Glen Cooper - karta sudbine

Glen Kuper
KARTA SUDBINE

ZAHVALNICA

Prvo i pre svega želim da se zahvalim Sajmonu Lipskaru koji mi nije samo
agent, već ga smatram partnerom u poduhvatu i majstoriji pisanja. Ova knjiga je
bolja, zapravo znatno bolja, zbog njegovog učešća u njenom stvaranju. Takođe se
zahvaljujem Angarad Koval, zbog fantastičnog zastupanja u Velikoj Britaniji. Kao i
obično, moja probna čitateljka Gunila Lakoš me je ohrabrivala da istrajem.
Zapanjujuća i višestruko talentovana Poli Nort dala mi je prvu knjigu o ukletim
srednjovekovnim ljubavnicima Eloizi i Abelaru i inspirisala me da ih uključim u
priču. Miranda Denenberg je bila ljubazna da mi dopusti da pročitam njenu izvrsnu
disertaciju o tumačenju preistorijske pećinske umetnosti, što mi je bila dobra
odskočna daska za proučavanje obimne literature na tu temu. Neverovatan
psihijatar i ljubitelj književnosti, Lora Vogel mi je pomogla da osnažim karakter
svojih likova i zbog toga sam joj beskrajno zahvalan. Moji fantastični urednici u
Rendom hausu, Kejt Elton i Džordžina Hotri-Vur čine mnogo više od prostog
izdavanja mojih knjiga. Pomažu mi da izgradim karijeru i to nije prošlo
nezapaženo. Nazdravljam svom panteonu mentora arheologa. Neki od njih su
preminuli, ali nisu zaboravljeni, posebno neuporedivi Džon Vajmer, moj pokojni
tast. Najzad, zahvaljujem se Tesi koja je i dalje moj najveći oslonac u životu.

PROLOG

PERIGOR, FRANCUSKA, 1899.

Koprcajući se preko klizavog terena, dva čoveka su teško disala trudeći se da
shvate ono što su upravo videli.

Iznenadio ih je pljusak koji se tokom kasnog leta u trenu provalio iz oblaka.
Dok su istraživali pećinu oluja je malo odmak natapajući usput litice od krečnjaka,
zatamnjujući vertikalno lice stena i obavijajući dolinu reke Vezer velom niskih
oblaka. Samo sat vremena ranije, sa uzvišenog položaja na litici, učitelj Eduar
Lefevr je svom mlađem rođaku Paskalu pokazivao obeležja krajolika. Tornjevi
crkve daljini jasno su se videli nasuprot blistavog neba. Zraci sunca odbijali su se
o površinu reke, a ječmena polja su se prostirala preko ravnice. Međutim, kad su
trepćući izašli iz pećine potrošivši poslednju šibicu delovalo im je kao da je slikar
odlučio da počne ispočetka i prefarba žarki krajolik sivom bojom.

U dolasku su hodali opušteno i ležerno, međutim, povratno putovanje je bilo
prilično dramatično dok su se bujice slivale u slapovir između stena, pretvarajući
put u blatnjavu i nesigurnu stazu. Oboji su bili sposobni penjači, a imali su i dobru
obuću. Međutim, nijedan nije bio dovoljno iskusan da voljno odabere boravak na
visokoj, klizavoj litici dok kiša šiba. Ipak, nisu se vratili u pećinu kako bi se
sklonili sa nevremena.

„Moramo ovo da prijavimo vlastima!" insistirao je Eduar, brišući čelo. Sklonio
je granu da bi Paskal bezbedno prošao.

„Ako požurimo, bićemo u hotelu pre nego što padne mrak."
Neprestano su se hvatali za grane drveća ne bi li stabilnije koračali. Eduaru je
srce u jednom trenutku zastalo od straha, te je zgrabio Paskala za okovratnik
pomislivši da je njegov rođak izgubio oslonac i da će pasti.
Kad su stigli do kola, bili su potpuno mokri. Bilo je to Paskalovo vozilo,
zapravo pripadalo je njegovom ocu, pošto je samo neko poput bogatog bankara
mogao sebi da priušti raskošan i neobičan automobil poput pežoa, tip 16. Mada su
kola imala krov, kiša je ipak dobro natopila otvorenu kabinu. Ćebe ispod sedišta je
bilo relativno suvo, ali pri brzini od dvadeset kilometara na sat oba čoveka su
uskoro drhtala. Zbog toga su lako doneli odluku da stanu kod prve kafane na koju
naiđu i popiju nešto da se utople.
Malo selo Rijak je imalo samo jednu kafanu u kojoj je u ovo doba dana za
drvenim stolovima sedelo desetak mušterija. Bili su od grube fele, prosti seljaci i
svi do jednog su ućutali kad su stranci ušli. Neki od njih su bili u lovu na ptice i
puške su im bile naslonjene na zid. Jedan starac je pokazivao ka automobilu kroz
prozor i zakikotao se, prošaputavši nešto barmenu.
Eduar i Paskal su seli za prazan sto, izgledajući poput udavljenih pacova. „Dva
velika konjaka!", naručio je Eduar obrativši se barmenu. „Što pre to bolje,

gospodine, inače ćemo pocrkati od upale pluća!"
Barmen je posegnuo ka flaši i odvrnuo čep. Bio je to sredovečan čovek, zift

crne kose, dugih zalizaka i žuljevitih dlanova. „Je li to vaše?" pitao je Eduara,
pokazujući kroz prozor.

„Moje", odvrati Paskal. „Jeste li ikad ranije videli nešto slično?"
Barmen je odmahnuo glavom sa izrazom lica kao da će svakog trenutka pljunuti
na pod. Umesto toga je postavio novo pitanje. „Odakle dolazite?"
Posetioci kafane su pažljivo pratili razgovor. Za njih je to bila prava večernja
zabava.
„Na odmoru smo", odvrati Eduar. „Odseli smo u Sarlau."
„Ko to dolazi u Rijak na odmor?", usiljeno se osmehnuo barmen sipajući im
konjak.
„Ubrzo će mnogo ljudi dolaziti", odvrati Paskal uvređen njegovim tonom.
„Kako to mislite?"
„Kad se pročuje za naše otkriće, ljudi će dolaziti čak iz Pariza", hvalio se
Paskal. „Verovatno i iz Londona."
„Otkriće? Kakvo otkriće?"
Eduar je pokušao da ućutka svog rođaka, ali nije mogao da obuzda mladića
snažne volje. „Šetali smo kroz prirodu, duž litica. Tražili smo ptice. Pronašli smo
pećinu."
„Gde?"
Dok je opisivao put, Eduar je ispio piće i pokazao da mu sipa još jedno.
Barmen j e nabrao čelo. „Ovde ima puno pećina. Zašto je ova posebna?"
Kad je Paskal progovorio, Eduar je osetio da svi prisutni ljudi zure u usne
njegovog rođaka, posmatrajući kako mu se reči odvajaju od jezika. Kao učitelj,
oduvek se divio Paskalovoj moći opisivanja. Slušajući ga kako pripoveda, iznova
se divio čudu na koje su nabasali.
Zatvorio je oči i na trenutak se prisetio slika osvetljenih treperavim svetlom
šibica i nije video kako barmen klima glavom čoveku koji je sedeo iza njih
dvojice.
Metalni škljocaj ga je naterao da podigne pogled. Barmen je izvio usnu.
Da li se on to smešio?
Kad je iz Paskalove plave glave počela da šiklja krv, Eduar je imao tek toliko
vremena da izusti „Oh!" pre nego što je metak prozujao i kroz njegov mozak.
Kafana je smrdela na barut.
Nastupila je duga tišina sve dok čovek sa lovačkom puškom najzad nije
progovorio: „Šta da radimo sa njima?"
Barmen je počeo da izdaje naređenja. „Odnesite ih na Divalovu farmu. Isecite
ih na komade i nahranite svinje. Kad se smrači, uzmite konja i odvucite njihovu
mašinu daleko odavde."
„Znači postoji pećina", rekao je starac tiho.
„Zar si sumnjao u to?", prosiktao je barmen ka njemu. „Uvek sam znao da će

jednog dana biti pronađena."
Sad je mogao da pljune a da ne zaprlja svoj pod. Eduar mu je ležao pod

nogama.
Pljuvačka je sletela na krvav obraz.

1

Počelo je sa varnicom iz žice za struju koju je miš izgrickao duboko u debelom
zidu od maltera.

Varnica je dosegla gredu od kestenovog drveta i vatra je počela da tinja. Kad
je staro, suvo drvo planulo u punom jeku severni zid crkvene kuhinje je počeo da
bljuje dim.

Da se ovo dogodilo tokom dana uzbunu bi podigao kuvar ili neka od časnih
sestara ili opat Meno lično da je svratio po čašu vruće vode sa limunom. Ili bi pak
posegli ka aparatu za gašenje požara ispod sudopere. Međutim, to se dogodilo
tokom noći. Biblioteka opatije imala je zajednički zid sa kuhinjom. Uz jedan
izuzetak, u njoj se nije nalazila posebno veličanstvena niti vredna kolekcija.
Međutim, ona je predstavljala deo opipljive istorije tog mesta, koliko i grobnice i
kripta ili obeležja na groblju.

Uz standardne crkvene tekstove i Biblije iz proteklih pet vekova, tu su se
nalazile hronike sa svetovnim aspektima života opatije: rođenja, smrti, popisi
stanovništva, medicinske knjige i knjige o poznavanju bilja, računi o trgovini, pa
čak i priznanice za pivo i izvesne sireve. Jedini vredan tekst bila je zbirka Pravila
Svetog Benedikta iz trinaestog veka. Takozvana dižonska verzija, jedan od prvih
prevoda sa latinskog na starofrancuski. Za ruralnu opatiju reda cistercita u srcu
Perigora, stari francuski prevod dela njihovog sveca zaštitnika predstavljala je
nešto zaista posebno. Knjiga je zauzimala centralno mesto na polici koja se
naslanjala na zapaljen zid. Biblioteka je bila smeštena u pozamašnoj prostoriji sa
visokim prozorima od obojenog stakla i kamenim podom od kvadratnih i trouglastih
komada spojenih malterom, što znači da je bio daleko od ravnog. Središnjem stolu
za čitanje bili su potrebni podmetači da se ne bi klimao, a monasi i monahinje koji
su sedeli za stolom nisu smeli mnogo da se pomeraju kako ne bi uznemiravali
ostale kloparanjem nogu od stolica.

Police koje su se pružale duž zidova od poda do plafona napravljene su od
stare orahovine boje čokolade i bile su uglačane od koriščenja. Talasi dima su
nadirali sa vrha police načetog zida. Da nije bilo uvećane prostate brata Marsela,
ishod bi te noći možda bio drugačiji. U monaškoj spavaonici, sa druge strane
dvorišta od biblioteke, stari monah se probudio, krenuo u svoju uobičajenu noćnu
posetu toaletu i osetio dim. Teturao se niz hodnike na artritisom iskrivljenim
udovima uzvikujući: „Vatra!" Ubrzo su članovi dobrovoljne vatrogasne brigade
zatutnjili niz šljunkovit prilaz trapističkoj opatiji u Rijaku u svom vozilu za gašenje
požara.

Brigada je opsluživala predeo duž reke Vezer u oblasti Perigor Noar.
Komandant brigade Bone bio je iz Rijaka i dobro je poznavao opatiju. Danju je bio
gazda kafane. Stariji od ostalih članova svoje ekipe imao je zapovedno držanje i

neustrašivost vlasnika male firme i visokog oficira vatrogasne brigade. Na ulazu u
krilo u kojem se nalazi biblioteka, projurio je kraj opata Menoa koji je delovao
poput uplašenog pingvina u na brzinu obučenom belom ogrtaču sa crnim
skapularem preko plećki, kršeći kratke ruke i grčevito mrmljajući grlenim glasom:
„Požurite! Požurite! Biblioteka!" Komandant je osmotrio dimom ispunjenu
prostoriju i naredio ekipi da postave creva i da ih dovuku unutra.

„Ne smete da koristite creva!", molio ga je opat. „Knjige!"
„U tom slučaju, kako nam predlažete da ugasimo vatru oče?", odvrati
komandant. „Molitvom?"
Bone je potom doviknuo svom poručniku, mehaničaru sa dahom koji se osećao
na vino: „Vatra je nastala u ovom zidu. Srušite policu!"
„Molim vas!", preklinjao je opat. „Budite pažljivi prema mojim knjigama." A
zatim je sa užasom shvatio da se dragoceni tekst Svetog Benedikta nalazi direktno
na putu plamena. Projurio je pored Bonea i ostalih i zgrabio ga sa police, držeći ga
u naručju poput odojčeta.
Kapetan je melodramatično doviknuo za njim: „Ne mogu da radim dok se meša.
Neka ga neko izvede. Ovde ja zapovedam!"
Grupa okupljenih monaha je uzela opata za ruke. Izveli su ga tiho ali odlučno na
noćni vazduh obojen dimom. Bone je lično rukovao sekirom, zarivajući zašiljeni
kraj u policu u visini očiju, baš tamo gde se dižonska verzija Pravila nalazila pre
par trenutaka i povukao je unazad što je snažnije mogao. Sekira je presekla hrbat
još jedne knjige na putu do drveta i papir se razleteo unaokolo. Ogromna polica se
nagnula pet-šest centimetara i nekoliko rukopisa je palo. Ponovio je ovaj manevar
više puta, a članovi ekipe su radili to isto na drugim tačkama duž zida. Boneu
čitanje nikad nije išlo od ruke. Gajio je blagu mržnju prema knjigama, tako da mu
je ovaj poduhvat pružao sadističko zadovoljstvo. Kad su četiri čoveka u isto vreme
udarila i povukla sekire velika polica se nagnula, knjige su popadale u bujici koja
nalikuje odronu kamenja na lokalnom planinskom putu a polica se prevrnula.
Ljudi su pojurili da se sklone dok se drvena konstrukcija stropoštavala na
kameni pod. Bone je poveo svoje ljude zakoračivši na zadnji zid police oborene na
gomilu rukopisa. Njihove teške čizme su treskale, i u Boneovom slučaju, probijale
orahove daske dok su se kretali ka zapaljenom zidu.
„U redu", doviknuo je Bone, brekćući od napora. „Hajde da otvorimo zid i brzo
ga zaspemo vodom!"
Kad je svanulo, vatrogasci su i dalje gasili par preostalih plamenova. Konačno
su pustili opata unutra. Teturao se poput starca; bio je u ranim šezdesetim
godinama, ali ove noći je naglo ostario i delovao je pognuto i krhko.
Suze su mu krenule kad je ugledao štetu. Skrhane police, gomila natopljenih
knjiga, čađ na sve strane. Izgoreli zid je u najvećoj meri bio srušen i kroz njega je
video kuhinju. Zašto nisu mogli da se bore protiv vatre iz kuhinje, zapitao se? Zar
je bilo neophodno da unište njegove knjige? Međutim, opatija je spasena i nijedan
život nije izgubljen. Zbog toga treba da bude zahvalan. Nastaviće dalje. Kao i uvek.

Bone mu je prišao kroz krš i pomirljivo rekao. „Žao mi je što sam bio grub
prema vama, oče Meno. Obavljao sam svoj posao."

„Znam, znam", rekao je opat tupo. „Samo... oh, šteta je velika."
„Plašim se da požar nije naivna stvar. Uskoro ćemo krenuti. Znam firmu koja
vam može pomoći sa čišćenjem. Vodi je brat jednog od mojih ljudi iz Montinjaka."
„Taj posao ćemo obaviti sami", odvrati opat. Pogled mu je lutao po knjigama
posutom podu. Zastao je da podigne mokru Bibliju. Njen kožni povez iz šesnaestog
veka već je smrdeo na plesan. Upijao je vlagu pregibom rukava, ali je ubrzo
shvatio uzaludnost svog čina i jednostavno je spustio na sto za čitanje, odgurnut do
netaknute police.
Odmahnuo je glavom i upravo hteo da krene na jutarnju molitvu kad mu je nešto
privuklo pažnju.
U ćošku, nedaleko od gomile srušenih knjiga, nalazio se karakterističan povez
koji nije prepoznao. Opat je bio naučnik, diplomirao je teologiju na Pariškom
univerzitetu. Tokom tri decenije ove knjige su postale njegovi prisni prijatelji. Bilo
je to kao da ima nekoliko hiljada dece a zna sva njihova imena i rođendane.
Međutim, ovu knjigu nikad ranije nije video; bio je siguran u to. Jedan od
vatrogasaca, prijatni mršavi čovek pažljivo je posmatrao opata kako prilazi knjizi i
saginje se da joj pogleda povez.
„Čudna je, zar ne, oče?"
„Zaista jeste."
„Ja sam je pronašao", rekao je vatrogasac ponosno.
„Pronašli ste je? Gde?"
Vatrogasac je pokazao ka delu zida koji više nije postojao. „Tamo. Bila je
unutar zida. Zamalo da je pogodim sekirom. Radio sam brzo tako da sam je samo
bacio u ćošak. Nadam se da je nisam suviše oštetio."
„Unutar zida, kažete."
Opat ju je podigao i odmah shvatio da težina nije odgovarala veličini. Mada
raskošna, ova mala knjiga bila je veličine moderne džepne knjige i prilično tanka.
Bila je teška zbog toga što je bila puna vode. Natopljena i zasićena poput sunđera.
Voda mu je curila niz ruke i kroz prste.
Korica je bila povezana neverovatnim komadom kože, izrazito crvene nijanse.
Na centru se nalazila divno izrezbarena slika sveca u lepršavoj odori i sa oreolom
oko glave. Povez je ulepšavao fino izbočen hrbat, potamneli srebrni ćoškovi i ivice
poveza i pet srebrnih ispupčenja veličine graška, po jedan u svakom uglu i jedan na
sredini tela sveca. Mada nije bila ukrašena rezbarijom zadnja korica je imala pet
identičnih ispupčenja. Knjigu je zatvorenom držao par srebrnih kopči, čvrsto
stisnutih oko mokrih listova pergamenta.
Opat je prebirao po prvim utiscima: trinaesti ili četrnaesti vek, vrlo verovatno
ilustrovana, vrhunski kvalitet.
I bila je skrivena. Zašto?
„Šta je to?" Bone se našao kraj njega isturajući neobrijanu bradu napred poput

pramca broda. „Dajte da vidim."
Opat se trgao na ovo prekidanje njegovih misli i mehanički predao knjigu. Bone

je zario debeli nokat kažiprsta u jednu kopču i lako je otvorio. Druga kopča je bila
tvrdoglavija, ali samo neznatno. Povukao je prednju koricu i baš kad se činilo da je
na pragu otkrića, korica je odbila da se pokori. Zbog natapanja u vodi slepila se sa
stranama kao da su zalepljene lepkom. Iznervirano je povukao snažnije, ali korica
se nije dala.

