Džordž Orvel - Sveštenikova kći

zaglibljen u barem šest od sedam smrtnih grehova, očigledno osuđen na večne patnje — na primer, za sat vremena neću peći u najtoplijem delu pakla. A opet, evo sediš i pričaš sa mnom, opušteno kao i uvek. No, kada bih imao rak ili lepru ili neku jaču bolest, to bi te uznemirilo, ili samo ja volim da laskam sebi. A kada sam sebe svesno osuđujem na večne muke, tebe to kao da i ne dotiče. — Nikada nisam rekla da ćete VI ići u pakao — reče Doroti pomalo smeteno jer je želela da razgovor ode u drugom pravcu. Istina je bila, iako to ni sama sebi nije htela da prizna da je Vartbartonovo pitanje bilo ono na koje nije imala odgovor. Stvarno je verovala u pakao, ali nikada nije imala osećaj da je neko VEĆ tamo. Verovala je da pakao postoji, ali da je prazan. Nesigurna u čvrstinu svojih verovanja, odlučila je da sve to zadrži za sebe. — Nije sigurno da IKO ide u pakao — reče mnogo smirenije, osećajući da je sad na čvrstom tlu. — Šta? reče Vartbarton zaprepašćeno. — Sigurno ne misliš da za mene i dalje ima nade? — Naravno da ima. Samo oni grozni predestrijanci [7] smatraju da ideš u pakao pokajao se ili ne. Ne smatraš valjda englesku crkvu kalvinističkom, zar ne? — Pretpostavljam da uvek možeš da se pokaješ po sistemu oprostivog neznanja — reče Vartbarton refleksno; a onda doda sigurnije — znaš Doroti, da i sad, kada se znamo skoro dve godine, ti i dalje veruješ da možeš da me pridobiješ za svoje ideje. Sistem izgubljene ovce, spasene od vatre i tako dalje. Ja mislim da ti i dalje veruješ da ću ja jednog dana otvoriti oči, i da ćeš me zateći na jutarnjoj službi u sedam, nekog prokleto hladnog zimskog jutra, zar ne? — Pa.. — reče Doroti, ponovo nelagodno, istina je da je polagala nade u Vartbartona, iako on nije baš bio neka sjajna prilika za preobraćenje. Nije bilo u njenoj prirodi da, ako vidi nekoga ko ne veruje, da se ne potrudi da ga preobrati. Koliko je samo sati provela u beskorisnim prepirkama sa seoskim ateistima, koji nisu mogli da nadu nijedan razuman razlog za neverovanje! — Da — prizna na kraju, ne želeći baš da izgovori to priznanje, ali ne želeći ni da izvrdava. Vartbarton se slatko nasmeja. — Ti si toliko optimistično stvorenje – reče — ali zar se ne plašiš da ja, možda, mogu da obratim TEBE? „Pas je taj koji je umro“, možda se sećaš. Doroti se jedva nasmeja. „Nemoj da dozvoliš da vidi da si uznemirena“ bila je njena aksioma razgovora sa Vartbartonom. Prepirali su se tako bez

kraja i zaključka već sat vremena, a mogli su tako da nastave i celu noć da je Doroti htela. Vartbarton je uživao da kinji njena religijska osećanja. Imao je tu fatalnu inteligenciju koja je često išla sa neverništvom, i u razmeni argumenata, iako je Doroti UVEK bila u pravu, nije uvek bila i pobednik. Sedeli su, ili bolje reći, Doroti je sedela a Vartbarton je stajao, u velikoj prijatnoj sobi. prekrivenoj skupim tepisima, koju je Vartbarton zvao „studio“— iako nikada ništa tu nije stvarano. Na Dorotino veliko iznenađenje, slavni gospodin Bjuli se nije pojavio (u stvari, ni Bjuli, ni njegova žena, ni roman „Ribnjaci i konkubine“ nisu ni postojali. Vartbarton je izmislio sve to ne bi li namamio Doroti u svoju kuću, znajući da ona ne bi došla sama). Doroti se osetila veoma neprijatno shvativši da je sama sa Vartbartonom. Palo joj je na pamet, u stvari, bila je sigurna u to da bi joj bilo mnogo pametnije ako odmah ode kući; ali je ostala, delom što je bila preumorna, a kožna fotelja koju joj je ponudio Vartbarton je bila tako udobna. Ali sad ju je savest grizla. NIJE SMELA da ostane do kasno kod njega, ljudi će odmah početi da tračare. Pored toga, imala je još dosta poslova koje je zapostavila dolazeći ovde. Toliko je bila nenaviknuta na nerad da je čak i sat proveden na odmoru smatrala za greh. Sa teškoćom ustade iz preudobne fotelje. — Nadam se da se ne ljutite, ali ja sad moram da krenem kući – reče mu. — Na temu oprostivog neznanja — .nastavi Vartbarton, pravivši se da ne primećuje šta mu Doroti govori — ne znam da li sam ti pričao kada sam stajao ispred paba „Kraj sveta“ u Čelsiju, čekajući taksi, prišlo mi je jedno prokleto malo ružno devojče iz vojske spasa [8] i pitala me, bez ikakvog uvoda ili predstavljanja, šta ću reći na strašnom sudu. Ja sam joj odgovorio: „Braniću se ćutanjem“. Krasno, zar ne? Doroti mu nije odgovorila. Savest ju je stezala sve jače i jače. Setila se tih prokletih nezavršenih čizama i toga da je barem jedne morala da završi večeras. Bila je, sve u svemu, veoma umorna. Imala je iscrpljujuće jutro, počevši od deset milja na biciklu po jakom suncu, raznoseći parohijski magazin, onda čajanka sa Unijom majki u vreloj maloj drvenoj sobi iza parohijskog doma. „Majke“ su se nalazile svakog četvrtka na čaju da bi pravile neke ručne radove u humanitarne svrhe, a Doroti im je čitala naglas (trenutno joj je na repertoaru bila „Limberolška devojka“ od Džin Streton Porter). Skoro sav posao je padao na Doroti jer je falanga posvećenih žena (crkvena živina su ih zvali) koje su radile prljave i teške poslove za parohiju u Knajp Hilu spala na četiri ili pet njih. Jedina žena na koju Doroti mogla da računa bila je mis Fut, visoka, zecolika, uzrujana tridesetpetogodišnja device, koja je imala dobre namere, ali je uvek pravila haos i nered, i bila je u

stalnom stanju užurbanosti. Vartbarton ju je često poredio sa kometom: „smešno prćavo stvorenje koje se kretalo po nekoj ekscentričnoj orbiti i nekako je uvek uspevala da zakasni“. Mogla je poveriti mis Fut da pravi crkvene dekoracije, ali ne sa „Majkama“ u nedeljnoj školi, jer iako je bila redovna u crkvi, njena vera je bila sumnjiva. Priznala je Doroti da je najbolje mogla da se moli bogu pod vedrim nebom. Posle čaja, Doroti je odjurila do crkve da stavi sveže cveće na oltar, a onda je otkucala očev govor — pisaća mašina na kojoj je radila bila je iz vremena pre Burskog rata; klimava šklopocija na kojoj si jedva mogao da otkucaš osamsto reči za sat vremena. Posle večere je otišla da oplevi grašak, a leđa su je vraški bolela. Sve to je učinilo da se oseća umornije nego inače. — MORAM kući — ponovi pristojnije — mislim da sam već zakasnila. — Kući? — reče Vartbarton. — Gluposti! Veče je tek počelo. Šetkao se po sobi sa obe ruke u džepovima jer je cigaru ugasio. Slika nezavršenih čizama se usadila u Dorotin um. Ipak će večeras da napravi dvoje čizama umesto jedne, palo joj je na pamet; kao neka vrsta pokajanja zbog sat vremena koje je protraćila. Taman je počela ti glavi da pravi plan kako će iseći papir, kad je primetila da je Vartbarton stao iza fotelje. — Znate li koliko je sati? — reče ona. — Usuđujem se da kažem da je prošlo pola jedanaest. Ali ljudi kao što smo ti i ja ne pričaju o tako vulgarnim stvarima kao što je vreme. — Ako je pola jedanaest, onda stvarno moram da krenem — reče Doroti. Imam još puno toga da uradim pre nego što odem da spavam. — Posao? U ovo doba noći? Nemoguće. — Da, moram da napravim par čizama. — Da napraviš par ČEGA? — reče Vartbarton. — Čizama. Za predstavu koju će deca igrati. Pravimo ih od lepka i papira. — Lepak i papir! Blagi bože! — promrmlja Vartbarton. Prikriveno se približavao Dorotinoj stolici. — Kakav ti život vodiš! Zezaš se sa papirom i lepkom usred noći! Moram da ti kažem, ali s vremena na vreme mi je drago što nisam sveštenikova ćerka. — Mislim... — poče Doroti. Ali u isto vreme Vartbarton, nevidljivo se prikravši iza fotelje, uhvati je nežno za ramena. Doroti odmah pokuša da se izmigolji, ali joj Vartbarton ne dade. — Smiri se — reče joj mirno.

— Pusti me! — vrisnu Doroti. Vartbarton je nežno pomazi po nadlaktici. Bilo je nečeg smirujućeg, specifičnog u načinu na koji je to uradio; bio je to dodir čoveka koji je u ženskom telu uživao na isti način na koji uživa u dobroj hrani. — Imaš neverovatno lepe ruke — reče — kako si samo uspela da ostaneš neudata sve ove godine? — Pusti me odmah! — ponovi Doroti, opirući se. — Ali ja ne želim da te pustim — reče joj Vartbarton. — Molim te, nemoj da mi stežeš ruku tako! Ne volim to! — Kako si ti zanimljivo dete. Zašto ne voliš? — Rekla sam ti da ne volim! — Sad se ne okreći — Vartbarton blago. — Mislim da ne shvataš koliko je taktički dobra bila moja ideja da ti priđem sa leđa. Ako se okreneš, videćeš da sam star dovoljno da ti budem otac, a i užasno sam ćelav. Ali ako bi ostala mirna i ako me ne bi gledala, mogla bi da zamisliš da sam Ajvor Novelo [9] . Doroti je uhvatila pogledom ruku koja ju je dodirivala: velika, ružičasta, mišićava ruka, debelih dlakavih prstiju. Ubledela je; izraz lica joj se promenio sa iznerviranog na uplašeni. Skupila je snagu, oslobodila se i ustala, gledajući ga u oči. — Volela bih da to ne radiš! — rekla je polubesno i uznemireno. — Šta je problem? — reče Vartbarton. Stao je uspravno, u svom standardnom stavu, gledajući je sa dozom radoznalosti. Njeno lice se promenilo. Nije samo da je pobledela; imala je taj odbrambeni uplašeni odsjaj u očima, kao da ga je na trenutak posmatrala kao stranca. Shvatio je da ju je povredio, na neki način koji nije razumeo, i na način koji ona nije ni želela da on razume. — Šta je problem? — ponovio je. — ZAŠTO to uvek radiš kad se sretnemo? — „Svaki put kad se sretnemo“ malo je preterano — reče Vartbarton. — U stvari, veoma retko imam takvu priliku. Ali ako stvarno i iskreno to ne voliš... — Naravno da ne volim! Znaš dobro da ne volim! — Dobro, dobro! Hajde da ne pričamo više o tome — reče Vartbarton velikodušno. — Sedi, promenićemo temu. On je bio potpuno lišen srama. To je možda bila njegova glavna osobina. To što nije uspeo u pokušaju da je zavede nije ga sprečilo da nastavi razgovor kao da se ništa nije desilo. — Idem kući odmah — reče Doroti. — Ne mogu da

ostanem ovde više ni trenutak. — Daj, gluposti! Sedi i zaboravi na sve. Pričaćemo o moralu u teologiji, ili o arhitekturi katedrala, ili o časovima kuvanja za devojke, ili o čemu god ti želiš. Zamisli koliko će mi biti dosadno u kući u ovo vreme ako ostanem sam. Ali Doroti je bila uporna i tu nije moglo da bude rasprave. Čak i da nije bilo njegove namere da vode ljubav; šta god da je obećavao, verovatno bi to ponovo krenulo za par minuta. Vartbarton ju je ubeđivao da ostane, jer, kao i svi samci, užasavao se od idenja u krevet, bez koncepta o vrednosti svog vremena. Da je mogao, pričao bi sa Doroti do tri sata ujutru. Čak i kada je Doroti uspela da se otrgne od njega, i dalje se šetkao pored nje i pričao toliko sjajne i duhovite stvari da je Doroti shvatila da ne može da se naljuti na njega. — Idem ujutru — rekao joj je kada su došli do kapije — idem kolima do grada da pokupim decu — KOPILAD, znaš — i idemo u Francusku prekosutra. Ne znam gde ćemo ići posle toga; istočna Evropa, Prag, Beč, Budimpešta. — Baš lepo — reče Doroti. Vartbarton je spretnošću neočekivanom od tolikog čoveka manevrisao između Doroti i kapije. — Neće me biti šest meseci ili više — reče — naravno, ne moram ni da pitam, ali da li bi htela da me poljubiš za rastanak, jer se dugo nećemo videti? Pre nego što je bila svesna šta se dešava, zagrlio ju je i privukao k sebi. Pokušala je da se pomeri, ali je bilo kasno; poljubio ju je u obraz, poljubio bi je i u usta da nije okrenula glavu. Opirala se u njegovom naručju, besno i na momente bespomoćno. — Pusti me! — vikala je, — PUSTI me! — Mislim da sam već naglasio — reče Vartbarton, držeći je bez nekog napora da ne želim da te pustim. — Ali stojimo tačno ispod prozora gospođe Sempril! Videće nas sigurno! — O blagi bože, i hoće! — reče Vartbarton. — Zaboravio sam. Zadivljen njenim odgovorom više nego ostalima koje je davala, pustio ju je. Odmah je stala sa druge strane kapije u odnosu na njega. On je u međuvremenu pomno posmatrao prozor gospođe Sempril. — Ne vidim svetlo — reče na kraju — ako imamo sreće, prokleta veštica nas nije videla. — Doviđenja — reče šturo Doroti — sad MORAM da krenem. Pozdravi decu. Rekavši ovo okrete se i pođe što je brže mogla, skoro da je potrčala, samo da pobegne od njega pre nego što ponovo pokuša da je poljubi.

Tada je čula zvuk koji ju je zaustavio — nepogrešivo je znala da je čula zatvaranje prozora na kući gospođe Sempril. Da li ih je gospođa Sempril videla? Ali (pomisli Doroti) NARAVNO da ih je videla! Šta je mogla drugo da očekuje? Teško da je mogla da pomisli da bi gospođa Sempril propustila takvu priliku. Pošto ih je GLEDALA, sutra će sigurno raširiti priču po gradu, i verovatno će je malo začiniti. Ali ova misao, iako grešna, trenutno joj je prošla kroz glavu dok je trčala niz put. Kada se udaljila dovoljno od Vartbartonove kuće, zastala je, izvadila maramicu i obrisala mesto na obrazu gde ju je poljubio. Trljala je toliko jako da se umalo izgrebala. Stala je tek kada je pomislila da je izbrisala zamišljenu fleku koju je ostavio njegov poljubac i onda je nastavila dalje. Ono što joj je uradio, uznemirilo ju je. Čak i sad joj je srce brzo i jako kucalo. Nije mogla da PODNOSI te stvari! Sama sebi je to ponavljala nekoliko puta. Ali, nažalost, ovo nije bilo ništa više od proste istine; stvarno nije mogla to da podnese. Da bude poljubljena ili pomažena od strane muškarca — da oseti teške muške ruke i debele usne na sebi, to ju je užasavalo i odbijalo. Čak ju je i sećanje na sve to nateralo da uzdrhti. To je bila njena posebna tajna, specijalni neizlečivi hendikep koji ju je pratio kroz život. Samo kad bi je ostavili na MIRU, mislila je dok je hodala. Tako je sebi to definisala „kad bi me samo pustili na MIRU“. Jer, u stvari, nije mrzela muškarce. Naprotiv, volela ih je više od žena. Deo privrženosti Vartbartonu ležao je u činjenici da je on bio muškarac i da je imao intelektualnu širinu i odličan smisao za humor, koji nije specifičan za žene. Ali zašto je nisu ostavljali na MIRU? Zašto uvek pokušavaju da je poljube ili maze? Odvratni su bili kad su je ljubili — odvratni i pomalo zastrašujući, ličili su na velika dlakava čudovišta koja se trljaju o tebe, dobroćudna, ali ipak ponekad opasna. I iza tog ljubljenja i maženja uvek postoje neke prikrivene monstruozne namere („ONE STVARI“ tako ih je zvala) o kojima je teško mogla i da misli. Naravno, imala je ona svoje momente. Dovoljno je bila lepa, i taman dovoljno obična, da bude tip devojke koju muškarci obično saleću. Jer ako muškarac želi devojku sa kojom bi se malo opušteno zabavio, obično je to devojka koja nije PREVIŠE lepa. Lepe devojke su (tako oni shvataju) razmažene i samim tim previše jogunaste; ali obične devojke su laka igra. Čak i ako si sveštenikova ćerka, čak i ako živiš u gradiću kao što je Knajp Hil i većinu vremena provodiš radeći posla za parohiju, ne možeš da se otkačiš navale. Doroti se dobro navikla na to, navikla se na debeljuškaste mladiće, ribljih obećavajućih očiju, koji su usporavali kola kada su prolazili pored nje

