga, stvar na koju nije obraćala pažnju dok se radovala novim idejama u poslu, a to je samoća. Ni otac, ni Vartbarton joj nisu pisali, a u ta dva meseca nije stekla nijednog prijatelja u Sautbridžu. Za bilo koga u tom položaju, a naročito za ženu, bilo je nemoguće da nađe prijatelje. Nije imala novca, nije imala svoju kuću, van škole jedino mesto bekstva bila je javna biblioteka, barem nekoliko dana u nedelji kada je mogla da ode tamo, i naravno tu je bila crkva nedeljom ujutru. Išla je stalno u crkvu, naravno — gospođa Krivi je insistirala na tome. Prvog nedeljnog jutra postavila je pitanje u vezi sa Dorotinim verskim ubeđenjima. — Žalim da znam koja religijska mesta posećujete — reče joj — pretpostavljam da ste kršteni u engleskoj crkvi, zar ne? — Da — reče Doroti. — Hm, dobro onda. Ne mogu sad da se setim gde da vas pošaljem. E da, tu

je Sveti Đorđe, to je anglikanska, a tu je i baptistička kapela gde ja odlazim. Većina naših roditelja su nekonformisti, a oni baš ne odobravaju da učiteljica bude anglikanka. Nikad ne smete da budete neoprezni sa roditeljima. Napravili su veliki problem pre nekoliko godina kada se ispostavilo da je učiteljica katolkinja, zamislite! Naravno, ona je to krila koliko god je mogla, ali na kraju je troje roditelja ispisalo decu. Ja sam je se otarasila istog dana kada sam saznala, naravno. Doroti je ćutala. — Ipak — nastavila je gospođa Krivi — kod nas ima troje anglikanske dece, a možda se desi da se ta crkvena veza isplati. Tako da je možda bolje da rizikujete i da idete u Svetog Đorđa. Ali budite oprezni, da znate. Rekli su mi da je Sveti Đorđe jedna od onih crkava u kojima se mnogo moli i krsti, i tako to. Dvoje naših roditelja su u „plomutskoj braći“, i oni će nestati ako vas vide da se krstite. Tako, onda idite radite tako te stvari ili kako god to radite. — U redu — reče Doroti. — I držite oči otvorene tokom službe. Dobro pogledajte po crkvi i vidi da li ima neka devojčica u zajednici koja bi možda mogla da postane naš učenik. Ako vidite bilo koju da odgovara, raspitajte se posle službe za ime i adresu. Tako je Doroti otišla u Crkvu Svetog Đorđa. Bila je to crkva za nivo „viša“ od Svetog Estlina; stolice su bile umesto klupa, ali nije bilo tamjana, i vikar (bio je to gospodin Gor-Vilijams) nosio je jednobojnu mantiju, osim za praznične dane. Što se tiče službe, bile su istovetne kao i one na koje je navikla kod kuće, tako da je prolazila kroz njih kao po navici i tačno je znala šta će se u kom momentu dogoditi. Nije se dogodio momenat koji bi joj vratio veru. U stvari, ceo koncept vere joj je trenutno bio besmislen; njena vera je nestala, isparila bez traga. To je misteriozna stvar, gubitak vere — misteriozna kao i sama vera. Kao i vera, to nije zasnovano na logici; to je kao promena vremenskih prilika u mozgu. Ali koliko god joj beznačajne bile službe, nije žalila za vremenom provedenim u crkvi. Naprotiv, radovala se nedeljnim jutrima kao blagoslovenom miru; jer je nedeljno jutro značilo bekstvo od gospođe Krivi i ispitivačkog pogleda i zvocanja. Sa druge strane, sama atmosfera crkve ju je tešila i smirivala. Koliko je ona shvatala, u svemu što se događa u crkvi, koliko god apsurdno i kukavički možda bilo, postoji nešto — teško za definisanje, ali neka vrsta časti, duhovnog oporavka, a to nije lako naći u spoljašnjem svetu. Smatrala je da se, iako više ne veruje, bolje za nju da ide u crkvu; bolje da prati neke drevne običaje nego da se upušta u nepoznatu slobodu. Znala je veoma dobro da nikada više neće moći da se iskreno pomoli; ali takođe je znala da će do kraja života morati da prati neke

ustaljene norme u kojima je bila odgajena. To ju je podsećalo da je nekada vera držala ceo njen život, bila praktično kostur njene duše. Ali i dalje nije preterano duboko razmišljala o gubitku vere niti o tome šta joj to može doneti u budućnosti. Bila je iscrpljena, neprekidno pokušavajući da ne gubi živce, i da nekako izdrži do kraja tog groznog polugodišta. Kako se polugodište približavalo, sve je teže bilo da održava red u razredu. Devojčice su se ponašale užasno, i sve više su mrzele Doroti, upravo zbog toga što im je nekada bila draga. One su smatrale da ih je ona izdala. U prvom trenutku pokušavala je da bude pristojna i dobra prema njima, ali se kasnije pretvorila u još jednu groznu staru mučiteljku kao što su i prethodne bile. Postala je grozna zver koja ih je terala da neprekidno samo prepisuju i koja im je udarala zauške kada bi napravile i najmanju mrlju u svesci. Doroti je primetila da je nekada gledaju sa onom prostom, dečijom mržnjom. Nekada su smatrale da je lepa, ali sada im je bila ružna, matora i usukana. Istina je da je dosta smršala otkad je radila u Ringvud hausu. Sada su je mrzele kao što su mrzele i sve ostale učiteljice pre nje. Nekada su je namerno maltretirale. Starije i inteligentnije devojčice su razumele situaciju veoma dobro — razumele su da je Doroti sad pod šapom stare veštice i da će je na kraju ona verovatno oterati ako one budu pravile veliku buku; nekada su se namerno drale iz petnih žila samo da bi gospođa Krivi uletela i da bi uživale u kritikama koje je Doroti tada trpela. U nekim trenucima Doroti bi im oprostila za sve što su uradile, jer je shvatala da je to bio jedini normalan način da se izbori sa monotonijom posla. Ali nekada bi joj nervi bili na ivici i tada bi posmatrala ta mala okrugla tupava lica kako joj se keze, sa dozom besa, čak možda i mržnje. Deca su tako slepa, tako surova, tako egoistična. Ne shvataju kada te maltretiraju preko granice trpljenja, a ako bi i znali, ne bi ih bilo briga. Možeš da činiš ono što je najbolje za njih, možeš da budeš smiren u situacijama koje bi i svecima bile izazov, ali ako bi morao da ih opterećuješ, mrzeće te bez obzira da li si ti kriv za to ili ne. Koliko su istiniti, kada naravno ti nisi nastavnik ili učitelj, ti često govoreni stihovi: Pod surovim okom učitelja, Mališani dan provode, U uzdasima i strahu! Ali kad si sam to surovo učiteljsko oko, shvataš da postoji i druga strana medalje.

Poslednja nedelja je stigla, i sa njom glupa farsa koju su zvali „ispiti“. Sistem je, kako je to objasnila gospođa Krivi, bio sasvim jednostavan. Sa decom vežbaš, na primer, nekoliko zadataka iz aritmetike toliko puta da oni sigurno zapamte odgovore. Onda te iste zadatke daš na testu pre nego što im se ukaže prilika da ih zaborave. Testove, naravno, deca nose roditeljima na proveru. A Doroti pod budnim okom gospođe Krivi piše izveštaje koje takođe nose, A reč „izuzetno“ napisana bi bila toliko mnogo puta da joj se događalo, kao što se nekada dogodi sa rečima koje stalno pišete, da je napišete nepravilno uopšte ne primećujući to, tako da je ta reč nekada bila napisana kao „izzuetno“, „izutzetzno“, „izutezno“. Poslednji dan je protekao u strašnoj gunguli. Čak ni gospođa Krivi nije mogla da obuzda decu. Do podneva su Dorotini nervi bili u komadima, a gospođa Krivi je sa njom imala „razgovor“ i to ispred sedmoro dece koja su bila tu na ručku. Popodne je bilo još gore, tako da se Doroti umalo rasplakala od svega. — Devojke — vikala je pokušavajući da nadjača buku. — MOLIM VAS, prestanite! MOLIM VAS! Ponašate se odvratno prema meni. Mislite li da je to lepo? To joj je bila fatalna greška. Nikada, nikada se ne prepuštaj deci na milost i nemilost! U trenutku je zavladao muk, a onda je jedno dete zavrištalo, glasno koliko je moglo: „Učiteljiceeee!“ U sledećem trenutku ceo razred je počeo, čak i imbecilna Mevis da vrišti iz sveg glasa: „Učiteljice! Učiteljiceeee! Učiteljice!“, u tom momentu nešto se prelomilo kod Doroti. Zastala je na trenutak, onda je podigla devojčicu koja se najviše drala, i zalepila joj šamar iz sve snage. Srećom ta devojčica je bila jedna od onih „srednjih mušterija“.

Šesto poglavlje Prvog dana raspusta Doroti je dobila pismo od gospodina Vartbartona. „Draga moja Doroti, ili bi možda trebalo da te oslovim sa Elen, pošto mi je rečeno da ti je to novo ime. Verovatno si pomislila, plašim se, da sam bezosećajan pošto ti nisam pisao do sada. Ali istina je da sam tek pre desetak dana čuo za ceo taj navodni slučaj bekstva. Bio sam u inostranstvu, prvo sam lutao po Evropi, zatim sam otišao u Beč i Rim. Ti dobro znaš da ja uvek pokušavam da se na takvim putovanjima klonim svojih vrlih zemljaka. Oni su dovoljno odvratni i u svojoj domovini, što ih u inostranstvu čini takvima da me je sramota što sam odavde i predstavljam se kao Amerikanac. Kada sam se vratio u Knajp Hil, tvoj otac nije želeo da me primi, ali sam nekako uspeo da nađem Viktora Stouna, koji mi je dao tvoju adresu i novo ime. To je uradio bez mnogo ubeđivanja, tako da sam ja zaključio da je on, kao i svi u tom otrovnom gradu, ubeđen da si počinila neki greh. Mislim da je mojim pojavljivanjem oborena teorija da smo nas dvoje pobegli, ali i dalje svi oni smatraju da si ti ipak učinila nešto skandalozno. Mlada žena nestaje odjednom, znači da mora da postoji neki muškarac u celoj priči. To je način razmišljanja provincijalaca. Ne moram ti naglašavati da sam poricao celu priču toliko da sam umalo poludeo. Verujem da bi ti bilo drago da čuješ da sam uspeo da ostanem nasamo sa onom odvratnom vešticom, matorom Sempri, i da sam joj očitao lekciju; i veruj mi da sam imao utisak da mi je STVARNO poverovala. Ali ipak, ta žena je neko poluhumanoidno biće. Ništa mi nije konkretno rekla, sem nekih jadikovki o „jadnoj, JADNOJ Doroti“. Čuo sam da si nedostajala ocu i da bi te on rado primio kući, samo da nije bilo tog skandala. Kažu da ovih dana ne jede redovno kao pre. Svima govori da si „otišla da se oporaviš od blaže bolesti i da sad imaš odličan posao u školi za devojke“. Iznenadićeš se kad čuješ šta mi se dogodilo. Morao je da plati sve dugove! Rekli su mi da su se trgovci udružili i da su hteli da šalju tužbe crkvi. Nešto takvo se nikada nije dogodilo u Plamstedskoj episkopiji, ali avaj, ovo je demokratsko vreme! Ti si, izgleda, bila jedina koja je mogla da drži trgovce mirnima. A sad moram da ti saopštim nešto u vezi sa mnom...“ U tom trenutku Doroti pocepa pismo u napadu razočaranja, čak i besa. Mogao je da pokaže makar malo saosećanja! To je tako ličilo na Vartbartona,