„Ne! Prekini!", vrisnuo je opat. „Pocepaćeš je. Vrati mi je!"
Komandant je šmrcnuo i predao knjigu. „Mislite li da je Biblija u pitanju?",
upita.
„Mislim da nije."
„Pa šta je?"
„Ne znam, ali od jutros treba obaviti neke hitnije stvari. Knjiga će morati da
sačeka neki drugi dan."
Međutim, prema knjizi se ponašao pažljivo. Stavio ju je pod ruku, odneo u
svoju kancelariju i položio belo platno na sto. Spustio je knjigu na platno i nežno
dotakao lik sveca pre nego što je odjurio u crkvu da održi službu.
Tri dana kasnije, unajmljena kola su prošla kroz kapiju opatije i parkirala se na
mestu za posetioce. Na vozačkoj tabli se nalazio GPS koji je vozača obavestio da
je stigao na odredište. „Hvala, znam", frknuo je vozač na ženski glas.
Igo Pino je izašao iz kola i trepnuo iza markiranih naočara za sunce ka
podnevnim zracima koji su lebdeli nad crkvenim tornjem kao tačka iznad slova i.
Uzeo je akten-tašnu sa zadnjeg sedišta i trzao se pri svakom koraku po šljunku, zato
što će prerano izgrebati nove kožne donove.
Užasavao se ovih obaveznih poseta selu. Obično bi mogao takve poslove da
dodeli Isaku, svom menadžeru za poslovni razvoj, ali prokletnik je već bio na
godišnjem odmoru. Zahtev je firmi Pino restauracija stigao direktno od nadbiskupa
Bordoa, važnog klijenta kojem se morala obezbediti prvoklasna usluga.
Opatija je bila velika i prilično impresivna. Smeštena u zelenu enklavu šuma i
pašnjaka, prilično daleko i od regionalnog puta, obilovala je čistim arhitektonskim
linijama. Mada je crkveni toranj izgrađen u desetom veku ili nešto ranije, sama
opatija onakva kakva danas postoji, izgrađena je u dvanaestom veku. Izgradili su je
pripadnici strogog cistercitskog reda i do sedamnaestog veka je u fazama
periodično proširivana. Naravno, opremljena je dostignućima dvadesetog veka u
vidu električnih instalacija i vodovoda, ali čitav kompleks se začuđujuće malo
promenio tokom proteklog veka. Opatija Rijak predstavljala je lep primer
romanske arhitekture. Izgrađena je od belog i žutog krečnjaka izvađenog iz lokalnog
kamenoloma koji dominira Vezerskom ravnicom.
Katedrala je dobrih proporcija, izgrađena na temeljima u obliku krsta. Serijom
prolaza i dvorišta bila je povezana sa drugim zgradama opatije - sa spavaonicama,
kapitularem, opatovom kućom, uređenim atrijumom, drevnom saunom, starom
pivarom, golubarnikom i kovačnicom. I bibliotekom. Igoa je jedan od monaha

otpratio direktno u biblioteku, mada bi je on i slep pronašao; namirisao se zgarišta
tokom svoje karijere. Njegov mlak pokušaj da ćaska o lepom letnjem danu i
tragičnom plamenu mladi monah je učtivo odbio, doveo ga do dom Menoa,
naklonio i otišao. Opat je čekao okružen gomilama natopljenih, nadimljenih knjiga.

Igo je coknuo jezikom pri pogledu na štetu i predao mu svoju podsetnicu. Igo je
bio sitan, nabijen čovek četrdesetih godina, bez trunke sala. Nos mu je bio širok,
ali osim tog detalja, preostale crte lica su mu bile kao isklesane i prilično zgodne.
Izgledao je veoma elegantno i urbano sa savršenom frizurom, u uskoj smeđoj
sportskoj jakni sa dugmićima, žutomrkim pantalonama i beloj košulji sašivenoj od
najfinijeg egipatskog pamuka koja je svetlucala na njegovoj koži. Blago je mirisao
na kvalitetnu kolonjsku vodu. Sa druge strane, opat je nosio tradicionalni široki
ogrtač i sandale i odavao je miris znoja i kobasice koju je pojeo za ručak. Kao da
njihov susret bio posledica putovanja kroz vreme.

„Hvala vam što ste došli čak iz Pariza", reče dom Meno.
„Nema na čemu. To mi je posao. Kad nadbiskup pozove, ja dotrčim."
„On je dobar prijatelj našeg reda", odvrati opat. „Zahvalni smo zbog njegove i
vaše pomoći. Veoma malo knjiga je skroz izgorelo", dodao je pokazujući unaokolo
po prostoriji. „Štetu je uglavnom nanela voda i dim."
„Za vatru nema pomoći, ali voda i dim: ta šteta se može popravitiako čovek
ima odgovarajuće znanje i alate."
„I novac."
Igo se nervozno nasmejao. „Pa, da, novac je takođe bitan faktor. Ako mi
dopustite, dom Meno, drago mi je što sa vama mogu normalno da razgovaram.
Nisam ranije sarađivao sa monasima. Pomislio sam da je ovde možda na snazi
zavet ćutanja. Zamislio sam da ćemo razmenjivati ceduljice."
„Zabluda, gospodine Pino. Mi nastojimo da održimo određenu disciplinu, da
govorimo samo kad je neophodno kako bismo izbegli isprazne i nepotrebne
rasprave. Smatramo da nas zaludno ćaskanje odvlači od duhovnog usredsređivanja
i monaških težnji."
„Taj koncept mi odgovara, dom Meno. Jedva čekam da se bacim na posao.
Objasniću vam kako radimo u firmi Pino restauracija. Zatim možemo da se
pozabavimo zadatkom i napravimo plan delovanja. Kako vam se to čini?"
Seli su za radni čitanje i Igo se upustio u predavanje o spasavanju bibliotečkog
materijala oštećenog vodom. Što je knjiga starija, objasnio je, upija više vode.
Drevni materijali opatije mogu upiti do dve stotine procenata svoje težine. Ako
treba obraditi, na primer, pet hiljada vodom natopljenih knjiga, znači da se mora
ukloniti osam tona vode!
Najbolji metod za restauraciju natopljenih knjiga jeste liofilizacija
(Smrzavanje, praćeno stvaranjem visokog vakuuma pri čemu zaleđena tečnost
prelazi iz čvrstog stanja u gasovito (bez prolaska kroz tečno stanje) i najzad
sušenje laganim zagrevanjem da bi se uklonili Dosledni tragovi vode. (Prim,
prev.)) u kontrolisanim uslovima. Rezultat što se tiče pergamenta i papira može biti

izvanredan, ali u zavisnosti od specifičnosti materijala i količine bubrenja, povez
će možda morati da se zameni. Primenjivanje sredstava protiv gljivica veoma je
bitno za borbu protiv buđi, ali njegova firma je usavršila uspešan pristup
uništavanja mikroba tokom procesa sušenja unutar svojih velikih tankova za
liofilizaciju, uvođenjem gasa etilen-oksida.

Igo je odgovorio na opatova razumna pitanja, a zatim pristupio delikatnom
problemu plaćanja. Napravio je uvod standardnim govorom da je neuporedivo
jeftinije prosto zameniti knjige koje se i dalje mogu naći u prodaji, a restauraciju
primeniti samo na starije i nezamenjive knjige. Zatim je dao grubu procenu tipične
cene za hiljadu knjiga i posmatrao opatovo lice u potrazi za reakcijom. Kurator ili
bibliotekar bi obično u ovom trenutku počeo da psuje, međutim opat je ostao
ravnodušan i svakako nije počeo da bljuje kletve.

„Naravno, moraćemo da napravimo listu prioriteta. Ne možemo sve da
restauriramo ali moramo da spasemo najsvetiju istoriju opatije. Pronaći ćemo
način da vam platimo. Postoji fond za obnovu krova u koji možemo da posegnemo.
Imamo neke manje slike koje možemo da prodamo. Postoji jedna knjiga,
ranofrancuski prevod Pravila Svetog Benedikta od koje nam se ne mili rastanak,
ali..." Tužno je uzdahnuo. „A i vi nam možete pomoći gospodine tako što ćete
ponuditi cenu koja je u skladu sa našim svešteničkim statusom." Igo se nasmešio.
„Naravno, dom Meno, naravno. Šta kažete na to da pogledamo knjige?"

Proveli su popodne razgledajući gomile mokrih knjiga, praveći grub inventar i
određujući listu prioriteta zasnovanu na opatovoj proceni istorijske vrednosti.
Najzad im je mladi monah doneo poslužavnik sa čajem i biskvitima i opat je
iskoristio priliku da pokaže malu knjigu umotanu u platno. Bila je odvojena od
ostalih i postavljena na drugi kraj stola za čitanje.

„Voleo bih da čujem vaše mišljenje o ovoj knjizi, gospodine Pino."
Igo je žedno popio čaj pre nego što je navukao nove rukavice od lateksa.
Odmotao je platno i pregledao elegantan povez od crvene kože. „Pa, ovo je nešto
zaista posebno! Šta je u pitanju?"
„Iskreno, ne znam. Nisam ni znao da je imamo. Jedan od vatrogasaca ju je
pronašao unutar zida. Korica se zalepila. Nisam pokušavao da je otvorim na silu."
„Dobra odluka. To je glavno pravilo u slučaju kad ne znate šta radite. Prepuna
je vlage, zar ne? Pogledajte zelene mrlje na ivicama strana ovde i ovde. A evo i
crvene tačke. Ne bi me iznenadilo da ima ilustracije u boji. Pigment sa biljnom
bazom može da procuri."
Blago je povukao koricu i primetio. „Ove strane se neće odvojiti bez dobrog
sleđivanja i sušenja, ali možda bih mogao da podignem koricu da vidimo prvu
praznu stranu. Slažete li se?"
„Ako to možete bezbedno izvesti."
Igo je uzeo kožnu torbicu iz tašne i otkopčao je. Unutra se nalazio asortiman
preciznih, zašiljenih alata, klinova i kuka, veoma sličnih zubarskim instrumentima.
Odabrao je majušnu lopaticu sa ultrafinim sečivom i počeo da radi na korici,

napredujući milimetar po milimetar sigurnom rukom obijača sefova ili stručnjaka
za deaktiviranje bombi.

Proveo je dobrih pet minuta opipavajući čitavu koricu, umećući lopaticu
otprilike po centimetar dubine oko ivice a zatim je nežno povukao i korica se
odvojila od prve strane i otvorila.

Opat se nagnuo preko Igoovog ramena i glasno uzdahnuo dok su obojica
zajedno čitala krupan natpis ispisan tečnim i sigurnim latinskim pismom:

RIJAK, 1307.
Ja, Bartomju, fratar opatije Rijak, imam dve stotine i dvadeset godina i ovo je
moja priča.

2

Na pola puta između Bordoa i Pariza u prvoj klasi brzog voza, Lik Simar je
vodio ljutu borbu oko toga kojem od svoja dva nepresušna interesovanja da se
prepusti: radu ili ženama.

Sedeo je sa desne strana vagona u redu pojedinačnih sedišta radeći na reviziji
jednog od svojih radova koji je trebalo da izađe u časopisu Priroda. Zelene, seoske
ravnice su promicale kraj njegovog zatamnjenog prozora, ali nije primećivao
krajolik dok se mučio da pronađe ispravnu englesku frazu kojom će naglasiti
zaključak. Pre četiri godine, dok je živeo u Sjedinjenim Državama, ova jezička
blokada bi bila nezamisliva; smatrao je da je neverovatno koliko takve veštine
zarđaju kad ih čovek ne koristi, mada je odlično govorio dva jezika.

Primetio je dve ljupke dame koje sede jedna pored druge sa leve strane vagona,
par redova dalje od njega. Neprestano su se okretale, smeškale i ćaskale među
sobom dovoljno glasno da ih čuje.

„Mislim da je filmska zvezda."
„Ko tačno?"
„Nisam sigurna. Možda je pevač."
„Idi da ga pitaš."
„Idi ti."
Bilo bi nepodnošljivo lako skupiti papire i pozvati ih da mu se pridruže u
vagon restoranu. Neizostavno bi usledila razmena telefona pre nego što izađu na
stanici na Monparnasu. Možda će jedna od njih, ili obe, biti kasnije popodne
slobodna da popiju piće sa njim, nakon što večera sa Igom Pinoom.
Međutim, obavezno je morao da završi referat i da se pripremi za predavanje
pre nego što se vrati u Bordo. Nije imao vremena za ovaj sastanak, organizovan na
brzu ruku. To je i rekao Igou, ali stari školski drug ga je molio - bukvalno
preklinjao - da pronađe vreme. Morao je nešto da mu pokaže i morao je to da
obavi lično. Obećao je Liku da se neće razočarati. U svakom slučaju će zajedno
večerati prisećajući se dobrih starih vremena. I da, Igoova firma mu je takođe
platila kartu prve klase i finu sobu u hotelu Rojal Monso.
Lik se vratio referatu, studiji o kinetici populacije među evropskim lovcima-
skupljačima tokom glacijala (Glacijal je period tokom kojeg se led protezao
najdalje na jug u toku određenog ledenog doba. (Prim, prev.)) u poznom
paleolitu. Neverovatno je da je pre trideset hiljada godina bilo samo pet hiljada
ljudi u čitavoj Evropi, ako su proračuni njegovog tima tačni. Pet hiljada duša, broj
opasno blizak nuli! Da ovi srčani ljudi nisu pronašli odgovarajuće utočište od
ledene hladnoće u skrovištima Perigora, Kantabrije i Iberijske obale, nijedna od
nasmejanih mladih dama - niti bilo ko drugi - ne bi postojao.
Međutim, žene su neumoljivo šaputale i gledale ga. Ili im je bilo dosadno ili je

prosto bio suviše neodoljiv sa gustom, crnom kosom koja mu se prelivala preko
okovratnika, cigaretom na usnama, kaubojskim čizmama koje su se raskalašno
pružale od njegovih farmerki ka prolazu između sedišta.

Delovao je znatno mlađe, ali naočare za čitanje su ga ipak približavale
stvarnom godištu četrdesetčetvorogodišnjeg profesora.

Novi poluskriveni osmeh lepše devojke, one koja je sedela do prolaza, slomio
je njegov otpor. Uzdahnuo je, sklonio papire i u tri duga koraka se našao kraj njih.
Bilo je dovoljno da prijateljski kaže: „Zdravo."

Devojka kraj prolaza je ushićeno zacvrkutala: „Zdravo. Moja prijateljica i ja
se baš pitamo ko ste vi."

Nasmešio se. „Ja sam Lik, eto ko sam."
„Da li ste iz sveta filma?"
„Ne."
„Pozorišta?"
„Ni to."
„Čime se onda bavite?"
„Ja sam arheolog."
„Kao Indijana Džons?"
„Upravo tako. Baš kao on."
Devojka do prolaza je bacila pogled ka svojoj prijateljici i pitala: „Da li biste
popili kafu sa nama?"
Lik je slegao ramenima i na trenutak pomislio na nezavršen posao.
„Da, naravno", odvratio je. „Zašto da ne?"

3

General Andre Gatino je krenuo u kratku šetnju kroz groblje Per Lašez, što je
bila njegova uobičajena rutina u vreme ručka - kad je dan bio lep. Pokazalo se da
je teško održati vitkost u pedesetim i sve češće je morao da preskače ručak i šeta
par kilometara umesto toga.

Groblje, najveće u Parizu, bilo je veoma posećeno i verovatno najpoznatije na
svetu. Tu su sahranjeni Prust, Šopen, Balzak, Oskar Vajld i Molijer. Na Gatinoovu
žalost, groblje je takođe bilo počivalište Džima Morisona. Lično se žalio
upravniku groblja kad god bi primetio da je neki od fanova Dorsa sprejom na
kamenu napisao znak ZA DŽIMA uz neizbežnu strelicu.

Groblje se nalazilo na samo kilometar od njegove kancelarije na Bulevaru
Mortije u dvadesetom arondismanu, ali da bi produžio boravak u zelenilu, naložio
bi vozaču da ga odveze do glavne kapije i čeka tamo dok završi sa vežbom. Broj
registracije njegovog službenog pežoa 607 garantovao je da policija neće
dosađivati zaludnom vozaču.

