Džordž Orvel - Sveštenikova kći

dvojice ili trojice popeo na oko šezdeset. Kada su se vrata biblioteke otvorila, svi su pohrlili unutra, trkajući se oko table sa druge strane čitaonice, na kojoj su bili nalepljeni oglasi za posao, isečeni iz novina. A za nezaposlenima navali i gomila beskućnika, muškaraca i žena, koji su proveli noć na ulici i sada su dolazili u biblioteku da prespavaju. Išli su lagano za ostalima, uz uzdah olakšanja sedali su za najbliži sto, i uzimali prvu knjigu koju bi dohvatili. Mogao je to biti Glasnik slobodne crkve ili Vegetarijanski kuvar — nije bilo bitno šta je bilo, jer pravilo je da ne možeš da boraviš u biblioteci ako se barem ne praviš da čitaš nešto. Otvorili bi knjige i u istom trenutku bi zaspali, sa bradom spuštenom na grudi. A čuvar bi prolazio pored i bockao ili kao što ložač rasplamsava vatru. Oni bi samo promrmljali nešto i ostajali budni samo dok je on bio tu, a zaspali bi u trenutku kada bi on otišao. U međuvremenu, oko table sa oglasima vladala je borba jer su svi pokušavali da se probiju napred. Dva mladića u plavim radnim odelima probijala su se, a jedan od njih je sagnuo glavu i njom se gurao napred, kao u ragbi meču. Za nekoliko trenutaka uspeo je da se probije. Okrenuo se ka svom prijatelju: — Eve nas Džo — uspeo sam! Mehaničari potrebni — Lokova garaža. Kamden taun — ’ajdemo odma’ tamo. Na isti način probio se nazad i obojica izletoše kroz vrata. Išli su u Kamden taun brzo koliko su ih noge nosile. A u ovom trenutku, u svakoj javnoj biblioteci u Londonu, mehaničari bez posla čitali su isti oglas i krenuli u trku za poslom, koji je verovatno već dat nekome ko je imao novca da kupi novine i da vidi taj oglas u šest ujutru. Doroti je na kraju uspela da se probije do table, i zapisala je adresu nekoga kome su potrebni kuvari, bilo kakvi. Bilo je tu dosta izbora — istina je da su Londonske dame kukale u pokušaju da nađu što bolje i pouzdanije sluge. Sa spiskom od dvadeset adresa u džepu, i pošto je doručkovala hleb, čak i margarin, što ju je koštalo trećinu penija, Doroti pođe da traži posao, ne bez nade. Nije obraćala pažnju na činjenicu da su joj šanse da nađe posao bez ičije pomoći ili preporuke bile na nuli; ali sledeća četiri dana je pokušavala, nadajući se. Tokom ta četiri dana prijavila se na osamnaest oglasa, i poslala je pisane prijave za još četiri. Prepešačila je ogromne razdaljine kroz južna predgrađa: Klapam, Brikston, Dalvič, Pendž, Sajdenhem, Bekenhem, Norvud — čak je išla i do Krajdona jednom prilikom. Bila bi uvedena u pristojne dnevne sobe kuća iz predgrađa, i razgovarala bi sa ženama svih mogućih vrsta velikim, debelim, drskim, mršavim, neprijatnim, nalickanim, uznemirenim, frigidnim ženama sa zlatnim naočarima, polusvesnim mršavim ženama koje su izgledale kao da su vegetarijanike koje posećuju spiritualne seanse. I sve do jedne, debele ili mršave, raspoložene ili namrgođene, sve su se ponašale

prema njoj na isti način. Pogledale bi je, čule šta ima da kaže, piljile u nju ispitivački, pitale je desetak ponižavajućih i sramotnih pitanja, i onda je odbili. Svaka iskusnija osoba mogla je unapred da joj kaže kako će biti. U njenom slučaju, teško da je iko hteo da preuzme rizik da je zaposli. Pocepana odeća i manjak preporuka bili su protiv nje, a i njen školovani govor i provincijski akcenat koji nije uspevala da sakrije uništavali su i ono malo šansi koje je imali. Lutalice i berači hmelja nisu primećivali njen akcenat, ali domaćice iz predgrađa bi ga odmah čule, i to bi ih uplašilo na isti način na koji je manjak prtljaga plašio potencijalne stanodavce. U trenutku kada bi je čule kako priča i primetile da je obrazovana, igra je bila gotova. Ona je navikla na ispitivački, sumnjičavi pogled koji bi izbijao iz njihovih očiju čim bi progovorila ispitivački, ženski pogled od njenog lica do izranjavljenih ruku, a od njih do flekave haljine. Neke žene su je odmah pitale zašto devojka njene klase traži posao kao služavka. Nanjušile bi odmah da je „bila u problemima“ i da, možda, ima vanbračno dete i posle unakrsnog propitivanja, bez obzira na odgovor, otkačile bi je. Čim je dobila adresu stanovanja, Doroti je ponovo pisala ocu, i kada trećeg dana odgovor nije stigao, ponovo je pisala. Već je bila u očaju, ovo bilo njeno peto pismo, a četiri su ostala bez odgovora. U pismu ga je molila za novac jer je bila na ivici gladi. Imala je taman dovoljno vremena da joj odgovor stigne pre nego što bude izbačena iz sobe zbog neplaćene kirije. U međuvremenu, nastavila je uzaludnu potragu za poslom, dok je trošila samo po šiling dnevno — jer je to bila suma dovoljna da je održi u životu — ali je ostajala hronično gladna. Skoro je izgubila nadu da će otac učiniti bilo šta da joj pomogne. I pomalo čudno panika ju je napustila, ali se glad povećala, a šansa da nađe posao postala je kao daleka, mizerna i neostvariva želja. Patila je, ali nije bila uplašena. Svet u koji je padala izgledao joj je manje strašno što joj je bio bliže. Jesenje vreme, iako je bilo lepo, postajalo je hladnije. Svakog dana sunce je, gubivši bitku protiv zime, malo kasnije izbijalo kroz maglu, bojeći fasade kuća akvarelnim bojama. Doroti je po ceo dan bila na ulici ili u biblioteci, a kod Meri bi išla samo da prespava. Tada bi iz opreza nagurala krevet do vrata. Ubrzo je shvatila da je smeštaj kod Meri bio, ne baš bordel, jer takve stvari nisu postojale u Londonu, ali neka vrsta skloništa za prostitutke. To je bio razlog što si deset šilinga plaćao štenaru koja nije vredela ni pet. Stara Meri (ona nije bila vlasnica kuće, samo je vodila posao) svojevremeno je bila prostitutka, i tako je i izgledala. Život u takvom mestu bi te prokleo čak i u očima Lambet kata. Žene bi frktale kad bi prolazile pored tebe, a muškarci bi se besramno nabacivali. Jevrejin sa ugla, vlasnik Nokaut pantalona bio je

najgori od svih. Bio je to stameni tridesetogodišnjak, rumenih obraza i kovrdžave kose kao astrahan. Dvanaest sati dnevno bi stajao na trotoaru urlajući jakim glasom da ne možeš naći jeftiniji par pantalona u celom Londonu, i uznemiravajući prolaznike. Ako bi zastao na samo delić sekunde, uhvatio bi te pod ruku i gurnuo te u radnju na silu. Tada bi njegovi maniri postali pomalo zastrašujući. Ako bi neko rekao bilo šta loše oko njegovih pantalona, bio je spreman na tuču, i ljudi slabe volje kupovali bi kod njega zbog čistog pritiska. Ali iako je bio zauzet, oči su mu bile širom otvorene za „ptičice“ kako ih je zvao; a Doroti kao da ga je fascinirala među svim „ptičicama“. Shvatio je da ona nije bila prostitutka, ali da je živela kod Meri i da je samim tim bila na tankoj granici da postane jedna od njih. Od tih misli mu je polazila voda na usta. Kada bi je video kako izlazi iz kuće, stao bi na ugao, isprsio bi se i svojim ispitivačkim očima bi joj uputio značajan pogled (kao da je pitao da li je spremna da počne), a kada bi prošla, dobro bi je lupio po zadnjici. Poslednjeg jutra njene nedelje kod Meri, Doroti je sišla niz stepenice i pogledala, sa samo malim tračkom nađe, na policu u hodniku, gde su ostavljana pisma za stanare. Nije bilo pismo za Elen Milborou. To je bilo to; ništa joj nije preostalo, sem da ode na ulicu. Nije joj padalo na pamet da može da radi ono što sve ostale žene u kući rade — da se baci u promet i time za jednu noć da zaradi za kiriju. Samo je izašla iz kuće, i čak nije ni rekla Meri da odlazi. Nije imala nikakav plan, apsolutno nikakav plan. U podne, pošto je na hleb, margarin i čaj potrošila četvrtinu poslednjeg penija, otišla je u biblioteku da čita nedeljne novine. Ujutru je čitala Berberski nedeljnik, a popodne Ptice u kavezu. To su bile jedine novine kojih se mogla dočepati, jer je uvek u biblioteci bilo toliko onih koji su tu ubijali vreme da si teško mogao da se dočepaš bilo kojih novina. Čitala ih je od korice do korice, čak i reklame. Satima je čitala o tehnologijama iz naslova kao što su „Kako da naoštriš francuske žilete“, „Zašto je električna četka za kosu nehigijenska“, „Da li tigricama prija proso“. To je bila jedina stvar za koju je bila sposobna. Bila je u nekom čudnom stanju letargije, u kojem joj je bilo bitnije kako da naoštri francuski brijač nego kako da se bori sa svojim očajnim stanjem. Sav strah ju je napustio. O budućnosti je bila nesposobna da misli; čak joj se činilo daleko da razmišlja i o večeras. Čekala ju je noć na ulici, to je bilo sve što je znala, a i o tome jedva da je brinula. U međuvremenu, tu su bile Ptice u kavezu i Berberski nedeljnik; oni su joj bili čudno, opijajuće interesantni. U devet sati pojavio se čuvar, noseći dugačku kuku, i njom je polako gasio lampe, biblioteka se zatvarala. Doroti pođe levo, niz Vaterlo roud, prema reci. Na gvozdenom mostu stade na trenutak. Noćni vetar je duvao. Gusta rečna

magla, nalik na peščane dine, dizala se sa vode, i kako je vetar duvao raznosio ju je po gradu. Kovitlac magle okruži Doroti, probijajući kroz tanak sloj odeće koji je imala na sebi, i terajući je da se trese od navale hladnoće. Nastavila je da hoda i stigla na mesto gde su se svi beskućnici skupljali, na Trafalgar skver.

DEO TREĆI

Prvo poglavlje [SCENA: Trafalgar skver. Jedva se vidi išta od magle, dvadesetak ljudi, Doroti među njima, grupisani su oko lukova blizu severnog parapeta] ČARLI [peva]: Slava, Marijo, slava. Maaariiijooo [Big Ben otkucava deset sati] SNAUTER [čačkajući nos]: Ding, dong, ding, dong! Zaveži bre već jednom! Treba da izdržim još sedam sati na ovom jebenom skveru pre nego što budem mogao da pošteno zaspim! Bogalji jedni! GOSPODIN TOLBOJS [sebi u bradu]: Non sum qualis cram boni sub regno Edwardi! [13] U vreme moje nevinosti, pre nego što me je đavo odneo na visoko mesto i posle me bacio na nedeljne novine — to je bilo kada sam bio paroh u Litl Fouliju kod Dusbrija... DAFI [peva]: Sa mojim đokicom, đokicom, sa mojim đokicom, đokicom... GOSPOĐA VEJN: Ah, draga, čim sam te videla shvatila sam da si ti dama po rođenju i odgajanju. Nas dve znamo šta znači propasti u ovakvom svetu, zar ne, draga? Nije isto za nas kao i za ove ostale ovde. ČARLI [peva]: Slava, Marijo, slava, Marijo, slava, Marijo, ti puna ljubavi! GOSPOĐA BENDIGO: I on sebe zove prokletim supružnikom, zar ne? Četiri funte nedeljno u Kovent gardenu, a njegova žena bleji celu noć na skveru, i to mi je neki muž! GOSPODIN TOLBOJS [sebi u bradu]: Srećni dani, srećni dani! Moja crkvica obrasla u bršljan ispod divnog brdašca — moj parohijski dom od crvene cigle između elizabetanskih tisa! Moja biblioteka, moja vinarija, moj kuvar, kućna pomoćnica i baštovan! Novac u banci, ime na Krokfotrdu! Moje crno odelo za mene sašiveno, okovratnik beli, svilena mantija za specijalne prilike... GOSPOĐA VEJN: Naravno, jedna stvar koju sam USPELA da uradim jeste da moja jadna majka nije videla ovaj dan. Jer da je bila živa da vidi kako njena najstarija ćerka kako su je upropastili, i da izvineš na izrazu, pomuzli me kao kravu... GOSPOĐA BENDIGO: MUŽ!

DŽlNDŽER: Ej, ‘ajdemo da popijemo čaj kad imamo priliku za to. To je poslednje što ćemo da dobijemo večeras, kafići se zatvaraju u pola 10. JEVREJIN: O, Isuse! Ova jebena hladnoća će da me ubije! Nemam ništa ispod pantalona, o aaapćiihaa! ČARLI [peva]: Slava, Marijo, slava, Marijo... SNAUTER: Četvrt penija! Četvrt penija za šest jebenih sati prošenja! A tu je bio i neki matori peder sa drvenom nogom. Išao je ispred mene i kvario mi posao od Aldgejta do Majlend rouda, sa njegovom jebenom drvenom nogom i odlikovanjima iz rata, koje je kupio na buvljaku! Kopile! DEFI [peva]: Sa mojim đokicom, đokicom, sa mojim đokicom, đokicom... GOSPOĐA BENDIGO: Pa ja sam rekla kopiletu da mi je dosta njega, u svakom slučaju, „i ti sebe zoveš muškarcem“, rekla sam mu, „ takve kao ti, videla sam, u bolnici drže u teglama“. Rekla sam mu... GOSPODIN TOLBOJS [sebi u bradu]: Srećni dani, srećni dani! Pečena govedina i dobri seljaci, i mir božiji i ljubav! Nedeljna jutra na mom hrastovom tremu, miris svežeg cveća i druženje sa komšijama na svežem vazduhu! Nedeljne večeri kada se zalazeće sunce probija kroz prozore moje radne sobe — a ja zadubljen u knjige, pijem čaj i čitam Kevendiša, a začinjavam ga nekom poezijom — pesmama Vilijema Senstona, Persijevom zbirkom stare engleske poezije, Lempijerom, pa D.D. profesor besmrtne teologije... DŽINDŽER: Ajde bre da pijemo taj jebeni čaj. Imamo mleko i čaj, pitanje je da li imamo šećer? DOROTl: Hladnoća, hladnoća. Kao da prolazi kroz mene! Valjda neće ovako biti cele noći? GOSPOĐA BENDIGO: O prekini! Mrzim te kurve što samo kukaju. ČARLI: Ti nećeš biti dobar stradalnik kao mi. Pogledaj maglu koja se diže iz reke i razliva se po trgu. Ima da smrzne i Nelsonov spomenik do jutra. GOSPOĐA VEJN: Naravno, u vreme o kome ti pričam mi smo i dalje imali našu malu prodavnicu duvana i prodavali smo slatkiše na uglu, ako me razumeš... JEVREJIN: O, prokletstvo! Pozajmi mi kaput, Džindžer. Jebeno se smrznuh! SNAUTER: Jebeni prevarant! Ima da mu prospem creva kad ga u’vatim! ČARLI: Prednosti rata, stari moj, prednosti rata. Svet stradalnika večeras... ramstek i perje sutra. Šta si drugo mogao da očekuješ stradalničkog četvrtka? GOSPOĐA BENDIGO: Okani me se stari, okani me se! Misliš da meni

treba tvoja matora glava na ramenu — ja sam bre udata žena. GOSPODIN TOLBOJS [sebi u bradu]: Za propovod, ispovesti, pevanje, ma bio sam nenadmašan. Moja verzija „Uzdignite srca svoja“ pevala se po celoj eparhiji. Sve stilove sam znao, visokocrkveni, niskocrkveni i necrkveni. Grlato anglocrkveno natpevanje pa sve do tihih niskocrkvenih himni, čije su note odzvanjale po kapelama... DEFI [peva]: Moj đokica, đokica, moj đokica... DŽINDŽER: Hej, ješo, dalje ruke od mog jebenog kaputa. Nećeš od mene dobiti odelo na to laskanje. ČARLI [peva]: Kao kroz letnje pantalone vetar mi duva... GOSPOĐA MEK ELIGOT [u snu]: Jesi to bio ti, dragi moj Majkle? GOSPOĐA BENDIGO: Ja mislim da je to kopile imalo neku drugu ženu kad sam se udala za njega. GOSPODIN TOLBOJS [imitirajući sveštenika tokom službe]: Ako neko ima razlog zašto se ovo dvoje ne trebaju venčati... JEVREJIN: Drugar! Prokleti drugar! A neće da mi pozajmi kaput! GOSPOĐA VEJN: Pa ako sam ti već rekla, ja nisam bila ta koja bi odbila šolju čaja. Znam dok je moja jadna majka bila živa, šolju za šoljom smo... NOZI VOTSON [sebi u bradu, besno]: Budale!... Samo ga tako rašire na sve strane... nikada ne urade dobar posao... prokletnici! DEFI [peva]: Sa mojim đokicom, đokicom... GOSPOĐA MEK ELIGOT [u polusnu]: Dragi Majkle... bio je baš dobar, Majkl. Nežan i iskren... nikada nije gledao druge ljude, sve do te večeri kad smo se našli ispred Kronkove klanice i kad mi je dao dve funte kobasica, koje je maznuo iz marketa... GOSPOĐA BENDIGO: Pa mislim da ćemo piti taj prokleti čaj negde sutra u ovo vreme. GOSPODIN TOLBOJS [peva izgubljeno]: Pored voda Vavilona, sedeli smo i plakali setivši se tebe Sione!... DOROTI: Hladno mi je, hladno! SNAUTER: Neću ja više da blejim noću do Božića. Ima da spavam sutra i nemo’ da me neko budio. NOZI VOTSON: Detektiv je, zar ne? Smit iz Letećeg odreda! Leteće Jude, pre bih rekla! Sve što umeju da urade jeste da hvataju stare prestupnike i da ih maltretiraju.

