Glen Cooper - karta sudbine

Broj bolnice se nalazio na bočici njegovih tableta. Nazvao ga je i zamolio da
prebace vezu u sobu doktora Prentisa. Sudeći po njegovim povredama, Lik je
pretpostavljao da je čovek i dalje u bolnici.

„Rekli ste Prentis?", pitao je operater.
„Da, doktor Fred Prentis."
„Da li ste član njegove porodice?"
Slagao je. „Da, ja sam njegov zet."
Nakon dužeg čekanja, telefon je ponovo zazvonio. Žena se predstavila kao
sestra na odeljenju za ortopediju i pitala da li se on raspituje za doktora Prentisa.
Uznemirio se zbog zaštitničkog tona njenog glasa. Ponovo ga je pitala da li je
rođak.
„Zet."
„Shvatam. Imate francuski akcenat. Ne možemo da razgovaramo sa bilo kim."
„Naravno. Sestra mu je udata za Francuza. To se dešava i najboljim
porodicama."
Zakikotala se. „Sigurno sam vas upoznala u ponedeljak uveče kad je primljen."
„Ne. Video sam ga samo u odeljenju hitne pomoći."
„Pitam zbog toga što je u ponedeljak došao da ga vidi jedan gospodin iz
Francuske."
„To nisam bio ja. Ima nas kao kusih pasa. Mogu li da razgovaram sa njim?"
„Zar vaša supruga nije već zvala?"
„Ne. U Aziji je. Zamolila je mene da nazovem."
„Žao mi je što moram da vas obavestim da je doktor Prentis preminuo u utorak,
u ranim jutarnjim časovima."
Njegov um je pobrkao sve što je nakon toga rekla. Sumnjalo se na plućnu
emboliju. To je bilo vrlo uobičajeno kod pacijenata kojima su povređene noge i
koji su nepokretni. Delovao je kao fin čovek. Pitao je da li je videla Amerikanku
po imenu Sara Malori na odeljenju, ali nije mogla da je se seti.
Prekinuo je vezu i ponovo okrenuo Sarin broj. Okrenuo ga je toliko puta da ga
je naučio napamet. Grlo mu se steglo od panike.
Prentis.
Još jedna smrt.
Još jedna nepovezana, odvojena smrt?
Ko je bio taj „Francuz"?
Gde je, dođavola, bila Sara?
Nije proveravao imejl od jutros. Možda je dobio neku poruku od nje, poruku sa
nekim nevinim objašnjenjem. Kako je morala da ode.
Kako je u poseti porodici u Americi. Bilo šta. Inboks mu je bio prepun
neotvorenih poruka, ali nijedna nije bila od Sare ili njene komšinice. Zatim je
ugledao jednu od njenog šefa, Majkla Mofita, direktora Arheološkog instituta.
Uzbuđeno ju je otvorio.
Mofit je dobio Likovu poruku. Nije imao pojma gde je Sara, ali mu je laknulo

što se njeno ime nije nalazilo na spisku žrtava iz Rijaka koji je objavljen na
vestima. Zabrinut je koliko i Lik i raspitaće se kod osoblja Instituta.

Znači, ništa.
Lik je pregledao ostale poruke. Jedna je bila od Margo. U naslovu je pisalo
IGOOVE FOTOGRAFIJE. Nije bio u stanju da je otvori, niti bilo koju od
fotografija. Baš kad je hteo da se izloguje, jedna poruka mu je neodoljivo privukla
pažnju. JEDNA DOBRA VEST DA MALO RAZBIJE SUMORNOST. Poruka od
Karin Velcer. U pitanju je bila majušna ljudska kost koju su pronašli u Odaji
biljaka. Vrh prsta odojčeta. Poslali su ga jednom od njenih kolega, paleontologu iz
Ulma. Izvinjavala se što mu piše dok je osećaj gubitka među preživelim članovima
tima još uvek svež i bolan, mada je priznala da joj je Mark Abenhajm naložio da
komunicira direktno sa njim. Profesor Šnajder je završio ispitivanje i došao do
neverovatnog otkrića. Bio je apsolutno siguran, sto posto siguran kako je napisala,
da nije u pitanju bilo odojče kromanjonca.
U pitanju je bio neandertalac.
Ostatak imejla sadržao je Šnajderovo popisivanje razlika između morfologije
vrhova prstiju Homo neanderthalensisa i Homo sapiensa po tačkama. Obeležene su
sve tačke u koloni koja se odnosi na neandertalce.
Neandertalac?
Lik se na trenutak ponovo našao u svetu koji voli - u paleolitu. Pećina je
orinjačka. Kromanjonska. Umetnost pećine je umetnost Homo sapiensa. Otkud
odojče neandertalca u desetoj odaji?
Dve vrste su živele zajedno u šumama i savanama poznog paleolita u Perigoru,
ali u arheologiji nije zabeležen nijedan slučaj mešanja njihovih predmeta ili
ljudskih ostataka. Da li je neki predator, poput medveda mogao da ga donese u
pećinu? Sve do najdalje odaje? Možda, ali malo verovatno.
Rijak je na toliko načina bio jedinstven. Ovo je samo još jedan primer njegove
posebnosti.
Telefon je prekinuo njegovo razmišljanje.
Bio je to uglađen, kulturan glas - pukovnik Tuka. „Jeste li u Bordou?", pitao je i
delovao razočarano kad mu Lik to nije potvrdio. „Došao sam u Bordo poslom i
nadao sam se da mogu da svratim da porazgovaramo o nečemu."
„Vratiću se sutra sredinom dana", reče Lik. „Imam dogovorenu večeru u Parizu.
Možete li mi reći o čemu se radi?"
„Pa, dobro, ali govorim vam ovo u poverenju. Ne prenosite drugima, a
pogotovo ne pripadnicima štampe."
„Naravno."
„Sećate se onog materijala koji smo pronašli ispod tela Pjera Bereve?
Analizirali smo ga. Zove se pikratol. To je vojni eksploziv. Međutim, niko ga
godinama nije video. U pitanju je maltene obična fusnota u istoriji. Obe strane su
ga često koristile tokom Drugog svetskog rata."
Liku se zavrtelo u glavi. „Eksploziv?"

„Plašim se da to nije sve. Nazvao sam policiju u Engleskoj, kao što ste
predložili. Zapravo, u kontaktu sam sa Skotland jardom. Vaša eksplozija u
Kembridžu? Šta biste pomislili ako bih vam rekao da je u zgradi koja je odletela u
vazduh pronađen ostatak eksplozivne naprave?"

„Gospode!"
„Pazite, nije pikratol u pitanju već moderan materijal, neka varijanta vojnog C-
4. Veoma čudan razvoj događaja. Smatram da treba podrobnije da porazgovaramo,
profesore Simar. O vama, Pjeru Berevi, o svima koji imaju neke veze sa vašom
pećinom."
„Otkazaću večeru i vratiti se popodne u Bordo."
„Ne, ne, to mi ne odgovara. Večeras se vraćam u Perige. Možete li da dođete u
moju kancelariju recimo sutra u podne?"
„Doći ću. Ali pukovniče molim vas, nestao je jedan član mog tima, profesorka
Sara Malori, Amerikanka koja radi u Londonu. Bila je sa mnom u Kembridžu u
ponedeljak ujutru, krenuli smo u zgradu koja je odletela u vazduh. Posetili smo
žrtvu u bolnici. Tamo sam je ostavio. Niko je od tada nije ni čuo ni video. Čovek
kojeg smo posetili povezan je sa Rijakom. Neočekivano je preminuo u utorak ujutru
nakon što ga je posetio čovek sa francuskim akcentom. Sve je povezano, ali ne
znam na koji način! Policija u Kembridžu zna da je Sara nestala, ali nisu ništa
učinili tim povodom. Molim vas, pozovite Skotland jard. Molim vas!"
„Nazvaću ih", rekao je a zatim dodao čvrstim glasom: „U podne, profesore. U
mojoj kancelariji."
Lik je preklopio telefon i upiljio se u jednu tačku.
Nekoje želeo da raznese njegovu pećinu.

29

PEĆINA RIJAK, 30.000 PRE NOVE ERE

Tal se probudio, prekriven znojem od glave do pete, sa ukusom Vode uzvinuća
na jeziku. Pokušao je da se seti šta se upravo dogodilo, ali nije mogao.

Osetio je nabrekli ud među nogama i pomazio ga. Uboas se nalazila pola metra
dalje, ležala je na lepoj bizonskoj koži. Životinja je ubijena tokom poslednjeg lova.
Spavala je umotana u ćebe od kože irvasa. Nije joj bilo dobro. Mogao je da je
probudi i da se zadovolji, ali je odabrao da je pusti da spava dok jutarnje svetio ne
obasja ulaz u pećinu.

Mazio je samog sebe dok se nije zadovoljio a zatim se umotao u kože kako bi
se utoplio na prohladnom noćnom vazduhu. Prešao je prstima preko kože bizona
koja je počela da se tanji i cepa. To je bila koža bizona kojeg je ubio kao mladić.
Ne prvog - taj trofej je pripao njegovom ocu, već drugog. Tu kožu je mogao da
zadrži. Sećao se kako baca koplje koje je usmrtilo životinju. Još je video kako leti
brzo i pravo, kako se vrh od kremena savršeno zariva između rebara i duboko
uranja. Sećanje je bilo živopisno, mada se sve to dogodilo veoma davno.

Dok je osećao kako mu krzno životinje klizi kroz prste, iznenada mu se, u
blesku svetla kao da je pogledao u sunce, javilo nešto slično uzvinuću. Zadrhtao je.

Leteo je iznad krda bizona, dovoljno blizu da posegne i dotakne moćno,
mišićavo rame jedne od zveri. Kao i uvek, osetio je likovanje zbog toga što leti bez
napora, čast zbog kretanja sa krdom, zbog toga što je jedno sa životinjama. Iz čistog
zadovoljstva raširio je ruke što je više mogao i otvorio prste ka vetru.

Zatim je postao svestan nekog čudnog, stranog prisustva koje mu se približava.
Uvek bi se uzvinuo sam, ali sad je osetio da se neko ili nešto nameće njegovom
carstvu. Okrenuo se i ugledao ga.

Usamljena figura se obrušavala ka njemu, poput sokola koji se usmerio ka
plenu.

Imao je glavu lava i telo čoveka. Ruke su mu bile priljubljene uz telo zbog čega
je sekao vazduh poput koplja. Ciljao je njega.

Zamahnuo je rukama kako bi ubrzao, ali nije mogao da leti brže. Krdo bizona se
razmaklo. Polovina je krenula desno, a druga polovina levo. Želeo je da skrene
kako bi ih pratio, ali nije uspeo da promeni pravac. Leteo je sam, nisko, visoka
trava visoravni bockala mu je nago telo. Čovek lav se približavao. Video je
njegove razjapljene čeljusti, čuo režanje i znao kakav će osećaj izazvati njegova
vrela pljuvačka na koži trenutak pre nego što su mu se zubi sklope oko noge.

Litice su se približavale, a iza njih reka. Nije znao zašto, ali verovao je da će
biti bezbedan ako uspe da prede preko reke. Morao je nekako da pređe reku. Čovek
lav je već gotovo bio na njemu. Usta su mu bila otvorena, vilica spremna da

zagrize.
Bio je kod litica.
Eno je reka, srebrna pod zracima sunca.
Osetio je kap pljuvačke na članku.
I vratio se u pećinu.
Razmišljao je o značenju ovog iskustva. Nema sumnje da su ga preci

upozoravali. Moraće da bude na oprezu. Doduše, uvek je bio oprezan. To je bila
odgovornost vođe Klana bizona. Morao je da zaštiti svoje ljude. Ali ko će zaštititi
njega? Posegao je da dotakne Uboas, ali prstima je dosegao samo njenu bizonsku
kožu. Čast ubistva tog bizona pripala je sinu Talovog sina Mema. Ovaj izuzetni
mladić, koji je u čast svog dede dobio ime Tala, bio mu je sličniji nego što je Mem
ikad bio.

Tala se zainteresovao za biljke i lečenje, lepo je obrađivao kremen i imao je
Talovu sposobnost da predstavi moć i veličanstvenost konja u galopu ugljenom i
grafitom. Tal je uvek voleo dečaka kao da mu je drugi sin. Na žalost, njegov drugi
sin Kek je jednog dana otišao sam u lov, jer je voleo da se izlaže opasnosti kako bi
dokazao ocu koliko je hrabar. Neprestano je bio gnevan i frustriran, sklon da vređa
starijeg brata pa čak i oca pošto njegova narav nije odgovarala položaju drugog
sina. Nikad se nije vratio. Tražili su ga i nisu ništa pronašli. To je takođe bilo
veoma davno.

U tišini pećine i mrkloj noći, Tal je želeo da spava mrtvim, dubokjm snom bez
snova. Da pobegne u ništavilo. Predah od strahova i briga bio bi dobrodošao dar,
ali ipak nije mogao da zaspi. Uskoro će morati da ode kako bi poštedeo Uboas
besa. Trudio se da razmišlja o lepim stvarima, o ponosu koji je osećao prema svom
sinu Memu, o ljubavi prema unuku, o uverenosti da će Klan bizona ostati u sigurnim
rukama proizvoda njegovih slabina. Međutim, stare misli su mu nagrnule u um,
mračne misli su ga poklopile, preteče Talovog besa.

Prikrao mu se, kao što se čovek prikrada irvasu dok pije vodu iz jezera.
Jednog dana, pre mnogo godina, shvatio je da Uboas stari, ali da se on sam ne
menja. U početku je bilo lako odbaciti tu pomisao, ali kako je vreme prolazilo
njena kosa se prošarala sedim vlasima, a njena koža, nekad glatka kao ptičje jaje,
sad je bila naborana. Grudi, nekad čvrste, počele su da se opuštaju. Korak joj je
postao šepav, često je štedela kolena i mazala ih kašom koju joj je Tala pravio.
I njegov sin Mem je stario. Kako su se godišnja doba smenjivala i godine
prolazile, Mem je sve više delovao poput njegovog brata nego poput sina, a sad je
izgledao još starije. Pomislio je da će s vremenom izgledati kao da je vršnjak svom
unuku.
Zapravo, svi njegovi ljudi su mu starili pred očima. Starci su preminuli, mladi
su starili, novi su se rađali. Ciklus života se nastavljao, ali ne za njega.
Kao da se reka vremena zaustavila za Tala, ali je nastavila da teče za sve
druge.
Starci iz klana su razgovarali o toj misteriji u malim grupama, a mladi su

ćaskali o tome kad odu u lov. Žene su šaputale dok su zajednošile kože, kasapile
zaklane životinje ili čistile ribu. Tal je bio vođa drugačiji od svih ostalih. Voleli su
ga zbog snage i sposobnosti, zbog toga što je štitio klan. Plašili su ga se zbog moći
koju je naizgled posedovao nad vremenom.

Uboas je postala tužna i povučena. Bila je žena vođe klana ali njen status je sa
godinama opadao otkako je postala jalova, a kasnije je potpuno oronuo. Mlađe
žene bez partnera, željno su posmatrale Talovo mišićavo telo i pretpostavljala je
da se možda iskrada kako bi spavao sa njima.

Međutim, niko nije bio zabrinutiji od Mema. Njemu je bilo suđeno da postane
vođa i očajnički je to želeo. Uvek je voleo i poštovao Tala, ali tokom vremena je
počeo da ga posmatra kao rivala. Sad je izgledao starije od svog oca i
pretpostavljao je da će umreti pre njega i da nikad neće postati vođa klana. Otac i
sin jedva da su razgovarali. Razmenili bi tek pokoju reč ili progunđali nešto jedan
drugom. Talovu potrebu za pažnjom i ljubavlju deteta ispunjavao je unuk i sad je sa
njim oslikavao pećinu. To je vređalo Mema. U mladosti je on bio odabran da slika
rame uz rame sa ocem, on je načinio prvi od mnogih otisaka ruku koji su toliko
oduševili Tala. Sada je Tali pripala ta čast. Mogao je da bude ponosan, ali bio je
ljubomoran.

Kad bi došlo vreme da budu uvedeni u muževno doba, dečaci iz Klana bizona
bi i dalje bili odvođeni u pećinu, dobijali bi činiju Vode uzvinuća i kad bi bili u
stanju da ustanu, Tal bi ih odveo još dublje kako bi odali počast stvorenjima koja
zaslužuju njihovo poštovanje.

Pre svega bizonima, njihovim duhovnim rođacima u svetu životinja, njihovoj
braći.

Zatim konjima, koji zbog svoje brzine i lukavstva nikad ne mogu biti osvojeni.
Mamutu, koji grmi zemljom, koji može da uništi neprijatelja jednim udarcem
kljove i koji se ne plaši ničega, uključujući čoveka.
Medvedu i lavovima, vladarima noći, koji će pre ubiti čoveka nego dozvoliti
da budu ubijeni.
Tal nikad nije crtao irvase. Njih je bilo mnogo, bili su glupi i bilo ih je lako
ubiti. Nisu zasluživali poštovanje. Bili su hrana. Nije ukazivao poštovanje ni
niskim stvorovima zemlje: miševima, voluharicama, šiš-mišima, ribama i
dabrovima. Oni su bili za jelo, a ne za pohvalu.
Tal je redovno uzimao Vodu uzvinuća, čak pet ili šest puta tokom svakog
mesečevog ciklusa. Uzvinuće mu je obezbeđivalo mudrost. Davalo mu utehu.
Donosilo zadovoljstvo. Tokom vremena je došao do neizbežnog zaključka.
Pretpostavio je da ga voda održava mladim i snažnim dok ostali stare. Čak je
počeo da uživa i u osećaju koji donosi Bes. Dok je urlao od gneva, smatrao je da
ga preci čuju. Bio je moćan i svi su ga se plašili.
Neće prestati sa tom navikom, niti će je učiniti univerzalnom. On je iznad svih
drugih. On je bio Tal, vođa Klana bizona i čuvar svete pećine. Dokle god raste
trava, dokle god se loza svija oko stabala, dokle god bobica zri, praviće vrelu

crvenu vodu u činiji svoje majke. I leteti.
Klan je podigao novi letnji logor pored široke okuke reke gde je bilo dosta ribe

i gde se zemlja brzo sušila nakon pljuska. Na tom mestu se litica uzdizala iza njih,
štiteći im leđa od svih uljeza, osim najspretnijih medveda. Njihove glavne brige su
se nalazile uzvodno i nizvodno. Tokom noći, mladići su držali stražu. Da bi stigli
do dobrog lovišta morali su da koračaju dva sata nizvodno do tačke gde se litica
postepeno gubila. Ali sve u svemu, bilo je to dobro mesto i nije bilo daleko od
Talove pećine.

Prvi znak nevolje najavio je soko kad je prestao da leti napred-nazad od vrha
litice ka reci i počeo da se spušta nizvodno u zbijenim krugovima.

Tal je to primetio. Kačio je šiljak od kremena za rog kako bi napravio nož.
Spustio je traku od tetive kako bi posmatrao pticu. Zatim je, ne tako daleko, jato
jarebica iznenada poletelo. Spustio je alat i ustao. Otkako je postao vođa, broj
članova klana je umereno narastao. Sad ih je bilo pedeset. Pozvao ih je da izađu iz
skloništa i da ga saslušaju. Možda je dolazila nevolja. Mem će povesti najbolje
ljude i proveriti šta se dešava.