na putu ili koji bi započeli razgovor i posle deset minuta počeli da je miluju po rukama. Čak je i sveštenik jednom prilikom — biskupov kapelan bio... Ali problem je bio što on nije bio bolji, ne nikako! Gora je stvar je bila kada su oni prava vrsta muškaraca i kada ti laska njihova pažnja. Misli su joj odlutale pet godina unazad, ka Frensisu Munu, u to vreme parohu Svetog Vedekinda u Midlborou. Dragi Frensis! Kako bi rade volje udala za njega da njemu nisu bile bitne samo ONE STVARI! Iznova i iznova ju je prosio i onda mu je svaki put rekla ne; jer on nije znao šta je njen razlog. Nije ni smela da mu kaže. I tada je on otišao, a godinu dana kasnije umro je iznenada od pneumonije. U sebi se molila za njegovu dušu, trenutno zaboravivši da njen otac nije odobravao molitve za mrtve, i tad uz napor skrete misli na drugu stranu. Bolje da ne misli ponovo o njemu! Bolela ju je svaka pomisao o tome. Nikada se neće udati, to je odlučila pre mnogo vremena. Čak i kao dete je to znala. Nikada neće uspeti da savlada užas od ONIH STVARI —i sama pomisao na to ledila joj je krv. Ali na neki način nije ni želela da to prevaziđe. Jer, kao i svi nenormalni ljudi, nije ni bila svesna da je nenormalna. A opet, iako je smatrala seksualnu nezainteresovanost za nešto prirodno, znala je tačno kako je sve to počelo. Mogla je da se seti, jasno kao da je bilo juče, određenih užasnih scena između majke i oca — scena kojima je prisustvovala kada je imala samo devet godina. To je ostavilo duboku, tajnu ranu u njenim mislima. A malo kasnije, plašila se starih bakroreza koji su prikazivali nimfe koje progone satiri. Za njen dečiji mozak to je bilo nešto nepojmljivo, užasno grešno, ta mala rogata, poluljudska stvorenja koja se skrivaju u grmlju i iza drveća, spremni za zasedu i neočekivanu poteru. Cele te godine bila je u strahu da ide sama kroz šumu, plašeći se satira. Prerasla je strah, naravno, ali nikada njegov uzrok. Satir joj je ostao u glavi kao simbol. Možda nikada neće prerasti taj specifični osećaj užasa, i beznadežne borbe protiv nečega više nego stvarno užasnog, zvuka kopita u mračnoj šumi, i zlih krznenih satira. Ništa tu nije moglo da se izmeni. Takav osećaj nezainteresovanosti bio je veoma uobičajena stvar među obrazovanim ženama, da je retko kad bio iznenađenje. Većina Dorotine uzrujanosti nestala je kada je stigla do parohijskog doma. Misli o satirima, Vartbartonu i Frensisu Munu, i njenoj željenoj sterilnosti, koje su joj se do tada premetale po glavi, izbledele su i njih je zamenila optužujuća slika čizama. Setila sa da najveći deo dvočasovnog posla mora uraditi pre nego što ode u krevet. Kuća je bila u mraku. Otišla je na zadnja vrata i na prstima se uvukla u kuću, plašeći se da ne probudi oca koji je već

verovatno spavao. Prolazeći kroz mračan hodnik prema konzervatorijumu, pade joj na pamet da je bila pogrešna odluka da ode kod Vartbartona. Nikada više, odlučila je, neće ići tamo, sem ako ne bude sigurna da će još neko biti sa njom. Pored toga, uradiće neko pokajanje sutra zbog odlaska. Upalivši lampu, prvo je potražila svoju beležnicu, i na listu za sutrašnji dan napisala je veliko P pored doručka. P je značilo pokajanje — nema slanine za ručak sutra. Tada upali gasnu ringlu ispod kante sa lepkom. Gasna lampa bacala je žutu svetlost na šivaću mašinu i gomilu nezavršene odeće na stolu, podsećajući je na još veću gomilu koju još nije ni počela da pravi; podsećajući je takođe da je bila i zverski umorna. Zaboravila je na umor od trenutka kad joj je Vartbarton spustio ruke na ramena, ali sad joj se sve vraćalo duplo. Na sve to, večeras ju je obuzimao neki prilično neobičan i jak umor. Osećala se, isprano, ako bi tako mogla to da nazove. Stajala je pored stola i odjednom je kroz nju prostrujao čudan osećaj da joj je celo sećanje ispražnjeno, i nekoliko sekundi nije mogla da se seti zašto je uopšte došla u konzervatorijum i šta treba da uradi. Tada se setila — čizme, naravno! Neki prezreni demon joj je šaputao na uvo; „Zašto ne odeš odmah u krevet i ne ostaviš sve to za sutra?“ Pomolila se za snagu i ubola se. „Hajde, Doroti! Bez zabušavanja, molim! Jevanđelje po Luki IX,62.“ Tada, rasklonivši smeće sa stola, uze makaze, olovku, i četiri tabaka papira, sede i poče da seče delove za čizme, dok se lepak kuvao. Kada je dedin sat u očevoj radnoj sobi odzvonio ponoć, ona je i dalje radila. Već je uobličila čizme i sad ih je ojačavala uskim trakama papira — dugačak i prljav posao. Svaka kost u telu ju je bolela, a oči su joj se sklapale od umora. Istina je da nije bila svesna toga što radi. Ali nastavila je mehanički lepeći traku za trakom na mesto, i bodući se svaka dva minuta da bi se trgnula i razbudila, jer ju je uspavljivao ritmički zvuk lepka koji je ključao na ringli.

DEO DRUGI

Prvo poglavlje Iz mračnog sna, koji i nije bio toliko dubok jer kao da se nalazila u polusnu, sa osećajem da je neko izvlači iz crnog ambisa i da sve zbog toga postaje svetlije, Doroti se zapravo delimično probudila. Oči su joj i dalje bile zatvorene. Postepeno, njeni kapci su postajali osetljiviji na svetlost, i sami su se u trzajima podizali. Posmatrala je ulicu, traljavu, živu ulicu malih prodavnica i uskih kuća, kroz koju je tekla reka ljudi, tramvaja i automobila. Ali još uvek nije mogla da shvati ŠTA je posmatrala. Stvari koje je videla nije mogla da nazove ljudima, tramvajima, kolima jer nije mogla da se seti reči; nije mogla da nađe reč čak ni za kretanje; nije mogla da nađe reč čak ni za STVARI. POSMATRALA je kao što životinja posmatra, bez razmišljanja i bez svesti. Zvuci ulice, kakofonija glasova, automobilskih sirena i drndanja tramvaja po šinama prolazili su kroz njenu glavu kao čisti fizički nadražaji. Nije znala nijednu reč, čak ni koncept ili smisao tako nekog pojma kao što je reč. Nije znala ni gde je, ni koje je vreme, a nije bila svesna ni svoga tela, niti svoga postojanja. Ipak, polako joj se izoštravala percepcija. Kretanje stvari je lagano počelo da ide dalje od njenih očiju i da u mozgu dobija oblike neke vrste misli. Počela je, iako i dalje bez reči, da primećuje različite oblike. Dugačka stvar je prošla pored, u pratnji još četiri malo uže stvari, a posle toga prošla je četvrtasta stvar koja je balansirala na dva kruga. Doroti ih je posmatrala kako prolaze; odjednom joj se pojavi reč u glavi. Reč je bila „konj“. Potom je reč malo izbledela, pa se vratila u malo kompleksnijoj formi: „To je konj“. Sledeće reči su pratile jedna drugu: „konj“, „ulica“, „tramvaj“, „automobil“, „bicikl“ — za nekoliko minuta se setila naziva svih stvari koje su joj bile u vidokrugu. Otkrila je reči ,.čovek“ i „žena“, i razmišljajući o njima otkrila je da je znala razliku između živih i neživih stvari, između ljudi i konja, između muškaraca i žena. Tek je tada, kada je postala svesna skoro svih stvari oko sebe, postajala svesna i SEBE. Do tada je bila kao par očiju koje su počivale naperceptivnom, ali potpuno neaktivnom mozgu. Ali potom, uz blagi zanimljivi šok, otkrila je svoje postojanje; mogla je da OSETI kako postoji; kao da je nešto u njoj htelo

da uzvikne: „ Ja sam ja!“. Takođe, na neki način je znala da je to „Ja“ postojalo negde u prošlosti, ali nije imala nijedno sećanje na tu prošlost. To otkriće „ja“ okupiralo ju je samo nekoliko trenutaka. Od prvog momenta otkrića imala je neodređen osećaj nekompletnosti u svemu tome, nešto nije bilo u redu u vezi sa tim „ja“. A to je bilo ovo: „ja sam ja“, koje je zvučalo kao odgovor, pretvorilo se u pitanje. Nije više bilo „ja sam ja“, nego „Ko sam ja“? KO JE BILA ONA? Nekoliko puta je u mislima ponavljala to pitanje i shvatila da uopšte nije imala pojma ko je; osim što je, posmatrajući ljude i konje kako prolaze, shvatala da nije konj, nego čovek. Pitanje koje je sledilo bilo je: „Jesam li ja muško ili žensko?“. Ponovo nije imala ni najmanji trag koji bi joj ukazao na odgovor. Ali u tom trenutku, slučajno verovatno, prstima je prešla preko tela. Mnogo jasnije nego pre shvatila je da njeno telo postoji, i da je njeno — u stvari, da je ona ONA. Rukama je počela da istražuje svoje telo, i ruke su naišle na grudi. Bila je žena onda. Samo žene imaju dojke. Na neki način je znala, mada nije znala kako zna, da su sve te žene koje su prolazile imale dojke ispod odeće, iako ih nije mogla videti. Onda je shvatila da, ako želi da se identifikuje, mora da istraži svoje telo, počevši od lica; i nekoliko minuta je pokušavala da pogleda u svoje lice pre nego što je shvatila da je to nemoguće. Pogledala je dole i videla izgužvanu crnu satensku haljinu, prilično dugačku, čarape od veštačke svile boje kože, pocepane i prljave, i par veoma otrcanih satenskih cipela sa visokom štiklom. Ništa od toga joj nije bilo poznato. Istraživala je svoje ruke, ali su one bile strane, i ne toliko strane. Bile su to male ruke, jakih šaka, i veoma prljave. Posle nekoliko trenutaka shvatila je da je ta prljavština ono što joj je strano. Ruke su same po sebi izgledale prirodno i normalno, iako ih nije prepoznavala. Posle nekoliko trenutaka predomišljanja, okrenula se ulevo i polako krenula da hoda po trotoaru. Delić sećanja joj se vratio, misteriozno, iz neke dubine uma: postojanje ogledala, njihova svrha, i činjenica da često ima ogledala u izlozima radnji. Ubrzo je stigla do male juvelirske radnje u čijem izlogu se nalazilo ogledalo namešteno tako da hvata odraz ljudi koji prolaze. Doroti je uhvatila svoj odraz između nekoliko drugih i odmah je shvatila da je to ona, ipak, ne može se reći da se prepoznala; nije joj bilo poznato da je ikada videla svoj odraz do ovog trenutka. Odraz joj je prikazivao ženu mladalačkog lica, mršavu, plave kose, sa borama oko očiju, celu prekrivenu prašinom i prljavštinom. Ružan crni šeširić bio joj je nemarno natučen na glavu, ali ipak joj je bio poznat. Do ovog trenutka nije znala kakvo lice da očekuje, ali nekako je sada bila sigurna da je to lice koje je trebalo da vidi. Bilo je pogodno. Na izvestan način je bilo povezano sa

njom. Kako se okrenula od juvelirnice, u izlogu preko puta ugledala je tablu sa natpisom „Frajeve čokolade“, i otkrila je da shvata smisao pisanja, i takođe, posle nekoliko trenutaka naprezanja, da može i da čita. Pogled joj je leteo po ulici, dešifrujući čudne natpise i nazive; imena prodavnica, reklame, novinske postere. Čitala je slova na dva crveno-bela postera ispred radnje za prodaju duvana. Na jednom od njih je pisalo: „Sveži tragovi o parohovoj ćerki“ a na drugom: „Za parohovu ćerku se veruje da je sad u Parizu. Pogledala je uvis i videla tablu na kući: „Nju kent roud“. Reči su je uznemirile. Shvatila je da stoji na Nju kent roudu, i da — još jedan fragment sećanja se misteriozno pojavi — da je Nju kent roud negde u Londonu. Dakle, bila je u Londonu. To otkriće joj je izazvalo drhtavicu. Sad joj je um bio potpuno budan; shvatila je, kako to nije shvatala ranije, čudnovatost njene situacije, i to ju je zbunilo i uplašilo. Šta je to moglo da ZNAČI? Šta je tražila ovde? Kako je dospela tu? Šta joj se desilo? Odgovor joj nije toliko brzo dolazio. Mislila je — a izgledalo je kao da savršeno razume reči koje su joj se u tom trenutku formirale u glavi: „Naravno! Izgubila sam pamćenje!“ U tom trenutku, dvojica mladića i devojka prolazili su pored nje. Mladi, sa nemarno nameštenim svežnjevima na leđima, stali su i zainteresovano pogledali u Doroti. Oklevali su nekoliko sekundi, onda su nastavili, ali su ponovo stali kod bandere, par metara odatle. Doroti je videla da se okreću prema njoj i da razgovaraju. Jedan od mladića je imao oko dvadeset godina, bio je mršav, crnokos, rumenih obraza, zgodan na neki način, i obučen u lepo ali propalo plavo odelo. Drugi je imao oko dvadeset šest, zdepast, okretan i jak, prćastog nosa, ružičaste kože i debelih usana nalik na kobasice koje su, kad bi se razmakle, otkrivale požutele zube. Bio je prilično neuredan, riđe kose i brade, zbog čega je podsećao na orangutana. Devojka je bila glupo, debelo stvorenje, obučena u slično odelo kao Doroti. Doroti je mogla da načuje šta su pričali. — Ona kurva izgleda bolesno — reče devojka. Riđokosi je pevušio „Soni boj“ lepim baritonom i prestade da peva da bi joj odgovorio. — Nije bolesna — reče — ona je na plaži, znaš. Kao i mi. — Bila bi dobra za Nobija, a? — reče crnokosi. — Oh TI! — viknu devojka, šatro šokirana, pretvarajući se da će ga udariti. Spustili su svežnjeve pored bandere. Sve troje brzo krenuše ka Doroti, riđokosi, koji se izgleda zvao Nobi, išao je prvi. Kretao se skakutavo, majmunoliko, razvukavši takav osmeh da je bilo nemoguće ne uzvratiti mu.