DŽINDŽER: E, ja odo’ da pišam. Oće li još neka budala sa mnom do vode? GOSPOĐA MEK ELIGOT [probudivši se]: O dragi, o dragi! Leđa mi pucaju! O Isuse, ova klupa ti ubije bubrege! A sanjala sam da sam u toplom krevetu sa lepom šoljom čaja i dva dvopeka, koji me čekaju pored kreveta. Eto, to je što sam spavala, sve dok ne odem do javne biblioteke sutra. TATICA [glava mu je izvirivala iz kaputa kao kod kornjače]: Ša kažeš, mali? Da platim za vodu? Kol’ko si bre ti na ulici, đubre jedno? Pare za jebenu vodu? Isprosi, mali, isprosi. Ne kupuj ono što možeš da isprosiš, a ne prosi ono što možeš da ukradeš. To je moj recept, a već pedeset godina sam na ulici. [uvlači se u kaput i odlazi] GOSPODIN TOLBOJS: A sve to je volja Njegova... DEFI: Sa mojim đokicom, đokicom... ČARLI: Šta ti je sad frka, nosati? JEVREJIN: Aaapćihaaa! GOSPOĐA BENDIGO: ‘Ajde, pogurajte se malo. Neki ovde misle da imaju rezervacije na klupama. GOSPODIN TOLBOJS: Sve je to Njegovo delo, jer on je Gospod naš, i moli se njemu za vijek vijekova... GOSPOĐA MEK ELIGOT: Ja tvrdim da samo mi, jadni katolici, ti koji uvek završe u smeću. NOZI VOTSON: Smiti. Leteći odred — leteća đubrad! Dao nam je plan cele kuće, a onda nas čekao sa kombijem punim pandura i ćapio nas. Pisala sam mu pismo u marici: „Detektiv Smit zna da zajebe, Ali od mene sad može da odjebe“ SNAUTER: Šta bi za jebeni čaj? Ajde, ješo, znamo da si muzičar; zajebi to kukanje i vataj se bubnja. Zasviraj nešto, zagrej one matore kurve tamo. Samo živo i veselo. GOSPODIN TOLBOJS: O sinovi božiji, molite mu se i klanjajte... ČARLI: Šta, zar je i Smiti isto varalica? GOSPOĐA BENDIGO: Reći ću vam, devojke, reći ću vam šta me rastužuje, to je kad razmišljam o tome da moj jebeni muž hrče ispod četiri ćebeta, a ja se ovde smrzavam. To ne mogu da svarim. Jebeni kreten! DŽINDŽER [peva]: Odoše oni, u sreću svoju... ne diraj taj tanjir, tamo sa hladnom kobasicom, ješo.

NOZI VOTSON: Varalica? VARALICA? Pa pored njega svi mi izgledamo kao jebene poštenjačine! Svi bi ti kurvini sinovi iz Letećeg odreda prodali rođenu babu za dve i po funte, a onda bi joj seli na grob i jeli čips. Raga jedna od čoveka, eto šta je. ČARLI: Opako ti je to. Kol’ko imaš krivičnih? DŽINDŽFR [i dalje peva]: Odoše u sreću svoju, srećna devojka i mladić lep... NOZI VOTSON: Četrnaest. Nemaš puno šanse sa tolikim prijavama. GOSPOĐA VEJN: Pa što te onda nije zadržao? GOSPOĐA BENDIGO: Ne, ja sam udata za ovoga, ovog prokletnika! ČARLI: Mene su devet puta hapsili. GOSPODIN TOLBOJS: O Anija, Azarije i Mihailo, volite boga i molite mu se za vijek vijekova... DŽINDŽER: Odoše u sreću svoju, srećna devojka i mladić lep, a ja osta slomljena SRCAAAA... Bože, nisam se plaknuo ima tri dana. Snautere, kad si se poslednji put umio? GOSPOĐA MEK ELIGOT: O draga, o draga! Ako uskoro taj dečko ne dođe sa čajem, osušiću se kao prokleta haringa na suncu. ČARLI: NE UMETE da pevate, niko od vas. Trebalo bi da čujete Snautera i mene kad krenemo za Božić u kafani da pevamo „Dobri kralj Vencelas“. I himne isto. Cure za šankom zaplaču kad nas čuju. Sećaš se onda kad smo upali dva puta u istu kuću, Snautere? Stara kurva, kad nas nije gađala nečim. GOSPODIN TOLBOJS [maršira i svira zamišljeni bubanj]: Sve stvari zle i dobre, i sva bića velika i mala... [Big Ben odzvanja za pola jedanaest] SNAUTER [imitirajući sat]: Ding, dong, ding, dong! Još šest i po jebenih sati! Živeli! DŽINDŽER: Ješa i ja smo maznuli šest onih novih žileta iz robne kuće, danas. Mislim da ću da se plaknem i obrijem sutra u fontani, ako negde maznem sapun. DEFI: Kad sam ja služio u mornarici, sretali smo crne Indijance u ogromnim kanuima koje su zvali katamarani, hvatali su kornjače veličine trpezarijskih stolova. GOSPOĐA VEJN: Vi ste gospodine bili sveštenik? GOSPODIN TOLBOJS [prestajući u tom trenutku]: Po volji svevišnjeg. Ne

postoji tu „bio sam“, madam. Jednom sveštenik, uvek sveštenik. Iako sam odbačen... otpušten i skinut mi je okovratnik od strane zlog biskupa. DŽINDŽER: Odoše, u sreću njihovu... o hvala bogu! Evo ga ješa. Sad će neki savet. GOSPOĐA BENDIGO: Ne pre nego što je potrebno. ČARLI: Kako si dobio nogu, matori? Stara priča? Devojčice iz hora sa kojima si bio previše blizak? GOSPOĐA MEK ELIGOT: Momče, iskoristio si svoje vreme, zar ne? Hajde da popijemo nešto pre nego što mi jezik otpadne. GOSPOĐA BENDIGO: Pomeri se, Tatice! Sediš na mom prokletom šećeru. GOSPODIN TOLBOJS: Devojke su samo eufemizam. To su samo nalickani lovci na neoženjene sveštenike. Crkvene kvočke — čistačice oltara i mesinga, usedelice koje postaju vremenom besne i očajne. Đavo u njih ulazi kad napune trideset petu. JEVREJIN: Matora kučka neće da mi da vruće vode. Traži da joj platim peni za to. SNAUTER: Jebeno uobičajena priča! Skoro da sam se navikao na te stvari. TATICA [vadi iz kaputa]: Šolja čaja, e? Sad bi mi prijala šolja čaja. [podrignu lagano] ČARLI: Kada im sise postanu kao tupi žileti? Znam za to. NOZI VOTSON: Čaj — previše tanak. Mada bolje nego da je neki tanki kakao. Dodaj mi šolju ortak. DŽINDŽER: Ček samo da oslobodim ovu konzervu sa mlekom. Daj neko da nam da neku kintu. GOSPOĐA BENDIGO: Lakše malo sa tim prokletim šećerom! Platila sam ga, samo da se zna. GOSPODIN TOLBOJS: Kada im sise postanu kao tupi žileti. Hvala ti za taj vic. Pipinški nedeljnik je imao dobar tekst o tome. Sveštenikov pomoćnik nestao sa devojkom iz hora. Intimna priča. A takođe i u otvorenom pismu Džona Bula, Tvor u pastirskom odelu. Šteta bio sam spreman za unapređenje. [okrenu se ka Doroti] Izrod u porodici, ako me razumeš. Možda ne bi mogla da zamisliš da se ovo nedostojno dupe izležavalo na udobnim jastucima katedrale. ČARLI: Evo ga, Flori. Znao sam da će se pojaviti čim stigne čaj. Ima nos kao lovački ker za čaj, tak’a ti je to cura. SNAUTER [peva]:

Uvek sam tamo gde se toči, Toči, toči vino cele noći... GOSPOĐA MEK ELIGOT: Jadno dete nema pameti. Što ne ode do Pikadili cirkusa, tamo će redovno dobiti pet kinti? Neće se ona nešto ovajditi ovde na skveru među nama, jadnim klošarima. DOROTI: Da li je to mleko ispravno? DŽINDŽER: Ispravno? [stavio je usta na jednu rupu na konzervi i dunuo. Lepljiva sivkasta masa je potekla iz druge rupe] ČARLI: Eno, otkud ti, Flori? Gde ti je nestao onaj kicoš sa kojim sam te video malopre? DOROTI: Piše „nije prikladno za bebe“. GOSPOĐA BENDIGO: Pa, nisi ni ti prokleta beba, zar ne? Ovde možeš da zaboraviš na svoje manire Bakingemske palate. FLORI: Platio mi kafu i pljuge — prokleto kopile! To imaš čaj, a Džindžer? Uvek si mi bio omiljen i drag, Džindžer. GOSPOĐA VEJN: Samo nas je trinaest. GOSPODIN TOLBOJS: Pošto nećemo ništa večerati, ne moraš da se brineš oko toga. DŽINDŽER: Pa dame i gospodo! Čaj je gotov. Šolje ovamo, molim! JEVREJIN: Prokletstvo! Nisi mi sipao ni pola šolje! GOSPOĐA MEK ELIGOT: Pa imamo sreće sutra, ja imam gde da spavam. Ima da odem u jednu od crkava da se sakrijem, samo da me oni kopilani od čuvara ne uvate. [pije čaj] GOSPOĐA VEJN: Ne mogu da kažem da je ovo baš način na koji sam NAVIKLA da pijem čaj, ali dobro. [pije čaj] ČARLI: Prokleto dobar čaj. DEFI: A bila je gomila njih koja se skrivala u zelenim krošnjama kokosovih palmi. GOSPODIN TOLBOJS: Koji sam otrov pio od sireninih suza, u samom paklu prljavo destilovan! SNAUTER: Nekako ćemo da izdržimo do jebenih pet ujutru. [Flori izvuče polomljenu motanu cigaretu iz čarape i uze šibicu. Muškarci, izuzev Tatice, Defija, i gospodina Tolbojsa motali su cigarete od pikavaca koje su nalazili. Crveni žar je svetleo kroz maglovitu noć, kao loša sazvežđa, a pušači se namestiše na klupama, po zemlji, i pored parapeta.]

GOSPOĐA VEJN: Pa dobro sad! Dobra šolja čaja nas je lepo zagrejala, zar ne? Ali i dalje se nešto ne osećam bolje, jer nemam čist sto i stoljnjak kao što sam navikla, i prelepi kineski servis za čaj moje majke; i naravno, uvek smo imali najbolji čaj koji si mogao da pronađeš — pravi Peko points, koji košta dve funte... DŽINDŽER [peva]: I odoše u sreću svoju, u sreću svoju, Lepa devojka i mladić srećan... GOSPODIN TOLBOJS [pevajući uz melodiju Dojčland iber ales [14] ]: Nek aspidistre lete... ČARLI: Kolko ste vi klinci bili u Smouku? SNAUTER: Ima da pokažem tim šljokarama sutra da neće imati pojma gde im je dupe a gde im je glava. Ima da dobijem svojih pola dolara i ima da ih za to istresem iz gaća. DŽINDŽER: Tri dana. Došli smo iz Jorka, spavali smo gde smo stigli, usput. Bože, sve je to bilo zbog krvavog devetokaratnog zlata. FLORI: Ima li još čaja, dragi Džindžere? Pa doviđenja, narode. Vidimo se ujutru kod Vilkinsa. GOSPOĐA BENDIGO: Kurva jedna lopovska! Popije čaj i onda odmagli, a ni hvala ti ne kaže. Ne može ni minut da ostane. GOSPOĐA MEK ELIGOT: Hladnoća? Ah, verujem ti. Spavaš na travi, bez ćebeta, a rosa te još dodatno smrzne, pa ujutru ne možeš ni prokletu vatru da zapališ, ne možeš ni malo mleka da isprosiš od farmera da napraviš sebi čaj. To sam i ja osetila kad smo Majkl i ja tako jednom išli. GOSPOĐA BENDIGO: Čak bi išla i sa Kinezima i crncima, prljava kravetina. DOROTI: Koliko dobije svaki put? SNAUTHR: Šesticu. DOROTI: ŠESTINU PENIJA? ČARLI: Možeš se kladiti u to. Radi to za pljuge i neku klopu. GOSPOĐA MEK ELIGOT: Ja to nikada nisam radila za manje od šilinga. DŽINDŽER: Ješa i ja smo kuntali na groblju jednu noć. Probudio sam se ujutru i shvatio da spavam na nečijem jebenom grobu. JEVREJIN: I još se na to žali, zamisli. GOSPOĐA MEK ELIGOT: Majkl i ja smo jednom spavali u svinjcu. Taman smo upali bili kad Majkl reče:

„Bože moj, pa ovde ima svinja“. „Ma jebo svinje“, rekoh mu ja, „bar će nam biti toplo“. Tako smo mi tu upali, a tamo je bila stara krmača koja je spavala i hrkala kao traktor. Ja sam legla iza nje i zagrlila je i tako sam se zagrejala tu noć. Mada, bilo je i gorih noći od te. DEFI: Sa mojim đokicom, đokicom... ČARLI: Defi, zar ne možeš da prekineš već jednom? Probaj da pevaš u sebi, da mrmljaš, nemam pojma. TATICA: Kad sam bio mali, nismo živeli na ovom — hleb i margarin i čaj — i ne znam kojem sranju. Dobar i pun stomak sam imao tih dana. Pečena govedina. Crni puding. Slanina. Svinjska glava. Hranio sam se kao petao pred borbu. A sad, pedeset godina kasnije, kao da sve to mogu ponovo da osetim. Kopanje krompira, branje graška, čuvanje ovaca, okopavanje repe, sve. A ne spavanje u mokroj slami i nada da ćeš bar jednom godišnje da napuniš stomak. Pa... [ogrnu kaput i ode] GOSPOĐA MEK ELIGOT: Ali je stvarno laf, Majkle, išao bi bilo gde. Često smo znali da provalimo u prazne kuće i da spavamo na najboljem krevetu. „I drugi ljudi imaju kuće“, govorio je, „što ne i mi“. DŽINDŽER [peva]: A ja plešem sa suzama u očima... GOSPODIN TOLBOJS [sebi u bradu): Absumet haeres Caecuba dignior [15] . Kad pomislim da sam imao dvadeset jednu bocu Klos Sent Žaka iz 1911, u svojoj sobi, te noći kad se dete rodilo i kada sam otišao u London u mlekarskom vozu... GOSPOĐA VEJN: A kad se samo setim venaca kada je moja majka umrla, to ne možete ni zamisliti! Ogromni su bili... GOSPOĐA BENDIGO: Da mi se mladost vrati, udala bi se za jebeni novac. DŽINDŽER [i dalje peva]: A ja plešem, sa suzama u očima, jer devojka u mome naručju nisi ti... NOZI VOTSON: Neki od vas misle da imaju dosta razloga da kukaju i da se žale. Šta da radim ja, jadno kopile? Vas nisu gurnuli na ulicu da se kurvale kad ste imali osamnaest, zar ne? JEVREJIN: O Bože, koliko je hladno! ČARLI: Džindžer, nemoj više pevati, zvučiš kao ranjena mačka koju boli grlo. Poslušaj me. Sad ću da ti pokažem. [peva] Ti ljubavi srca mog... GOSPODIN TOLBOJS [sebi u bradu[: Sudili mi u Krokfordu... biskupi i nadbiskupi i cela-crkvena vrhuška... NOZl VOTSON: A znaš ko me prvi otkucao? Moja jebena sestra — da,

moja rođena sestra! Moja sestra je kravetina jedna. Udala se za nekog religijskog fanatika — takav je fanatik da sada imaju petnaestoro dece i on ju je nagovorio da me otkuca. Ali sam im vratila, samo da znaš. Prvo što sam uradila kad sam izašla iz ćorke, kupila sam čekić, otišla do njihove kuće i razbila im klavir na deliće. „Eto vam“, rekla sam im. „To dobijate kad MENE otkucate!“ DOROTI: Hladnoća, hladnoća! Više ne osećam noge. GOSPOĐA MEK ELIGOT: Prokleti čaj te nije nešto zagrejao? Ja sam se isto smrzla. GOSPODIN TOLBOJS [sebi u bradu]: Moji sveštenički dani, moji sveštenički dani! Moji lepi bazari i folklorna društva koja igraju za dobrobit sela, propovedi Unije majki misionarski posao u zapadnoj Kini sa četrnaest svilenih mantija. Moj dečački kriket klub sastavljen samo od trezvenjaka, moji časovi veronauke — predavanja o moralu, jednom mesečno u parohijskoj sali orgije sa mladim izviđačima! Vučići će doneti veliki apsurd. Preporuke za domaćinstvo u parohijskom magazinu, „stari patroni za penkala mogu se iskoristiti kao klistir za kanarince...“ ČARLI [peva]: Ti si ljubav srca mooog... DŽINDŽER: Evo ga i jebeni pandur! Ustajte sa zemlje, svi redom. [Tatica se izvuče iz kaputa] POLICAJAC [drma spavača na drugoj klupi]: Hej, ti, budi se! Ustaj! Idi kući ako hoćeš da spavaš. Nije ti ovo hotel. Ustaj tamo! [itd, itd] GOSPOĐA BENDIGO: Ah, to je taj uobraženko mladi koji želi unapređenje. Ne da ti ni da dišeš ko čovek. ČARLI [peva]: Isuse, primi me na grudi svoje... POLICAJAC: Hej, TI! Šta misliš da je ovo? Baptistička molitva? [Jevrejinu] Ustaj i sredi se malo! ČARLI: Ne mogu da se obuzdam, naredniče. To je moja vesela priroda. To iz mene prirodno dolazi. POLICAJAC [drmajući gospođu Bendigo]: Hej, majko, ustaj, ustaj! GOSPOĐA BENDIGO: Majko? Rekao si MAJKO? Pa i da sam majka, molila bih se svevišnjem da nemam takvog sina! A i još jednu tajnu ću da ti odam, pozorniče. Sledeći put kad budem želela da osetim muške ruke na sebi, sigurno neću to da tražim od TEBE. Tražiću od nekoga sa više seksipila. POLICAJAC: ‘Ajde polako! Nema potrebe da budemo agresivni. Ja imam naređenja koja moram da izvršim.

[odlazi] SNAUTER [tihim glasom]: Jebi se, ti kurvin sine! ČARLI [nastavlja da peva]: Dok se talasi dižu, moje iskušenje raste, pev’o sam u horu kad sam bio u Dartmoru, stvarno... GOSPOĐA BENDIGO: Daću mu ja majka! [viče za policajcem] Što ne odeš da juriš lopove i provalnike, umesto da ovde mučiš poštene udate žene? DŽINDŽER: Oladite svi malo, sad će da ode. NOZl VOTSON: Kako je u Dartmoru sad? Da li i dalje dele džem? GOSPOĐA VEJN: Naravno, ne smeju da dozvole da ljudi spavaju na ulicama, mislim, nije to lepo, ali opet ne možeš da ih oteraš jer ljudi moraju da vide kako je to ako nemaš svoju kuću — to je neka vrsta klackalice, ako me razumete... GOSPODIN TOLBOJS [za sebe]: Srećni dani, srećni dani! Izleti sa klubom devojaka u Eping šumu, iznajmljene čeze, a ja na njima u crnom odelu, sa slamenim šeširom i sakrivenim okovratnikom. Devojčice i sok od đumbira pod zelenim brestovima. Dvadeset devojaka, pobožne ali i željne, onako utegnutih grudi u steznike, a ja sam srećni sveštenik među njima, kao slučajno ih pomazim po zadnjicama... GOSPOĐA MEK ELIGOT: Pa možete vi da mislite šta hoćete, ali ja znam da za moje stare kosti ovde večeras nešto neće biti sna. Nije to isto kao kada smo Majkl i ja spavali na otvorenom. ČARLI: Nije džem. Dobijaš sir, dva puta nedeljno. JEVREJIN: O, bože! Ne mogu više da izdržim. Idem u MAB. [Doroti ustade, ali su joj se kolena od hladnoće ukočila, tako da je umalo pala] DŽINDŽER: Samo te pošalju u jebeni radni kamp. Šta kažete da odemo kod Kovent Gardena sutra ujutru? Možemo da maznemo par krušaka ako budemo imali sreće. ČARLI: E dosta mi je bilo Dartmora, veruj mi. Četrdesetorica se jedva borilo sa ženturačama u bašti. Neke od njih su imale po sedamdeset godina — kopačice krompira. A tek uslovi! Hleb i voda i zavezani za zid — kao da smo ubili nekoga. GOSPOĐA BENDIGO: Nemoj da se plašiš. Ne dok je moj muž tu. Jedno plavo oko nedeljno dovoljno je za mene, veruj mi. GOSPODIN TOLBOJS [peva izgubljeno]: I naše harfe obesismo, na vrbe Vavilonske...

GOSPOĐA MEK ELIGOT: Polako, dete! Trupkaj malo nogama da vratiš krv u njih. Prošetaću se sa tobom do Pola, za par minuta. DEFI [i dalje peva svoju jedinu pesmu] [Big Ben odzvanja za jedanaest sati] SNAUTER: Još šest prokletih sati! [Prošao je još jedan sat. Big Ben je odzvonio. Magla se proredila i hladnoća se pojačala. Crvljivo lice meseca se šunjalo kroz oblake južnog neba. Desetak jakih starih ljudi ostalo je na klupama, i dalje pokušavajući da spavaju, umotani u kapute. Povremeno bi neko promrmljao nešto u snu. Ostali su se raštrkali u svim pravcima, pokušavajući da se zagreju hodanjem, ali su se skoro svi vratili na skver oko ponoći. Novi policajac je preuzeo smenu. Šetkao se po skveru na svakih pola sata, zagledao je spavače, ali bi ih ostavljao na miru kada bi shvatio da spavaju, da nisu mrtvi. Oko klupa se skupljala grupa ljudi koji bi seli na nekoliko minuta, a onda, pošto bi im bilo hladno, ustajali bi i šetkali se. Džindžer i Čarli su na fontani napunili dva burenceta vodom i krenuli u očaju da pokušaju da skuvaju neki čaj na šljakerskoj vatri u Čendos stritu; ali ih je policajac koji je stao tu da se ogreje, oterao. Jevrejin nestade odjednom, verovatno da moli za krevet u MAB. Oko jedan sat pronese se glasina da neka dama ide naokolo i deli vruću kafu, sendviče sa šunkom i cigarete ispod Čering Kros mosta; odmah je usledila jurnjava ka tom mestu, ali glasina je bila netačna. Skver se ponovo napunio ljudima, koji su menjali mesta na klupama tako da je to ličilo na igru muzičkih stolica. Kada bi seo sa rukama pod pazuhom, mogao bi da upadneš u neku vrstu sna, ili dremeža na dva ili tri minuta. U tom stanju, izgledalo bi ti da prolazi mnogo vremena. Padao bi u kompleksan, nemiran san koji bi te ohladio do kostiju i jedva bi se probudio. Noć je bila sve vedrija i sve svežija. Hor raznih glasova — mrmljanja, psovki, smeha, bio bi ispresecan zvukovima cvokotanja zuba] GOSPODIN TOLBOJS [imitira misu]: Prosut sam poput vode, a kosti me ne služe više... GOSPOĐA MEK ELIGOT: Elen i ja smo lutali po gradu ova dva sata. Mogu da vam kažem da je svuda kao u grobnici, još uz ulične svetiljke, onako gore kad svetle i nema žive duše sem nas skitnica i ponekih parova. SNAUTER: Jedan i pet, a nisam ništa jeo od ručka! Naravno, sve to meni mora da se desi ovakve jebene noći! GOSPODIN TOLBOJS: Možemo je nazvati noć pića. [zapeva] „Moja snaga nestala ko krhotina, i moj jezik sad dodiruje prazne desni...“ ČARLI: Reci mi šta misliš? Nozi i ja smo sad orobili radnju. Nozi je videla

duvandžijin izlog pun skupih kutija Gold Flejka i rekla je: „Ma ima da probam te cigare ako mi samo padnu šaka“. I onda je zamotala šal oko ruke i čekali smo dok se nije ulica skroz ispraznila, tako smo prigušili zvuk i odmaglili! Uzeli smo desetak kutija pljuga, ali kladim se da nas nisu videli. A kad smo otišli iza ugla i otvorili kutije, nije bilo nijedne pljuge u njima! Samo prazne jebene kutije. Morao sam da se nasmejem tome. DOROTI: Kolena me izdaju. Ne mogu više da stojim. GOSPOĐA BENDIGO: Bednik, bednik! Da istera ženu na ulicu po ovakvom vremenu! Ček samo da ih u’vatim kad se napiju u subotu pa ne budu mogli kućama. Ima da im prebrojim sva rebra. Ima da im promenim lični opis kada ih do’vatim motkom. GOSPOĐA MEK ELIGOT: Hej, napravite malo mesta da dete sedne. E, sabi se ovde do Tatice, stavi ruku preko njega. Jeste da je dosadan, ali će da te zagreje. DŽINDŽER: Trupkaj nogama da bi vratila krv nazad. Meni pomaže da pevam neku pesmu u tom ritmu. TATICA [bunovan]: Ša je ovo? [i dalje u polusnu, pušta da mu glava padne unazad, usta su mu otvorena, a adamova jabučica mu stoji kao sečivo tomahavka]. GOSPOĐA BENDIGO: E moje žene, da je on prošao šta sam ja prošla, svaki put bi stavljao kašičicu soli u jebeni čaj. GOSPODIN TOLBOJS [peva i svira zamišljeni bubanj]: Napred, samo deco moja... GOSPOĐA VEJN: Pa stvarno sad. Kad samo pomislim da sam u starim danima sedela oko sopstvenog kamina, sa kotlićem vruće vode iznad i prepečenim hlebom na tanjiru... [sopstveno cvokotanje je prekide]. ČARLI: Nema sad ubistvenih zamki crkve, ortače. Sad ću da ti dam neku bezobraznu pesmicu, nešto uz šta možemo da igramo. Slušaj ti mene sad. GOSPOĐA MEK ELIGOT: Nemoj da mi pričaš o prepečenom hlebu. Prokleti stomak mi se skupio do kičme. [Čarli ustade, iskašlja se, i neverovatno jakim glasom zapeva pesmu „Mornar Rolikin Bil“. Smeh, pomešan sa drhtanjem razli se među ljudima na klupi. Pevali su pesmu iznova i iznova, svaki put malo glasnije, trupkajući i pljeskajući u isto vreme. Oni koji su sedeli, nagurani kao sardine, njihali su se groteskno levo-desno, lupajući nogama kao da sviraju harmonijum. Čak im se i gospođa Vejn u jednom trenutku priključila, smejući se po prvi put. Svi su se smejali istovremeno cvokoćući zubima. Gospodin Tolbojs marširao

je iza ove družine praveći se da nosi transparent ili zastavu. Noć je sada bila veoma vedra, i ledeni vetar je s vremena na vreme fijukao skverom. Pljeskanje i trupkanje se pojačavalo kako im je vetar sve više ledio krv u žilama. Tada su primetili policajca kako prilazi skveru sa istočne strane, i pevanje se odmah prekide.] ČARLI: Eto, ne možeš ni da pevaš da bi se zagrejao. GOSPOĐA BENDIGO: Ovaj prokleti vetar! A gaće su mi se raspale pa me prokletnik šiba do kostiju. GOSPOĐA MEK ELIGOT: Pa nek je slavljen Isus, uskoro će se otvoriti crkva u Grej ins roudu, zbog zime. Oni ti dozvoljavaju da uvek spavaš pod njihovim krovom. POLICAJAC: Slušaj ovamo, slušaj OVAMO! Vi mislite da je pristojno u ovo doba noći da pevate i da se derete ko da ste u divljini? Ima da vas sve pošaljem kući ako ne zaćutite. SNAUTER [tihim glasom]: Kurvin sine! DZINDŽER: Da, puštaju te da spavaš na golom kamenom podu sa troje novina umesto ćebadi. Isti mi je đavo kao da sam na skveru. O bože, šta bi dao da popijem nešto. GOSPOĐA MEK ELIGOT: Ali ipak dobijaš šolju čaja i dva parčeta hleba. Volela bih da mogu stalno da budem tamo. GOSPODIN TOLBOJS [recituje]: Bilo mi je drago kada sam te spoznao, svi ćemo ići u kuću božiju... DOROTI [ustajući]: O, hladnoća, prokleta hladnoća! Ne znam da li je gore kada sediš ili kada stojiš. Kako vi svi to izdržavate? Sigurna sam da nije svaka noć u vašim životima ovakva? GOSPOĐA VEJN: Ne smeš da zaboraviš da neko od nas nije iz poštovanih porodica. ČARLI [peva]: Razveselite se, kopiladi jedna, uskoro ćete biti mrtvi! Brr! I Isus nas je napustio! Zar nam udice nisu prazne! [cupkao je malo ukrug, trljajući dlanove] DOROTI: Pa kako ovo izdržavate? Kako možete da ovako živite iz noći u noć, godinu za godinom? Nemoguće je da ljudi ovako žive! Apsurdno je da niko ne veruje u to dok ne proživi. Ovo je neizdrživo! SNAUTER: Jebeno je izdrživo, ako mene pitaš. GOSPODIN TOLBOJS [imitirajući predavanje u crkvi]: Sa bogom u srcu, sve je moguće. [Doroti se spusti na klupu, i dalje nesigurnih kolena.]

ČARLI: Hej, tek je pola dva. Ili da nastavimo da se krećemo ili da napravimo piramidu na toj prokletoj klupi; ako ne želimo da umremo od smrzavanja. Ko je za malu šetnju do Tauera? GOSPOĐA MEK ELIGOT: Ja, bogami, ove noći neću napraviti više nijedan korak. Proklete noge su me izdale. DŽINDŽER: Ja sam pre za piramidu! Ovih poslednjih devet dana mi malo teže padaju. Hajde da se sabijemo na tu klupu.... izvinte gospođo! TATICA [bunovan]: O čemu se radi? Zar čovek ne može da dremne malo a da ga neko ne probudi ili ne drma? ČARLI: To je to! ‘Ajde, mrdaj! Pomeri se, Tatice, i napravi mesta da i ja uvalim dupe. ‘Ajde da sednemo svi jedni preko drugih. Da, tako je. Zaboravite na priču. Hajd’, svi lepo ko sardine da se sabijemo. GOSPOĐA VEJN: Hej! Nisam ti rekla da mi sedneš u krilo, mladiću! DŽINDŽER: Onda, majko, sedi ti u moje, isti đavo. Evo, to mi je prvi put da mi neko sedne u krilo još od Uskrsa. [Sabili su se u ogromnu nerazgovetnu gomilu, muškarci i žene, svi jedni preko drugih, nalik na gomilu puževa u letnje vreme. Bilo je malo mrdanja dok se gomila nije smirila, i dok kiseo zadah prljave odeće nije ispunio prostor. Samo je gospodin Tolbojs ostao da maršira gore-dole]. GOSPODIN TOLBOJS: O, noći i dani, svetlosti i tamo, munje i oblaci, svi ste vi u moći gospodnjoj. [Defi je ispustio neobičan neartikulisan zvuk kad mu je neko seo na dijafragmu] GOSPOĐA BENDIGO: Ustaj sa moje bolesne noge! Šta ti misliš šta sam ja! Jebeni kauč? ČARLI: Zar Tatica ne bazdi najgore od svih? DŽINDŽER: Ovo ima da bude piramida za pamćenje. DOROTI: O bože, o bože! GOSPODIN TOLBOJS: Zašto zoveš boga kad si na samrtnoj postelji? Drži se svojih ubeđenja i prizivaj đavola kao što ja to radim. Slava nek ti je, Lucifere, prinče svetlosti i vazduha. [pevajući na melodiju crkvene himne] Inkubi i sukubi, svi mu padnite pod noge... GOSPOĐA BENDIGO: O zaveži već jednom, bogohulna matora svinjo! Isuviše je debeo da bi osetio hladnoću, eto to je njegov problem. ČARLI: Lepu mekanu zadnjicu imaš, kevo. Bolja si od ovog suvonjavog Džindžera.