Mem se maltene iznenadio što je taj zadatak dodeljen njemu a ne Tali, ali je to
shvatio kao znak naklonosti i zgrabio koplje sa oduševljenjem. Odabrao je šest
mladića i svog sina, ali se Tal pobunio i zahtevao da Tala ostane u logoru. Mem se
naljutio. Ovim se klanu stavlja do znanja da je Mem potrošan, a Tala nije. Ipak,
poslušao je i otišao sa svojim ratnicima.

Tala je pitao zašto mu nije dozvoljeno da ode. Tal se okrenuo odbijajući da
odgovori. U pitanju je bila njegova vizija, naravno. Nešto će se dogoditi. Osećao
je to. Nije želeo da mu i sin i unuk budu u opasnosti.

Klanu će biti potreban vođa i Tal je smatrao da taj vođa treba da potiče iz
njegove loze.

Svi su obustavili aktivnosti i čekali da se vrate izviđači. Muškarci su spremili
koplja i sekire, a žene su držale decu uz sebe. Tal je šetkao gore-dole kroz logor,
posmatrajući sokola, slušajući zov ptica, njušeći vazduh.

Nakon nekog vremena začuo se krik. Krik čoveka. Nije to bio krik besa niti
bola, već uzvik objave. Muškarci su se vraćali i donosili vesti!

Najpre se pojavio Mem, prilazeći brzo, u dugim skokovima. Ubrzano je disao,
a koplje mu je bilo kraj boka, a ne na ramenu kao tokom napada.

Doviknuo je nešto što je zapanjilo ljude i zbog čega se Tal zateturao.
Kek se vratio!
Njegov brat. Talov mlađi sin. Vratio se!
Zatim su stigli i ostali izviđači. Ali njihova koplja su bila podignuta i nervozno
su se osvrtali preko ramena.
Kek se vratio, objasnio je Mem, ali nije bio sam.
Sa njim su bili Ljudi senke.
Tal je pitao da li njihov zarobljenik, ali Mem je rekao da nije. Tal je pitao
zašto se vratio. I šta je radio sa Drugima.

Mem je odvratio da će mu Kek to lično saopštiti. Ponudio je da dođe sam.
Ljudi senke neće ulaziti u logor.

Tal se složio i Mem je jurnuo nazad u visoku travu i nestao.
Otac je proveo ono malo vremena što je imao na raspolaganju pripremajući se
za povratak izgubljenog sina.
Kad se Mem vratio, sa njim je bio čovek kojeg je Tal odmah prepoznao, ali u
isto vreme nije.
Imao je plave oči, zaobljeno lice i izražen nos koji odlikuje Talove rođake.
Međutim, kosa mu je bila drugačija, masa crnih, umršenih pacovskih repova. Brada
mu je bila duga i žbunasta i štrčala je u svim pravcima, zbog čega mu je lice
delovalo veće nego što je bilo. Zatim njegova odeća. Muškarci Klana bizona su
nosili pantalone i košulje od meke kože jelena ušivene tetivama. Kek je nosio grubu
kožu irvasa, odeću iz jednog komada vezanu oko struka pletenim pojasom. Koplje
mu je bilo teško, debelo i teže od onog sa kojim je otišao pre toliko godina.
Postao je jedan od njih.
Kek je imao priču i pričao je bez osvrtanja na svoj neverovatan povratak.
Najpre je zapinjao kod nekih reči, što je bila posledica toga što dugo nije koristio
maternji jezik. Kad mu se jezik opustio izbrbljao je priču u kratkim taktovima, klik,
klik, klik, poput čoveka koji čepa komad kremena.
Tog dana, pre mnogo godina.
Lovio je sam.
Prikradao se srni dok se medved prikradao njemu.
Medved je napao i počeo da ga ozleđuje.
Izbio mu je koplje iz ruku.
Nož od belog kremena koji mu je Tal napravio spasao mu je život. Iskopao je
medvedu oko prosuvši želatinastu masu i životinja je pobegla.
Ležao je ranjen, krvareći od povrede. Uzviknuo je u pokušaju da dozove pomoć
i zaspao.
Probudio se u logoru Ljudi senki - saznao je da sebe zovu Šumskim ljudima.
Ljude iz Klana bizona zvali su Visokim ljudima. Bio je veoma slab. Tokom mnogih
meseci jedna mlada žena je ostala kraj njega, hraneći ga, nanoseći blato na njegove
rane.
Naučio je njihov jezik i saznao da je vođa sa ostalima raspravljao o tome da li
ga ubiju ili ne. Njegova negovateljica je bila vođina ćerka i ona se zauzela za
njega.
Kad je ojačao, vođa mu je rekao da može da ostane i da ih nauči običajima
Visokih ljudi, ili da ode. Neće ga ubiti. Žene su bile zdepaste i ne tako lepe kao
žene Klana bizona, ali nju je zavoleo. Bio je umoran od toga da bude drugi Talov
sin.
Zato je ostao.
Nisu imali dece. Bila je jalova, ali ostao je sa njom i šumskim ljudima iako su
mu bili čudni. Nisu verovali da njihovi preci žive na nebu. Smatrali su da prosto

umru i da ih više nema. Nisu poštovali bizone. Bili su hrana poput svake druge,
samo ih je bilo malo teže ubiti. Nisu pevali i smejali se kao neki iz Klana bizona.
Nisu rezbarili male životinje od kosti i drveta. Pravili su dobre sekire, ali sečiva
njihovih noževa bila su loša.

Razmenili su znanje. On ih je naučio kako Klan bizona pravi drške koplja, oni
su njega naučili kako da okruži i blokira irvasa i natera ga da padne sa litice bez
bacanja koplja.

Bio je srećan sa njima, postali su njegov klan.
Ali sad je njegov vođa u krizi. Stario je. Dobijao je samo ćerke i plašio se da
će umreti bez sina. Kad je sin konačno rođen, bio je srećan i ceo klan se radovao.
Pre nedelju dana, dečak se razboleo i stanje mu se nije popravljalo. Kek je pričao
vođi o Talu i o tome kako leči svoje ljude biljkama. Ispričao mu je o svetoj pećini.
Šumski ljudi su krenuli ka logoru Visokih. Kek će zamoliti Tala da izleći dečaka.
Tal je slušao i žvakao komad suvog mesa irvasa. Nije bilo po običaju da puste
pleme Ljudi senki u svoj logor. To je bilo opasno. Preci će se buniti. Međutim, Kek
ga je preklinjao nazivajući ga mudrim ocem. Rekao je da mu je žao što je otišao da
živi sa Drugima. Rekao je da će njihovi muškarci položiti koplja kad uđu u logor.
Molio ga je da izleći vođinu bebu.
Neandertalci su ušli u logor, polako i sumnjičavo, sašaptavajući se na
odsečnom, nepoznatom jeziku. Guste obrve su im zaklanjale živahne oči. Bili su
niži od ljudi iz Klana bizona, sa neverovatno snažnim rukama, svaka poput batine.
Kosa im je bila divlja i neukrotiva, brade nepodšišane kremenom. Žene su imale
krupne grudi i široka ramena i zurile su u visoke, vitke pripadnice Klana bizona sa
upletenom kosom. Tal je rasporedio svoje ljude u formaciju, sa kopljima na gotovs
i klimnuo glavom kad su Ljudi senke odložili koplja na gomilu, kao što su obećali.
Njihov vođa je istupio, držeći u naručju nemo odojče. Nosio je divnu ogrlicu
od medveđih zuba.
Kek je prevodio. Ja sam Osa. Ovo je moj sin. Ozdravi ga.
Tal je zakoračio napred i zatražio da pogleda dečaka. Sklonio je ćebe od kože i
ugledao mlitavu, tromu bebu, staru nekoliko meseci, zatvorenih očiju i grudi koje su
se grčile sa svakim udahom. Uz dozvolu oca, dotakao je kožu deteta - bila je vrela i
suva kao stara kost. Video je da mu creva cure. Pustio je kožu. Zatim je vođa
skinuo ogrlicu i predao je Talu.
Tal je prihvatio i stavio oko vrata.
Pokušaće da izleči odojče.
Preko Keka, Tal je naložio neandertalcima da se okupe pokraj obale i čekaju.
Zatim je rekao Memu da organizuje najbolje bacače koplja da ih čuvaju dok Tala i
on odu da pronađu odgovarajuće biljke. Vratili su se sa torbom punom dve vrste
kore, šakom sočnog okruglog lišća i vrpčastim korenom gomolja. Kad je Tala
napunio kožu vodom iz reke, Tal je saopštio da su spremni da počnu.
Zbog toga što je dečak bio veoma bolestan, Tal je odlučio da ga odnese u
najdublju, najsvetiju odaju za lečenje. Biće mu potrebna sva moć koju je imao na

raspolaganju. Osa je nosio dete snažnim rukama i išao je za Talom ka pećini u
pratnji trojice pripadnika svog klana, grubih momaka koji su se iskreno plašili da
uđu u tamu uz osvetljenje koje je pružala lampa. Mem, Tala i jedan od Talovih
nećaka predstavljali su Klan bizona. Kek je bio poslednji član grupe. Palo mu je u
zadatak da opkorači oba sveta i premosti jezički jaz. Neandertalci su uzviknuli kad
su videli iscrtane zidove. Pokazivali su ka slikama i brbljali. Kek je govorio
njihovim grlenim jezikom i pokušavao da ih umiri pokazujući im da mogu slobodno
da dotaknu slike bez straha od toga da će biti pregaženi ili povređeni.

Morao je dugo da nagovara posetioce da se provuku kroz tunel do Odaje
biljaka. Plašeći se zamke, jedan od grubijana je insistirao da uđe poslednji. Zbijeni
u odaji ukrašenoj otiscima šaka, mrmljali su i treptali ka šarama, podigavši
sopstvene ruke da ih pregledaju pri svetlu lampe od loja i smreke.

Tu je većina grupe čekala u napetoj učtivosti. Stajali su fizički odvojeni koliko
god je to prostor dozvoljavao. Tal, Mem, Kek, vođa i jedan od njegovih rođaka
ušli su u desetu odaju sa dečakom.

Tal je odmah počeo da peva jednu od majčinih pesmi za isceljenje i da
priprema lek. Svojim dugačkim sečivom isekao je lišće i vrpčasto korenje na sitne
komade. Kad je završio, spustio je sečivo i naslonio ga na zid. Skupio je bilje u
kamenu činiju. Zatim je dodao komade kore, smrvivši ih grubim dlanovima. Na
kraju je dodao svežu vodu iz kože.

Mešao je i gnječio smesu rukama dok nije dobila boju mahovine i dodao još
malo vode da bude dovoljno tečna za piće.

Pri treperavom svetlu lampi, nastavio je da peva a zatim je uspravio dečaka.
Otac mu je otvorio suva usta dovoljno da unutra uliju malo tečnosti. Dečak se
refleksno zakašljao i pljunuo. Tal je sačekao i dao mu još malo. Pa još malo. Sve
dok dete nije popilo priličnu količinu.

Dečak je položen na zemlju i umotan u kožu. Muškarci su stajali iznad njega,
dve vrste, deleći istu zemlju, ujedinjeni oko zajedničkog interesa da spasu ovo
majušno biće.

Tal je pevao satima.
Morali su da donesu nove lampe.
Tokom čitave noći, prenošene su vesti pripadnicima dva klana zgurenim u
opreznom miru na ispustu sa obe strane ulaza u pećinu. Tala bi izašao i saopštio
Klanu bizona da dete stenje, povraća i najzad da je zaspalo. Uboas bi mu pružila
trake suvog mesa pre nego što bi pojurio da bude kraj oca.
Kad su prvi zraci sunca obasjali pećinu, delovalo je kao da se odojčetu stanje
popravilo. Podiglo je glavu i popilo malo vode. Tal je oglasio da će izaći iz pećine
pošto lečenje deluje. Detetov otac je groknuo u znak slaganja.
Zatim se dogodila katastrofa.
Iz detetovog stomaka se začuo vlažni, klokotavi zvuk a odaju je ispunio
odvratan smrad pošto se dete iznenada ispraznilo, izbacujući veći deo svoje težine.
Začuo se pisak i malo telo je jednostavno prestalo da diše.

Muškarci su posmatrali beživotno telo u zapanjenoj tišini. Dečakov otac je
kleknuo i prodrmao ga, kao da pokušava da ga probudi. Nešto je uzviknuo, a Kek
mu je odvratio povikom. Tal je po tonu glasa shvatio da njegov sin pokušava da
spreči nesreću.

Osa je polako ustao. Pri slabom svetlu šištave lampe njegove upale oči bile su
najsjajnije tačke u odaji.

Zatim je ispustio krik koji kao da je bio sa drugog sveta, amalgam čovekovog
uzvika i rike zveri, tako glasan i snažan da je sledio sve ostale muškarce koji su
nepokretno stajali.

Bio je nezgrapan, ali se kretao poput lava. U treptaju oka je zgrabio Talovu
kamenu činiju masivnom šakom. Tal, niti bilo ko drugi, nije stigao da reaguje.
Video je samo tamnu mrlju kad je neandertalac zamahnuo rukom i udario ga
činijom iza uha.

Zatim je neko vreme video samo svetlost kao da se sunce spustilo sa neba i
probilo kroz sve odaje pećine do poslednje.

Našao se na zemlji, na sve četiri.
Bio je svestan povika u daljini, zvuka kremena koji cepa meso, uzvika bola i
rata. Čuo je zvuk tela koja padaju, tup udarac smrti. Podigao je glavu.
Pticoliki čovek je stajao nad njim, ponosno otvorenog kljuna. Uzvinuću se,
pomislio je. Leteću zauvek.
Glava mu je bila suviše teška. Šta je to na zemlji? Mučio se da vidi kroz bol i
maglu u glavi, a osvetljenje je bilo slabo.
Bio je to mali bizon od slonovače, ispao mu je iz torbe na pojasu. Posegnuo je
ka njemu dok je oblikovao svoje poslednje misli.
Klan bizona.
Uboas.
Samo je Tala živ napustio pećinu. On je ubio Osu razbivši mu glavu o zid.
Keka je oborio brat Mem, a onda je i sam pao od ruke neandertalca. U uskoj odaji
muškarci su probadali i gazili i udarali dok nije preostalo ništa osim krvave hrpe
ljudskog mesa. Tali je ruka bila slomljena od udarca koji je naneo ili pretrpeo, nije
tačno znao. Istrčao je na sunce i kriknuo pozivajući na uzbunu. Tal je bio mrtav.
Ljudi senke su ih napali. Osveta je morala uslediti.
Brzo i brutalno, muškarci Klana bizona bacili su se na uplašene neandertalce.
Pošto su morali da ostave koplja u logoru, ubrzo su svaki čovek, žena i dete
probodeni kopljem ili bačeni sa visoke litice.
Nazivali su sebe Šumskim ljudima. A sada ih više nije bilo.
Tala je postao vođa. Biće vremena za ceremoniju. Usred krize, klan je prosto
prihvatao njegove komande. Uboas je stoički zanemarila sopstvenu tugu i uposlila
se praveći udlagu od drveta i tetiva za ruku svog unuka.
Svi mrtvi i slomljeni ljudi su izvučeni napolje. Osim Tala. Novi vođa je
naredio da se Osinom sinu iseče ruka pre nego što bude iznet napolje. Jedan od
članova klana je iskoristio Talovo sečivo da odvoji male kosti prstiju na krvavu

gomilu, a zatim je pažljivo naslonio sečivo na zid gde ga je Tal ostavio. Od kostiju
će napraviti trofejnu ogrlicu za Tala, ali je u brzini ispustio jedan od majušnih
članaka na tlo i nikad neće završiti oko Talinog vrata.

Neandertalci, bez obzira na to da li su živi ili mrtvi, bačeni su preko ivice
ispusta na stene da se pridruže svojoj braći. Lavovi, medvedi i sokolovi će imati
gozbu.

Pažljivo su spustili tela svojih mrtvih niz liticu kako bi ih sahranili u mekoj
zemlji pored reke. Takav je bio njihov običaj. Klan je čekao da Tala donese
odluku šta da se učini sa Kekom. Da li je Kek bio pripadnik njihovog klana ili je
pripadao Drugima?

Bio je moj brat, objavio je, jedan od nas. U smrti će biti tretiran kao član Klana
bizona.

Mladićeva odluka je dobro primljena i bili su uvereni da će znati kako dostojno
da oda poštu ostacima njihovog izuzetnog vode. Povukao se u pećinu. Sešće pored
mrtvog oca, popiti Vodu uzvinuća i nakon toga će znati šta treba da se uradi.

Bio je maltene sumrak kad je klan uspeo da povrati red u svoj svet. Ponovo su
se popeli na liticu i okupili oko ulaza u pećinu.

Tala je izašao i obratio im se jasnim i rešenim glasom, mašući zdravom rukom
radi naglašavanja. Uzvinuo se sa krdom bizona i u daljini je ugledao pticolikog
čoveka kako uleće u pećinu i nestaje.

Dobio je odgovor.
Tal će biti ostavljen u Odaji biljaka, na svetom mestu koje je stvorio. Cinija za
uzvinuće će biti ostavljena sa njim, kao i bizon od slonovače. Njegovo najbolje
sečivo od kremena. Pticoliki čovek će mu praviti društvo. Niko više nikad neće ući
u tu odaju.
Dok drugi preci žive oko velikih logorskih vatri na nebu, veliki Tal će zauvek
boraviti unutar svoje oslikane pećine.

30

ČETVRTAK POPODNE

Lik je i dalje imao par sati do večere sa Isakom. Ležao je na hotelskom krevetu
sa ugrejanim kompjuterom na stomaku, spreman da zadrema i potone u zaborav.
Inboks imejla mu je zurio u lice. Kolebao se da li da zatvori laptop i batali čitanje
pošte.

Umesto toga je kliknuo na poruku od Margo.
Jednom će morati to da učini, zašto ne sad? Da popije malo meda sa žuči, da
baci pogled na poslednji srećni predah u životu. U naslovu je prosto pitalo:
IGOOVE FOTOGRAFIJE. Duboko je udahnuo gušeći se u emocijama i kliknuo. Sa
interneta je preuzeo niz od desetak fotografija.
Upijao je svaku ponaosob pomerajući miša.
Fotografije Lika, Sare i Odil, šetnja kroz Dom.
Snimci za stolom u restoranu - Sara i Lik, Igo sa širokim osmehom i rukom
zabačenom preko Odilinog ramena i šakom nemarno položenom na njenu dojku.
Zatim je sledila grupna fotografija koju je snimio konobar. Na njoj su svo
četvoro sa raznim kolačima na stolu pred sobom. Skoro da je mogao da čuje smeh.
Na dnu niza se nalazila još jedna fotografija.
Zurio je u nju. Nije se uklapala njeno prisustvo nije imalo smisla.
Kliknuo je na nju da je uveća.
Šta, dođavola?
Bila je to neka slika, ulje na platnu, na žutom zidu. Mladić, verovatno iz
perioda renesanse, sedi i sumnjičavo posmatra umetnika. Lice mu je bilo izduženo i
feminizirano, kosa mu se prelivala preko ramena. Nosio je crn, kicoški šešir, belu
košulju sa neverovatno napufkanim rukavima i što je najupadljivije od svega, preko
ramena mu je bio prebačen raskošan, krzneni ogrtač od tufnaste kože leoparda.
Otkud on na Igoovom telefonu? Da li ga je neko koristio nakon Igoove smrti?
Ko bi odneo telefon mrtvog čoveka u muzej da fotografiše sliku?
Čekaj! Vreme i datum!
Vreme snimanja fotografije jasno se videlo na digitalnom displeju: 23:53
časova.
Šta mu je ono žandarm rekao na mestu sudara?
„Nije stigao do sela. Krenuo je iz vašeg logora u pola dvanaest, nesreća se
verovatno dogodila oko jedanaest i četrdeset."
Lik je sad već sedeo na ivici kreveta, provlačeći prstima kroz kosu, iznova i
iznova, kao da će mu statički elektricitet upaliti dodatne sinapse u mozgu.
23:53! Trinaest minuta nakon što je navodno već bio mrtav, Igo je fotografisao
ulje naplatnu?