Groblje je bilo ogromno, obuhvatalo je nekih pedeset hektara i Gatino je mogao
da menja rutu bezbroj puta. Ovog sunčanog popodneva tokom kasnog leta, lišće
iznad njegove glave je tek počelo da menja boju i ugodno je šuškalo na povetarcu.
Koračao je kroz navalu posetilaca, mada su ga lepo plavo odelo, vojnička frizura i
krut stav odvajali od farmerki i majica koje je većina otrcanih posetilaca nosila.
Izgubljen u mislima, zašao je nešto dublje nego što bi obično otišao. Ubrzao je
korale kako bi se vratio na vreme za nedeljni sastanak osoblja. Posebno velika i
ukrašena grobnica na brežuljku navela ga je da na trenutak uspori i stane. Otvorenih
zidova u vizantijskom stilu, štitila je dva sarkofaga položena jedan kraj drugog i
bila je ukrašena skulpturama muškarca i žene u srednjovekovnom stilu. Grobnica
Eloize i Abelara, ukletih ljubavnika iz dvanaestog veka koji u tolikoj meri
otelovljuju pojam prave ljubavi, da su njihove kosti u devetnaestom veku poslate u
Pariz sa prvobitnog mesta njihovog počinka kako bi cela nacija mogla da im iskaže
poštovanje.

Gatino je istresao nos u maramicu. Večna ljubav, namrštio se. Propaganda.
Mitologija. Pomislio je na svoj brak bez ljubavi i podsetio sam sebe da kupi neki
sitan dar ljubavnici. Umorio se i od nje, ali pošto se nalazio na takvoj poziciji
morao je svaku koketeriju da podvrgne sigurnosnoj proveri. Mada su njegove
kolege bile diskretne, osećao se ograničenim: nije mogao suviše često da menja
ljubavnice i da zadrži dostojanstvo. Vozač je prošao kroz bezbednosni kordon i
ostavio Gatinoa u unutrašnjem dvorištu. Ušao je u zgradu kroz velika vrata od
hrastovine, dostojanstvena i postojana poput samog Ministarstva odbrane.

La piscine.
To je bio nadimak DGSE (Direction Generale de la SecuriteExterieure,

Francuska obaveštajna služba. (Prim, prev.) ) kompleksa. Bazen. Mada se ime
odnosilo na obližnji bazen Francuske plivačke federacije, ideja o plivačkim
krugovima, ulaganje silnog napora samo da bi ostali na istom mestu, često mu se
činila više nego prigodnom.

Gatino je predstavljao neku vrstu anomalije unutar organizacije. Niko unutar
DGSE-a nije imao viši čin, a opet njegova jedinica je bila najmanja i unutar
agencije gde je nedostatak transparentnosti bio način života, Jedinica 70 je bila
najmanje transparentna. S obzirom na to da su njegove kolege istog ranga unutar
DGSE-a imali na raspolaganju ogromne fondove i ljudstvo, stajali rame uz rame sa
CIA i drugim obaveštajnim agencijama širom sveta i imali zvezdani status u svojim
redovima, njegova jedinica je predstavljala bledu senku u poređenju sa tim. Gatino
je imao znatno manji budžet, samo trideset zaposlenih i radio je u relativnoj
povučenosti. Nije da mu je ikad nedostajalo sredstava - već je prosto količina
novca koja mu je bila potrebna bila neznatna u poređenju na primer sa Operativnim
odeljenjem i njihovom globalnom mrežom špijuna i agenata. Ne, Gatino je postizao
ciljeve upotrebljavajući samo delić onoga što je drugim odeljenjima bilo potrebno.
Zapravo, većinu posla su obavljali preduzimači iz vladinih i univerzitetskih
laboratorija koji nisu imali pojma na čemu zapravo rade.

Gatino se morao zadovoljiti saznanjem koje mu je sa pouzdanjem preneo
nadređeni, direktor DGSE-a, da su ministar odbrane i predsednik Francuske često
više zainteresovani za izveštaje o radu Jedinice 70, nego za bilo koje drugo pitanje
u vezi sa državnom obaveštajnom službom.

Jedinica 70 je imala kancelarije unutar kompleksa iz devetnaestog veka.
Gatinou se to zdanje više dopadalo od jednoličnih modernih zgrada i uvek se
opirao preseljenju. Voleo je visoke plafone, raskošne gipsane ukrase i drvene
zidne obloge a i toaleti su bili znatno prostraniji od modernih ekvivalenata.

Njegova soba za sastanke bila je grandioznih proporcija i posedovala je
blistavi kristalni luster. Nakon kratke posete ličnom kupatilu kako bi se sredio,
ušao je, klimnuo osoblju i seo na svoje mesto u čelu stola gde su ga čekali
dokumenti.

Jedan od rituala kojima je udovoljavao svojoj sujeti bilo je primoravanje
zaposlenih da u tišini čekaju dok on čita nedeljni izveštaj. Svaki upravnik odeljenja
je nakon toga podnosio usmeni izveštaj, ali Gatino je voleo da zna šta sledi.
Njegov prvi pomoćnik, pukovnik Žan-Klod Marol, nizak, nadmen čovek sa
urednim, malim brkovima, sedeo je desno od njega kotrljajući olovku između palca
i kažiprsta na svoj tipično snebivljiv način i čekao da Gatino pronađe nešto što će
kritikovati. Nije morao dugo da čeka.

„Zašto nisam obavešten o ovome?", upita Gatino, skidajući naočare za čitanje
kao da ima nameru da ih baci.

„O čemu, generale?", odvrati Marol uz primesu zamora kao da ga izdaje
strpljenje zbog čega se Gatino razbesneo.

„O požaru! Kako to misliš - o čemu?"

„To je bio samo mali požar u opatiji. Ništa se nije desilo u selu. Nije delovalo
naročito bitno."

Gatino nije bio zadovoljan. Ne trepćući je pogledao svakog čoveka za stolom
sve dok nije stigao do Šabona, zaduženog za doktora Pelea. „Ali, Šabone, ovde ste
naveli da vam je Pele rekao da je Bone lično prisustvovao požaru i da je pomenuo
kako je unutar zida pronađena mala knjiga. Da li je to vaš izveštaj?"

Šabon je odgovorio potvrdno.
„Koja je to knjiga?", upitao je ledenim glasom.
„Ne znamo", odvrati Šabon krotko. „Nisam smatrao da je bitna za naš posao."
Gatino je sa dobrodošlicom dočekao ovu priliku za glumatanje. Inspirisao ga je
luster, podsetivši ga na vatromet. Njihov posao je često podsećao na čekanje da se
boja osuši. Lako su se uljuljkivali u opuštenost. On se lako uljuljkivao u
opuštenost. Prošlo je dobrih šest meseci od poslednjeg otkrića i njegov gnev zbog
tromog ritma kojim zadatak napreduje a samim tim i unapređenje na bolji posao u
ministarstvu koje je odavno trebalo da dobije, samo što nije prekipeo.
Započeo je tihim glasom koji je lagano narastao sve dok se nije uzdigao u
moćan krešendo i tako glasno urlanje da su ga čuli i u hodniku. „Rijak jeste naš
posao. Sve što ima veze sa Rijakom. Ništa što se dešava u Rijaku nije nebitno dok
ja ne kažem da je nebitno. Ako dete dobije boginje, želim to da znam! Ako u kafani
nestane struje, želim to da znam! Ako se prokleti pas iskenja na ulici, želim to da
znam! Stara knjiga je pronađena u zidu opatije i prva reakcija mog osoblja jeste da
to nije bitno? Ne budite idioti! Ne smemo sebi da dozvolimo da budemo opušteni!"
Ljudi su spustili poglede, podnoseći njegovo šibanje kao dobri vojnici.
Gatino je ustao, pokušavajući da odluči da li da izjuri napolje i ostavi ih da
razmišljaju o svojim sudbinama. Nagnuo se i udario pesnicom po uglačanom
drvetu. „Zaboga ljudi, u pitanju je Rijak! Prestanite da zabušavate i bacite se na
posao!"

4

Kompanija Pino restauracija imala je kancelarije u Ulici Božon, nedaleko od
Avenije Oš i samo nekoliko blokova od Trijumfalne kapije. U tom kraju je bilo
skupo iznajmljivati prostorije, ali Igo ga je odabrao upravo zbog prestižne
vrednosti. Da bi mogao da se nosi sa rashodima iznajmljivao je mali apartman za
sedište svoje firme. On je živeo u sedmom arondismanu i imao je lep pogled na
Senu. Ako bi bio lep dan, prošetao bi do firme, pućkajući malu cigaru. Podsticao je
klijente da svrate kako bi se razmetao sa ukusom odabranim antikvarnim
predmetima i slikama, da ne pominjemo zapanjujuće zgodnu crvenokosu
sekretaricu. Kao čistokrvni kosmopolita nije mogao da podnese da bude odvojen
od srca Pariza osim na kratko i uvek se osećao pomalo tužno kad je morao da
poseti središte operacija u zgradi od metala, niskog plafona u industrijskoj oblasti
blizu aerodroma Orli. Tamo su firmi isporučivane slike, druga umetnička dela,
knjige i rukopisi iz čitave zapadne Evrope i dalje. Tamo je radilo trideset radnika
koji su se marljivo i strpljivo bavili unosnim poslom uklanjanja tragova vode,
vatre i drugih ljudskih i prirodnih nepogoda.

Igo je izjurio iz kancelarije kad je čuo Lilcov bariton na recepciji.
„Tačno na vreme!", doviknu, stežući prijatelja u medveđi zagrljaj. Lik je bio za
glavu viši, mišićav i preplanuo zbog rada na terenu. Igo je u poređenju sa njim
delovao bledunjavo i dečački onako doteran i izveštačen. „Eto, konačno si upoznao
Margo. Rekao sam ti da je lepa!" Zatim se obratio sekretarici: „A ti si konačno
upoznala Lika. Rekao sam ti da je lep!"
„Uspeo si da nas oboje postidiš", odvrati Lik uz smešak. „Margo, ako uspevaš
da se nosiš sa njim sigurno si veoma snažna žena." Margo je drsko klimnula u znak
slaganja. „Moj dečko je ragbista tako da sam osigurana po pitanju njegovog
nedoličnog ponašanja."
„Ovo je Isak Mansijon, šef odseka za poslovni razvoj i moja desna ruka", reče
Igo predstavivši čoveka koji se pojavio pored njega u odelu sa kravatom, kratke
kovrdžave kose i uredno podrezane brade.
Isak je toplo pozdravio Lika i zaverenički upitao: „Još ne znaš zbog čega si
ovde, zar ne?"
„Ćuti!", oglasio se Igo nestašno. „Nemoj mi upropastiti zabavu. Idi i zaradi nam
nešto novca!"
U svojoj kancelariji Igo je smestio Lika u udobnu fotelju, teatralno otvorio bocu
burbona i sipao pozamašnu količinu u par kristalnih čaša. Kucnuli su se i otpili po
gutljaj.
„Firma deluje sjajno, kao i ti", primetio je Lik.
„Koliko je prošlo otkako si bio u poseti, pet godina?", upita Igo.
„Tako nešto."

„Baš jadno sa tvoje strane. Češće sam te viđao dok si živeo u inostranstvu."
„Pa, znaš kako je", Lik se zamislio. „Nikad dovoljno vremena."
„Kad smo se poslednji put sreli imao si devojku, Amerikanku."
„Ta veza je propala."
Igo sleže ramenima. „Tipično", a zatim dodade praktično bez pauze: „Gospode,
baš mi je drago što te vidim!"
Neko vreme su razgovarali o prijateljima iz fakultetskih dana i Igovom
komplikovanom društvenom životu kad je Margo diskretno pokucala na vrata i
obavestila ga da policija ponovo na vezi.
„Da izađem?", upita Lik.
„Ne, ostani. Razgovor neće dugo trajati."
Lik je slušao jednu stranu razgovora. Igo je uzdahnuo kad je spustio slušalicu.
„Uvek nešto. Sinoć su nam provalili u prostorije. Noćni čuvar je pretučen. U
bolnici je sa napuklom lobanjom. Sve su ispreturali."
„Da li je nešto ukradeno?"
„Ništa. Idioti verovatno nisu znali da restauriramo knjige. Šta je poslednja
stvar za šta bi neki neuki lopov bio zainteresovan? Knjige! A njih su i pronašli i to
u velikim količinama. Poetska pravda, međutim napravili su haos."
Lik je saosećao sa stresom svog prijatelja, ali je ipak na kraju podigao oba
dlana ka plafonu i rekao: „Pa? O čemu se radi? Šta je tako bitno da sam morao sve
da bacim i dovučem se u Pariz?"
„Potrebne mi je tvoja stručna pomoć."
„O čemu se radi?"
„O ovome."
Igo je prišao kredencu i uzeo paketić umotan u muslin. Seli su zajedno na sofu.
Igo je raščistio prostor na stočiću, a zatim teatralno i polako odmotao knjigu. Kožni
povez je bio crveniji i raskošniji nego onog dana kada ju je Igo prvi put ugledao u
opatiji. Na prednjoj korici svetac sa oreolom je delovao trodimenzionalno. Srebrne
loptice, ćoškovi i krajevi poveza kao i dve kopče sijali su kao u vreme kad su
napravljeni. Naravno, knjiga je sad bila znatno svetlija i suva kao barut. „Dobio
sam je pre par nedelja. Bila je veoma natopljena vodom, ali moji ljudi su to
sredili."
„U redu..."
„Iz Dordonje je, Perigor Noar - tvoj teren."
Lik je podigao obrvu, blago zainteresovan.
„Jesi li ikad čuo za malo selo Rijak?"
„Na reci Vezer? Možda sam se par puta motao po okolini. Šta ima tamo?"
Igo mu je ispričao o opatiji i požaru uz dramatične detalje i trudeći se da
izgradi atmosferu pre nego što stigne do klimaksa priče. Nakon što je završio sa
razmetljivim pripovedanjem o izvrsnoj restauraciji koju je njegova firma obavila
na rukopisu, najzad je rekao: „Voleo bih da je prelistaš i da mi kažeš kakav ti je
prvi utisak, u redu?"

„Naravno. Daj da pogledam."
Lik je podigao tanku, laganu knjigu svojim žuljevitim rukama, otvorio koricu,
primetio datum iz četrnaestog veka na prvom listu i počeo da okreće stranice.
Ispustio je glasan zvižduk. „Ne mogu da verujem!", uzviknuo je.
„Pomislio sam da ćeš se zainteresovati", reče Igo. „Nastavi."
Lik je zastajao na svakoj strani tek toliko da baci pogled. Mada nije mogao da
pročita tekst, procenio je da ga je napisala sposobna i uvežbana ruka. Rukopis je
bio ispisan stilskim pravougaonim pismom, po dva stupca na svakoj strani,
mastilom boje rđe koje je zadržalo fin bakarni sjaj. Duž ivice strana su bili vidljivi
ubodi korišćeni kao oznake da bi redovi bili pravi.
Međutim, nije ga tekst zainteresovao. Oduševile su ga jasne i smele ilustracije
na marginama nekih strana.
Posebno slike koje su predstavljale smisao njegovog života.
Crni bikovi. Srna. Bizon.
Divlje, živopisne i divno izrađene u crnim, zemljanim, smeđim i žutomrkim
tonovima.
„Bez ikakve sumnje je u pitanju polihromatska pećinska umetnost", mrmljao je.
„Pozni paleolit, po stilu i izradi su veoma slični crtežima u pećini Lasko, ali nisu iz
te pećine niti sa bilo kog drugog lokaliteta koji sam ja ikad video."
„Pretpostavljam da si obišao sve poznate lokalitete", rekao je Igo.
„Naravno! To mi je posao! Međutim, ovde je zapravo najneverovatniji datum:
1307. godina! Apsolutno prvi verodostojan pomen pećinske umetnosti u istoriji
jeste onaj iz Altamire u Španiji, 1879. godine. Ovo se desilo pet vekova ranije! Ne
kažem da ljudi nisu znali za ove pećine pre devetnaestog veka, ali niko nije pisao o
tome, niti precrtavao slike. Jesi li siguran da je knjiga zaista iz 1307. godine?"
„Pa, nisam je podvrgao forenzičkom datiranju, ali sve - najfiniji pergament,
povez, mastilo i pigmenti - ukazuje da je u pitanju četrnaesti vek."
„Jesi li siguran?"
Igo se nasmejao podražavajući ga: „To mi je posao!"
Lik je ponovo zabio nos u knjigu. Potražio je određenu stranu i obrnuo rukopis
ka svom prijatelju.
Igo je frknuo. „Znao sam da će te to zainteresovati. Kakva slika, veoma je
izazovna! Da li si ikad video nešto slično?"
Na margini se nalazila primitivna kontura čoveka u stojećem stavu, ništa više
od čiča Gliše naslikanog potezima četkice umočene u crnu boju. Umesto glave,
figura je imala kljun ptice, a na središnjem delu tela, dugačkim potezom četkice bio
je predstavljen falus u erekciji.
„Da! Sećam se! Nije identična, ali je veoma slična. U Laskou postoji slika
čoveka-ptice poput ove. To je neka vrsta mistične figure. I sa sličnim penisom.
Neverovatno."
Okrenuo je stranu i pokazao ka marginalijama, raskošno ukrašenim bogatim
pigmentima - bujnom zelenim tonovima, zemljano-smeđim i vatreno crvenim.

„Pogledaj sve ove crteže! Ove biljke." Okrenuo je još jednu stranu. „Ovo je neka
vrsta loze." Zatim još jednu. „Ovo je trava. Poput knjige iz biologije!" Najzad je
okrenuo jednu od poslednjih strana. „Zaboga Igo, ovo je mapa!"