GOSPODIN TOLBOJS: Malecidite, omnia opera! Crna misa! Što da ne? Jednom sveštenik, uvek sveštenik. Daj mi dim hašiša i ima da pravim čuda. Sumporne sveće, molitva gospodnja unazad, obrnuto raspeće. [okrete se ka Doroti] Kad bi još imali i crnog jarca i ti bi nam dobrodošla. [Toplina od tela je već počela da se oseća. Dremež je polako počeo sve da ih hvata.] GOSPOĐA VEJN: Nemoj da pomisliš da sam ja NAVIKLA da sedim muškarcima u krilu, samo da znaš... GOSPOĐA MEK ELIGOT [dremljivo]: Ja sam išla redovno na pričešća, sve dok mi sveštenik nije zabranio da pobegnem sa Majklom. Kako došlo tako i otišlo... GOSPODIN TOLBOJS: Per aquam sacratam quam nune spargo, signumque crucis quod nune facio... [16] DŽINDŽER: E, da l’ neko nema duvana? Popušio sam poslednju pljugu. GOSPODIN TOLBOJS [staje za zamišljeni oltar]: Dragi moji, skupismo se sada pred bogom da bi svečano obeležili ovu nečasnu blasfemiju. On nam je dao prljavštinu i hladnoću, glad i samoću, ojede i svrab, vaške na glavi i u odeći. Naša hrana je bajat hleb i pokvareni ostaci koje nalazimo iza hotela. Naše zadovoljstvo je čaj i torta od piljevine, u tamnim podrumima, najgora brlja od piva, zagrljaj bezubih veštica. Naša sudbina je bezimeni grob, u papirnom kovčegu, bez prijatelja ili porodice. Tako da je naša dužnost i potreba da ga kunemo i da mu se podsmevamo. Tako uz pomoć demona i arhidemona [i tako dalje]... GOSPOĐA MEK ELIGOT [dremljivo]: Au, bre, taman sam nekako zadremala kada mi je neki kučkin sin legao preko nogu i nažuljao me. GOSPODIN TOLBOJS: Amin. Zlo iz nas izlazi, i iskušenje će nas voditi... [Kako je stigao do tog dela molitve, preseče hostiju. Krv jurnu iz nje. Zvuk podrhtavanja tla ispuni sve i predeo se promeni. Dorotina stopala su veoma hladna. Ogromne krilate prikaze demona i arhidemona je opkoliše. Nešto, kandža ili ruka spusti joj se na ramena, i ona ponovo oseti jaku hladnoću.] POLICAJAC [drmajući Doroti]: Probudi se, probudi se! Zar nemaš kaput? Bela si kao smrt. Zar ne znaš da nije pametno da spavaš po ovakvoj hladnoći? [Doroti shvati da se ukočila od hladnoće. Nebo je sad bilo vedro, sa zvezdama koje su svetlele kao veoma daleke električne svetiljke. Piramida se rasturila.] GOSPOĐA MEK ELIGOT: Jadno dete, nije ona navikla da boravi na ulici,

kao mi ostali. DŽINDŽER [skačući okolo]: Brr, hu! Ko krompiri smo se poredali! GOSPOĐA VEJN: Ona je rođena i odgajana kao dama. POLICAJAC: Ma nemoj? Pazi ovako, mis, najbolje je da odeš do MAB-a sa mnom. Daće ti krevet bez problema. Svako bi iz daleka video da si ti dve klase iznad ove kopiladi. GOSPOĐA BENDIGO: Hvala vam, pozorniče, HVALA vam! Čujete li to, devojke? „Klasa iznad nas“, kaže on. Lepo, zar ne? [policajcu] Baš si pravi i regularni Eskot, zar ne? DOROTL Ne, ne, ostavite me. Radije bih ostala ovde. POLICAJAC: Dobro, kako hoćeš. Izgledaš baš loše. Malo kasnije ću da se vratim da vidim kako si. [udalji se sumnjičavo] ČARLI: Čekaj da pandur zamakne za ugao, a onda ’ajde da se ponovo skupimo. Samo piramida nas može zagrejati. GOSPOĐA MEK ELIGOT: Hajde, dete. Sedi ovde da te ja zagrejem. SNAUTER: Deset minuta do jebenih dva. Ne može trajati večno, valjda je tako. GOSPODIN TOLBOJS [recitujući]: Ja sam prosut poput vode, i moje kosti više me ne služe. Srce moje je propalo i telo mi se topi kao vosak... [Još jednom se ljudi namestiše na gomilu. Ali sad je bilo dosta hladnije i vetar je besno fijukao. Ljudima su samo lica virila iz gomile i ličili su na prasiće koji jure ka majčinoj sisi. Periodi sna su se smanjili na nekoliko sekundi i snovi su postajali monstruozniji i teži, i sve više nalik na noćne more. U nekom trenutku devetoro ljudi bi pričalo normalno, u trenucima bi se smejali, a u trenucima bi se pribijali u gomile i jaukali u bolu. Gospodin Tolbojs odjednom se umori od svojih predavanja i poče da govori nepovezane nebuloze. Bacio je svoje ogromno telo preko svih, umalo ih ne pogušivši. Gomila se ponovo rastavi. Neki ostadoše na klupi, neki padoše na zemlju i zaspaše pored parapeta. Policajac se vratio na skver i naredio ovima koji su na zemlji da ustanu. Oni ustadoše i ponovo legoše kako je on otišao. Desetoro nije ispuštalo nikakve zvukove, sem povremenog hrkanja ili jaukanja. Glave su im se klimale kao na porculanskim lutkama, dok su se povremeno budili i padali u san. Odzvoni tri sata. Neki glas se prodera kao truba sa istočnog dela skvera: „Momci! Ustajte! Novine su stigle!“] ČARLI [probudivši se naglo]: Jebene novine! ‘Ajmo, Džindžer! Trči ko da te đavo juri!

[Otrčali su, ili bolje rečeno odjurili koliko su ih noge nosile do ugla skvera, gde je troje ljudi delilo suvišne novine, koje su delili kao humanitarnu pomoć. Pet najvećih ljudi se sad sabilo na klupu, Defi i četiri žene su im sedeli u krilima; tada, sa dosta poteškoća (jer je sve moralo da se radi iznutra), obmotali su se u ogromnu čauru od papira debelu nekoliko slojeva, gmajući slobodne krajeve oko vrata i pokušavajući da se umotaju od glave do pete. Za glave su pravili posebne omotače. Papir se stalno cepao i puštao vetar, ali je bilo moguće spavati barem pet minuta neprekidno. U to vreme između tri i pet ujutru bio je običaj da policija ne uznemirava spavače na skveru. Doza toplote ih sve obuze tako da su im se čak i noge zagrejale. Padalo je i neko tajno milovanje ispod papira, ali je Doroti bila isuviše umorna da bi obraćala pažnju na to. Do petnaest do pet papir se raspao u komadiće i bilo je isuviše hladno da bi se još uvek sedelo. Ljudi su ustali, psujući, ali su se nekako barem malo odmorili, i počeli su da se odvajaju u grupicama, idući na neka druga mesta. Svaki stomak je sad krčao od gladi. Džindžerova konzerva mleka skroz je otvorena i svi su umakali prste u nju. Oni koji nemaju pare otići će do skvera u Grin parku, gde ih niko neće dirati do sedam. Oni koji mogu da nagrebu barem pola penija otići će do Vilkinsovog kafea, nedaleko od Čering krosa. Kafe se nije otvarao do pet; ipak, mušterije su znale da čekaju od dvadeset do pet.] GOSPOĐA MEK ELIGOT: Imaš li pola penija, draga? Neće dati da više od četvoro nas sedi sa jednim čajem, kopilad prokleta! GOSPODIN TOLBOJS [pevaj: Ružičaste nijanse rane zore... DŽINDŽER: E, prijalo mi je to malo sna što smo uhvatili pod papirima. [peva]A ja plešem sa suzama u očima... ČARLI: Momci, momci! Pogledajte kroz onaj izlog, molim vas. Pogledajte toplotu kako polako magli prozore! Pogledajte čajnike kako se greju, i ogromne gomile tosta i sendviča i kobasica kako se puše! Zar ti to ne tera vodu na usta? DOROTl: Ja imam peni. Za to mogu da dobijem šolju čaja, zar ne? SNAUTER: Jebeno mnogo kobasica za četvrt penija. Pre bi mogla da dobiješ pola šolje čaja i jebenu krofnu. To bi ti bio doručak. GOSPOĐA MEK ELIGOT: Ne moraš samo za sebe da poručuješ čaj. Ja imam pola penija, a ima i Tatica, i sa tvojim penijem ćemo da podelimo čaj među nama. Jeste da on ima rane oko usta, ali koga briga? Pij oko drške i neće ti ništa faliti. [otkucava petnaest do pet. GOSPOĐA BENDIGO: Mogu da se kladim da onaj moj sad lepo doručkuje. U, dabogda se zadavio na pola! DŽINDŽER [peva]: Ali ja plešem sa suzama u

očima... GOSPODIN TOLBOJS [peva]: U rano jutro, moja pesma će se uzdići do tebe! GOSPOĐA MEK ELIGOT: Imaš na ovak’om mestu malo mira, to je dobro. Daju ti da spavaš za stolom do sedam ujutru. Za nas skitnice sa skvera to je ko dar sa neba. ČARLI [dahćući kao pas]: Kobasice! Vrele kobasice! Velški zec! Vruć tost! Ramstek dva inča debeo i pinta hladnog piva! O, Isuse! [nagnuo se napred, probio se kroz masu i uhvatio za kvaku staklenih vrata. Cela masa ljudi, a bilo ih je oko četrdesetoro, nagrnu na vrata, koje je čvrsto držao gospodin Vilkins, vlasnik lokala. Pretio im je kroz staklo. Neki su prislonili grudi i lica uz izlog ne bi li se zagrejali. Uz glasne povike Flori i još četiri devojke, koje su bile malo svežije od ostalih jer su provele deo noći u krevetu, ispadoše iz ulice pored, u pratnji grupice momaka u plavim odelima. Nagurali su se na kraj mase tako da su se vrata umalo polomila. Gospodin Vilkins ih malo otvori i gurnu prve u masi. Miris kobasica, lososa, kafe i vrućeg hleba ispuni hladan vazduh ispred] GLASOVI MLADIĆA SA KRAJA: Zašto ne može da jebeno otvori pre pet? Mi željno čekamo jebeni čaj! Provali jebena vrata! GOSPODIN VILKINS: Napolje! Napolje! Svi vi! Ili, tako mi boga, niko neće ući ovog jutra! GLASOVI DEVOJAKA SA KRAJA: Gospodine Vilkinse! Gospodine Vilkinse! Budite laf i pustite nas unutra! Poljubićemo vas besplatno. Budite laf... GOSPODIN VILKINS: Napolje! Ne otvaramo pre pet, i to znate [zaključava vrata], GOSPOĐA MEK ELIGOT: O, Isuse, ovo je najdužih pet minuta cele jebene večeri! Hoću da odmorim svoje stare noge, kako god [čučnula je, što su i ostali uradili] DŽINDŽER: Ima li neko pola penija? Da podelimo krofnu? MLADIĆI [imitirajući vojnu muziku]: „Sranje je bilo sve što je muzika svirala Sranje i tebe čeka...“ DOROTI [obraćajući se gospođi Mek Eligot]: Pogledaj nas! Samo nas pogledaj! Kakva odeća! Kakva lica! GOSPOĐA BENDIGO: Pa i ti nisi baš Greta Garbo, ako ti ne smeta da ti to

kažem. GOSPOĐA VEJN: Pa izgleda da vreme STVARNO prolazi sporije kada čekaš lepu šolju čaja, zar ne? GOSPODIN TOLBOJS [recituje]: Jer je naša duša pala nisko, na crnu zemlju; stomaci nam se vuku... ČARLI: Losos! Proklete gomile lososa! Mogu ih omirisati kroz ovo jebeno staklo. DŽINDŽER [peva]: A ja plešem sa suzama u očima, jer devojka u naručju mome nisi ti... [Prošlo je još dosta vremena. Pet je sati. Teško vreme čekanja je prošlo. Tada se vrata otvoriše i ljudi u stampedu uleteše da sednu za stolove. Omamljeni toplim vazduhom, polegali su po stolovima, neki su pili vrele čajeve i mirisali hranu.] GOSPODIN VILKINS: E sad, verovatno svi znate pravila. Nema zajebancije ovog jutra. Spavajte do sedam ako želite, ali ako nekoga uhvatim da posle sedam spava, ima da ga izbacimo napolje. ‘Ajde devojke brže malo sa tim čajem. ZAGLUŠUJUĆI HOR GLASOVA: Dva čaja ovde! Veliki čaj i krofna za nas četvoro! Losos! Gospodine Vilkinse! Koliko su ti kobasice? Dva parčeta! Gospodine Vilkinse! Imaš li neki papir za motanje? Losos!... GOSPODIN VILKINS: Tišina, tišina! Prestanite sa drekom ili ima sve da vas izbacim. GOSPOĐA MEK ELIGOT: Osećaš li krv kako ti se vraća u prste, draga? GOSPOĐA VEJN: Malo je grub prema tebi, zar ne? Nije baš neka vrsta uglađenog gospodina. SNAUTER: Ovo je jebem ugao gladnih, to je to. Bogalji! Što ja ne mogu da uradim nešto za kobasice! KURVE [u horu]: Losos ovde! Požuri sa lososom! Gospodine Vilkinse! Losos za sve! I krofnu! ČARLI: Ni pola! Moram da se zadovoljim mirisom svega ujutru. Možda mi je bolje ovde nego na onom jadnom skveru, ma sve je to isto. DŽINDŽER: Hej, Defi! Popio si svoju polovinu, daj ’vamo tu šolju. GOSPODIN TOLBOJS [recituje]: Tada su nam usta bila puna smeha, i jezik pun radosti...