naročito sad kad ju je uvalio u ozbiljne nevolje, jer, na kraju krajeva, to što se pravio tako hladan i nezainteresovan bila je njegova krivica. Ali kada je o svemu lepo razmislila, opravdala je to njegovom hladnokrvnošću. Ništa nije učinio da joj pomogne, a niko ne očekuje da će on da se sažaljeva na njene probleme koje nije uzrokovao. Pored toga, njegov privatni život je vrveo od skandala; verovatno je smatrao da takav ženski skandal nije neka bitna stvar. Na Božić Doroti je dobila pismo od oca, i u njemu dve funte kao poklon. Iz sadržaja pisma bilo je očigledno da joj je sve oprostio. ŠTA je bilo to što joj je trebalo oprostiti ona nije bila sigurna, jer nije znala ni šta je tačno uradila; ali oprostio joj je. Pismo je počelo nemarnim, ali ipak prijateljskim pitanjima. Raspitivao se da li joj posao odgovara i da li je škola dovoljno prostrana, da li joj je soba velika. Čuo je kako su sada škole mnogo bolje opremljene, ne kao u njegovo vreme. Jer u njegovo vreme, itd, itd. Doroti je shvatila da on nema nikakve informacije o tome gde ona uopšte radi. Na sam pomen škole mislima je bio u Vinčesteru, u njegovoj staroj školi; za mesto kao što je Ringvud haus nije bilo mesta u njegovoj glavi. U ostatku pisma gunđao je zbog stvari koje su se dešavale u parohiji. Paroh se žalio da je preumoran i da radi po ceo dan. Prokleti crkvenjaci se samo nešto žale i dosađuju mu, a dojadila su mu Prodžetova kukanja oko zvonika, koji samo što se nije obrušio. Žena koju je unajmio da pomogne Eleni bila je samo smetnja, uspela je da drškom od metle razbije prednju stranu dedinog sata, i tako je nastavio na još četiri strane. Na nekoliko mesta je izokola pomenuo da bi voleo da se Doroti vrati da mu pomaže; ali nije otvoreno rekao da se vrati kući. Izgleda da je i dalje bilo potrebno da ona ostane dalje od očiju i dalje od misli — skelet dobro zatvoren u dalekom i zaboravljenom ormaru. Pismo je Dorotino srce ispunilo nostalgijom. Želela je da se vrati u parohiju i u Devojački klub, razmišljala je o tome kako se otac teško snalazi bez nje i da li ga te dve žene paze. Volela je svog oca na način koji nikada nije pokazivala; jer on nije bio osoba koja je volela izlive naklonosti. Iznenadila ju je i malo šokirala činjenica da je veoma malo razmišljala o njemu u proteklih nekoliko meseci. Bilo je perioda od po nekoliko nedelja kada bi potpuno zaboravila da postoji. Istina je bila da ju je užasan posao toliko okupirao da nije imala vremena za razmišljanje. Sada je škola bila gotova, imala je slobodnog vremena koliko je želela ili, u stvari, koliko bi joj gospođa Krivi dozvoljavala. Gospođa Krivi je smišljala najrazličitije posliće koji bi Doroti držali kod kuće veći deo dana. Veoma joj je jasno saopštila da je tokom raspusta ona samo nepotrebni trošak, i zbog toga joj je nadgledala obroke (verovatno besna zbog činjenice da Doroti jede

a ne radi) do te mere da je to postalo nepodnošljivo. Zbog tih stvari Doroti je sve slobodno vreme provodila van kuće. Osećala se bogato sa platom od četiri i po funte za devet nedelja i sa dodatne očeve dve funte. Zbog tog osećaja počela je da kupuje sendviče u lokalnoj mesari, u stvari, da sve češće jede van kuće. Gospođa Krivi se slagala sa tim, iako možda nezadovoljna jer je volela da joj prigovara, ali ipak srećna jer je tako štedela na hrani. Doroti je išla u duge usamljene šetnje, istražujući Sautbridž i njegov još zabačeniji komšiluk Dorli, Vembridž i zapadni Holton. Zima je stigla, vlažna i bez vetra, neuporedivo sablasnija u tim bezbojnim lavirintima predgrađa nego što bi bila u najvećoj divljini. U dva ili tri navrata, iako takva ekstravagancija znači i moguću glad sledećeg dana, Doroti je kupila jeftinu povratnu kartu do Ajver hita i Burnham biča. Drveće je bilo golo i mokro, okruženo beskrajnim tepihom opalog lišća, koje je svetlucalo kao bakar. To su bili dani kada je bilo dovoljno toplo da si mogao da sediš napolju i da čitaš, pod uslovom da poneseš rukavice. Na Badnje veče, gospođa Krivi je izvadila neke grančice božikovine, koje je sačuvala od prethodne godine, očistila ih i pokačila po kući; ali naravno nije imala nameru da pravi božićni ručak. Nije podnosila te božićne gluposti, kako je govorila, to je samo razlog da trgovci uzmu pare, potpuno nepotrebni trošak; a ionako nije volela ćuretinu i božićni puding. Za Doroti to je bilo olakšanje; božićni ručak u odvratnoj „jutarnjoj sobi“ (odmah je zamislila gospođu Krivi sa šeširom od ukrasnog papira) bio je nešto što bi rado preskočila. Sama je sebi napravila božićni ručak — tvrdo kuvano jaje, dva sendviča sa sirom i čašu limunade — i to pojela u šumi blizu Burnhama, ispod velikog bresta, čitajući „Čudne žene“ Džordža Gisinga. Kada bi bilo isuviše kišno i hladno da bi se išlo u šetnje, Doroti je provodila vreme u javnoj biblioteci. Postala je jedna od stalnih posetilaca biblioteke, zajedno sa nezaposlenima koji su dremali listajući ilustrovane časopise koje nisu čitali. Pored njih, redovan je bio i stari neženja koji je živeo u „sobama“ koje je plaćao dve funte nedeljno, a dolazio je da čita knjige o jedrenju. Ogromno olakšanje je osetila kada se polugodište završilo, ali je taj osećaj uskoro izbledeo; nije bilo žive duše sa kojom bi porazgovarala, tako da su se dani vukli teže nego ikada. Verovatno ne postoji nijedno mesto na svetu gde bi mogao da budeš usamljeniji od londonskih predgrađa. U velikim gradovima vreva i haos ti daju iluziju zajedništva, dok u selima i varošima svako svakoga zna, a to je čak i malo previše zajedništva. Ali u mestima kao što je Sautbridž, ako nemaš porodicu i stalni dom, pola života možeš provesti da ne upoznaš nikoga. Na takvim mestima postoje žene, stare, zapuštene, zaposlene na loše plaćenim poslovima, koje prožive ceo svoj život u skoro

potpunoj samoći. Nije prošlo mnogo, a Doroti se osetila malodušno, uhvatilo ju je to zlo stanje u kojem je ništa nije moglo zainteresovati. A to je bio taj omraženi demon modernog doba — zli duh koji čeka u dubini duše svakog modernog čoveka — i ona je tek u tom trenutku shvatila šta znači izgubiti veru. Pokušavala je da se zabavi knjigama, i u tome je uspevala nedelju ili dve. Ali uskoro su joj sve knjige postale dosadne i teške; jer mozak ne radi ako si potpuno sam. Na kraju je shvatila da ne može da izdrži da čita ništa teže od detektivskog romana. Išla je u šetnje od deset, petnaest milja, pokušavajući da se izmori i da se onda oseti bolje; ali odvratne ulice u predgrađu, i vlažne, blatnjave staze po šumama, golo drveće, smrznuta mahovina i velike gljive, samo su je još više ispunjavale melanholijom, trebalo joj je ljudsko društvo, a izgleda da nije postojao način da ga pronađe. Uveče kada se vraćala u školu i kada bi pogledala na od toplote zamagljene prozore ostalih kuća, iz kojih se čuo smeh i muzika sa gramofona, srce joj se stezalo od jeda i tuge. Ah, kada bi mogla da bude kao ti ljudi unutra, da barem ima dom, porodicu, i nekoliko prijatelja koje bi posećivala i viđala! Bilo je dana kada je skupljala hrabrost da priđe i da razgovara sa strancima na ulici. Bilo je dana kada je pokušavala da posvećenijom molitvom upadne u oko vikaru Svetog Đorđa i njegovoj porodici ne bi li joj dali da radi nešto za parohiju; bilo je čak toliko depresivnih dana kada je razmišljala da se priključi YWCA. [24] Taman pred kraj raspusta, u biblioteci se upoznala i kasnije sprijateljila sa mis Biver, sitnom ženom koja je radila kao nastavnica geografije u Tutovom komercijalnom koledžu. To je bila jedna od škola u Sautbridžu. Tutov komercijalni koledž je bio mnogo veća i finija škola od Ringvud hausa — imala je sto pedeset đaka oba pola, a čak su se uzdigli na taj nivo da su imali i desetak nastavnika i da im je rad bio malo blaža kolotečina. To je bila škola za one roditelje koji stalno brbljaju o „modernom treningu za biznis“, i čija je glavna reč efikasnost, a to je u stvarnosti bilo neprekidno ukidanje svih tragova humanosti u nauci. Postojao je katehizam koji su zvali „ritual efikasnosti“, koji su sva deca u školi znala napamet odmah po dolasku. U njemu su bila ovakva pitanja i odgovori: PlTANJE: Šta je tajna uspeha? ODGOVOR: Tajna uspeha je u efikasnosti. PITANJE: Koji je test za ispitivanje efikasnosti? ODGOVOR: Test za ispitivanje efikasnosti je uspeh. I tako se to nastavljalo u nedogled. Rekla joj je da je glavni događaj u školi bio kada bi sva deca zajedno govorila napamet ceo ritual, uz

