Glen Cooper - karta sudbine

čvrst momak kojem je Bone poveravao prljave poslove. Ubio je više Nemaca
tokom dva rata nego bilo ko drugi iz Rijaka. Sad su mu oči bile zatvorene i zubi
stisnuti. Njene grudi su poskakivale gore-dole uz ritam bubnjeva.

„Hej, Helen", doviknuo je Bone crvenokosoj, pokušavajući da bude glasniji od
muzike. „Malo kasnije. Ti i ja! Pronaći ću te."

Odil je naizmenično grebala Lika, mazila ga i klizila šakama preko njegovih
širokih leđa do struka pokušavajući da mu svuče uske farmerke.

Pogled joj je bio staklast, pomerala je usne kao da govori, ali zvuk se nije čuo.
Zatim je uspela da oformi reč, pa još jednu: „Dragi, dragi."

Lik je naglo otvorio oči.
Osmotrio je prostoriju a zatim obuhvatio njenu glavu širokim šakama i rekao:
„Nisam ja tvoj dragi i ne pada mi napamet da jebem prababu."
Pokušao je da je odgurne, ali ga je ona zgrabila još čvršće, zarivajući mu nokte
u leđa.
„Nikad ranije nisam ovo uradio", izgovorio je gnevno.
Mrko ju je pogledao i zviznuo pesnicom po vilici.
Na sreću, odmah se onesvestila tako da nije morao da je udari ponovo.
Ustao je sa kreveta i sredio odeću posmatrajući kako naga žena tiho diše.
„Izgledaš prilično dobro za nekog ko ima sto šesnaest godina", rekao je. „To ti
moram priznati." Potražio je mobilni po džepovima, ali kao što je očekivao, nije ga
bilo.
Pritisnuo je kvaku i vrata su se otvorila. Bone je mislio da je njegova ćerka
toliko privlačna da nije morao da zaključa sobu, zaključio je Lik.
Hodnik je bio prazan, iz velike dvorane je dopirala muzika. Jasno je
razmišljao. Misli su mu bile jasne kao i u trenutku dok je pio čaj. Bile su jasne
dvadeset minuta kasnije. Jasne su i sad.
Pretvarao se. Glumio je da je ošamućen. Posmatrao je Saru i meštane i imitirao
ih što je bolje mogao. Prevario je Bonea, to je najhitnije.
Zašto čaj nije delovao na njega?
Nije halucinirao, nije imao osećaj da se nalazi van ovog sveta, ništa. Osećao je
samo glavobolju.
Sara je nekako bila ubeđena da je on bio imun? Kako je znala?
Sara.
Morao je da je pronađe. Pripala mu je muka pri pomisli da je Žak dotiče i
obuzeo ga je užasan bes.
Počeo je da otvara vrata.
Svuda je video istu sliku: stari, gojazni ljudi usred posla, potpuno nesvesni
njegovog upada. Više nego neukusno. Nakon što je proverio sve privatne sobe u
ovom hodniku, prikrao se glavnoj dvorani. Bone je sedeo na stolici kraj zida preko
puta, sanjivo zavaljen u naslon. Od Pelea nije bilo ni traga ni glasa. Između njega i
Bonea se odvijalo dovoljno koprcanja na podu. Smatrao je da će uspeti da se
došunja do sledećeg hodnika, ako se pogne.

Spustio se i počeo da se kreće uza zid, poput žabe. Stigao je do nivoa stola za
služenje čaja. Rukopis iz Rijaka mu se našao na dohvatu ruke.

Nije razmišljao, samo je delovao. Spustio se na stomak i počeo da puzi.
Plivao je u moru nagih tela, nesvesnih njegovog prisustva. Stezao je zube i
nastavljao dalje. Bacio je pogled ka Boneu.
Nije bio na stolici.
Gospode, pomisli Lik. Gospode.
Sledećeg trenutka se našao ispod stola.
Posegnuo je nagore i osetio kako mu se dlan sklapa oko knjige.
Saro, dolazim.
Brzo se promigoljio nazad do zida. Bonea nije bilo na vidiku tako da je smelo
ustao i otrčao u naredni hodnik, zavukavši rukopis ispod košulje.
Otvorio je prva vrata na koja je naišao.
Par starijih ljudi - oznojeni i bez daha.
Druga vrata.
Na krevetu je ugledao čoveka dlakavih leđa i otkopčanih pantalona. Žak je
nezgrapno pokušavao da ih skine slobodnom rukom. Skrivenoj ispod zveri, Sari se
videla samo svilenkasta smeđa kosa, prosuta preko jastuka.
Pored je stajala lampa, teška i gvozdena.
Pokrenuo ga je ubilački bes kakav nikad u životu nije osetio. Naveo ga je da
zgrabi lampu iščupavši utikač iz zida. Naterao ga je da zamahne nesrećnim
predmetom kao sekirom i skrši podnožje na čovekovu kičmu.
Kad je Žak izvio leđa od bola, podigavši glavu sa Sarinih grudi zavijajući
poput ranjenog psa, zamahnuo je podnožjem lampe ka njegovoj lobanji, lomeći je
poput oraha, odbacujući njegovo telo na drugu stranu kreveta.
Sara je stenjala. Privukao je njeno nago telo sebi i rekao joj da će sve biti u
redu. Nije uspevala da usredsredi pogled. Nastavio je da priča, šapćući joj u uho,
hladno na dodir. Najzad je tiho, dahtavo izgovorila: „Lik."
Nije imao vremena da je obuče. Odgurnuo je Žakov leš sa kreveta i umotao je u
krvlju poprskan prekrivač. Baš je hteo da je podigne u naručje kad mu je nešto
sinulo. Opipao je Žakove džepove. Divno je bilo osetiti čvrst oblik njegovog
mobilnog telefona pod prstima. Bacio je pogled na displej.
Nijedna crta. Naravno. Bili su ispod zemlje.
Stavio je telefon u džep, podigao Saru i noseći je u naručju gurnuo vrata
kolenom.
Hodnik je bio prazan.
Počeo je da trči, udaljavajući se od muzike.
Osećao se veoma snažno, a ona je bila veoma lagana.
Hodnik je postajao sve mračniji što se više udaljavao od glavne dvorane.
Naprezao je oči da vidi šta ima napred.
Stepenice.
Bone je ponovo pogledao na sat, podigao teške kukove sa stolice i krenuo

nazad do Odiline sobe da vidi kako napreduju stvari sa ljubavnikom.
Prošlo je četiri godine od rođenja deteta u Rijaku. Morali su da ubrzaju tempo

ako su želeli da održe populaciju. Odil je bila suviše izbirljiva. Privlačne žene
poput nje treba da izbacuju bebe kao mašina. Međutim, ona je bila trudna samo tri
puta tokom svog dugog života. Jednom za vreme Prvog svetskog rata, ali je izgubila
bebu. Zatim za vreme Drugog svetskog rata. Dečak, čiji je otac bio borac pokreta
otpora iz Ruena, preminuo je od groznice. Najzad, tokom ranih šezdesetih, nakon
seksa za jednu noć sa momkom iz Pariza koji je putovao kroz Perigor.