GOSPOĐA MEK ELIGOT: Tako ti boga, već sam poluzaspala. Šta čini toplota prostorije! GOSPODIN VILKINS: Prestani tamo sa pevanjem! Znate pravila. KURVE [u horu]: Losos! SNAUTER: Jebene krofne! Hladne! Pokvariću stomak. TATICA: Čak ni čaj nije ništa više no voda sa malo prašine. [podriguje] ČARLI: Najbolja stvar bi bila da zatvorim oči i malo sve zaboravim, da sanjam o nekoj lepoj klopi na nekom toplom mestu. Hajdemo lepo da naslonimo glave na stolove i da zaspimo. GOSPOĐA MEK ELIGOT: Nasloni se na mene, draga. Kod mene ima više mesa na kostima nego kod tebe. DŽINDŽER: Dao bi sve za jebenu pljugu, kad bi imao išta. ČARLI: Hajde se skupi malo. Nasloni glavu uz mene, Snautere. Tako! Isuse, koliko mi se spava! [tanjir vrelog lososa dođe do stola gde su bile kurve] SNAUTER [dremljivo]: Još jebenog lososa. Pitam se koliko je puta širila noge večeras za to. GOSPOĐA MEK ELIGOT [u polusnu]: To je šteta, to je prava šteta, kada je Majkl otišao i ostavio me udovicom, sa bebom i.. GOSPOĐA ENDIGO [besno upirući prstom i prateći tanjir sa lososom]: Pogledajte ovo, devojke! Pogledajte ovo! Losos! Zar te to ne razbesni? Što mi nemamo za doručak lososa, a devojke? Jebene kurve jedu lososa ko da ga nikada nisu videle, a mi delimo šolju čaja na četvoro i srećni smo što i to imamo. Losos! GOSPODIN TOLBOJS [imitirajući predavanje]: Greh je misliti na lososa. DŽINDŽER: Ne dahći mi u lice, Deti. To već ne mogu da izdržim. ČARLI [u snu]: Čarls Vizdom, pijan, nesposobno pijan? Da, šest šilinga, sledeći! DOROTI [naslonjena na gospođu Mek Eligot]: O radosti, o radosti! [Svi su zaspali]

Drugo poglavlje I tako svakoga dana. Doroti je izdržala da živi ovakvim životom deset dana — da budemo precizni — devet dana i deset noći. Nije baš imala puno izbora. Njen otac ju je izgleda napustio. a iako u Londonu ima prijatelje koji joj mogu pomoći, nije se usuđivala da ih kontaktira posle onoga što se dogodilo, ili bar što se prema pričama dogodilo. A nije se usuđivala da se prijavi za humanitarnu pomoć, jer bi to odmah dovelo do otkrića njenog imena i možda novih priča o „parohovoj kćeri“. Ostala je u Londonu i postala je deo tog zanimljivog plemena, malog ali nikada izumrlog plemena žena koje su bez prebijene pare i bez krova nad glavom, ali koje čine očajne napore da se prikažu kao neko ko je potekao iz visoke klase. To su žene koje ujutru brižljivo umivaju lica na fontanama, i pažljivo nameštaju poluraspadnuto odelo, i imaju taj stav ponosa i časti, a samo po njihovim licima, koja su bleda ispod bora od sunca, može se zaključiti da su beskućnice. Ona nije imala u sebi to nešto, kao ostala većina, što bi je načinilo uspešnim prosjakom. Prvih dvadeset četiri sata na skveru provela je skoro bez ikakve hrane, sem šolje čaja usred noći i trećine šolje kod Vilkinsa ujutru. Ali već uveče, očajna od gladi i gledajući ostale, prišla je nekoj ženi, iskontrolisala glas koliko je to mogla i rekla: „Molim vas, madam, mogu li da dobijem pola penija? Nisam ništa jela od juče.“ Žena je zastala, a onda je otvorila tašnicu i dala Doroti peni. Doroti nije znala, ali joj je njen školovani naglasak, koji joj je odmagao da postane kućna pomoćnica, u stvari, pomogao da postane prosjak. Posle toga, shvatila je da joj je veoma lako bilo da isprosi šiling za dan, što bi joj bilo neophodno da preživi. Ali opet, nikada nije prosila aktivno, izgledalo je kao da ne može to da uradi, sem kad je glad ne bi naterala ili kada bi morala da nađe neki novac da bi dremnula u Vilkinsovom kafeu ujutru. Sa Nobijem, na putovanju do polja hmelja, prosila je bez ustezanja. Ali tada je nekako bilo drugačije; tada nije znala šta radi. Sada je jedino pritisnuta glađu mogla da se odluči na takav korak, i da traži koji novčić od žena čija bi joj lica izgledala simpatično. Uvek je prosila od žena, naravno. Samo jednom je pokušala da prosi od muškarca, samo jednom. Što se ostalog tiče, navikla se da živi ovakav život navikla se na

beskonačne besane noći, na hladnoću, prljavštinu, dosadu i ogromnu komunu na skveru. Posle par dana prestala je da oseća i najmanju nelagodnost zbog svoje situacije. Ona je došla, kao i ostali, i morala je, htela — ne htela, da se privikne na ovu odvratnu situaciju. Dremljivi osećaj bezumlja, koji je zaboravila od kada je otišla sa hmeljnih polja, vratio joj se mnogo jači nego ikada pre. To je bio normalan telesni odgovor na iznurenost i glad. Živeti pod vedrim nebom, nikada ne provodeći više od sat ili dva u zatvorenom, otupljuje i zaslepljuje mozak kao što ti jaka svetlost zaslepi oči. Ponašaš se, i planiraš i patiš, ali i dalje ti je sve nekako daleko, kao da ti je život izašao iz fokusa, kao da postaje nerealan. Svet, spoljni i unutrašnji, kao da polako bledi dok ti ne postane nešto poput većega sna. U međuvremenu policija ju je dobro upoznala. Po skveru ljudi manje-više prolaze i dolaze neprimetno. Dolaze niotkuda, sa bubnjevima i korpama, kampuju nekoliko dana i noći, i onda nestaju misteriozno kako se i pojave. Ali ako ostaneš preko nedelju dana, policija te obeleži kao stalnog prosjaka, i uhapse te pre ili kasnije. Nemoguće je da u potpunosti primene zakon o zabrani prosjačenja. ali s vremena na vreme naprave racije i pohapse nekoliko ljudi koje su neko vreme posmatrali. Tako se dogodilo i sa Doroti. Jedne večeri su je „pokupili“ sa gospođom Mek Eligot i još jednom ženom koju nije poznavala. Bile su neoprezne i prosile su od zle starice konjskog lica, koja ih je otkucala najbližem policajcu. Doroti nije puno brinula. Sve joj je sada bilo kao san — lice zle starice, koja ih glasno optužuje, i šetnja do stanice sa mladim policajcem koji ju je nežno, skoro prijateljski držao za ruku; i ćelija u belim pločicama, i stari čuvar koji joj je očinski dao šolju čaja i rekao joj da sudija neće biti prestrog prema njima. Gospođa Mek Eligot je nasrnula na čuvara ćelije i nazvala ga prljavom svinjom, a posle je do jutra oplakivala svoju sudbinu. Doroti se osećala srećno jer je konačno bila na toplom i čistom. Odmah se dovukla do kreveta koji je bio zakačen za zid, isuviše umorna čak i da stavi ćebe preko sebe. Odspavala je deset sati kao beba. Tek je ujutru shvatila ozbiljnost svoje situacije, kada ih je marica odvezla do istražnog sudije, gde su, u ćeliji pored, petorica pijanaca pevali „Adestefideles“.

DEO ČETVRTI

Prvo poglavlje Doroti je pogrešila u pretpostavci da je njen otac ostavio da gladuje na ulici. On je, u stvari, pokušavao da stupi u kontakt sa njom, doduše, na neki okolišni i ne toliko uspešan način. Prvo šta je osetio, kada je saznao da je Doroti nestala, bio je bes, čist i jednostavan. Oko osam ujutru, kada se pitao šta je sa vodom za brijanje, Elen je ušla u njegovu sobu i paničnim glasom ga obavestila o situaciji: Molim vas, gospodine, mis Doroti nije kod kuće. Ne mogu nigde da je pronađem. — Šta! — reče paroh. — Nije u kući, gospodine! A i njen krevet izgleda kao da niko nije spavao u njemu. Mislim da je OTIŠLA, gospodine! — OTIŠLA! — viknu paroh, uspravljajući se u krevetu. – Kako to misliš OTIŠLA?! — Pa, gospodine, mislim da je pobegla od kuće. — Da pobegne od kuće! U OVO vreme, ujutru? A šta ću ja za doručak, za molitvu? Dok je paroh sišao u prizemlje — neobrijan jer nije imao toplu vodu — Elen je otišla do grada da se — naravno, uzaludno — raspita o Doroti. Sat vremena je prošlo, a ona se nije vraćala. Zbog toga se dogodila strašna, neviđena stvar — stvar koja se ne zaboravlja sa ove strane groba; paroh je morao sam sebi da napravi doručak — da, stvarno je morao da se bavi crnim kotlićima i tiganjima i komadom danske slanine — svojim osvećenim rukama. Posle toga, naravno, otvrdnuo je u osećanjima prema Doroti zauvek. Ostatak dana je proveo previše zauzet, besneći zbog neskuvanog jela, da bi se zapitao ZAŠTO je ona nestala i da li joj se nešto desilo. Činjenica je da je zbunjena devojka (rekao je nekoliko puta „zbunjena devojka“ i bio je na granici da kaže nešto jače) nestala, i da je uznemirila pola grada zbog toga. Sledećeg dana to pitanje je postalo bitnije jer je gospođa Sempril objavila priču o bekstvu, uz uobičajeno preterivanje. Naravno, paroh je sve to oštro poricao, ali je u dubini njegove duše ipak tinjala sumnja da je sve to možda istina. To je nešto što bi Doroti BILA U STANJU da uradi. Devojka koja ode iz kuće, a da ne spremi ocu doručak, bila je sposobna za sve. Posle dva dana, novine su objavile priču i mladi uobraženi novinar je došao u Knajp Hil da se

raspituje. Paroh je sebi učinio štetu jer je besno odbijao da razgovara sa njim, pa je onda priča gospođe Sempril stigla u novine. Posle nekih nedelju dana, novine su se zasitile Dorotinog slučaja i zamenile ga slučajem pleziosaurusa, koji je viđen na ušću Temze. Paroh je tih nedelju dana proživljavao pakao. Nije mogao da otvori novine a da prva vest ne bude „Parohova ćerka. Nove informacije“, ili „Parohova ćerka. Da li je slučajno u Beču? Novinari su je videli u jeftinom kabareu“. Kao vrhunac bio je članak u Sandej Spajholu. Počinjao je rečima: „U Safolškom parohijanskom domu, slomljeni starac sedi i gleda u zid“, i koji je bio toliko neprimeren da se paroh konsultovao sa advokatom oko tužbe za klevetu. Ipak advokat je bio protiv toga; može to dovesti do presude, ali će pre izazivati nove skandale. Tako paroh ne učini ništa, a njegov bes prema Doroti, koja ga je osramotila, očvrsnuo je iznad granice opraštanja. Posle toga, stiglo mu je tri pisma od Doroti, u kojima je objašnjavala šta joj se dogodilo. Naravno, paroh nikada nije poverovao da je Doroti izgubila pamćenje. Bila je to mršava priča. Verovao je da je ona STVARNO pobegla sa Vartbartonom, ili da je pobegla sa drugim muškarcem, i da je ostala bez para u Kentu; sve u svemu — to je bila odluka koju je doneo jednom za svagda i ništa je nije moglo izmeniti šta god da joj se dogodilo, to je bila samo njena krivica. Prvo pismo koje je napisao nije bilo za Doroti, nego za njegovog rođaka Toma, baroneta. Jedna od glavnih osobina čoveka parohovog karaktera bila je da se bogatim rođacima obraća samo ako je priteran u ćošak. Sa tim rođakom nije razmenio ni reč poslednjih petnaest godina, od kad su se sporečkali oko pozajmljenih pedeset funti; ipak, napisao je samouvereno pismo, moleći ser Tomasa da pokuša da stupi u kontakt sa Doroti i, ako bi to bilo moguće, da joj pronađe posao u Londonu. Naravno, posle svega što se dogodilo, njen povratak u Knajp Hil bio je nemoguć. Posle toga, stigla su još dva očajnička pisma od Doroti, u kojima mu je poručivala da je na ivici gladi i da joj je novac neophodan. Paroh je bio uznemiren. Shvatio je — po prvi put u životu ozbiljno je razmišljao o toj stvari da je STVARNO moguće da umreš od gladi ako nemaš para. Tako je, posle nedelju dana razmišljanja, prodao akcije vredne deset funti i poslao ček svome rođaku, da ostane za Doroti ako se pojavi. U isto vreme poslao je Doroti pismo veoma hladnog tona, rekavši joj da se obrati ser Tomasu Heru. Ali prošlo je još nekoliko dana pre nego što je poslao pismo, jer paroh je imao problem da adresira pismo na Elen Milborou — smatrao je da je protivzakonito koristiti tuđa imena i, naravno, to je prouzrokovalo odlaganje, a za to vreme Doroti je već napustila „Kod Meri“, i bila je na ulici. Ser Tomas Her bio je udovac, dobroćudni, nasmejani šezdesetpetogodišnjak tupog crvenog lica i zavijenih brkova. Nosio je

karirane kapute i široke šešire koji su jednom bili lepi, pre četiri decenije. Na prvi pogled ostavljao je utisak čoveka koji se pažljivo prerušio u konjičkog oficira iz devedesetih [17] , razdrmanih kostiju, zvonca na čezama i uzvika naredbi, kao da je još u službi. Ali njegova glavna karakteristika bila je potpuna nezainteresovanost. On je bio jedan od onih ljudi koji su govorili „nemoj pričati“ i „šta, šta?“, a onda se gubili u pola rečenice. Kada je bio zbunjen ili u nekoj neprilici, brkovi bi mu se ispravili, što mu je davalo izgled dobroćudnog, ali glupog škampa. Zbog svih tih osobina ser Tomas nije bio nešto preterano željan da pomogne rođacima, jer Doroti nikada nije ni video, a parohovo pismo za njega je bilo samo najgori pokušaj da se isprave porodične nesuglasice. Ali istina je bila i da mu je ceo slučaj „parohove ćerke“ bio preko glave. Činjenica da je Dorotino prezime bilo isto kao i njegovo, mučila ga je dve nedelje i već je unapred video i veće skandale koji su se mogli pojaviti ako bi se cela priča nastavila. Tako je, pre nego što je otišao iz Londona u lov na fazane, zvao batlera, koji je bio pouzdan i koristan savetnik, i sa njim se posavetovao oko svega. — Pogledaj ovo, Blite, prokletstvo — reče ser Tomas — verujem da si čitao ove proklete vesti u novinama, zar ne. Ova „parohova ćerka“, ova glupost oko moje nećake. Blit je bio sitan čovek jake građe, čiji glas nikada nije bio glasniji od šapata. Glas mu je bio tih do nivoa da se može nazvati glasom. Samo čitajući mu sa usana i slušajući ga pažljivo mogao si da uhvatiš sve šta je pričao. U ovom trenutku prošaputao je nešto što bi se moglo shvatiti kao objašnjenje da je Doroti ser Tomasova rođaka, ne nećaka. — Šta, moja rođaka, zar ne? — reče ser Tomas. — I jeste tako mu boga! Pogledaj Blite, o ovome ti pričam, vreme je da nekako nađemo tu prokletu devojku i da je negde strpamo. Vidiš o čemu ti pričam? Da je pronađemo pre nego što napravi JOŠ nevolja. Ona luta Londonom, verujem. Koji je najbolji način da joj uđemo u trag? Policija? Privatni detektivi? Misliš da bi to mogao da izvedeš? Blitove usne su promrmljale neodobravanje. Bilo bi moguće, izgleda, da je to rekao: pronaći Doroti bez uplitanja policije, kako se ne bi izazvao neželjeni publicitet. — Dobri čoveče! — reče ser Tomas. — Hajde onda. Ne pitam šta košta. Daću pedeset funti samo da više nemam posla sa tim slučajem „parohove ćerke“. I molim te, Blite — dodade — kad jednom pronađeš tu prokletu devojku, ne puštaj je iz vida. Dovedi je kući i drži je pod nadzorom. Znaš o

čemu pričam? Drži je zaključanu dok se ne vratim. Jer bog samo zna šta sve može da učini. Ser Tomas, naravno, nikada nije video Doroti, i zato je celo mišljenje koje je imao o njoj stvorio iz novinskih isečaka. Blitu je trebalo blizu nedelju dana da pronađe Doroti. Tog jutra kada je izašla iz pritvora (kaznili su je sa šest šilinga, a pošto nije imala da plati, zadržali su je dvanaest sati: gospođa Mek Bligot, kao povratnik, dobila je sedam dana) Blit joj je prišao, pozdravio je skidanjem šešira i upitao je uglađeno da nije ona slučajno mis Doroti Her. Doroti je shvatila šta je on pita tek kada je ponovio svoje pitanje, i priznala je da JESTE Doroti Her; tu joj je Blit objasnio da ga je poslao njen rođak koji želi da joj pomogne, i da mora odmah da krene sa njim. Doroti ga je pratila bez reči. Bilo joj je čudno što se njen rođak odjednom interesuje za nju, ali to joj nije bilo ništa čudnije od stvari koje su joj se događale proteklih nedelja. Išli su autobusom do Hajd parka, Blit je naravno platio karte, a onda su se prošetali do velike, skupe kuće zamandaljenih prozora, na granici između Kingsbridža i Mejtera. Popeli su se uz stepenice i Blit je izvadio ključ i otvorio vrata. Tako se posle odsustva od nekih šest nedelja Doroti, na glavna vrata, vratila u poštovanu zajednicu. Provela je tri dana u praznoj kući pre nego što joj je rođak došao. Bilo je to čudno, usamljeno vreme. Nekoliko sluga je živelo u kući, ali ona nije videla nikoga osim Blita, koji joj je donosio obroke i razgovarao sa njom, tiho, sa mešavinom odbojnosti i neodobravanja. Nije mogao da se odluči da li je ona devojka iz porodice ili spašena Marija Magdalena, tako da se prema njoj ponašao sa mešavinom ta dva stava. Kuća je imala grobljansku atmosferu kuće čiji je vlasnik na putu, tako da si instinktivno hodao na prstima i držao zatvorene prozore. Doroti se čak nije usuđivala ni da ode u jednu od glavnih soba. Po ceo dan je provodila u prašnjavoj, usamljenoj sobi na vrhu kuće, koja je bila neka čudna vrsta muzeja iz osamdesetih. Pokojna Lejdi Her bila je grozničavi sakupljač različitih bezvrednih stvari, koje su po njenoj smrti bile ostavljene u ovoj sobi. Ne zna se koja je stvar u sobi bila čudnija. Prva čudna stvar bila je požutela fotografija Dorotinog oca kada je imao osamnaest godina. Imao je zulufe i stajao je ponosno pored „običnog“ bicikla — bilo je to 1888. Druga čudna stvar bila je mala kutija od sandalovine na kojoj je pisalo „parče hleba koji je dodirnuo Sesil Rouds u južnoj Africi, juna 1897“. Jedine knjige u sobi bile su grozne školske nagrade koje su osvojila ser Tomasova deca — imao ih je troje, a najmlađe je bilo Dorotinih godina. Bilo joj je jasno da joj sluge ne