Obratio se Doroti prijateljskim tonom. — Ćao, mala! — Ćao! — Si na plaži mala? — Na plaži? — Mislim na skitnji? — Na skitnji? O, Hriste! Ona je ćaknuta promumlja devojka, uhvativši crnokosog za ruku kao da hoće da ga skloni. — Pa, mala, mislio sam da kažem, imaš neke pare? — Ne znam. Svo troje se pogledaše sa izrazom zbunjenosti. Za trenutak su pomisli je Doroti stvarno bila ćaknuta. Ali Doroti u istom trenutku, jer je ranije otkrila mali džep sa strane haljine, zavuče ruku u njega i napipa veliki novčić. — Mislim da imam peni — reče. — Peni — reče sa gađenjem crnokosi — i to nam je dosta! Doroti izvuče novčić. Bilo je to pola krune. Zadivljujuća promena nastade na licu ovih troje. Nobijeva usta se otvoriše u oduševljenju, on odskakuta nekoliko koraka kao majmun koji se raduje, onda stade i poverljivo je uhvati za ruku. — Ovo je fantastično! — reče on. — Uboli smo srećku, a i ti si, mala, veruj mi. Blagosiljaćeš dan kada si nas srela. Napravićemo mi tebi bogatstvo, videćeš. Sad vidi ovako, mala, hoćeš sa nama u ortakluk? — Šta? — reče Doroti. — Mislio sam — ’oćeš da se uortačiš sa mnom, sa Flo i sa Čarlijem? Partneri, znaš? Drugari i sve to, rame uz rame. Ujedinjeni stojimo, odvojeni padamo. Mi ćemo da uložimo pamet, a ti uloži pare. Šta misliš o tome, mala? Jesi li sa nama ili ne? — Ućuti, Nobi! — prekide ga devojka. — Ne razume ni reč od toga što si rekao. Pričaj normalno sa njom. — Ja govorim, Flo — reče Nobi lagano — zaveži i pusti me da ja vodim pregovore. Znam sa kurvama, ne brini. Sada, ako me slušaš, mala, kako ti je ime? Doroti je bila na ivici toga da kaže „ne znam“, ali se nevoljno zaustavila. Birajući žensko ime od mnogih koja su joj padala na pamet, odgovori: — Elen. — Elen. To je sjajno! Nema prezimena kad si u poslu. Pa onda, Elen, draga

moja, slušaj me. Nas troje idemo dole da cupkamo, vidiš... — Cupkamo? — Cupkamo! — reče nestrpljivo crnokosi, kao da je imao utisak da ih Doroti zeza. Njegov glas i stav bili su prilično zlovoljni, a naglasak mu je bio prostiji od Nobijevog. — Beremo hmelj — dole u Kentu! Moš’ to da razumeš, a? — A hmelj! Za pivo? — To je sjajno! Vidiš kako je fina. Vidiš, mala, ko što sam ti pričao, nas troje idemo da beremo hmelj, posao su nam obećali Blesington farma, Donji Molsvort. Samo smo malo u frci, vidiš? Jer nemamo ni kinte, i morali bi da tabanamo, a ima do tamo trideset pet milja, a onda bi morali da imamo i za neku klopu i spavanje. To je malo zeznuto ako si sa nekom ženom u ekipi. Ali sad pretpostavi da ideš sa nama, vidiš? Išli bi za pola penija tramvajem do Bromlija, to je već petnaest milja, i ne bi morali da noćimo više od jednom. A možeš i da se ubaciš sa nama u berbu — četvoro je najbolja kombinacija — i ako Blesington plaća dva šilinga za bušel, možeš i desetak kinti da nakupiš za nedelju dana, lagano. Šta kažeš, mala? Sa tom kintom što imaš nećeš se mnogo ovajditi ovde u prestonici. Ali ako uđeš u partnerstvo sa nama, vratićeš uloženo za nekih mesec dana i još ćeš da imaš i neku kintu pride — a mi ćemo da u’vatimo prevoz do Bromlija, neki has, tako da svako dobija. Četvrtina njegove priče bila je potpuno nerazumljiva za Doroti. Upitala ga je zbunjeno: — Šta je to HAS? — Has? Hrana. Vidim da nisi odavno ovde, na ulici, zar ne, mala? — Pa... vi hoćete da ja krenem sa vama u berbu hmelja, zar ne? — Jeste, Elen, draga moja. Ideš ili ne ideš? — U redu — veče Doroti mirno — idem sa vama. Ona je tu odluku donela bez ikakvog razmišljanja. Da je imala vremena da razmisli o svom stanju, verovatno bi drugačije reagovala; verovatno bi otišla u policijsku stanicu i zamolila za pomoć. To bi bio lakši način. Ali Nobi i ostali su se pojavili u kritičnom trenutku, i osoba bespomoćna kao ona, prirodno je prihvatila razgovor sa prvim ljudskim bićem koje joj se obratilo. Pored toga, iz razloga koji nije razumela, prijalo joj je kad je čula da idu za Kent. Kent, tako joj je izgledalo, bilo je mesto gde je želela da ode. Oni više nisu bili radoznali i prestali su da joj postavljaju neprijatna pitanja. Nobi je samo jednostavno rekao: „Okej, to je sjajno“, i onda nežno uzeo pola krune iz njene ruke, stavio u džep, za svaki slučaj, da ga ne izgubi; kako joj je rekao.

Crnokosi mladić, izgleda da je njegovo ime bilo Čarli, reče na svoj mrzovoljni način: — ‘Ajmo, polaz’te! Prošlo je dva. Nećemo da zakasnimo na tramvaj. Odakle kreće, Nobi? — Slon — reče Nobi — i moramo ga uhvatiti pre četiri, jer ne možeš da se voziš džabe posle četiri. — Hajdemo onda, da ne gubimo vreme. Bilo bi lepo da stignemo do Bromlija pre mraka i da onda pronađemo mesto za spavanje. ‘Ajmo, Flo. — Napred marš! — reče Nobi, nabacujući svežanj na leđa. Krenuli su u tišini. Doroti, i dalje zbunjena ali osećajući se mnogo bolje nego pre pola sata, hodala je pored Flo i Čarlija, koji su pričali između sebe i nisu je primećivali. Od prvog trenutka činilo se da pomalo izbegavaju Doroti, bili su spremni da podele njenih pola krune, ali nisu imali prijateljska osećanja prema njoj. Nobi je hodao ispred, skakutajući uprkos opterećenju na leđima, i pevao je, imitirajući vojnu muziku, veoma poznatu vojničku pesmu od koje si mogao razumeti samo neke reči: — ... i orkestar je mogao svirati... i tako i tebi!...

Drugo poglavlje Bio je dvadeset deveti avgust. U noći dvadeset prvog, Doroti je zaspala u konzervatorijumu; tako da je u njenom životu postojala rupa dugačka osam dana. Stvar koja joj se dogodila nije bila toliko neobična, skoro svake nedelje novine su pisale o sličnim slučajevima. Čovek nestaje iz kuće, gubi mu se trag danima i nedeljama, i na kraju se pojavi u policiji ili u bolnici, bez ikakvog sećanja ko je i šta mu se desilo. Po pravilu ne može da se seti ni šta je radio u međuvremenu; lutao je, verovatno, u nekom hipnotičkom stanju, ili je mesečario, a onda bi se opet nekako neobično vratio u normalu. U Dorotinom slučaju jedna stvar je sigurna: u nekom trenutku je bila opljačkana. Odeća na njoj nije bila njena, a nedostajao joj je i zlatni krstić. Kada ju je Nobi sreo, već je bila na putu izlečenja; a da je sa njom postupano kako treba, verovatno bi joj se sva sećanja vratila za nekoliko dana ili čak sati. Veoma mala stvar je bila potrebna za to; susret sa prijateljem, fotografija njene kuće, nekoliko vešto postavljenih pitanja. Ali kako se ispostavilo, taj mali mentalni stimulans nije joj bio pružen. Ostala je u tom čudnom stanju u kom se i probudila; u stanju da joj je um bio delimično povraćen, ali ne toliko da bi sklopila kockice svog identiteta. Naravno, kada se pridružila Nobiju i njegovoj družini, šanse za tako nešto su nestale. Nije bilo vremena da se sedne i razmisli, nije bilo vremena da se uhvati u koštac sa problemom i dođe do rešenja. U čudnom, prljavom polusvetu, u koji je bačena, čak i pet minuta dubokog razmišljanja bilo je nemoguće. Dani su prolazili u besmislenoj noćnoj mori. Ličilo je to na noćnu moru; noćnu moru u kojoj si stalno u strahu, ali od gladi, bede, umora i čestih promena toplo-hladno. Kasnije, kada je razmišljala o tom vremenu, dani i noći su se pretvarali u jedno, tako da se nikada nije mogla tačno prisetiti koliko je to dana bilo. Znala je samo da su je u jednom periodu stalno bolele noge i da je skoro uvek bila gladna. Glad i bol u stopalima bila su najjača sećanja na taj period; takođe i hladne noći, i čudan, vetrovit osećaj bezumlja, koji je dolazio od nespavanja i stalnog rada na otvorenom. Stigavši u Bromli, „upali su“ u odvratnu deponiju punu papira, koju je ispunjavao smrad mesarskih ostataka. Tamo su proveli noć, pokriveni samo

vrećama, u visokoj vlažnoj travi na obodu. Ujutro su peške nastavili do polja hmelja. Već tad Doroti je shvatila da je priča o obećanom poslu koju joj je Nobi ispričao laž. Izmislio ju je, veoma lako je to priznao, da bi je nagovorio da krene sa njima. Jedina nada da dobiju posao bila je da idu od farmo do farme i da vide da li nekome treba radnik. Imali su da pređu peške skoro trideset pet milja, a na kraju trećeg dana su jedva stigli do oboda hmeljnih polja. Potreba za hranom usporavala je njihovo napredovanje. Mogli su da pređu ceo put za dva dana, da nisu morali da jedu. Kao posledica svega toga bilo je nerazmišljanje da li uopšte idu u pravom smeru ili ne; hrana je diktirala pravac kretanja. Dorotinih pola krune istopilo se za nekoliko sati, i posle toga im je preostalo samo da prose. Tu je i bio problem. Jedna osoba, onako usput, lako može da isprosi za hranu, dvoje malo teže, ali to je skoro nemoguće za četvoro. U takvim okolnostima, jedini način da se preživi bio je da neko od njih neprekidno traži hranu — neprekidno i bez odmora, kao divlja zver. Hrana — samo hrana i beskonačna potraga za istom — bila je jedina preokupacija tokom ta tri dana. Prosili su od jutra do mraka. Lutali su ogromnim područjima, išli cik-cak preko zemlje, putovali od sela do sela, „žickali“ od svakog mesara i svakog pekara i svake bar malo pristojne kuće, čekali željno pored mesta za piknike, mahali — ali uvek uzalud — automobilima u prolazu i, nabacujući žalosne poglede i izmišljajući srceparajuće priče, ubeđivali staru gospodu da im pomognu. Često su i po pet milja skretali sa puta da bi našli koru hleba ili ostatke slanine. Svi su prosili, Doroti zajedno sa ostalima; nije se sećala prošlosti, a samim tim ni moralnih blokada koje bi joj onemogućile da to radi. Ali, i pored sveg truda, većinom su ostajali praznih stomaka. Pre su uspevali da se nahrane ako bi ukrali, nego ako bi isprosili. U sumrak i rano jutro krali su po voćnjacima i poljima: jabuke, šljive, kruške, lešnike, jesenje maline i najviše krompir. Nobi je smatrao za greh da prođe pored polja krompira, a da ne napuni džepove. Nobi je bio taj koji je najviše krao, dok su ostali čuvali stražu. Bio je rođeni lopov; ta čudna vrsta ljudi koji bi ukrali bilo šta što nije dobro obezbeđeno; a sve ostale bi oterao u zatvor, samo da ga nisu kontrolisali. Jednom je čak pošao da ukrade gusku, ali je guska počela da se dere, i Čarli i Doroti su odvukli Nobija pre nego što je vlasnik izašao da vidi o čemu se radi. Svakog od tih prvih dana pešačili su između dvadeset i dvadeset pet milja. Lutali su kroz polja i seoca sa neverovatnim imenima, gubili se na putevima koji nisu nikuda vodili, ležali u jarkovima koji su smrdeli na fekalije i trulu vegetaciju, šunjali se po privatnim šumama i „upadali“ u šupe u kojima je skladišteno drvo za ogrev. Kuvali su čudna, bedna jela u lončićima od pola

litra, koji su im bili jedino posuđe. Nekada, kada bi ih poterala sreća, pravili su sjajne paprikaše od ostataka slanine i ukradenih karfiola, nekada bi to bio bljutavi krompir pečen u pepelu, nekada džem napravljen od ukradenih malina, koji bi kuvali u lončićima i jeli dok je još vruć. Čaj je bila jedina stvar koja im nikada nije nedostajala. Čak i kada ne bi bilo hrane, uvek je bilo čaja, lošeg, smeđeg, ali okrepljujućeg. To je bila stvar koju si mogao najlakše da isprosiš. „Gospoja, je l bi mogli da mi date malo čaja?“, bila je rečenica koja je uvek palila, naročito kod ostarelih kentskih domaćica. Dani su bili vreli, a prašina koju su sa puteva dizali automobili ulazila im je u sve pore na koži. Često su cele porodice berača hmelja prolazile, veseleći se u kamionima prepunim nameštaja, dece, pasa i kaveza za ptice. Noći su uvek bile hladne. Teško da se ikada u Engleskoj desila situacija da su večeri bile tople. Dve velike vreće bile su jedino što ih je štitilo od hladnoće. Flo i Čarli su delili jednu vreću, Doroti je koristila drugu, a Nobi je spavao na zemlji. Neudobnost je bila neprijatna skoro kao i hladnoća. Ako ležiš na stomaku, glava ti, pošto nemaš jastuk, pada unazad i vrat te boli; ako legneš na stranu, nažuljaš kuk. Čak i kada bi nekako uspeo nakratko da zaspiš, hladnoća bi ti ulazila u najdublje snove. Nobi je bio jedini koji je to mogao stvarno da izdrži. Mogao je mirno da spava na ležaju od trave, a njegovo majmunsko lice, sa bradom nalik na opruge, nikada nije izgubilo svežinu. On je bio jedan od onih riđih ljudi koji kao da su bili mnogo otporniji na hladnoću od ostalih. Kao da je unutar sebe imao peć koja ga je grejala. U ovom čudnom životu, Doroti je teškoće posmatrala kao normalnu stvar — samo je pomalo bila svesna da je u nekom drugom životu, kojeg se nije sećala, bilo drugačije. Posle samo nekoliko dana, prestala je da razmišlja o svemu. Prihvatila je sve — prihvatila je priljavštinu, umor i glad, beskonačna lutanja, vrućinu, prašnjave dane i besane, hladne noći. Bila je na neki način isuviše umorna da bi razmišljala. Do popodneva drugog dana bili su očajnički umorni, svi sem Nobija, koga ništa nije moglo da umori. Čak i činjenica da mu se klin na cipeli razmrdao i počeo da ga žulja, jedva da ga je doticala. Bili su periodi od po nekoliko sati kada je Doroti mislila da će zaspati u hodu. Sada je i ona nosila zavežljaj na leđima, jer su oba muškarca već bila natovarena, a Flo je uporno odbijala da bilo šta nosi. Doroti je dobila zaduženje da nosi džak sa ukradenim krompirom. Uvek su imali oko deset funti krompira u rezervi. Doroti je nosila džak na način na koji su Nobi i Čarli nosili svoje, ali joj je džak sekao ramena i udarao u leđa toliko da je na kraju prokrvarila. Njene pohabane cipele su se odmah raspale. Drugog dana otpala je štikla sa leve cipele i ona je morala da hramlje; ali Nobi, stručnjak za takve stvari, preporučio joj je da odvali i drugu štiklu da bi lakše hodala. Rezultat je bio ogroman bol koji je osećala u petama dok su hodali uzbrdo i utisak da joj

neko čeličnom šipkom lupa po stopalima. Ali Flo i Čarli su bili u gorem stanju od nje. Nisu bili toliko iscrpljeni koliko iznenađeni i ljuti zbog razdaljine koju su morali da prelaze. Nikada nisu ni mogli da zamisle da će pešice prelaziti po dvadeset milja na dan. Bili su razmaženi kao deca, a pošto su tek nekoliko meseci sirotinjski živeli u Londonu, nikada nisu daleko pešačili. Čarli je sve do skoro imao dobar posao, a i Flo je, takođe, imala dobru situaciju, sve dok nije bila zavedena i isterana na ulicu. Naleteli su na Nobija na Trafalgar skveru i dogovorili se da idu da beru hmelj sa njim, misleći da će to biti lagan posao. Naravno, pošto su bili „na plaži“ relativno kratko vreme, pratili su Nobija i Doroti. Cenili su Nobijevo znanje o putevima i pljački, ali po socijalnoj klasi on je bio ispod njih, to je bio njihov stav. A što se tiče Doroti, jedva da su joj se i obratili pošto su potrošili njenih pola krune. Već drugog dana hrabrost ih je napustila. Zaostajali su, neprekidno zvocajući, tražeći veće porcije hrane. Trećeg dana je bilo skoro nemoguće da ih poteraš na put. Želeli su da se vrate u London, i već im odavno nije bilo bitno da li će naići na polja hmelja ili ne; sve što su želeli bilo je da se dovuku do nekog mesta gde bi mogli da se odmore i, ako bi ostalo nešto hrane, da jedu. Posle svakog odmora nastajala je beskonačna svađa oko toga da li treba da nastave ili ne. — Ajmo, ljudi! — Nobi bi rekao. — Pakuj prnje Čarli, vreme je da se kreće. — O, jeb’o kretanje! — Čarli bi rekao besno. — Pa ne možemo da blejimo ovde, zar ne? Moramo da pešačimo do Sevenouksa pre mraka, zar ne? — E, jeb’o Sevenouks! Sevenouks ili bilo koje od tih jebenih mesta — meni je jebeno svejedno gde bi stigli. — Ali, moramo! Hoćemo da nađemo posao do sutra, zar ne? A moramo da stignemo do farmi da bi mogli da tražimo, zar ne? — Ma, jeb’o farme! Kajem se što sam ikada krenuo da berem jebeni hmelj! Da se nisam vama priključio u ovoj jebenoj potrazi za poslom; dosta mi je, stvarno mi je jebeno dosta. — Ako je ovo jebeno branje hmelja — dodala bi Flo — onda mi se već smučilo. Nobi je u poverenju rekao Doroti da će Flo i Čarli verovatno da „odmagle“ čim im se pruži prilika da se vrate za London. Ali Nobiju ništa nije moglo da pomuti njegovo dobro raspoloženje, čak ni klin u čizmi koji je već odavno probio i načinio da ostaci njegovih čarapa budu tamni od krvi. Trećeg dana