Ovog puta je rodila devojčicu, koja je izrasla u lepu mladu damu, noseći nade
Bonea i čitavog sela na svojim krhkim ramenima. Međutim, preminula je u čudnom
nesrećnom slučaju u podrumu. Penjala se po starim nemačkim sanducima,
pokušavajući da dosegne vrh planine od kutija. Jedan od sanduka se srušio, pao na
nju i ubio je.

Odil je potonula u depresiju i uprkos očevim molbama izgubila interesovanje
da traži muškarce van okrilja sela. Sve dok arheolozi nisu stigli u grad.

Jedina svetla tačka čitave stvari, što se Bonea tiče.
Otvorio je vrata, očekujući da vidi dvoje prelepih ljudi kako vode ljubav.
Međutim, Odil je bila sama i hrkala je natečene vilice.
„Gospode bože!", uzviknuo je.
Nije bilo potrebe da pretražuje sobu. U njoj nije bilo mesta za skrivanje.
Pojurio je napolje i potrčao ka Žakovoj sobi koliko su ga artritični kukovi
nosili. Tamo ga je dočekala znatno groznija scena. Njegov sin je ležao u lokvi krvi,
najverovatnije mrtav, a Sara je nestala.
„Gospode, gospode!", mrmljao je.
Nešto je krenulo po zlu.
Gde je bio Simar?
„Pele!", vrisnuo je. „Pele!"
Lik je nosio Saru uz mračne stepenice. Na vrhu su ga čekala nezaključana vrata.
Našli su se u kuhinji, običnoj kuhinji u običnoj kući.
Odneo ju je kroz hodnik u dnevnu sobu, tamnu i praznu, veoma sličnog
rasporeda kao u Odilinoj kući. Spustio je Saru na kauč i pomerio pokrivač da je
lepo pokrije. Zatim je razmakao zavese.
Bila je to glavna ulica u Rijaku.
Isakov automobil je bio parkiran ispred Odiline kuće.
Sve kuće su bile povezane. Kao što je i pretpostavio, podzemna dvorana je bila
iskopana ispod puta.
Brzo je proverio Žakov telefon. Imao je dobar signal. Otvorio je listu poziva.
Otac - mobilni.
Dobro, pomislio je, ali sad nije imao vremena.
Ključevi Isakovog automobila davno su mu oduzeti.
Na brzinu je pretražio kuću; trudio se da bude što tiši, pretpostavio je da su
vlasnici negde pod zemljom, ali nije mogao da bude siguran.

U hodniku je pronašao dva korisna predmeta: ključeve od kola i staru sačmaru
jednocevku. Proverio je pušku. Jedan metak je bio u cevi i još par komada u futroli.

Bone se gegao kroz podzemni kompleks, dozivajući Pelea. U kandžama čaja,
ostali muškarci neće biti od koristi još dobrih sat ili dva. Sudbina sela je bila u
njegovim rukama.

Ja sam gradonačelnik, pomislio je.
Neka tako bude.
Pronašao je Pelea u jednom od hodnika kako se iskrada iz sobe. „Gde si,
dođavola?", vrisnuo je Bone.
„Proveravam. Posmatram. Održavam red", odvratio je Pele. „Kao što i treba da
radim. Šta se događa?"
Doviknuo je Peleu da krene za njim, a zatim su oba starca potrčala i Bone mu je
kroz dahtanje ispričao šta se dogodilo. Pronašao je prekidač za svetio u hodniku.
Ništa.
Upalio je svetio i u narednom hodniku i pokazao. „Tamo!" Na podu su ostale
krvavi tragovi tamo gde se Sarin prekrivač vukao po tlu. Hodnik je vodio ka
pekarevoj kući. Izvukao je pištolj i oba čoveka su krenula ka stepenicama.
Lik je nespretno spustio Saru na pretrpano zadnje sedište pekarevoga pežoa
206 parkiranog ispred kuće. Automobil je predusretljivo zacvrkutao i otvorio se
kad je Lik iz dnevne sobe pritisnuo dugme za otključavanje. Uključio je motor,
ubacio u brzinu i pojurio. U retrovizoru je video kako Bone i Pele izleću kroz vrata
pekareve kuće. Hitac je odjeknuo. Ubacio je u drugu brzinu i nagazio gas do daske.
Bone je potrčao ka kafani da uzme ključeve svog automobila.
Morali su biti zaustavljeni.
Morali su biti ubijeni.
Doviknuo je ova naređenja Peleu.
Lik je govorio brzo i glasno, gurajući mali automobil do krajnjih granica na
mračnom i praznom seoskom putu. Upravo je zastrašivao operatera na centrali za
hitne slučajeve ne bi li mu prebacio vezu. Morao je da razgovara sa pukovnikom
Tukaom u Perigeu.
Morali su odmah probuditi pukovnika!
Dođavola, on je bio profesor Simar iz Bordoa!
Počinioci masakra u opatiji Rijak su mu bili za petama!
Bone je držao ključeve u ruci i baš je hteo da zatvori vrata kafane kad mu je
zazvonio telefon.
Lik je urlao na njega. „Gotovo je, Bone. Gotovo je! Žandarmi su na putu ka
Rijaku. Sa tobom je svršeno!"
Bone je bljuvao gnev poput vulkana. „Misliš da je gotovo? Misliš da je
gotovo? Gotovo je kad ja kažem da je gotovo! Nosi se dođavola i pozdravi sa
svojom prokletom pećinom! Hajde, pokušaj da me zaustaviš! Hajde! Pokušaj!"
Boneov automobil je bio kraj ivičnjaka ispred kafane. Uvukao se na vozačko
mesto, a Pele se smestio kraj njega onoliko brzo koliko je starac bio u stanju da se

kreće.
„Puška mi je u prtljažniku", reče Bone.
„Još uvek sam dobar strelac", mrmljao je Pele.
Bone je parkirao automobil uz ivicu puta na tački najbližoj litici. Pele je uzeo

pušku i pregledao je. Bio je to Ml karabin sa snajperskim nišanom, oduzet mrtvom
američkom vojniku 1944. godine. Pele je bio tamo. Sećao se tog dana. Bone i on su
mladiću takođe uzeli novčanik i čizme. Bila je to dobra puška i njome su ubili
mnogo Švaba. Bone ju je održavao u dobrom stanju, čistio je i mazao uljem.