daju da izlazi napolje. Ipak, ček sa deset funti od oca joj je stigao, i uz malo poteškoća nagovorila je Blita da ga unovči, a onda je trećeg dana otišla i kupila sebi neku odeću. Kupila je sebi kaput od tvida, suknju i tuniku koje su išle uz njega, šešir, i veoma jeftin ogrtač od veštačke svile; takođe je kupila i par osrednjih cipela, tri para čarapa, ružnu tašnicu i sive rukavice koje su iz daljine ličile na kožne. To ju je sve koštalo osam i po funti, a nije se usuđivala da potroši više. Što se tiče donjeg veša, spavaćice i maramica, to su bile stvari koje su morale da sačekaju. Na kraju krajeva, kupila je ono što se videlo. Ser Tomas je došao sledećeg dana i nikada se nije oporavio od iznenađenja koje ga je sačekalo kada ju je prvi put video. Očekivao je da će videti drsku i nakinđurenu sirenu, koja će pokušati da ga zavede ne bi li pobegla, što joj je nameravao zabraniti; ali prostodušnu usedelicu nije očekivao. Imao je neke nejasne ideje da je zaposli kao manikira ili kao službenicu kod kladioničara, ali ništa od toga nije uradio. S vremena na vreme, Doroti je primećivala da je proučava svojim iskusnim pogledom, verovatno se čudeći kako je takva devojka mogla biti sposobna za bekstvo. Naravno, beskorisna je bila njena priča da ona u stvari NIJE pobegla. Ispričala mu je njenu verziju priče, a on ju je propratio njegovim uobičajenim „naravno, draga moja, naravno“, i samim tim je odao činjenicu da joj ne veruje ni reč. Tokom nekoliko dana nije se dogodilo ništa značajno. Doroti je nastavila sa svojim usamljeničkim životom u sobi iznad, a ser Tomas je većinom jeo u svom omiljenom klubu. Samo uveče bi ponekad razgovarali, ali o nekim potpuno nebitnim stvarima. Ser Tomas je stvarno želeo da nađe neki posao za Doroti, ali je obično posle samo nekoliko minuta zaboravljao šta je hteo. — Pa, draga moja — počeo bi — shvataš, naravno, da mi je želja da ti pomognem koliko mogu. Pošto sam ti ujak i tako to... šta? Šta kažeš? Nisam ti ujak? Pa moguće da nisam! Rođak... da, ja sam ti rođak. E sad, draga moja, pošto sam ti rođak i želim da ti pomognem koliko mogu... šta sam ono hteo da kažem? Tada, kad bi ga Doroti podsetila šta je hteo da kaže, davao joj je neke savete kao što su — na primer: Draga moja, da li bi volela da praviš društvo jednoj staroj gospođi? Jedna divna stara dama, ali malo bolesna — reumatizam i tako to. Ako umre, ostavila bi ti deset hiljada funti i papagaja o kome se moraš brinuti. Šta sam ono rekao? Tu bi završio sa pričom. Doroti mu je nekoliko puta naglašavala da bi želela da bude kućna pomoćnica ili sluškinja, ali ser Tomas nije hteo ni da čuje za to. Sama ideja bi mu probudila instinkt više klase, koji je bio isuviše

usađen u njemu. — Šta? — rekao bi. — Prokleto ropče? Devojka tvog porekla? Ne, draga moja, ne, ne! Tako nešto ne može! Ali, na kraju, sve se sredilo i to neočekivano lako; ne od strane ser Tomasa, koji je bio nesposoban da bilo šta uradi, nego od strane njegovog advokata koji je došao jednog dana kod njega na savetovanje. I advokat, ni ne videvši Doroti, predložio je posao za nju. Mogla je skoro sigurno da dobije posao kao učiteljica. Od svih poslova, taj je bilo najlakše naći. Ser Tomas je bio zadovoljan predlogom, jer ga je smatrao potpuno prihvatljivim (u sebi je mislio da Doroti ima lice učiteljice). Ali Doroti je bila protiv tog predloga. — Učiteljica — rekla je — ali to je nemoguće. Nijedna škola me neće zaposliti. Ne postoji predmet koji bih mogla da predajem. — Šta? Šta? Šta? Ne možeš da predaješ? Ma prokletstvo! Naravno da možeš! Šta je tu problem? — Ali ne znam dovoljno! Nikada nisam nikome ništa predavala, sem što sam devojke u Devojačkom klubu učila kuvanju. Nisam kvalifikovana da budem učiteljica. — Ah, gluposti! Predavanje je najlakši posao na svetu. I dobar veliki lenjir — da možeš da disciplinuješ. Znam ljude kojima bi bilo drago da im dođe mlada devojka da predaje u njihovoj školi. To je obećani posao za tebe, draga moja — učiteljice. Na korak si od toga. I naravno, Doroti je postala učiteljica. Advokat je uspeo da joj sredi posao za manje od tri dana. Izvesna gospođa Krivi, koja je bila vlasnica ženske škole u predgrađu Sautbridža, tražila je pomoćnika, i Doroti je bila kao poručena. Kako se sve to toliko lako sredilo i koja bi škola dala posao neznancu koji još nema ni kvalifikacije, Doroti o tome nije čak ni razmišljala. Nije znala, naravno, da je sve to uradilo jedno mito od pet funti. Tako se deset dana pošto je bila uhapšena zbog prosjačenja, Doroti zaposlila u Ringvud haus akademiji, u Brout roudu, u Sautbridžu. Sa sobom je ponela mali kofer pun odela, četiri i po funte — jer joj je ser Tomas poklonio deset funti. Kada je pomislila na lakoću posla koji ju je sad čekao, i na sve teškoće i mizerije koje je prošla prethodnih nedelja, bila je zapanjena kontrastom. Ponovo je osetila, kao nikada do tada, moć novca. U stvari, setila se omiljene priče gospodina Vartbartona — ako uzmeš Prvu poslanicu Korinćanima i umesto „milosrđe“ napišeš „novac“, poglavlje postaje deset puta realnije i primenljivije.

Drugo poglavlje Sautbridž je bio odvratno predgrađe desetak milja udaljeno od Londona. Brout roud je prolazio negde kroz sredinu, presecajući lavirint jedva pristojnih ulica, toliko grozno sličnih. Sve su se sastojale od redova kuća naslonjenih jedne na drugu i dvorišta u kojima su rasli kalina i lovor, ograđenih istovetnom živom ogradom. U tom lavirintu mogao si se izgubiti isto tako lako kao u tropskoj kišnoj šumi. Ne samo kuće nego su i imena bila istovetna. Čitajući imena na kapijama Brout rouda imao si utisak da si upao u neku nepoznatu pesničku dimenziju; a kada bi bolje pogledao, shvatio bi da su prve dve rečenice bile iz Licida [18] . Ringvud haus je bila polunaslonjena [19] kuća zlokobnog izgleda, napravljena od žute cigle. Imala je tri sprata, a prizemne prozore sakrivao je gusti lovor. Iznad lovora, na prednjoj strani kuće, stajala je tabla sa izbledelim zlatnim slovima: RINGVUD HAUS AKADEMIJA ZA DEVOJKE Uzrast od 5 do 18 godina Časovi muzike i plesa Prijava u prospektu Pored te table, na drugoj polovini kuće, stajala je druga tabla: RAŠINGTON GRANDŽ MUŠKA SREDNJA ŠKOLA Uzrast od 6 do 16 godina Čuvanje knjiga i komercijalna aritmetika Prijava uz specijalni prospekt Ceo kraj je vrveo od škola; četiri su samo bile na Brout roudu. Gospođa

Krivi, direktorka Ringvud hausa, i gospodin Bouldžer, direktor Rašington grandža, bili su u ratnom stanju, iako im se interesne grupe nisu poklapale. Niko nije znao zbog čega je postojao taj sukob, čak ni gospođa Krivi ni gospodin Bouldžer; to je bilo nasleđe prethodnih vlasnika dve škole. Ujutru bi doručkovali u zadnjim dvorištima, a pored veoma niskog zida, koji ih je odvajao, pravili su se da ne primećuju jedno drugo i samo ponekad bi se zlobno iskezili. Doroti se srce spustilo u pete kada je videla Ringvud haus. Nije očekivala ništa toliko divno ili očaravajuće, ali je očekivala nešto više od ove grozne, mračne kuće, sa čijih prozora nije dopiralo svetlo, iako je već prošlo osam sati uveče. Pokucala je na vrata, i otvorila ih je žena, visoka i koščata. Kad ju je ugledala u mračnom hodniku, Doroti je pomislila da je služavka, ali to je, u svari, bila gospođa Krivi lično. Ona se predstavi Doroti i bez reči je povede uz tamne stepenice do sumračne dnevne sobe, gde upali malu gasnu lampu, koja osvetli crni klavir, stolice tapacirane konjskom dlakom, i par požutelih sablasnih fotografija na zidovima. Gospođa Krivi je bila žena u četrdesetim, koščata i mršava, naglih i oštrih pogleda, koji su otkrivali jaku volju i moguć težak karakter. Iako nije ni najmanje bila prljava ili neuredna, nešto je bilo bezbojno u njenom izgledu, kao da je celoga života živela pod slabim svetlom; a njene usne, naročito donja, koja je bila potpuno opuštena, neodoljivo su podsećale na žablje. Govorila je oštrim zapovedničkim tonom, često koristeći psovke i nepristojne izraze. Na prvi pogled mogao si da zaključiš da je osoba koja tačno zna šta želi i koja će beskrupulozno težiti tome; ali ne i da će te maltretirati; nekako si iz njenog izgleda mogao da zaključiš da se ne bi toliko zainteresovala za tebe da počne da te muči. Pre bi te iskoristila i onda odbacila kao stvar koja kad više nije u upotrebi, ide na đubrište. Gospođa Krivi nije trošila mnogo reči za dobrodošlicu. Pokretom je pokazala Doroti da sedne, gestom koji je pre bio komanda nego izraz ljubaznosti, onda je i sama sela ruku prekrštenih preko mršavih nadlaktica. — Nadam se da ćemo se dobro slagati sa vama, mis Milborou — počela je jakim glasom punim samopouzdanja (na predlog ser Tomasovog advokata, Doroti je i dalje koristila ime Elen Milborou) — i nadam se da neću imati problema kao što sam imala sa prethodnih dvoje pomoćnika. Kažete da nemate iskustva u predavanju? — Ne u školi — reče Doroti. U njenoj preporuci postojala je fusnota, u kojoj je stajalo da ima iskustva u „privatnim časovima“. Gospođa Krivi pogleda Doroti, pitajući se da li da je upućuje u tajne i veštine predavanja u školi, a onda odluči da ipak to ne uradi. — Pa videćemo — reče. — Moram priznati — dodade — da je veoma teško

pronaći vredne pomoćnike ovih dana. Daš im dobru platu i dobre uslove rada, a ne dobiješ zahvalnost. Poslednja od njih — nje sam se upravo otarasila — mis Strong, nije bila toliko loša što se tiče samog predavanja; u stvari, imala je i fakultet, a ne znam šta bi bilo bolje od toga, osim da je bila magistar. Vi niste završili fakultet ili tako nešto, mis Milborou? — Ne, nažalost ne — reče Doroti. — Pa to je šteta. Prospekt mnogo bolje izgleda Prospekt kad ima par slova ispred svakog imena. Pa! Možda to i nema veze. Mislim da većina naših roditelja ne zna ni šta je fakultet. Pretpostavljam da govorite francuski. — Pa... učila sam francuski. — O, to je dosta onda. To možemo da stavimo u prospekt. E sad da se vratim na ono što sam pričala, mis Strong je bila dobra kao učiteljica, ali nije se uklapala u ono što ja zovem MORALNA STRANA. Veoma sam stroga što se tiče morala u Ringvud hausu. To je nešto što roditelje najviše zanima. A pre mis Strong bila je mis Bruer — ona je na neki način imala slabu ličnost. Ne možeš da radiš sa devojkama koje imaju slabu ličnost. Na kraju joj se jednog jutra učenica prikrala i zapalila joj suknju šibicama. Naravno, nije mogla da ostane posle toga. U stvari, otpustila sam je istog popodneva — i nisam joj dala zaostalu zaradu, a ne! — Hoćete da kažete da ste isterali devojčicu koja je to uradila — reče Doroti. — Šta? DEVOJČICU? Ne, nikako! Mislite da bih sama sebi uskraćivala zaradu? Mislila sam da sam se otarasila mis Bruer, ne DEVOJČICE. Nije dobro imati učiteljice sa kojima devojčice mogu da se ponašaju kako hoće. Za sada ih ima dvadeset jedna u razredu i videćete da im treba čvrsta ruka da bi ih obuzdala. — Vi ne predajete? — upita Doroti. — Ne, draga moja, ne! — reče gospođa Krivi iznenađeno. — imam ja dosta drugih stvari o kojima moram da vodim računa da bih trošila vreme na PREDAVANJE. Kuća je ta o kojoj moram da vodim računa, a i sedmoro dece ostaje na večeri — kućna pomoćnica je tu samo preko dana. Pored toga, užasno mnogo vremena mi uzima naplata dugova od roditelja. Na kraju krajeva to je ono što i održava školu, zar ne? — Da, pretpostavljam da jeste — reče Doroti. — E sad, da se dogovorimo oko vaše plate — nastavi gospođa Krivi. — Dok ste ovde, imaćete stan i hranu i deset šilinga nedeljno; za praznike samo smeštaj i hrana. Možete da koristite lonce i lavore da biste prali veš, i ja uključujem bojler svake subote uveče; ili SKORO svake subote. Ne smete da koristite ovu prostoriju u kojoj smo, jer to mi je soba za prijeme, i ne želim da

trošite gas u svojoj sobi. Ali možete da koristite jutarnju sobu kad želite. — Hvala vam — reče Doroti. — Pa mislim da je to to. Pretpostavljam da sad želite da idete u krevet. Mislim, večerali ste već, zar ne? Očigledno je bilo da je pitanje, u stvari, bila potvrda da Doroti neće dobiti večeru, tako da ona odgovori neiskreno, i razgovor se završi. To je bio način na koji je funkcionisala gospođa Krivi — nikada te nije držala u razgovoru ni sekund duže nego što je bilo neophodno. Njen razgovor bio je potpuno definisan, tačno o temi, tako da na kraju krajeva to nije ni bio razgovor. Pre bi se mogao nazvati kosturom razgovora. Kao dijalog u lošem romanu, gde svi govore tačno ono što se od njih očekuje. Istina je da u pravom smislu te reči ona nije RAZGOVARALA; samo bi rekla, na svoj kratak otresit način, ono što je bilo neophodno da se kaže, i onda bi te se otarasila što je pre moguće. Odvela je Doroti do njene sobe, upalivši gasnu lampu da samo škilji, ali je to ipak otkrilo memljivu sobu, u kojoj se nalazio mali krevet, stari ormar, jedna stolica, bokal sa vodom i umivaonik od jeftinog kineskog porculana. Izgledala je kao soba u bungalovima na moru, ali joj je nedostajala jedna stvar koja bi je učinila iole pristojnom — natpis iznad kreveta. — Ovo je vaša soba — reče gospođa Krivi — nadam se da ćete je čistiti češće nego što je to radila mis Strong. I nemojte da mi arčite gas do pola noći, molim vas, jer znam kada gasite lampu, zbog pukotina na podu. Saopštivši joj sva uputstva ostavi je samu. Soba je bila veoma hladna; u stvari, cela kuća se osećala na vlagu, kao i sve kuće u kojima se retko kad pali vatra. Doroti ulete u krevet što je brže mogla, smatrajući da je to najtoplije mesto. Na vrhu ormara, gde je ostavila odelo, našla je kutiju u kojoj je bilo devet praznih flaša viskija... relikvije, pretpostavljala je, moralne slabosti mis Strong. U osam ujutru Doroti siđe dole i tamo zateče gospođu Krivi kako već doručkuje u takozvanoj „jutarnjoj sobi“. Bila je to malecka prostorija do kuhinje, nekada je služila za pranje sudova; ali gospođa Krivi ju je pretvorila u „jutarnju sobu“ jednostavno sklanjajući lavabo i ostale stvari u kuhinju. Sto za doručak, pokriven stolnjakom ružne teksture, bio je ogroman i veoma prazan. Pored gospođe Krivi bio je veoma mali čajnik i dve šolje, tanjir sa dva pržena jajeta, i činija marmelade; u sredini stola, tamo gde je Doroti mogla da dohvati, bio je tanjir sa hlebom i margarinom; a pored njenog tanjira — kao da je to jedina stvar kojom se mogla poslužiti — bio je stalak za sosove, sa nekakvim gustim tečnostima u flašama. — Dobro jutro, mis Milborou — reče gospođa Krivi — za danas nema veze,