klin je izdubio stalnu ranu u stopalu i Nobi je morao ponovo da zastane da bi ga izbacio. — Izvn’ me mala — rekao je — moram da se pobrinem za prokletu čizmu ponovo. Taj ekser je jebeno dosadan. Uzeo je okrugli kamen, ubacio ga u čizmu i pažljivo vratio klin nazad. — Eto — rekao bi optimistički, osećajući da je sad sve na svom mestu. Sad sam ga sa’ranio! Ta rečenica je trebalo da bude resurgam[10] . Posle petnaest minuta klin se vratio u staru u poziciju. Nobi je pokušao da vodi ljubav sa Doroti, naravno, i kad ga je ona jednom odbila, više joj nije dosađivao. Imao je tu veselu narav koju nisi mogao shvatiti loše. Uvek je bio raspoložen, uvek je pevušio svojim strasnim baritonom tri omiljene pesme su mu bile: „Soni Boj“, „Dvadeset božićnih dana na poslu“ ( što je prepevana verzija crkvene pesme) i „Sranje je bilo jedino što je muzika mogla da svira“, uz koju je imitirao vojne orkestre. Imao je dvadeset šest godina i bio je udovac, a u životu je bio dobar prodavac novina, sitan lopov, bio u popravnom domu, vojnik, provalnik i propalica. Ove činjenice čovek je ipak morao da sklapa sam jer je često pričao oprečne priče o sebi. Njegove priče su bile začinjene raznim dogodovštinama — šest meseci je služio u graničnoj službi pre nego što je oteran u penziju zbog lošeg vida, prezira vredna supa u Holoveju, detinjstvo u Depfordškim slivnicima, smrt žene prilikom porođaja, ona je imala osamnaest a on dvadeset, neprilagodljivost dečaka iz popravnog doma, tupa eksplozija nitroglicerina oduvala je blindirana vrata sa Vudvortove fabrike cipela, odakle je Nobi ukrao sto dvadeset pet funti i sve potrošio za tri nedelje. Trećeg dana, u toku poslepodneva, stigli su do oboda hmeljnih polja, i počeli da sreću razočarane ljude, većinom lutalice, kako se vraćaju za London sa vestima da nema posla — hmelj je loše rodio i cena je bila niska. Kada su ovo čuli, Flo i Čarli odustaše, ali na neki čudan i vešt način Nobi ih nagovori da nastave još nekoliko milja. U malom selu po imenu Vejl naleteli su na staru Irkinju — Gospođu Mek Hligot, koja je upravo dobila posao na obližnjem polju, i trampiše ukradene jabuke za parče mesa koje je ona „maznula“ ranije tog dana. Dala im je nekoliko korisnih saveta oko branja hmelja i na kojim farmama da pokušaju. Svi su se izležavali na livadi, premoreni, preko puta male radnje sa novinama ispred. — Najbolje je da idete da probate kod Čalmersa — reće im gospođa Mek Hligot svojim dablinskim akcentom. To ti je mal’ više od pet milja odavle. Čula sam da Čalmersu treba par berača. Ak’ stigneš na vreme mo’š i da dobiješ pos’o.

— Pet milja, pobogu! I ništa pre toga? — gunđao je Čarli. — Pa tu ti je i Norman. Ja sam našla pos’o kod Normana, počinjem sutra ujutru. Al’ džaba probaš kod njega. Neće taj hteti više berača rek’o mi je tako, jer će da pusti da mu lokalci poberu pola. — Misliš na lokalne radnike? — Pa da, jerbo imaju svoje kuće. Il’ kući spavaš il’ gazda mora da ti nađe ’de ćeš. To ti je sad neki zakon. U stare dane do’š da bereš i spavaš u štali, i ne pitaš. Al’ sad ti je taj jebeni zakon laburista da ne mo’š da unajmiš berače ako im ne obezbediš smeštaj. Zato Norman samo prima one koji su odavle. — Ali ti nisi odavde, zar ne? — Pa naravno da nisam. Ali on misli da jesam. Lagala sam ga da sam smeštena u nekoj kolibi na obodu sela. A među nama rečeno, spavam u štali sa kravama. To nij’ toliko loše sem smrada od balege, i što moraš pre pet da pobegneš dok ne đođe neko da pomuze krave. — Mi nemamo iskustva u branju hmelja — reče Nobi — ne bi znao da prepoznam jebeni hmelj ni kad bi me pogodio njim. Najbolje bi bilo da neko stariji krene sa nama da nam objasni. — Ma jeb’o to. Ko da je hmelj nešto strašno. Ubereš ga, turiš u korpu i to ti je to. Nema tu puno filozofije oko hmelja. Doroti je bila u polusnu. Čula je da pričaju o branju hmelja, a posle je načula da neko priča o članku u novinama, koji govori o devojci koja je nestala. Flo i Čarli su kroz izlog prodavnice čitali naslove u novinama; i na neki način ovi članci su ih podsetili na London i na sva njegova zadovoljstva. Nestala devojka, čija sudbina ih je jedva interesovala, bila je poznata kao „Parohova ćerka“. — Jesi videla ovo, Flo? — reče Čarli, čitajući poster naglas: „Tajna ljubav parohove kćeri, nove informacije“, jea, — što nemam peni da kupim novine i pročitam ceo članak! — A o čemu se radi? — Pa zar nisi čitala? Novine su pune toga. Parohova ćerka ovo, parohova ćerka ono, danima se o tome priča. Mora da je dobro parče ta parohova ćerka — reće Nobi ležeći — voleo bih da je sad tu. Znao bih ja šta da radim sa njom, o da. — Pa to ti je dete pobeglo od kuće — dodade gospođa Mek Eligot — nosila je na leđima ćaleta udovca dva’jes’ godina starijeg, a sad je nestala, pa je traže uzduž i popreko. — Kidnapovana usred noći, kolima, bez ikakve odeće osim spavaćice — reče Čarli veselo. Celo selo ju je videlo. Neki misle da je oterana preko grane

u neki kupleraj tamo u Parizu. — dodade Mek Eligotova. — Bez odeće sem spavaćice? To mora da je bilo lepo za gledanje! Razgovor je možda mogao da potraje još, da se Doroti nije ubacila. Priča ju je malo zainteresovala. Shvatila je da ne razume značenje reči „paroh“? Pridigla se i pitala Nobija: — Šta je to paroh? — Paroh? Šef među sveštenicima. Sveštenik koji peva i drži govore u crkvi. Juče smo prošli pored jednog od njih, vozio je zeleni bicikl i imao je beli okovratnik. Sveštenik — pastor. ZNAŠ ko. — O da, verovatno. — Popovi! Ma sve su ti to uobraženi šatro plemići, kažem ti ja — reče besno Mek Eligotova. Ova priča nije mnogo značila Doroti. Ono što joj je Nobi ispričao malo joj je bilo jasno, samo malo. Cela bujica misli povezanih sa „crkva“ i „sveštenik“ bile su joj navirale bez nekog reda i smisla. To je bila jedna od rupa, a bilo ih je više, koje su polako navirale iz dubina uma. To je bila njihova treća noć na putu. Kada se smračilo, „zaboli“ su se u žbunje da prespavaju, i malo posle ponoći počela je kiša. Proveli su uzaludnih sat vremena lutajući gore-dole po mraku i pokušavajući da pronađu neki zaklon, i na kraju su pronašli plast sena, u koji su se uvukli i tamo ostali dok nije svanula zora. Flo je jako gunđala celu noć, i ujutru je bila na ivici nervnog sloma. Njeno glupo debelo lice, oprano kišom i suzama, ličilo je na mešinu punu sala, ako si mogao da zamisliš mešinu punu sala koja je pokušavala da izazove samosažaljenje. Nobi je kopao ispod žbunja dok nije uspeo da pronađe šaku suvog granja, i nekako je uspeo da zapali vatru i da skuva čaj, kao i obično. Vreme nije moglo da bude toliko loše da ga spreči da napravi čaj. Među ostalim stvarima nosio je deliće stare gume, koji su mogli da pomognu da se drvo lakše zapali, a posedovao je veštinu tako značajnu i dragocenu među skitnicama, da prokuva vodu i na sveći. Svima su udovi bili ukočeni zbog odvratne noći i Flo je rekla da ne može više da pešači. Čarli ju je podržao. Samim tim, pošto je dvoje odbijalo da krene, Doroti i Nobi su otišli do Čalmersove farme, prethodno se dogovorivši gde će se naći kad okušaju sreću. Otišli su do Čalmersa, pet milja odatle, uspeli da pronađu put kroz plantaže hmelja, i kada su stigli, rečeno im je da će poslodavac „uskoro biti tu“. Tako su čekali četiri sata na ivici plantaže, na suncu koje im je sušilo odeću, i posmatrali berače na poslu. Cela scena bila je nekako smirujuća i ohrabrujuća. Biljke hmelja, visoke puzavice nalik na veoma uvećanu boraniju, rasle su u zelenim redovima, sa plodom koji je visio u svetlozelenim grozdovima nalik na veliko grožđe. Kada bi vetar duvao, donosio je svež, gorak miris sumpora i hladnog piva. U svakom redu grupa

ljudi je brala i slagala hmelj u ogromne korpe, pevajući za vreme posla; u trenutku se čula sirena i stali su da naprave pauzu za čaj, kuvajući ga na vatri koju su ložili od suvog lišća i grančica hmelja. Doroti im je veoma zavidela. Koliko su srećno izgledali, sedeći oko vatre sa lončićima čaja i zavežljajima hleba i slanine, uz miris hmelja i dima. Želela je ovakav posao — ali trenutno nije bilo posla. Nadzornik je došao oko jedan sat i rekao im da nema posla za njih, tako da su se vratili na put, ojadivši Čalmersovu farmu za desetak jabuka. Kada su stigli do mesta susreta, Flo i Čarli su nestali. Naravno da su ih tražili, ali naravno i da su znali šta se dogodilo. Stvarno, bilo je više nego očigledno. Flo je šarmirala nekog vozača kamiona, i on je pristao da ih odveze do Londona, nadajući se nekoj vatačini ili seksu usput. Najgore od svega bilo je što su ukrali obe vreće. Doroti i Nobi nisu imali ništa od hrane, čak ni poneki krompir ili parče hleba, sad nisu imali ni čime da se pokriju, a odneli su im čak i lončiće u kojima su mogli da skuvaju nešto što bi ukrali nisu imali ništa sem odeće na sebi. Sledećih trideset šest sati je bilo gadno, veoma gadno. Kako da nađeš posao kada si iscrpljen i gladan. A i šanse za poslom su se smanjivale kako su išli dublje u oblast hmeljnih polja. Hodali su bez stajanja, od farme do farme, i svuda su dobijali isti odgovor — nemamo potrebe za beračima — a toliko su vremena trošili u pešačenju da nisu imali vremena da prose, tako da nisu mogli da jedu ništa sem neke jabuke ili šljive, koje bi ih činile još gladnijima. Te noći nije padala kiša, ali je bilo mnogo hladnije. Doroti nije ni pokušala da spava, nego je provela noć skupljena pored vatre, podlagajući je. Krili su se u bukovoj šumi, ispod krošnje prastarog drveta, koje ih je štitilo od vetra, ali, takođe, s vremena na vreme bi ih poprskalo zaostalom kišom sa lišća. Nobi je, ležeći na leđima, otvorenih usta, jedne strane lica osvetljene vatrom, spavao kao beba. Celu noć su različite misli, rođene od nesanice i gladi, obuzimale Doroti. Da li je ovo život na koji je navikla — ovaj život lutanja praznog stomaka i hladnih noći pod nekim drvetom? Da li je ovako bilo u toj prošlosti koje se ne seća? Odakle je došla’? Ko je bila ona? Nijedan odgovor joj nije padao na pamet, a ujutru su ponovo već bili na putu. Do večeri su obišli ukupno jedanaest farmi, i Doroti su noge izdavale, i toliko joj je bilo loše od umora da je jedva išla uspravno. Ali kasno uveče, neočekivano im se osmehnula sreća. Pokušali su na farmi koja se zvala Mizerna, u selu Klintoku, i odmah su bili primljeni, bez pitanja. Nadzornik ih je kratko pogledao i rekao: — U redu, primljeni ste. Počinjete ujutru; polje broj sedam, red

devetnaest. Čak se nije ni potrudio da ih pita za imena. Branje hmelja izgleda nije tražilo ni ličnost ni iskustvo. Našli su nekako put do livade gde se nalazio berački kamp. U stanju polusna, između iscrpljenosti i radosti zbog pronađenog posla, Doroti se zatekla kako luta kroz lavirint koliba pokrivenih limom i ciganskih karavana po kojima je bila okačena raznobojna roba. Horde dece su jurcale po uskim prolazima između baraka, i odrpani ljudi, prijatnih izraza lica kuvali su obroke iznad bezbrojnih vatri. Na kraju livade bio je red limenih baraka, mnogo manjih od ostalih, za neoženjene. Starac koji je pržio sir na tiganju uputi Doroti u jednu od ženskih baraka. Doroti otvori vrata barake. Bila je dugačka oko tri i po metra, na prozorima su bile daske umesto stakala i nije imala nikakav nameštaj. Izgledalo je kao da ničega nema unutra, osim ogromne gomile slame, koja je stizala do krova, u stvari, koliba je bila skoro skroz ispunjena slamom. Za Dorotine umorne oči, slama je izgledala kao rajska postelja. Krenula je po slami kako bi se namestila kada je čula vrisak ispod sebe. — Ej! Šta to radiš, jebote? Silazi! Ko ti je rekao da mi hodaš preko stomaka, glupačo? Izgledalo je kao da ima žena u slami. Doroti pažljivo nastavi dalje, onda se spotače o nešto i pade u slamu i skoro odmah zaspa. Žena surovog izgleda, skoro gola ispade kao sirena iz mora slame. — Ej, mala! — reče — Jesi dobro, je li, mala? — Da, samo sam umorna, veoma umorna. — Pa jebeno ćeš da se skočanjiš tako bez ćebeta. Imaš ćebe? — Ne. — Evo ti moje, imam ja drugo. Zaronila je u slamu i izvukla vreću od vlakana hmelja dugačku dva metra. Doroti je već spavala. Dozvolila je da je probudi, nekako se uvukla u vreću, koja je bila toliko velika da je mogla i glavu da uvuče unutra; i tako je polako tonula dole, duboko dole, u slameno gnezdo, suvlje i toplije od onoga što je ovih dana imala. Slama joj je golicala nozdrve i ulazila joj je u kosu, čak ju je i bola kroz vreću, ali u ovom trenutku nijedna postelja na svetu — ni Kleopatrin krevet od labudovog perja ni Harun Al Rašidov plutajući krevet — ne bi joj toliko prijali.

Treće poglavlje Čudno je koliko je lako da, kad jednom dobiješ posao, upadneš u rutinu branja hmelja. Posle samo nedelju dana postaneš ekspert u branju, i imaš utisak da si ga brao celog života. Bio je to veoma lagan posao. Fizički je bio iscrpljujući, bez sumnje — na nogama si deset ili dvanaest sati dnevno, i padaš u san već u šest popodne — ali nije ti bila potrebna nikakva veština. Skoro za trećinu berača u kampu to je bio prvi put da tako nešto rade. Neki su došli iz Londona, bez i najmanje ideje kako uopšte izgleda hmelj, a kamoli kako se bere. Jedan čovek je, priča se, prvog jutra na putu do polja upitao gde mu je ašov. Mislio je da se hmelj kopa iz zemlje. Sem nedelje, svaki dan u beračkom kampu bio je isti. U pola pet, neko bi ti pokucao na vrata barake, i ti bi se izvlačio iz svog gnezda tražeći cipele uz pospane psovke ostalih žena (bilo ih je šest, ili možda čak osam) koje su tu i tamo bile zakopane u slami. U toj ogromnoj gomili slame svaki deo odeće koji bi bio toliko glup da skineš gubio bi se nepovratno. Uzmeš šaku slame i nešto suvih stabljika hmelja, pokupiš potpalu sa gomile koja stoji napolju i eto ti vatre da napraviš doručak. Doroti je uvek spremala doručak i sebi i Nobiju, i kucnula bi mu na baraku kad bi hrana bila gotova. Bilo je veoma hladno tih septembarskih jutara, istočno nebo je prelazilo iz crne u boju kobalta, a trava je bila srebrnasta od rose. Doručak je uvek bio isti: slanina, čaj i hleb prepečen na masti od slanine. Dok bi jeo taj obrok spremio bi još jedan identičan, koji bi bio večera, i onda, noseći korpu sa večerom, krenuo bi na polja, milju i po hoda zorom, kada je toliko hladno da ti nos curi do te mere da moraš da staješ nekoliko puta da bi ga obrisao o džak. Hmelj je bio podeljen u plantaže od po hektar, i svaka grupa, oko četrdeset berača sa nadzornikom koji je često bio ciganin, brala je jednu plantažu. Plodovi su rasli do tri metra visine, a grane su često bile popreko zavezane žicom, preko razdela koji je bio širok metar ili dva; u svakom redu bila je velika korpa okačena na drveni ram nalik na ogromnu praćku. Kad bi stigao, berač bi prevukao svoju korpu do mesta, otkačio žice sa biljke i počeo da bere — veliko lišće i granje bi padalo na njega polivajući ga zaostalom rosom. Navukao bi granu do korpe, a onda bi kidao velike grozdove hmelja.