Dva čoveka su potrčala u šumu, dok su ih grane šibale po licima.
Nakon nekog vremena su se odvojili.
Bone je krenuo pravo ka litici. Pele je pošao obilaznim putem kroz šumu.
Lik se dovezao do zemljanog puta koji je vodio do parkinga iznad pećine. Nije
želeo da ide kolima do kraja. Šta god da se dogodi, Sara je morala biti bezbedna.
Zato se parkirao pola kilometra dalje i nagnuo preko sedišta.
Postepeno je dolazila svesti.
„Ostaviću te ovde, Saro. Bićeš bezbedna. Moram da spasem pećinu.
Razumeš li?"
Otvorila je oči, klimnula i ponovo zadremala. Nije bio siguran da je shvatila,
ali to nije bilo bitno. Nadao se da će poživeti kako bi kasnije mogao sve da joj
objasni.
Bone je čuo sopstvene korake i šuškanje po tlu šume, kao i šištavo disanje.
Pred njim je bila čistina, šljunkoviti parking koji su arheolozi napravili. Bio je
blizu.
Veliki hrast se nalazio preko puta parkinga, lično je odabrao taj orijentir i uvek
mu je bilo drago što je lako mogao da se uoči u mraku. Šljunak se razletao pod
njegovim teškim vatrogasnim čizmama.
Lik je poželeo da ima baklju kojom bi osvetlio put. Vladao je mrkli mrak ali
držao se staze. Teško je bilo trčati sa sačmarom. Činilo mu se da je Sara bila lakša
u njegovom naručju.
Ispred njega se nazirala siva traka, horizont iznad litice.
Nešto se kretalo u tom sivilu.
Bone.
Bone je već bio kraj podnožja drveta. Na metar od stabla se nalazila gomila
kamenja koje je Žak postavio da obeleži mesto.
Bone se spustio na kolena i počeo da ih razbacuje. Kožna futrola je bila
položena na zemlju u plitkoj rupi.
Polako ju je podigao, trudeći se da ne pomeri bakarne žice koje su vodile do
izolovanog priključka. Bio je to detonator vafen-SS M39, oduzet diviziji vojnih
inženjera 1943. godine. Teška cigla izlivene legure i bakelita bila je u
besprekornom stanju i izgledala je još uvek vrlo efikasno. Bone je bio uveren da će
savršeno odraditi posao. To je bio težak posao, ali bio je uveren da ga je njegov
stari miner dobro obavio, bušeći liticu na pet-šest mesta, trpajući velike količine

pikratola duboko u zemlju. Ogroman deo litice će se srušiti u reku i odneti pećinu
sa sobom.

Pećina koja je njegovom selu donela život, a sad pretila da ga uništi, pretvoriće
se u prah. Ako Pele dobro obavi svoj deo posla, Simar će se takođe pretvoriti u
prah. Pronaći će Saru i od nje će preostati samo prah.

Okrenuo je drvenu ručicu i čuo krckanje zupčanika. Kad više nije mogla da se
okreće, spustio je debeli palac na dugme na kojem piše ZUNDEN: upali.

Najpre je čuo korake, a zatim i povik: „Stani!"
Lik je bio deset metara dalje, prikradajući se Boneu preko šljunka. Ugledao ga
je sagnutog kako nešto radi.
Podigao je sačmaru do ramena.
Bone je podigao pogled i promrmljao: „Nosi se u pakao!"
Lik je čuo krckanje zupčanika.
Krckanje je prestalo i Bone je pomerio ruku.
U tom trenutku, Likova glava se našla na nišanu snajpera, u savršenom kontrastu
prema sivom horizontu.
Pele je čučao na jednom kolenu u niskom žbunju. Ruke su mu bile izuzetno
smirene za čoveka njegovih godina. Fokusirao je Likovu glavu.
„Nećeš srušiti moju pećinu!", urlao je Lik ka Boneu.
Pele je čuo povik i kroz nišan video kako se Likove usne pomeraju. Nanišanio
je slepoočnicu. Oroz mu se zarivao u kažiprst. Počeo je da ga stiska.
Lik se zateturao kad je čuo pucanj iza sebe.
Očekivao je da oseti oštar bol, ali nije osetio ništa.
Ponovo se okrenuo ka Boneu. Starac je sad bio udaljen samo pet metara.
Pogledao je Likovu sačmaru. „Pele! Požuri!", doviknuo je.
Palac mu je bio na dugmetu.
Lik je viknuo. Ali to nije bila reč. Bila je to primitivna rika, drevni poklič smrti
koji je potekao iz dubine njegovog bića.
Zrno iz sačmare je eksplodiralo i sevnulo u tami.
Osetio je trzaj. Drvo, kamen, blesak. Bila je to sačma za lov na ptice.
Lik je polako krenuo napred, napinjući se da vidi šta se dogodilo.
Bone je ležao na boku. Lice mu je krvarilo, a oči su i dalje tragale. Desni palac
mu je bio na dugmetu. Leva ruka se pomerala. Stezao je bakarnu žicu koju je sačma
odvojila od detonatora. Namerio je da dotakne žicom priključak.
Ruka mu je bila udaljena samo jedan centimetar.
Lik nije imao vremena da ponovo napuni pušku. Nije imao vremena da Boneu
razbije glavu kundakom.
Nije imao vremena.
Zatim je odjeknuo novi pucanj.

37

Lik je bio dezorijentisan. Košulja mu je bila mokra. Instinktivno je dotakao
materijal. Krv i želatinasta masa.

Okružili su ga ljudi koji su uperili u njega automatsko oružje i grubo mu
dovikivali da ispusti pušku.

Pola Boneove glave je nedostajalo. Detonator je ostao na centimetar od
priključka.

Liku su se ruke opustile. Sačmara mu je ispala. Iz kruga ljudi, jedan čovek je
istupio napred. Visok, uspravan i nenaoružan, bio je obučen u tamnu civilnu odeću i
crni džemper sa epoletama u stilu komandosa.

„Profesore Simar", izgovorio je akcentom pripadnika najviše klase. „Pitao sam
se kad ćemo se upoznati."