direktorovo nadgledanje. Taj ritual su obavljali dva puta nedeljno, umesto jutarnje molitve, i to je nešto čime su se ponosili. Mis Biver je bila sitna žena okruglog tela, mršavog lica i crvenog nosa, i hodala je kao kokoška. Za dvadeset godina ropskog posla uspela je da nakrpi prihod od četiri funte nedeljno, i privilegiju da „živi napolju“, umesto da živi u samoj školi. Živela je u „sobama“ — to jest, u jednokrevetnoj sobi u koju je nekada mogla da pozove Doroti, uglavnom kada bi obe imale slobodno veče. Doroti je jedva čekala takve prilike! Te posete su retko bile moguće, jer gazdarica kod koje je mis Biver živela nije odobravala posete. Kod nje nije imalo šta drugo da se radi sem da zajedno rešavaju ukrštenicu iz Dejli mejla i razgledaju fotografije koje je mis Biver donela sa putovanja (to putovanje je smatrala najboljom stvari u svom životu) u austrijski Tirol 1913. Ali ipak joj je puno značilo da provodi vreme sa nekim u prijateljskom razgovoru i ispijajući čaj koji nije bio razvodnjen kao kod gospođe Krivi. Mis Biver je imala špiritusnu lampu, koju je kupila na tom putovanju u Tirol, i na njoj je kuvala čaj gust kao katran. Svakog dana je pila ogromnu količinu tog čaja. Rekla joj je da uvek nosi termos čaja na posao jer voli da na pauzama i posle jela popije vruć čaj. Doroti je shvatila da postoje dva puta kojim mora da ide svaka učiteljica iz trećerazrednih škola: put mis Strong, zaliven viskijem, ili put mis Biver, gomila jakog čaja sve do pristojne smrti u domu za napuštene dame. Uistinu, Mis Biver je bila bezizražajna ženica. Bila je više memento mori nego memento senescere za Doroti. [25] Njena duša kao da je izbledela do mere da je ličila na osušeni komad sapuna zaboravljen na suncu. Stigla je do nivoa gde joj je život u jednokrevetnoj sobi kod tiranina od gazdarice, „efikasno“ predavanje komercijalne geografije deci, bila jedina sudbina koju je mogla da zamisli za sebe. Ipak Doroti je veoma prijalo društvo mis Biver, i ti momenti koje su provodile u jednokrevetnoj sobi rešavajući ukrštene reči uz čaj, bile su oaze u njenom životu. Bilo joj je drago kada je počelo novo polugodište, jer joj je zbog usamljenosti i dosade čak i posao izgledao lepo. Pored toga, devojčice su se poboljšale posle praznika; nije više imala razloga da nekoga ošamari. Sada je shvatala da je mnogo lakše da disciplinuješ decu ako odmah kreneš surovo sa njima. Prethodnog polugodišta devojčice su se ponašale loše, iz razloga što se od starta ponašala prema njima kao prema ljudskim bićima, a onda kasnije, kada su ukinuti časovi koji su njih zanimali, pobunili su se kao ljudska bića. Ako si primoran da deci predaješ gluposti, ne smeš se ponašati prema njima kao prema ljudskim bićima. Moraš ih tretirati kao životinje. Prva stvar koju moraju da shvate jeste da im je bolnije da se pobune nego da se pokore. Verovatno je da takav sistem nije dobar za decu, ali bez sumnje je veoma

uspešan. Naučila je loše veštine privatnih učitelja. Naučila je da se bori sa beskonačnim i dosadnim satima, da ekonomično troši negativnu energiju, da bude nemilosrdna prema i najmanjoj neposlušnosti, i da oseti neku vrstu ponosa kada vidi da zatupljujuća rutina funkcioniše. Odrasla je na neki način dosta naglo i nevoljno. Oči su joj izgubile onaj dečiji sjaj koji su nekada imale, a lice joj je omršalo ističući nos. U nekim trenucima stvarno je izgledala kao stereotip učiteljice. Ali još uvek nije bila cinična. I dalje je bila svesna da su deca žrtve celog sistema, tako da je i sada pomalo pokušavala da im pomogne. Ako ih je mučila i učila ih glupostima, to je bilo samo iz jednog razloga: po svaku cenu je morala da zadrži posao. U ovom polugodištu veoma malo buke se čulo iz učionice. Gospođa Krivi, željna kao i uvek da pronađe neku grešku, jedva da je nekada imala razlog da lupi po zidu drskom od metle. Jednog jutra je za doručkom pogledala Doroti ozbiljno, kao da nešto odmerava, i onda joj je gurnula teglu sa marmeladom. — Uzmite marmeladu ako hoćete — reče joj svečano. To je bilo prvi put da je Doroti okusila marmeladu u Ringvud hausu. Pocrvenela je. Izgleda da je shvatila da sam učinila ono što je tražila od mene, zaključila je. Posle toga, marmelada joj je bila dopuštena svakog jutra. A i što se tiče ostalih stvari, gospođa Krivi je počela da se ponaša, pa ne baš pristojno, ali barem manje brutalno. Čak bi joj se na licu ponekad ocrtala grimasa koja je verovatno predstavljala neku vrstu osmeha. Doroti je mislila da to mora da joj je bilo užasno naporno. Negde u to vreme, počela je češće da pominje poslove koji su je čekali „sledeće školske godine“. Rečenice tipa „sledeće školske godine uradićemo ovo“ ili „sledeće školske godine hoću da uradite to“, navele su Doroti da pomisli da je gospođa Krivi sad više smatra kolegom nego robom. Mala, nerazumna nada ukorenila joj se u srcu. Možda je gospođa Krivi rešila da joj poveća platu! To je bilo veoma neverovatno i pokušavala je da o tome ne razmišlja, ali nije uspevala. Kad bi joj podigla platu za samo pola krune nedeljno, koja bi to promena bila. Stigao je poslednji dan školske godine. Ako bude imala sreće, gospođa Krivi će joj dati platu sutra, pomislila je. Stvarno joj je očajnički bio potreban novac; bila je švorc proteklih par nedelja, i ne samo da je bila nepodnošljivo gladna, nego joj je bio potreban i par novih čarapa jer su se stare iscepale do neprepoznatljivosti. Tog jutra je završila sve kućne poslove, i umesto da ode napolje, sačekala je u „jutarnjoj sobi“ da gospođa Krivi završi sa čišćenjem sprata. Posle nekog vremena gospođa Krivi se pojavila.

— Ah, tu ste mis Milborou! — rekla je čudnim glasom. — Razmišljam o tome da jutros niste nešto u žurbi da izađete napolje. Pa, pošto ste tu, mogu da vam dam platu. — Hvala — reče Doroti. — A posle toga, imam nešto o čemu moramo da porazgovaramo. Dorotino srce se steže. Da li je to „nešto“ značilo da će joj povećati platu? Gospođa Krivi uze dotrajalu, iscepanu kožnu tašnu iz fioke kredenca, otvori je i oliza palac. — Dvanaest nedelja i pet dana — reče — dvanaest nedelja, da zaokružimo. Ne treba biti precizan u dan. To vam je šest funti. Izbrojala je pet novčanica od funtu, i dve od deset šilinga; onda je, primetivši da je jedna od novčanica nova, vratila nju u tašnu i izvukla jednu koja je bila polupocepana. Sa kredenca je uzela lepljivu traku i pažljivo je zalepila. Tada ih je ponovo izbrojala i spustila ih na sto. — Izvolite, mis Milborou — reče — a sad, da li biste ODMAH napustili kuću. Ne mogu više da čekam. — Mislite... Doroti prođe jeza. Kao da joj je sva krv sletela u pete. I dalje je imala nadu da nije dobro protumačila ono što joj je rečeno. I dalje je gajila nadu da gospođa Krivi misli da ne bude kod kuće do kraja dana. — Više me ne želite ovde? — upita drhtavim glasom. — Ne. Dolazi mi nova učiteljica na početku novog polugodišta. A zar mislite da bih vas preko raspusta držala ovde da ne radite ništa. — Ali vi ste mi rekli da ODEM, ne da sam otpuštena. — Pa mislila sam to, šta bi’ drugo mislila. — Ali niste mi dali otkazni rok. — Otkazni rok! — reče gospođa Krivi besno. — Šta vas interesuje otkazni rok. Ne radite pod ugovorom, zar ne? — Ne... mislim da ne. — Pa onda! Odlazite gore i počnite da se pakujete. Idite što pre jer ionako nema spremljenog ručka za vas. Doroti se pope gore i sede na krevet. Nekontrolisano je drhtala, i trebalo joj je nekoliko minuta pre nego što je sabrala misli i počela da se pakuje. Osećala je mučninu. Katastrofa koja se obrušila na nju bila je toliko neočekivana i toliko velika da uopšte nije mogla da shvati šta joj se dogodilo. Na kraju krajeva, sam razlog što ju je gospođa Krivi otpustila bio je sasvim jednostavan i očekivan. Nedaleko od Ringvud hausa bila je siromašna mala škola koja se zvala Gejbls i imala je samo sedam učenika. Učiteljica je bila mis Olkok, nestručna stara kokoška, koja je u životu promenila trideset osam škola, a nije bila

sposobna ni nacrtanu ovcu da sačuva. Ali mis Olkok je imala jedan neverovatan talenat; veoma uspešno je ogovarala poslodavce. U trećerazrednim i četvrtorazrednim školama takva vrsta piraterije je stalna pojava. Roditelji se „obrađuju“ i deca se prebacuju iz škole u školu. Često su sami učitelji osnova te izdaje. Učitelj tajno prilazi roditeljima („pošaljite dete kod mene i izdejstvovaću da školarina bude deset šilinga jeftinija“), a kada ih dovoljno nakupi, jednostavno da otkaz i povuče „svoju decu“ u drugu školu. Mis Olkok je uspela da „ukrade“ troje dece od svog prethodnog poslodavca i sa tom ponudom je došla kod gospođe Krivi. Zauzvrat je tražila Dorotino mesto i petnaest procenata od školarine dece koje je dovela. Nekoliko nedelja trajalo je cenjkanje pre nego što je dogovor napravljen. Mis Olkok je morala da pristane da umesto petnaest dobije dvanaest posto. Gospođa Krivi je planirala da otpusti mis Olkok čim bude sigurna da su joj deca stigla. Istovremeno mis Olkok je unapred planirala da „krade“ učenike od gospođe Krivi čim stupi nogom u školu. Otpuštajući Doroti, veoma je pazila da ona to ne sazna. Naravno, da je saznala, verovatno bi pokušavala da ukrade učenike za svoj račun i sigurno se ne bi trudila da radi bilo šta do kraja polugodišta. Gospođa Krivi se ponosila činjenicom da poznaje ljudsku prirodu. Zbog toga je marmelada, pokušaj osmeha i sve ostalo samo služilo da umanji Dorotine sumnje. Neko drugi, ko je bolje poznavao posao, krenuo bi da traži posao u trenutku kad bi mu bila ponuđena marmelada. Pola sata pošto je dobila obaveštenje o otkazu, Doroti je sa torbom stajala ispred kapije. Bio je četvrti april, vetrovit dan, prehladan da bi se stajalo u mestu. Nebo je bilo plavo kao jaja vrabaca, a vetar je bio jedan od onih suvih i oštrih koji bi podizao prašinu i onemogućavao ti da gledaš normalno. Doroti zatvori kapiju za sobom i polako se uputi ka glavnoj stanici. Rekla je gospođi Krivi da će joj proslediti adresu na koju bi trebalo da joj pošalje stvari, a gospođa Krivi joj je odmah tražila pet šilinga za poštarinu. Tako je Doroti ostala sa pet funti i petnaest šilinga, što bi joj bilo dovoljno za tri nedelje štedljivog života. Šta će da radi, sem da ode do Londona i da potraži neki smeštaj, nije imala pojma. Ali kada ju je pustila panika, shvatila je da situacija i nije toliko loša koliko je izgledala na prvi pogled. Nije ni sumnjala da će joj otac pomoći, a postojala je i mogućnost, koja joj se nije sviđala, a to je bilo da zamoli rođaka da joj pomogne po drugi put. Pored toga, imala je bolje šanse da pronađe posao nego ranije. Bila je mlada, imala je školovani naglasak, a bila je voljna da radi za platu sluge — kvaliteti koje su tražili vlasnici četvrtorazrednih škola. Verovatno će sve biti u redu. Ali znala je da je čeka zlo vreme, vreme jurenja posla, nesigurnosti, gladi i smrzavanja — ipak, bila je spremna za sve to.