Duž margine ove strane plava linija je krivudala kroz zelene, smeđe i sive
zavoje, očigledno topografski. Krajolik je bio posut sitnim, naslikanim simbolima:
žutomrki toranj, vijugava plava linija - verovatno reka - jato kuća sa sivim
krovovima, drvo sa granama izvijenim pod čudnim uglovima, paralelni nizovi
vijugavih plavih linija na sivoj pozadini nedaleko od drveta i majušno, neoznačeno,
crno slovo X koje je plutalo bez konteksta.

Igo se složio. „I meni se učinilo da je mapa u pitanju."
Lik je popio piće i odmahnuo Igou kad je krenuo da mu dopuni čašu. „Reci mi
šta piše. Ti znaš latinski. Ja nikad nisam odmakao dalje od veni, vidi, vici."
Igo se nasmešio, dopunio svoju čašu i nastavio sa teatralnim zanosom: „Pa, na
prvoj strani piše, 'Ja, Bartomju, monah opatije Rijak, imam dve stotine i dvadeset
godina i ovo je moja priča.'"
Lik je zbunjeno naborao nos. „Nastavi..."
„Prva rečenica na narednoj strani glasi, 'U večnu slavu najizvrsnijeg čoveka
kojeg sam ikad upoznao, Svetog Bernara iz Klervoa.'"
Lik je prešao prstom preko slike sveca na korici. „To je on?"
„Verovatno."
„Postoji li veza sa rasom pasa?"
„Zapravo, psi su dobili ime po njemu, ali u međuvremenu sam saznao da je bio
znatno poznatiji."
„Ispričaj mi ostatak."
„Ne mogu."
Lik je gubio strpljenje. „Zašto?"
Igo je uživao. „Ne mogu da pročitam."
Arheologu je bilo dosta ove igre. „Slušaj, ispljuni šta imaš i ne budi drkadžija.
Zašto ne možeš da pročitaš?"
„Zato što je ostatak teksta šifrovan!"

5

Za Lika je poseta Perigoru delovala poput povratka kuci. Zelena i plodna
zemlja uvek ga je dočekivala poput majke sa raširenim rukama. Od najranijeg
detinjstva i odmora u porodičnoj kući u Sent Oleu gde je provodio leta gacajući po
seoskim plažama duž Drone, Lik je bio najsrećniji kad se nađe u prirodi.

Valoviti teren, strmi rečni kanjoni, krečnjačke litice, suncem oblivene terase
koje se pružaju iza padina obraslih vinovom lozom, gusti šumarci, obilje šljiva i
hrastova koji rastu po peskovitom tlu, drevnih sela i varoši sa kućama izgrađenim
od peščara posejanih duž vijugavog puta - sve te slike su mu se kovitlale u duši i
privlačile ga nazad. Ali ništa nije bilo tako bitno kao duh daleke prošlosti Perigora,
udaljene duše koje su mu se javljale kao da sanja na javi, senovite figure koje jure
kroz šumu uvek na korak van domašaja.

Njegove detinje vizije ranih ljudi koji tumaraju zemljom, podsticane izletima
do mračnih oslikanih pećina te oblasti i romanom Džin Oel, Pleme pećinskog
medveda, koji je prerano sazreli jedanaestogodišnjak praktično gutao, usmerili su
ga ka akademskoj stazi koja ga je odvela do Pariškog univerziteta, Harvarda i
najzad profesorskog položaja u Bordou.

Lik je pokupio Igoa na glavnoj železničkoj stanici u Bordou, odakle su krenuli
na zapad u njegovom razdrndanom landroveru. Lik je ovaj put prelazio rutinski,
maltene je bio u stanju da to radi zatvorenih očiju. Landrover, kojem je šaljivi
engleski postdiplomac nadenuo nadimak „glandrover'' (Žlezda), prešao je par
stotina hiljada kilometara. Po danu, dok se obavljalo iskopavanje, prevozio je na
svojim grubim amortizerima studente i opremu do lokaliteta, a noću pivom založene
i hormonima nabijene mlade kopače od i do lokalnih kafana.

Stigli su pre ručka u opatiju i sada su sedeli sa dom Menoom u opatskoj kući,
prašnjavim knjigama prepunoj sobi koja je više nalikovala stanu nekog profesora
nego sveštenika. Igo ih je upoznao i izvinio se zbog toga što su neformalno obučeni.
Pošto je pomno pratio modu bilo mu je neugodno zbog toga što je na sastanak
došao kao da je krenuo u šetnju kroz prirodu.

Igo je opata redovno obaveštavao o tome kako teče restauracija. Utvrđen je i
raspored vraćanja svih knjiga. Međutim, dom Meno je sad veoma nestrpljivo
očekivao da lično vidi Bartomjuov rukopis. Kad ga je Igo izvadio iz torbe, zgrabio
ga je poput proždrljivog deteta kojem je neko ponudio čokoladu.

Opat je pet minuta u tišini prelistavao stranice, proučavajući tekst kroz naočare
pre nego što je odmahnuo glavom u čudu. „Zaista neverovatno. Sveti Bernar, od
svih ljudi! Zašto je Bartomju smatrao da je neophodno skrivanje iza šifre? I sve te
fantastične ilustracije! Priznajem da sam ushićen i zbunjen u isto vreme. Pomalo me
plaši značenje svega toga."

„I mi se slažemo", reče Igo uz potpun nedostatak emocija, ponašajući se pred

klijentima uvek krajnje profesionalno. „Zbog toga smo ovde. Željni smo da
otkrijemo objašnjenje i profesor Simar se ljubazno ponudio da pomogne."

Opat se okrenuo ka Liku, zaštitnički položivši šake na rukopis. „Cenim to,
profesore. Jedan od braće je za mene obavio pretragu preko interneta. Prilično ste
slavni za tako mladog čoveka. Završili ste isti fakultet u Parizu kao i ja, doktorirali
na Harvardu, gde ste neko vreme radili i najzad dobili ste prestižno mesto
profesora u Bordou. Čestitam vam na dostignućima."

Lik je sa zahvalnošću klimnuo glavom.
„Zašto Harvard, ako smem da pitam?"
„Moja majka je Amerikanka, a otac Francuz. U detinjstvu sam pohađao internat
dok su roditelji živeli na Bliskom istoku, mada smo se vraćali u Francusku tokom
leta. Kad su se razveli, bilo je prirodno da podele stvari. U ovom slučaju to sam
bio ja. Išao sam u američku srednju školu da bih bio sa majkom, a zatim sam
studirao u Parizu da bih bio sa ocem, i onda sam otišao na Harvard da bih ponovo
bio blizu majke. Komplikovano je, ali se sve dobro završilo."
„Međutim, većinu istraživanja ste obavili u ovoj oblasti?"
„Da, bar devedeset procenata, rekao bih. Učestvovao sam na većini važnih
iskopavanja na paleolitskim lokalitetima tokom dve poslednje decenije, uključujući
pećinu Šove u Ardešu. Već nekoliko sezona proširujem stare rovove koje je u Lez
Eziju prokopao profesor Movijus sa Harvarda. Imam dosta posla."
„Niste suviše zaposleni da se pozabavite ovim pitanjem?", pitao je opat,
pokazavši ka knjizi.
„Naravno da nisam! Kako da okrenem leđa velikoj zagonetki?"
Dom Meno je klimao glavom zureći u koricu.
„Sveti Bernar iz Klervoa je veoma bitan za naš red, svesni ste toga, zar ne?"
Igo je to potvrdio.
Obučen u jednostavnu monašku odeždu, opat je iznenada zabrinuto skupio usne.
„Koliko god da sam uzbuđen zbog toga što posedujem dokument na neki način
povezan sa njim, moramo biti svesni osetljivosti ove situacije. Ne znamo šta je
ovaj Bartomju napisao. Sveti Bernar je bio jedan od velikana našeg reda."
Nabrajao je na prste: „Osnivač je cistercitskog reda. Učestvovao je na saboru u
Troju gde su templari potvrđeni za zvaničan red. Propovedao je polazak u Drugi
krstaški pohod. Ustanovio je skoro dve stotine manastira širom Evrope. Njegov
teološki uticaj je neizmeran. Pape su cenile njegov savet i on je taj koji je prijavio
Pjera Abelara papi Inokentiju Drugom." Pošto je Lik delovao kao da ne prepoznaje
o čemu se radi, opat je dodao: „Znate za čuvenu romansu između Abelara i Eloize?
Čuvena, tragična priča iz srednjeg veka?"
„Ah, da!", reče Lik. „Svi smo u školi morali da čitamo njihova ljubavna
pisma."
„Kasnije tokom Abelarovog života, dugo nakon njegove fizičke tragedije,
Bernar mu je ponovo zagorčao život ali ovog puta zbog teološkog pitanja, a ne
ljubavnih jada! Sigurno je u pitanju samo interesantna fusnota. Ipak, zbog svojih

velikih dela, Bernar ne samo što je bio kanonizovan, već ga je papa 1174. godine,
samo dvadeset godina nakon smrti, proglasio za crkvenog naučitelja. (Titula koja
se dodeljuje svecima koji su u velikoi meri doprineli teologiji i doktrini. (Prim,
nrev.)) Ono što želim da kažem, gospodo, jeste to da mada je ovaj Bartomju
posvetio traktat svecu skoro dve stotine godina nakon njegove smrti, moramo da
vodimo računa o ugledu Svetog Bernara. Ako vam dozvolim da istražite ovo
pitanje, insistiraću da budete diskretni i obaveštavate me o svakom otkriću kako bih
mogao o tome da obaveštavam svoje pretpostavljene i primam njihova uputstva. Po
ovom pitanju, kao i svemu drugom u životu, ja sam samo sluga."

Na osnovu grube mape u knjizi, Lik je zaključio da je najbolje mesto za početak
pretrage bilo južni obod Rijaka, na istočnoj obali reke Vezer. Rijak je bilo drevno
selo koje je, za razliku od susednih sela bilo potpuno neprivlačno za turiste, zbog
čega je u njemu mirno i tiho tokom čitave godine. Nije bilo muzeja i galerija,
postojala je samo jedna kafana i nije bilo znakova koji bi upućivali posetioce ka
preistorijskim pećinama ili skrovištima u stenama. Postojala je samo jedna, glavna,
kaldrmisana ulica oivičena kamenim kućama ofarbanim u limun-žuto. Dobar deo
njih i dalje je imao krovove sačinjene od nemoguće teških sivih kamenih ploča,
uobičajenih u ovoj oblasti u prošlosti. Ovih dana su brzo nestajali, zamenjivali su
ih znatno praktičniji krovovi od terakota. Bila je to uredna enklava sa skromnim
vrtovima i saksijama za cveće u koje je posađen mak. Dok se Lik polako vozio
kroz centar, tražeći mesto za parkiranje, izrekao je par idiličnih komentara u vezi sa
njegovom nepomućenom autentičnošću. Igoa to nije dotaklo i trgao se kad je
ugledao zgrbljenu ženu koja se mrštila na automobil dok se provlačio kraj nje na
uskom putu. Na kraju niza kuća, dok se Lik pitao u kom pravcu da krene, koza
privezana blizu šupe za alat, na malom pašnjaku sa niskim zidom, spektakularno se
olakšala i Igo više nije mogao da ćuti.

„Gospode, kako mrzim selo!", uzviknuo je. „Kako si uspeo da me nagovoriš da
krenem sa tobom?"

Lik se nasmešio i skrenuo ka reci.
Nije bilo zgodnog mesta za parkiranje, tako da je zaustavio landrover na
travnatoj livadi na obodu sela. Reka se nije videla od šume, ali se čula. Ostavio je
kartonski znak na šoferšajbni koji je obaveštavao da su došli po zvaničnom poslu
univerziteta u Bordou, što je moglo ali nije moralo sprečiti pisanje kazne. Sve je
zavisilo od revnosti lokalnih žandarma. Pomogao je Igou da namesti ranac a zatim
su se uputili u šumu.
Bilo je toplo i insekti su zujali kroz vazduh. Nije bilo staze, međutim, nisko
žbunje, paprat i korov nisi bili suviše gusti. Imali su par problema dok su se
probijali kroz granje kestenja, oraha i bukvi koje su tvorile kupole nalik
kišobranima, zaklanjale podnevno sunce i hladile vazduh. U pitanju nije bila
potpuno netaknuta teritorija. Gomila zdrobljenih konzervi piva ležala je ispod
jednog bagrema i svedočila o noćnim posetiocima. Lik je bio ozlojeđen zbog
povrede prostora. Ovo đubre je kvarilo inače savršenu sliku visećih cvetnih jata

kremaste boje na zelenoj pozadini i on je gunđao sebi u bradu kako će zastati da to
počisti kad se budu vraćali. Igo je zakolutao očima na tu izviđačku osetljivost i
nastavio dalje.

Kako su se približavali reci, zvuk tekuće vode ih je sve više okruživao sve dok
nisu izbili iz gustiša i iznenada se našli na litici, dobrih dvadeset metara iznad reke.
Pružao se divan pogled preko njene široke, blistave površine ka plodnom tlu na
suprotnoj obali. Široka ravnica, asimetrična polja pšenice, pasulja i pašnjaka kao
da su bledeli i nestajali na maglovitom horizontu.

„Kuda ćemo sad?", upita Igo dok je nelagodno nameštao ranac.
Lik je uzeo primerak mape i pokazao. „U redu, pretpostaviću da ova grupa
zgrada predstavlja Rijak, zbog toga što se ova kula savršeno poklapa sa
romanskom kulom opatije. Očigledno nije nacrtano u odgovarajućoj proporciji, ali
relativna pozicija ima smisla, vidiš?"
Igo je klimnuo. „Znači, misliš da je to negde ovde?"
Pokazao je prstom tačku na mapi, blizu vijugave plave linije.
„Nadam se. Ako nije, čeka nas dug dan. Predlažem da krenemo duž litice dok
ne pronađemo nešto što izgleda ovako." Potapšao je prstom prvi niz talasastih
plavih linija. „Mislim da ne možemo da se oslonimo na ovo čudno drvo koje je
nacrtao. Iznenadio bih se ako bih ga zatekao nakon šest stotina godina!" Zatim se
nasmejao i dodao: „Molim te budi pažljiv, nemoj da padneš. To bi se tragično
završilo."
„Ne za mene", izustio je Igo mračnim glasom, „ali dve žene koje unovčavaju
čekove za alimentaciju bi me zdušno oplakale."
Zbog geografskih odlika ove strme doline, litica na kojoj su se nalazili bila je
niža od stena nešto dalje niz vodu. Dok su hodali, površina koju su prelazili
preobratila se u gusto obraslu stenu iznad njih. Krečnjak se pružao nekih dvadeset
metara iznad njihovih glava. To nije bila opasna staza. Ispupčena ivica je bila
dovoljno široka i stabilna, a pogled koji se ispod njih pružao bio je kao sa
razglednice. Ipak, Lik je bio svestan toga da je za njegovog prijatelja potraga pod
vedrim nebom novina tako da je lagano koračao i odabirao najbezbedniji mogući
put kojim bi se Igo za njim kretao korak po korak.
Poznavao je ovaj deo litice, ali ne tako dobro. Prošlo je petnaest godina od
kako je istraživao ovu deonicu, ali čak i tada ju je samo površno proučio, tek da
ispuni vreme bez neke posebne motivacije. Čitava dolina reke bila je prošarana
preistorijskim pećinama i skloništima. Bila je opšteprihvaćena činjenica da su
važne, čak spektakularne lokacije, i dalje neotkrivene. Neke od njih će pronaći
profesionalni arheolozi ili geolozi, druge će otkriti istraživači pećina u potrazi za
novim uzbuđenjima, a pojedine će pronaći šetači ili kao što se već jednom
dogodilo - porodični pas.
Pre današnje ekspedicije sa Igom, Lik je prelistao svoje stare dnevnike o
liticama Rijaka. Beleške su bile šture. Nije proveo više od dan-dva motajući se po
ovoj oblasti tokom leta nakon što je dobio titulu doktora nauka. Njegove

naškrabane beleške su raspredale o mišarima i sokolovima koji jedre na toplim
vazdušnim strujama i uživanju u ukusnom, zapakovanom ručku. Međutim, nijednom
rečju se nije pominjalo arheološko nalazište. Gledajući unazad, ono čega se
najbolje sećao kad je to leto bilo u pitanju bila je opuštenost koju donosi
zaključivanje jednog perioda života i početak novog. Njegovi studentski dani su
bili gotovi a još nije postao profesor. Još je mogao da prizove taj blaženi osećaj
slobode.

Istražujući pre putovanja, otkrio je da je pre nekoliko godina kolega iz Liona
obavio helikopterski pregled slojevitih stena boje ovsene kaše doline reke Vezer.
Što je verovatno znatno korisnije od beležaka koje je sam napravio. Zamolio gaje
da mu imejlom pošalje fotografije i mape. Pažljivo ih je proučio fotografskom
lupom postavivši ih uz mapu koju je nacrtao Bartomju, tražeći korisne orijentire -
vodopade, pukotine, ulaze u pećine - međutim, poput arheologa iz Liona, nije uočio
ništa interesantno.

Nakon sat vremena koračanja, zastali su da popiju malo vode. Igo je skinuo
ranac sa ramena i čučnuo na kukove naslonivši leđa na stenu da ne bi isprljao
pantalone. Zapalio je čerut cigaru i lice mu je sinulo prvi put tog popodneva. Lik je
i dalje stajao i žmirkao ka popodnevnom suncu. Izvukao je mapu iz zadnjeg džepa
farmerki, bacio pogled i ponovo je savio.