Lik ga je osmotrio pogledom. Sigurno nije bio iz sela.
„Ko ste vi?"
„General Andre Gatino."
Lik je delovao zbunjeno. „Vojska?"
„Na neki način", glasio je zagonetni odgovor. Gatino je prišao bliže i pogledao
leš gradonačelnika. „Bone je prilično dugo imao sreće. Moralo je i to jednom da se
završi. Čak i za njega."
„Ubili ste ga", primetio je Lik.
„Tek nakon što vi to niste uspeli." Gatino je primetio sitan osip na Boneovom
telu. „Sačma za ptice nije baš delotvorno sredstvo za ubistvo čoveka."
„Samo sam to imao. Hteo je da raznese moju pećinu."
Nastala je gungula kad su dva čoveka u crnom dovukla ječavo telo čoveka
unutar zaštitnog kruga koji su oformili njihovi drugovi.
Bio je to Pele. Krvario je iz rane na grudima i borio se za vazduh. Jedan od
dvojice je dodao Ml karabin nižem čoveku koji se iznenada pojavio kraj generala.
Bio je to njegov pomoćnik Marol.
„Imao vas je na nišanu", rekao je Gatino, a zatim prozaično dodao: „Spasao
sam vam život."
„Hoćete li mi reći šta se dešava?", zahtevao je Lik da zna.
Gatino je zastao da razmisli. „Da, nema razloga da vam ne kažem. Šta ti misliš
Marole, ima li razloga?"
„To u potpunosti zavisi od vas, generale."
„Da, pretpostavljam da je tako. Gde je Amerikanka?"
Marol je izgovorio par reči u voki-toki prikačen za prsluk i usledio je pucketav
odgovor. „Donećemo je", reče Gatino.
Pele je ispustio žalostan, grgoljav zvuk.
„Zar nećete pozvati doktora?", upita Lik.

„Jedini doktor kojeg će videti je on lično", odvratio je Gatino odbijajući tu
ideju. „Bio je od koristi, ali nikad mi se nije dopadao. A tebi, Marole?"

„Nikad."
„Njegov poslednji koristan čin bilo je to što nam je javio da večeras dolazite u
Rijak."
Pekarev pežo je stigao na šljunkoviti parking. Vozio ga je jedan od generalovih
ljudi koji je pomogao Sari da izađe iz kola još uvek umotana u krvav čaršav.
Delovala je zbunjeno i nesigurno na nogama, ali kad je ugledala Lika u centru
kruga, smogla je snage da se otrgne laganom stisku svog čuvara i potrči ka njemu.
„Lik, šta se dogodilo?", pitala je slabim glasom. „Jesi li dobro?"
Zagrlio ju je. „Dobro sam. Ne znam ko su ovi ljudi. Nisu iz sela."
Ugledala je Pelea kako sklupčan u fetusnoj poziciji na zemlji ispušta užasne
zvuke. „Gospode", rekla je.
„Ne, nismo iz Rijaka", rekao je Gatino. „Ali već mnogo godina se bavimo samo
Rijakom. Odani smo Rijaku. Svoje postojanje dugujemo Rijaku."
„Šta ste vi?", pitao je Lik. „Šta vam je posao?"
„Zovemo se Jedinica 70", odvrati Gatino.
Marol je spustio pogled i odmahnuo glavom. Taj gest je privukao Likovu
pažnju i ponukao ga na oprez. Gatino je očigledno prekoračio neku crtu. Opasnu
crtu.
„Znate, tokom rata, mada je rukovodstvo pokreta otpora bilo labavo, dalo je
gerili iz Rijaka kodno ime radi uspostavljanja komunikacije. Zvali su ih Odred 70.
To je bila posebno efikasna i nemilosrdna grupa. Nemci su ih se plašili. Drugi
gerilski odredi im nisu verovali. Kad je naša jedinica oformljena 1946. godine,
ime je odabrao njen osnivač general Anri Žiro, jedan od De Golovih poverenika.
Nije naročito kreativno, ali se zadržalo."
„Znam sve o ulozi Rijaka u pokretu otpora", reče Lik. „Ispričajte mi nešto što
ne znam."
„Da, siguran sam da znate mnogo toga. Otkrićemo tačno koliko." Pokazao je ka
Peleu. „Šta znate o ovom čoveku?"
„Ništa", odvratio je Lik.
„Taj Pele je prilično mator momak. Ima oko dve stotine i trideset, dve stotine
četrdeset godina. Čak ni on sam nije siguran. Postao je doktor tokom tridesetih
godina dvadesetog veka. Poslali su ga u Lion na obuku. Morali su imati doktora u
svojim redovima. Nikad ne bi dozvolili strancu da ih leči. Međutim, Pele je oduvek
bio pijanac i laprdalo. Tokom rata je bio Boneov zamenik u Odredu 70. Žiro ga je
pozvao u Alžir na razgovor. Jedne večeri se opako napio i ispričao sve De Golu i
Žirou! Stotine godina tajnosti, a ova budala se napila i sve odala. O njihovoj
dugovečnosti, o čaju, o razlozima agresivnosti. Sve. Nakon rata, De Gol se,
naravno, setio toga i odlučio da je neophodno paziti na Rijak. Zaključio je da
najbolji umovi treba da ga proučavaju."
Sari kao da se razbistrilo u glavi. Stajala je uspravno i napokon uspela da

fokusira pogled. „To je ono što vi radite?", pitala je pomalo gnevnim glasom.
Gatino je klimnuo. „Da, već šezdeset pet godina proučavamo čaj iz Rijaka.

Zaista je neverovatno, profesorka Malori, i pravo je čudo moderne nauke to što ste
za tako kratko vreme uspeli da saznate tolike osobine čaja, sve ono za šta su nama
bile potrebne decenije zbog toga što smo morali da čekamo da nauka dostigne
stepen razvoja koji odgovara našim potrebama. Na primer, verujem da bi vam
doktor Prentis ispričao sve o aktivnostima takozvanih gena dugovečnosti,
receptorima serotonina i drugim dejstvima."