A onda se setio još jednog razgovora. Ovaj dostupan komadić prošlosti koji je
njegov um obeležio za buduću upotrebu nagrnuo mu je u svest zapanjujuće jasno.

Tokom zabave povodom otvaranja iskopavanja, gospodin Telifer, predsednik
veća iz Perigoa, pričao je o lokalnom predanju.

„Pokret otpora je izvršio napad na glavnu železničku liniju nedaleko od Rijaka
i utekao sa bogatstvom čija je današnja vrednost oko dve stotine miliona evra i
nekim veoma poznatim slikama, uključujući, kako se priča, Rafaelov Portret
mladića. Sve je to bilo na putu ka Geringu lično. Nešto plena je dospelo do De
Gola u Alžiru i bilo upotrebljeno u korisne svrhe, siguran sam u to. Međutim,
većina novca i umetnina je nestala. Rafaelovo delo više nikad nije viđeno."

Lik je počeo teško da diše, kao da je upravo pretrčao fudbalski teren i ostao
bez vazduha, grcajući za kiseonikom. Kliknuo je na Google images i ukucao
RAFAELOV PORTRET MLADIĆA.

I ugledao ga. Ista slika se nalazila na veb-sajtu posvećenom opljačkanim
umetninama.

Ispod je pisalo: OVO REMEK-DELO JOŠ NIJE PRONAĐENO.
Lik je bio od onih ljudi koji su se dobro snalazili u muzejima, štaviše obožavao
ih je. U drugim okolnostima bi uživao u tome što je otkrio novi muzej posebno ako
se nalazi u šarmantnom hotelu iz devetnaestog veka smeštenom na lepom brdašcetu
na obali Marne.
Udisao bi ustajao vazduh izložbenih dvorana i bio očaran složenošću skladišta
koja nisu dostupna običnim posetiocima. Muzej nacionalnog otpora u Šampinji sir
Marnu posedovao je skoriju kolekciju od onog što ga je obično zanimalo, ali svi
muzeji su delili ugodne zajedničke crte.
Međutim, ovo nisu bile obične okolnosti i stoga je projurio kroz ulaz jedva
primećujući okolinu.
Na šalteru je bez daha izustio „Profesor Simar za gospodina Rubija", a zatim se
šetkao dok je poslužitelj obavljao poziv.
Razgovarali su pre manje od sat vremena. Uspeo je da dobije upravnika muzeja
nakon serije frenetičnih poziva tokom kojih su ga šaltali od muzeja do muzeja, od
arhiva do arhiva, širom Francuske. Imao je veoma specifičan zahtev, što je
pomoglo, ali ništa nije postigao dok nije porazgovarao sa starijom ženom iz Muzeja
nacionalnog otpora „Anri Kej" u Korezu koja je imala strpljenja i koja je pomenula
da je tridesetak kutija materijala koji bi ga mogli zanimati poslato u Šampinji sir
Marn radi katalogizacije i prezervacije.
Na sreću, Šampinji sir Marn se nalazio jedva dvanaestak kilometara od centra
Pariza.
Maks Rubi je bio šarmantan čovek koji je na mnogo načina podsećao na stariju
verziju Igoa i Lik je morao da se otrese tog uznemirujućeg utiska. Bio je spreman
da mu učini profesionalnu uslugu i da mu kao kolegi stavi na raspolaganje svoje ne
naročito brojno osoblje. Lik je dobio sto u prostorijama arhiva koje nisu bile
dostupne javnosti, a ružnjikava devojka po imenu Šantel počela je na kolicima da

dovozi kutije.
„U redu", rekao je, „tražimo dokumentaciju o napadu pokreta otpora na nemački

voz u blizini Rijaka u Dordonji, tokom leta 1944. Voz je prevozio brdo novca i
možda neka umetnička dela. Postoji li indeks?"

„Zbog toga su dokumenti ovde, ali na žalost još nismo stigli to da obavimo.
Neće ništa škoditi ako danas prelistam sve to, to će mi kasnije samo olakšati
posao", dodala je uslužno.

Zaronili su u papire. Dok su razvrstavali ratne memorandume, dnevnike, isečke
iz novina, crnobele fotografije i lične dnevnike, Šantel mu je ispričala sve što zna o
muzejskim pozajmicama.

Anri Kej je bio važan političar nakon rata, aktivan u pokretu otpora u oblasti
Korez tokom okupacije. Kad je preminuo, porodica je zaveštala njegovu kuću
državi kako bi se pamtio i slavio napor pokreta otpora u ovoj regiji. Godine 1989.
Miteran i Širak su prisustvovali otvaranju muzeja. Porodična arhiva je poslužila
kao osnova, ali je tokom godina kolekcija muzeja narasla zahvaljujući darovima
drugih lokalnih muzeja i porodičnih nasledstava.

Napredovali su polako. Lik je bio zadivljen činjenicom da je pokret otpora
tako precizno dokumentovao svoje aktivnosti. Da li zbog ponosa ili osećaja vojne
discipline, ali neki od lokalnih operativaca su obimno pisali o planovima i
rezultatima, ostavljajući na taj način podatke za potomstvo.

U prvih dvadeset kutija se nije pominjao napad u Rijaku. Šantel je pregledala
dvadeset prvu kutiju, a Lik dvadeset drugu, kad je objavila: „Ovo deluje
obećavajuće!", i donela dokumente Liku.

Bila je to beležnica sa pečatom srednje škole iz Perigea, iz 1991. godine.
Delovalo je kao da je preduzimljivi student napisao projekat o ratu, razgovarajući
sa lokalnim članom pokreta otpora. Klod Benesteb je imao skoro sedamdeset
godina tokom razgovora i prisećao se napada na nemački voz par kilometara od
stanice u Lez Eziju. Od prve strane se činilo da je u pitanju događaj koji je
interesovao Lika. Počeo je da lista Benestebov usmeni prikaz istorije dok je Šantel
skidala poklopac sa nove kutije.

Imao sam jedva sedamnaest godina 1944. godine, ali rekao bih da sam već bio
muškarac i to avanturistički nastrojen. Zapravo, rat se pobrinuo za to da ne
proživim normalan kraj detinjstva. Sve beznačajne stvari koje današnji tinejdžeri
rade, pa, ja nisam radio ništa do toga. Nije bilo igara, nije bilo žurki. Da, bilo je
romanse i terevenki, ali u sve u kontekstu borbe za slobodu i postojanje. Naredni
dan nikad nije bio izvestan. Ako ne pogineš tokom misije, Švabe su uvek mogle da
te odaberu iz gomile i uzmu za taoca ili streljaju iz ovog ili onog razloga.

Nismo očekivali da preživimo napad na tovar iz Pariške banke u junu 1944.
Znali smo da je napad važan. Od službenika banke iz Liona dobili smo informaciju,
možda dve nedelje unapred, da će velika količina francuskog novca i nacističkog
plena biti poslata prugom za Bordo iz glavne filijale u Lionu, kako bi bila dalje
transportovana za Berlin. Dobili smo obaveštenje da je čitav voz od šest vagona

pun do vrha i pripremili se da pobegnemo sa čitavim plenom u slučaju da napad
uspe. Rečeno nam je da dva vagona sadrže samo umetnička dela i slike opljačkane
u Poljskoj i da je to bilo namenjeno Geringu lično. Ž,eleo je najbolje komade za
sebe. Pa, mogu ti reći da je u pitanju bila velika operacija. Kao što znaš, gerila je
delovala na svoju ruku, da upotrebim učtiv opis. Da, postojala je neka vrsta
koordinacije od strane De Gola i njegovih iz Alžira, ali pokret otpora je u najvećoj
meri bio lokalna stvar i gerilci su rešavali stvari usput. Različite grupe se nisu
naročito dobro slagale. Neki su bili nacionalisti desničari, neki su bili komunisti,
neki anarhisti, bilo ih je raznih. Moja grupa sa kodnim imenom Odred 46 imala je
sedište u Nuviku. Mi smo prosto mrzeli Švabe. To je bila naša filozofija. Međutim,
na ovoj akciji je surađivalo šest grupa kako bi uspeli da je izvedemo. Najzad, bilo
nam je potrebno stotinu ljudi, mnogo kamiona, eksploziv, mašinke. Tačka napada se
nalazila između Lez Ezija i Rijaka tako da smo morali da umešamo i pokret otpora
iz Rijaka, Odred 70, mada im niko nije verovao. Ogrtali su se zastavom pokreta
otpora, ali su svi znali da se oni bore samo za sebe. Bili su to najveći lopovi u
Francuskoj, posle nacista i to veoma opaki lopovi. Oni Švabe nisu samo ubijali.
Kidali bi ih na komade kad bi im se ukazala prilika za to.

Obično bi stvari kretale po zlu i ljudi bi ginuli ili bivali povređeni, međutim,
napad u noći 26. jula 1944. odvio se po planu. Možda su Švabe pametno zaključile
da će preveliko obezbeđenje privući pažnju, ali voz je bio slabo zaštićen. Tačno u
sedam i trideset osam, napali smo sa svih strana, razneli šine i izbacili lokomotivu
sa koloseka. Nemačke trupe su brzo masakrirane. Nisam imao priliku da ispalim
metak, tako se brzo završilo. Dva Francuza, čuvari iz Pariške banke, predali su
pištolje našem komandantu koji je ispalio par metaka i vratio im oružje kako bi
mogli da kažu da su pokušali da se bore. Do osam i trideset voz je bio istovaren.
Napravili smo kolonu do kamiona na putu i prenosili vreće sa novcem i sanduke sa
umetninama do njih.

Tek sam godinama kasnije saznao da je u današnjem novcu u tom vozu bilo na
desetine miliona francuskih franaka. Koliko je stiglo do Andrea Malroa i Šarla de
Gola? Ne znam, ali priča se da milioni franaka i priličan broj umetničkih predmeta
nikad nisu napustili Rijak. Ko zna da li je to istina. Ja znam samo da je to bila
dobra noć za pokret otpora i dobra noć za mene. Preživeo sam, napio se i dobro
proveo.

Lik je pregledao ostatak dokumenta, ali nije bilo više ničeg zanimljivog, niti
bilo čega o Rafaelovoj slici. Međutim, otkriće opipljive veze sa Rijakom
obezbedilo mu je oduševljenje da nastavi potragu u sledećoj kutiji.

Tokom kasnog popodneva, Šantel je izašla da donese dve šolje kafe.
Fluorescentno osvetljenje sijalo je snažnije od zraka koji su se ulivali kroz prozor.
Ostale su samo još dve kutije i kad završe uzeće taksi do Pariza kako bi se našao sa
Isakom. U dvadeset devetoj kutiji se nalazila foto-arhiva, stotine svetlucavih
fotografija odštampanih na debelom papiru koji se tad upotrebljavao. Brzo ih je
pregledao, kao da deli karte za poker. U trenutku kad se devojka vratila sa kafom

ugledao je fotografiju sa rukom ispisanim natpisom, crnim mastilom na belom
obodu fotografije: GENERAL DE GOL U RIJAKU ČESTITA LOKALNOJ
JEDINICI POKRETA OTPORA, 1949.

De Gol je nadvisivao ostale. Obučen u tamno poslovno odelo, žmirkao je ka
suncu iznad fotografovog ramena. Iza njega, seoska kafana je izgledala maltene isto
kao i sad. Okruživalo ga je šestoro ljudi, pet muškaraca i jedna žena. Rukovao se
sa najstarijim čovekom. Liku je starac odmah zapao za oko. Zatim mladić, pa žena.

„Kafa?", pitala je Šantel.
Nije bio u stanju da odgovori.
Šantel je nestala.
Prostorija je nestala.
Postojali su samo on i fotografija. Ništa više.
Starac je zapanjujuće podsećao na gradonačelnika Bonea. Mladić na Zaka
Bonea, a žena je ličila na Odil Bone.
Zurio je još neko vreme, prelazeći pogledom sa lica na lice.
Zbunjeno je odmahivao glavom. Sličnost je bila neverovatna.
Pariz je svetlucao u suton. Iz taksija, Lik je jedva primećivao osvetljeni
Ajfelov toranj u daljini. Zbog gužve u saobraćaju jedva je imao vremena da se
vrati u hotel pre nego što će Isak doći po njega, ali sad je poželeo da se nije ništa
dogovorio sa njim.
Morao je da razmisli, da razvrsta činjenice, da uklopi delove zagonetke. Nije
bio raspoložen za dokono ćaskanje. Radije bi sedeo u sobi bistre glave i sa
praznim papirom pred sobom. Narednog dana će se videti sa pukovnikom Tukaom.
Želeo je da mu izloži koherentnu teoriju, a ne da deluje poput luđaka. Želeo je da se
vrati kući; ako nije propustio poslednji voz radije bi putovao noćas.
Trebalo je da otkaže.
Nazvao je Isaka.
„Zar si postao telepata?", reče Isak. „Upravo radim na prevodu za tebe."
„Već si mi prevodio. Kako to misliš?", upita Lik.
„Stigao je novi tekst!", uzviknu Isak. „Belgijanac nije besposličario. Završio je!
Margo mi je prosledila njegov imejl pre sat vremena. Hteo sam da ga završim pre
večere."
„Slušaj, što se tiče večere. Da li bi ti smetalo da je odložimo? Imam nekog
hitnog posla."
„Nema problema. Šta da radim sa prevodom?"
„Zaglavio sam se u saobraćaju. Možeš li da mi ga pročitaš preko telefona? Da
li je to u redu?"
„Kako god želiš, Lik. Hajde da to obavimo odmah."
„Hvala ti. Isače, pre nego što počneš, koja reč je ključ?"
„Zbog toga sam toliko uzbuđen. To je jedna od reči zbog kojih proučavaocima
srednjeg veka srce brže zakuca. TEMPLARI."

31

RIJAK, 1307.

Bernar iz Klervoa je odavno bio mrtav, ali ne bi prošao ni jedan dan da neko iz
opatije Rijak ne spomene njega ili njegovo ime kako bi naglasio poentu ili
potkrepio molitvu. Poslednji put je udahnuo 1153. godine, u šezdeset trećoj godini
života i vrlo brzo je kanonizovan kad ga je papa Aleksandar Treći proglasio za
Svetog Bernara 1174. godine. Ta čast je oduševila i rastužila njegovog brata
Bartomjua, koji je još bio uznemiren zbog toga što je sada živeo u svetu bez
Bernarovog moćnog prisustva.

Da bi prisustvovao činu proglašenja svog brata za sveca, Bartomju je
otputovao u Klervo sa Nivarom, svojim jedinim preostalim bratom, kako bi se
pomolili kraj Bernarove grobnice. Činili su to uz veliku strepnju. Da li je neko od
Bernarovih savremenika iz Klervoa još bio među živima i da li će ih prepoznati?
Da li će njihova tajna biti otkrivena?

Smatrali su da neće, ali da ih neki stari monah ne bi sumnjičavo gledao ili
pokušao da razgovara sa njima, za svaki slučaj će se držati rezervisano i držati
kapuljače na glavi kako bi zadržali anonimnost.

Ovakav razgovor nisu želeli:
„Dobri monasi, podsećate ovog starca na braću Svetog Bernara! Upoznao sam
ih jednom pre mnogo godina."
„Mi nismo ti ljudi, brate."
„Ne, kako biste to mogli biti? Oni su sigurno mrtvi. Ako nisu, imaju preko
osamdeset godina!"
„Kao što vidiš, mi smo mladi."
„Da, biti ponovo mlad. Kako bi to bilo čudesno! Ipak, gospodine, vi veoma
ličite na Bartomjua, a vi, gospodine, na Nivara. Um se sigurno poigrava sa mnom."
„Hajde da te sklonimo sa sunca, brate. Donećemo ti malo piva."
„Hvala vam. Recite mi, kako se zovete?"
Ne, neće dozvoliti razgovor tog tipa.
Njihova tajna je bila strogo čuvana. Niko izvan opatije Rijak nije znao za to.
Tokom godina, opatija se okrenula samoj sebi, pretvorila u ostrvo. Delimično zbog
svoje doktrinalne promene ka cistercijanizmu, u čast učenja i porodičnih veza sa
sve uticajnijim Bernarom. U spoljnom svetu postojalo je samo iskušenje i greh.
Bernar je podučavao da su dobroj manastirskoj zajednici neophodni samo znoj
sopstvenih članova kako bi se pobrinuli za svoje potrebe i molitve upućene Hristu i
Devici Mariji kako bi očuvali svoju duhovnost. Ali monasi Rijaka su u sve većoj
meri gubili sličnost sa svojom svetovnom braćom iz sela Rijak i zbog toga im je
bilo neophodno da se odvoje.

Jednom nedeljno, možda dva puta, pili bi Čaj prosvetljenja i povlačili se u
samoću svojih ćelija ili, ako bi veče bilo toplo, na ćebe ispod omiljenog hrasta. Tu
bi odlutali na drugo mesto, drugo vreme, drugu ravan postojanja koja ih je
zasigurno približavala Bogu.

Neko vreme, Bartomju se plašio Bernarovog neprijateljstva. Reci koje je
davno izgovorio još su mu bile sveže u sećanju. „Sinoć nas je posetio Nečastivi.
Sumnjate li u to?"