DEO PETI

Prvo poglavlje Već sledećeg momenta dogodilo se nešto potpuno drugačije. Doroti nije odmakla ni pet metara od kapije, kada se iz suprotnog pravca pojavio poštar. Polako je vozio, čitajući nazive sa zgrada i kada je stigao do Ringvud hausa, zaustavio se, naslonio bicikl na ogradu i upitao Doroti: — Je l’ mis Mil... brorou živi ovdi? reče pokazujući glavom ka Ringvud hausu. — Da, ja sam mis Milborou. — E, onda za tebe imam pismo reče i izvadi žućkasti koverat iz torbe. Doroti spusti torbu. Ponovo je počela da drhti nekontrolisano. Da li je to bilo iz straha ili radosti nije znala, jer su se ta dva osećanja preplitala u njenoj duši. Jedna misao koja joj je prolazila kroz glavu bila je „ovo je dobra vest“, dok je druga bila „otac mora da je ozbiljno bolestan“. Drhtavim rukama je otvorila kovertu, i iz nje izvuče telegram koji je bio na dve strane, i koji je jedva uspevala da razume. On je glasio ovako: „Slavimo gospoda jer nam je podario divne vesti, a to je da ti je ugled vraćen. STOP Gospođa Sempril je upala u jamu koju je sama kopala STOP sprema se optužba za klevetu STOP niko joj više ne veruje STOP otac želi da se odmah vratiš kući STOP dolazim po tebe odmah STOP javi mi gde da se nađemo STOP stižem odmah posle ovog telegrama STOP slavi gospoda zbog ove vesti, sve najbolje STOP“ Nije ni morala da vidi ko je poslao telegram. Bio je to, naravno, Vartbarton. Doroti oseti da joj klecaju kolena više nego ikada. Jedva da je bila svesna da joj je poštar nešto govorio. — Odgovor? — reče joj po treći ili četvrti put. — Ne danas, hvala — reče Doroti izgubljeno. Poštar sede na bicikl i odveze se, zviždućući što je glasnije mogao, ne bi li time pokazao nepoštovanje prema Doroti, pošto mu nije dala bakšiš. Ali Doroti je potpuno bila nesvesna poštarevog ismevanja. Jedina rečenica u telegramu koje je potpuno bila svesna bila je „tvoj otac želi da se odmah vratiš kući“, i samo uzbuđenje zbog toga ostavilo ju je u polusvesnom stanju. Neko neodređeno vreme stajala je na pločniku. Posle nekog vremena taksi se pojavio ispred nje, sa Vartbartonom unutra. Video je Doroti, zaustavio je

taksi, iskočio iz njega i poleteo ka njoj u skokovima. Zagrlio ju je jako. — Zdravo viknuo je, i onda je zagrli jednom rukom pseudoroditeljski i privuče je k sebi, ne obraćajući pažnju da li ih neko gleda. — Kako si? Tako ti boga, koliko si omršala! Mogu da ti osetim rebra. Gde je ta škola u kojoj radiš? Doroti, koja nije ni pokušavala da se otme iz njegovog zagrljaja, okrete glavu letimično i pokaza na prozore Ringvud hausa. — Šta! To mesto! Blagi bože, koja rupetina! Šta si uradila sa prtljagom? — Unutra je. Ostavila sam im novac da mi ga pošalju. Mislim da je to u redu. — Gluposti! Zašto bi plaćala? Ponećemo ga sa sobom. Stavićemo ga na krov taksija. — Ne, ne! Neka ga oni pošalju. Ne usuđujem se da se vratim. Gospođa Krivi će biti veoma ljuta. — Gospođa Krivi? Ko je gospođa Krivi? — Direktorka, na neki način. Vlasnica škole. — Šta, ona je neki zmaj? Pusti mene, ja ću se obračunati sa njom. Persej i Gorgona, a ti si Andromeda, zar ne? Hej! — pozva taksistu. Njih dvojica se popeše do ulaznih vrata i Vartbarton pokuca. Na neki način, Doroti nije verovala da će oni uspeti da uzmu njene stvari od gospođe Krivi. U stvari, pomalo je očekivala da ih vidi kako beže glavom bez obzira od metle gospođe Krivi. Ipak oni se pojaviše posle nekoliko minuta sa njenom kutijom, koju je nosio taksista. Vartbarton uvede Doroti u taksi, i kada su seli, spusti joj pola krune u šaku. — Kakva žena! Kakva žena! — reče uzdišući, dok ih je taksi odvozio. — Kako si uspevala da se izboriš sa tim demonom sve ovo vreme? — Šta je ovo? — reče Doroti gledajući u novčić. — Tvojih pola krune koje si ostavila za prtljag. Bilo je malo povucipotegni da ih uzmem od stare veštice. — Ali ja sam ostavila pet šilinga! — reče Doroti. — Šta! Babetina mi je rekla da si ostavila samo pola krune. Bože moj, kakav bezobrazluk! Ima da se vratim i da joj uzmem tih pola krune. Samo da bih je pljunuo u lice! — reče to i kucnu taksisti. — Ne, ne! — reče Doroti, uhvativši ga za ruku. — Nema veze, sad. Hajde samo da odemo odavde, odmah. Ne mogu da podnesem da se ponovo vratim u to vražje mesto, IKADA!

Bila je to istina. Osećala je da bi pre žrtvovala ne samo pola krune nego sav novac koji je imala, samo da nikada više ne vidi Ringvud haus. Odvezli su se, ostavivši gospođu Krivi kao pobednika. Bilo bi interesantno saznati da li je ovo bila jedna od prilika u kojima se ona smejala. Vartbarton je insistirao da se odvezu skroz do Londona, a usput je pričao toliko mnogo da je Doroti jedva uspevala da progovori koju reč. Tek negde u širem centru grada uspela je da sazna od njega celu priču kako joj se sreća promenila. — Reci mi šta se dogodilo? Ne razumem. Kako se to kod kuće sad sve odjednom sredilo? Zašto ljudi više ne veruju gospođi Sempril? Sigurno nije priznala sve. — Priznala? Naravno da nije! Ali su joj grehovi otkriveni, što je manjeviše isto. Bila je to jedna od stvari koju bi vi religiozni ljudi nazvali božijom intervencijom. Dajte mi te krčage sa vodom, pretvoriću ili u vino i tako dalje. Upala je u gadan problem, tužili su je za klevetu. Prethodne dve nedelje samo se o tome pričalo u Knajp Hilu. Mislio sam da si nešto o tome pročitala u novinama. — Nisam čitala novine, ne pamtim. Ko je podneo tužbu za klevetu? Da nije moj otac? — Blagi bože, ne! Sveštenici ne mogu da tuže nikoga za klevetu. Bio je to direktor banke. Sećaš se njene omiljene priče o njemu, kako on ženu izdržava novcem iz banke i tako dalje? — Da, mislim da se sećam. — Pre nekoliko meseci bila je toliko nesmotrena da to objavi u novinama. Neki direktorov prijatelj, ili pre prijateljica, pokazala mu je članak. On je odmah stupio u akciju i gospođa Sempril je morala da mu isplati sto pedeset funti odštete. Mislim da na kraju nije platila ni peni, ali to je značilo kraj njene karijere skandal-majstora. Ne možeš da ocrnjuješ ljude večito i da očekuješ da će ti oni verovati, jer čak i onima sličnima tebi bezočne laži jednom dosade. Jednom kada sud dokaže da si lažov, diskvalifikovan si, ako tako mogu da kažem. Gospođa Sempril je gotova, barem što se tiče Knajp Hila. Napustila je grad u roku od nekoliko dana, praktično je pobegla preko noći. Verujem da pokušava sad da se ubaci u Beri sent Edmunds [26] u ovom trenutku. — Ali kakve to veze ima sa onim što je pričala o meni? — Nikakve, baš nikakve. Ali što se brineš? Poenta je da si rehabilitovana; jer sve one veštičare koje su te ogovarale proteklih meseci sad imaju drugu priču. „Jadna Doroti, koliko je STRAŠNO ono što je ona matora kvočka izmislila za nju!“

— Zato što je gospođa Sempril lagala oko jedne stvari, oni misle da je lagala i oko ostalih? — Bez sumnje bi to rekli kad bi to mogli da rezonuju. U svakom slučaju, gospođa Sempril se obrukala, tako da su samim tim svi ljudi o kojima je izmišljala priče rehabilitovani. Čak je i MOJA reputacija sad bez mrlje. — Stvarno misliš da je to kraj svega? Da li misliš da oni iskreno smatraju da je sve to bila nesreća, da sam izgubila pamćenje i da nisam pobegla ni sa kim? — Pa ne bih išao lako daleko. U provinciji uvek postoji doza sumnje, koja raste. Ne sumnje oko neke pojedinačne stvari, naravno, samo generalna sumnja. Neka vrsta urođene sklonosti ka pokvarenim mislima. Mogu da pretpostavim da će se ta priča provlačiti i za deset godina, ako ništa za šankom „Psa i flaše“, a za to vreme će većina ljudi zaboraviti o čemu se tu radilo uopšte. Najbitnije je da je tvojim nevoljama došao kraj. Da sam na tvom mestu, ne bih objašnjavao ništa dok me neko ne bi pitao. Zvanična teorija je da si imala jak grip i da si bila na oporavku. Trebalo bi da se držiš toga. Videćeš da će svi to prihvatiti. Zvanično, niko nema ništa protiv tebe. U tom trenutku su stigli u centar Londona i Vartbarton odvede Doroti na ručak u restoran na Koventri stritu. Ručali su mladu prženu piletinu, barenu šparglu i mlad beli krompir, tek iskopan iz majke zemlje. Za dezert su imali šećerni kolač i sve su to zalili burgundijskim vinom. Ali na Doroti je najveći utisak ostavila crna kafa na kraju, koja je bila velika promena u odnosu na razvodnjeni čaj gospođe Krivi. Posle ručka otišli su na Liverpul stanicu i uhvatili voz u petnaest do tri. Čekalo ih je četiri sata putovanja do Knajp Hila. Vartbarton je insistirao da putuju prvom klasom, i nije hteo ni da čuje da Doroti plati kartu za sebe; takođe je, kada Doroti to nije videla, dao napojnicu kondukteru da budu sami u kupeu. Bio je to jedan od onih vedrih hladnih dana kada imaš utisak da je proleće ili zima, zavisi da li si unutra ili napolju. Iza zatvorenih prozora kupea, veoma plavo nebo izgledalo je toplo i privlačno, kao i ceo bedni okoliš kroz koji je voz tutnjao — lavirint prljavih kućeraka, ogromnih haotično poređanih fabrika, blatnjavih kanala, napuštenih građevina zaraslih u korov kroz koji se nazirao i poneki odbačeni bojler — sve je to sada dobijalo neku lepu boju na suncu. Doroti jedva da je progovorila prvih pola sata puta. U trenutku je bila previše srećna da bi pričala. Nije razmišljala ni o čemu naročito, samo je sedela, uživajući u suncu koje je prolazilo kroz prozore, u komforu udobnog sedišta, i sa osećajem slobode, jer je pobegla iz kandži gospođe Krivi. Ali znala je da je to raspoloženje neće dugo držati. Njeno zadovoljstvo, nalik na toplinu koju je