„Zato ste ubili Freda?", pitala je besno.
„Nismo imali izbora." Izgovorio je to nonšalantno, sasvim opušteno.
„Gospode!", uzviknuo je Lik. „Razneli ste laboratoriju u Engleskoj! Poginulo je
više od četrdesetoro ljudi! To je akt državnog terora!"
Gatino je uzdahnuo. „Ne bih to tako opisao. Imamo nadležnost da čuvamo
najveću tajnu Francuske. Naš metod ne podleže razmatranju i odobrenju. Na višim
instancama se ne zna ništa o tome. Ništa nije zvanično. Dokle god smo apsolutno
diskretni, sve je u redu."
Lik je osetio kako mu narasta strah. Ovaj čovek mu je previše govorio.
Implikacije su bile jasne, ipak, želeo je da zna, pa ga je podsticao. „Vi i Bone ste
pobili moje ljude i pokušali da ubijete Saru i mene u Kembridžu."
Gatino se nasmejao. „Marole, jesi li čuo! Kakav vic! Ne, profesore. Bone nije
znao da postojimo. Niko od njih to nije znao, osim Pelea. Pele je bio naš čovek.
Naš doušnik. Žiro i De Gol su ga obratili nakon rata, nakon što su preuzeli kontrolu
nad vladom. Dali su mu novac. Dali su mu tajna odlikovanja i status koji nikad nije
dobio pod Boneovom čizmom. Laskali su mu do iznemoglosti, a zatim su mu pretili.
Pretili su da će reći Boneu da je progovorio. Znao je da bi ga Bone iseckao na
komade i nahranio svinje. Toga se najviše plašio. Od tada koristimo isti pristup
prema dobrom doktoru. Tako da nam je Pele davao informacije šezdeset pet
godina. Svaki put kad bi neko od meštana došao zbog nekog problema kod njega u
ordinaciju, dobili bismo uzorak krvi, urina, brisa, čega god. Dobijali smo redovne
izveštaje. To je sve. Ono što je Bone uradio - sva ta ubistva - uradio je na svoju
ruku."
„Vi ste mu to dozvolili!", vrisnula je Sara. „Znači da ste odgovorni!"
Gatino je ponovo slegnuo ramenima. „Možda. U pravnom smislu, ko zna? Ali
ovaj slučaj nikad neće stići do suda. Ono što radimo veoma je tajno i veoma
zaštićeno. Verovatno je lakše doći do francuske šifre za lansiranje nuklearnog
oružja! Ali u pravu ste, pustili smo Bonea da bude Bone."
Sara je napela mišiće i skočila napred. Njeno sićušno telo se pretvorilo u
oružje, ispustila je krik od kojeg se ledila krv u žilama. „Prokleto kopile!" Prešla je
razdaljinu između sebe i Gatinoa, čaršav joj je spao i onako naga je počela da ga
grebe po licu i očima.
Gatino je bio suviše iznenađen da bi se branio, tako da ju je Marol odvukao.
Drugi su je savladali dok je Marol držao pištolj uperen u Lika i upozoravao ga da

ne mrda.
Lik je bio zapanjen onim što je Sara uradila, time kako je divljački i razuzdano

vrištala i šutirala ljude koji su pokušavali da je savladaju. „Nemojte je povrediti!",
doviknuo je.

Gatino je maramicom brisao krv sa obraza. „Vidite, profesore. To je savršen
primer jednog od problema sa drogom. Odloženo dejstvo, možda sat ili dva nakon
što opijenost popusti. Rečeno mi je da je su za to odgovorni 5-HT2A receptori."
Grohotom se nasmejao. „Znate, ovaj posao me je pretvorio u naučnika, šta ti misliš,
Marole?"

Pomoćnik je nešto progunđao i rekao ljudima da joj zavežu ruke i noge, ponovo
je pokriju čaršavom i stave u kola dok se ne smiri. Divljački je urlala i psovala, ali
uspeli su da je odnesu dok su sve puške bile uperene u Lika sprečavajući ga da se
umeša.

„Dobro je", reče Gatino. „Sad je znatno tiše."
„Izvukli ste drogu iz napitka?", pitao je Lik najzad.
„Ne jednu, već tri. Imamo ih od sedamdesetih, ali kao što sam rekao, tek sad
smo počeli da shvatamo biološke karakteristike najhitnijeg jedinjenja, R-422. Geni
dugovečnosti, SIRTl i F0X03a su tek nedavno otkriveni. Verovatno će naučnici
otkriti i druge važne stvari u budućnosti. U nekom trenutku ćemo shvatiti kako 422
deluje. Druge su bolje definisane. Glavna ergot droga, R-27, opija. Snažan je
halucinogen, izaziva neverovatne tripove. Međutim, droga R-220 je veoma
interesantna. Podstiče potenciju i libido. Zapravo, tokom kasnih osamdesetih smo
imali pravi skandal. Spoljni saradnik je radio na jedinjenju, hemičar sa univerziteta
koji nije imao pojma odakle stvar potiče - odgovara nam da radimo na taj način -
preneo je neke informacije o hemijskoj strukturi svom poznaniku iz jedne
farmaceutske kompanije. Tako je nastala vijagra. Smatram da smo time vratili deo
duga društvu, zar ne? Međutim, mada je droga R-220 snažnija od vijagre, ima
gadno sporedno dejstvo. Skraćuje i umrtvljuje repove sperme, zbog čega muškarci
postaju neplodni."
Lik je klimnuo.
„Znali ste to?", upita Gatino.
„Da, znao sam. Zbog silovatelja."
„Ah. Ali sa naše tačke gledišta, R-422 je pravi dragulj. Oko toga se diže sva
halabuka. Zbog toga postoji Jedinica 70. Zamislite samo! Pravi izvor večne
mladosti! Živeti dve stotine godina! Tri stotine! I to u dobrom zdravlju! Šta to znači
za srčane napade? Za rak? Šta sve ovaj lek može da učini za čovečanstvo?
Razmislite o tome."
„Ali", reče Lik.
„Da, ali", složio se Gatino. „U tome je problem. Zbog toga postoji potreba za
tajnošću. Nasilje, agresija, impulsivnost. To nisu beznačajni efekti. Ova droga vas
može pretvoriti u divlju životinju i ako su okolnosti odgovarajuće može vas
pretvoriti u ubicu. A šta je sa dugoročnim efektima na ličnost, na um? Uz Peleovu

pomoć, stanovnici Rijaka su bili naši zamorčići šezdeset pet godina. Treba
razlučiti gomilu podataka. Epidemiolozi to nazivaju longitudinalna metoda. Što je
još bitnije, naporno smo radili na tome da naši naučnici modifikuju drogu, da
promene strukturu kako bi se zadržao efekat dugovečnosti a eliminisao efekat
serotonina. Za sad, nismo imali sreće. Ako izbacimo bes, izbacili smo i
dugovečnost - laički rečeno. U stvari je znatno komplikovanije. Shvatate?"