Mahao je prstom optužujući ih. Poročni ste! Poročni!
Bernar je bio izuzetno obrazovan čovek, znatno učeniji od njega. Sa Abelarom
je delio čast najinteligentnijeg čoveka kojeg je Bartomju ikad upoznao. Pape su se
njemu obraćale da razreši sporove. Kraljevi. Međutim, u ovoj stvari, uverio je
Bartomju sebe, on je bio u pravu - a Bernar je bio kratkovid.
Čaj nije oslabio Bartomjuov žar prema Hristu. Niti je iscrpeo njegovu
odlučnost da se moli i teži duhovnoj čistoti. Zapravo, osnažio je njegovu fizičku i
duhovnu vitalnost. Budio se svako jutro uz zvuk crkvenih zvona sa ljubavlju u srcu i
živahnog koraka. Podnosili su svoj upad u rastrojstvo stoički, uzimajući dobro sa
lošim, trudeći se da ne povrede jedni druge.
Bartomju je zajedno sa Žanom, lekarom i travarem, propovedao vrline čaja
među monasima opatije i ubrzo je bio u širokoj upotrebi kao tonik vitalnosti i
duhovna kočija. Monasi nisu slobodno razgovarali o ličnim iskustvima, ali onih
dana kada bi se pripremala velika količina čaja željno bi stali u red da dobiju
svoju porciju. Čak bi i opat pružio svoj pehar pre nego što se povuče u privatnost
opatske kuće.
Kako su godine prolazile, Bartomju i ostali su primetili da im se nešto
prikrada, u početku maltene neprimetno, ali neizbežno sa protokom vremena. Brade
su im ostale crne ili smeđe, mišići zategnuti, vid oštar. Što se tiče delikatnog
pitanja prepona, uprkos zavetovanju na celibat, zadržali su ekstravagantnu
potentnost mladosti. S vremena na vreme monasi iz Rijaka su imali potrebu da
trguju sa strancima ili bi se slučajno susreli sa nekim meštaninom Rijaka koji bi
lutao unaokolo. Tokom tih susreta konačno im je sinulo. Vreme je osvajalo strance,
ali zaobilazilo monahe.
Izvan manastira, ljudi su starili.
Oni nisu.
U pitanju je bez sumnje bio čaj.
Postao je nešto što je trebalo ljubomorno čuvati. Ništa dobro nije moglo
proizaći iz otkrivanja ovog običaja strancima. Vremena su bila burna i optužbe za
jeres su se lako izricale. Da, bilo je glasina. Uvek ima glasina o tajnim
dešavanjima unutar zidina opatije. Šapatom izgovorene teorije od strane seljana
koji su živeli blizu opatije obično su se svodile na razvrat i opijanje, čak i na crnu
magiju s vremena na vreme. Da, bilo je glasina o monasima iz Rijaka koji naizgled
nikad ne umiru, ali to su i ostale - obične glasine.
Zbog toga su se držali po strani. Kad se to nije moglo izbeći, na primer kad su

neki od njih morali da otputuju u manastir Sen Marsel povodom bdenja nakon smrti
Pjera Abelara, skrivali su lica koliko god je to bilo moguće. Pokraj njegove
samrtne postelje, Bartomju je zbog ljubavi i poštovanja prema svom bratu bio
primoran da otkrije Bernaru ovu tajnu, ali samo njemu.

Bernar se ponovo razgnevio i u privatnosti govorio protiv čaja i njegove
uvrede prema zakonima prirode. Ali radi svoje preostale braće se zakleo da će
tajnu odneti sa sobom u grob, ako se Bartomju i Nivar slože da ga više nikad ne
vide.

Mada bolan, dogovor je načinjen. Bartomju je tad poslednji put u životu video
Bernara.

Nivar, najmlađi od šestoro braće iz Fontena, došao je okolnim putem u Rijak
da se pridruži Bartomjuu. Postojala su dve tradicionalne porodične staze koje je
mogao da prati: sveštenstvo i put mača. Najpre nije odabrao nijednu.

Dva brata, Žerar i Gi, ratovali su za kralja. Ostali, Bernar, Bartomju i Andre,
nosili su monašku odoru. Andre je preminuo kao mladić. Pokosile su ga boginje
tokom prve hladne zime u opatiji Klervo. Žerar i Gi su napustili kraljevu vojsku i
došli u Klervo nakon što je manastir osnovan. Postali su monasi, ali vojnički duh ih
nikad nije napustio. Zbog toga nije čudno što su nakon sabora u gradu Troa 1128.
postali Vitezovi crkve. Kad je započeo Drugi krstaški pohod, obukli su bele
mantije sa crvenim krstom i pridružili se templarima u zlosrećnoj opsadi Damaska.
Obojica su pala pod smrtonosnim rojem kojim su ih zasuli Nuradinovi strelci i
nestali su u krvavoj masi.

Kao mladić Nivar je bio veoma pobožan i nadao se da će otići kod svog
poznatog brata u Klervo, ali to je bilo pre nego što je susreo pogled mlade dame iz
Fontena. En nije bila plemenite krvi, bila je mesareva ćerka. Otac mu je pomodreo
od gneva, ali Nivara je ova oštroumna, vesela devojka toliko opčinila da nije
mogao da jede, spava niti da se moli ako nije sa njom. Najzad se odrekao
plemenitih tradicija svoje porodice i oženio se njome. Nakon što ga je otac
razbaštinio postao je trgovac i obučavao se zanatu svog tasta na pijaci, na
mesarskoj tezgi prepunoj iznutrica.

Tri godine sreće su zbrisane kad je kuga stigla u Fonten, a Nivar izgubio ženu i
dete. Postao je utučena lutalica, pijanac i putujući mesar. Godine 1120. našao se u
bezbožnoj izmaglici u Ruanu gde je u gostionici koja smrdi na urin čuo da traže
mesara za novi jedrenjak. Zvao se Beli brod i bio je najveća lađa ikad izgrađena u
Francuskoj. Smatrao se toliko pouzdanim i moćnim da je tokom mirne novembarske
noći isplovio iz Barflera noseći najdragoceniji tovar. Na brodu se nalazio Vilijam
Adelin, jedini legitimni sin Henrija I od Engleske u pratnji velikog broja britanskih
plemića.

Načinjene su greške u navigaciji - ili je u pitanju bila sabotaža? To nikada nije
otkriveno. Nedaleko od luke, brod je naleteo na stenu koja mu je pokidala trup.
Brzo je potonuo. Nivar je bio duboko u tovarnom delu, osnažen vinom za svoje
prvo putovanje, obučen u kasapsku kecelju od ovčije kože. Čuo je kako drvo puca,

čuo je vriske posade, šištanje nadiruće vode. Naredna stvar koje je bio svestan
jeste to da je brod nestao i da se nalazi sam u mračnom moru, plutajući u ovčijoj
koži. Narednog jutra ribarski čamac ga je pokupio iz kanala kao jedinog preživelog
brodolomnika. Izgubljene su stotine života. Izgubljen je naslednik engleske krune.

Zašto je on preživeo?
To pitanje je zbunjivalo Nivara, mučilo ga, navelo ga da ostavi piće i vratilo ga
Bogu. Stid zbog mladalačkih greha sprečio ga je da prođe kroz Bernarovu kapiju u
Klervou. Kako da objasni svoj život i svoje izbore tako krutoj, zapovednoj osobi?
To je bilo nemoguće. Zato se uputio ka umerenijoj klimi Rijaka, gde ga je Bartomju
dočekao raširenih ruku.
„Ti si moj brat u Hristu i po krvi!", izjavio je. „Osim toga, potreban nam je
monah koji zna kako se kasapi prase!"
Godine su prolazile. Nivar je postao revnosni korisnik čaja, sadrug koji vara
vreme.
Monasi iz Rijaka su shvatili da njihov napitak može mnogo toga, ali da ne
predstavlja štit nepobedivosti. Nije štitio od pošasti tog perioda: od sušice -
sudbina sirotog Abelara - crne kuge, boginja. Tela su mogla da se slome i
smrskaju. Žan je pao sa mazge i slomio vrat. To je bila priča. Skandalozno, u to je
bila umešana i jedna žena.
Uprkos sličnim trikovima nečastivog, većina braće je živela i živela i živela.
Prava je ironija što je Bernarov najčuveniji čin, onaj koji će odjekivati kroz
istoriju, doveo do Bartomjuove i Nivarove propasti.
Godine 1118. Ig de Pejen, pripadnik nižeg plemstva iz Šampanje, stigao je u
Jerusalim sa malom grupom pratilaca i stupio u službu Balduina II. Uz Balduinov
blagoslov proveo je čitavu deceniju štiteći hrišćanske hodočasnike koji su dolazili
da posete Hramsku goru. Zatim je De Pejen 1128. godine pisao Bernaru,
najuticajnijem čoveku crkve, blistavoj zvezdi monaštva, moleći ga da podrži
stvaranje viteškog monaškog reda koji će se boriti za Jerusalim, za hrišćanski svet.
Bernar je spremno prihvatio ideju i uposlio pero pišući raspravu De Laudibus
Novae Militiae koju je poslao u Rim i u kojoj energično brani ideju o svetim
ratnicima. Na crkvenom saboru u gradu Troa, u Šampanji, dobio je odobrenje i
papa Inokentije II je zvanično prihvatio stvaranje Reda siromašnih vitezova Hrista
i Solomonovog hrama.
Templari su bili rođeni.
Neki od prvih vitezova koji su se priključili Igu de Pejenu bili su Bernarovi
rođaci, uključujući ujaka Andrea Monbara i braću Žerara i Gija. Jato vitezova iz
Šampanje pristupilo je redu. Od trenutka osnivanja, templari su poštovali Bernara i
u tome nisu posustali sve do sudbonosne 1307. Zbog Bernarovog moćnog
patronata, templarima je plemstvo upućivalo darove koji će im pomoći u svetoj
misiji: novac, zemlju i svoje plemenite sinove. Mogli su slobodno da prelaze
granice. Nisu plaćali porez. Bili su izuzeti od svakog autoriteta, osim papskog.
Mada nisu postigli nijednu veliku pobedu tokom Bernarovog života, zapravo

pretrpeli su stravičan poraz kod Damaska tokom Drugog krstaškog pohoda, u
godinama koje su usledile red je procvetao. Pet stotina templara je 1177. godine
učestvovalo u slavnoj pobedi nad Saladinovom armijom od dvadeset hiljada ljudi
u bici kod Mont Žisara. Jedan od tih vitezova bio je Nivar od Fontena, monah iz
Rijaka i čovek na koga su drugovi mogli da računaju da iskasapi kozu ili kamilu.

Njihov ugled bio je besprekoran i tokom narednog veka njihovo bogatstvo je
naraslo. Putem vešte mešavine donacija i poslovnih odnosa, moć templara se
vinula do nebeskih visina. Stekli su pozamašna imanja na Bliskom istoku i u
Evropi, uvozili su i izvozili robu širom hrišćanskog sveta, gradili crkve i zamkove,
posedovali sopstvenu flotu brodova. Zatim se dogodilo neizbežno - jer sve što
visoko leti, nisko pada.

Izuzetih od kontrole zemalja i vladara, čineći zapravo državu unutar države,
templara su se plašili i prezirali ih. Kad je životinja ranjena, druge zveri je
napadaju. Tokom godina templari su bili ranjeni. Pretrpeli su vojne poraze u Svetoj
zemlji. Jerusalim je izgubljen. Povukli su se na Kipar, svoje poslednje uporište na
Bliskom istoku. Zatim je i Kipar izgubljen. Njihov prestiž je opao i vladari
zemalja, moćni neprijatelji, ustremili su se na plen.

Filip Lepi, kralj Francuske, dugo je gajio neprijateljstvo prema Redu, još
otkako je kao mladić podneo zahtev da im se pridruži i bio odbijen. Takođe je
nagomilao silne dugove prema Redu koje nije imao nameru da plati. Kralj je
kidisao. Crkvu je vređalo to što je templarima dozvoljeno da se bogu mole
direktno, bez posredništva crkve. Papa je kidisao.

Kralj Filip i papa Kliment zajedno su optužili templare za razne užasne zločine.
Optuženi su za odricanje Hrista, ritualna ubistva, obožavanje idola - bradatog
stvora po imenu Bafomet. Sudski nalozi su napisani, vojska stavljena u pripravno
stanje.

Zamka se zatvorila.
U oktobru 1307. godine kraljevi ljudi su izveli koordinisan napad. Bio je petak
trinaesti, datum koji će zauvek imati zao prizvuk.
Veliki majstor templara, Zak de Mole, zatvoren je u Parizu sa šezdeset svojih
vitezova. Širom Francuske i Evrope, hiljade templara i njihovih sledbenika
pohvatani su i pohapšeni. Usledila je orgija mučenja i iznuđenih priznanja. Gde je
skriveno njihovo neizmerno blago? Gde je njihova flota, donedavno ukotvljena u
La Rošelu? U Rijaku su napadnuti sredinom dana, dok su monasi izlazili iz crkve
nakon molitve u šesti sat nakon svanuća. Kontigent vojnika predvođeni niskim,
zdepastim kapetanom odurnog daha po imenu Gijar de Šarne nagrnuo je kroz kapiju
i okupio braću.
„Ovo je kuća templara!", urlao je. „Po naređenju kralja i pape Klimenta, svi
vitezovi reda moraju nam se predati. Sav templarski novac i zlato ćemo oduzeti, po
kazni."
Obratio mu se opat, visoki čovek špicaste brade: „Dobri čoveče, ovo nije kuća
templara. Ovo je skromna cistercitska opatija, kao što dobro znaš."

„Bernar od Klervoa je osnovao ovu kuću!", zaurlao je kapetan. „Svojom
poganom rukom je osnovao templare. Dobro je poznato da je tokom godina ovo
bilo utočište za vitezove i njihove simpatizere."

Iz zadnjih redova okupljenih monaha začuo se glas. „Pogana ruka? Da li si
rekao da je Bernar, naš poštovani svetac, imao poganu ruku?"

Bartomju je pokušao da povuče Nivara za ogrtač kako bi ga sprečio da
zakorači napred, ali bilo je prekasno.

„Ko je to rekao?", uzviknuo je kapetan.
Ja."
Nivar je visoko uzdignute glave zakoračio napred. Izborivši se sa nagonom da
se sakrije, Bartomju je krenuo za bratom ka prednjim redovima. Kapetan je ugledao
dva stara monaha pred sobom. Pokazao je ka Nivaru. „Ti?"
„Naređujem ti da povučeš podlu izjavu o Svetom Bernaru", izgovorio je Nivar
čvrstim glasom.
„Ko si ti da naređuješ meni, starče?"
„Ja sam Nivar od Fontena, vitez templar, branitelj Jerusalima."
„Vitez templar!", uzviknuo je kapetan. „Izgledaš kao moj gluvi deda!" Na to su
kraljevi ljudi prsnuli u smeh. Nivar se ukrutio. Bartomju je gledao kako mu bes
pretvara lice u kamen. Nije mogao da spreči ono što se potom dogodilo, kao što je
uvek bio bespomoćan da spreči tvrdoglavog Nivara da učini ono što je naumio
tokom svog dugog, živopisnog života. Bartomju je uvek bio zadovoljan bitisanjem
unutar zidova opatije, ali Nivar je bio avanturista. Spakovao bi zalihe Čaja
prosvetljenja u torbu i nestajao na duže vreme.
Polako je prišao dovoljno blizu da oseti smrad kapetanovih trulih zuba. Vojnik
mu se oprezno iskezio, nesiguran u to šta će monah uraditi.
Iznenađujuće oštar šamar nanet zadnjom stranom Nivarove šake opekao mu je
usta. Osetio je krv na usni.
Izvukao mač.
Opat i Bartomju su pojurili da povuku Nivara unazad ali bilo je prekasno.
Začuo se užasan zvuk probijanja mesa.
Kapetan je delovao iznenađen sopstvenim činom. Nije imao nameru da ubije
starog monaha, ali krvavi mač mu je bio u ruci, a siroti sveštenik na kolenima.
Držeći se za stomak okrenuo se ka nebu i izustio svoje poslednje reči: „Bernare.
Brate moj."
Kapetan je u gnevu naredio da se opatija pretraži i opljačka. Srebrni pehari i
svećnjaci su konfiskovani. Podne daske su podignute u potrazi za blagom templara.
Monasi su izloženi prostotama i šutirani kao psi.
U bolnici, brat Mišel je drhtao kao uplašeni zec dok su vojnici bacali krevete i
pretresali police. Nebrojene decenije se mučio kao Žanov pomoćnik i kad je drevni
monah prerano nastradao pod mazgom, najzad je postao opatski iscelitelj. Sto
pedeset godina je previše vremena za čekanje da napreduješ u službi, zajedljivo je
primetio u vreme svog uzdizanja.

Mišel je pokušao da se dodvori vojnicima pokazujući im gde se nalazi
draguljima optočeno raspeće i srebrni pehar koji je pripadao njegovom bivšem
gospodaru. Kad su otišli, seo je na jedan od kreveta teško dišući.

Kad su se vojnici umorili od napora, kapetan je objavio da će podneti izveštaj
kraljevom savetu i povesti opata sa sobom i nikakvi protesti monaha neće
promeniti njegovu odluku. Mogli su biti sigurni da će doći do istrage. Ako je ovaj
Nivar zaista bio templar u mladosti, manastir će platiti skuplju cenu od onog što je
danas sakupljeno. Bartomju nije smeo da dotakne mrtvog brata dok vojnici nisu
otišli. Sedeo je kraj njega, podigavši mu glavu u svoje krilo i mazio njegovu sedu
kosu. Kroz suze je šaputao: „Zbogom, brate moj, prijatelju moj. Bili smo braća dve
stotine i dvanaest godina. Koliko braće može da kaže to isto? Plašim se da ću ti se
uskoro pridružiti. Moliću se da se sretnemo na Nebu."

U nedeljama koje su usledile, povremeni posetioci opatije Rijak izveštavali su
o sličnim događajima. Širom Francuske templari su mučeni i spaljivani na
lomačama. Orgije nasilja carevale su zemljom. Templarska zdanja i zemlje su
konfiskovane. Nije pošteđen niko za koga se sumnjalo da je povezan sa redom. Za
dve stotine i dvadeset godina Bartomju se nikad nije usrdnije molio. Strancima je
delovao poput čoveka u šestoj deceniji života, možda sedmoj. Izgledao je kao da
mu je u venama preostalo još dosta života. Međutim, znao je da proživljava svoju
poslednju godinu. Papa je otvorio predstavništvo inkvizicije u Bordou i priče o
mučenjima širile su se zemljom. Čuli su da je njihov opat slomljen i spaljen.

Šta da radi? Ako se dokopaju opatije Rijak, ako monasi budu mučeni zbog
vernosti Bernaru, šta će biti sa njihovom tajnom? Da li je trebalo da dopusti da ta
tajna umre sa njima? Ili da je sačuva za naredna pokolenja? Nije preostao više niko
mudriji od njega. Zan je odavno bio mrtav. Nivar je bio mrtav. Opat je bio mrtav.
Morao je da se osloni na sopstveni savet.

Tokom decenija je stekao mnoge veštine od kojih je najbolja bila veština
pisanja i knjigovezanja. Iz grčevite molitve je ustao čvrsto rešen da uposli te
veštine. Nije na njemu da odluči o sudbini ove velike tajne. Ta odluka je bila na
Bogu. Biće ponizan božji pisac. Zapisaće priču o pećini i Čaju prosvetljenja i
ostaviti je tako da je drugi pronađu. Ili ne pronađu. Prepustiće tu odluku Bogu.

Za slučaj da padne u ruke inkvizicije, obaviće tekst đavolski pametnom šifrom
koju je brat Žan iscelitelj osmislio pre mnogo godina kako bi sakrio svoje recepte
od radoznalih očiju. Ako rukopis pronađu ljudi za koje Bog želi da ga pronađu,
onda će ih On prosvetliti i skloniti veo šifre sa njihovih očiju. Bartomju će biti
mrtav i zakopan, njegov posao obavljen.

I tako je počeo.
Uz sunčevo svetio i treptaj sveća, ispisao je rukopis.
Pisao je o Bernaru.
Pisao je o Nivaru.
Pisao je o Abelaru i Eloizi.
Pisao je o pećini, Žanu, Čaju prosvetljenja, templarima, o svom dugom, dugom

životu u službi Gospoda.
Kad je završio, njegove prave reči je sakrila Žanova šifra. Koristeći svoju

veštinu iluminatora ilustrovao je rukopis biljkama koje su bile bitne za priču i
slikama koje su pre toliko godina privukle pažnju dva krhka monaha dok su šetali
liticama Rijaka tokom oporavka.