U to jutarnje vreme svi su brali polako i polunespretno. Ruke bi im i dalje bile ukočene od hladnoće i rose, a hmelj je bio mokar i klizav. Velika veština bila je brati hmelj bez kidanja lišća i grančica; jer je merač mogao da odbije hmelj ako bi našao puno lišća u njemu. Grane su bile pokrivene nevidljivim trnovima, koji bi ti za nekoliko dana isekli kožu šaka u delove. Ujutru je mučenje bilo najgore jer su ti prsti bili ukočeni, a krvarili su na hiljadu mesta; ali je bol polako slabio sa ponovnim otvaranjem istih rana. Ako bi hmelj bio dobar, mogao si obrati biljku za desetak minuta, a od najboljih biljaka si dobijao pola bušela hmelja. Ali hmelj je varirao od plantaže do plantaže. Nekada su bili veliki kao lešnici u ogromnim grozdovima, koje si mogao da otkineš u jednom potezu; u drugom slučaju su bili mizerno mali, ne veći od graška i morao si da ih bereš jedan po jedan. Rad je sporo išao ujutru, pre nego što bi se hmelj osušio dovoljno da se lakše bere. Tada bi sunce ogrejalo i divni gorki miris bi lebdeo niz vrste, i ljudi, koje bi tad malo pustila jutarnja sporost, navalili bi punom parom. Od osam do podneva bi brao, i brao, i brao, u nekoj vrsti zanosa; zanosa rada, koji bi napredovao kako je dan odmicao, ne bi li što pre odradio biljku i krenuo dalje niz put. Na početku svake plantaže svi bi krenuli zajedno, ali se dešavalo često da bolji berači završe svoj red dok su drugi tek na polovini; to je imalo posledicu da bi, ako bi ranije završili, mogli da počnu da beru i tvoj red što su zvali „krađom hmelja“. Doroti i Nobi su uvek bili među poslednjima, mada su često preticali neke. Nobi je bio nespretan berač, zbog svojih ogromnih ruku; generalno žene su bili bolji berači od muškaraca. Uvek je bila mrtva trka sa obe strane redova u kojima su bili Doroti i Nobi, između reda broj šest i broj osam. U redu broj šest radila je porodica cigana — kovrdžavi otac sa velikim minđušama, stara suvonjava majka i dva odrpana sina — u broju osam bila je stara žena sa Ist Hinda koja je nosila široki šešir i dugački ogrtač i s vremena na vreme bi ušmrknula burmut iz papirne kutijice, koja je sa strane imala nacrtan parobrod. Stalno su joj pomagale ćerke i unuka, koje su dolazile iz Londona na po dva dana. Masa dece je pomagala, pomerajući korpe i skupljajući hmelj koji je poispadao odraslima. Staričina mršava, bleda unuka Rouzi i mala ciganka crna kao Indijka često su odlazile da kradu jesenje maline i pravile su vence od plodova hmelja; ;i njihovu stalnu pesmu prekidalo je vikanje starice: „Hajde, Rouzi, mačko jedna lenja! Beri taj hmelj, isprašiću ti guzicu“ itd, itd. Skoro polovina berača bili su cigani — nije ih bilo manje od dve stotine u kampu. Ganferi, kako su ih ostali zvali, nisu bili loša vrsta ljudi. Bili su veoma društveni i veoma su laskali kada su želeli da nešto dobiju; ipak, bili su lukavi do srži, što im je bilo u krvi. Njihova glupava orijentalna lica ličila su na neku

vrstu divlje ali spore životinje — kao da su glupim licem sakrivali prepredenost. Priča im se sastojala od desetak rečenica koje su ponavljali i ponavljali, kao da im nikada nisu bile dosadne. Dva mlada ciganina iz reda broj šest svakog dana su po desetak puta Nobiju i Doroti postavljali isto pitanje: — Šta ne može da uradi ni najpametniji čovek u Engleskoj? — Ne znam. Šta? — Da telegrafskim stubom čačka dupe komarca. I onda bi upali u beskonačni smeh. Bili su takođe i katastrofalno neobrazovani; ponosno bi ti rekli da niko od njih ne zna da pročita ni slovce. Stari kovrdžavi otac, koji je na neki način prokljuvio da je Doroti „školovana“ jednom ju je pitao kojim putem može da stigne čergom do Nju Jorka. U podne bi sirena na farmi signalizirala da berači mogu da naprave pauzu od jedan sat, a generalno malo pre toga merač bi prolazio da pokupi hmelj. Na povik upozorenja od nadzornika: „Hmelj da bude spreman kod broja devetnaest“, svi bi pojurili da pokupe opali hmelj, završe biljke koje nisu do kraja obrali i očiste lišće iz korpi. To je bila veština. Niko te nije dodatno plaćao da bereš isuviše „čisto“, jer i hmelj i lišće su na kraju zajedno išli u pivaru. Iskusni berači, kao što su cigani, znali su tačno koliko „prljavo“ sme da se bere da ne bi provalili. Merač bi prošao okolo, noseći korpu koja je bila etalon za bušel, u društvu „popisivača“, koji je zapisivao vrednosti svake korpe. Popisivači su bili mlađi ljudi, službenici i računovođe, koji su ovaj posao uzimali za vreme godišnjih odmora. Merač bi vadio po bušel hmelja i to glasno objavljivao: „Jedan, dva, tri, četiri“ — a berači bi to upisivali u beležnice. Svaki bušel im je donosio dva penija i, naravno, uz to su išle i beskonačne svađe i optužbe oko toga ko je zakinuo na meri. Hmelj je sunđerasta stvar možeš da spakuješ bušel hmelja u kantu od litar, ako bi hteo; tako bi se, posle svakog uzimanja mere, berač nagao iznad korpe i rastresao hmelj da bi ga merač lakše pokupio i izmerio. Nekada bi ujutru dobili naređenje da ga „pakuju tesno“ i onda bi morali da sabijaju tako da je svaka doza bila ne jedan nego nekoliko bušela, što je naravno izazivalo besne povike kao što je: „Pogledaj kako ih jebeno sabijaju! Što lepo ne sednete na njih, a?“ itd. Iskusniji bi govorili da će se pobrinuti da merači poslednjeg dana završe u gomili kravlje balege. Iz korpi bi hmelj bio pretovaran u kante koje su teoretski hvatale pedeset kilograma: ali po dvojica je trebalo da podižu punu kantu, kada bi ih „pakovali tesno“. Berači su imali sat vremena za večeru; pravili su vatru od lišća i grančica hmelja — to je bilo zabranjeno, ali su to svi radili — podgrevali su čaj i jeli sendviče sa slaninom. Posle večere su ponovo brali do pet ili šest, kada bi

merač ponovo dolazio da uzme hmelj i tada su mogli da se vrate u kamp. Kada se posle prisećala, popodneva su bila ono čega se Doroti najviše sećala. Ti dugački sati tada po jakom suncu, zvuci pesme stotine glasova, miris hmelja i dima urezali su joj se trajno u sećanje. Popodne si već bio preumoran i da stojiš, bubice iz hmelja bi ti ušle u kosu i odeću i nervirale te, a ruke od sumpornog soka bile su crne kao u crnca i krvarile su. Ipak bio si srećan, iz nekog nepoznatog razloga. Rad te je obuzimao i kontrolisao. Bio je to glup posao, mehanički, iscrpljujući, i svaki dan sve bolniji za ruke, a ipak nije ti bio dosadan; kad je vreme bilo lepo i hmelj bio dobar, imao si osećaj da možeš da bereš bez prekida. Davalo ti je neko psihičko zadovoljstvo, topli zadovoljni osećaj u duši, stajao si tu satima, kidajući velike grozdove i gledajući kako se gomila u tvojoj korpi povećava, svaki bušel je bio novih pola penija u tvom džepu. Sunce te je pržilo, koža ti je crnela, i gorki, sveprisutni miris, kao okean hladnog piva, bio je svuda oko tebe i osvežavao te. Kada je sunce sijalo, svi su pevali dok rade; plantaže su odzvanjale od pesme. Iz nekog razloga, te jeseni, sve pesme su bile tužne — pesme o promašenim ljubavima i nezasluženoj vernosti, kao sirova verzija Karmen i Manon Leskot. Neke od pesama su glasile ovako: Odoše oni, u svoju sreću, Lepa devojka i srećni momak Ali ja ostah slomljena srca, Slomljena srcaaaaaa... Ili druga: Ali ja plešem sa suzama u očima Jer devojka u mom naručju nisi tiiiii... ili: Zvona zvone za Sali, Ali ne za mene i Saliiiii... Mala ciganka je pevala stalno istu pesmu:

Mi smo tako mizerni i bedni, Na našoj Mizernovoj farmi. I iako su joj svi govorili da je ime farme Mizerna farma, ona ju je uvek zvala Mizernova farma. Starica i njena unuka Rouzi, pevali su pesmu o hmelju koja je išla nešto ovako: Naš bedni hmelj! Naš bedni hmelj! Doći će merač da ga meri, Naš bedni hmelj, Kad dođe da ga premeri, Neće znati gde da stane. Hej, hej, upadaj u korpu I prokleto se isplati... „Oni odoše u svoju sreću“ i „Zvona zvone za Sali“ bile su omiljene pesme. Berači se nikada nisu umarali od pevanja te dve; do kraja se one su ih otpevali stotinama puta. Veliki deo cele atmosfere hmeljnih polja, pored gorkog mirisa i jakog sunca, bile su i ove dve pesme koje su po ceo dan odzvanjale među redovima. Kada bi se vratio u kamp, negde oko pola šest, probijao bi se kroz masu koja je milila između baraka i oprao bi lice, verovatno prvi put toga dana. Trebalo bi ti oko dvadeset minuta da skineš crnu boju sa ruku. Voda i sapun su tu bili bespomoćni; dve stvari su mogle da ti pomognu. Jedna je bila blato, a druga, što je zanimljivo, sok od hmelja. Tada bi kuvao obrok, koji je obično bio hleb i slanina, ponovo, sem ako Nobi ne bi otišao do sela i od nekog mesara dobio neki komadić mesa. Uvek je Nobi išao u nabavke. On je znao kako da od mesara za četvrt penija dobije parče koje košta pola, i pored toga, bio je ekspert za mini-ekonomiju. Na primer, uvek bi uzimao meso oblika vekne, jer, kako je to uvek naglašavao, vekna izgleda kao dve vekne kada se preseče na pola. Za vreme tog večernjeg obroka polako si tonuo u san, ali su ogromne vatre koje su ljudi palili između baraka bile previše privlačne da bi otišao.

Farma je davala dve kamare potpale svakoga dana, ali sa berači uzimali koliko su hteli, a takođe uzimali su komade korenja bresta, koje bi tinjalo do jutra. Nekih večeri vatre su bile tolike da je dvadeset ljudi moglo da sedi oko njih bez problema, i pevalo se do duboko u noć, pričale su se priče i pekle ukradene jabuke. Mladići i devojke su se odvajali i nestajali u polju, a nekoliko hrabrijih poput Nobija hvatali bi vreće i krali bi po susednim voćnjacima. Deca su igrala žmurke u sumrak i nervirali legnjeve, koji su se gnezdili blizu kampa, a za koje su oni, kao gradska deca mislili da su fazani. Nedeljom bi se pedesetak do šezdeset berača napilo u kafani i onda bi išli po selu pevajući lascivne pesme, da bi nervirali lokalce, koji su gledali na sezonu branja hmelja kao što su verovatno Gali pod rimskom upravom gledali na godišnje upade gotskih plemena. Kada bi konačno uspela da se odvuče u svoje gnezdo u slami, nije bilo ni toplo ni udobno. Posle prve noći koju je provela u dubokom snu, Doroti je otkrila da je slama gadna stvar za spavanje. Ne samo što je oštra nego, za razliku od sena, propušta hladnoću sa svih strana. Ipak, mogla je da uzme sa polja neograničeno mnogo listova hmelja i da napravi neku vrstu čaure od toga, ređajući ih jedan preko drugog, uspela bi da se namesti i ugreje dovoljno da uhvati barem pet sati nekakvog sna.

Četvrto poglavlje A to što bi zaradio na branju hmelja bilo bi ti dovoljno samo da se održiš u životu i ništu više. Cena bušela kod Kairna bila je dva penija za bušel, a ako bi hmelj bio dobar i ako bi berač bio vešt, mogao je da nabere oko tri bušela za sat. Teoretski onda, moguće je bilo zaraditi trideset šilinga za nedelju dana. Istina je bila da niko nije bio ni blizu toga. Najbolji berači mogli bi da zarade trinaest do četrnaest šilinga nedeljno, a najlošiji jedva šest. Nobi i Doroti, ispomažući se međusobno, uspevali su nekako da zarade po deset šilinga nedeljno. Postojali su razni razlozi za to. Kao prvo, na dosta polja hmelj je bio loš. Drugo, na čekanjima se gubilo sat ili dva svakoga dana. Kada bi završio sa jednom plantažom, nosio bi korpu do sledeće, koja je znala biti i milju daleko; a onda bi se ispostavilo da je neko pogrešio oko rasporeda pa bi radnici teglili korpe (u kojima je znalo da bude po pedesetak kilograma hmelja) još sat ili dva, ne znajući gde treba da idu. Najgore od svega bila je kiša. Te godine bio je loš septembar, svaki treći dan je padala kiša. Nekada bi se celo jutro, ili popodne skrivao pod zaklonom od praznih korpi, što je pružalo malu zaštitu od kiše. Nemoguće je bilo brati dok je padala kiša. Hmelj je bio isuviše klizav da bi se kidao, a ako bi i uspeo da ga ubereš, bilo je više štete nego koristi, jer kad bi se natopio vodom, raspao bi se u njoj. Nekih loših dana zarađivao bi manje od šilinga dnevno. To nije bio problem za većinu berača, jer više od polovine bili su cigani, koji su navikli na loše dnevnice, a većina ostalih bili su poštovani Ist Enderi, prodavci na pijacama, i radnici u prodavnicama, koji bi koristili odmore ne bi li zaradili dovoljno za povratnu kartu i možda za neki subotnji izlazak. Farmeri su to znali i igrali su na tu kartu. Istina je, da se branje hmelja nije padalo u vreme godišnjih odmora, cela bi se industrija urušila, jer je cena hmelja bila toliko niska da farmeri nisu mogli da unajmljuju radnike koji bi primali pristojne plate. Dvaput nedeljno mogao si da dobiješ pola zarade. Ako bi otišao pre kraja berbe (stvar koju farmeri nisu voleli) morali bi da ti plate peni po bušelu, umesto dva penija — to bi nekako pokrivalo pola od onoga što si zaradio. Takođe, često se dešavalo da pred kraj sezone, kada su svim beračima dugovali lepe pare — tako tada ne bi odustajali, farmeri bi im smanjili