Igo se durio. „Pre nego što sam se popeo nisam shvatao koliko je ovo uzaludno.
Jedva vidimo stene ispod sebe! Maltene je nemoguće razabrati stene iznad nas!
Kad bi se na ovom ispustu tačno pred nama nalazio ogroman ulaz u stenu, možda
bismo ga pronašli. Nisi mi rekao koliko će ova potraga biti besmislena."

Lik je slegao ramenima na ovaj komentar svog prijatelja. „Mapa je ključ. Ako
je prava, možda ćemo nešto pronaći. Međutim, ako ju je ovaj monah izmaštao onda
ćemo se osunčati i rekreirati i to je sve. I malo se družiti."

„Ne želim da se družim sa tobom", odvrati Igo iznervirano. „Vruće mi je,
umoran sam, nove čizme me žuljaju i hoću kući."

„Tek smo krenuli. Opusti se i uživaj. Jesam li ti rekao da su ti čizme sjajne?"
„Hvala što si primetio. Šta kaže mapa, profesore?"
„Još ništa. Kao što rekoh", objašnjavao je Lik strpljivo, „kad nas je uputio ka
opštoj oblasti orijentišući se prema poziciji opatije, sela i reke, jedine oznake
pravca koje su nam preostale jesu čudno drvo i par vodopada. Pošto drveta
verovatno odavno nema, ako pronađemo vodopade to će značiti da smo možda na
pravoj stazi. Ako ih ne pronađemo verovatno ostajemo praznih šaka. Šta kažeš da
nastavimo?"
Kako je dan napredovao, probijali su se sve teže. Povremeno bi se ispust kojim
su se kretali suzio i nestajao i Lik bi morao da pronađe pouzdan oslonac nešto više
ili niže na litici. Uspinjanje i spuštanje nije bilo tako teško da bi podrazumevalo
poznavanje alpinističke tehnike, ali se ipak brinuo zbog Igoove sposobnosti da
pronađe oslonac. Par puta je svom prijatelju naložio da prvo podigne ranac na
kratkom konopcu pre nego što počne da traži oslonac za ruke i noge na vertikalnoj

steni. Igo je gunđao i izigravao smetnju, ali Lik je blago odmahivao na njegovo
stenjanje i vodio ih napred polaganim, postojanim ritmom.

Ispod njih, grupa kajakaša na čamcima veslala je nizvodno u tako šarenoj
opremi da su iz daljine izgledali kao dečje igračke. Jato sokolova se obrušavalo u
suprotnom pravcu visoko gore na bledoplavom nebu. Sunce se spuštalo i bogata
ravnica je dobila nijansu dobrog piva. Lik je pogledao na sat. Ako uskoro krenu
nazad stići će do kola po dnevnom svetlu, ali je ipak odlučio da nastave još neko
vreme. Približavali su se ispupčenju. Kad se nađu sa druge strane moći će lepo da
osmotre dugačak deo litice. Tu će odlučiti da li da idu dalje ili ne. Na žalost, kad
su stigli do ispupčenja, ispust je iščeznuo i mogli su samo da se popnu uz krševitu
liticu prekrivenu retkim žbunjem. To nije bila laka odluka. Igo je bio razdražljiv i
umoran, a Lik je znao da će dodatno uspinjanje usporiti njihov povratak. Međutim,
avanturista u njemu je uvek želeo da zna šta je sa druge strane, tako da je smestio
Igoa na ispust, ostavio svoj ranac i rekao da će se vratiti za petnaestak minuta. Igo
se više nije brinuo zbog toga da li će ostati čist. Potišteno je seo prekrštenih nogu
na stazi i zagrizao jabuku.

Uspon nije bio preterano težak, ali Liku je bilo drago što je ostavio prijatelja
na stazi te je mogao da se kreće sopstvenim ritmom. Pljosnati ispust od krečnjaka
predstavljao je vrh ispupčenja, trećinu puta uz liticu. Odatle se pružao veličanstven
pogled na dolinu, maltene zahtevajući da bude fotografisan, ali sunce se već
spustilo nisko i nije bilo vremena, tako da je ostavio aparat da visi oko vrata i
krenuo nešto dalje nizvodno ne bi li osmotrio raspored terena. Tad je ugledao nešto
zbog čega je ispustio nevoljan, grleni uzdah iznenađenja.

Ispod njega, na širokom ispustu nalazilo se visoka, usamljena smreka okružena
žbunjem. Njeno ogromno, suvo, grubo i izvijeno stablo boje pepela širilo je grane
nalik vadičepu u svim pravcima. Zelenila jedva da je bilo, svega par četinastih
čuperaka tu i tamo, poput starog psa sa šugom.

Lik je spustio što je brže mogao a da to ne bude opasno i potrčao ka njemu. Kad
se približio dovoljno da ga dotakne, ponovo je izvadio mapu, pogledao nemoguće
prepletene grane drveta i klimnuo. Sličnost je bila neverovatna - nakon šest stotina
godina! Ako bi neko drvo bilo u stanju da preživi vekove na ovom golom terenu, to
bi svakako bila nesavladiva smreka, čuvena po dugovečnosti. Poneki primerak bi
preživeo čak dva milenijuma ili više.

Lik je u tom trenutku odlučio da se neće vraćati. Znao je da će se Igo žestoko
pobuniti, ali to nije bilo bitno. Večeras će kampovati. Ako nešto dalje ne pronađu
dobro mesto, uvek mogu da se vrate i spavaju pod zaštitom ovog drevnog drveta.

Igo se bunio.
To zaista jeste bilo drvo, složio se, ali potrebna je velika doza vere da bi se to
drvo smatralo onim drvetom. Bio je skeptičan do krajnjih granica. Lik mu je najzad
saopštio da će on nastaviti a Igo može, ako želi, da se vrati do landrovera i pronađe
hotel.
Igoa nije privlačila ni jedna ni druga mogućnost. Podjednako je gunđao zbog

spavanja pod vedrim nebom i vraćanja do kola bez društva. Na kraju je popustio i
krotko krenuo za Likom duž novog ispusta u potrazi za, kako je to nazvao, „mitskim
vodopadima i jednorozima".

Ponestajalo im je dnevne svetlosti. Temperatura je naglo opadala i nebo je
dobilo tamnoružičastu boju. Mada se pomirio sa tim da će provesti noć pod
zvezdama, Igo je zahtevao odmor za svoja bolna ramena. Zastali su na bezbednom
grebenu i žedno gutali vodu. Zatim je Igo otkopčao rajsferšlus i pomokrio se preko
ivice. „Evo ti vodopad", rekao je krajnje ozbiljnim glasom.

Lik je takođe skinuo ranac. Naslonio je leđa i glavu na stenu i upravo hteo da
mu dobaci šaljiv komentar u znak odgovora, ali je umesto toga ispustio jedno
„Hej!" Osetio je vlagu na potiljku. Okrenuo se i položio obe šake na stenu. Bila je
mokra. Zakoračivši unazad koliko god je mogao, a da pritom ne padne preko ivice,
podigao je pogled i pokazao ka širokoj tamnoj prugi. „Pogledaj! Pruža se sve do
vrha. To je naš vodopad!"

Nimalo zadivljen, Igo je podigao pogled. „Ako je to vodopad, ja sam papa."
„Leto je bilo suvo. Kladim se da će se nakon par pljuskova pretvoriti u pravi
vodopad. Hajdemo pre nego što ostanemo bez svetla. Ako pronađemo i drugi, ja
plaćam večeru."
Koračali su pri sve slabijem svetlu još dobar deo sata. Umesto da gleda, Lik je
neprestano dodirivao stenu kako bi napipao vlagu.
Sumrak ih je sustigao. Lik je upravo hteo da prekine potragu kad su obojica
začuli isto: kapanje, kao kad česma curi. Pak koraka dalje, stena je bila potpuno
mokra i voda se slivala preko ivice, pravila bare i tekla dole ka reci. U pitanju je
pre bilo kapanje nego vodopad, ali što se Lika tiče, bili su na pravom putu. Čak se i
Igo osokolio i složio da nastave dok sunce potpuno na zađe. Lik je ponovo uzeo
mapu i pokazao ka dva vodopada i slovu X koje je označavalo pećinu. „Ako je
ovaj deo mape u odgovarajućoj razmeri to znači da je pećina blizu, ali nemoguće je
znati da li se nalazi ispod ili iznad nas. Mislim da imamo još petnaest minuta pre
nego što potraga postane besmislena."
Iskoristili su čitavih četvrt sata koristeći Likove male i moćne baterije kako bi
nadoknadili nedostatak prirodnog svetla. Imali su dobar pogled iznad sebe.
Istražujući stene ispod sebe, Lik se povremeno spuštao na stomak i obasjavao
svetlom preko ivice, pretražujući površinu litice snopom lampe. Osim uobičajenih
slojeva i pukotina, ni iznad ni ispod njih nije bilo ničega što bi nagoveštavalo
postojanje ulaza u pećinu.
Sad je postalo prosto suviše mračno da bi mogli da nastave. Nalazili su se na
dovoljno širokom ispustu na kojem su mogli da se ulogore tako da nisu morali da
se vraćaju - što je bilo dobro pošto su bili gladni i umorni.
Igo se presavio i uz tresak smestio zadnjicu na ranac. „Gde je večera?"
„Evo stiže. Nećeš se razočarati."
Lik je ubrzo spremio odličan obrok uz pomoć rešoa na gas: zabibereni bifteci i
prženi krompiri, hrskav hleb, kremasti lokalni koziji sir i boca sasvim pristojnog

vina, za koje je smatrao da je vredelo da ga vuče čitav dan sa sobom. Jeli su i pili
dok je nebo postajalo sve tamnije i dok najzad nije pao mrkli mrak bez mesečine.
Onako ispruženim na litici, činilo im se da su sami na rubu univerzuma. To, kao i
puna boca vina, usmerilo je razgovor na melanholične teme. Ušuškan u vreću za
spavanje zbog toplote, Igo je ubrzo počeo da lamentira nad svojim životom.

„Koliko muškaraca poznaješ", pitao je, „koji su bili oženjeni sa dve žene, ali
razvedeni tri puta? Moram reći da je u pitanju bila privremena neuračunljivost kad
smo se Martina i ja ponovo venčali. I znaš šta? Zbog ta tri meseca ludila bio sam
nagrađen novim napadom na novčanik. Njen advokat je bio bolji od mog, a meni je
advokat moj rođak Alan tako da ne mogu da ga otpustim."

„Viđaš li se sada sa nekim?" pitao je Lik.
„Pa, sa bankarkom Adelom koja je ledenija od zaleđenog graška, sa umetnicom
po imenu Lorentina koja ima bipolarni poremećaj, čini mi se, i..."
„I sa kim još?"
Igo je uzdahnuo. „I ponovo se viđam sa Martinom."
„Neverovatno!", maltene je uzviknuo Lik. „Ti si potpuni idiot."
„Znam, znam..." Igoov glas se izgubio u noći. Iskapio je svoje vino, a zatim
ponovo napunio čašu od aluminijuma. „A šta je sa tobom? Jesi li ti ponosniji od
mene na svoje uspehe?"
Lik je odmotao svoj dušek od pene i stavio vreću za spavanje na njega. „Ne
gospodine, nisam ponosan. Ostajem sa devojkom jednu noć, možda dve i tako u
krug. Izgleda da nisam stvoren za duže veze."
„Kako se zove ona Amerikanka? Pre par godina si definitivno bio u vezi sa
njom."
„Sara."
„Šta se dogodilo?"
Lik se uvukao u vreću za spavanje. „Bila je drugačija. Tužna je to priča."
„Ostavio si je?"
„Naprotiv. Ona je ostavila mene, ali zaslužio sam to. Ponašao sam se kao
budala."
„Pa dobro, budala si. Ja sam idiot. Obojica spavamo na litici, na korak od
ambisa, što potvrđuje naš nivo inteligencije." Zakopčao je vreću i izjavio: „Sad ću
da zaspim kako bih prekratio sebi muke. Ako sutra ne budem ovde, znači da sam
krenuo na pišanje i zaboravio gde se nalazim."
Za neverovatno kratko vreme Igo je već hrkao i Lik je ostao sam. Pokušavao je
da raspozna pojedine zvezde i planete kroz oblake i vinom izazvanu izmaglicu.
S vremenom je zatvorio oči ili mu se bar učinilo da je to uradio, pošto je bio
svestan crnih oblika koji su se brzo kretali iznad njega, poput početnih taktova sna.
Međutim, bilo je nečeg poznatog u divljem, nepredvidivom cik-cak kretanju i
munjevitoj brzini. Tada mu je sinula racionalna misao: šišmiši.
Žurno je otkopčao vreću, zgrabio baterijsku lampu i uperio snop iznad svoje
glave. Na desetine šišmiša je lepršalo oko litice.

Usmerio je svetio ka stenama i čekao. Šišmiš je poleteo pravo ka litici i nestao.
Zatim još jedan, pa još jedan.

Gore se nalazila pećina.
Lik je probudio Igoa i umirio ga dok se s mukom orijentisao i pridizao. Kad je
zakoračio iz vreće za spavanje Igo je potpuno zbunjeno mrmljao: „Šta? Šta je?"
„Mislim da smo je pronašli. Idem gore. Ne mogu da čekam jutro. Potrebno mi
je da paziš na mene, to je sve. Za slučaj da nešto pođe po zlu, mada verujem da
neće."
„Lud si", izgovorio je Igo najzad.
„Bar delimično", složio se Lik. „Osvetli lampom tamo gore. Ne deluje suviše
teško."
„Isuse, Lik. Sačekaj jutro."
„Nema šanse."
Pokazao je Igou gde da osvetli lampom i pronašao dobar oslonac za početak
uspona. Izrazita slojevitost stena pravila je neku vrstu stepenica tako da nije bio u
neposrednoj opasnosti. Međutim, kretao se polako za svaki slučaj, svestan toga da
noćno penjanje i vino nisu baš idealna kombinacija.
Za par minuta se našao tamo gde mu se učinilo da šišmiši nestaju u steni, mada
nije bio sasvim siguran. Na vidiku nije bilo ničeg što je podsećalo na ulaz u pećinu.
Imao je dovoljno dobar oslonac da izvadi bateriju iz džepa na jakni i osmotri malo
bolje. U tom trenutku, šišmiš je izleteo iz litice i prozujao mu kraj uha. Trgnuo se i
zastao na trenutak da dođe do daha i uveri se da se nije okliznuo.
Ugledao je pukotinu u litici. Bila je široka svega par centimetara. Nakon što je
prebacio bateriju u levu ruku uspeo je da uvuče desnu u pukotinu. Prsti su mu
utonuli sve do članaka. Povukao je šaku nadole i osetio da se nešto klima.
Pažljivije je opipao i shvatio da se klima pljosnata stena uglavljena u zid. Istog
trenutka mu je sinulo. Zurio je u zid od pljosnatog kamenja ugrađen u liticu,
izgrađen tako da podseća na slojevitu stenu.
Uz nešto napora je uspeo da izvuče kamen. Zatim ga je pažljivo položio na uski
ispust, dozivajući Igoa kako bi ga upozorio da se pomeri za slučaj da kamen padne.
Kamen je bio veličine knjige i samim tim dovoljno smrtonosan. Narednih nekoliko
komada je lakše izvukao, ali ponestalo mu je mesta za odlaganje tako da ih je gurao
nazad u sve širi otvor. Ubrzo ga je dovoljno proširio da se kroz njega provuče.
„Ulazim", doviknuo je.
„Jesi li siguran da je to dobra ideja?", preklinjao je Igo.
„Ništa me ne bi sprečilo", odvratio je Lik prkosno pre nego što je posegao
preko ivice i provukao glavu i ramena kroz pukotinu. Dole sa ispusta, Igo je
posmatrao kako mu ramena nestaju, zatim torzo i najzad noge. Doviknuo je: „Jesi li
dobro?"
Lik ga je čuo, ali nije odgovorio.
Bio je na ulazu u pećinu i puzio je na sve četiri dok nije shvatio da je svod
dovoljno visok da ustane. Obasjao je lampom prostor ispred sebe, a zatim i levo-

desno.
Osetio je kako mu kolena klecaju i zamalo izgubio ravnotežu.
Krv mu je jurnula u glavu.
Kolonija šišmiša je lepršala krilima proizvodeći šuštav zvuk.
Začuo je sopstveni napukli glas: „Gospode!"