Da bi osvežio svoje sve slabije pamćenje, Bartomju je poslednji put otišao u
pećinu. Krenuo je sam sa dobrom bakljom u ruci i srcem koje se prelivalo od
emocija. Nije bio tamo više od sto godina, ali stazu je jasno video u umu i ulaz u
pećinu ga je dočekao dobrodošlicom, kao starog prijatelja.

Proveo je unutra sat vremena i kad je izašao odmorio se na ispustu i poslednji
put uživao u pogledu na beskrajno zeleno prostranstvo rečne doline. Zatim je
polako krenuo nazad ka opatiji.

Vrativši se za pisaći sto, Bartomju je po sećanju nacrtao slike iz čudesne
pećine i završio ilustraciju jednostavnom mapom koja će hodočasniku objasniti
kako može da pronađe skrivenu pećinu. Knjiga je bila spremna za povezivanje.
Izveo ga je osećajući u srcu ljubav prema braći, posebno Bernaru. Na polici
skriptorijuma je čekala posebna crvena koža. Nikad joj nije pronašao dovoljno
uzvišenu svrhu; taj trenutak je konačno došao. Tokom narednih dana, mukotrpno je
povezivao knjigu i na korici je šilom urezao lik Svetog Bernara, svog dragog brata,
sa nebeskim oreolom koji mu pluta iznad lepe glave.

Knjiga je izgledala dobro. Bartomju je bio zadovoljan, ali ne potpuno.
Nedostajao joj je detalj koji će je činiti vrednom teme. Ispod dušeka je držao malu
srebrnu kutiju, porodično nasledstvo, jednu od par lepih stvari koja nije bila
opljačkana onog oktobarskog dana.

Istopio ju je iznad vrele vatre i pozvao brata Mišela da mu pomogne.
U opatiji maloj poput Rijaka, monasi bi iz potrebe često naučili više od jedne
veštine. Tokom dugog asistiranja bolničaru Žanu, takođe je stekao veštinu obrade
metala od kovača i postao prilično vešt u obradi srebra. Bartomju mu je pokazao
rukopis uvezan crvenom kožom i zatražio od njega da ga ukrasi srebrom najbolje
što može i ostavi knjigu u Mišelovim radoznalim rukama, nesvestan toga da je Žan
svog pomoćnika podučio šifri. Nezabrinut, Bartomju je ispisao tri reči koje
predstavljaju ključ, NIVAR, ELOIZA i TEMPLARI na komadu pergamenta
ostavljenom među stranama knjige.
Par dana kasnije, Mišel mu je predao knjigu sa sjajnim srebrnim uglovima i
ivicama, pet ispupčenja na obe korice i dve spone koje ih zatvaraju. Bartomju je
bio zadovoljan. Zagrlio je Mišela i toplo ga poljubio zbog odlično obavljenog
posla. Svestan Mišelovog dugogodišnjeg interesovanja prema svim poslovima
monaha, pitao ga je zašto se nije raspitivao o prirodi rukopisa. Mišel je
promrmljao da ga trenutno okupiraju drugi problemi i vratio se nazad u bolnicu.
Pričalo se da je obližnji templarski vinograd ispražnjen, da su radnici oterani a
plemići pohapšeni. Bilo je samo pitanje vremena kad će se kraljevi ljudi vratiti.
Bartomju je bio siguran u to. Jedne noći dok je u manastiru vladao mir i svi su

spavali, izdubio je zid od pruća i veziva u prostoriji za okupljanje i napravio
dovoljno veliku rupu da sakrije dragoceni rukopis. Pre nego što ga je ubacio,
pogledao je poslednju stranu. Mada je bila šifrovana, sećao se reči koje je zapisao.

Tebi koji budeš u stanju da pročitaš ovu knjigu i shvatiš njeno značenje, primi
vesti od sirotog monaha koji je živeo dve stotine dvadeset godina i koji bi živeo
duže da se kraljevi i pape nisu zaverili protiv dobrih templara, Svetog reda
plemenito osnovanog od strane mog voljenog brata, Svetog Bernara iz Klervoa.
Koristi ovu knjigu kao što sam je koristio i ja, kako bi živeo dugim životom u službi
našeg Gospoda, Isusa Hrista. Slavi Ga kao što sam Ga ja slavio. Voli Ga kao što
sam Ga ja voleo. Želim ti dug i dobar život. Izgovori molitvu za tvog sirotog slugu
Bartomjua, koji napušta ovaj svet kao starac mladalačkog srca.

Kad je završio sa malterisanjem zida čuo je kako psi divlje laju i konji njište u
štalama.

Ljudi su dolazili.
Dolazili su po njega. Dolazili su po sve njih.
Požurio je u kapelu da se još jednom pomoli pre nego što ga odnesu ka
neumitnoj sudbini.
Dok su vojnici provaljivali kapije opatije, jedan od monaha je trčao što je brže
mogao preko mesečinom osvetljene livade obrasle visokom travom, iza opatije.
Odbacio je odoru i raspeće i sada je bio obučen kao bilo koji kovač, u jednostavnu
košulju, pantalone i bluzu. Sakriće se pored reke i sa prvim zracima zore se
predstaviti dobrim seljanima Rijaka kao pobožan i radan čovek.
Ako ne budu hteli da ga prime, otkriće im tajnu koja će ih sigurno
zainteresovati. U to je Mišel Bone, bivši brat Mišel iz opatije Rijak, bio sasvim
siguran.

32

ČETVRTAK UVEČE

Kada je Isak završio čitanje poslednjih redova rukopisa dočekala ga je tišina sa
druge strane žice. „Jesi li još tu, Lik?"

Lik je bio u taksiju, par blokova od hotela. Trotoari su bili puni ljudi koji su
hitali kući ili u izlazak. „Da, ovde sam."

Njegov um je bljuvao fragmente sećanja.
Bizon iz Rijaka.
Sarin vrat.
Automobil koji juri ka njima u mračnoj ulici u Kembridžu.
Pjer koji leži na tlu pećine sa licem nadole.
Dve stotine i dvadeset godina.
Templari.
Lik Svetog Bernara na crvenom kožnom povezu.
Potres eksplozije i dim u daljini.
Pikratol.
Igo koji se smeje.
Mrtvi Igo.
Zvijevo polomljeno telo na stenama.
Boneovo iskeženo lice.
Deseta odaja.
Sara.
Iznenada su se svi komadići uklopili. Poput trenutka u kojem matematičar
rešava teoremu i uz naklon piše na tabli:
QED. Qvod erat demonstrandum.
Što je i trebalo dokazati. „Imaš li kola?", pitao je Lik.
„Da, naravno." „Mogu li da ih pozajmim?"
Liku je telefon zavibrirao u ruci. Primao je novi poziv.
Na trenutak je pomerio slušalicu od uha da pogleda broj.
Sara Malori.
Srce mu je jače zakucalo. Javio se ne upozorivši Isaka da prelazi na drugu
liniju.
„Sara!"
Tišina. Zatim se začuo muški glas. Stari glas.
„Imamo je."
Lik je znao ko je to. „Šta želite?"
„Da razgovaramo. Ništa više. Zatim ćemo je pustiti. I tebe. Postoje stvari koje
morate da shvatite."

„Želim da je čujem."
Začuli su se prigušeni zvuči. Čekao je.
„Lik?" Bila je to Sara.
„Jesi li dobro?"
Bila je uplašena. „Molim te, pomozi mi."
Čovek se vratio na vezu. „Eto. Čuo si je."
„Ako je povrediš ubiću te. Ubiću te."
Taksista je bacio pogled ka Liku u retrovizoru, međutim, bio je rešen da gleda
svoja posla.
Sa druge strane veze čovek mu se rugao. „Siguran sam u to. Hoćeš li doći da
porazgovaramo?"
„Da li ste je povredili?"
„Ne, samo smo je uznemirili. Ponašamo se kao džentlmeni." „Kunem se nećeš
se dobro provesti ako me lažeš."
Čovek ga je ignorisao. „Reći ću ti gde da dođeš."
„Znam gde ste."
„Dobro je. Nama to ne predstavlja problem. Ali evo u čemu je stvar. Moraš
doći sam. Budi ovde u ponoć. Ni trenutak kasnije. Ako dovedeš žandarme, policiju,
bilo koga, umreće na veoma neugodan način, ti ćeš umreti, pećina će biti uništena.
Ništa neće preostati. Nemoj nikom pričati o ovome. Veruj mi, ovo nije prazna
pretnja."
Isak je ostavio Lika samog u svojoj radnoj sobi na pola sata dok je pomagao
svom detetu sa domaćim zadatkom. Isakova žena je promolila glavu unutra da mu
ponudi kafu, ali Lik je tako furiozno pisao da je jedva imao vremena da odbije. To
nije bilo uglađeno pismo, već grubo batrganje sa poludovršenim rečenicama i
gomilom skraćenica. Voleo bi da sredi misli u razumne fraze ali i ovako je bio u
stisci sa vremenom. Ovo će morati da posluži. Napravio je kopiju na Isakovom
skeneru-štampaču kao i kopije Isakovog rukopisa iz Rijaka. Stavio je kopije svog
pisma i rukopisa u dve prazne koverte koje mu je Isak dao. Na prvoj je napisao,
PUKOVNIK TUKA, ŽANDARMERIJA DORDONJE, PERIGO, a na drugoj
GOSPODIN ŽERAR ŽIRO, LE MOND.
Položio je zatvorene koverte u Isakove ruke i rekao mu da ih pošalje ako se ne
budu čuli tokom naredna dvadeset četiri sata.
Isak je zabrinuto protrljao čelo i složio se bez reči. Imao je dobra kola,
mercedes kupe. Čim je Lik sišao sa Periferijskog bulevara i izašao na A20, nagazio
je na gas i počeo da guta kilometre. Automobil je imao GPS sa radarom. Saopštio
mu je da treba da pređe još 470 kilometara i da će stići na odredište u jedan čas i
osam minuta ujutru. Moraće da nadoknadi više od jednog sata.
Svaki put kad bi detektor radara zacvrkutao, smanjio bi brzinu od vratolomne
ka dozvoljenoj. Nije imao vremena da ćaska sa žandarmerijom. Pola sata glupe
rasprave kraj puta može činiti razliku između života i smrti. Ljudi iz Rijaka
poseduju okrutnost kakvu nikad nije iskusio.

Nije nikad bio u vojsci. Nije nikad bio u izviđačima. Nije znao kako da udari
čoveka niti kako da ga obori. Nije imao nikakvo oružje osim džepnog noža. Od
kakve mu je to bilo koristi? Poslednji put se potukao u školskom dvorištu i obojica
su završila krvavih noseva, prisećao se.

Za borbu mu je na raspolaganju stajao samo um.
Ponovo je bio u Perigoru. Teren mu je bio poznat. Nadoknadio je nešto
vremena, ali ne onoliko koliko mu je bilo potrebno. Moraće da doda gas na
sporednim putevima. Doduše, bilo je kasno i saobraćaj nije bio gust. Još je imao
vremena da uputi poziv pukovniku Tukau. Možda je bilo pametnije da prepusti
stvar profesionalcima. Bio je na selu, ali bi tim specijalaca verovatno mogao da se
okupi za sat vremena. Viđao ih je u akciji u televizijskim emisijama. Čvrsti
mladići. Otkud sredovečnom arheologu ideja da juriša na barikade?
Odbacio je tu pomisao. On je uvalio Saru u sve ovo. Morao je da je i izvuče.
Škrgutao je zubima i pritiskao papučicu za gas a automobil je odgovarao bolnim
tonovima.
Stigao je na obod Rijaka u 11:55. Kako god bilo, neće zakasniti. Instinktivno je
usporio na krivini gde je Igo poginuo, a zatim odvezao mercedes ka glavnoj
seoskoj ulici, sada potpuno pustoj.
Noć je bila oblačna i vetar je zavijao. Selo nije imalo uličnu rasvetu i sve kuće
su bile u mraku. Jedino osvetljenje je poticalo od plavkastih, halogenih farova
kola.
Dalje niz ulicu, svetla jedne kuće su se upalila, jedno po jedno. Najpre na
prizemlju, zatim na prvom spratu. Bila je to treća kuća od kafane.
Lik je usporio i zaustavio se kraj ivičnjaka.
Instinktivno je pogledao u retrovizor. Video je dva čoveka u tamnoj odeći kako
zauzimaju pozicije sa obe strane ulice. Kroz prednje staklo je video da se to isto
događa i ispred njega.
Bio je okružen.
Izašao je iz automobila i protresao utrnule noge.
Ulazna vrata osvetljene kuće su se otvorila. Ukrutio se. Možda će ga dočekati
pucanj iz sačmare. Kao njegov tim. Možda će se tako završiti.
Bila je obučena kao za zabavu. Svečana bluza sa velikim dekolteom i uska crna
suknja do sredine listova, maltene zavodnički. Činilo se kao da je provela mnogo
vremena šminkajući se. Usne su joj bile veoma crvene u pokušaju da postigne
privid sočnosti.
„Zdravo, Lik", rekla je. „Stigao si na vreme." Izgovorila je to maznim glasom
kao da su ga očekivali na večeri. Osetio je snažan nalet mučnine, poput onog koji
cepa utrobu pri prvom naletu gripa.
Primorao je sebe da progovori. Glas mu je zazvučao napeto i suvo. „Zdravo,
Odil."

33

PETAK, PONOĆ

Jastučići u njenoj dnevnoj sobi upili su decenije dima iz kamina i od cigareta.
Povrh te dimljive ustajalosti težak miris njenog parfema visio je u vazduhu. Bili su
sami. Pokazala je ka fotelji pored prozora. Bila je tapacirana damaskom sa
ružičastim ružama i zelenim, trnovitim stabljikama, staromodna poput svih ostalih
stvari u prostoriji. Lik je maltene očekivao da ušeta neka baka sa štapom.

„Gde je Sara?"
„Molim te sedi. Želiš li piće?"
Stajao je prekrštenih ruku. „Želim da vidim Saru."
„Videćeš je, veruj mi. Ali prvo moramo da razgovaramo."
„Da li je bezbedna?"
„Jeste. Hoćeš li sesti?"
Pristao je, krutog stava i sa izrazom skamenjenog gneva na licu.
„Neko piće?" ponovila je.
„Ne, ništa."
Uzdahnula je i sela preko puta njega na sofu. Skupila je noge i zapalila cigaretu.
„Želiš li jednu? Nikad te nisam videla da pušiš."
Ignorisao ju je.
Duboko je udahnula dim. „Užasna navika, ali koliko mogu da procenim nije mi
naškodila."
„Šta želiš?", pitao je. „Interesuje me Sara, a ne ti."
Ako ju je ta rečenica zapekla, nije to ničim pokazala. „Želim da razgovaram o
Igou."
Šta li želi, zapitao se. Oprost? „Nije bila nesreća u pitanju, zar ne?"
Igrala se cigaretom. „Bila je nesreća."
„Ali nije preminuo u svojim kolima."
Iznenađeno je izvila obrve. „Kako si znao?"
„Zato što je nešto fotografisao mobilnim telefonom nakon što je navodno već
bio mrtav."
„Šta je fotografisao?"
„Sliku."
„Ah." Ispustila je oblak dima koji joj je na trenutak zaklonio lice. „Kad su
upetljaš u slične stvari uvek ima toliko detalja. Jedan ili dva ti lako promaknu."
„Znači to je Igo bio? Detalj?"
„Ne! Dopadao mi se. Zaista mi se svideo."
„Pa šta se dogodilo?"
„Došao je neočekivano. Ušao je. Zamalo da vidi nešto što nije smeo da vidi.

Zak ga je udario. Suviše snažno. Udario ga je suviše snažno - bio je to nesrećan
slučaj. Dopao mi se. Mogli smo lepo da se provedemo zajedno, da se zabavimo,
možda i više od toga. Nadala sam se tome."

„Pa si ga vratila u kola i zabila ih u drvo."
„Da, naravno. Ne lično, muškarci su to obavili."
„Ubila si mog prijatelja."
Prešla je preko toga. „Nije patio, znaš. Ako već moraš da umreš, to je najbolji
način. Čisto, bezbolno. Stvarno mi se dopadao, Lik. Žao mi je što je mrtav."
Lik je posegao ka džepu jakne. Pažljivo je pratila njegovu ruku, očekujući
možda nož ili pištolj. Bio je to komad papira, nekakva fotokopija. Odmotao ga je i
poravnao na kolenu, a zatim je pridigao i pružio joj ga.
Ugasila je cigaretu i pažljivo ga osmotrila, lutajući očima od jedne do druge
osobe, upijajući svaki lik, naizgled izgubljena u sećanju.
„Veoma liči na tebe", rekao je Lik zajedljivo, vrativši je u sadašnjost.
Nasmešila se. „Pogledaj kako je De Gol bio visok! Kakav čovek. Poljubio me
je tri puta. Još osećam njegove usne. Bile su čvrste."
Lik se nagnuo napred. „U redu, hajde da ne igramo više ove igrice. Koliko imaš
godina?"
Odgovorila je time što je uzela novu cigaretu i posmatrala vijugavi oblak dima
kako se podiže ka tavanici. „Znaš, po godinama nisam baš mlada. Ali starost se
računa po tome kako se osećaš. Ja se osećam mlado. Zar to nije bitnije?"
Ponovio je pitanje. „Koliko imaš godina, Odil?"
„Lik, reći ću ti. Reći ću ti sve što želiš da znaš. Zato sam ovde. Da te navedem
da razumeš. Činili smo neke loše stvari, ali samo iz potrebe. Nisam čudovište.
Važno je da to shvatiš. Učinili smo krupne stvari za Francusku. Mi smo patriote.
Zaslužujemo da budemo ostavljeni na miru."
Počela je da govori, pušeći i pričajući u mahovima. Nakon nekog vremena mu
je ponovo ponudila piće i ovog puta je prihvatio, tupo krenuvši za njom u kuhinju
delimično zbog toga kako bi se uverio da su i dalje sami. Nije se usprotivila. Iznad
kuhinjskog stola se nalazio veliki, čist pravougaonik na zidu. Nešto je tu dugo
visilo. Videla je da zuri ka praznom prostoru, ali nije mu objasnila o čemu se radi.
Samo je sipala dva konjaka, ponela flašu i povela ga nazad u dnevnu sobu.
Smestivši se ponovo u fotelju, ostao je na oprezu i okusio piće tek kad je video da
je ona otpila gutljaj.
Pre nego što je završila priču, dopustio je da mu ponovo napuni čašu.
Njeno prvo jasno sećanje iz detinjstva, najranije koje se zadržalo, bio je ulazak
u očevu kafanu iz stana na spratu.
Stepenice su povezivale kuhinju stana sa kuhinjom kafane. Uvek se sećala
čarobnog osećaja koji je izazivala činjenica da imaju dve kuhinje, zbog čega se
osećala posebnom. Niko od ostale dece iz Rijaka nije imao dve kuhinje.
Bila je gore u svojoj sobi i igrala se sa porodicom krpenih lutaka kad je začula
dva oštra zvuka koja su je uplašila, ali i privukla. Bila je sićušno dete, mala

crnokosa lepotica i niko od muškaraca je nije spazio pre nego što je uspela da
provede neko vreme nemo posmatrajući scenu.