pošto vam je prvi dan, ali zapamtite da ubuduće želim da mi pomognete oko doručka. — Izvinjavam se — reče Doroti. — Pretpostavljam da volite pržena jaja za doručak — nastavi gospođa Krivi. Doroti je malo oklevala pre nego što joj je rekla da voli pržena jaja za doručak. — To je dobro, jer ćete jesti isto ono što ja jedem. Nadam se da niste, kako bih ja to rekla, TEŠKI oko hrane. Smatram — reče to i uze nož i viljušku — da pržena jaja imaju mnogo bolji ukus ako ih lepo isečeš pre nego što ih pojedeš. Iseče dva jajeta u tanke trake, i onda ih posluži tako da je Doroti dobila otprilike dve trećine jajeta. Nekako je Doroti uspela da spakuje ta jaja u desetak zalogaja, a onda pojevši i parče hleba i margarina, pogleda željno ka činiji sa marmeladom. Ali gospođa Krivi je sedela sa levom rukom, ne baš NA marmeladi, ali u zaštitničkom položaju sa leve strane, kao da želi da spreči bilo kakav potencijalni napad. Doroti nije imala snage da pita, tako da je ostala bez marmelade tog jutra — u stvari, još mnogo jutara posle toga. Gospođa Krivi nije pričala za vreme doručka, a onda su zvukovi cipela po stepenicama označili da su devojčice počele da pristižu. Ulazile su kroz sporedna vrata, koja su za njih ostajala otvorena. Gospođa Krivi ustade od stola i pobaca sve od doručka na jedan poslužavnik. Ona je bila jedna od onih žena koje ništa nisu mogle da rade bez buke i lomljave; proizvodila je buku kao poltergejst. Doroti je uzela poslužavnik i odnela ga u kuhinju, a kada se vratila, gospođa Krivi je izvadila sveščicu iz fioke i otvorila je. — Pogledajte ovo — reče — ovo je spisak imena devojčica koji sam vam spremila. Želim da znate većinu imena do večeras. Liznu prst i okrenu stranicu. — Sad, vidite ovaj spisak ovde? — Da — reče joj Doroti. — E pa, ova tri spiska morate da naučite napamet, da znate tačno koja je devojčica na kom spisku. Jer ne želim da se ponašate prema svoj deci isto. Jer i nisu ista, zar ne? Različito dete, različit tretman — to je moj sistem. Sad vidite ovo na prvoj strani? — Da — reče Doroti ponovo. — Pa, njihovi roditelji su, kako ih ja nazivam, dobre mušterije. Znate šta mislim pod tim? Pošteni su i uvek u dan plate sve, ne prigovaraju zbog neke dodatne gvineje tamo i ovamo. Njih ne smete da udarate, NIKAKO. Ovaj ovde spisak su SREDNJE mušterije. Njihovi roditelji plate, pre ili kasnije, ali

nećete od njih dobiti novac dok ih ne opomenete jedno deset puta. Smete da ih izudarate ako prave gluposti, ali ne ostavljajte tragove da ih roditelji vide. Mogu da vas posavetujem da im je najbolje zavrnuti uši. Jeste li to nekada radili? — Ne — reče Doroti. — Pa, ja sam shvatila da je to najbolje što možete da uradite. Ne ostavlja tragove, a deci smeta. E sad, ove tri su od LOŠIH mušterija. Njihovi očevi mi već duguju dva meseca i već se premišljam da ih tužim. Nije me briga ŠTA ćete raditi sa njima naravno, sve dok to ne završi u policiji. Sad ću vas odvesti na vaš prvi čas. Ponesite bolje tu svesku sa sobom da biste mogli da se podsećate s vremena na vreme, ne smete grešiti. Ušle su u učionicu. Bila je to velika prostorija, sa sivim tapetama koje su zbog nedostatka svetlosti, izgledale još sivije, jer je gusta lovorova krošnja prekrivala prozor, tako da sunce nikada nije obasjavalo prostoriju. Učiteljski sto se nalazio pored praznog ognjišta, a u prostoriji je bilo još dvadesetak školskih klupa, zelena tabla, i na simsu crni sat koji je izgledao kao mali mauzolej; ali nije bilo ni karti, ni slika, ni, koliko je Doroti mogla da vidi, nikakvih knjiga. Jedine stvari u učionici koje su mogle da se nazovu učilima bila su dva crna papira zakačena za zid. Na njima su kredom bili ispisani natpisi. Jedan natpis bio je; „Govor je srebro, ćutanje je zlato“, a drugi „Tačnost je osobina princeza“. Devojčice, njih dvadeset jedna, već su sedele na mestima. Zaćutale su kada su čule korake kako se približavaju, a kada je gospođa Krivi ušla, skupile su se kao pilići kad ugledaju kopca. Većinom su to bila zatupasta, letargična deca lošeg izgleda, a izgleda da je među njima uvećan treći krajnik bila normalna stvar. Najstarija je imala oko petnaest godina, a najmlađa je bila skoro beba. Škola nije imala uniforme, i jedno ili dvoje dece je bilo na granici odrpanosti. — Ustanite devojke — reče gospođa Krivi, došavši do učiteljskog mesta. — Sad ćemo obaviti jutarnju molitvu. Devojčice ustadoše, prekrstiše ruke ispred sebe i zatvoriše oči. Ponavljale su molitvu tihim, tankim glasovima. Gospođa Krivi ih je vodila, oštrim okom gledajući da li je svi prate. — Gospode, što si na nebesima — ponavljali su — molimo ti se da nam daš snage za učenje i sticanje znanja. Vodi nas ka skromnosti i pokornosti; pazi na školu i učini da procveta, tako da poraste i bude dobar primer u okolini, a ne kao neke koje i ti znaš kakve su. Molimo ti se, gospode, da porastemo u pristojne, tihe i poslušne dame, koje će ići tvojim putem; u ime Hrista, boga

našega, amin. Molitva je bila lična kreacija gospođe Krivi. Kada su je završili, devojčice očitaše „Oče naš“ i sedoše. — Sad, devojke — reče gospođa Krivi — ovo je vaša nova učiteljica, mis Milborou. Kao što znate, mis Strong je morala da nas napusti tako naglo pošto joj je veoma pozlilo onda za vreme časa aritmetike; i moram da vam kažem da sam se prilično namučila prošle nedelje da vam pronađem novu učiteljicu. Sedamdeset tri ih je došlo na razgovor pre mis Milborou, i sve sam ih odbila jer nisu bile kvalifikovane. Samo zapamtite to i prenesite roditeljima — sedamdeset tri prijave! Pa, mis Milborou će vam predavati latinski, francuski, istoriju, geografiju matematiku, englesku književnost i poeziju, geografiju, gramatiku, krasnopis i crtanje; a gospodin But će vam držati časove hemije kao i uvek četvrtkom po podne. Koji je prvi čas za danas? — Istorija, gospoja — začu se jedan ili dva glasa. — U redu. Očekujem da vas mis Milborou propita nekoliko pitanja u vezi sa lekcijama koje ste učili. Tako da dajte sve od sebe kako bi ona videla da se nisam zbog vas uzalud trudila. Videćete mis Milborou da one mogu da budu veoma bistre devojke, samo kad to žele. — Sigurna sam da je tako — reče Doroti. — Pa, sad vas napuštam. I lepo se ponašajte, devojke. Nemojte da pokušavate sa mis Milborou ono što ste radili mis Bruer jer, upozoravam vas, ona to neće trpeti. Ako čujem neku buku odavde, verujte mi, bićete u nevolji. Bacila je pogled po učionici i značajnije pogledala Doroti, što je značilo da je ona ta koja će se prva naći u nevolji. Doroti se suoči sa razredom. Nije ih se plašila previše je bila iskusna u radu sa decom da bi ih se plašila ali je osetila neku vrstu treme. Osećaj da je prljava ili raščupana (ono što svaki učitelj oseti s vremena na vreme) snažno je obuzeo. Sad joj je puklo ispred očiju ono čega je jedva bila svesna pre ovoga, da je posao učitelja prihvatila sa lažnim preporukama, i da nema praktično nikakve kvalifikacije. Predmet koji je sad trebalo da predaje bila je istorija, a ona kao i većina „obrazovanih“ ljudi nije znala ništa o tome. Koliko bi grozno bilo, pomislila je, kad bi se ispostavilo da devojčice znaju više od nje! Upita ih lagano: — Koji ste period obrađivali sa mis Strong? Niko joj ne odgovori. Doroti primeti da starije devojčice razmenjuju poglede, kao da pitaju jedna drugu da li je sigurno da bilo šta kažu, i na kraju se dogovoriše da ipak ćute.

— Pa dobro, o čemu ste pričali? — upita ih, pomislivši da je možda „period“ preteška reč za njih. Ponovo nije bilo odgovora. — Sigurno se sećate NEČEGA, zar ne? Recite mi barem imena ljudi o kojima ste pričali tokom poslednjeg časa istorije. Devojčice su opet razmenile nekoliko pogleda, pa veoma bleda sitna devojčica, iz prvog reda, u braon džemperu i suknji, kose zavezane u dva repića, reče nepovezano: — To je bilo nešto o starim Britima. Posle toga još dve devojke skupiše hrabrost i odgovoriše u isto vreme. Jedna reče „Kolumbo“, a druga „Napoleon“. Posle toga, Doroti je malo jasnije videla stvari. Umesto da bude postiđena svojim neznanjem, shvatila je da ceo razred nema pojma. Ovo otkriće joj je ubilo tremu. Shvatila je da, pre nego što počne da bilo šta radi sa njima, mora da proveri koliko, ili da li bilo šta o tome znaju. Umesto da prati raspored časova, celog jutra je propitivala razred o gradivu iz svakog predmeta; kada je završila sa istorijom (a trebalo joj je pet minuta da shvati koliko znaju), počela je da ih propituje geografiju, gramatiku engleskog, francuski, aritmetiku — sve što bi, u stvari, trebalo da znaju. Do dvanaest sati je spoznala, doduše, još uvek ne verujući sama sebi, užasno neznanje i nezainteresovanost koja je vladala kod njih. One nisu znale ništa, apsolutno ništa — ništa, ništa, dadaistički ništa. Bilo je zapanjujuće kako deca mogu da budu toliko nezainteresovana. Samo dve devojčice iz razreda su znale da li se Zemlja okreće oko Sunca ili Sunce oko Zemlje, a nijedna nije mogla da kaže ko je bio kralj pre Džordža Petog, ili ko je napisao Hamleta, šta je to prost razlomak, ili koji okean prelaziš da bi stigao do Amerike, Atlantik ili Pacifik. Starije, petnaestogodišnjakinje, nisu bile bolje od klinki od osam godina, osim što su čitale tečnije i pisale lepše. To je bila jedina stvar koju su ova deca znala — pisale su čitko. Gospođa Krivi se trudila da tako bude. Naravno, u tom okeanu neznanja ponekad bi iskočilo neko malo, nepovezano ostrvo znanja; na primer, neka strofa iz „odabrane poezije“, koju su naučile napamet, ili nekoliko rečenica na francuskom kao što su „Passez-moi le beurre, s’il vous plait“ [20] ili „Le fils du jardinier a perdu son chapeau [21] , što je bilo na nivou papagaja koji je naučio da hoće keks. Što se tiče aritmetike, tu su stvari malo bolje stajale. Većina ih je znala kako da sabira i oduzima, skoro polovina je imala neke ideje o množenju, a čak tri ili četiri je moglo da nasluti šta je to deljenje. Ali to je bila gornja granica njihovog znanja; sve preko toga, u kojem god smeru, bila je neprozirna tama. Ne samo da nisu znale ništa nego se nisu ni navikle da ih iko išta pita,

tako da je i odgovore dobijala teško. Bilo je više nego očigledno da su sve naučile čisto mehanički, i da upadaju u neku fazu napada panike kad bi ih neko nešto pitao ili ih naveo da razmišljaju. Ipak, nisu bile toliko bezvoljne i pokušavale su da budu „dobra deca“; sva deca su uvek „dobra“ sa novim učiteljem; a Doroti je bila uporna i polako, kako su se deca oslobađala, tama je postajala svetlija. Iz odgovora koje je dobila nekako je sklopila sliku o tome kakav je bio princip mis Strong. Ispalo je na kraju da su, koliko god da su zvanično imale časove iz svih predmeta, jedino što su ozbiljno učile bili krasnopis i aritmetika. A pored toga, provodile su dosta vremena — sat ili dva svakog dana prolazeći kroz dosadnu rutinu zvanu „kopiranje“. „Kopiranje“ je bilo prepisivanje iz udžbenika ili sa table. Mis Strong bi napisala nešto, na primer mali „esej“ (u sveskama starijih devojčica bio je esej koji se zvao „Proleće“, koji je počinjao sa: „Sada kada nam dolazi zeleni april, ptičice pevaju iz svojih gnezda i prvo prolećno cveće miriše...“), i devojčice bi lepo to prepisale u svoje sveske; a roditelji kojima bi pokazali sveske s vremena na vreme, bili bi zadovoljni. Doroti je shvatila da je sve što su devojčice učile bilo upućeno roditeljima. Otuda i kopije krasnopisa, i papagajsko ponavljanje rečenica iz francuskog. Bio je to jeftin i lak način za impresioniranje onih koji plaćaju. U međuvremenu, mlađe devojčice u poslednjim klupama jedva da su znale da čitaju i pišu, a jedna od njih — zvala se Mevis Vilijams i imala je neki zlokoban pogled za jedanaestogodišnje dete — nije znala ni da broji. Ovo dete izgleda nije radilo ništa osim što bi nekada napisalo neki element slova. Imala je, u stvari, nekoliko svesaka ispisanih elementima slova — stranica za stranicom, izgledale su kao korenje mangrova. Doroti je pokušala da ne povredi dečija osećanja, grdeći ih zbog nezainteresovanosti, ali je u sebi bila zapanjena i užasnuta. Nije znala da ovaj tip škole još uvek postoji u civilizovanom svetu. Cela atmosfera mesta bila je prilično zastarela — kao da je zaostala iz priča o lošim malim privatnim školama iz viktorijanskog vremena. A što se tiče nekoliko udžbenika koje je škola posedovala, samim pogledom u njih imao bi utisak da si vraćen u devetnaesti vek. Postojala su samo tri udžbenika koja su sva deca imala. Jedan je bio „Aritmetika Šilinga“, predratni ali dobar, drugi je bio „Sto strana istorije Britanije“ — grozna mala knjiga braon korica, na kojima je bio portret Bodičee sa britanskom zastavom na dvokolicama. Doroti otvori knjigu nasumično na strani 91 i poče da čita: — Posle Francuske revolucije, samozvani imperator Napoleon Bonaparta