6

Lik je bio svestan pokreta.
Imao je osećaj da je okružen, da se nalazi usred krda u stampedu.
U isto vreme je ostao bez daha i bio je dezorijentisan, usled brzog ritma kojim
je pomerao lampu zbog čega se svetio pod uglom odbijalo o žutomrke zidove i
stalaktite. Činio je to u pokušaju da upije čitavu sliku, pomerajući snop svetlosti od
crteža do crteža i stvarajući na taj način stroboskopsku zbrku u mračnoj, skučenoj
unutrašnjosti pećine.
Levo od njega jurišalo je krdo konja. Ogromne životinje iscrtane smelim
potezima ugljena preklapale su se jedna preko druge, usta otvorenih od
iscrpljenosti, guste grive, sa crnim prodornim diskovima umesto ženica i plutale u
bledim ovalima neobojene stene.
Desno od njega tutnjali su bizoni podignutog repa i rascepljenih kopita,
energični i opasni. Za razliku od konja koji su oslikani crnim tačkama, njihova
masivna tela bila su predstavljena punom linijom crnih i braonkastocrvenih boja.
Iznad glave mu je lebdela slika gigantskog bika u punom trku kako strmoglavo
uleće u pećinu. Dve noge u punom galopu bile su mu podignute od zemlje. Glava
mu je bila spuštena, rogovi agresivno ispruženi napred, nozdrve razbuktale a
mošnice nabrekle. Napred, levo i desno od sebe, ugledao je masivne jelene.
Rogovi sa parošcima granali su se do polovine njihovih tela. Glave su im bile
zabačene unazad, oči izvrnute, a usta razjapljena kao da riču. Bilo je još mnogo
više fantastičnih stvorenja koje se napinjao da osmotri pri slabom svetlu baterijske
lampe - masu lavova, medveda, srna, boja, toliko boja! Da li je ono trup mamuta?
Mada je svuda unaokolo vladao osećaj brzine, stopala su mu bila čvrsto
posađena na zemlju. Sigurno je nemerljivo dugo stajao na istom mestu pre nego što
je postao svestan preklinjućih povika odozdo.
Takođe je postao svestan toga da se grozničavo trese i da su mu oči vlažne.
Ovo je više od prostog trenutka otkrića. Ovo je Karter u Dolini kraljeva, ovo je
Šliman u Troji. Samo na ulazu u pećinu nalazilo se desetak najlepših ikad viđenih
preistorijskih crteža, životinja oslikanih maltene u punoj veličini samouverenim,
majstorskim, naturalističkim stilom. U pećini Lasko se nalaze crteži nekih devet
stotina zveri. Koliko je baterijom mogao da osvetli, ovde je već ugledao maltene
četvrtinu toga. A to je bio samo vrh ledenog brega. Šta je ležalo iza ograničene
svetlosti lampe?
Lik je bio u potpunosti svestan toga koliko je ovaj trenutak bitan - ovaj lokalitet
je potencijalno bitniji od Laskoa ili Šovea. Lik nikad nije planirao svoju
budućnost. Uvek je dopuštao da mu se u ličnom i profesionalnom životu stvari
prosto dešavaju. Puštao je da ga nosi reka sudbine. Ali u tom uzbudljivom i
zastrašujućem trenutku je shvatio da će ostatak života provesti ovde, u ovoj pećini

na obodu Rijaka.
Zakoračio je nazad na svež vazduh, isturio glavu napolje i čvrsto zatvorio oči

kad ga je Igo obasjao snopom baterijske lampe.
„Dobro si, hvala bogu!", doviknuo je Igo. „Zašto mi nisi odgovorio?"
„Moraš da se popneš", bilo je sve što je Lik uspeo da prozbori.
„Zašto? Šta si pronašao?"
„Ovo je Bartomjuova pećina!"
„Jesi li siguran?"
„Da, mora biti. Popni se istim putem kojim sam se ja popeo. Pažljivo. Usput

možeš da razmišljaš o ovome: tvoj život, prijatelju moj, više nikad neće biti isti."

7

Vreme je postalo veoma čudno za njih.
Najpre su zapeli u mestu, a zatim pojurili svetlosnom brzinom. Ova noć je bila
najduža i najkraća noć u Likovom životu. Kasnije, kad god bi pričao o tome, ljudi
bi nabirali obrve ne shvatajući, i Lik bi morao da doda: „Verujte mi, upravo tako
sam se osećao."
Strogo je naredio Igou da stoji mirno i drži ruke u džepovima dok je dva puta
silazio dole na ispust da donese njihove rančeve. Kad je završio sa tim, uperio je
baterijsku lampu nagore da bi ih ravnomernije osvetlio odrazom i održao mali,
svečani govor. „Ovo je arheološko nalazište, nacionalno blago. Imamo
odgovornost prema nauci, prema Francuskoj i prema čitavom svetu da ovo uradimo
kako valja. Nećemo ništa dodirivati. Koračaj samo tamo gde ja koračam. Ne pali
svoje pogane cigare. Ako ne znaš šta da radiš, pitaj."
„Gospode, Lik, pa nisam idiot."
„Mislio sam da smo već ustanovili da jesi. Hajdemo", nestašno odvrati Lik.
Nije im bilo potrebno mnogo vremena da neopozivo dokažu da je ovo pećina iz
rukopisa. Brzo su pronašli tri karakteristične slike - konja, jelena i tačkastog bika -
identične Bartomjuovim ilustracijama u svakom detalju.
Lik je pažljivo koračao ka unutrašnjosti pećine, osvetljavajući lampom tlo
posuto ptičijim izmetom pre svakog koraka, pobrinuvši se na taj način da ne zgazi
čizmom nešto dragoceno. Nad glavom su im šišmiši neprestano cičali visokim
kricima, parajući im uši. Atmosfera je bila nezdrava, ne toliko nepodnošljiva, ali
definitivno neugodna. Igo je uzeo maramicu i stavio je preko usta i nosa kako bi se
zaštitio od jetkog smrada urina slepih miševa.
„Da li je ovo smrtonosno?", žalio se Igo, drhteći u vlažnoj tami.
Lik nije bio zainteresovan za distrakcije. „Korišćenje maramice je dobra
ideja", reče.
Svakih par koraka Lik je skidao poklopac objektiva sa lajke i pravio seriju
snimaka, proveravajući fotografije na LCD ekranu kako bi se uverio da nije sve
ovo umislio. „Igo, pogledaj kako su ovi konji kvalitetno urađeni! Kakvo
razumevanje anatomije. Pokret je uhvaćen. Veoma prefinjeno. Vidiš li prekrštene
noge na jednom od njih? U pitanju je potpuno razumevanje perspektive. Ovo daleko
nadilazi umešnost slika iz Laskoa. Apsolutno neverovatno. A tek ovi lavovi! Vidiš
li strpljenje i mudrost na njihovim licima?"
Amonijak je delovao poput mirišljave soli. Igo se potpuno otreznio i upitao
trezveno, poput studenta: „Šta misliš koliko su crteži stari?"
„Teško je reći. Lasko je oslikan pre osamnaest hiljada godina. Ovi crteži mi
deluju naprednije. Tu je čitava paleta pigmenta: ugljen, grafit, glina, crveni i žuti
oksid gvožđa, mangan. Ako bih morao da nagađam, rekao bih da je oslikana posle

Laskoa."
Kraj prve odaje kao da je bio obeležen nestvarnom slikom mamuta toliko

velikog trupa da mu je dopirao do ispod nogu. Iza se nalazio uži, strmiji deo
pećine, ne toliko skučen da bi morali da puze, ali ipak prilično stisnut. Taj kanal je
krasio samo jedan ukras - otisak dve ljudske šake bio je urađen u nizu u visini
pogleda. U ovom slučaju, crveni oker je dunut na ispružene šake, ostavivši bled
negativ na steni, maltene boje kože.

„Ruke umetnika?", upita Lik sa strahopoštovanjem. Baš je hteo da objasni
tehniku kad mu je pažnju privuklo nešto što je Igo slučajno osvetlio lampom.
„Pogledaj tamo! Gospode, samo pogledaj!"

Pećina se otvarala u drugu kružnu odaju, veću od prethodne.
Stajali su u središtu nečeg čudesnog. Bile su to desetine, bukvalno desetine
crnih i braon bizona u trku, svaki oko metar dužine. Noge su im bile u pokretu,
grive i brade su im vijorile, oči poput svetlih krugova koji plivaju na crnim,
zdepastim glavama. Krdo je bilo nepregledno i prostiralo se po zidovima sa obe
strane, poput stereoskopskog trika, tako da su Lik i Igo imali osećaj da trče zajedno
sa krdom. Nije im bilo nemoguće da zamisle tutnjavu, da osete kako zemlja
podrhtava pod njima i iskuse vreo dah koji su ispuštala bradata usta ovih bizona.
„Ovo je potpuno jedinstveno, potpuno...", mrmljao je Lik i tada je levo od sebe
ugledao ljudsku figuru, usamljenog humanoida u moru goveda.
I Igo ga je video i uzviknuo kroz maramicu: „To je naš čovek!"
Primitivna figura, tako verno preslikana u Bartomjuovom rukopisu, stajala je
pticolike glave, ispruženih vretenastih ruku sa po četiri prsta, duguljastog,
jednostavnog tela, tankih nogu sa preterano velikim stopalima u obliku kanua i
ogromnim penisom u erekciji uperenim poput oružja ka jednom od bizona u trku.
Iznad glava zveri približavao se roj oštrih kopalja. Jedno je pronašlo metu. Žarilo
se u stomak bizona, prosipajući koncentrične krugove drobi.
Lik je napravio desetak fotografija, a zatim pustio da mu aparat visi oko vrata.
„Jedan usamljen čovek protiv čitavog krda. Zar ti se ne čini da je to prvi heroj na
svetu?"
„Izgleda da ga posao veoma uzbuđuje", našalio se Igo.
„To je znak snage, a ne uzbuđenja", rekao je Lik ozbiljnim tonom, nastavivši
napred.
„Da, profesore", odvratio je Igo, „kako vi kažete."
Činilo se da je pećina linearna, niz odaja ukopanih u stenu poput segmenata
nekog insekta. Svaka odaja je sadržala nova čuda, preistorijski bestijarijum sočno
nacrtane divljači. Lik je sve to upijao poput mačke koja pohlepno lapće mleko tako
da je Igo najzad objavio da je napolju verovatno svanulo. Osim toga, amonijak ga
je gušio. Imao je glavobolju i borio se sa mučninom. Lik nije bio voljan da izađe
dok ne obavi bar površan pregled čitavog kompleksa, mada je to bio zastrašujući
zadatak. Činilo se da neprestano izvire još jedna niša, još jedna odaja i galerija
ulepšana stvorenjima svežim kao i onog dana kad su naslikana. Međutim, što su

dublje zalazili to su više morali da se nadmeću sa slepim miševima, izbezumljenim
zbog svetlosti.

Lik je ubedio Igoa da ga prati još malo, da istraže još jednu odaju i još jednu
galeriju, sve dok naizgled nisu naišli na ćorsokak, potpuno neoslikanu odaju
prepunu izmeta šišmiša. Smrad ih je maltene ugušio. Lik je baš hteo da objavi kraj
noćne šetnja i možda čak da se preda iscrpljenosti i sopstvenoj mučnini izazvanoj
smradom amonijaka, kad je osvetlio mali otvor sa desne strane. Rupa u zidu je bila
tek tolika da čovek može da puzi kroz nju, ako ima smelosti. Skinuo je ranac i
ostavio ga. Igo je znao da nema svrhe pokušavati da ga zaustavi. Odbio je da krene
za njim, mada nije želeo da ostane sam ispod pokretne tavanice od slepih miševa,
nadraženih zbog upada, koji su s vremena na vreme proletali. Maltene je osećao
kako mu kožasta krila dotiču lice i mučio se da kontroliše disanje. Nije bio u stanju
da uperi svetio ka mutnoj masi iznad glave, međutim nije mu se mililo ni da sedi u
mraku. Zato je uperio svetio ka rupi. Mogao je samo da preklinje Lika da se vrati
što pre i da čvrsto drži maramicu preko lica. Zadrhtao je kad su tabani njegovog
prijatelja nestali u tami.

Lik je oprezno puzao nekoliko metara kroz uski procep. Imao je jeziv osećaj da
puzi kroz porođajni kanal. Iznenada je bio u stanju da se uspravi u maloj
zasvođenoj odaji, veličine omanje dnevne sobe. Obasjao je lampom lukove i
trepnuo od strahopoštovanja. Dok je vlažio usne da dozove Igoa, shvatio je da se
nalazi u nekoj vrsti predsoblja. Napred se nalazila veća odaja, sa kupolom u obliku
iglua koja gaje bukvalno ostavila bez daha.

„Igo, moraš da uđeš!"
Nakon jednog minuta, Igo se mu se pridružio na sve četiri, gunđajući i stenjući,
ali kad je ustao ispustio je oduševljen uzvik: „Gospode!"
Čitavo predsoblje je bilo venčano otiscima šaka crvene boje. Trista šezdeset
stepeni otisaka, levo i desno, iste veličine, davalo je prostoriji izgled planetarij
uma sa rukama umesto zvezda.
„Dođi ovamo!", pozvao je Lik.
Zidovi poslednje prostorije bili su raskošno oslikani - što i nije neko
iznenađenje - ali nije bilo životinja. Ni jedne jedine. „Baš sam se pitao", rekao je
Lik, „šta je sa ostalim slikama iz Bartomjuove knjige - šta je sa biljkama?
Pogledaj!"
Nalazili su se u vrtu, u raju. Tu su bili čitavi paneli zelene loze zvezdastog lista
i žbunolikog rastinja sa crvenim bobicama. Najednom zidu se talasalo čitavo more
visokih oker i smeđih pašnjaka, svaka stabljika posebno nacrtana, sve nagnute u
istom pravcu kao da ih šiba vetar. U središtu ove savane nalazio se čovek u
prirodnoj veličini, predstavljen crnom konturom. Mišićavija verzija pticolikog
čoveka iz lova na bizone, sa ispruženim, nabildovanim rukama. Bio je okrenut u
pravcu kretanja nevidljivog vetra, otvorenog kljuna. Kao da nekog doziva.
„To je naš heroj", rekao je tiho Lik, petljajući oko poklopca za objektiv.
Definitivno je bilo vreme za polazak. Nije preostalo ništa za istraživanje. Lik i Igo

su bili fizički i mentalno istrošeni i trpeli su posledice kužnog vazduha. Lik je na
bezbroj načina ponovio da su upravo iskusili nešto bez presedana. Životinje su bile
izvanredno naturalističke i na mnogo načina jedinstvene zbog svojih osobina i
brojnosti, ali u preistorijskoj umetnosti se ništa ne može uporediti sa slikama flore.

Nakon još jednog izraza divljenja, Igo je počeo da gubi strpljenje. „Da, da, već
si to rekao, ali sad stvarno moramo da izađemo odavde. Osećam kako mi život
izmiče."

Lik je stajao oči u oči sa pticolikim čovekom i poželeo da mu se naglas obrati,
ali zbog Igoa je taj razgovor obavio u sebi: Uskoro ću se vratiti. Ti i ja ćemo se
dobro upoznati.

Nije bio siguran zbog čega je spustio pogled, ali na nejasnoj periferiji svetla
lampe, pokraj levog stopala, ugledao je nešto što nije mogao da ignoriše.

Bled treptaj crnog kremena naslonjen na zid pećine.
Kleknuo je iznad njega i opsovao. Mistrija mu je bila u rancu koji se ostavio u
prethodnoj prostoriji.
Imao je hemijsku olovku u džepu na grudima. Uzeo je poklopac i počeo da
sklanja zemlju i izmet plastičnim šiljkom.
„Zar nisi rekao da ne smemo ništa da diramo", požalio se Igo.
„Ne brini. Ja sam arheolog", odvratio je Lik. „Ovo je važno."
Ubrzo je sklonio dovoljno okolne zemlje da otkrije vitko sečivo odlomljenog
kremena, dugačko maltene koliko i njegov kažiprst. Bilo je uspravno naslonjeno uz
zid, kao da je namerno ostavljeno tu. Lik je spustio glavu dovoljno blizu da može
da ga poljubi i oduvao preostalu prašinu sa površine, a zatim uzbuđeno zumirao
aparatom i fotografisao.
„Zašto je to bitno?", upita Igo.
„Pripada orinjačkoj kulturi!"
„Stvarno?", odvrati Igo nezadivljeno. „Možemo li sad da krenemo?"
„Ne, slušaj. Vidi ovu centralnu hrbat, pahuljastu šaru i oblik peščanog sata.
Ova alatka je definitivno orinjačka. Napravio ju je prvi Homo sapiens u Evropi.
Ako je, naglašavam to 'ako', savremena ovim slikama, ova pećina je stara trideset
hiljada godina! Preko deset hiljada godina je starija od Laskoa a opet - naprednija
je od Laskoa prema svakom umetničkom i tehničkom kriterijumu! Jednostavno ne
razumem. Ne znam šta da kažem."
Igo ga je povukao za rukav jakne. „Smislićeš nešto za vreme doručka. A sad,
zaboga, krenimo već jednom!"
Jutarnje sunce je preobrazilo reku Vezer u svetlucavu traku. Okružio ih je svež
vazduh i pesma ptica. Osećali su se pročišćeno dok su udisali čist, hladan vazduh.
Pre nego što su ostavili pećinu za sobom, Lik je ponovo izgradio zid,
pomučivši se da sakrije ulaz delotvorno poput prvobitnih graditelja, ko god da su
oni bili. Bio je mrtav umoran, ali razdragan. Unutrašnji glas ga je upozoravao da
pod ovim okolnostima moraju da budu dodatno pažljivi dok se kreću po litici.
Ipak, postojano su napredovali krećući se nazad istim putem i ubrzo su ugledali

staru smreku. Igo je morao da podesi ranac i široka polica pod njenim grubim,
ljuspavim stablom bila je bezbedno mesto za zaustavljanje.

Lik je sanjario pijuckajući poslednje gutljaju vode iz flaše dok je zurio preko
reke. Da li se ova noć zaista dogodila? Da li je spreman za situaciju u kojoj se
našao? Da li je spreman za to da mu se život nepovratno izmeni, da postane javna
osoba, lice ovog luđačkog otkrića?

Slabašan zvuk, nagoveštaj grebanja iz pravca iz kojeg su upravo došli, prekinuo
ga je u razmišljanju. Bio je skriven od pogleda, iza žbunja i isturenih stena.
Maltene ga je zanemario, ali čula su mu bila napeta i nije bio u stanju to da učini.
Izvinio se i krenuo nekoliko metara unazad. Baš je hteo da obiđe ispupčen kamen
kad mu se učinilo da ponovo čuje grebanje, ali kad je dobro osmotrio ispust preko
kojeg su upravo prešli, tamo ničeg nije bilo. Stajao je tako neko vreme,
pokušavajući da odluči da li da ide još malo unazad. Uznemiravalo ga je nešto u
vezi sa tim grebanjem; osetio je nalet zabrinutosti - ili je to bio strah? - kako mu
kola kroz telo. Međutim, Igo ga je dozivao, glasno objavivši da je spreman za
pokret i osećaj je minuo. Brzo mu se pridružio ispod smreke i nije ništa pomenuo.