dnevnice sa pola penija na četvrt penija. Štrajkovi su bili faktički nemogući. Berači nisu imali sindikat, a nadzornici kampa su, umesto da su bili plaćeni kao i ostali, dobijali fiksnu nedeljnu platu, što bi zaustavilo svaki pokušaj štrajka; a u praksi bi podigli i raj i pakao samo da zaustave tako nešto. Sve u svemu, farmeri su držali berače na kratkom lancu; ali nisu farmeri bili ti koje je trebalo okriviti — niska cena hmelja bila je srž problema. Kako je Doroti primetila ranije, retko koji berač je imao i najmanju ideju koliko će zaraditi. Sistem zarade po učinku maskirao je niske plate. Prvih nekoliko dana pre nego što su mogli da dobiju neki novac, Doroti i Nobi su gladovali skoro stalno, i ne bi ništa ni jeli da ih nisu ispomagali ostali berači. A svi su bili veoma prijatni. Bila je grupa ljudi koja je delila veće barake na kraju kampa, cvećar Džim Barous i Džim Tarl, koji je radio deratizaciju po londonskim restoranima. Njih dvojica su oženili dve sestre, te su svi bili veoma bliski, i sviđala im se Doroti. Potrudili su se da ona i Nobi ne gladuju. Svako veče tokom prvih nekoliko dana petnaestogodišnjakinja Mej Tarl došla bi sa šerpom punom paprikaša, koji bi im davala sa takvom dozom običnosti kao da je to normalna stvar, a ne milosrđe. Rečenica je uvek bila ista: — Molim te, Elen, mama kaže da je ovaj paprikaš višak, pa da se ne baci, hoćete vi da jedete? Bilo bi joj drago da probate paprikaš koji je napravila. Bilo je različitih jela koje bi Tarlovi i Barousi „bacili jer je višak“ tokom tih prvih nekoliko dana. Jednom prilikom su im dali pola svinjske glave, tek pečene; a pored hrane su im davali i šerpe i pleh koji je mogao da služi kao tiganj. Najbolje od svega bilo je što nisu postavljati suvišna pitanja. Znali su da postoji nešto misteriozno u Dorotinom životu „mogao si da vidiš“, govorili su, „da je Elen malo kao PALA S MARSA“ ali su imali taj kod časti da je nisu zapitkivali o prošlosti. To je tako teklo sve dok jedne večeri u kampu Doroti nije bila prinuđena da izmisli svoje prezime. Čim su Doroti i Nobi dobili neke pare, problemi su nestali. Sa čudnom lakoćom njih dvoje su gurali dan sa samo jednim šilingom i šest penija. Četiri penija su išla Nobiju za duvan, četiri i po penija za hleb; a dnevno bi trošili oko sedam penija na čaj, mleko i šećer na selu si kupovao pintu mleka za pola penija), i margarin i „komad“ slanine. Ali naravno, nije prošao dan da im se nije izvukao još neki peni. Bili su stalno gladni i stalno u preračunavanju da li mogu sebi da priušte ribu, krofnu ili nešto čipsa, a koliko god da su zarade berača bile male, polovina populacije Kenta gledala je da se na njima obogati. Lokalni bakalini, kojima je četiri stotine berača svakodnevno prolazilo kroz radnju, zarađivali su više tokom sezone branja nego tokom ostatka godine, što ih nije sprečavalo da gledaju na berače kao na đubre. Svakog popodneva pojavljivali bi se na farmama prodajući jabuke i kruške po

sedam komada za peni, a londonski piljari bi dolazili sa korpama krofni, leda ili „pola penija lizalicama“. Uveče je kamp bio ispunjen piljarima koji su se dovozili iz Londona, kombijima punim jeftine robe. Bilo je tu ribe, čipsa, jegulja, škampa, kolača i torti, i mršavih zečeva staklastih očiju, koji su sigurno po dve godine stajali u ledu pre nego što su ih prodali za devet penija po komadu. Većinom je loša ishrana pratila život berača hmelja — to je bilo neizbežno je i, čak i ako bi imao dovoljno novca da kupiš normalnu hranu, nisi imao kad da kuvaš, osim nedeljom. Verovatno su samo ukradene jabuke sprečavale da ceo kamp oboli od skorbuta. Jabuke su se krale stalno i sistematski; praktično svi u kampu su ili krali ili delili jabuke. Čak su bile i družine mladića (navodno zaposlenih kod londonskih distributera voća), koji bi išli biciklom od Londona svake nedelje i orobljavali voćnjake. Što se Nobija tiče, on je od krađe napravio celu nauku. U roku od nedelju dana, sakupio je bandu mladića koji su u njega gledali kao u boga, jer je on bio pravi provalnik, četiri puta je bio u zatvoru, i svako veče bi uzimali vreće i vraćali se u pola noći, nekada i sa sto kilograma voća. Pored hmeljnih polja nalazili su se ogromni voćnjaci, i jabuke, posebno divni zlatni delišesi, bili su nabacani u gomilama pored drveća i trulili su, jer ih farmeri nisu mogli prodati. Nobi je imao običaj da kaže da je greh ne pokupiti ih. Jednom ili dva puta, ova banda je ukrala kokošku. Kako su to uspevali, a da ne probude ceo komšiluk, nikome nije bilo jasno; ali pričalo se da Nobi zna neki sistem kako da prebaci džak kokoški preko glave, tako da bi je „zdomčao da niki ne vidi“ — ili barem da niko ne čuje. U ovoj rutini prošla je jedna nedelja, i neki dan posle, a Doroti nije bila ni blizu rešenja svog problema. Istina je bila da je bila dalje nego ikada, sem u ponekim trenucima, kada bi se nekada prisetila, ali bi joj to brzo nestalo iz sećanja. Sve više je bila ubeđena da mora da prihvatiti svoju situaciju zdravo za gotovo, da odbaci sve misli o juče i o sutra. To je bio prirodni efekat života na poljima hmelja; sužavao bi ti rasuđivanje na samo jedan trenutak. Nisi mogao da se koncentrišeš na nebulozne mentalne probleme kada si bio stalno gladan i stalno neispavan ili stalno zaposlen nečim — jer, ako ne bi radio u poljima, ili si kuvao, ili si nabavljao hranu iz sela, ili si pokušavao da zapališ vatru od mokrih grančica, ili si se šetkao donoseći vodu (postojala je samo jedna česma u kampu, bila je oko dvesta metara od Dorotine barake, a na istoj razdaljini bio je poljski ve-ce). To je bio život koji te je jeo, koristio svaki tračak energije i činio da budeš stalno i besmisleno srećan. Bukvalno rečeno, taj posao te je zaglupljivao. Dugi dani na poljima, loša hrana i nedovoljno sna, miris hmelja i vatre,

ulazio ti je u sve pore bića. Um ti je otvrdnjavao, kao i koža od stalnih kiša, vrućina i svežeg vazduha. Nedeljom se naravno nije radilo na poljima; ali nedeljno jutro je bilo puna posla jer si tada kuvao jedini normalan obrok tokom sedmice, i prao si stvari i kupao bi se. Dok su se čula crkvena zvona iz sela, mešajući se sa horskim pevanjem pesme „Spasi nas, bože“, sa mise na otvorenom, koju je držala Nečija misija za berače hmelja, ogromne vatre su gorele po celom kampu, i voda se kuvala u kantama, šerpama, lončima i lončićima, i u svemu ostalom što bi ljudi mogli da nađu, a prljava voda se slivala sa svih baraka. Prve nedelje, Doroti je pozajmila lavor od Turlovih i prvo oprala kosu, onda veš i Nobijevu košulju. Njeno donje rublje bilo je u groznom stanju. Koliko ga je dugo nosila, nije znala, ali sigurno ne manje od deset dana, a u njemu je i spavala. Čarape su imale više rupa nego materijala, a cipele su se držale zajedno samo od blata u koje su bile umazane. Pošto je oprala sve i slavila da se suši, skuvala je ručak koji se sastojao od kuvane piletine (ukradene) kuvanog krompira (ukradenog), pečenih jabuka (ukradenih), i čaja iz pravih šolja sa sve drškom koje je pozajmila od gospođe Bamus. I posle ručka, celo popodne, Doroti je sedela na sunčanoj strani barake, sa viticom hmelja vezanom oko struka kako bi joj držala haljinu, sunčajući se i odmarajući. Dve trećine ljudi u kampu radilo je istu stvar; samo su gledali ti sunce, ili nisu gledali ni u ništa, kao krave. Posle naporne radne nedelje bio si sposoban samo za to. Oko tri sata, taman kada je bila na granici da zaspi, Nobi se pojavi pored nje, go do pojasa, košulja mu se sušila — sa nedeljnim novinama koje je nekako uspeo da ugrabi. Bio je to Pipinški nedeljnik, najgora vrsta žute štampe koja je postojala. U prolazu ih je bacio na Dorotino krilo. — Pročitaj ovo mala — reče velikodušno. Doroti uze novine i prostre ih preko kolena, iako je osećala da je previše pospana da bi čitala. Ogroman naslov joj je privukao pažnju: „STRASTVENA DRAMA U OKRUŽNOM PAROHIJSKOM DOMU“. Pored toga bilo je još nekih manjih naslova, nekih podebljanih, i u prilogu je bila fotografija neke devojke. Barem pet sekundi ili tako nešto, Doroti je piljila u crnu, nejasnu ali dovoljno prepoznatljivu fotografiju. Kolumna ili dve bila je napisana ispod fotografije. U stvari, većina novina je odustala od misterije „parohovo ćerke“ do sad, jer se ta vest pre nekoliko nedelja pojavila. Ali Pipinški nedeljnik se držao te vesti jer joj je stalno dodavao neke sočne detalje, a i zato što je ovonedeljni broj silovanja i ubistava bio mali. Davali su „parohovoj ćerki“ poslednji pokušaj — u stvari, imala je neku vrstu časnog mesta u gornjem levom uglu prve strane.

Doroti je piljila u fotografiju. Devojčino lice, koje ju je gledalo sa crne pozadine — nije joj probudilo nikakve misli. Mehanički je ponovo pročitala reči „STRASTVENA DRAMA U OKRUŽNOM PAROHIJSKOM DOMU“, bez ikakve ideje da se to moglo ticati nje. Shvatila je da nije sposobna da čita; čak i trud da gleda u fotografiju bio je pretežak za nju. Teški san joj je dolazio na oči. Oči su joj u trenutku padanja u san preletele preko stranice do fotografije lorda Snoudena ili čoveka koji nije hteo da nosi utege, i onda je, nekako nesvesno, zaspala sa „Pipinškim nedeljnikom“ na kolenima. Nije joj bilo toliko neudobno uz limeni zid barake, tako da je spavala sve do šest sati, kada ju je Nobi probudio da joj kaže da je čaj spreman; novine je ostavila pored (mogu poslužiti za paljenje vatre) i nije ih više pogledala. Tako da je još jedna šansa da reši svoj problem propala. A taj problem bi možda i ostao nerešen, ko zna koliko dugo, da se, nedelju dana kasnije, nije desio jedan incident, koji ju je prestravio i trgnuo iz stanja nerazmišljanja i nesvesnosti u kojoj je živela.

Peto poglavlje U nedelju uveče, dva policajca su se odjednom pojavila u kampu i uhapsila Nobija i još dvojicu zbog krađe. Sve se to dogodilo toliko brzo da Nobi ne bi uspeo da pobegne čak i da je bio prethodno obavešten, jer su polja bila prepuna specijalne policije. Bilo je dosta različitih vrsta specijalne policije u Kentu. Bujali su svake jeseni — vrsta milicije koja se obračunavala sa lopovskim bandama berača hmelja. Farmerima je dojadilo da trpe pljačkanje voćnjaka, i odlučili su da naprave primer, in terrorem[11] . Naravno, napravila se velika zbrka i dreka u kampu. Doroti je izašla iz barake da vidi o čemu se radi, i ugledela je krug ljudi sa bakljama, prema kojima su svi trčali. I ona je potrčala prema njima, dok ju je prožimao ledeni talas, jer kao da je znala šta će se dogoditi. Uspela je nekako da se provuče do čela mase i videla je ono čega se najviše plašila. Tu je stajao Nobi, u zahvatu ogromnog policajca, a drugi policajac je držao dva uplašena mladića. Jedan od njih, dronjavo dete od jedva šesnaest godina, gorko je plakao. Gospodin Kerns, jak čovek sedih brkova, i dvojica njegovih pomoćnika na farmi, čuvali su ukradenu robu koja je iskopana iz slame u Nobijevoj baraci. Prilog A, gomila jabuka; prilog B, krvavo kokošije perje. Nobi primeti Doroti u masi, i osmehnu joj se široko, i namignu joj. Kakofonija glasova ispunjavala je noć: — Pogledaj jadno malo kopile! Pusti ga! Nemoj da se jebeno sramotiš, pusti ga! Kazni malo kopile kad nas uvaljuje u nevolje! Pustite ih! Uvek krivite nas, jebene berače hmelja! Ne može da ti nestane prokleta jabuka a da nas ne optužiš. Pusti ih! Umukni, hoćeš li? Pretpostavljam da su to TVOJE jabuke? Jok, ti ćeš da mi kažeš... — Onda je neko viknuo: „Hej, sklanjaj se, evo majke ovog klinca“! Ogromna žena, monstruoznih grudi i raspuštene kose, probijala se kroz masu i počela da reži prvo na policajca, onda na Kernsa, pa onda na Nobija, koji ga je i poveo u pljačku. Na kraju su pomoćnici uspeli nekako da je odvuku. Kroz ženinu viku Doroti je čula Kernsa kako grubo ispituje Nobija: — Hajde sad, mladiću, budi dobar i reci nam sa kim si delio jabuke! Ima sad da stanemo na put toj lopovskoj igri, jednom za svagda. Priznaj sve i možda ću to uzeti u razmatranje za ubuduće. Nobi mu odgovori kiselije nego

ikada: — Razmotri malo svoje dupe! — Obuzdaj malo reči, mladiću! Ili ćeš se pred sudijom uvaliti u mnogo vruću kašu. — Uvalim ti ga u vruću kašu! Nobi se cerio. Njegova vrcavost ga je radovala. Uhvatio je Dorotin pogled i namignuo joj je još jednom pre nego što su ga odveli. To je bilo poslednji put da ga je videla. Vika nije prestajala, a kada su zatvorenici odvođeni, nekoliko desetina ljudi je krenulo za njima dobacujući im uvrede, ali niko se nije usuđivao da interveniše. Doroti je u međuvremenu drhtala; nije čak ni pokušala da se oprosti sa Nobijem — bila je preplašena, previše uplašena da bi pobegla. Kolena su joj nekontrolisano klecala. Kada se vratila u baraku, ostale žene su sedele i pričale o Nobijevom hapšenju. Doroti se zakopala duboko u slamu, pokušavajući da se tako sakrije od njihovih glasova. One su pričale do kasno u noć i naravno, pošto su verovale da je Doroti Nobijeva „kurva“, nisu prestajale da je teše i da joj postavljaju pitanja. Nije im odgovarala — pravila se da spava. Ali dobro je znala da ove noći neće imati sna. Cela stvar ju je uplašila i uznemirila ali uplašila se iznad nivoa koji joj je bio normalan ili razumljiv. Ona nije bila ni u kakvoj opasnosti. Pomoćnici na farmi nisu znali da je ona delila ukradene jabuke — u stvari, skoro svi u kampu su ih delili — a i Nobi je nikada ne bi izdao. Čak nije ni bila puno zabrinuta za Nobija, koji će verovatno provesti mesec dana u zatvoru. Bilo je to nešto što se događalo u njoj — neka promena koja se događala unutar njene glave. Izgledalo joj je kao da više nije ista osoba koja je bila pre sat vremena. Unutar nje i oko nje, sve to promenilo. Bilo je to kao da joj je u glavi pukao balon oslobađajući slobodne misli, osećanja i strahove za koje je zaboravila da postoje. Sva polubudna apatija u kojoj je živela proteklih nedelja, nestala je. Stvarno je osećala kao da je bila u snu — to je ono specijalno stanje svesti u kome osoba prihvata sve i ne postavlja pitanja. Prljavština, propalice, krade, prošenje sve joj je to bilo normalno. Čak joj je i gubitak pamćenja bio normalan; u stvari, do sada se nije ozbiljnije pozabavila time. Pitanje „KO SAM JA?“ izbledelo je potpuno iz njenih misli sve do sad. A sada, kada se vratilo, zahtevalo je od nje što skoriji odgovor. Skoro cele te mizerne noći to pitanje se ponavljalo beskonačno mnogo puta. Ali pitanje kao pitanje nije je toliko uznemiravalo koliko blizina odgovora na njega. Sećanje joj se vraćalo, bila je sigurna u to, i neki ružan šok je sledio sa njim. Nešto sa čim nije htela da se suoči, čekalo ju je tačno ispod površine svesti.