Videla je mnogo mrtvih životinja, iskasapljenih životinja, pa čak i ubijenih
starih konja, kojima je metak prosuo mozak. Zato je krvavoj sceni na tlu kafane
prišla uz više radoznalosti nego odvratnosti.

Privukao je mladić plave kose čije lice metak nije dotakao. Oči su mu bile
otvorene i još uvek blistavo plave, zadržavši poslednje tragove života. Bile su to
prijateljske oči. Imao je srdačno lice. Rado bi se igrala sa njim. Drugi čovek je
izgledao staro i grubo, poput muškaraca iz sela. Osim toga, lice mu je bilo
groteskno zbog gadne izlazne rane metka kroz očnu duplju.

Otac ju je prvi spazio. „Odil! Dođavola, izlazi odavde!"
Ostala je na mestu i zurila.
Bone je pojurio napred, zgrabio je svojim debelim, žuljevitim šakama i odneo
je gore. Sećala se kako je mirisala njegova kosa namazana pomadom i zavoja
njegovih crnih zalizaka. Bacio ju je na krevet, ošamario je zadnjom stranom dlana
dovoljno snažno da je zaboli i pozvao svoju suprugu da se pobrine za nju.
Bila je 1899. i ona je imala četiri godine.
Sećala se da su je odveli u posetu pećini ubrzo nakon što su stranci ubijeni.
Otac i nekoliko drugih su već bili tamo. Dok su stražari stajali duž litice za slučaj
da neki šetač naiđe, seljani su dobili priliku da je pogledaju. Otac ju je nosio preko
najstrmijih delova, ali držao ju je nežnije nego ranije, pričajući joj usput kako će
videti lepe slike u mraku.
Sećala se šištavog zvuka koji su ispuštale kerozinske lampe, raznobojnih
životinja koje se propinju u tami i velikog pticolikog čoveka. Odrasli su je
upozorili da će se uplašiti od njega, ali nije.
Sećala se da ju je majka držala za haljinu kako bi je sprečila da padne preko
ivice dok su muškarci podizali zid od pljosnatog kamenja kako bi sakrili ulaz u
pećinu i zatvorili je zauvek.
Bila je buntovno dete. Neke devojke su lako prihvatale ritam i tok seoskog
života bez postavljanja pitanja. Ali ne i Odil. Rano je otkrila knjige i časopise.
Bila je jedna od retke dece koju su štampane strane interesovale. Šuškalo se o
crnokosom Kanađaninu koji je zalutao u Rijak devet meseci pre nego što se Odil
rodila. Zar on ne beše neki profesor? Šta li mu se dogodilo? Na to bi muškarci
frknuli i skrenuli razgovor na Divalove debele svinje i kanadsku začinjenu slaninu.
Kad joj je bilo osamnaest godina, baš pred inicijaciju, pobegla je u Pariz. Da
živi, da bude slobodna. Imala je snažan osećaj da će nakon inicijacije sloboda biti
nedostižna poput leptira koji je odleteo preko litice. Bone je krenuo u potragu za
njom sa svojim najboljim prijateljem Edmonom Peleom, seoskim doktorom.
Međutim, grad je bio ogroman a oni nisu imali nikakvu ideju gde bi se ona mogla
nalaziti. Osim toga, spremale su se velike nevolje i oni su morali da potisnu brigu
oko toga da li će Odil razvezati jezik i da se vrate u Rijak kako bi se pripremili za
oluju.

Niko nije znao gde će tačno sevnuti varnica, ali čitava Evropa je bila poput
suvog drveta, sa nestalnim savezima, otimačinom zemlje, prepuna besa i
nepoverenja. Desilo se da je 28. juna 1914. Gavrilo Princip, srpski student iz
Bosne, ubio austrijskog nadvojvodu Franca Ferdinanda u Sarajevu. Da rat nije
počeo zbog toga, počeo bi iz nekog drugog razloga. Bilo je neke tužne neizbežnosti
u tome.

Odil se družila sa boemskom grupom umetnika i pisaca sa Monmartra i kad su
mladići iz njenog društva otišli u rat, uselila se u prljavi studio nešto starijeg
slikara sakate noge, pijanca koji se izdržavao vozeći taksi. Bio je to opasan,
zloslutan period. Nemci su krenuli u ofanzivu i Pariz im je bio cilj. Ipak, za seosku
devojku iz malog mesta u Perigoru, urbani haos je donosio uzbuđenje i ona ga je
pila poput vina.

Dok kraja avgusta 1914. francuska vojska i britanske ekspedicione snage su
naterane na povlačenje do Marne na periferiji Pariza. Dve glavne nemačke armije
koje su upravo pregazile Belgiju napredovale su ka glavnom gradu.

Šestog septembra, Nemci su bili na pragu probijanja kroz redove izmučene
Šeste francuske armije. Garnizoni u Parizu su dobili obaveštenja da su na Marni
potrebna pojačanja. Sedma divizija je bila u pripravnom stanju ali sva vojna
transportna vozila su već bila u upotrebi, a železnički sistem zagušen do tačke
totalnog zastoja. Tad je vojni guverner Pariza izrekao sudbonosnu izjavu: „Zašto ne
bismo koristili taksije?" Poziv se proneo kroz redove pariških taksista i za par sati
se formirao konvoj kod Palate invalida. Odil je čula poziv. Njen momak je bio
usred terevenke, mrtav pijan. Bacila se u akciju; dođavola sa njim! Nemci dolaze, a
ona zna da vozi kola - toliko je naučila od tog bednika. Crveni reno sa žutim
točkovima, jedan od oronulijih primeraka sa ulica Pariza bio je spreman, tako da je
sela za volan i pridružila se konvoju.

Možda jeste, a možda i nije bila jedini ženski vozač tog dana; volela je da o
sebi razmišlja kao o usamljenom ratniku. Kolona praznih taksija se probila do
Damartena. Tu su se, u sumrak kod sporednog koloseka, sastali sa pešadincima koji
su se nagurali po petoro u jedno vozilo. Zatim su krenuli po mraku, bez uključenih
farova. Momci koji su ušli u Odilin taksi, urlali su i trubili zbog svoje dobre sreće
na putu ka frontu. Poljubila je svakog od njih u usta i dopustila im da joj stisnu
grudi. Počela je da se okreće kako bi dovezla novu rundu kad je nemačka artiljerija
ispalila plotun a kiša granata zasula okolinu. Eksplozije su cepale uši i svetio je
sevalo. Gomila vlažne zemlje sletela je na njen taksi, prekrivajući joj odeću i kosu
lepljivom masom. Spustila je pogled. Na krilu je ugledala krvav dlan. Kad ga je
podigla bilo je to kao da drži toplu ruku mladića sa kojim je izašla na sastanak.
Bacila ju je na zemlju pomolivši se da ne pripada nijednom od momaka koje je
upravo dovezla i krenula nazad u Pariz.

Te noći taksisti su prevezli četiri hiljade vojnika koji su preokrenuli bitku i
spasli Pariz, a možda i Francusku.

Odil je želela da Lik to zna.

Nakon te noći, Odil je nedeljama ostala na frontu, pomažući medicinskim
sestrama, čineći sve što je mogla za ranjenike. Ostala je sve dok je neka vrsta
groznice zamalo nije ubila. Iscrpljena i šokirana bedom rata, othramala je nazad u
Rijak i dozvolila majci da je smesti u stari krevet, gde je pod mekim pokrivačima
zaplakala prvi put za mnogo godina. Otac je došao da razgovara sa njom nakon što
su ga uverili da se neće slomiti. Nije podnosio žensku emotivnost. Postavio joj je
samo dva osorna pitanja: „Jesi li sad spremna da nam se pridružiš? Jesi li spremna
za inicijaciju?"

Videla je dovoljno sveta da joj potraje za čitav život. Rijak je bio daleko od
ludila rovova.

„Spremna sam", odvratila je.
Ubrzo je ponovo došlo do rata.
Ovog puta Nemci su bili uspešniji napadači i okupirali su čitavu Francusku.
Seljani Rijaka nisu mogli da ih izbegnu. Bone je postao gradonačelnik. Njegov
otac, prethodni gradonačelnik, preminuo je na početku Drugog svetskog rata.
Novi gradonačelnik je ispisao umrlicu svog oca starčevim debelim nalivperom,
falsifikujući datum rođenja, kao što je prethodni gradonačelnik generacijama činio.
Njegov otac je dostojno pokopan na seoskom groblju koje je imalo iznenađujuće
malo nadgrobnih ploča s obzirom na svoju starost.
Štaviše, u skladu sa njihovim običajem, na pločama su bila ispisana samo
imena preminulih. Nije bilo uklesanih datuma rođenja i smrti. Pošto je groblje bilo
skriveno, do njega se stizalo niz stazu koja je vodila kroz privatnu farmu, niko nije
primećivao njegovu čudnovatost. Selo Rijak je formiralo svoj gerilski odred koji
se nalazio pod okriljem pokreta otpora, ali ta kontrola je bila veoma labava. De
Golovo osoblje u Alžiru je pokušavalo da uvede red i dodelilo je Boneovoj grupi
kodno ime Jedinica 70. S vremena na vreme su dobijali šifrovane poruke. Usred
noći bi se sastali u podzemnom skrovištu. Gradonačelnik je predsedavao
okupljanjem a doktor Pele je bio njegov zamenik. Bone bi uvek ponavljao: „Ovo su
naši prioriteti: Rijak na prvom, Rijak na drugom i Rijak na trećem mestu." Neko bi
uvek izazvao smeh dodajući: „A Francuska na četvrtom." Zbog iskustva iz
prethodnog rata Odil je bila od koristi gerili i otac joj je nevoljno dopustio da
učestvuje u nekim akcijama sa bratom Žakom. Oboje su bili snažni i zdravi, brzi i
atletski građeni. Da joj Bone to nije dozvolio, Odil bi ionako pobegla i priključila
se nekoj drugoj partizanskoj grupi.
Bone i doktor Pele su bili dobar par. Bone je bio ćutljiv, ali veoma odlučan
čovek. Pele je bio znatno pričljiviji i stanovnici sela su znali da će ih ugušiti
pričom ako odu kod njega u ordinaciju. Njihova grupa je uskoro stekla reputaciju
zbog delotvornosti i krajnje okrutnosti. Pričalo se da skaču u borbu sa maltene
natprirodnom žestinom i okrutnošću. Jedinica 70 je bila poznata po tome što je
svoje nacističke žrtve pretvarala u neprepoznatljive komade krvavog mesa. SS
pancer divizija Rajha zadužena da uguši otpor u Dordonji, plašila se ove gerilske
grupe više od svih ostalih.

Jedna od Boneovih znamenitijih ludorija odvila se kad je uvrteo sebi u glavu da
njegova jedinica mora da osveti masakr nad francuskim civilima u obližnjem selu
Sen Zilijen. Pancer jedinica je opkolila naselje tražeći gerilce za koje se sumnjalo
da se kriju u okolnim šumama. Svi muškarci su bili okupljeni u dvorištu seoske
škole. Od njih se zahtevalo da otkriju informacije o pripadnicima pokreta otpora.
Pošto ih nisu dobili, svih sedamnaest muškaraca je pogubljeno metkom u potiljak,
uključujući i četrnaestogodišnjeg dečaka koji je držao oca za ruku.

Dve nedelje kasnije, pokret otpora je uhvatio grupu od osamdeset dva Nemca
pedeset kilometara zapadno od Beržeraka i prebacio ih u njihovo uporište u vojnim
barakama u Beržeraku.

U nedelju, Bone i Pele su ušli u barake i pod lažnim izgovorom izveli
sedamnaest nemačkih zarobljenika iz ćelija. Utovareni su u kamione koje su vozili
muškarci iz Rijaka koji su putem od Beržeraka do Sen Žilijena režećim glasovima
mučili zatvorenike opisujući im potanko ono što će im se uskoro dogoditi. Kad su
okupljeni u istom dvorištu gde su civili masakrirani, Nemci su već znali kakva im
je sudbina i praktično su se upišali od straha. Prisustvo lepe Odil nije ih ohrabrilo
pošto je i ona poput muškaraca u rukama držala sekiru duge drške. Bone se lično
obratio osuđenicima, besneći zbog njihovih zločina i rekao im da će patiti pre nego
što umru.

Orgijaškim udarcima sekirom, počevši od odsecanja ruku i nogu, svih
sedamnaest muškaraca je po kratkom postupku isečeno na komade.

Do Bonea je stigla vest da je Jedinica 70 privukla pažnju vođa Slobodne
Francuske i generala De Gola. Izražena je želja za ličnom audijencijom. Bone je
mrzeo da putuje, tako da je poslao doktora Pelea u Alžir koji se divno proveo u
gostima kod dva predsednika Komiteta nacionalnog oslobođenja, generala De Gola
i Anrija Žiroa. Hvalili su rad odreda iz Rijaka, najsvirepijeg gerilskog odreda u
Francuskoj. Pele se vratio kući sa medaljom. Odil je smatrala da je odlikovanje
trebalo da pripadne njenom ocu, ali Pele ga je ponosno nosio svakog dana na
prsluku.

U julu 1944. Bone i Pele su nestali na nedelju dana kako bi se sastali sa grupom
komandanata gerilskih odreda u Lionu. Po povratku su obavestili svoj odred o
velikoj akciji planiranoj za noć 26. jula. Ako sve bude dobro prošlo, nastradaće
brojne Švabe, a mogli su i zaraditi gomilu novca.

Bone im je najpre ispričao koja je bila njihova planirana uloga u napadu.
Zatim im je rekao šta će umesto toga učiniti.
Odil se sa grupom iz Rijaka sakrila u šumi pokraj pruge. Dobro se sećala kako
joj je srce dobovalo u grudima dok je voz prilazio. Bilo je rano veče i još je bilo
svetla. Ona i ostali bi bili srećniji da krenu u akciju pod okriljem tame, ali nisu
mogli da kontrolišu red vožnje nacističkih vozova.
Nešto dalje, šezdeset kilograma pikratola je postavljeno ispod akvadukta.
Odred iz Rijaka je imao jednu mašinku i dve automatske puške. Svi ostali,
uključujući Odil, imali su pištolje. Ona je koristila stari poljski mitraljez od devet

milimetara koji se redovno zaglavljivao. Njen otac i brat su spremili granate.
Lokomotiva koja se uputila iz Liona za Bordo prošla je pored njihove pozicije i

Odil je počela da broji vagone. Stigla je do pet kad je eksplozija raspolutila
lokomotivu. Voz se zaustavio uz jezivu buku, dok su vagoni udarali jedan u drugi.
Pred njima su se otvorila klizeća vrata. Tri ošamućena nemačka vojnika, izubijana i
zbunjena od udara, zurila su u nju. Počela je da puca i ispraznila ka njima čitav
okvir od osam metaka na udaljenosti od samo desetak koraka. Videla je kako meci
pogađaju metu i osetila nalet uzbuđenja svaki put kad bi iz izlazne rane šiknula krv.
Čula je kako joj otac govori: „Dobro obavljeno."

Odred iz Rijaka je obezbedio poslednja dva vagona dok su ostali vodili računa
o prednjim. Plan je podrazumevao pretovarivanje sadržaja u teške kamione
parkirane na proširenju puta, koji će prebaciti plen u štab pokreta otpora u Lionu.

Bone je imao drugačiju ideju. U njihovim vagonima su se nalazile novčanice,
zlatne poluge i jedan sanduk sa provokativnim natpisom: ISPORUKA ZA
MARŠALA GERINGA. Pele i on su bacili granate u šumu kako bi delovalo kao da
se u zadnjem delu vodi bitka. U opštoj zbrci, svaki krvlju isprskan sanduk i kutija iz
ta dva vagona stigli su do transportnih vozila kojima su upravljali članovi pokreta
otpora iz Rijaka.

Za manje od pola sata, plen se našao u Rijaku, a vođe pokreta otpora o tome
ništa nisu znale.

U podzemnoj odaji, Bone je ćuskijom pokidao drvo i otvorio sanduk. Unutra je
bila slika. Prelep mladić blede kože obučen u krzno.

„Debeloguzi Gering je želeo ovo." Objavio je Bone raširivši ruke i podigao
sliku prema meštanima. „Verovatno je veoma vredna. Odil, ovo je za tebe. Lep
dečko kojeg možeš da gledaš. Zaradila si to večeras."

Istog trenutka se zaljubila u portret. Nije joj bilo bitno da li je vredan ili ne.
Mladić sa slike je sada bio njen. Zakačila ga je iznad trpezarijskog stola kako bi
mogla da doručkuje, ruča i večera sa njim.

Bio je lep.
Pod svetlom golih sijalica su prebrajali novac i poredali zlatne poluge.
Razdragani od pobede i pića, slušali su Boneov konačan zbir, koji je naglasio
izjavom: „Ovde ima dovoljno da nas obezbedi za čitav život." Podigao je čašu.
„Prijatelji i članovi porodice, nazdravljam dugom životu!"
Prošlo je jedan ujutru. Uprkos beskrajno dugom danu, Lik nije bio umoran.
Zanemeo je, ali nije bio umoran. Zurio je u ženu koja je imala sto šesnaest godina.
Međutim, delovala je gipko i lepo poput zgodne četrdesetogodišnjakinje.
„Od rata smo živeli u miru", rekla je. „Ne uznemiravamo nikog i niko ne
uznemirava nas. Želimo da živimo svoje živote. To je sve. Ali onda si došao ti i
sve se promenilo."
„Znači, ja sam kriv?", pitao je s nevericom. „Da li pokušavaš da mi kažeš da na
svojim rukama nosim krv ljudi koje ste pobili?"
Začuli su se teški koraci iz kuhinje. Lik se brzo okrenuo kad je čuo taj zvuk.

Bone je ispunio dovratak svojim krupnim telom. Neko vreme se nije brijao tako da
su mu obraze prekrile sede čekinje.

„Imamo pravo da se zaštitimo!", maltene je bljuvao reči. „Imamo pravo da
budemo slobodni. Imamo pravo da nas ostave na miru. Neću dozvoliti da nas
proučavaju, bodu i čačkaju i da se prema nama ponašaju kao prema životinjama u
zoološkom vrtu. A to će se dogoditi ako nastaviš sa istragom proklete pećine."

Njegov sin je bio iza njega, rukava majice zategnutih preko napetih bicepsa.
Obojica su ušla u dnevnu sobu. Čizme su im bile blatnjave.

Lik je ustao i okrenuo se ka njima. „U redu, saslušao sam Odil. Znam ponešto o
vama. Lepo. Sad me pustite da vidim Saru i da je odvedeni kući."