„Shvatam da je Sarin i moj dolazak veoma nezgodan za vas."
„Nezgodan. Da, dobra reč, mada nedovoljno snažna", rekao je mahnuvši rukom
kojom je stezao krvavu maramicu. „Vaše otkriće pećine za nas predstavlja
katastrofu, možda i za čitavo čovečanstvo. Možete li to da shvatite? Ovih biljaka
ima svuda. Svako ko ima lonac može da napravi čaj. Možete li da zamislite šta bi
se dogodilo kad bi hiljade, stotine hiljada, milioni ljudi počeli da piju čaj iz
Rijaka? Zar zbog komadića preistorijskih studija želite da bacite svet u haos?
Milioni drogiranih, razuzdanih, nasilnih likova koji pustoše sve oko sebe? Scena iz
horor filma, zar ne? Mi smo sve to zadržali unutar Rijaka. Zamislite šta će se
dogoditi kad taj duh izađe iz lampe zauvek. Ne, na nama je da zaštitimo svet od
toga." Povisio je ton. „Kad otkrijemo bezbedan način za korišćenje R-422,
Francuska će ga posedovati, Francuska će ga kontrolisati i Francuska će uraditi ono
što je dobro za čovečanstvo."
Lik je ćutao.
Gatino je zakoračio ka detonatoru i izvukao žicu iz Boneovih mrtvih prstiju.
„Da li vam je večeras dao čaj?", upitao je Lika.
„Da."
„Ne ponašate se kao da ste ga pili. Zašto?"
„Ne znam."
„Možda i vas treba da proučimo", zakikotao se Gatino. Rekao je jednom od
svojih ljudi da osvetli baterijom detonator dok ga je pažljivo pregledao.
„Šta to radite?", doviknuo mu je Lik.
Gatino je ustao i otresao zemlju sa kolena. „Dobro će obaviti posao. Bone je
imao par ljudi iz starih dana, dobrih vojnika. Ako su rekli da mogu da raznesu
liticu, onda sigurno mogu da raznesu liticu. Videćemo." Pozvao je jednog od svojih
ljudi po imenu. „Kapetane, odvedite ljude par stotina metara unazad i aktivirajte
eksploziv."
„Ne možete to da uradite!", zaurlao je Lik. „Ovo je najvažnija pećina u istoriji
Francuske! Ovo je zločin neizmernih razmera!"
„Mogu", odvratio je Gatino bez uzbuđivanja. „I učiniću to. Okrivićemo Bonea.
Do svitanja ćemo imati uverljivu priču o svemu što se večeras dogodilo. Bone,
trgovac ukradenim nacističkim plenom. Bone, zaštitnik ratnih zločinaca iz Rijaka.
Bone, spreman da ubije kako bi oterao arheologe i turiste. Bone, skupljač velikih
količina pikratola iz rata. Prava fantazija, ali delimično istinita fantazija. Istina je
ono što priču čini zaista dobrom."
„Šta će biti sa mnom?", uputio mu je Lik izazov. „Šta će biti sa Sarom? Mislite

da ćemo se složiti sa svim tim?"
„Ne, verovatno nećete. Žao mi je što moram da vam kažem, ali to uopšte nije

bitno. Već ste to znali, zar ne? Moramo da završimo posao koji je Bone započeo.
Vašu priču je oduvek čekao takav kraj."

Lik je skočio napred, odlučan da mu razbije glavu pesnicom. Nije mogao da mu
dopusti da to učini Sari. Ni njemu. Ne bez borbe.

Kundak ga je udario po leđima. Osetio je kao mu rebro puca i srušio se u
agoniji, pokušavajući da dođe do daha. Kad je uspeo ponovo da progovori, osetio
je koricu rukopisa pod košuljom, srebrni ukrasi knjige su mu se usecali u kožu. „A
šta je sa rukopisom iz opatije Rijak?" pitao je, trzajući se od bola.

„Želeo sam da vas pitam o tome", odvrati Gatino. „Potražili smo ga u fabrici
Igoa Pinoa, ali ga nismo pronašli. Šta je u pitanju?"

„Oh, ništa bitno", napravi Lik grimasu. „Samo čitava istorija čaja i njegov
recept, što je sve zapisao jedan monah 1307. Fascinantno štivo."

Samouveren izraz je nestao sa generalovog lica. „Marol! Zašto ne znamo ništa
o tome?"

Marolu se vezao jezik. Venuo je pod Gatinoovim otrovnim pogledom. „Ne
znam šta da kažem. Naravno, pratili smo sve komunikacije između Pinoa i Simara,
Malori i Simara. Ništa. Nismo videli ništa o tome."

Lik se nasmešio kroz oštar bol. „Rukopis je bio šifrovan. Igo ga je poslao na
dekodiranje. Da ste pregledali dolazeće imejlove, videli biste to."

U daljini su se začule sirene.
Svi su ih čuli.
„Pozvao sam žandarmeriju", reče Lik. „Stižu. Pukovnik Tuka iz Peigea stiže.
Gotovo je za vas."
„Žao mi je, ali niste u pravu", odvratio je Gatino pomalo napetim glasom.
„Marol će porazgovarati sa njima. U istom smo timu sa žandarmima, ali imamo
veće ingerencije. Odstupiće."
Pele koji je neko vreme ćutao, iznenada je počeo ponovo glasno da stenje, kao
da je izgubio, a zatim povratio svest.
„Gospode!", uzviknu Gatino. „Ne mogu da razmišljam uz ovu buku! Marole,
dokrajči ga. Možda ćeš ti to uspeti da obaviš kako valja."
Dok se Lik podizao na kolena, ugledao je Marola kako odlučno hoda ka Peleu i
bez oklevanja mu ispaljuje metak u glavu. Kad je zvuk hica utihnuo, krugom je
ponovo zavladala tišina - osim sirena u daljini.
„Ti si običan ubica", siktao je Lik na Gatinoa.
„Mislite šta god želite. Ja znam da sam patriota."
Lik se uspravio i iskoristio čvrstinu skrivene knjige kao udlagu za grudi,
gurnuvši je laktom ka grudnom košu. „Neću se raspravljati sa tobom, kučkin sine.
Reći ću ti samo to da nećeš ubiti Saru i da nećeš ubiti mene."
„Zašto?", upitao je Gatino odbrambenim tonom kao da je osećao Likovo
samopouzdanje.

„Zato što će, ako se meni nešto dogodi, štampa dobiti pismo. Možda u njemu
neće pisati ništa o tebi, ali o svemu ostalom hoće. O Rijaku. O čaju. O ubistvima. A
dobiće i primerak rukopisa iz Rijaka - sa prevodom."

Sirene su se približavale, prolamajući se kroz noćnu tišinu.
„Marole", naredio je Gatino. „Idi da se pobrineš za žandarmeriju. Presretni ih.
Drži ih podalje od sela. Idi i nemoj da zajebeš stvar." Gatino je polako prišao Liku,
dovoljno blizu da mogu da udare jedan drugog. Zurio je u njega punih petnaest
sekundi bez reči. „Znate, pročitao sam vaš profil, profesore. Pošten ste čovek, a ja
uvek mogu da procenim kad pošten čovek laže. Verujem da mi govorite istinu."
„Govorim istinu", odvrati Lik.
Gatino je odmahnuo glavom i podigao pogled ka nebu. „U tom slučaju
predlažem da pronađemo rešenje. Rešenje koje će odgovarati meni, vama i, što je
najvažnije, Francuskoj. Jeste li spremni da se nagodite, profesore?"
Lik je zurio u njegove hladne oči.
Gatinou je zazvonio telefon. Izvukao ga je iz džepa pantalona. „Da", reče. „Da,
nastavite po mom ovlašćenju." Vratio je telefon u džep i ponovo se obratio Liku.
„Samo trenutak, profesore."
Najpre je ugledao blesak.
Bio je tako snažan da je delovalo kao da je dan došao da poseti noć, kao
prevremeno svitanje, blistavo i usijano.
Zatim je začuo zvuk. Nalik grmljavini. Talas je putovao kroz zemlju, podigao
šljunak i na trenutak zaljuljao sve prisutne.
Gatino je jednostavno rekao: „Uvek je postojala ta mogućnost. Sad je došlo
vreme da se i to okonča. Naš posao se nastavlja, ali Rijak više ne postoji."