Ustala je oko pola šest i prekopavala slamu pokušavajući da nađe cipele, kao i obično. Izašla je napolje, založila vatru i stavila šerpu sa vodom među vrelo ugljevlje. Kako je to uradila, sećanje je u vidu munje proletelo kroz njen um. Stalo je na scenu zelenog polja pored sela u Vejlu, par nedelja ranije — u trenutak kada su sreli staru Irkinju gospođu Mek Eligot. Veoma se jasno sećala scene. Ona leži iscrpljena na travi, pokrivajući lice rukom; Nobi i gospođa Mek Eligot pričaju preko nje; a Čarli sa sočnim uživanjem čita naslov „Tajni ljubavni život parohove ćerke“; i ona, zbunjena, ali ne toliko zainteresovana pita „šta je to paroh?“. U tom trenutku ledena ruka joj steže srce. Ustala je i poletela nazad u baraku, počela da premeće po mestu gde su stajale vreće preko slame. U tom ogromnom moru slame lako si gubio stvari, jer su one vremenom tonule na dno. Ali tražeći nekoliko minuta, uz prateće psovke polupospanih žena, Doroti nađe ono što je tražila. Bio je to primerak Pipinškog nedeljnika, koji joj je Nobi dao prošle nedelje, iznela ga je napolje, klekla je i raširila ga na svetlost vatre. Bila je na prvoj strani — fotografija i tri velika naslova. Da, bila je tu: STRASTVENA DRAMA U OKRUŽNOM PAROHIJSKOM DOMU SVEŠTENIKOVA KĆER I MATORI ZAVODNIK SEDOKOSI OTAC OPHRVAN TUGOM (specijal Pipinškog nedeljnika) — Više bih voleo da sam je video u grobu! — bio je srceparajući vapaj časnog Čarlsa Hera, paroha Knajp Hila u Safolku, po saznanju da mu jedva dvadesetosmogodišnja ćerka u bekstvu sa starim gospodinom Vartbartonom, po zanimanju umetnikom. Mis Her, koja je napustila grad u noći dvadeset prvog avgusta, i dalje se vodi kao nestala, a svi pokušaji da bude pronađena propali su. (Masnim slovima) Glasine, mada još nisu potvrđene, kažu da je skoro viđena u društvu muškarca u hotelu u lošem delu Beča. Čitaoci Pipinškog nedeljnika se mogu prisetiti da je bekstvo proteklo u dramatičnom tonu. Malo pre ponoći dvadeset prvog avgusta, gospođa Evdin Sempril, udovica koja živi dve kuće od gospodina Vartbartona, slučajno je pogledala kroz prozor spavaće sobe i videla gospodina Vartbartona kako stoji na kapiji i razgovara sa mladom damom. Kako je bila vedra noć puna mesečine, gospođa Sempril je uspela da prepozna da je dama mis Her, parohova ćerka. Par je ostao kod kapije nekoliko minuta, pre nego što su se rastali razmenili su zagrljaje, koje je gospođa Sempril opisala kao „zagrljaje

strasne prirode“. Posle nekih pola sata, ponovo su se pojavili u Vartbartonovim kolima, koja su izvezli kroz glavnu kapiju i odvezli se u pravcu Ipsvič Rouda. Mis Her je bila obučena u skupo odelo i izgledala je kao da je bila pod dejstvom alkohola. Sada se znalo da je već neko vreme mis Her imala običaj da dolazi u tajne posete Vartbartonu. Gospođa Sempril, koju su uz velike muke nagovorili da priča o ovako teškoj temi, dalje je otkrila... Doroti zgužva Pipinški nedeljnik besno i baci ga u vatru, pomerivši pri tom šerpu sa vodom. Oblak pepela je poleteo i u tom trenutku Doroti uspe da izvuče papir iz vatre, pre nego što se zapalio. Nema smisla skrivati — bolje da se pripremi za najgore. Čitala je dalje, užasnuta i fascinirana u isto vreme. Nije to baš bila lepa stvar koju si mogao da pročitaš o sebi, iako joj je to bilo čudno, više nije ni sumnjala da je baš ona devojka o kojoj se govorilo u tekstu. Ispitala je fotografiju. Bila je mutna i loša, ali nije mogla da se prevari. Pored toga, nije joj bila potrebna fotografija da bi se prepoznala. Mogla se setiti svega — svake sitnice iz svog života, sve do večeri kada se umorna vratila od Vartbartona, i kako je mislila, zaspala u konzervatorijumu. Toliko je to sve bilo jasno u njenoj glavi da joj je delovalo nemoguće da je uspela da zaboravi. Tog dana nije doručkovala, i nije spremila ništa za poslepodnevni obrok; ali kada je bilo vreme, iz neke navike krenula je na polja hmelja sa ostalim beračima. Teško, pošto je bila sama, vukla je teške korpe na mesto, povukla dole granu i počela da bere. Ali posle nekoliko minuta, shvatila je da je to nemoguće; čak i mehanički posao branja bio je iza nje. Ta grozna, lažna priča u Pipinškom nedeljniku razvezala joj je misli toliko da nije uspevala da se koncentriše ni na šta drugo. Primamljive fraze su joj se ponavljale u glavi. „Zagrljaj strasnog tipa“, „u skupoj odeći“, „pod dejstvom alkohola“, svaka se vraćala sa takvim udarom da je htela da plače od psihičkog bola. Posle nekog vremena prestala je da se pravi da bere, pustila je granu i sela pored stuba koji je pridržavao žice. Ostali berači su je posmatrali i sažaljevali. Elen je bila malo povređena, govorili su. Šta drugo si mogao da očekuješ kad su joj uhapsili dečka? (Svi u kampu, naravno, uzeli su zdravo za gotovo da je Nobi Dorotin ljubavnik). Preporučivali su joj da ode do farme i da kaže da je bolesna. A oko dvanaest sati, pre nego što je došao merač, svi su došli sa po kapom hmelja i stavili ga u njenu korpu. Kada je merač došao, Doroti je i dalje sedela na zemlji, ispod prljavštine i opekotina od sunca bila je veoma bleda; lice joj je izgledalo izmučeno, kao da je ostarila u trenutku. Korpa joj je bila dvadeset metara od mesta gde je sedela, a u njoj nije bilo više od tri bušela hmelja. — Šta je u pitanju? — pitao je. — Jesi li bolesna?

— Ne. — Što onda ne bereš, a? Šta misliš da je ovo, zadružni piknik? Ne plaćamo te da dođeš ovde i sediš na zemlji, znaš. — Izmeri to i prestani da sereš! — viknu starica odjednom. — Zar ne može jadna cura da se odmori ako to želi? Zar misliš da za tu šaku bakrenjaka koju ćeš joj platiti treba da umre? Dečka su joj sinoć ukebali oni kao ti i tvoja ekipa izrabljivača. Ima ona o čemu danas da se brine, a ne treba da joj se nakači neki drkadžija iz Kenta kao ti! Dosta, kevo! — reče mrzovoljno merač, mada je sad zvučao malo ljubaznije, kada je čuo da je njen ljubavnik uhapšen prošle večeri. Kada je starica stavila lonac na vatru, zvala je Doroti i dala joj šolju jakog čaja, parče hleba i sira; posle pauze za ručak, drugi berač je pozvan da bude Dorotin partner. Bio je to mali, vižljasti starčić koji se zvao Defi. Doroti se posle čaja osećala nekako bolje. Ohrabrena Defijevim primerom — jer je on bio odličan berač, uspela je nekako da ubere svoj deo tokom popodneva. Razmišljala je o svemu, ali je bila manje smetena nego pre. Rečenice iz Pipinškog nedeljnika i dalje su je terale da crveni od srama, ali je sada bila spremna da se suoči sa situacijom. Razumela je veoma dobro šta joj se dogodilo, i šta je bio uzrok kleveta gospođe Sempril. Gospođa Sempril ih je videla na kapiji i videla je kako je Vartbarton ljubi; i posle toga, kada su oboje nestali iz Knajp Hila, sve je bilo očigledno — očigledno, naravno, za gospođu Sempril: da smisli priču da su njih dvoje otišli zajedno. A što se tiče sočnih detalja, to je kasnije smislila. Ili DA LI ih je smislila? Oko jedne stvari nikada nisi mogao da budeš siguran sa gospođom Sempril — da li je laži SMIŠLJALA i namerno ih plasirala, ili je, u stvari, posle nekog vremena i sama počela da veruje u njih. Ipak, bez obzira na sve, šteta je učinjena, nema više svrhe brinuti se oko toga. U međuvremenu, tu je bilo pitanje povratka u Knajp Hil. Trebalo bi joj nešto odeće i oko dve funte za voznu kartu. Kući! Ta reč joj je odjeknula kao pucanj u srcu. Kući posle nedelja gladi i prljavštine! Kako joj je nedostajala sad kada se setila svega. Ali... Hladna sumnja se pojavila u glavi. Ovo je bilo nešto o čemu nije do sada razmišljala. MOŽE li posle svega da se vrati kući? Da li se usuđuje? Da li može da se suoči sa Knajp Hilom posle svega što se dogodilo? To je bilo pitanje. Tada je napravi način shvatila tekst iz novina, „u skupoj odeći“, „pod uticajem alkohola“, ah, ne sme o tome da razmišlja. Ali kada imaš odvratne, pokvarene tračeve koji su zalepljeni za tebe, da li možeš da se vratiš u grad od dve hiljade ljudi, gde svako zna svačiji privatni život i priča o

tome po ceo dan? Nije to znala, nije mogla da se odluči. U jednom trenutku je pomislila da je priča o njenom bekstvu toliko apsurdna da niko neće poverovati u nju. Vartbarton, na primer, može da posvedoči o tome. Ali u tom trenutku se setila da je Vartbarlon otišao preko granice, ako afera ne ode u strane novine, on ne može ni čuti za to; onda je ponovo klonula. Znala je šta znači živeti u malom gradu kao žrtva skandala. Pogledi i prikriveni komentari dok prolaziš! Sumnjičave oči koje te prate kroz prozore gde god da kreneš! Grupe mladih na uglu pored Bifil-Gordonove fabrike, koji živo razgovaraju o tebi! — Džorži, hej Džordži! Vidiš onu ribu tamo? Onu sa „dobrom“ reputacijom? — Misliš onu mršavu? Ooooo, nju! — To je parohova ćerka. Mis Her. E, a znaš šta je radila pre dve godine? Pobegla sa nekim matorcem koji je mogao da joj bude ćale. Sasvim regularno, sa njim je kidnula u Pariz! Nikad ne bi pomislio kad bi je video, zar ne? — Hajde ne pričaj! — Jeste, stvarno! To je uradila! Bilo bre u novinama i tako to. Samo što mu je dala korpu posle tri nedelje i vrnula se ko da se ništa nije desilo. Ta ima petlje, zar ne? Da, za takav život treba imati nerava. Godinama, možda čak i decenijama, pričaće o njoj na taj način. A najgore od svega bilo je što je priča u novinama verovatno samo deo onoga što je gospođa Sempril pričala o njoj. Prirodno, to je bilo isuviše čak i za Pipinški nedeljnik. Ali da li ima nešto što će obuzdati gospođu Sempril? Samo granica njene mašte — a ona je bila beskonačno velika. Jedna stvar je, doduše, tešila Doroti, a to je da bi, u svakom slučaju, njen otac bio najbolji štit. Naravno, tu su i ostali. Nije to isto kao da uopšte nije imala prijatelje. Crkvena zajednica, na kraju krajeva, znala ju je i verovala joj, i Unija majki i Devojački klub, žene koje je posećivala verovatno nikada ne bi poverovale u takve priče. Ali najvažniji joj je bio otac. Skoro svaka situacija je podnošljiva ako imaš dom i porodicu koja bi te podržala. Uz hrabrost i očevu podršku, možda će uspeti da sve preživi. Do večeri je odlučila da je savršeno ispravno da se vrati u Knajp Hil, iako je znala da to neće biti nimalo lako. Zato je posle posla uzela šiling i otišla do bakalnice i kupila pakovanje papira. U kampu je, sedeći pored vatre — jer nije bilo stolova i stolica u kampu držeći parče olovke, započela da piše:

„Najdraži oče, Ne mogu da ti opišem koliko mi je drago što mogu da ti pišem posle svega što se dogodilo. Nadam se da se nisi preterano sekirao i nervirao zbog mene i zbog onih odvratnih naslova u novinama. Ne mogu ni da zamislim šta si sve pomislio kada sam iznenada nestala i što o meni nisi čuo ništa skoro mesec dana. Ali vidiš...“ Koliko je teško držala olovku izranjavljenim i ukočenim prstima! Mogla je samo da piše velikim, prostim rukopisom, kao dete. Ali ipak je napisala dugačko pismo i u njemu objasnila sve, i zamolila ga da joj pošalje nešto odeće i dve funte da ima za kartu do kuće. Takođe, zamolila ga je da joj piše na ime kojim se predstavljala — Elen Milborou, po Milborou u Safolku. Bila je čudna stvar da lako nešto uradi, da koristi lažno ime; nečasno, skoro kao zločin. Ali nije se usuđivala da se, pošto su je i u selu i u kampu znali, predstavi kao Doroti Her, ozloglašena parohova ćerka.

Šesto poglavlje Jednom kad je donela odluku, Doroti je počela da smišlja plan za bekstvo iz kampa. Sledećeg dana jedva je naterala sebe da ode na glupi posao, a nekomfor i loša hrana su bili nepodnošljivi sad kada se sećala boljih vremena. Pobegla bi odmah da je imala novca da ode kući. Čim stigne pismo njenog oca i dve funte, pozdraviće se sa Tarlovima i uhvatiti voz za Knajp Hil, i moći će da odahne, uprkos ružnim skandalima koji je čekaju. Trećeg dana, pošto je poslala pismo, otišla je do seoske pošte da vidi da li je stigao odgovor. Službenica u pošti, žena sa licem jazavičara i urođenim prezirom prema beračima hmelja, hladnokrvno joj je rekla da ništa nije stizalo. Doroti je bila razočarana. Šteta, mora da su ga zadržali u pošti. Ipak, nema veze; sutra je blizu samo još jedan dan čekanja. Sledeće večeri je ponovo došla, potpuno sigurna da je pismo stiglo. Ali i dalje ga nije bilo. Ovoga puta obuzela ju je neka slutnja; a kada pete večeri i dalje nije bilo pisma, slutnja se pretvorila u paniku. Kupila je još papira i napisala ogromno pismo, na četiri strane, objašnjavajući iznova šta joj se desilo i moleći oca da je ne drži u neizvesnosti. Pošto ga je poslala, odlučila je da sačeka nedelju dana pre nego što ponovo ode do pošte. Bila je subota. Do četvrtka se predomislila. Kada je sirena oglasila podnevnu pauzu, ostavila je korpu i otrčala do pošte — pošta je bila oko milju udaljena i znala je da će zbog toga da preskoči ručak. Ušla je i prišla šalteru, postiđena, kao da se plašila da progovori. Jazavičarka je sedela u svom mesinganom kavezu iza šaltera, zavodeći neke pošiljke u evidenciju. Na kratko je pogledala Doroti, a onda se vratila na svoj posao, ne obraćajući pažnju na nju. Doroti je osećala bol koji je dolazio iz dijafragme. Bilo joj je teško da diše. — Da li ima neko pismo za mene? — nekako je uspela da kaže. — Ime? — reče jazavičarka, i dalje gledajući u knjigu. Elen Milborou. Jazavičarka se okrete i baci kratak pogled prema polici na kojoj su bile pošiljke na slovo M. — Ne — reče i nastavi da piše. Doroti nekako izađe napolje i pođe prema poljima, a onda zastade. Loš osećaj zbog praznine u stomaku, delom zbog gladi, učini je preslabom da bi

hodala. Tišina njenog oca mogla je da znači samo jedno: da je poverovao u priču gospođe Sempril; da je poverovao da je ona, Doroti, nečasno pobegla od kuće i da sad smišlja laži da bi se izvukla. Bio je isuviše besan i osramoćen da bi joj pisao. Sve što je želeo bilo je da je se otarasi, da prekine svaki kontakt sa njom; da mu se skloni iz života i iz sećanja, kao veliki skandal koji je trebalo što pre zataškati. Nije mogla da ode kući posle ovoga. Nije se usuđivala. Sada kada je videla kakav je očev stav, otvorile su joj se oči prema stvarima koje je prenebregavala da shvati. Pa, NARAVNO, da ne može da se vrati kući. Da se nečasno vrati, da donese sramotu očevoj kući, ah, to je nemoguće, jednostavno nemoguće. Kako je mogla i da pomisli drugačije? Šta onda? Ništa joj nije preostalo nego da krene odmah — odmah u neko mesto dovoljno veliko da se može u njemu sakriti. London, možda. Negde gde je niko neće poznavati i gde je neće pratiti priče i ogovaranja, i podsećanje na neke loše dane. Dok je stajala tu, čula su se zvona sa seoske crkve, koja je bila iza okuke. Zvonari su se zabavljali zvoneći u melodiji „Povinuj se meni“, birajući tonove uz klavir. Ali sada je „Povinuj se meni“ prešla u poznatu pesmicu za nedeljno jutro „O, ne ostavljaj mi samu ženu, pijana je i kući ne zna doći“ — istovetno kako su zvonila zvona Svetog Estlina pre tri godine, dok nisu propala. Taj zvuk se pretvorio u koplje nostalgije, koje je probolo Doroti kroz srce, vraćajući joj odmah gomilu sećanja — miris lepka u konzervatorijumu, dok je pravila kostime za predstavu, pesmu čvoraka ispod prozora spavaće sobe, koja je dekoncentriše pre mise, i kukanje gospođe Piter na bolove u leđima i nogama, i brige oko starog zvonika, duga prema prodavcima i korova u boraniji svi ti mnogobrojni, hitni detalji života koji se razvlačio između rada i molitve. Molitva! Veoma kratko, možda minut, obuzela ju je ta misao. Molitva — u tim danima, bila je osa oko koje se vrteo njen život. U nevolji ili sreći, molitva je bila ta kojoj se prepuštala. I shvatila je, prvi put joj je to prošlo kroz glavu, da se nije pomolila od kako je nestala, ili barem od kako su joj se sećanja vratila. Štaviše, bila je svesna da nema ni najmanju želju da se moli. Mehanički, počela je da šapuće molitvu, i stala je skoro odmah; reči su bile prazne i uzaludne. Molitva, stvar koja je bila zvezda vodilja u njenom životu, više nije imala smisla. Shvatila je ovo hodajući polako po putu, i shvatila je brzo, kao da je to nešto sasvim nebitno, poput nečega što je videla uz put — cvet ili pticu — nešto što vidiš i odmah na to zaboraviš. Nije se čak ni potrudila da razmisli šta bi sve to značilo. Izletelo joj je iz misli na način na koji je uletelo, kratkotrajno.