Kasno tog jutra iscrpljeno su se dovukli do landrovera. Veran onome što je
rekao, uprkos uzbudljivoj noći, Lik je insistirao da zastanu i pokupe đubre.

Prvi je ugledao štetu i opsovao naglas. „Sranje, Igo, vidi ovo!"
Sa vozačke strane prozor je bio razbijen. Zaobljene kuglice stakla bile su rasute
po sedištu. Karton na kojem piše Univerzitet u Bordou bio je iscepan i zataknut
ispod brisača, što je predstavljalo jasnu porugu.
„Lokalci su prijateljski nastrojeni", podrugljivo se osmehnuo Igo. „Da vratimo
konzerve za pivo na mesto koje im sa pravom pripada?"
„Neću dopustiti da mi ovo pokvari raspoloženje", insistirao je Lik, mada kroz
stegnute zube. Počeo je da čisti staklo pocepanim kartonom. „Ništa mi neće
pokvariti raspoloženje."
Pre nego što je ubacio kola u brzinu, pretražio je kasetu automobila i ponovo
počeo da psuje.
„Mislio sam da ti ništa neće pokvariti raspoloženje", primetio je Igo.
„Moja saobraćajna dozvola je nestala. Dođavola, zašto bi je neko ukrao?"
Zalupio je vrata kasete i krenuo mrmljajući sebi u bradu. U centru Rijaka su se
parkirali ispred male kafane. Nije imala ime, samo znak na kojem piše: KAFANA,
DUVAN. Kad je Igo pokušao da zaključa kola, Lik je pokazao razbijen prozor i
ismejao ga. Međutim, upozorio ga je pre nego što su ušli: „Pazi šta pričaš. Moramo
da čuvamo veliku tajnu."
Kafana je bila slabo osvetljena i imala je šest stolova sa plastičnim
stolnjacima. Samo jedan je bio zauzet. Vlasnik je stajao za šankom. Lice kao da mu
je bilo uštavljeno, kosa potpuno seda, brkovi prosedi, a stomak okrugao i ispupčen.
Dvoje posetilaca, mladić i žena, prekinuli su razgovor i zurili kao da je u kafanu
ušao par vanzemaljaca.
„Da li je otvoreno?" upitao je Igo.

Vlasnik je pokazao ka jednom od stolova, nabusito spustio dva papirna menija i
povukao se ka kuhinji, vukući teške noge po podnim daskama.

Lik ga je dozvao raspitujući se o lokaciji najbliže žandarmerijske stanice.
Vlasnik se polako okrenuo i pitao: „Zašto?"

„Neko mi je slomio staklo na kolima."
„Dok ste vozili?"
„Ne, kola su bila parkirana."
„Gde ste ih parkirali?"
Suočen sa saslušavanjem Lik je sa nevericom pogledao Igoa pre nego što je
odvratio: „To nije bitno."
„Verovatno nepropisno", odvratio je starac sebi u bradu, ali dovoljno glasno da
ga čuju. Zatim je glasno rekao: „Ima jedna stanica u Sarlau."
Igo je onjušio vazduh. Uvek bi prepoznao taj miris. Aroma hleba i putera. „Da
li je u blizini izbio požar?", pitao je starca.
„Požar? Nešto ste namirisali?"
„Da."
„Verovatno je u pitanju moja odeća. Ja sam komandant lokalnih vatrogasaca.
To ste osetili."
Igo je slegao ramenima i počeo da odmerava lepu crnokosu ženu za stolom u
uglu. Nije imala više od četrdesetak godina. Kosa joj je bila prirodno kovrdžava i
zdrava, imala je pune usne i lepe, maslinaste noge ispod vrećaste haljine. Njen
prijatelj je bio mlađi bar za jednu deceniju, širokih ramena i rumenih
zemljoradničkih obraza. Pošto je malo verovatno da joj je to suprug ili dečko, Lik
je nagađao da će Igo moći nesmetano da bude Igo. Veran samom sebi, Igo se
okrenuo ka njoj, klimnuo i rekao: „Lep je dan."
Odvratila je maltene neprimetnim izrazom. Ako je to bio osmeh, trajao je samo
jednu sekundu. Da bi stavio tačku na tu rečenicu, njen prijatelj je potapšao po ruci i
ponovo započeo razgovor.
„Prijateljsko mestašce", obratio se Igo Liku. „Oni jedu omlet. I ja ću ga
naručiti. Kao što sam uvek govorio, treba se ugledati na lokalce."
Lik se izvinio. Nakon par minuta se vratio i otkrio da je Igo naručio pivo. „Da
li je čisto?", upita Igo. „Ne naročito." Odvratio je i položio mobilni na sto. „U naše
zdravlje", nazdravio je Lik pivom.
Tiho su razgovarali dok su gladno gutali omlet sa sirom i tri jaja i uštipke od
jabuka.
„Znaš da ću morati sve da batalim", čežnjivo je izjavio Lik. „Moram da
prekinem sve svoje projekte. Nijedan od njih nikad neće biti završen."
„Pa, to je očigledno", odvratio je Igo. „Ali to ti je u redu, zar ne?"
„Naravno! Prosto me je sve ovo iznenada nadvladalo. Čovek nikad nije
spreman za situacije poput ove."
„Drago mi je zbog tebe", odvratio je Igo širokogrudo uz blagu notu sarkazma.
„Bićeš veoma zaposlen i poznat, a ja ću se vratiti aljkavom, poslovnom životu i

izlaziti samo povremeno da se ogrejem na suncu tvoje slave. Molim te da u
budućnosti ne zaboraviš svoje stare prijatelje. Možda ćeš je nazvati Pino-Simar, ili
Simar-Pino ako baš moraš i dobaciti mi s vremena na vreme neku kost kad gostuješ
na televiziji."

„Nemoj tako brzo nestati iza zavese", nasmejao se Lik. „Imaš ti još posla."
„Zaista?"
„Rukopis. Ti si čovek zadužen za rukopis, sećaš se?"
„Zar nije rukopis sad manje bitan?"
„Nikako", insistirao je Lik šapatom. „Rukopis je deo čitave priče. Moramo da
razumemo njegovu ulogu pre nego što dođe vreme da tu priču ispričamo čitavom
svetu. Postoji neki bitan istorijski kontekst koji ne smemo da zanemarimo. Knjiga
mora biti dešifrovana", prošaputao je.
„Pretpostavljam da bih mogao da se raspitam", uzdahnuo je Igo.
„Kod koga?"
„Jesi li ikad čuo za Vojničev rukopis?"
Lik je odmahnuo glavom.
„Da skratim priču - to je bizaran rukopis verovatno iz petnaestog veka.
Pronašao ga je poljski trgovac retkim knjigama po imenu Vojnič, oko 1910. godine.
Apsolutno je fantastičan, zapravo to je najluđa kolekcija nestvarnih ilustracija
biljaka, astronomskih znakova, bioloških procesa, medicinskih napitaka, pa čak i
recepata. Napisana je predivno čudnim pismom i jezikom koji vekovima prkosi
pokušajima da bude dešifrovan. Neki smatraju da su ga napisali Rodžer Bejkon ili
Džon Di, matematički geniji svog vremena, koji su se takođe kretali u alhemijskim
krugovima. Drugi misle da je sve to velika prevara iz petnaestog ili šesnaestog
veka. U svakom slučaju, pominjem ga zbog toga što mnogi amateri i profesionalni
kriptografi i dan danas pokušavaju da ga dešifruju. Neke od njih sam upoznao na
seminarima i konferencijama. To su osobenjaci sa sopstvenim jezikom. Treba da
čuješ kako raspravljaju o Boforovoj šifri, Zifovom zakonu i ostalim sranjima, ali
mogu da kontaktiram jednog od manje ludih i vidim da li bi pogledao našu knjigu."
„U redu", klimnuo je Lik. „Učini to. Ali budi krajnje diskretan."
Ljudi za drugim stolom su krenuli i ne pokušavajući da plate. Mladić se prvi
progurao kroz vrata. Iza njega, žena je bacila pogled preko ramena, pogledala
pravo u Igoa i ponovila hitar poluosmeh. Narednog trenutka vrata su se zatvorila i
ona je nestala.
„Jesi li video?", pitao je Igo. „Možda selo i nije tako loše."
Ušla su tri čoveka. Po izgledu bi se reklo da su dvojica pomoćnici na farmi.
Ruke su im bile prljave, a cipele okovane blatom. Treći, nešto stariji, bio je uredan
i obučen u odelo bez kravate. Vlasnik kafane im je klimnuo iza šanka i obratio se
starijem čoveku po imenu. „Dobar dan, Pele. Kako si?"
„Isto kao za vreme doručka", odvratio je čovek osorno, zureći bez stida u Lika i
Igoa. Trio je seo za sto za to na uglu u drugom redu, razgovarajući međusobno.
Lik se osetio izrazito neugodno. Pošto je vlasnik iza njihovih leđa komunicirao

pogledom sa njima, imao je osećaj da se nalazi u dečjoj igri - između dve vatre.
Svaki put kad bi se okrenuo da pogleda iza sebe, ljudi bi skrenuli pogled i nastavili
da razgovaraju. Igo je bio potpuno nesvestan ove male drame. Ili je on sam,
pomisli Lik, bio preterano osetljiv.

„Hej Pele, želiš li kasnije malo slanine?", doviknuo je vlasnik iznad njihovih
glava.

„Samo ako je od Divala", odvratio je čovek. „Jedem isključivo Divalovu
slaninu."

„Ne brini, biće Divalova."
Lik je primetio da vlasnik na prozoru okreće znak da je radnja otvorena.
Čuo je kako stolica klizi po drvenom podu.
Imao je snažan osećaj da zure u njegova leđa.
Vlasnik je počeo da lupka čašama, bučno ih slažući na policu.
Liku se nije dopalo peckanje koje je osetio i baš je hteo da se okrene i suoči se
sa pogledima kad je čuo škripu kočnica.
Plavo-beli kombi žandarmerije naglo se zaustavio iza njegovog landrovera i
Lik je radosno skočio na noge. „Pozvao sam ih zbog svog automobila", rekao je
Igou. „Izađi kad završiš." Iskoristio je priliku da mrko pogleda muškarce u ćošku,
ali oni su odbili da mu uzvrate pogled.
Vlasnik je izašao iz šanka i nabusito udario računom o sto. „Ionako zatvaram."
Lik je prezrivo osmotrio papir, bacio par evra na sto i obratio se Igou: „Nemoj
tako lako da menjaš mišljenje o selu."

8

Lik je dugo zurio u telefon pre nego što je podigao slušalicu i ukucao broj koji
je pronašao na veb-stranici. Nije mu bilo lako da obavi taj poziv, zapravo to
uopšte nije ličilo na njega, ali u pitanju su ipak bile izuzetne okolnosti. Bili su mu
potrebni najbolji stručnjaci, a ona je bila najbolja u svojoj oblasti. Prosto je
odbijao da pravi kompromise.

Sedeo je u svojoj kancelariji na Univerzitetu u Bordou i posmatrao brzu
atlantsku oluju kako natapa blok zgrada. Poznat, uporan ton biranja broja u Velikoj
Britaniji odjeknuo mu je u uhu. Zatim je, tek tako, začuo njen nežni, meki glas.

„Zdravo, Saro?"
„Lik?"
„Da, ja sam."
Nastupila je tišina koja ga je podstakla da pita da li je još na vezi.
„Ovde sam. Samo pokušavam da odlučim da li da ti zalupim slušalicu."
Prošlo je dve godine od kako su se upoznali.
Provela je leto u Parizu, radeći na svojoj knjizi, Palinološka perspektiva
prelaza magdalenijena u mezolit, kojoj sigurno nije bilo suđeno da završi na listi
bestselera, ali dodatno učvrstila njene akreditive.
Bio je u Lez Eziju, vršio premeravanja i kopao prvi rov onoga što će postati
višegodišnja kampanja. Dve godine su bili, kako je ona govorila „par". Slušao je
kako drži predavanje na lošem francuskom na konferenciji o pleistocenu na
Pariškom univerzitetu i nakon toga joj se ulagivao na koktelu. Ona će kasnije
pričati prijateljima da ga je videla kako prilazi, vešto manevrišući kroz skup poput
atentatora i da se ponadala da je krenuo ka njoj. Potpuno ju je razoružao otvorenim
komplimentima o njenom radu savršenim američkim akcentom. Otišli su na večeru.
Kao i naredne večeri.
Rekla je svojim prijateljima, čak i majci koja živi u Kaliforniji, da je
pobeđena; prihvatila je njegove laži i tražila je još. Govorili su istim jezikom, u
profesionalnom smislu, što je lepo ali nije dovoljna osnova za međusobnu
privlačnost. Bila joj je poznata njegova reputacija, međutim u sebi je nosio nešto
divlje i neukrotivo što je posmatrala kao izazov. Bio je maltene deset godina stariji
i želela je da veruje kako divljao dovoljno dugo i da bi sad mogao da se zadovolji
nečim nalik monogamiji. Ulivala je energiju u taj odnos poput ložača starih parnih
mašina koji neprestano ubacuju novu lopatu uglja. Toliko puta je podrugljivo
naglasio da je to najduža veza u njegovom životu, da joj se smučilo. Premostila je
geografsku provaliju između svog nameštenja u Parizu i njegovog u Bordou tako što
je praktično živela u vozu. Očekivala je poziv da mu se pridruži na iskopavanju tog
leta, ali to se nije dogodilo. Čula je glasinu o tome da je razvio poseban odnos sa
lepom mađarskom geološkinjom iz svog tima.

Sve zabrinutija zbog nestašice poruka i poziva, iznajmila je auto i jednog petka
popodne nenajavljena stigla na lokalitet. Sudeći po nategnutom izrazu zadovoljstva
što je vidi i poprekih pogleda Mađarice koja je, na Sarinu žalost, bila prava
lepotica, glasine su bile istinite. Njena poseta je potrajala do narednog jutra.
Gnevno je raskinula njihov odnos negde oko tri ujutru i provela ostatak noći na
samoj ivici njegovog kreveta. Pustila ga je da spava i iskrala se u zoru. Za par
meseci je prihvatila posao u Arheološkom institutu u Londonu i potpuno nestala iz
njegovog života.

„Molim te ne spuštaj slušalicu. Ovo je važno."
„Jesi li dobro?" Zvučala je zabrinuto.
„Da, da, dobro sam, ali moram da razgovaram sa tobom o nečemu. Jesi li pred
kompjuterom?"
„Da."
„Mogu li da ti pošaljem neki materijal koji ćeš pregledati dok sam na vezi?"
Oklevala je na trenutak, a zatim mu dala svoju imejl adresu.
Osluškivao je kako diše u slušalicu dok je kačio fajlove i slao ih. „Jesi li
dobila poruku?", pitao je.
„Da."
„Otvori prvo fotografiju broj 93."
Čekao je zureći u svoj primerak, i dalje opčinjen sadržajem, i pokušavao da
zamisli njen izraz u trenutku kad je ugleda. Dve godine nije mnogo. Nije mogla
toliko da se promeni. Bilo mu je drago što je konačno imao izgovor da je nazove.
Zvučala je zapanjeno, kao da je neko ispustio poslužavnik sa porculanskim
šoljicama iza njenih leđa. „Gospode! Odakle je ovo?"
„Iz Perigora. Kako ti se čini?"
Bila je to fotografija zbijenog krda malih bizona sa pticolikim čovekom u
sredini.
„Veličanstveno je. Da li je to nešto novo?"
Uživao je osluškujući uzbuđenje u njenom glasu. „Veoma novo."
„Ti si ga otkrio?"
„Da, drago mi je što mogu to da potvrdim."
„Zna li iko za to?"
„Ti si među prvima."
„Zašto si javio meni?"
„Otvori fotografije pod brojem 211 i 215."
Načinjene su u poslednjoj od deset odaja, u Dvorani biljaka, kako ju je Lik
prozvao.
„Jesu li prave?", pitala je. „Da nije fotošop u pitanju?"
„Nedotaknute, neretuširane, potpuno prirodne", odvratio je.
Ćutala je par trenutaka, a zatim tiho progovorila: „Nikad nisam videla ništa
slično."
„Nisam ni sumnjao. Oh, još jedna stvar. Pronašao sam orinjačko sečivo u

direktnoj vezi sa slikama."
„Čoveče...", prošaputala je.
„Potreban mi je stručnjak za biljke. Želiš li da dođeš i da se igraš sa mnom?"

9

Gatino je kruto sedeo za svojim starinskim stolom, držeći članke, kolena i
kukove pod uglovima od devedeset stepeni. Nikad se nije grbio, čak ni kod kuće ili
u svom klubu. Tako je odgojen, bila je to jedna od društvenih normi trgovačke
porodice koja se maglovito pridržavala svog aristokratskog nasleđa. U kancelariji
je prizor uspravnog stava doprinosio pažljivo gajenom zapovednom imidžu.

U rukama je držao dosije pod naslovom: „Predlog profesora Lika Simara sa
Univerziteta u Bordou za pokretanje obimnog iskopavanja u Rijačkoj pećini u
Dordonji." Marljivo ga je pročitao, pažljivo posmatrajući fotografije i upijajući
implikacije nefiltrirane od strane njegovog osoblja.