osećala od vina, polako je bledelo, i misli previše bolne i teške da bi ih opisala, zauzimale su mesto u njenom umu. Vartbarton ju je posmatrao, mnogo temeljnije nego što je to imao običaj, kao da je pokušavao da prokljuvi sve tragove koje su proteklih osam meseci ostavili na njoj. — Izgledaš starije — reče na kraju. — I jesam starija — reče Doroti. — Da, ali izgledaš nekako odraslije. Čvršće. Nešto se na tvom licu promenilo. Izgledaš, izvini što moram to ovako da kažem, kao da je sva ona dečija dobrota koju si posedovala egzorcirana iz tebe. Nadam se samo da se umesto toga nije uselilo sedam demona. Doroti mu nije odgovorila, pa on dodade: — U stvari, pretpostavljam da si upoznala i pakao tokom ovog vremena. — Nemaš pojma. To su stvari previše odvratne da bi ih pričala. Znaš li da sam nekoliko puta... Stala je. Krenula je da mu priča kako je prosila za hranu, kako je spavala na ulici, kako je uhapšena zbog prošnje i bila jednu noć u zatvoru, kako ju je gospođa Krivi maltretirala i izgladnjivala. Ali stala je, jer je odjednom shvatila da je to nešto o čemu ne želi ni da misli, kamoli da razgovara. Stvari kao što su te, kako je sad razmišljala, nisu važne; to su samo nesrećni slučajevi, jednaki dobijanju prehlade ili kašnjenju voza. To su neprijatne stvari i nisu bitne sada. U stvari, u dubini duše sve ove stvari su je bolele više nego ikada, i zato je rekla: — To stvarno nije bitno. Mislim, situacija kad nemaš novca ili nemaš šta da jedeš. Čak i kada praktično gladuješ, to ne menja NIŠTA u tebi. — Ne menja? Držim te za reč. Nemam baš neku nameru da to isprobam. — Naravno da je grozno kad ti se to dešava, ali to ne menja ništa; stvari koje se u tebi događaju su važne. — Što bi značilo? — Pa... nešto se menja u tvom umu. Posle toga, ceo svet ti se promeni, jer na sve gledaš drugim očima. I dalje je gledala kroz prozor. Voz je prošao kroz istočne sirotinjske delove grada i sada je prolazio pored potoka oivičenih vrbama i livada ograđenih živicama na kojima su se pojavljivali prvi zeleni pupoljci. Na jednom od polja, jednomesečno tele pribijalo se uz svoju majku, a pored kolibe u daljini, stari seljak je laganim, reumatičnim pokretima rasturao zemlju oko tek procvetalih voćki. Ašov mu se presijavao na suncu kako je voz prolazio. Depresivni stih jedne od crkvenih pesama pao je Doroti napamet: „promeni i uništi sve oko sebe“. Sve što je sad rekla bilo je istina. Nešto se u njoj promenilo, ceo svet bio je prazniji, siromašniji od tog trenutka. Po ovakvom

danu, prošlog proleća i, u stvari, svih proteklih godina, zahvaljivala bi se bogu toliko radosno i besmisleno na prvom plavom nebu i prvom prolećnom cveću. A sada izgleda da nije bilo tog boga kome bi se zahvalila, i ništa, ni cveće, ni drveće, ni ljudi, ništa u celom univerzumu više neće biti isto. — Stvari su se promenile u mojoj glavi — reče — izgubila sam veru. To je rekla pomalo nevoljno, jer je u trenutku shvatila da se stidi toga. — Izgubila si ŠTA? — reče Vartbarton, nenaviknut da čuje ovakve stvari od nje. — Veru. Znaš na šta mislim. Pre nekoliko meseci, odjednom se sve promenilo. Sve u šta sam verovala do tada, sve, postalo je besmisleno, čak i glupo. Bog, šta sa bogom, večni život, raj i pakao, sve. Sve je nestalo. A to nisam namerno uradila, to se samo desilo. To je kao kad si dete, i onda jednog dana, iz nepoznatog razloga prestaneš da veruješ u vile. Jednostavno ne možeš da veruješ dalje. — Ti nikada nisi ni verovala — reče joj Vartbarton. — Ali jesam, stvarno jesam. Znam da si ti oduvek mislio da nisam. Misliš da sam samo bila previše stidljiva da bih to priznala. Ali nije to tako bilo uopšte. Verovala sam kao što sad verujem da sedim u vozu. — Naravno da nisi, drago moje dete. Kako si i mogla u tvojim godinama? Previše si inteligentna za to. Ali odgajena si u tim apsurdnim verovanjima, i na neki način si sama sebe ubedila da možeš da veruješ u sve to i da sve to progutaš. Napravila si sebi sistem života, izvini što ću koristiti psihološku terminologiju, koji je moguć samo verniku, i prirodno je da se na njega nisi navikla. U stvari, od početka mi je bilo jasno šta sa tobom nije bilo u redu. Čak mogu da kažem da je to i razlog zašto si izgubila pamćenje. — Kako to misliš? — reče ona pomalo zbunjena. On je video da ga ona ne razume, i onda joj je objasnio da je gubitak pamćenja samo sredstvo koje je njena podsvest primenila ne bi li pobegla od nemoguće situacije. Um, kako je on tvrdio, pravi gadne trikove kada je priteran u ćošak. Doroti nikada ništa ovakvo nije čula i nije mogla iz prve da prihvati ovakvo objašnjenje. Razmislila je o svemu nekoliko trenutaka, i onda je zaključila da, ukoliko je to istina, u osnovi ne menja ništa. — Ne vidim kako to menja išta — reče mu na kraju. — Zar ne menja? Ja mislim da menja dosta stvari. — Ali svejedno, ja sam izgubila veru, i da li je bitno što se to dogodilo sada, ili se to možda nesvesno dogodilo pre nekoliko godina? Sve u svemu — to je to, sad moram da počnem život od početka. — Ja sam siguran da te ne shvatam pogrešno. Ti, u stvari, ŽALIŠ što si

izgubila veru, zar ne? Kao što neko žali što je izgubio glas. Izvini što ja raspravljam sa tobom o ovome, jer ja sam čovek koji nikada nije ni imao neku veru koju bi izgubio. I ono malo u šta sam verovao, prestao sam sa devet godina. Tako da ne mogu da zamislim da bi neko ŽALIO što je tako nešto izgubio. Zar se ti nisi bila navikla da ustaješ u pet ujutru da bi išla na misu praznog stomaka? Siguran sam da ti takve stvari nisu nedostajale. — Ja više ne verujem u sve to, ako si to hteo da kažeš. I sada shvatam da su neke od stvari koje sam radila bile pomalo sulude. Ali to ne menja ništa. Poenta je da je sve u šta sam verovala nestalo, i da nema ničega što bi popunilo rupu. — Dobri bože, što bi želela da imaš nešto što bi ti popunilo rupu? Otarasila si se gomile gluposti, i trebalo bi da ti je drago zbog toga. Siguran sam da si sada srećnija kada nisi u stalnom strahu od vatri pakla. — Ali kako ne vidiš, kako ne shvataš, kako je sve drugačije sada kada je ceo svet prazan. — Prazan? Kako misliš prazan? To je veoma loše razmišljanje za devojku tvojih godina. Nije uopšte, štaviše, prepun je, i to je problem. Mi smo danas tu, sutra nismo, i nemamo vremena da uživamo u onome što nam je dato. — Ali KAKO mogu da uživam kada je svaki smisao nestao? — Blagi bože! Šta će ti smisao? Ja kada jedem, ne radim to da bih uvećao božiju slavu; ja to radim jer volim. Svet je prepun sjajnih stvari — knjiga, slika, vina, putovanja, prijatelja – svega. Nikada nisam video nikakav smisao u tome i ne želim da vidim. Zašto ne prihvatiš život takav kakav jeste? — Ali... Prestala je, jer je shvatila da bespotrebno troši reči pokušavajući da mu objasni. On je bio potpuno nesposoban da razume njene probleme, nesposoban da shvati koliko mozgu treba vremena da se povrati u svet za koji je upravo shvatio da nema nikakvog smisla. Verovatno i sama ideja da je život u osnovi besmislen, ako bi tako shvatio, pre bi ga razonodila nego što bi ga razočarala. Ali i pored svega, bio je prilično zainteresovan. Mogao je da shvati teškoću njenog položaja, i posle nekoliko momenata okrenuo se tome. — Naravno — reče — vidim da će stvari postati malo čudne kada stigneš kući. Postaćeš, kako da kažem, vuk u jagnjećoj koži. Rad u parohiji — Klub majki, sastanci, molitve i ostale stvari mislim da će ti u prvom trenutku biti čudne. Da li se plašiš da nećeš biti sposobna da izdržiš sve? Da li je to glavni problem? — Ne, ne. Nisam na to mislila. Nastaviću sa svim tim, kao pre. To je nešto na šta sam se navikla. Pored toga, ocu treba moja pomoć. Ne može da priušti

da zaposli pomoćnika, a posao se mora obaviti. — Pa onda, u čemu je problem? Da li te licemerje brine? Da li se plašiš da će hostija da ti se zaglavi u grlu i tako dalje? Ja se toga ne bih bojao. Polovina svešteničke dece u Engleskoj ima isti problem. A i devedeset posto samih sveštenika, u to sam siguran. — Delimično je to u pitanju. Moraću uvek da se pretvaram, ti ne možeš ni da zamisliš kako je to. Ali nije to najgore. Možda sama činjenica da nije bitno. Možda je bolje biti licemer, TAKVA vrsta licemera, nego nešto drugo. — Zašto kažeš TAKVA vrsta licemera? Nadam se da ne misliš da je pretvaranje da veruješ druga najbolja stvar pored verovanja? — Da... mislim da je to to. Moguće da je i bolje, manje sebično, da se čovek pretvara da veruje čak i ako ne veruje, nego da otvoreno tvrdi da ne veruje i time povuče druge ljude da i oni postanu nevernici. — Draga moja Doroti, u tvom umu je sad, izvini na izrazu, ali morbidno stanje. Ne, prokletstvo! Gore od morbidnog, to je prokleta kanalizacija. Vrsta mentalne gangrene izbija iz tvog hrišćanskog odgoja. Govoriš mi da si se otarasila tih glupih verovanja koja su ti usađivali u glavu od kolevke pa do sada, a opet govoriš o načinu života koji je nemoguć bez istih tih verovanja. Da li to možeš nazvati razumnim? — Ne znam. Verovatno ne. Ali to je nešto što mi dođe kao normalno. — Ono što ti sad radiš, jeste da uzimaš najgore iz oba sveta. Ostaješ pri hrišćanskim navikama, ali tu izbacuješ raj. I naravno, kada bi se sva istina znala, shvatila bi da u samoj crkvi ima podosta takvih kao što si ti. Ti si praktično sekta sama za sebe. Angloateisti. To nije sekta kojoj bih ja pripadao, moram da ti kažem. Razgovarali su još neko vreme, bez mnogo smisla. Cela priča oko religije, verovanja ili neverovanja bila je dosadna i besmislena za Vartbartona. Jedino što bi ga malo zainteresovalo jeste tračak bogohuljenja. Promenio je temu i bacio se na komentarisanje Dorotinog oblačenja. — Pričamo o glupostima — reče — prilično depresivne misli te obuzimaju, ali mislim da ćeš ih se vremenom otarasiti. Hrišćanstvo nije baš neizlečiva bolest. Ali, imam nešto potpuno drugačije što želim da ti kažem. Želim da me saslušaš. Vraćaš se kući posle osam meseci, i znam da si svesna da je to malo teža situacija. Imaš veoma težak period iza sebe, u najmanju ruku mogu tako da kažem, a pošto više nisi devojčurak u duši, kao pre, biće ti teško. Sad, da li smatraš da je potpuno neophodno da se vratiš u staru rutinu? — Ali ne znam šta bih drugo mogla da radim, osim ako ne nađem neki