„Najpre moramo da razgovaramo", insistirao je Bone.
„O čemu?"
„O tome ko još zna za ovo? Kome si ispričao o nama?"
Ako su imali nameru da ga zastraše mrkim pogledima i telesnim pokretima,
uspeli su u tome. Lik je bio krupan, ali nije bio borac. Ovi ljudi su bili sposobni za
ekstremno nasilje, to je bar bilo jasno.
„Niko drugi ne zna, ali ako se meni nešto dogodi, svi će saznati. Ostavio sam
pismo koje će biti otvoreno ako umrem ili nestanem."
„Gde je to pismo?", zahtevao je Bone da zna.
„To je sve što ću reći. Gde je Sara?"
Žak se podrugljivo osmehnuo. „Nije daleko. Bacio sam oko na nju."
Lika je razbesnelo to tupavo lice obasjano seksualnim nagoveštajima. Nije bilo
bitno što će izvući deblji kraj. To nije bio racionalan potez, ali skočio je napred i
dobro zakačio Žaka po jagodičnoj kosti pesnicom desne ruke.
Činilo se da je više povredio svoju pesnicu nego njegovo lice jer je Žak uspeo
da otrese udarac i snažno ga zavali kolenom u prepone, oborivši ga na sve četiri.
Potonuo je u duboko jezero bola i mučnine.
„Žak, ne!", vrisnula je Odil kad je njen brat zamahnuo nogom kako bi ga
ponovo šutnuo u prepone.
„Ne tamo!", naredio je Bone i njegov sin se povukao. Gradonačelnik je stao
iznad Lika i udario ga pesnicom u vrat kao čekićem. „Ovako!"

34

Lik se probudio uz tupo pulsiranje u glavi i oštar bol u vratu. Opipao je bolno
mesto. Bilo je osetljivo i modro, ali mogao je da mrda prstima i ništa mu nije bilo
slomljeno. Ležao je na boku na buđavom, starom poljskom krevetu, okrenut ka
kamenom zidu. Hladan, sivi krečnjak, kičma Perigora. Okrenuo se na leđa. Iznad
njega je gola sijalica visila na gajtanu. Ponovo se okrenuo, ovog puta na desni bok
i ugledao to lice.

Koža mu je bila bela i čista, maltene avetinjska. Mladić je zurio u njega
postojano kao što Mona Liza zuri u svoje obožavaoce u Luvru.

Rafaelova slika. Portret mladića je stajao na sanduku sa nemačkim natpisom,
naslonjen na vlažni kameni zid kao da je u pitanju bilo bezvredno platno koje će
završiti u kontejneru ili na dvorišnoj rasprodaji. Zamahnuo je nogama i uspravio
se. Glava mu je pucala, ali je uspeo da se pridigne. Soba je bila veličine Odiline
dnevne sobe, prepuna sanduka, uvijenih tepiha i koještarija: svećnjaka, vaza,
lampi. Tu je bio čak i jedan srebrni servis za čaj.

Podigao je svećnjak. Bio je veoma težak.
Gospode, pomislio je, čisto zlato.
Začulo se škljocanje brave i vrata su se otvorila.
To su ponovo bili Bone i njegov sin.
Videli su da drži svećnjak. Bone je izvadio mali pištolj iz džepa. „Spusti ga",
zahtevao je. Lik je frknuo ka njemu i bacio svećnjak na pod iskrivivši ga. „Eto,
vrednost mu se upravo srozala za pola."
„Kod koga je pismo koje si napisao?", ponovo je pitao Bone. Lik je isturio
vilicu. „Neću reći više ništa dok ne vidim Saru."
„Moraš da mi kažeš", odvratio je Bone.
„A ti moraš da se nosiš."
Bone je prošaputao nešto sinu na uho. Izašli su i ponovo zaključali vrata. Lik je
bolje osmotrio prostoriju. Zidovi su bili kameni, pod od betona. Vrata su delovala
čvrsto. Plafon je bio od gipsa. Možda je tu čučala neka mogućnost. Ne bi bilo teško
popeti se na sanduk i opipati situaciju. Zatim je u uglu, pored nekih kartonskih
kutija primetio gomilu opreme i kablova. Naglas je opsovao. Njegovi kompjuteri!
Vrata su se ponovo otvorila.
Ovog puta je to bila Sara. Odil je stajala iza nje. „Imate deset minuta", rekla je
i blago gurnula Saru. Vrata su se zalupila i ostali su sami.
Delovala je tako sićušno i krhko, ali sinula je kad ga je ugledala. „Lik!
Gospode, to si ti!"
„Nisi znala da dolazim?"
Odmahnula je glavom i spustila je da sakrije suze.
Prišao je i privukao je na grudi kako bi mogla da se isplače. Osetio je njene

jecaje pod dlanovima pritisnutim uz njena uzdrhtala leđa. „U redu je", rekao je.
„Sve će biti u redu. Više nisi sama. Tu sam."

Povukla se da obriše oči i uspela ponovo da se nasmeši.
„Jesi li dobro?", pitala je. „Jesu li te povredili?"
„Dobro sam. Gde smo?"
„Nisam sigurna. Nisam videla ništa osim unutrašnjosti veoma slične sobe i
majušnog klozeta. Mislim da smo ispod zemlje."
„Izludeo sam od brige zbog tebe", reče Lik. „Nestala si sa lica zemlje. Nisam
imao pojma šta se dogodilo. Otišao sam do tvog stana. Nazvao sam tvog šefa.
Pokušao sam da navedem policiju da istraži slučaj."
„Nisam uspela da odem iz Kembridža", odvratila je slabim glasom.
Sara je ostala kraj Freda Prentisa u užurbanom hodniku bolnice Nufild. Lik joj
je upravo saopštio da se u Francuskoj dogodila nesreća. Rekao joj je samo da je
nešto zaista loše u pitanju, da mora da ide i da mu je žao. Nazvaće kad bude znao
sve činjenice. Zatim je otišao.
Fred je video da je potresena i mada je bio u slomljenom stanju, on je tešio nju.
„Siguran sam da će sve biti u redu", rekao je.
„Zaboga, Frede, nemoj brinuti zbog mene!"
„Ali uznemirena si. Voleo bih da imam stolicu. Možda mogu da nam donesu
jednu."
„Dobro sam." Naslonila se na ogradu njegovog kreveta i potapšala ga po
ramenu, maltene jedinom nepovređenom mestu na njegovom telu. „Zašto mi ne bi
ispričao šta si otkrio?"
„U pravu si", odgovorio je. „Odvratićemo sebi pažnju naukom. Jesi li ikad čula
za F0X03a gen?"
„Ne, žao mi je."
„A za SIRT1?"
„Plašim se da ni njega nemam u svom rečniku."
„Ne brini. U pitanju je nešto usko specijalizovano. Ni ja nisam stručnjak, ali
čitao sam nešto o tome otkako je tvoj uzorak osvetlio naš panel za testiranje kao da
je u pitanju Pikadili."
„Znači bilo je dodatne aktivnosti, osim alkaloida ergota?"
„Ergoti su samo početak. Tvoja smesa ima interesantna svojstva. Opisao bih je
kao farmakološki rog izobilja. Čak sam upotrebio tu frazu u PowerPoint
prezentaciji. Pomislio sam da je veoma prigodna."
Želela je da ga vrati na temu. „Geni..."
„Da, geni. Evo šta znam. Zovu se geni preživljavanja. SIRTl je Sirtuin 1 gen
koji popravlja DNK. Deo je porodice gena koji kontrolišu starenje. Ako ga
aktiviraš, oživljavajući ga hemijskim aktivatorom ili, što je interesantno,
lišavanjem životinje kalorija, postižu se izvanredni rezultati po pitanju
dugovečnosti. Oni popravljaju štetu nanetu DNK tokom habanja prilikom
normalnog ćelijskog procesa. Znaš kako ljudi kažu da onaj ko pije crno vino duže

živi?"
„Ja sam poklonik te ideje", zakikotala se.
„U crnom vinu, pogotovo u pino noaru, ima hemikalije po imenu resveratrol."
Klimnula je. „Čula sam za to."
„Pa, ta hemikalija aktivira SIRTl gen. Teško je eksperimentisati na ljudima, ali

ako daš mišu dovoljnu količinu, udvostručićeš mu dužinu života. To čak nije
specijalno potentna hemikalija. Verovatno neke jače čekaju da budu otkrivene.
Usput, kao osobi koja se bavi biljkama, možda će ti biti interesantno to da je koren
biljke Fallopia japonica znatno bogatiji izvor resveratrola od vina."

„Ipak ću se držati vina", šalila se, međutim, uspeo je da je zainteresuje.
„A onaj drugi gen, FOX nešto?"
„F0X03a. To je drugi član porodice gena za preživljavanje, možda čak i bitniji
od SIRTl. Neki za njega kažu da je sveti gral starenja. Nema mnogo poznatih
aktivatora F0X03a gena, osim polifenola iz ekstrakta zelenog čaja i acetilcisteina,
tako da nije bilo neposrednih eksperimentalnih studija o manipulaciji gena.
Međutim, postoji nešto interesantno kad je epidemiologija u pitanju. Studija o
japanskim muškarcima koji su doživeli devedeset pet ili više godina za razliku od
onih koji su preminuli u prosečnim godinama starosti, pokazuje da su starci imali
dodatne kopije F0X03a gena."
Zmirnula je. „Znači ako se veštački podstakne ovaj gen, može se postići
dugovečnost."
„Da, verovatno."
„Može li čovek da doživi dvesta dvadeset godina?"
„Pa, ne znam. Možda ako bi pio tvoj napitak!"
„U redu, Frede", izgovorila je prilično uzbuđeno. „Zašto si to rekao?"
„Kao što sam ti već objasnio, napitak je upalio silne lampice na našim
ekranima. Nisam genije za testiranje na SIRTl i F0X03a. Naši robotizovani ekrani
testiraju stotine potencijalnih bioloških meta odjednom. Kad sam dobio rezultate,
uradio sam serijsko razblaživanje tečnosti i ponovo je testirao da utvrdim ima li
aktivnosti. Evo šta je zaista uzbudljivo Sara: hemikalija koja poseduje svojstva za
aktiviranje gena, veoma je jaka. Mnogo, mnogo puta jača od resveratrola. Ekstrakt
zelenog čaja nije čak ni u istoj ligi. Šta god da se u napitku nalazi, apsolutno je
neverovatno."
„Ne znaš šta je u pitanju?"
„Gospode, ne! Naši ekrani detektuju samo aktivnost. Verovatno će biti
neophodna prava armija pametnih organskih hemičara da bi se identifikovala
hemikalija ili hemikalije odgovorne za aktiviranje SIRTl i F0X03a. Strukturalna
objašnjenja mogu biti đavolski teška, ali akademsko i komercijalno interesovanje
će biti ogromno. Šta bih dao...", glas mu je utihnuo.
Ponovo ga je pomazila po zdravom ramenu. „Oh, Frede..."
„Moja laboratorija je uništena. Sve je uništeno."
Pronašla je maramicu u tašni i nežno mu obrisala oči.

„Misliš li da potiče od ribizle? Od ladoleža?"
„Nemoguće je reći bez užasno mnogo testiranja. Možda jedno hemijsko
jedinjenje aktivira oba gena. Možda dva, a možda i više jedinjenja. Možda molekul
ili molekuli ne potiču od biljaka već od hemijske reakcije koju izaziva zagrevanje
svih sastojaka u supi. Možda ergot iz Clavicepsa igra neku ulogu. Biće potrebne
godine da se sve to razluči."
„Da vidim da li sam shvatila", reče Sara. „Imamo tečnost bogatu halucinogenim
alkaloidima ergota koja u sebi takođe ima neidentifikovane supstance koje mogu
izazvati ekstremnu dugovečnost."
„Da, tako je. Ali ima tu još začkoljica. Zasijala su mi još dva podatka na
ekranu."
Odmahnula je glavom i podigla pogled, nespremna da primi nove informacije.
„Šta je u pitanju?"
„Pa, jedno je 5-HT2A receptor. To je receptor serotonina u mozgu koji
kontroliše impulsivnost, agresiju, bes i slično. Nešto u tvom napitku je veoma
snažan agonist, odnosno stimulator tog receptora. To i nema neku naročito pozitivnu
medicinsku vrednost. Takvom farmakologijom nekog možeš pretvoriti u prilično
neprijatnu osobu. Druga supstanca je znatno lekovitija."
„A šta je to?" pitala je.
„Fosfodiesteraza, tip 5", odvratio je sa sjajem u oku, kao da će ona razumeti.
„Izvini", rekla je, „kako to deluje?"
„PDE5 je enzim vezan za aktivnost glatkih mišića. Nešto u tvom napitku je
moćan PDE5 inhibitor. Znaš za šta su oni dobri?"
„Frede, to nije moja oblast."
Iskezio se poput školarca. „To je nešto poput supervijagre!"
„Šališ se!"
„Nimalo. Napitak će te drogirati, pretvoriti u seks-mašinu veoma plahovite
naravi i obezbediti veoma, veoma dug život."
Lik ju je posmatrao dok mu je prepričavala Prentisov jezgroviti zaključak. Pred
očima mu je sevnula slika faličkog pticolikog čoveka iz desete odaje, koju je potom
uz bolno žiganje zamenila slika pitomog naučnika koji nije dočekao svitanje. Nije
imao srca da joj kaže da je Fred mrtav. Morala je da ostane snažna.
„Zatim si otišla?", pitao je.
„Ne odmah. Ostala sam dok mu nisu pronašli krevet na odeljenju, nakon toga
sam se vratila u hotel da uzmem torbu. Neko je pokucao na vrata. Otvorila sam ih i
dva muškarca su uletela unutra. Nisam uspela čak ni da vrisnem. Jedan me stegao
za vrat." Počela je da plače. „Onesvestila sam se."
Lik ju je ponovo zagrlio dok je plakala i završavala priču naslonjena na
njegove grudi.
„Probudila sam se u mraku sa trakom zalepljenom preko usta. Teško sam
disala. Sigurno su me drogirali zato što mi je vreme delovalo iskrivljeno. Čini mi
se da sam bila u prtljažniku automobila. Nisam sigurna. Mogli su da me odnesu na

trajekt. Ne znam koliko je vremena prošlo, ali kad smo stigli ovde dehidrirala sam
i bila sam u potpunom haosu. Odil je bila tu i pobrinula se za mene, ako mogu tako
da kažem. Ovo je zatvor. Šta žele od nas Lik? Nisu mi rekli šta žele."

„Nisam siguran." Uhvatio ju je za ramena i odvojio od sebe kako bi mogao da
je pogleda u lice. „Da su želeli da nas ubiju, već bi to učinili.

Potrebno im je nešto od nas. Videćemo, ali moraš mi verovati da će sa nama
biti sve u redu. Neću im dozvoliti da te povrede."

Poljubila ga je zbog toga. Nije to bio strastan poljubac, već poljubac
zahvalnosti. Uzela ga je za ruke i osmotrila njegovu levu šaku. „Infekcija se
povlači."

Nasmejao se. „Uspela si da primetiš pravu sitnicu."
„Bila sam zabrinuta za tebe", coknula je.
Nasmešio se. „Hvala ti. Tablete su odradile posao."
Začuo se tup udarac reze i vrata su se otvorila. Bone je ponovo stajao pred
njima sa pištoljem. „U redu, vreme je", rekao je.
Lik je pomerio Saru iza sebe i zakoračio napred prkosnim i pretećim korakom.
„Vreme za šta?" reče. „Šta želite od nas?"
Bone ga osmotri tupim pogledom. Delovao je poput veoma umornog i
iscrpljenog čoveka, ali odlučnog da ostane budan. „Videćete."

35

Nalazili su se u hladnoj prostoriji bez prozora, veličine školske sale za fizičko
ili gradskog bioskopa. Bila je suviše velika da bude podrum jedne od kuća. Ako su
i dalje u selu, kao što je Lik pretpostavljao, onda se odaja nalazi ispod ulice i može
joj se pristupiti iz nekoliko kuća. Duž zidova, nekoliko hodnika je vodilo na
različite strane i pretpostavljao je da svaki vodi ka nekoj od kuća. Zidovi su bili od
sveprisutnih blokova krečnjaka. Međutim, pod je bio obložen daskama, uglačanim
od korišćenja i prekrivenim mnoštvom ćilima, uglavnom orijentalnih, velikih i
luksuznih u različitim nijansama zelene, plave, crvene i ružičaste boje. Prostorija je
bila osvetljena jeftinim industrijskim neonkama pričvršćenim za gipsani plafon. Niz
zidove su se spuštale bakarne cevi.

Lik i Sara su sedeli jedno pored drugog na drvenim stolicama postavljenim uz
jedan od dužih zidova. Njegov desni i njen levi zglob bili su lisicama vezani za par
bakarnih cevi.

Kraj suprotnog zida stari fonograf je okretao ploču od vinila. Odajom je brujala
starinska plesna muzika, brzog ritma i lepa, odsvirana na harmonici.

Na sredini prostorije se nalazio čvrst sto na preklop. Bone i doktor Pele su se
vrzmali oko velike šerpe od aluminijuma na usijanom električnom kalemu. Šerpa je
podsećala na nešto što bi vojni kuvar koristio da napravi paprikaš za dvesta ljudi.
Kutlača je takođe bila velika. Para se dizala sa suda ispunjavajući prostoriju
slatkim, maltene voćnim mirisom. Lik i Sara su ga već osetili ranije, u kuhinji svog
logora.

Bone je držao usporeni monolog, govoreći glasno preko prostrane sobe,
pokušavajući da bude glasniji od muzike. Scena je podsećala na uvrnutu
televizijsku emisiju o kuvanju u kojoj kuvar sprema jelo pred publikom koja je
vezana lisicama.

„Ne moram da vam govorim da ove biljke nisu dostupne tokom čitave godine",
reče Bone. „Moramo da ih beremo kad ih ima u izobilju i skladištimo za zimu.
Ovde dole je fino i hladno, tako da ostaju očuvane dokle god su suve. Bobice i
ladolež su izuzetno pouzdani. Sa njima nikad nemamo problema. Divlji ječam je
problematičan. Ako nema crne ili purpurne izrasline, onda ne valja. Kako se zovu
te izrasline? Stalno zaboravljam."

„Sclerotia", odvratila je Sara mehanički, glasom suvoparnim od straha.
„Ne čujem te. Govori glasnije", odvratio je Bone.
„Ražane glavice", oglasi se doktor Pele.
„Da! Tako je, ražane glavice", reče Bone. „Bez njih je napitak pravo smeće.
Beskoristan. Zato moramo da pronađemo travu sa purpurnim izraslinama na vrhu.
Ta je dobra. Mora dobro da se skuva, ali ne da ključa. Krčka se, kao dobar
paprikaš. Kad to radite tako dugo kao Pele i ja, steknete osećaj tako da svaki put

bude savršeno."
„Bone, koliko imaš godina?", doviknuo je Lik.
Gradonačelnik je prestao da meša i protrljao bradu. „Uvek moram da

razmislim", odvratio je. Pele se zakikotao posmatrajući predstavu. „Nisam
najstariji, znate. Svinjar Dival je najstariji. Ja imam dve stotine i četrdeset dve
godine, ali moja supruga kaže da ne delujem ni dan starije od sto osamdeset!" Peleu
je to iz nekog razloga bilo silno smešno, te se zacerekao poput žene. „Naučio sam
da pravim čaj od svog oca Gustava. On je to naučio od mog dede Bernara. A ovaj
od mog pradede Mišela Bonea, koji je, kako mi je rečeno, u mladosti bio monah
opatije Rijak, pre nego što je napustio manastirski život 1307. godine, kad su
templari zbrisani. Nije loše, a? Samo četiri generacije Bonea za sedam stotina
godina!"

Na stolu je bila plastična torba. Bone je iz nje izvadio knjigu uvezanu u crvenu
kožu, rukopis iz Rijaka.