38

Dok je Lik ujutru, kroz sitne kapi kiše posmatrao krater tamo gde se nekad
nalazilo selo Rijak, slika ga je podsetila na fotografije Lokerbija nakon rušenja Pan
Amovog aviona.

Glavne ulice više nije bilo. Nije bilo kuća, kalane, tu je bio samo ogroman, crn,
kršem posut, kolima ispunjen ponor iz kojeg se dizao dim boje uglja. Vatrogasci su
vodom iz creva prskali zapaljene tačke duž rova, ali zbog straha od nestabilnosti
zemljišta, nijebilo dozvoljeno da se dovoljno približe. Vatra će morati samada se
ugasi. Tu je bio dobar deo službi za hitne slučajeve iz čitave Dordonje. Ulaz u selo
bio je zakrčen vozilima žandarmerije, ambulantnim kolima, televizijskim
kombijima i opremom vatrogasne službe. Obično bi Bone bio tu, gacao unaokolo
teškim čizmama u tesnoj uniformi i naređivao ljudima, ali ovaj put će morati da se
snađu bez njega.

Pukovnik Tuka je komandovao operacijom i režao je na helikoptere koji su
pripadali medijima zbog toga što su mu zujali iznad glave i otežavali korišćenje
mobilnog telefona.

U zoru je saopštio Liku da je deo pikratola, eksploziva iz Drugog svetskog rata,
koji su Bone i njegove bitange sigurno držale u podrumu, verovatno slučajno
eksplodirao i pokrenuo lančanu reakciju sa drugim skladištima skrivenim u drugim
podrumima.

Tihim glasom je dodao da je iz pouzdanog izvora saznao da je Bone trgovao
ukradenim predmetima i da su ga tajne vladine agencije nadzirale. Šuškalo se o
zlatu vrednom stotine miliona evra i nacističkom ratnom plenu koji će možda naći
pod kršem.

Lik ga je bezizražajno posmatrao, pitajući se da li je u potpunosti progutao
priču koju mu je Gatino servirao.

Tuka je pretpostavljao da nema preživelih; osakaćeni, nagoreli leševi koji su
izvlačeni iz ruševina, svedočili su o tome. Ali proći će dani pre nego što budu
mogli zvanično da promene namenu misije iz spašavanja života u iskopavanje tela.

Tuka je katastrofu zaokružio ličnim gledištem. „Ovo će narednih godinu ili dve
okupirati čitavo moje postojanje", rekao je Liku. „Vi i ja ćemo provoditi dosta
vremena zajedno. Naravno, po sopstvenom priznanju sinoć ste ubili dva čoveka, ali
ja ne bih brinuo zbog toga. Bićete opravdani. Ti ljudi su pokušavali da spreče
prodiranje spoljnog sveta u Rijak, da spreče mešanje u svoje poslove. Pribegli su
ubistvu. Imali su nameru da sruše vašu pećinu. Štitili ste sebe i štitili ste nacionalno
blago."

Opat Meno je stigao sredinom jutra i ponudio teritoriju opatije za bilo koju
svrhu neophodnu vlastima, ali Tuka nije imao vremena za njega.

Monah je ugledao Lika pored mobilnog komandnog centra i proveo par minuta

jadikujući. Uz sve živote koji su izgubljeni, činilo se trivijalnim to što je
Bartomjuov rukopis verovatno izgoreo duboko u krateru, ali čovek je ipak delovao
snuždeno. Lik ga je povukao u stranu i delimično otkopčao košulju.

„Imate ga!", uzviknuo je opat.
„Brzo ću vam ga vratiti", uveravao ga je Lik. „Čim budem siguran da će biti
bezbedan."
Lik je pozajmio mobilni od vozača ambulantnih kola. Verovatno više nikad
neće koristiti svoj telefon a da se na zapita da li ga Jedinica 70 prisluškuje. Izvinio
se Isaku zbog toga što mu je automobil nastradao i zamolio ga da koverte stavi
negde na sigurno. Kasnije će odlučiti šta da radi sa njima.
Zatim je pozajmio kola od prijatelja arheologa iz muzeja u Lez Eziju. Odvezao
se u Beržerak da pokupi Saru iz bolnice u kojoj je provela ostatak te noći.
Kad je stigao čekala ga je na odeljenju za hitne slučajeve u rezervnoj odeći
jedne od sestara koja se sažalila na nju. Bila je bleda i slaba, ali kad su se zagrlili
osetio je snagu njenih mladih ramena oko svog vrata.
Otišli su u pećinu.
Vojni stručnjaci su čitav dan čistili eksploziv iz rupa u steni i oblast je
proglašena bezbednom.
Moris Barbije je stigao iz Ministarstva kulture helikopterom kako bi se lično
sastao sa Likom na mestu starog logora na imanju opatije i predao mu nove
ključeve i sigurnosne šifre. Promrmljao je nešto o tome da Mark Abenhajm nije bio
na raspolaganju, ali da je siguran da će Lik, nakon završetka istrage, biti ponovo
postavljen za direktora pećine Rijak.
Očinski je saslušao priču koju su Sara i Lik odabrali da mu ispričaju, zvaničnu
verziju koju je na brzinu sklepao uz pomoć generala Gatinoa usred noći. Kad je
Barbije čuo dovoljno da izvesti ministarku, poljubio je Sarinu ruku i odleteo preko
čelično sivog neba.
Na ulazu u pećinu Lik je povukao kapiju pećine i uključio glavno osvetljenje.
„Bez zaštitnih odela", rekao joj je. „U pitanju je specijalna prilika."
Polako su koračali kroz odaje, sa rukom u ruci kao na prvom sastanku.
„Kako si znala?" najzad je upitao.
„Da čaj neće delovati na tebe?"
Klimnuo je.
„Piješ pilule za infekciju. Rafampin. On podstiče enzim u jetri po imenu
CYP3A4. Znaš li šta taj enzim radi?"
Pogledao ju je zbunjeno.
„Uništava ergot alkaloide. Deaktivira ih. Ako si bio dobar dečko i redovno
uzimao pilule, kao što si rekao, znala sam da ergot iz čaja neće delovati. A možda
ni druge hemikalije."
„Ja sam uvek dobar dečko. Pa, obično. Ali hajde da pričamo o tebi. Ti si baš
pametna devojka, zar ne?"
„Poznajem biljke."