pokušao je da nametne svoj uticaj, ali iako je pobedio nekoliko bitaka sa kontinentalnim trupama, uskoro je shvatio da je „tanka crvena linija“ bila nepremostiva. Kraj mu je došao na Vaterlou, gde se 50 000 Britanaca sukobilo sa 70 000 Francuza — jer su Prusi, naši saveznici, stigli kasno. Uz pesmu Britanci su krenuli u juriš i neprijatelj je rasturen. Sad dolazimo do Velike reforme iz 1832, prve od nekoliko reformi koja je potvrdila slobodu čoveka u Britaniji i uspela nas iznad manje srećnih nacija... Knjiga je bila iz 1888. i Doroti, koja nikada nije videla ovakav udžbenik istorije, proučavala ju je užasnuta. Takođe su imali i veoma malu „Čitanku“ iz 1863. Sastojala se većinom od odlomaka Fenimor Kupera, Dr. Votsa, i lorda Tenisona, a na kraju su se nalazile čudne male „stavke o prirodi“ sa ilustracijama. Ispod crteža slona pisalo bi sitnim slovima: „Slon je mudra životinja. Odmara se u hladu palmi, i iako je jači od šest konja, dozvoliće da ga malo dete vodi. Hrani se bananama“. Sličan tekst je bio za kita, zebru, bodljikavo prase i žirafu. U fioci učiteljskog stola stajali su primerci „Lepog Džoa“, požutela knjiga koja se zvala „Pogled u daleke krajeve“ i knjiga sa frazama francuskog iz 1891. Zvala se „Sve što ti je potrebno za put u Pariz“ i prva fraza je bila „zavežite mi pertle, ali ne prejako“. U celoj školi nije postojalo nešto što bi se moglo nazvati atlasom ili lenjirom. U jedanaest je bila pauza od deset minuta, i neke devojčice su se igrale jednostavnih igara kao što su iks-oks, ili su se svađale oko pernica. Nekoliko njih je pobedilo stid i prišlo da razgovara sa Doroti. Rekle su joj još neke informacije o metodama mis Strong, i kako im je zavrtala uši kada bi zabrljali nešto u sveskama. Izgledalo je da je mis Strong bila veoma stroga učiteljica, osim kada bi bila „u lošem stanju“, što bi se dešavalo dvaput nedeljno. A kada bi joj bilo loše, popila bi neki lek iz male braon flaše i posle toga bi se oraspoložila i pričala im o svom bratu koji živi u Kanadi. Ali poslednjeg dana — dana kada joj je bilo mnogo loše za vreme časa aritmetike — lek joj je samo pogoršao stanje, jer, čim ga je popila, sručila se na sto i gospođa Krivi ju je iznela napolje. Posle pauze bio je još jedan čas od četrdeset pet minuta i tu bi se završavala prepodnevna nastava. Doroti se osećala ukočeno i umorno posle tri sata u hladnoj i zagušljivoj prostoriji, i htela je da izađe napolje na svež vazduh, ali gospođa Krivi joj je rekla da pre toga mora da joj pomogne da spremi ručak. Devojčice koje su živele blizu škole većinom su išle kući na ručak, ali sedmoro ih je ručalo u „jutarnjoj sobi“ i tu su plaćale pola penija. Ručak je proticao u neprijatnoj atmosferi, u potpunoj tišini, jer su se devojčice plašile da pričaju pred gospodom Krivi. Za ručak je bilo parčence

jagnjetine i gospođa Krivi je pokazala izvrsnu umešnost u služenju dobrih delova „dobrim mušterijama“ i masnoće i kože „srednjim mušterijama“. Što se tiče troje dece „loših mušterija“, one su postiđeno jele ono što su donele u papirnim kesama, a to su radile u učionici. Škola se nastavljala u dva sata. Već sad, posle samo jednog prepodneva, Doroti se užasavala daljeg rada. Shvatila je da će njen život biti takav, dan za danom i nedelja za nedeljom, u mračnoj učionici, pokušavajući da ulije osnovno znanje nezainteresovanim glupačama. Ali, kada je skupila devojčice i prozvala ih, jedna od njih, sitna mršava devojčica po imenu Lora Firt, došla je do njenog stola i donela joj neuredan buket braonkastožutih hrizantema, „od svih nas“. Devojčicama se dopala Doroti i za taj buketić su skupile četvrt penija. Nešto se skupilo u Dorotinom srcu kada je pogledala to malo ružno cveće. Gledala je nekim drugim očima na ta anemična lica i lošu odeću, i u užasu se prisetila da ih je jutros gledala nezainteresovano, skoro sa odbojnošću. Sada ju je uhvatila griža savesti. Jadna deca, jadna, jadna deca! Koliko su samo bila maltretirana i neuhranjena! A i uprkos tome su zadržala tu dečiju pristojnost da izdvoje nekoliko novčića da učiteljici kupe cveće. Od tog trenutka je počela da oseća posao potpuno drugačije. Osećanje lojalnosti i ljubavi pojavilo se u njoj. Ta škola bila je NJENA škola; radiće tu i biće ponosna na nju, i pokušaće da učini sve da bi od tog zlog mesta napravila mesto koje odiše humanošću i pristojnošću. Verovatno nije mogla mnogo toga da uradi. Bila je neiskusna i neobrazovana za ovaj posao, tako da je morala prvo sebe da obrazuje pre nego što to učini drugima. Ipak, uradiće sve što može; uradiće sve, makar koliko to energije i požrtvovanja tražilo, da izvede ovu jadnu decu iz mraka u kojem su bila držana tako dugo.

Treće poglavlje Tokom sledećih nekoliko nedelja dve stvari su interesovale Doroti iznad svega. Prva je bila da na neki način uredi razred; druga je da uspostavi neku vrstu saradnje sa gospođom Krivi. Ta druga stvar bila je iz više razloga teža. Kuća gospođe Krivi bila je loša za život, do granica izdržljivosti. Uvek je bilo manje ili više hladno, nije postojala nijedna udobna stolica, a hrana je bila odvratna. Predavanje je teži posao nego što se to na prvi pogled primećuje i učitelju je potrebna bolja hrana da bi bio u formi. Teško je bilo raditi i biti na ishrani koja se sastojala od bezukusne ovčetine, trulih kuvanih krompira punili malih crnih tačaka, vodenastog pudinga, hleba i margarina, i tankog čaja nikada ničega nije bilo dovoljno. Gospođa Krivi bila je tolika škrtica da je i sama na sebi štedela, jela je isto što i Doroti, samo je sebi uvek uzimala veći deo. Svakog jutra doručak od dva pržena jajeta bio je iseckan i nepravilno podeljen, a marmeladu je, kao i uvek, čuvala. Kako je vreme prolazilo, Doroti je postajala sve više i više gladna. Jedne ili dve večeri nedeljno uspevala je da se nekako iskrade napolje i kupi čokoladu, koju bi u tajnosti jela jer bi za gospođu Krivi, iako je izgladnjivala Doroti manje-više namerno, bila smrtna uvreda da ona kupi neku hranu za sebe. Najgora stvar za Doroti bila je što nije imala privatnost ili barem malo vremena koje je mogla da nazove svojim. Kada bi se nastava završila, jedino mesto gde je mogla da boravi bila je „jutarnja soba“, gde bi bila pod nadzorom gospođe Krivi. Gospođa Krivi smatrala je da ne sme da ostavi Doroti samu duže od pet minuta. Utuvila je sebi u glavu, ili se barem pravila da je tako, da je Doroti bila besposlena osoba koju si morao da maltretiraš. Tako da je njihov razgovor uvek počinjao sa: „Pa, mis Milborou, vidim da nemate šta da radite večeras? Zar nemate neke radne listove da ispravljate?“ Ili „Što ne biste uzeli iglu i šili malo? Ja ne bih mogla da izdržim da samo sedim u toj stolici i da ne radim ništa, kao vi.“ Uvek je pronalazila kućne poslove za Doroti, čak ju je terala da čisti pod učionice subotom ujutru, kada devojčice nisu imale nastavu; ali to ju je terala iz čiste zlobe jer, u stvari, nikada nije verovala da Doroti može da uradi taj posao kako treba, pa je posle nje ponovo čistila. Jedne večeri Doroti je bila dovoljno neoprezna da donese knjigu iz

javne biblioteke. Gospođa Krivi je planula čim ju je ugledala. — Pa, mis Milborou! Mislila sam da nemate kad da ČITATE! — rekla joj je kiselo. Ona nikada u životu nije pročitala nijednu knjigu i ponosila se time. Pored toga, čak i kada nije direktno nadzirala šta Doroti radi, trudila se da ona uvek oseti njeno prisustvo. Uvek se motala negde oko učionice, tako da Doroti nikada nije mogla da prestane da razmišlja o tome da li je prisluškuje; a kada bi pomislila da je buka prevelika, iznenada bi udarila drškom od metle po zidu tako da bi sva deca poskočila, a onda nastavila da rade u tišini. Celog dana bila je neumorna i stalno u pokretu. Kada nije kuvala obroke, brisala je nešto metlom ili krpom, ili bi mučila čistačicu, ili bi upadala u učionicu da „pogleda šta se radi“, u nadi da će uhvatiti Doroti ili decu u nekom prekršaju, ili bi „baštovanila“, što bi značilo da bi makazama potkresivala jadnu živu ogradu koja je jedva rasla na neplodnoj zemlji zadnjeg dvorišta. Samo dve večeri nedeljno Doroti je imala slobodno, jer bi tada gospođa Krivi odlazila na kako je zvala „jurenje za devojčicama“; a to je značilo da ide da skuplja novac od roditelja. Te večeri Doroti je obično provodila u javnoj biblioteci, jer kada gospođa Krivi nije bila kod kuće, očekivala je da i Doroti ne bude, da bi uštedela na vatri i gasu. Druge večeri gospođa Krivi je provodila pišući preteča pisma roditeljima ili pisma lokalnim novinama, pokušavajući da se iscenjka za cenu oglasa. Nekada bi preturala po fiokama u učionici da proveri da li su devojčice dobro ispisale sve u sveskama, a kao krajnja mera bilo je da uzme da „šije malo“. Kad god ne bi imala šta da radi na pet minuta, izvadila bi kutiju sa iglama i „šila malo“ — u stvari, sve se svodilo na porubljivanje para pantalona od jeftinog belog platna, kojih je imala mnogo. Te pantalone bile su najhladniji odevni predmet koji bi mogao da zamisliš; bile su toliko skromne, više nego monaška ili isposnička odeća, odavale su utisak ledene i smrtonosne čednosti. Sam pogled na njih ubacio bi te u razmišljanje o mrtvoj gospođi Krivi, za koju bi svi zaboravili i da je ikada postojala. Gledajući spolja na život gospođe Krivi, mogao si da zaključiš da ona nije imala nikakva ZADOVOLJSTVA. Nikada nije radila ništa što bi drugi ljudi radili iz razonode — nikada nije išla u bioskop, nikada nije čitala, nije jela slatkiše, čak nikada sebi nije spremila neko bolje jelo ili se lepo obukla. Socijalni život joj nije ništa značio. Nije imala prijatelje, i verovatno nije ni mogla da zamisli tako neku stvar kao što je prijateljstvo, a retko je razgovarala o stvarima koje nisu bile vezane za posao. Religijske poglede nije ni imala. Jedino njeno mišljenje o religiji, iako je svake nedelje išla u baptističku crkvu da impresionira roditelje, bio je antiklerikanizam stvoren iz mišljenja da je sveštenstvo tu „samo da ti uzme pare“. Izgledala je kao stvorenje koje ne zna za zadovoljstva, apsolutno zadovoljna besmislom

sopstvenog života. Ali u stvarnosti nije bilo baš tako. Postojalo je nekoliko stvari iz kojih je crpela ogromno zadovoljstvo. Na primer, jedno je bila želja za novcem. Postoje dve vrste pohlepnih ljudi — bezlični, gramzivi ljudi koji će vas upropastiti ako im se ukaže prilika, ali koji nikada neće dvaput pogledati na novčić, i drugi, mizerni ljudi koji nemaju ni mrvu talenta da ZARADE novac, ali koji bi uvek, kako kaže izreka, zubima iz smeća paru iskopali. Gospođa Krivi je pripadala toj drugoj vrsti. Neprekidnim agitovanjem i neverovatnim blefovima uspevala je da održi školu sa dvadeset jednom učenicom, ali nikada nije pokušavala da se proširi, jer nije želela da troši novac na neophodna učila ili na bolje učitelje. Cena koju su devojčice plaćale, ili nisu plaćale, bila je pet gvineja mesečno sa nekim dodacima, tako da je, uz gladovanje i plate pomoćnicima, jedva mogla da nakupi nešto više od sto pedeset funti čiste zarade godišnje. Ali i sa tim je bila potpuno zadovoljna. Više joj je značilo da uštedi peni nego da zaradi funtu. Dokle god je uspevala da zakine Doroti jedan krompir za večeru, ili dok je mogla da kupi radne sveske za pola penija jeftinije, ili da naplati još pola gvineje preko „dobrim mušterijama“, bila je potpuno zadovoljna. — A naravno, tu je bila čista i besmislena zloba — one male zlobne stvari koje ti u stvari ne čine nikakvo dobro, ali drugome čine zlo — njen omiljen hobi. Ona je bila jedna od onih osoba koje bi imale neku vrstu duhovnog orgazma kada bi uspele da napakoste nekome. Njen rat sa gospodinom Boglerom iz kuće pored, na primer. Bio je to jednostrani rat jer jadni gospodin Bogler nije bio tip čoveka koji bi se obračunavao sa gospođom Krivi. Ali ona ga je vodila bespoštedno i bestidno. Toliko je gospođa Krivi želela da napakosti gospodinu Bogleru da se nije libila ni da potroši novac da to uradi. Pre godinu dana gospodin Bogler pisao je vlasniku zgrade (i jedno i drugo su neprekidno pisali pisma vlasniku žaleći se na ponašanje onog drugog), obavestivši ga da dimnjak iz kuhinje gospođe Krivi ide direktno u njegove zadnje prozore, i da je zamoli da ga podigne za metar uvis. Istog dana kada je stiglo pismo od vlasnika, gospođa Krivi je zvala zidare da spuste dimnjak za metar. To ju je koštalo trideset šilinga, ali je vredelo. Posle toga nastao je dug gerilski rat, koji se sastojao od bacanja stvari u dvorište tokom noći i na kraju je gospođa Krivi pobedila prosuvši kantu mokrog pepela na lale gospodina Boglera. Gospođa Krivi je pobedila u još jednoj nerazumnoj bici, a to se dogodilo malo posle Dorotinog dolaska. Otkrivši slučajno da korenje Boglerove šljive raste ispod njenog zida, ubrizgala je u njega celu kantu pesticida i uništila drvo. To joj je bio toliko značajan događaj da ju je Doroti tada prvi put čula da se smeje. Doroti je u početku bila isuviše zauzeta da bi obraćala pažnju na gospođu Krivi i njene zle osobine. Odmah je videla da je gospođa Krivi zla žena, i da njen položaj kod nje nije bolji nego položaj roba; ali to je nije uznemiravalo. Posao koji je

radila bio je veoma odgovoran i veoma naporan. U poređenju sa tim, njen sopstveni život i budućnost su je jedva zanimali. Trebalo joj je nekoliko dana da uspostavi kakav-takav red u razredu. Bilo je zanimljivo da se, iako nije imala iskustva u predavanju, već prvog dana pronašla u tome, kao po instinktu, i počela je da menja stvari, da pronalazi nove metode. Toliko toga je bilo da se uradi da nije znala šta će pre. Prva stvar bila je da se otarasi grozne rutine „kopiranja“ i posle drugog dana rada više nije bilo „kopiranja“, uprkos negodovanjima gospođe Krivi. Časovi krasnopisa su takođe bili proređeni. Da se Doroti pitala, ti časovi bi bili ukinuti jer nije znala koji je smisao da devojčice od petnaest godina vežbaju krasnopis, ali gospođa Krivi nije htela ni da porazgovara o tome. Imala je neku vrstu sujeverne naklonosti prema krasnopisu. Sledeća stvar je naravno bila da se otarasi grozne „Istorije u sto strana“ i takozvane „Čitanke“. Bilo bi apsolutno besmisleno pitati gospođu Krivi da kupi nove knjige za decu, tako da je prve slobodne subote Doroti zamolila da ode do Londona, i to joj je uz negodovanje odobreno. Tamo je potrošila dve funte i tri šilinga, od njenih dragocenih deset, na desetak polovnih primeraka jeftinog školskog izdanja Šekspira, veliki polovni atlas, nekoliko zbirki Andersenovih bajki za malu decu, set lenjira i šestara, i dve funte plastelina. Sa tim, i knjigama iz istorije koje je iznajmila iz javne biblioteke mogla je da počne kako treba. Odmah je primetila šta je deci bilo neophodno a šta nisu imala. Bio je to individualni rad. Podelila ih je u tri grupe, i podesila da dve grupe rade nešto dok bi ona objašnjavala trećoj grupi, nešto što je za njih. Bilo je problema u početku, naročito sa mlađim devojčicama, čije je pažnja nestajala čim bi ih ostavila same. Ali nekim čudom i potpuno neočekivano, skoro sve su se poboljšale tokom prvih nekoliko nedelja! One, u stvari, nisu bile toliko glupe koliko su bile uvučene u dosadnu, mehaničku kolotečinu. Prve nedelje nisu ništa učile; posle toga, potpuno neočekivano, njihovi mali umovi kao da su se odmotali i procvetali nalik belim radama u proleće. Veoma brzo ih je Doroti navela da razmišljaju svojom glavom. Davala im je da pišu eseje, a ne da prepisuju glupe tekstove o ptičicama koje pevaju i cveću koje se budi. Aritmetiku je počela da im predaje od početka, i ubrzo je naučila mlađe devojčice da množe, dok su starije već prolazile kroz procese deljenja i razlomaka; čak ju je troje dece pitalo oko decimala. Naučila ih je osnove francuske gramatike umesto „Passez-moi le beurre s’il vous plait“ i „Le fils du jardinier a perdu son chapcau“. Shvativši da nijedno dete u razredu ne zna kako izgleda bilo koja država (iako je nekoliko njih znalo da je Kito glavni grad Ekvadora), počela je sa njima da pravi veliku kartu Evrope