drugi posao. Nemam puno izbora. Vartbarton nakrivi glavu malo u stranu, i pogleda je sa zanimanjem. — U stvari — reče mnogo ozbiljnijim glasom nego pre — postoji barem jedna alternativa koju mogu da ti predložim. — Misliš da ponovo postanem učiteljica? Možda je to ono što bih želela da radim. Na kraju krajeva uvek se tome mogu vratiti. — Ne, mislim da to nije ono što sam mislio da ti predložim. Sve ovo vreme Varlbarton je nosio široki šešir jer nije bio spreman da pokaže svoju ćelavost. Sada ga je skinuo i pažljivo ga stavio na sedište pored. Njegova gola lobanja, sa samo nekoliko plavih pramenova oko ušiju, izgledala je kao ogromni ružičasti biser. Doroti ga je gledala sa dozom iznenađenja. — Skidam svoj šešir — reče jer želim da me vidiš u najgorem svetlu. Za trenutak ćeš razumeti zašto je to tako. Sad želim da ti ponudim nešto drugo osim vraćanja u Klub devojaka i Uniju majki ili zatvaranja u neku tamnicu od privatne škole. — Šta misliš pod tim? — reče Doroti. — Mislim, razmisli dobro pre odgovora; moraš priznati da sam veoma očigledan, ali... da li bi se udala za mene? Doroti otvori usta u čudu. Čak je i malo ubledela. Naglo, skoro nesvesno, povuče se što je dalje mogla od njega. Ali on joj se približio. Progovorio je potpuno staloženo. — Naravno, mislim da znaš da me je Dolores (Dolores je bila njegova bivša ljubavnica) napustila pre nekih godinu dana. — Ali ne mogu, ne mogu! — vrisnu Doroti. — Znaš da ne mogu! Ja, nisam takva. Mislim da si oduvek znao. Ja se nikada neću udati. Vartbarton se pravio kao da nije čuo. — Tvrdim — reče istim onim mirnim glasom — da ja baš ne potpadam pod kategoriju mladića. Malo sam stariji od tebe. Danas oboje stavljamo karte na sto. Tako da mogu da ti kažem jednu tajnu, a to je da mi je četrdeset devet godina. I imam troje dece i lošu reputaciju. To je brak koji bi tvoj otac smatrao, u stvari, pre gledao sa neodobravanjem. A moj prihod je svega sedamsto funti godišnje. Ali, zar ne misliš da sam barem vredan razmišljanja. — Ne mogu, i ti dobro znaš zbog čega ne mogu! — ponovi Doroti. Ona je uzimala zdravo za gotovo da on „zna zbog čega ona ne može“ iako mu to nikada nije objasnila, ni njemu ni bilo kome drugome. Postojala je

velika verovatnoća da je, i kad bi objasnila, niko ne bi shvatio. On je nastavio da priča, praveći se da je nije čuo. — Da ti to predstavim — nastavio je — kao vrstu pogodbe. Naravno, ne moram ti govoriti da je to mnogo više od toga. Ja nisam tip čoveka koji voli brak, kako bi se reklo, i ne bih te zaprosio da ti u meni ne izazivaš posebna osećanja i interesovanja. Ali daj da ti prvo objasnim poslovnu stranu svega ovoga. Tebi treba dom i život; meni treba žena da me kontroliše. Muka mi je od tih odvratnih žena sa kojima sam provodio život, ako ti ne smeta da ih pomenem sad, i želim da se smirim. Možda je to malo kasno, ali bolje ikad nego nikad. Pored toga, treba mi neko ko bi brinuo o deci; o KOPILADIMA, znaš već. Ne očekujem da me smatraš veoma privlačnim — reče to, prošavši refleksno rukom po glavi — ali sa druge strane nisam težak čovek. Nemoralni ljudi su obično teški. A iz tvog ugla cela stvar bi ti obezbedila neke prednosti. Da li bi želela da provedeš život raznoseći parohijske novine i masirajući staračke noge Elimanovom mašću? Bila bi srećnija udata, čak i za ćelavog muža sumnjive prošlosti. Imala si težak i dosadan život za devojku svojih godina, a i budućnost ti nije baš ružičasta. Da li si ikada razmišljala kakva će ti biti budućnost ako se ne udaš? — Ne znam. Na neki način možda i jesam — reče. Pošto nije pokušao da je dodirne na neki nepristojan način, odgovorila mu je na pitanje bez ponavljanja prethodnog odbijanja. Pogledao je kroz prozor, i nastavio je zamišljenim glasom, dosta tiše nego obično, tako da ga je u početku jedva čula zbog kloparanja voza; ali posle je podigao glas, i postao veoma ozbiljan, toliko da ga ona nikada nije videla takvog, čak nije nikada ni pomislila da takav može biti. — Razmisli kakva ti može biti budućnost — nastavi on — to je budućnost koja očekuje svaku ženu tvoje klase bez novca i muža. Hajde da kažemo da će tvoj otac da živi još nekih desetak godina. Do tog trenutka će sav njegov novac nestati. Želja da arči taj novac će ga držati u životu taman dok ne potroši sve, ni minuta duže. Sve to vreme će postajati sve senilniji, sve naporniji i sve gori za suživot. Maltretiraće te sve više i više, davaće ti sve manje novca, i praviće ti sve više problema sa komšijama i trgovcima. I ti ćeš nastaviti tim životom roba, brinući zbog života koji si živela, krpeći kraj sa krajem, vodeći devojačke i ko zna kakve druge klubove, čitajući priče u Klubu majki, polirajući mesingani oltar, skupljajući novac za orgulje, praveći čizme od papira za dečije predstave i pokušavajući da se kloniš skandala i zlih jezika lokalnih žena. Godinu za godinom, zime i leta, vozaćeš bicikl od jedne kolibe do druge, skupljaćeš crkavice od priloga, i ponavljaćeš molitve u koje ni sama nećeš verovati. Pomagaćeš na beskonačno mnogo crkvenih

ceremonija koje će ti se na kraju smučiti zbog monotonije i beskorisnosti. Svake godine život će ti biti turobniji, svi ti poslovi će ti pokazivati da si samo jedna usamljena žena. I zapamti da nećeš celog života imati dvadeset osam godina. Sve to vreme ćeš polako venuti, bledeti, sve dok se jednog jutra ne probudiš i ne pogledaš se u ogledalo. Tada ćeš shvatiti da više nisi devojka, već samo jedna uvela usedelica. Borićeš se protiv toga, naravno. Pokušavaćeš da zadržiš svoju energiju i devojačke manire, ali to je samo odlaganje neminovnog. Da li ti je poznat onaj tip veselih, preveselih usedelica koje govore stvari poput „prvoklasno“, „fantazija“ i „ekstra“, i ponose se time što su u dobroj formi, u toliko dobroj formi da se svi oko njih osećaju pomalo nelagodno? A ona je toliko srčana kad igra tenis, i toliko sposobna u amaterskom pozorištu, i celim bićem se trudi oko devojačkih klubova i parohijskih poseta, ona je srce i duša cele parohije, i naravno iz godine u godinu misli da je i dalje devojka i nikada ne shvata da joj se svi smeju jer je vide kakva jeste, razočarana omatorela usedelica. To je ono što ćeš ti postati, ono što ćeš sigurno postati, koliko god se trudila da se to ne desi. Ne postoji nijedna druga budućnost za tebe, osim da se udaš. Žene koje se ne udaju uvenu, uvenu kao aspidistre na zadnjem prozoru. Najgore od svega je što nisu ni svesne da venu. Doroti je u tišini slušala sa oduševljenjem koje je prelazilo u užasnutost. Nije čak ni primetila da je ustao, naslonivši se jednom rukom na vrata ne bi li održao ravnotežu. Bila je hipnotizovana, što zbog njegovog glasa, što zbog vizije koju su joj njegove reči izazvale. Opisao je njen život kakav će neminovno biti, sa toliko surove jasnoće da je imala utisak da ju je odveo deset godina u budućnost, i osetila se ne više kao devojka puna energije i mladosti već kao izmorena tridesetosmogodišnja usedelica. Uhvatio ju je za ruku koja je nemarno stajala na naslonu sedišta i nastavio da priča. — Posle deset godina, otac će ti umreti, i neće ti ostaviti ni pare, samo dugove. Imaćeš skoro četrdeset, bez para, bez profesije, bez šanse da se udaš; bićeš samo napuštena sveštenikova kćer, kao što ih ima još deset hiljada po Engleskoj. A posle toga, šta će biti sa tobom? Moraćeš da pronađeš posao, vrstu posla koju dobijaju svešteničke ćerke. Bićeš babica, na primer, ili negovateljica neke matore veštičare koju će zanimati samo kako da te maltretira. Ili ćeš se u jednom trenutku vratiti predavanju u školi; bićeš klasična engleska učiteljica u ženskoj školi, sa prihodom od sedamdeset pet funti godišnje i dve nedelje u jeftinom odmaralištu na moru svakog avgusta. A sve to vreme postajaćeš sve uvelija, ispoštenija, sve umornija od života i sve usamljenija. I zbog toga... Kako je rekao „zbog toga“, Doroti poskoči. Nije se opirala. Njegov glas ju

je opio. Kako je njen um razmislio o groznoj budućnosti koja je čeka, čiju prazninu niko nije sem nje mogao da razume, toliki očaj se pojavi kod nje da, da je mogla da kaže išta, to bi bilo jedino „da, udaću se za tebe“. On je nežno zagrli i privuče je k sebi, a ona se ni tad nije opirala. Gledala ga je direktno u oči poluhipnotizovanim pogledom. Kada ju je zagrlio, to je bilo kao da želi da je zaštiti, da joj da skrovište, da je odvuče daleko od tog sivog, smrtonosnog siromaštva i da je vrati u svet prijateljskih i lepih stvari. Da joj da sigurnost i lagodnost, dobru kuću i odeću, knjige i cveće, letnje dane i daleke zemlje. Tako su nekoliko minuta debeli, razvratni, neženja i mršava, usamljena devojka stajali lice uz lice, pogled im se sretao, tela su im se dodirivala, dok ih je voz njihao, a oblaci, telegrafski stubovi, propupele živice i polja zelene mlade pšenice prolazili su pored njih. Vartbarton pojača stisak i pribi je uz sebe. To je razbilo čaroliju. Vizije koje je imala o sebi bespomoćnoj, vizije o siromaštvu i bekstvu iz istog, odjednom su nestale i ostavile samo šok stvarnosti. Bila je u naručju muškarca, debelog starog muškarca! Talas odvratnosti i straha prođe kroz nju, a srce joj siđe u pete. Njegovo veliko muško telo ju je pritiskalo nadole i pozadi; njegovo veliko, ružičasto lice, u njenim očima staro, približavalo joj se. Miris muškarca joj prođe kroz nozdrve. Užasnula se. Dlakave satirske stvari! Počela je da se otima žestoko, iako on nije pokušavao da je zadrži, i u trenutku je uspela da se oslobodi i pala je nazad na sedište, ubledela, osetivši drhtavicu. Pogledala ga je pogledom koji je zbog straha i averzije bio pogled stranca. Vartbarton ostade na nogama, posmatrajući je sa dozom pomirljivog, očekivanog razočaranja. Nije izgledao uzbuđeno. Kako joj se mirnoća vratila, shvatila je da je sve što je on pričao bio samo trik kojim se igrao sa njenim osećanjima, i da je time samo pokušavao da je navede da se uda za njega. I što je još gore od svega, da je sve to rekao bez nekog posebnog interesovanja da li će se ona uopšte udati za njega ili ne. Izgledalo je da se samo dobro zabavljao. Moguće da je cela stvar bila samo jedan od njegovih stalnih pokušaja da je zavede. Seo je, ali za razliku od nje, pre toga je namestio odeću da mu se ne izgužva. — Ako želiš da prekineš liniju za komunikaciju — reče blago — barem mi reci da znam da i ja to isto uradim. Posle toga je postao onaj stari, ili barem koliko je iko mogao da ostane isti posle cele situacije. Nastavio je da priča bez i najmanjeg osećaja stida i sramote. Njegov osećaj stida, ako ga je ikada imao, nestao je pre mnogo godina. Moguće da je oguglao na sve to tokom godina skandala sa različitim ženama. Oko sat vremena, Doroti je osećala mučninu, ali kada je voz stigao u