Zatim se uozbiljio. „Pa, kako je bilo?"
Zadržala je dah, a zatim polako izdahnula u potpunosti. „Slušaj, znam šta mi se
dogodilo i šta mi se nije dogodilo. Doktori su mi rekli da nisam silovana. Hvala ti.
Na sreću, ne sećam se tog dela. Ono čega se sećam je veličanstveno. Bila sam
svetlost, plutala sam, imala sam osećaj da se nalazim na vetru. Bilo je veoma
prijatno. Iznenađen si?"
„Nimalo. To sam i pretpostavio. Da li bi ga ponovo popila?"
Nasmejala se i odvratila: „Za tren oka", a zatim mu čvršće stegla ruku. „Ne,
verovatno ne. Više volim staru dobru prirodnu opijenost."
Nasmešio se.
„Lik, osećam se tako loše zbog svih mrtvih ljudi - Pjer, Džeremi i ostali - a
smrt Freda Prentisa me je duboko rastužila. Taj dragi čovek bi silno uživao radeći
na hemijskoj strani problema i svemu što ima bilo kakve veze sa genima
preživljavanja."
„Užasno je što je čovek poput Gatinoa zadužen za napredovanje nauke", odvrati
Lik. „Ne verujem da će on uraditi pravu stvar."
Uzdahnula je. „Jesmo li mi učinili pravu stvar? Trgujući svojim ćutanjem?"
„Živi smo. Pećina još postoji. Možemo u miru da je proučavamo do kraja
života. Saro, ubili bi nas i okrivili Bonea za to."
„Ali ne možemo sve da proučavamo", rekla je. „Moramo da se pravimo glupi
kad su biljke u pitanju, da potisnemo znanje iz rukopisa, da učestvujemo u
zataškavanju. Sva ona ubistva u Kembridžu i Rijaku će proći nekažnjeno."
Ponovio je stiskajući je za ruku. „Slušaj, ni ja se ne osećam besprekorno, ali
živi smo! Mrzim što moram da se složim sa Gatinoom, ali bilo bi strašno ako bi se
recept za čaj pročuo. Morali smo da napravimo izbor. Uradili smo ono što smo
morali da uradimo. Ispravno smo postupili."
Uzdahnula je i klimnula glavom.
Uzeo ju je za ruku i povukao. „Hajde, znaš gde želim da odem."
U desetoj odaji su stajali ispred velikog pticolikog čoveka sa kljunom
otvorenim u trijumfalnom osmehu, veoma ljudskom izrazu radosti. „Imam osećaj da
je ovo naše mesto", rekao je Lik. „Želim zauvek da dolazim ovde, da radim i učim.
Mislim da je ovo najneverovatnije mesto na svetu."
Poljubila ga je. „I ja to mislim."
„Ovog puta ću biti dobar prema tebi", obećao je.
Pogledala ga je u oči. „Koga je zmija ujela taj se i guštera boji. Jesi li
siguran?"
„Da, siguran sam. Dugo ću biti dobar prema tebi. Dokle god živim."
Zbog njenog ironičnog osmeha nije bio siguran da li mu je poverovala.

Epilog

ROUŠEL, PENSILVANIJA

Nikolas Djurant je brisao posuđe dok ga je njegova supruga prala.
Verno joj je pomagao sa sudovima otkako su se venčali. Pošto su bili stvorenja
navike, uvele su ih prali ručno. Nije mogao da se seti da li su ikad koristili mašinu
za pranje sudova koju im je ćerka kupila. Muž i žena su bili sedi i pognuti od
starosti. Dok su obavljali kućne poslove kretali su se polako i odmereno.
„Umoran si?", pitala ga je supruga.
„Ne, dobro se osećam", odvratio je.
Bila je noć. Večerali su nakon popodnevne dremke, što im je bila uobičajena
rutina kad je bilo vreme za okupljanje u ambaru.
Roušel je bio mali grad u centralnoj Pensilvaniji, zemljoradničko mesto ugodno
smešteno među zaobljenim brdima. Osnovali su ga hugenoti 1698. godine, francuski
protestanti koji su odbili da se pokore katoličkoj crkvi. Nalazio se daleko od
utabanih staza, kao što su osnivači i želeli. Nikad nije bilo više od par stotina
stanovnika, ni tada ni kasnije.
Pjer Diran, osnivač grada, napustio je svoje selo u Francuskoj i otišao u La
Rošel, središte hugenota u Biskajskom zalivu, tokom osamdesetih godina
sedamnaestog veka. Nije želeo da ode iz svog sela u Perigoru, ali došlo je do
užasne svađe oko novca sa članovima vodeće seoske porodice i u vazduhu se
osećalo nasilje. Mada nikad nije bio religiozan, odlučio se za ženu iz redova
hugenota i ona ga je privolela svojoj veri. Otplovili su za Severnu Ameriku 1697.
godine.
Par je završio sa slaganjem tanjira i vraćanjem escajga u fioku. Seli su za
kuhinjski sto i neko vreme posmatrali pomeranje kazaljki na satu. Na radnoj
površini su stajale presavijene dnevne novine USA Today. Nikolas je posegnuo ka
njima i stavio naočare za čitanje.
„Još ne mogu da poverujem", rekao je svojoj supruzi.
Naslovna strana novina bila je posvećena eksploziji koja je uništila selo po
imenu Rijak u Francuskoj. „Jesi li siguran da je tvoj otac bio poreklom odande?",
pitala je.
„Tako sam shvatio", odvratio je starac. „Nikad nije želeo da priča o tome. Bio
je u svađi sa čovekom po imenu Bone iz Rijaka. Bone ga je očigledno pobedio i to
je bilo to."
„Misliš li da su oni bili poput nas?", pitala je.
Čovek je slegao uskim ramenima. „Prema novinama nije preostao niko koga
bismo mogli da pitamo."
Kroz kuhinjski prozor su ugledali svetla farova u daljini. Niz njihov prilaz

dugačak kilometar i po, prilazila su jedna, za njima druga kola, a potom neprekidan
niz.

„Stižu", rekao je i odgurnuo stolicu.
„Kakav je čaj večeras?", pitala je.
„Dobar i jak", odvrati on. „Dobra berba. Hajdemo u ambar."

Sken i obrada-DPJ