Nakon devet dugih godina na čelu Jedinice 70, ovo je njegova prva prava kriza
i pokrenula je različite emocije. Sa jedne strane, to je naravno bila prava
katastrofa. Ugrožena je šezdesetpetogodišnja misija Jedinice. Ako dođe do
narušavanja bezbednosti, nastaće pravi pakao. Njegova glava će se sigurno
zakotrljati, ali neće biti jedina. Da li će ministar odbrane uspeti da se spase? A
predsednik?

Međutim, strah od lošeg ishoda je bio ublažen blagim parfemom mogućnosti.
Najzad, biće u središtu ministrovih misli. Instinkt mu je govorio da treba da podiže
prašinu. Da uzbuni pretpostavljene, da održava haotično stanje. Ako na kraju uspe
da zadrži situaciju pod kontrolom u Jedinici, sigurno će biti nagrađen. Najzad mu je
na dohvatu ruke visoka pozicija unutar ministarstva.

Prešao je prstima preko prozirne, akrilne korice dosijea. Da li je ovo put do
raja ili do pakla?

Marol je došao kad ga je pozvao i sad je stajao u stavu 'mirno', trzajući
brkovima i čekao da mu se šef obrati. Gatino mu pokaza da sedne.

„Pročitao sam ga. Od korice do korice", reče general ravnomernim glasom.
„Da, gospodine. Svakako je u pitanju problem."
„Problem? Ovo je katastrofa!"
Sitni čovek je ozbiljno klimnuo. „Da, gospodine."
„Reci mi, od kako postoji ova jedinica, da li je iko bio unutar pećine?"
„Ne, ne. Proverio sam arhivu, a Šabon je ispitao Pelea. Zatvorena je 1899.
Nismo dirali lava dok spava. Koliko znamo, niko je nije otkrio."
„Do sad", primetio je Gatino ledenim glasom.
„Da, do sad."
„Šta znamo o Liku Simaru?"
„Pa, on je profesor arheologije na Univerzitetu..."
„Marol, pročitao sam njegovu biografiju. Šta znamo o njemu? O njegovoj
ličnosti? O njegovoj motivaciji?"
„Upravo radimo na njegovom profilu. Imaćete ga za nedelju dana."

„Šta možemo da učinimo da zaustavimo čitavu stvar pre nego što izmakne
kontroli?", pitao je Gatino tako smireno da se pukovnik iznenadio. Duboko je
udahnuo i izrekao nepovoljnu procenu. „Plašim se da je projekat već stekao
simpatije u Ministarstvu kulture. Zao mi je što moram to da prijavim, ali
nesumnjivo će biti odobren i finansiran."

„Ko ti je izvor?"
„Ah, jedna svetla tačka na sumornom nebu", odvrati Marol sa puno nade.
„Rođak moje supruge radi u tom odeljenju. Sladunjav tip po imenu Abenhajm.
Uvek mi se ulaguje na porodičnim skupovima i daje prepredene primedbe u vezi sa
svojim verovanjem da radim za tajnu službu. Trudio sam se da ga izbegavam."
„Sve do sad, pretpostavljam."
„Tako je."
Gatino se nagnuo napred i konspirativno stišao glas, kao da se još neko nalazi u
prostoriji. „Iskoristi tog čoveka. Nagovesti mu da je neko unutar DGSE-a
zainteresovan za Simara i njegov rad. Nagovesti nešto negativno, ali nemoj reći
tačno šta je u pitanju. Reci mu da te obaveštava o svemu i da se uključi u projekat
što je više moguće. Kaži mu da će mu izvesni ljudi iz državnog aparata biti
zahvalni ako dobro odradi posao. Drži stvari na tom nivou."
„Razumem, gospodine."
Gatino se vratio u uobičajen položaj i ispravio leđa. „Bone će sigurno rešiti
situaciju do kraja dana. On je nemilosrdni kučkin sin. Možda nećemo morati da
radimo ništa osim da se zavalimo i gledamo pokolj."

10

Lik je zaobišao uobičajene kanale i otišao pravo na vrh. Ulog je suviše velik.
Ako će time u živac dirnuti nekog na svom univerzitetu ili regionalne birokrate u
dordonjskom odeljenju, neka tako bude.

Pećina je morala biti zaštićena.
Iskoristio je uticaj svoje akademske pozicije i prijateljstvo sa senatorom iz
Liona kako bi u Pale Rojalu obezbedio sastanak lice u lice sa ministarkom kulture i
njenim savetnicima, uključujući direktora Nacionalnog centra za preistoriju,
uglednog arheologa po imenu Moris Barbije, koji je na sreću bio u srdačnom
odnosu sa Likom. Učešće Barbijeovog zamenika, Marka Abenhajma nije bilo tako
povoljno. Lik se godinama sukobljavao sa Abenhajmom i nenaklonost je bila
obostrana.
Uz pomoć dosijea, raskošno ilustrovanog njegovim fotografijama, Lik je
zahtevao hitnu naredbu o zaštiti, ubrzan proces izdavanja dozvole i dovoljno
sredstava od ministarstva kako bi započeo arheološko istraživanje pećine.
Prema savetu senatora, zabašurio je postojanje enigmatskog rukopisa iz Rijaka
kako bi ovaj skup na visokom nivou bio usredsređen na jedno pitanje. Po njegovom
savetu je takođe veoma širokogrudo koristio izraz „spektakularni novi nacionalni
spomenik". Bitnost posedovanja novog Laskoa i Šovea iz perspektive
internacionalnog prestiža i razvoja lokalne ekonomije nije izmakla grupi. Moris
Barbije se toliko uzbudio da je delovao bolesno. Crven u licu i na ivici drhtavice,
objavio je da će hitna naredba odmah biti sastavljena i pećina označena kao
istorijski spomenik. Biće oformljena komisija koja će utvrditi ispravnu proceduru i
metodologiju i odabrati predvodnike istraživačke kampanje.
Na to je Abenhajm, koji se tiho mrštio tokom Likove prezentacije, progovorio u
korist direktnog učešća ministarstva, nagoveštavajući da bi on lično trebalo da
predvodi komisiju i preuzme vodstvo nad istraživanjem pećine. Lik je kipeo zbog
ove prepredene predstave.
Abenhajm je bio Likova generacija, samo par godina stariji. Bio je
univerzitetski obrazovan arheolog koji za razliku od Lika nije izlazio na teren. Lik
ga je smatrao aristokratskim birokratom, bledim, koščatim računovođom a ne
pravim arheologom. Lik je voleo lopate, ašove i zrake sunca na leđima.
Pretpostavljao je da Abenhajm oseća blagonaklonost prema telefonima, tabelama i
vladinim kancelarijama osvetljenim neonskim svetlom. Abenhajm je bez sumnje
posmatrao Lika kao razmetljivca u potrazi za slavom.
Barbije je vešto odgodio raspravu o vodstvu i podstakao grupu da razmišlja o
hitnijim pitanjima. Ministarka je preuzela inicijativu i odlučno dala svoj pristanak
za naredbu o zaštiti i obezbeđivanju sredstava. Naložila je Barbijeu da preporuči
članove komisije i zamolila ga da je obaveštava o napredovanju. Time je sastanak

završen.
Lik je napustio prostoriju razdragano zviždeći u mermernim hodnicima moći.

Napolju, na suncu je strgao kravatu, stavio je u džep i krenuo da se sastane sa Igom
nedaleko od Luvra na slavljeničkoj večeri.

Za vizantijsku birokratiju kakvu je ministarstvo kulture posedovalo, naredbe su
izvršene vrtoglavom brzinom. Lik je lakše disao kad ga je Barbije dve nedelje
kasnije izvestio da je oformljena Komisija za pećinu Rijak i da je Lik određen za
direktora istraživanja, uz samo jedan glas protiv. „Ne moraš da pogađaš ko je u
pitanju", šalio se Barbije, ali je ipak podstakao Lika da obaveštava Abenhajma o
svemu i pokuša da ga usreći, makar samo zbog toga da bi Barbijeu život bio malo
lakši.

Zatim je dodao glasom punim ljubomore: „Znaš da ćeš dobiti orden viteza reda
literature i umetnosti. To je samo pitanje vremena."

„Ako ću zbog toga morati da nosim kravatu i odelo, to me neće naročito
usrećiti", odvratio je Lik zajedljivo.

U roku od nedelju dana na dolinu reke Vezer se stuštila operacija u vojnom
stilu. Odred francuske inžinjerije, podržan od strane lokalnih žandarma pratio je
Lika do rijačkih litica, gde je masivna kapija od titanijuma ugrađena u stenu na ulaz
u pećinu. Električni kablovi su spušteni sa vrha litice, instalirane su kamere,
postavljene stražarske kućice i toaleti u šumi iznad lokaliteta, a čvrste
aluminijumske lestvice sa ogradom nameštene su povrh ivice radi lakšeg prilaza
nego što pruža sama litica. Kad je konvoj bučno projezdio kroz Rijak, Lik je
osmotrio lica koja su sumnjičavo zurila iza zavesa. Ispred kafane, sedokosi vlasnik
je zastao u čišćenju i naslonio se na dršku metle. Prepoznao je Likov landrover koji
se polako kretao i odmerio ga mrkim, razdraženim pogledom. Lik je uspeo da se
odupre dečačkom nagonu da starcu pokaže srednji prst, ali mu je zločesto namignuo
zbog čega će kasnije zažaliti.

Nakon što je pećina zatvorena i zaključana, Lik je dobro spavao prvi put nakon
otkrića. Bio je bolestan od brige plašeći se curenja informacija, vandalizma i
pljačke. Sad je sve to iza njega.

Mogao je da počne da radi.
Ipak, godina je zašla duboko u jesen pre nego što je kampanja širokih razmera
mogla da počne. Nije bilo dovoljno prosto pucnuti prstima. Morao je da okupi tim,
raščisti raspored, nabavi opremu, otvori račune, pronađe smeštaj.
Pokazalo se da je ovu poslednju stavku, koliko god da je zvučala jednostavno,
bilo veoma teško sprovesti u delo. Lik je bio rešen da pronađe smeštaj u blizini,
najbolje bi bilo u Rijalcu. Ništa ga nije toliko nerviralo kao gubljenje vremena na
putu do iskopine. Savetovali su mu da se obrati gradonačelniku Rijaka, gospodinu
Boneu i sazna ima li kuća koje se izdaju. Ako ih nema, da traži dozvolu da postavi
karavane na poljani nekog zemljoradnika sa pristupom vodi. Nije imao ništa protiv
oskudnih uslova. Zapravo, smatrao je da kampovanje pospešuje drugarstvo kod
sličnih poduhvata. Nedostatak udobnosti obično stvara korisnu vrstu zbližavanja.

Malo je reći da je bilo neugodno u poslednjem trenutku saznati da su
gradonačelnik i sedokosi vlasnik kafane jedan te isti čovek.

Bone je namerno poseo Lika za isti sto prekriven plastičnim stolnjakom i bez
reci saslušao njegovu molbu sa mesnatim rukama prekrštenim preko grudi kao da
sprečava creva da se izliju napolje. Lik je upotrebio svaku retoričku strelu iz svog
tobolca: gradonačelnik će na taj način pomoći svojoj kafani, svom gradu, svojoj
zemlji. Obećao je da će njegovi kopači biti dobri i poštovani susedi. Da će mu
obezbediti lični obilazak ove čudesne nove pećine; ako postoji gospođa Bone i ona
obavezno mora poći. Naravno, gradonačelnik se sigurno pita o čemu se radi?
Naravno. Dok je Lik uporno istrajavao u ovom jednosmernom razgovoru,
gradonačelnikova neobrijana vilica je ostala čvrsto zatvorena.

Lik je poželeo da može da povuče ono namigivanje.
Kad je završio Bone je odmahnuo glavom i frknuo: „U Rijaku volimo mir i
tišinu. Niko nije zainteresovan za tu vašu pećinu. Ne interesuje nas vaš naučni rad.
Ne želimo turiste. Gospodine, za vas ovde nema mesta." Zatim je ustao i otišao u
kuhinju.
„To je baš dobro prošlo", promrmljao je Lik sebi u bradu na putu ka vratima.
Par tupoglavih tinejdžera nisu hteli da se pomere sa pločnika tako da je Lik morao
da zakorači na put. Kikotali su se zbog toga što su ga naterali da ih obiđe.
Bio je raspoložen za svađu i već je zamišljao kako ih prebija na mrtvo ime.
Međutim, držao je jezik za zubima, kontrolisao svoju plahovitu narav i gnevno ušao
u landrover. Bar mu nisu ponovo razbili prozor, pomislio je gorko, dok je selo
nestajalo u retrovizoru.
Na svu sreću, opat Meno im je priskočio upomoć. Opatija je u okviru svog
poseda imala suvo, ravno polje iza stare štale, dovoljno zabačeno da monasi i
arheolozi jedva primećuju jedni druge. Nije želeo da primi nikakvu nadoknadu,
mada je ponizno zamolio za dozvolu da vidi pećinu kad to bude zgodno.
Jedne vetrovite nedelje u oktobru, članovi tima istraživača pećine u Rijaku
počeli su jedan po jedan da pristižu u logor u opatiji. Lik je već nedelju dana bio tu
sa dvojicom svojih postdiplomaca. Pjer je studirao u Parizu i došao je iz Sijera
Leonea, a Džeremi je bio Britanac sa izraženim mančesterskim akcentom. Bili su
neobičan par, Pjer crn kao gar, visok i atletski građen i Džeremi, bezbojan i
slabašan. Međutim, delili su dečački smisao za humor i bili su zahvalni što
učestvuju u ovom istorijskom događaju. Neumorno su radili na postavljanju logora
i pripremali dobrodošlicu za tim.
Karavani su postavljeni u širokom krugu, poput starih kola na Divljem zapadu
kad je to bilo neophodno radi zaštite od napada. Svi viši članovi tima će imati
sopstvene karavane, po dva pripadnika nižeg osoblja će deliti karavan, a
postdiplomci će spavati po troje u jednom. Studenti će morati da se zadovolje
šatorima na ivici kampa. Karavani su imali umereno udobne krevete, a oni
luksuzniji su imali čak i male ugrađene stolove za sedenje. Nije bilo struje, ali
svaki je imao par lampi na gas. Sve je bilo dobro promišljeno i raspoređeno po

hijerarhiji.
Međutim, Lik je u duhu egalitarizma insistirao da boravi u identičnom karavanu

kao i njegovi zamenici. Pažljivo je razmislio o tome gde da smesti Saru. Odlučio je
da joj dodeli treći karavan od svog. U centru kruga su podigli kuhinju i špajz, a
pored njih veliki šator sa stolovima za piknik gde će zajedno obedovati kad je loše
vreme. Najzad, tu je bio prenosivi kontejner u kojem se nalazila kancelarija i
laboratorija. Kontejner je bio opremljen generatorom koji je napajao kompjutere i
satelitsku antenu za internet. Nedaleko od njega su iskopali veliku rupu za logorsku
vatru koja će se uveče obavezno paliti i opkolili je sanducima za vino koji će
poslužiti umesto stolica.

Jedan odeljak oronule štale je bio opremljen prenosivim klozetima za
muškarce. U drugom su se nalazili nužnici za žene. Postavljena su dva niza tuševa
sa hladnom vodom. U ovim okolnostima bolje nije moglo.

To je bilo to - ovo će biti njihovo selo i Lik je bio prilično siguran da se tim
neće žaliti na životne uslove nakon što pogledaju pećinu.

U zoru dotičnog dana, Lik je priznao sam sebi da je nervozan zbog Sarinog
dolaska. Obično je više razmišljao o poslu nego o emocijama. Zbog čega onda ima
tremu? Imao je čitave legije bivših devojaka. Kad bi se slučajno ili namerno susreo
sa starom ljubavi, obično bi to bezbrižno prebrodio. Međutim, ovog jutra dok je
sedeo za stolom i pio kafu, osećao je tupu prazninu. Godine koje su proveli kao
„par" delovale su mu beskrajno daleko i isprano kao fotografija sa predugom
ekspozicijom. Nekih stvari se jasno sećao, uglavnom toga kako je izgledala i
mirisala, ali druge je zaboravio. Uglavnom je zaboravio razloge zbog kojih je
otišao.

Pošto je bila bolesno tačna, stigla je medu prvima. Kad je Pjer pokucao na
vrata da ga obavesti da je Sara Malori doputovala, osetio je treperenje u stomaku,
poput školarca. Delovala je sićušno, blistavo i divno.

I ona je bila oprezna i hladna. Shvatio je to kad je ugledao čvrsto stisnute usne
namazane sjajem boje breskve i nategnut osmeh. Dočekao je i poljubio u oba
obraza veoma zvanično, kao da nikad nisu bili intimni. Koža joj je bila fina,
maltene providna, ružičasti kapilari su se nazirali ispod površine.

Pre nego što se povukla, osetio je miris njene kose. Nije bilo veštačke arome;
miris je bio samo njen. Setio se koliko je voleo da otkopča šnalu i pusti
svetlosmeđu kosu da se prospe preko grudi gde bi ovu svilenkastu reku priljubio uz
njene dojke.

„Dobro izgledaš", rekao je.
„Kao i ti."
Imala je sopstveni stil. Preobrazila je crnu mušku motociklističku jaknu od kože
u veoma ženstven komad odeće stavivši oko vrata tirkizni šal koji se slagao sa
bojom njenih očiju. Uz kestenjaste helanke je bila pripijena suknja od meke kože i
čizme do pola listova.
„Kakav je bio let?"