Ipsvič, stali su na petnaest minuta, i tada su pohitali u vagon restoran da popiju čaj. Poslednjih dvadeset milja puta pričali su prilično prijateljski. Vartbarton nije više pomenuo brak ili veridbu, ali kako se voz približavao Knajp Hilu, ponovo se, mada manje ozbiljno nego pre, vratio na pitanje Dorotine budućnosti. — Dakle, ti stvarno želiš — reče on — da se vratiš svom poslu u parohiji? Trivijalne i uobičajene stvari, reumatizam gospođe Piter, kukuruzne obloge gospođe Luin i tako dalje? Budućnost te ne zanima? — Ne znam, nekada me zanima. Ali verujem da će se sve srediti kad se vratim na posao. Ja imam svoje navike ako to ne znaš. — I ti stvarno misliš da si spremna za godine proračunatog licemerja? Jer to je ono što te čeka, ako nisi znala. Ne plašiš se da izvučeš mačku iz džaka? Sigurno nećeš biti u situaciji da u nedeljnoj školi učiš decu „Oče naš“ unazad ili da čitaš Gibonovo petnaesto poglavlje u Uniji majki umesto Džin Straton Portera? — Mislim da ne. Jer vidiš, osećam da ta vrsta posla, čak i ako podrazumeva izgovaranje molitvi u koje čovek ne veruje, i ako podrazumeva učenje dece stvarima koje nisu istina, nekako čini da se osetim korisnom. — Korisnom? — reče Vartbarton kiselo — malo si previše vezana za tu depresivnu reč, „korisno“. Hipertrofija [27] osećaja dužnosti, to je ono što tebe interesuje. Sad, po mom mišljenju, sasvim je normalno da se čovek zabavlja kad mu ide dobro. — To je samo hedonizam — reče Doroti. — Drago moje dete, koja filozofija života nije u osnovi hedonizam? Tvoji vrli hrišćanski svetitelji su najveći hedonisti od svih. Oni se nadaju večnom blagostanju, dok mi jadni grešnici možemo da se ponadamo da dobijemo samo nekoliko godina. Na kraju krajeva, svi mi želimo da se zabavimo u životu; neki ljudi to doživljavaju pomalo perverzno. Za tebe je osećaj zabave masiranje nogu gospođe Piter. — To nije to, u stvari, ali nekako ne mogu to da objasnim! Ono što je želela da kaže je, da iako ju je otac napustio, ona se nije promenila, ne može da se promeni, i ne želi da se promeni. Da je njen univerzum, iako je sad bio prazan i besmislen, ipak i dalje bio hrišćanski univerzum; da je hrišćanski način života bio jedini koji je mogla da zamisli. Ali ona to nije mogla da prevede u reči, i osećala je da će je, ako to pokuša, on će je verovatno ismejati zbog toga. Tako da je nastavila nesigurno: — Nekako osećam da mi je bolje da nastavim onako kako sam pre radila. — ISTO kao i pre? Sav taj divni život? Devojački klub, Unija majki, Društvo nade, Udruženje venčanih, parohijske posete i nedeljna škola,

pričešće dva puta nedeljno i stižemo do mog omiljenog dela — nevernik koji peva gregorijansku misu. Misliš da ćeš stvarno moći sve to da izdržiš? Doroti se nevoljno nasmeja: — Nije gregorijanska, moj otac ih ne voli. — Da li misliš da će uprkos tvojim unutrašnjim mislima, tvoj život ostati isti kao što je bio pre nego što si izgubila veru? Da NEĆE biti promena u tvojim navikama? Doroti razmisli. Da, BIĆE promena u njenim navikama; ali većina promena biće tajne. Sećanje na iglu discipline prođe joj kroz glavu. To je uvek bila tajna za svakoga, osim za nju, i odlučila je da to nikada nikome ne kaže. — Pa — reče na kraju — možda ću na pričešću kleknuti sa desne strane gospođe Mejfil, umesto sa leve.

Drugo poglavlje Prošlo je nedelju dana. Doroti se dovezla do kapije parohijskog doma i tu parkirala bicikl. Bilo je lepo veče, vedro i hladno, a sunce je, nezaklonjeno oblacima, tonulo niz zeleni horizont. Doroti primeti da su na jasenu pored kapije izbili pupoljci, koji su ponegde formirali tamnocrvene cvetiće, koji su skupljeni izgledali kao krasta na rani. Bila je prilično umorna. Imala je napornu nedelju iza sebe, morala je da poseti sve žene koje je obično posećivala, i da u isto vreme pokuša da uprkos svim ogovaranjima stvari dovede u kakav-takav red. Sve je bilo u haosu otkad je otišla. Crkva je bila prljava do nezamislivih granica — u stvari, Doroti je provela skoro ceo dan ribajući pod i čisteći metlom uglove. Iza orgulja je pronašla gomilu mišijeg izmeta, što ju je umalo navelo da povraća (miševi su se pojavili jer je Džordži Fru, orguljaš, donosio kutije biskvita u crkvu i jeo ih za vreme mise). Sve crkvene organizacije su bile zanemarene, što je kao rezultat dalo da su Crkveni orkestar i Zajednica venčanih praktično prestali da postoje, u Nedeljnoj školi poseta je pala za polovinu, a u Uniji majki je trajao rat zbog nečega što je mis Fut izjavila. Zvonik je bio u gorem stanju nego ikada. Parohijski magazin nije redovno deljen i novac nije sakupljan. Finansijske knjige crkve nisu vođene pravilno, bilo je nekih devetnaest šilinga nezavedenih, čak su i parohijski registri bili u haosu. Paroh je dozvolio da sve ode dođavola. Doroti je bila do guše u poslu od trenutka kada je došla kući. U stvari, vratila se u svoju staru rutinu začuđujuće brzo. Izgledalo joj je kao da je juče otišla. Sad kada se skandal raspršio, njen povratak u Knajp Hil izazvao je malo interesovanja. Neke od žena sa njenog spiska za posete, naročito gospođa Piter, bile su srećne kada su je ponovo videle, a Viktor Stoun je izgledao postiđen što je i sam u jednom trenutku poverovao u priču gospođe Sempril; ali uskoro je na sve to zaboravio i pohvalio se Doroti svojim novim trijumfom u Crkvenom nedeljniku. Neke od kafa-dama su prilazile Doroti na ulici i govorile joj stvari poput; „Draga moja, KOLIKO mi je drago što si se vratila! Nije te bilo BAŠ dugo! I znaš, draga, koliko je SRAMOTNO to što je ona grozna žena o tebi pričala, samo da znaš. Ali nadam se da razumeš, draga moja, da šta god da je pričala, ja joj nisam verovala ni reč, ne znam za ostale,

ali ja nisam“ i tako dalje. Ali niko je nije pitao neko nelagodno pitanje kojeg se plašila. „Predavala sam u jednoj školi pored Londona“, bilo je objašnjenje koje je svakoga zadovoljavalo; niko se nije interesovao za ime škole. Nikada je nisu terali da prizna da je spavala na Trafalgar skveru i da je bila uhapšena zbog prošnje. Činjenica je da su ljudi koji žive po malim mestima jedva svesni bilo čega što se dešava dalje od desetak milja od njihovih vrata. Spoljni svet je terru incognita [28] , naseljen bez sumnje zmajevima i antropofagima [29] , i nije preterano zanimljiv. Čak se i otac ponašao prema Doroti kao da je nije bilo par dana. Bio je u svojoj radnoj sobi kada je došla, pušio je lulu ispred dedinog sata, čije je staklo, koje je nespretna spremačica razbila, i dalje bilo nenamešteno. Kad je Doroti ušla, izvadio je lulu iz usta i stavio je u džep, na svoj stari odsutni način. Izgledao je mnogo starije, pomislila je Doroti. — Ah, konačno si tu — reče — jesi li dobro putovala? Doroti ga zagrli i poljubi njegov posiveli obraz. Tada je on dodirnu po ramenu, što je bio mnogo veći izraz prisnosti nego što je on to ikada pokazao. — Šta ti je bilo u glavi da pobegneš onako? — reče joj. — Rekla sam ti, oče, izgubila sam pamćenje. — Hm — reče paroh; i Doroti vide u njegovim očima da joj nije verovao, i neće joj nikada poverovati, i u budućnosti, kada bi bio i u boljem raspoloženju, uvek je bila ta senka bekstva u njegovim očima. — Pa — dodade — kada odneseš stvari gore i raspakuješ se, molim te, donesi mi pisaću mašinu, moram da otkucam govor za misu. Ništa se preterano interesantno nije dogodilo za to vreme u gradu. „Stara dobra čajdžinica“ je proširila baštu i nadstrešnicu, što je povećalo neskladnost glavne ulice. Reumatizam gospođe Piter je oslabio (verovatno zahvaljujući čaju od anđelike), ali je gospodin Piter bio „po doktorima“ jer mu je pronađen kamen u bešici. Gospodin Bifil-Gordon je sad bio poslanik u parlamentu, poslušni sluga konzervativne partije. Stari gospodin Tombs je preminuo negde oko Božića, a mis Fut je usvojila njegovih sedam mačaka i herojski se potrudila da pronađe dom za ostale. Eva Tvis, nećaka gospodina Tvisa, gvožđara, dobila je vanbračno dete, ali je ono ubrzo preminulo. Prodžet je sređivao baštu i uspeo je da zasadi nešto povrća, tako da su boranija i prvi grašak polako nicali. Dugovi trgovcima su se ponovo nagomilavali posle pretnje tužbom, i kod Kargila je dug već bio oko šest funti. Viktor Stoun je upao u kontroverznu raspravu sa profesorom Koltonom u Crkvenom nedeljniku. Rasprava se ticala inkvizicije i, po