Budućnost je bila ono o čemu je sada razmišljala. Već je pomalo bila svesna šta mora da uradi. Kada se branje hmelja završi, mora otići u London, da piše ponovo ocu, moleći ga za novac i odeću — jer koliko god da je ljut na nju, ne veruje da ju je mogao ostaviti tek tako na cedilu — i da počne da traži neki posao. Možda su joj zbog neiskustva te reči „tražiti posao“ zvučale toliko zlo u ušima. Znala je da je jaka i odlučna — da postoji mnogo poslova koje bi mogla i koje zna da radi. Može biti negovateljica, na primer, ili služavka ili kućna pomoćnica. Nije bilo mnogo stvari po kući koje ona nije mogla da uradi i bolje od većine slugu; pored toga, što je više ropski posao, to će joj biti lakše da sakrije svoju prošlost. Sve u svemu, vrata očeve kuće bila su zatvorena za nju, to je bilo sigurno. Od sada je morala da se snalazi kako zna i ume. Razmišljajući o toj odluci, iako nije imala pojma šta je stvarno čeka, požurila je da se vrati na polja, pre nego što krene popodnevna smena. Sezona hmelja se polako završavala. Za nedelju ili dve Kerns će isplatiti plate i kokniji će hmeljnim vozom u London, a cigani će pohvatati svoje konje, popakovati čerge i krenuti na sever u Linkonšir, da pokušaju da nađu posao na plantažama krompira. Što se koknija tiče, njima je bilo dosta branja hmelja. Željni su bili starog dobrog Londona, sa Vulvolr robnim kućama i kioscima sa prženom ribom iza ugla. Nema više spavanja u slami i prženja slanine u limenim tiganjima, dok ti oči suze od dima. Branje hmelja je bio godišnji odmor, ali vrsta odmora za koji ti je drago da se što pre završi. Dođeš tu, radujući se, ali se još više raduješ kad kreneš kući i zavetuješ se da nikada više nećeš ići da bereš hmelj sve do sledećeg avgusta, kada već zaboraviš na hladne noći, lošu platu i povrede na rukama, i pamtiš samo prijatna popodneva na suncu i hladno pivo iz glinenih krigli uz vatru u kampu. Jutra su postala novembarski sumorna; sivo nebo, prvo lišće koje opada, a zebe i čvorci su već pobegli zbog zime. Doroti je ponovo pisala ocu, moleći za novac i odeću; pismo je ostalo bez odgovora, a ni od koga drugog nije dobila pismo. Istina, postojala je jedna osoba koja je pored njenog oca znala gde se ona trenutno nalazi; ali nekako se nadala da će joj Vartbarton pisati. Hrabrost ju je sad skoro skroz izdala, naročito u noćima u vlažnoj slami, kada se budila često razmišljajući o neizvesnoj i zloj budućnosti. Brala je hmelj sa dozom očaja, dozom pomamne energije, svesnija da svaka šaka hmelja može značiti razliku između sitosti i gladi. Defi, njen partner u branju, kao i ona, brao je protiv vremena, jer je to bio jedini novac koji je mogao da zaradi do sledeće sezone branja hmelja. Cilj im je bio oko pet šilinga dnevno — trideset bušela — između njih dvoje, ali retko kog dana su to uspevali. Defi je bio čudan starčić i loše društvo posle Nobija, ali ne loš kao čovek.

Po profesiji, bio je pomoćnik na brodu, ali i dugogodišnja skitnica, gluv kao top i samim tim i neko koga bi tetka gospodina F. pomenula u priči. Takođe, bio je i egzibicionista, ali bezopasni. Satima je mogao da pevuši pesmicu „Sa mojim đokicom, đokicom, sa mojim đokicom, đokicom..“, a iako nije čuo šta je pevao, to mu je na neki način pružalo zadovoljstvo. Imao je najdlakavije uši koje je Doroti ikada videla. Kao da su mu dva brka rasla iz ušiju, tako joj se činilo. Svake godine, Deti je dolazio da bere hmelj kod Kernsa, zaradio bi funtu, i onda proveo rajsku nedelju u kupleraju u Njuington Batsu pre nego što bi ponovo krenuo na put. To je bila jedina nedelja u toku godine kada je spavao u nečemu što se može, barem iz kurtoazije, nazvati krevetom. Branje se završilo 28. septembra. Još nekoliko polja je ostalo neobrano, ali tamo je bio mnogo loš hmelj i Kern je odlučio da ga spali. Par 19 završio je svoj poslednji red negde oko dva popodne, i mali ciganin je prošao da pokupi opale grozdove, a za njim je došao merač da odnese hmelj. Kako je on nestao, čuo se iznenadni povik „stavite ih u korpe“ i Doroti ugleda šestoricu muškaraca kako joj se približavaju sa požudnim izrazima lica, i žene se razbežaše po polju. Pre nego što je uspela da pobegne, muškarci je uhvatiše, položiše je u korpu i počeše da je nosaju levo-desno. Tada ju je izvukao i počeo da ljubi mladi ciganin koji je zaudarao na luk. Prvo se opirala, ali pošto je videla da se to događa i drugim ženama na polju, popustila je. lzgledalo je da je stavljanje i nosanje žena u korpama bio običaj poslednjeg dana berbe. Mnogo se toga to veče događalo u kampu i nije bilo mnogo sna za bilo koga. Daleko posle ponoći Doroti je shvatila da se klati u krugu ljudi oko vatre, jedna ruka joj je bila preko ramena mladog mesarevog sina, a druga preko ramena veoma pijane žene sa škotskim pocepanim šeširom, uz pesmu „Auld Lang Syne“ [12] . Ujutru su otišli do farme po novac, i Doroti je dobila funtu i četiri penija, i zaradila je još jedan šiling pomažući nepismenim ljudima da popune sveske sa evidencijama branja. Kokniji su joj plaćali peni za ovu uslugu, a cigani su plaćali u laskanju. Tad Doroti ode do Vest Ekvort stanice, četiri milje odatle, zajedno sa Tarlovima. Gospodin Tarl je nosio limeni kofer, gospođa Tarl bebu, ostala deca su nosila različite stvari, a Doroti je gurala dečija kolica koja su bila puna lonaca, tanjira i ostalih stvari, a imala su dva okrugla i dva elipsasta točka. Otišli su na stanicu oko podneva, voz za berače je trebalo da krene u jedan, ali je stigao tek u dva i krenuo oko pola tri. Posle neverovatno sporog putovanja, idući cik-cak po celom Kentu, skupljajući berače po desetak ili više na svakoj stanici, vraćajući se na pravu prugu i onda čekajući da prođu ostali vozovi — trebalo im je, u stvari, šest sati za trideset pet milja — stigli su

u L o n d o n m a l o p o s l e d e v e t u v e č e.

Sedmo poglavlje Doroti je provela tu noć kod Tarlovih. Oni su nju toliko zavoleli da su bili spremni da joj ponude smeštaj na nedelju ili dve, naravno, ako bi ona to želela. Njihove dve sobe (živeli su u oronuloj stambenoj zgradi nedaleko od Tauer bridž rouda) bile su tesne za sedmoro ljudi, uključujući i decu, ali su uspeli da za nju na podu naprave krevet od dva stara otirača, starog jastuka i kaputa. Ujutru se pozdravila sa Tarlovima, zahvalivši im se na ljubaznosti i svemu ostalom što su učinili za nju, a onda je otišla pravo u Bermodstejsko javno kupatilo da opere svu prljavštinu koja se nataložila na njoj tokom pet nedelja. Posle toga je krenula da traži smeštaj, a celo njeno bogatstvo bilo je šesnaest šilinga i osam penija, i odeća koju je imala na sebi. Zakrpila je i oprala odelo najbolje što je mogla, a pošto je sve bilo crno, nije se toliko primećivala prljavština. Od kolena nadole izgledala je prilično pristojno. Poslednjeg dana branja „domaći berač“ iz drugog reda, Kilfraj, poklonio joj je dobar par cipela, koji je nekada nosila njegova ćerka, i par vunenih čarapa. Tek uveče je Doroti uspela da pronađe sobu. Desetak sati je lutala goredole, od Bermodsija do Sautvarka, od Sautvarka do Lambeta, kroz lavirint ulica po kojima su slinava deca igrala školice, a trotoari bili prepuni kora od banana i trulog kupusa. U svakoj kući je pokušala i svuda je dobila isti odgovor — gazdarice su je odbijale na prvi pogled. Jedna za drugom, istovetne neprijateljski raspoložene žene, stojeći na vratima u stavu kao da je bandit ili, ne daj bože, sanitarni inspektor, pogledale bi je i rekle kratko: „Ne primamo neudate devojke!“. Onda bi joj zatvorile vrata ispred nosa. Nije znala, naravno, ali njen izgled je bio dovoljan da izazove sumnju kod svake dobrostojeće gazdarice. Njena isflekana i pocepana odeća bi nekako mogla i da prođe; ali činjenica da nema prtljaga bila je ta koja ju je žigosala. Neudata devojka bez prtljaga u najavi je bila loša kombinacija ovo je bio prvi i najveći aksiom londonskih stanodavaca. Oko sedam sati, preumorna da bi još stajala na nogama, doteturala se do prljavog, oronulog malog kafića blizu pozorišta Old Vik i sela da popije čaj. Vlasnica joj je, posle kraćeg razgovora, preporučila da proba da nađe smeštaj

kod Meri u Vilings kortu. Meri izgleda nije bila izbirljiva i izdala bi sobu bilo kome ko je imao da plati. Za sve ostale bila je gospođa Sojer, ali su je lokalni momci zvali Meri. Doroti nije imala poteškoća da pronađe Vilings kort. Išla je pravo niz Lambet kat sve do jevrejske prodavnice odeće, koja se zvala Nokaut pantalone. Tu je skrenula levo u usku ulicu, a onda ponovo levo u toliko uski prolaz da si imao utisak da kačiš o gipsane fasade u prolazu. Na fasadi, lokalni momci su ispisivali parole, neke su više puta duboko urezivali, te se to nije moglo sakriti ni popraviti. Na kraju prolaza izlazilo se na malu ulicu u kojoj su četiri visoke uske kuće, sa metalnim stepeništima stajale jedna preko puta druge. Doroti se raspitala okolo i pronašla Meri u jednoj od kuća, tačnije u suterenu, koji je ličio na jazbinu. Ona je bila zbrčkana starica toliko tanke kose i mršavog lica da je izgledalo kao da joj je koža zategnuta preko lobanje. Imala je goropadan, promukao glas, neverovatno dosadan. Nije postavljala pitanja, jedva da je i pogledala Doroti, samo je tražila deset šilinga i kratko rekla svojim ružnim glasom: — Dvadeset devet. Treći sprat. Idi zadnjim stepeništem. U stvari, zadnje stepenište se nalazilo u kući. Doroti dođe do mračnog spiralnog stepeništa, uglavljenog između vlažnih zidova. Sve se osećalo na stare kapute, vodu od pranja i pomije. Kada je stigla do drugog sprata, prolomio se glasan smeh i dve devojke goropadnog izgleda izađoše iz jedne od soba i gledaše je nekoliko trenutaka. Izgledale su mlado, lica su im bila sakrivena ispod sloja ružičastog pudera, a usne su im bile crvene od karmina kao latice germanijuma. Ali ispod ružičastog pudera njihove kinesko plave oči bile su umorne i stare; na neki način to je bilo užasno jer je podsećalo da se ispod maske devojaka kriju stare žene. Viša devojka pozdravi Doroti. — Zdravo draga! — Zdravo! — Ti si nova ovde? ‘De su te stavili? — U dvadeset devet. — O bože, to je jebena tamnica, kažem ti! Ideš napolje večeras? — Ne, mislim da ne — reče Doroti, u sebi malo zapanjena pitanjem — isuviše sam umorna. — I mislila sam tako kad sam te videla, nisi se nešto sredila. Ali pazi, draga moja, jesi u poslu ili ne? Nemoj da zaustavljaš brod ako nemaš uglja. Pazi ako ti treba karmin il’ tako nešto, samo pitaj. Mi smo sve ovde kao sestre, da znaš. — O... ne hvala — reče Doroti, polako se povlačeći unazad. — A, dobro onda vreme je da Doris i ja krenemo. Imamo važnih poslova

koji nas čekaju na Lester skveru. Tad blago kukom gurnu drugu devojku i obe se nasmešiše u nekom nemarnom maniru. — Ali pazi — dodade viša devojka samouvereno — nije ni šteta da nekada ostaneš sama, s vremena na vreme. Ja bi volela kad bi mogla tako. Sama sa sobom, bez muškaraca da te smaraju celu noć. Dobro je kad možeš to da priuštiš, zar ne? — Da — reče Doroti, osećajući da je to odgovor koji se od nje očekuje, jer je jedva mogla da razume o čemu ova devojka govori. — Pa onda pa-pa, draga. Lepo spavaj. E da, pazi na bube, imaćeš posla da ih poloviš sve, da znaš. Kada se dve devojke spustiše niz stepenice uz još jednu neobjašnjivu navalu smeha, Doroti pronađe put do svoje sobe broj 29 i otvori vrata. Hladan, zao miris je dočeka. Soba je bila tri puta tri metra, i veoma mračna. Nameštaj je bio jednostavan. Na sredini sobe, uski gvozdeni krevet otrcanog dušeka sa sivkastom posteljinom; na drugoj strani pored zida, stari sanduk za stvari, limeni lavor i prazna flaša od viskija umesto vode; zakačena iznad kreveta visila je slika Bejb Denijels iz nekih filmskih novina. Posteljina ne samo što je bila prljava već i vlažna. Doroti je legla u krevet, ali se skinula u donje rublje, ili šta je već ostalo od njega, jer joj se veš skoro skroz pocepao; ipak nije mogla da dozvoli sebi da legne gola među te grozne čaršave. Kada je legla, iako je osećala bolove od glave do pete, nije mogla da zaspi. Bila je nervozna i puna briga. Atmosfera ovog prokletog mesta vratila joj je sećanja na kuću, mnogo jasnije nego ikada, uz to, bila je činjenica da je bespomoćna, bez prijatelja i sa samo šest šilinga koji je dele od ulice. Na sve to, kako je padala noć tako je kuća postajala bučnija. Zidovi su bili toliko tanki da si mogao da čuješ jasno šta se dešavalo na celom spratu. Prolamale su se navale kretenskog smeha, pijani muški glasovi su pevali, gramofoni su treštali, čuli su se glasni poljupci, čudni uzdasi nalik smrtnim, i jednom ili dva puta divlje lupanje i škripa gvozdenog kreveta. Do ponoći su zvukovi počeli da pune neku vrstu ritma u Dorotinoj glavi i opet zaspa, mada ne duboko. Imala je utisak da je bila probuđena minut kasnije, kada su dve velike ženske figure upale, pokupile sve od posteljine sa njenog kreveta, sem čaršava i onda istrčale napolje. Kod Meri je vladao hronični nedostatak ćebadi i jedini način da dođeš do ćebeta bio je da ga ukradeš iz nečije sobe. Za to je postojao čak i izraz „ekipa za upad i mažnjavanje“. Ujutru, pola sata pre početka radnog vremena, Doroti je otišla do najbliže javne biblioteke da pogleda oglase u novinama. Već u to doba nekoliko ljudi neurednog izgleda motalo se tuda, a do vremena otvaranja njihov broj se od