njegovim rečima, potukao ga je do nogu. Elenin ekcem se pogoršao tokom zime. Ralf Bifil-Gordon napisao je dve pesme, koje je objavio „London merkjuri“. Doroti je otišla do konzervatorijuma. Tamo ju je čekao veliki posao. Morala je da pripremi kostime za dečiju priredbu koja je trebalo da se održi na dan Svetog Đorđa. Ni peni nije plaćen za orgulje tokom prethodnih osam meseci, a to je bilo iz razloga što paroh nikada nije otvarao pisma koja mu je slala firma od koje je kupio orgulje, tako da su sad njihova pisma bila u najmanju ruku neprijateljska. Doroti je lupala glavu pokušavajući da smisli način da skupi novac za orgulje, i na kraju je odlučila da napravi istorijsku priredbu, koja bi počinjala od Julija Cezara, a završavala se sa vojvodom od Velingtona. Pretpostavljala je da bi uspeli da zarade dve funte, a ako bi imali sreće, možda čak i tri. Razgledala je konzervatorijum. Jedva da je bila u njemu od kad je stigla kući, i očigledno je bilo da se ništa nije promenilo od momenta kada je otišla. Njene stvari su stajale onako kako ih je ostavila; jedino ih je prekrivao debeli sloj prašine. Šivaća mašina je bila na stolu, okružena ostacima platna, parčićima braon papira, kalemima konaca i konzervama lepka, i iako je igla zarđala, konac je i dalje bio uvučen. I da! Tu su i dalje bile čizme koje je pravila one noći kada je nestala. Uzela je jednu i pogledala. Nešto joj je steglo srce. Da, može svako da kaže šta hoće, ali to su bile DOBRE čizme! Šteta što nikada nisu bile korišćene! Ipak, možda budu pronašle svrhu na priredbi. Za Čarlsa Drugog na primer, ne, bolje ne za Čarsla Drugog; nek ih nosi Oliver Kromvel; jer za Olivera Kromvela ne mora da pravi periku. Doroti upali uljani rešo, pronađe makaze i dva tabaka braon papira, i sede. Čekalo ju je pravljenje gomile odeće. Bolje da počne od oklopa Julija Cezara, pomisli. Uvek joj je taj prokleti oklop pravio najviše problema. Kako li je izgledao oklop rimskih vojnika? Doroti se potrudi da se priseti skulpture bradatog rimskog imperatora, koju je videla u Nacionalnom muzeju. Može da napravi neku vrstu grubog grudnog oklopa od papira, i onda da na njega zalepi tanke papirne trake koje bi dočaravale strukturu oklopa, i na kraju da ih prefarba. Ne mora da pravi šlem, hvala nebesima! Julije Cezar je obično nosio lovorov venac, verovatno se stideo ćelavosti kao Vartbarton. A šta će za oklop na rukama i nogama? Da li se to nosilo u vreme Julija Cezara? A čizme? Da li da napravi kalige [30] ili obične sandale? Posle nekoliko trenutaka prestala je da radi odloživši makaze na kolena. Misao koja ju je proganjala cele prethodne nedelje, kao duh koji je neželjeno oslobođen, sad je dostigla vrhunac. Razmišljala je o onome što joj je Vartbarton rekao u vozu, o onome šta je čeka u budućnosti, neudatoj i bez novca.

Nije imala nikakve sumnje u to šta je čeka u budućnosti. Videla je sve veoma jasno. Desetak godina neplaćenog rada oko parohije, a posle opet vraćanje predavanju u školi. Ne baš u školi nalik na gospođa Krive — bez sumnje da će tražiti za sebe nešto bolje od toga — barem neku manje propalu školu, koja će malo manje ličiti na zatvor. Možda čak i neku školu u kojoj će uspeti da radi na svoj, humani način. Šta god da se dogodi, u najboljem slučaju će se pomiriti sa sudbinom usamljene i siromašne žene; „stare device stare Engleske“ kako su ih ljudi zvali. Imala je dvadeset osam godina, dovoljno je bila stara da potpadne pod tu kategoriju. Ali to nije bilo bitno, nije bilo bitno! To je bila stvar koju nisi mogao nikada da utuviš u glavu Vartbartona i ljudi nalik njemu, čak ni ako bi im hiljadu godina pričao. Takve stvari kao što su siromaštvo, usamljenost ili naporan rad nisu same po sebi toliko strašne. Stvari koje se u tvom srcu događaju su važne. Za trenutak, za jedan zao trenutak, dok joj je Vartbarton pričao u vozu, osetila je strah od siromaštva. Ali sada ga je prevazišla; nije to stvar oko koje bi čovek trebalo da brine. Nije zbog TOGA morala da skupi hrabrost i da presloži celo shvatanje sveta. Ne, bilo je to nešto mnogo veće od toga; bila je to smrtna praznina koju je videla u osnovi svih stvari. Razmišljala je kako je pre godinu dana sedela isto ovako u ovoj istoj stolici, sa makazama u rukama i radila potpuno isto što radi i sada; ali ona pre godinu dana i ona sad bile su dve različite osobe. Gde je nestala ta dobroćudna, naivna devojka koja se posvećeno molila na prolećnim poljima i koja je zabadala sebi iglu u ruku na svaku bezbožnu pomisao’? A gde smo svi mi bili pre godinu dana? Jer na kraju krajeva, a tu je i bio problem, ona JESTE bila ista ta devojka. Verovanje se promenilo, misli su se promenile, ali u dubini duše ostao je taj mali deo koji se nije promenio. Vera je isparila, ali je potreba za verom ostala ista. Ako imaš veru, šta ti još treba? Kako bilo šta može da te obeshrabre, ako imaš smisao zbog kojeg služiš svetu, i zbog kojeg razumeš svet kojem služiš? Ceo život je osvetljen svetlom smisla. Sa njim ne osećaš umor, nema sumnji, nema osećaja beskorisnosti, nema bodlerovske čamotinje koja te čeka u nekom mračnom uglu misli. Svaki korak ima neko značenje, svaki trenutak je svet, utkan je verom u životni tepih neprekidne radosti. Razmišljala je o prirodi života. Dolaziš iz utrobe, živiš šezdeset ili sedamdeset godina, i onda umreš i istruliš. I svaki korak u tvom životu, da nema smisla koji bi te vodio, sveo bi se na gomilu sivila, izolacije i depresije koju ne bi mogao da opišeš, a koju bi stalno osećao kao oštar bol u srcu. Život, ako se stvarno završava u grobu, monstruozan je i odvratan. Nema

svrhe pokušavati da ga shvatiš drugačije. Pomisli o životu kakav stvarno jeste, pomisli o DETALJIMA svog života; a onda pomisli da sve to nema smisla, nema radosti, nema cilja, sem groba. Jedino budale ili samoobmanjivači, ili možda oni čiji su životi veoma srećni, mogu da se sa tim suoče bez ustručavanja. Promeškoljila se na stolici. Na kraju krajeva, mora da postoji NEKI smisao, NEKI cilj u svemu tome! Ceo svet ne može samo biti slučajnost. Šta god da se dogodi mora da ima svoj razlog, ili barem neki daleki cilj. Pošto postojiš, mora da te je bog načinio, i pošto te je načinio kao svesno biće, mora da je i on sam svesno biće. Ne dolazi veće iz manjeg. On te je načinio, On ćete ubiti, zbog Njegovog nekog razloga. Ali baš taj razlog je nedokučiv. U prirodi svih stvari je da ih nikada ne možeš do kraja otkriti, i ako bi ih čak nekako otkrio, ne bi bio svestan tog otkrića. Tvoj život i tvoja smrt može biti samo jedna nota koju svira Njegov orkestar. Ali možda ti se ne sviđa melodija? Setila se jadnog poludelog sveštenika na Trafalgar skveru. Da li je sanjala stvari koje je govorio ili je on stvarno to govorio? „Eto ih demoni i arhidemoni sa celom paklenom svitom“. Ali to je bila budalaština, stvarno. Jer i sama činjenica da ti se ne sviđa melodija, bila je deo melodije. Um joj se borio sa problemom, dok je uviđala da nema rešenja. Nije postojala, videla je to jasno, nikakva zamena za sudbinu; nije to bilo pagansko prihvatanje da je život dovoljan sam po sebi, nije bilo panteističkog „osmehni se“, nije to bila ni pseudoreligiozna filozofija „progresa“ sa vizijama utopija i mravinjaka od čelika i betona. Sve je bilo ništavilo. Ili je ovozemaljski život bio samo priprema za nešto veće i trajnije, ili je samo bio besmislen, mračan i odvratan. Doroti poskoči. Cvrčanje se začulo iz šerpe sa lepkom. Zaboravila je da doda vodu u šerpu i lepak se zapalio. Skinula je šerpu sa vatre, pojurila do sudopere da ga ohladi i onda ga ponovo vratila na rešo. Jednostavno MORA da završi oklop pre ručka, pomisli. Posle Julija Cezara na redu je bio Vilijem Osvajač, za koga je morala da se pobrine. Još oklopa! A istovremeno je morala da ode do kuhinje da podseti Elen da skuva krompir koji će ići uz pečenu govedinu; takođe, morala je da dovrši „podsetnik“ za sutra. Napravila je dva dela grudnog oklopa, isekla otvore za ruke i glavu, i onda ponovo stala. Gde su je misli odvele? Zaključila je da je smrt kraj svega, i da nema nade niti smisla u bilo čemu. Pa šta onda? Čin odlaska do sudopere i ponovnog vraćanja lepka da se kuva promenio joj je tok misli. Zaključila je da je za trenutak dozvolila sebi da padne u samosažaljenje i hiperbolu. Mnogo buke ni oko čega, na kraju krajeva! Na kraju krajeva, bilo je još bezbroj ljudi na svetu koji su bili u istom problem kao i ona! Na celom svetu, hiljade, milioni

istih; ljudi koji su izgubili veru, ali ne i potreba za verom. „Polovina svešteničke dece u Engleskoj“, kako joj je rekao Vartbarton. Verovatno je bio u pravu. A ne samo deca sveštenika; svakojaki ljudi — ljudi bolesni, usamljeni i neuspešni, ljudi koji su živeli nastrane, depresivne živote ljudi kojima je bila potrebna vera da ih podrži, ali koji je nisu imali. Verovatno čak i monahinje u manastirima, dok peru podove pevajući „Slava, Marijo“, tajno ne veruju. A koliko je kukavički, na kraju krajeva, da žališ za sujeverjem kog si se otarasio....da želiš da veruješ u nešto za šta u dubini duše znaš da je laž! Ali opet. Doroti spusti makaze. Iz navike možda, jer se vratila kući, iako nije povratila veru, već samo želju za istom, kleknu pored stolice. Sklopi ruke ispred lica i poče sa molitvom. „Gospode, ja verujem, pomozi mome neverništvu. Gospode, ja verujem, ja verujem; pomozi mojoj neveri. Bilo je beskorisno, potpuno beskorisno. Čak, dok je govorila reči, bila je svesna njihovog besmisla, i na neki način se stidela zbog svega. Podigla je glavu. U tom trenutku osetila je miris, topao zao miris, zaboravljen tokom svih ovih osam meseci, ali veoma poznat, miris lepka. Voda u šerpi je ključala. Doroti poskoči i uze četku kojom je mešala lepak. Lepak je omekšavao, biće tečan za pet minuta. Dedin sat u očevoj radnoj sobi otkuca šest sati. Doroti ustade. Shvatila je da je protraćila dvadeset minuta, i da je sad savest peče toliko jako da su sva pitanja koja je sama sebi postavljala jednostavno nestala. Šta je koji đavo radila sve ovo vreme? U trenutku nije ni shvatila šta je uopšte radila. Ukorila je samu sebe. „Hajde, Doroti! Bez dangubljenja! Moraš da završiš taj oklop pre ručka. Sela je, napunila usta iglama i počela da kači dve strane oklopa, ne bi li ga dovela u neki oblik pre nego što lepak bude spreman. Miris lepka je bio odgovor na njenu molitvu. Nije ni bila svesna toga. Nije shvatala da je rešenje njenog problema u tome što ne može da prihvati činjenicu da ne postoji rešenje; kada čovek krene da radi neki posao, neki duboki smisao tog posla prestane da postoji; da je verovati ili ne verovati samo proizvod onoga što neka osoba radi ili ne radi, i nešto što je osnova društvenih odnosa. I dalje nije mogla ove misli da formuliše, ali je mogla da živi sa tim. Mnogo kasnije će, možda, moći da ih formuliše na način koji će joj biti prihvatljiv. Morala je da sačeka još minut ili dva da bi lepak bio spreman. Doroti završi kačenje oklopa, i u istom trenutku poče da razmišlja o još gomili kostima koji je čekaju. Posle Vilijama Osvajača — da li je u vreme Vilijama Osvajača postojala verižnjača [31] — čeka je Robin Hud — za njega samo zeleni ogrtač i luk i strela — a onda Tomas Beket i njegova biskupska kapa, pa onda nabrani