Lik je odmahnuo glavom kad je ugledao. „Imaš li problema sa čitanjem, Bone?"
„Zapravo da, osim malog pasusa na latinskom koji je čovek ispisao 1307. što
se slaže sa datumom iz naše porodične istorije koji sam pomenuo. Možda ćemo vas
ubediti da nam ispričate o čemu se radi. Ali nije bitno ako u tome ne uspemo.
Mislim da znam već dovoljno o sadržaju. Slika govori hiljadu reči. Pretpostavljam
da je ovaj Bartomju koji ima dvesta dvadeset godina dobro poznavao mog
pradedu."
„Koliko često ga pijete?", pitao je Lik.
„Naš čaj? Jednom nedeljno. Uvek kasno, usred noći, ne želimo da nas
uznemirava neki idiot koji je zalutao u selo. Možda bi mogli i rede da ga pijemo,
ali u pitanju je tradicija. Osim toga, uživamo u tome. Ja sam ga pio više od hiljadu
puta i nikad mi ne dosadi. Videćete."
„Nema šanse da pristanemo na vašu igru", reče Lik.
„Ne?", odvrati Bone slegnuvši ramenima. Umočio je prst u šerpu. Kad ga je
izvadio vrh prsta mu je bio crven. Polizao je tečnost i objavio: „Eto, spreman je.
Pravi čaj iz Rijaka. Kako ti se čini, Pele?" Doktor je probao malo iz kutlače. „Ne
sećam se bolje berbe", nasmejao se. „Žao mi je što moram da čekam."
„I meni, stari prijatelju. Večeras smo čuvari. Posebni čuvari za posebne goste."
Pogledao je unaokolo po prostoriji.
„Žak!", uzviknuo je. „Gde si, dođavola?"
Njegov sin se pojavio iz jednog od hodnika.
„Spremni smo", reče mu Bone. „Obavesti ih."
Lik i Sara su dlanovima jedno drugom dodirnuli lica. Njen dlan je bio hladan i
mlitav. Nije mogao da kaže bogzna šta osim: „Sve će biti u redu. Budi snažna."
Uskoro se začuo prigušen zveket zvona. Zvuk je potrajao pola minuta, a zatim se
prekinuo.
Seljani su počeli da pristižu u grupama od troje i četvoro.
Niko od njih nije izgledao mlađe od dvadeset godina. Uglavnom su to bili

muškarci i žene zašli u godine. Koliko tačno godina, Lik nije mogao da proceni.
Stigla je i Odil, posmatrajući sa krivicom vezani par kraj zida. Bilo je trideset ili
četrdeset ljudi njenih godina. Okupljali su se po grupama sličnog godišta, šetkali
unaokolo, sašaptavali. Bilo im je naizgled neugodno zbog stranaca. Bilo je bar dve
stotine ljudi, ali Lik se zabrojao dok se prostorija punila.

Bone je udario u šerpu kutlačom kako bi svima privukao pažnju. „Dobri ljudi",
uzviknuo je. „Priđite da budete posluženi. Nemojte se stideti zbog naših gostiju.
Znate ko su. Ne obraćajte pažnju na njih. Hajde, ko će večeras biti prvi?"

Postrojili su se u savršenom redu i svako je dobio papirnu čašu punu vrelog
crvenog čaja. Neki su ga pijuckali sa uživanjem, kao da je običan čaj u pitanju.
Drugi su ga brzo gutali, posebno mlađi meštani.

Liku su nalikovali na parohijane koji stoje u redu čekajući da se pričeste.
Međutim, Bone nije bio sveštenik. Kezio se i šegačio dok je sipao čaj i ludo
zabavljao svaki put kad bi malo prosuo po stolu. Kad je poslednja meštanka,
zgrbljena starica duge sede kose vezane u punđu, dobila svoje sledovanje i šapnula
mu nešto, Bone je glasno odgovorio: „Ne, ne. Ja ću kasnije piti. Moram večeras
nešto da radim. Ali dođi sa mnom, upoznaću te."

Bone je doveo ženu do Lika i Sare. „Ovo je moja supruga Kamij. To su
arheolozi o kojima sam ti pričao. Zar profesor nije zgodan momak?"

Gradonačelnikova žena ga je osmotrila i progunđala nešto. Bone ju je lupio po
zadnjici i rekao joj da uživa bez njega. Privukao je stolicu i seo, tikvan Likovog
domašaja.

„Znate, umoran sam", uzdahnuo je. „Kasno je. Nisam više mlad kao što sam
nekad bio. Posedeću malo sa vama."

Sarin pogled je lutao prostorijom. Ljudi su završavali čaj, uredno bacajući čaše
u korpu, sve je delovalo veoma civilizovano. Zatim je usledila graja razgovora,
učtiv smeh, veoma banalno.

„Šta će se sad dogoditi?", pitala je.
„Sačekaj i videćeš. Nekima je potrebno petnaest minuta, nekima dvadeset.
Gledaj. Sigurno ćeš primetiti." Pozvao je Pelea koji je potom krenuo od stola sa
dve šolje čaja u rukama.
Sara ih je pogledala i počela da plače.
„Ne, dopašće ti se!", insistirao je Bone. „Ne pravi probleme. Veruj Peleu. On
je dobar doktor!"
„Ostavi je na miru", zapretio je Lik. Ustao je sa stolice i zategao spone,
nateravši Bonea da se instinktivno nagne unazad iako je bio na bezbednoj
udaljenosti.
Bone je umorno odmahnuo glavom i izvukao pištolj. „Edmone, dodaj joj šolju."
Zurio je u Saru i održao joj malo predavanje, kao da je direktor škole a ona
učenica. „Ako je baciš, upucaću profesora u stopalo. Ako ispljuneš čaj, upucaću ga
u koleno. Neću ga ubiti zato što mi je potrebna njegova pomoć, ali proliću mu krv."
„Saro, ne slušaj ga!", uzviknu Lik.

„Ne, Saro", odvrati Bone. „Definitivno treba da me poslušaš."
Uzela je šolju drhtavom rukom i počela da je primiče drhtavim usnama.
„Saro!", vrisnuo je Lik. „Nemoj."
Pogledala ga je, odmahnula glavom i popila čaj u nekoliko gutljaja.
„Odlično!", reče Bone. „Vidiš da je ukus prilično dobar. A sad je red na tebe,
profesore."
„Neću ga popiti", izgovorio je Lik čvrstim glasom. „Saro, ako to učinim neću
moći da te zaštitim."
„Ovo je zamorno", odvratio je Bone i okrenuo pištolj ka Sari. „Moraću da je
ubijem ako ne budeš sarađivao. Hajde lepo popij čaj i da završimo sa tim."
Lik je krivio lice od muke. Kako da zna da Bone neće povući oroz? Svakako je
bio sposoban za nasilje. Ali ako se pokori i popije čaj, odreći će se jedinog oružja
koje ima, svog uma. Proklinjao je sebe što nije doveo žandarmeriju. Ispostaviće se
da je to bila tragično loša odluka.
Sara je posegla ka njemu slobodnom rukom i on je prihvatio. Čvrsto mu je
stegla prste i iznenada podigla pogled kao da se zbog nečeg uplašila. „Pusti me da
porazgovaram sa njim", obratila se Boneu. „Ubediću ga. Samo nam daj par
trenutaka nasamo."
„U redu, par trenutaka. Zašto da ne?" Ustao je, zakoračio par koraka unazad i
stao kraj Pelea koji je pohotno zurio u Saru.
Nagnula se pokušavajući da priđe što bliže Liku, ali oni će čuti šta god bude
pokušala da kaže Liku.
„Šta to radiš?", pitao je Lik.
„Slobodno popij čaj", prošaputala je.
„Zašto mi to govoriš?", pitao je šapatom.
„Zar mi ne veruješ kao osobi?"
„Naravno da ti verujem."
„Veruješ li mi kao naučniku?"
„Da, verujem ti kao naučniku."
„Onda ga popij."
Pele se prikrao dovoljno blizu da doda Liku šolju, a zatim se brzo povukao.
Sara mu je klimnula i Lik je zabacio glavu i iskapio čaj.
„U redu, Edmone, idi i pazi na stado. Ja ću ostati ovde sa našim prijateljima."
Seo je, a Lik je takođe skliznuo na stolicu sa poraženim izrazom na licu.
„Znate li šta je čudno?", rekao je Bone. „Morali smo da vas nateramo da
uradite nešto što mi radimo drage volje i uz zahvalnost. Svet je baš čudno mesto,
zar ne?"
Lik se nakostrešio od prezira. „Čudno je to, Bone, što si u stanju da se
pretvaraš da si civilizovan, a u stvari si obično ubilačko đubre."
Starac je izvio obrvu. „Đubre? Ja? Ne. Radim ono što radim da bih zaštitio
svoju porodicu i svoje selo. Živeo sam veoma dugo, gospodine i usput sam naučio
nešto veoma bitno. Čovek se brine o svojima. Ako to znači da mora da skloni druge

sa puta, tako mora biti. Rijak je posebno mesto, poput retkog, osetljivog cveta u
staklenoj bašti. Ako se termostat poremeti, ako temperatura poraste ili opadne za
jedan stepen, cvet vene. Došao si ovde sa svojim naučnicima, sa svojim
studentima, sa svojim kamerama i svojim beležnicama i remetiš nam termostat. Ako
ti dozvolimo da to učiniš, naš način života će nestati. Mi ćemo nestati. Znači, za nas
je to pitanje opstanka. Ubiti ili biti ubijen."

„Gospode", promrmljala je Sara zgađeno.
„To su bili nevini ljudi", prosiktao je Lik.
„Žao mi je. Sa naše tačke gledišta svi su predstavljali pretnju. Onaj Izraelac
nas je iznenadio dok smo pregledali bravu koju si postavio na svoju dragocenu
pećinu. Igo je imao smelosti da provali u kuću moje ćerke i da side ovamo tokom
večeri čaja! Šta je očekivao? A oni što su u nedelju uveče ostali u logoru? Morali
smo da uzmemo tvoje kompjutere i uništimo fajlove. Morali smo da raznesemo
pećinu i sprečimo ljude da dolaze u Rijak jednom za svagda. To bismo i uradili da
ono crno kopile nije ubilo mog minera."
„Pjer je mrtav?" pitala je Sara tužnim glasom.
„Žao mi je", odvratio je Lik. „I Džeremi. I Mari. I Elizabet Kutar. I..."
Briznula je u plač, ponavljajući šapatom „Užasno, užasno", iznova i iznova.
„Kako opravdavate silovanje žena?" Kad je ugledao Sarin izraz poželeo je da
ništa nije rekao. Ispričao je ostatak priče. „Žandarmi su rekli da silovatelji imaju
nepokretnu spermu."
Bone je slegao ramenima. „Deca kao deca."
„Kakav si ti govnar", odvrati Lik prosto.
To je samo oraspoložilo Bonea. Počeo je oduševljeno da maše rukom. „Pele je
rekao da bi bilo bolje da su vas moji ljudi spljeskali kao bube u Kembridžu! Ja
kažem da će ono što će vam se večeras dogoditi biti bolje."
„A kompanija?", pitao je Lik. „I nju ste digli u vazduh?"
„Sa tim nismo imali nikakve veze", slegao je Bone ramenima. „Srećna
podudarnost. Jurili smo vas. Šta mi znamo o dizanju zgrada u vazduh? Pele me je
ubedio da imamo priliku da vas se otarasimo pre nego što nam nanesete ozbiljnu
štetu. Ako se to dogodi u stranoj državi, trag ih neće odvesti do nas. Pa rekoh, zašto
da ne? Kad je pokušaj propao i nakon što ste se razdvojili narednog jutra, odlučili
smo da je otmemo kako bi ti došao do nas. Koliko si nam samo problema
napravio!"
Lik nije bio siguran da li da mu poveruje kako nije imao veze sa eksplozijom u
PlantaGenetiku. Njegova teorija se krunila. „A Prentis? Niste ga vi ubili?"
„Fred je mrtav?", vrisnula je Sara.
„Žao mi je", odvrati Lik. „Preminuo je u bolnici."
„Ni o tome ne znam ništa", lanuo je Bone. „Ali znaš šta?", nastavio je. „Niko
od tvojih ljudi ne bi umro da sam lepo upucao tebe i tvog drugara Igoa kad ste prvi
put zakoračili nogom u moju kafanu. Kao što sam uradio sa one dve budale koje su
pronašle pećinu 1899. godine."

Sara je izvila usne u prezriv osmeh. „Imate još jednu tajnu, zar ne?"
„Oh, a šta bi to moglo biti?"
„Neplodni ste, zar ne? Svi muškarci su neplodni kučkini sinovi", nasmejala se
ugledavši njegov povređen izraz. „Lik, to je sigurno prateća pojava čaja. Svi
ispaljuju ćorke!"
Lik je uspeo da se nasmeši. „Mislim da nisam video decu u Rijaku. Koliko
dece imate?"
Bone je ustao sa nelagodnim izrazom na licu. „Ne mnogo, svakako ne dovoljno.
To je problem, to je oduvek bio problem. Muškarci par godina piju čaj i naše male
ribice prestanu da plivaju. Ali snalazimo se. Opstajemo."
Lik je razmišljao par trenutaka. „Matrilinearni ste, zar ne?", pitao je.
„Šta smo?", trgao se Bone kao da mu je upravo opsovao majku.
„Muškarci ne mogu da se razmnožavaju", odvratio je Lik. „Loza se produžava
preko žena. Što znači da morate da dovodite strance da bi se loze održale. Ko je
otac tvoje proklete dece, Bone? Koristite li priplodnu službu kao odgajivači
konja?"
„Zaveži!", uzviknuo je Bone, a zatim izvukao pištolj i mahnuo njime ka Liku.
Lik mu se rugao; nije imao šta da izgubi. „Da li i tvoj mali pištolj ispaljuje
ćorke?"
Bone je sad već urlao, ugušivši neprekidni ritam muzike sa ploče. Meštani su
prestali da razgovaraju, okrenuli su se i upiljili u njega.
„Misliš da si prokleto pametan. Dolazite iz Pariza, dolazite iz Bordoa, dolazite
u naše selo i pokušavate da uništite naš način života! Reći ću vam šta će vam se
večeras dogoditi!" Uperio je pištolj u Saru. „Moj sin će dobro pojebati ovu kučku,
a zatim će joj prosvirati mozak! A nju neće biti briga za to pošto će se za par
minuta zaljubiti u čaj. A ti, ti ćeš biti pastuv. Poći ćeš sa Odil. Bićeš tako drogiran
da ćeš lebdeti na sedmom nebu i podarićeš mi unuče, hvala lepo. Zatim ću te lično
upucati u glavu! Tada ću otići na vrh litice i aktivirati eksploziv koji smo večeras
postavili. Uz novu kapiju, brave i kamere koje su postavili ne možemo da uđemo
unutra, ali to ne znači da ne možemo da raznesemo liticu odozgo i urušimo je u
pećinu! Nakon toga ću spaliti prokleti rukopis! Niko nikada neće saznati našu tajnu!
Ne verujem da si bilo kome napisao pismo. To je glupi blef. Niko drugi nikad neće
saznati! Zatim ću se vratiti svojoj kafani, vatrogasnom odredu, gomili nacističkog
zlata, svom tihom selu, svom čaju, svojoj zabavi i nastaviti da živim sve dok ne
zaboravim da ste vi prokletnici ikad postojali!"
Bio je plav u licu od tirade, dahtao je i šištao.
Međutim, Lik nije gledao njega, gledao je meštane. Nije bilo bitno da li su bili
mladi ili stari. Počeli su da ignorišu gradonačelnikov bes. Vrteli su se u ritmu
muzike, trljali jedni uz druge i izdvajali u parove. Odeća je odbačena. Začulo se
stenjanje i mumlanje. Zvuči parenja. Stariji parovi su odlazili u hodnike, podalje
od glavne prostorije. Mlađi su padali na tepihe, raskalašno uzimajući jedni druge
na otvorenom.

„Eto šta radimo", rekao je Bone ponosno. „Radimo to stotinama godina! I
profesore, pogledajte svoju prijateljicu!"

Lik je skrenuo pogled i uzviknuo: „Sara!"
Kolutala je očima. Ležala je mlitavo u stolici i stenjala u kratkim, dahtavim
navratima.
Bone joj je otključao lisice i povukao je gore na nesigurne noge. „Odvešću je
Žaku. Kad se vratim bićeš spreman za Odil. Napravi mi unuče ako si u stanju.
Zatim možeš da se nosiš u pakao."

36

Bone je vodio Lika za ruku. Nije imao potrebu za oružjem niti za zaštitom. Lik
se kretao kao robot, hladan, pasivan i popustljiv, osmatrajući okolinu. „Eto tako",
mamio ga je Bone, kao da se obraća psu. „Ovuda, prati me, dobar si ti momak."

Bone je krenuo niz jedan od hodnika koji vode van glavne odaje. Otvorio je
vrata.

Bilo je to nečije shvatanje fantazije.
Prostorija bez prozora je bila obložena teškim, tapaciranim materijalom crvene
i zlatne boje, zbog čega je soba delovala poput harema. Jedino svetio je poticalo
od dve prigušene lampe u ćoškovima. Providan materijal boje breskve talasao se
preko plafona skrivajući malter. Veliki krevet je zauzimao veći deo poda. Metalni
madrac je bio postavljen na tepih i prekriven narandžastim satenom. Svuda
unaokolo su bili pobacani sjajni crveni jastučići.
Na sredini kreveta, Odil je bila naga i polako se uvijala poput zmije koja traži
mesto za sunčanje. Bila je meka, glatka i senzualna, lepog, zategnutog tala. Stidne
dlake bile su crne poput njenih dugih uvojaka.
„Evo, Odil", rekao je njen otac ponosno. „Pripremio sam ga za tebe. Ostani sa
njim koliko god želiš, uzmi ga koliko god puta možeš. Vratiću se da proverim kako
stvari stoje."
Činilo se da je bila suviše sanjiva da shvati, ali kad je očima pronašla Lika,
počela je da se dotiče i da stenje. Bone je ćušnuo Lika napred. „U redu, dobro
odradi posao. Zabavi se pre odlaska na dalek put. I uživaj u rijačkom čaju,
profesore."
Zatim ga je tako snažnu gurnuo u leđa da je Lik pao na krevet.
Odil je posegnula ka njemu, grabeći ga za odeću, kidajući dugmiće košulje
snažno i bez inhibicija. Zatim je prešla na farmerke. Bone je posmatrao par
trenutaka, srdačno se nasmejao i otišao. Pogledao je na ručni sat i vratio se u
glavnu odaju da promeni ploču na fonografu. Potom je seo i posmatrao putenu
golotinju parova koji su odabrali udobnost tepiha na podu.
Za sat vremena će dokusuriti Lika i Saru i iseći ih kako bi Dival mogao ujutru
da počasti svoje svinje. Gde li je taj stari osobenjak? Bone je pregledao pod,
tražeći posebno naboranu i mršavu nagu figuru. Nije tu. Verovatno je otišao u jednu
od privatnih soba. Gde li je Boneova žena? Potražio je veliku, ružičastu zadnjicu
do koje se spušta duga, seda kosa. „Nije valjda otišla sa Divalom!", obratio se sam
sebi uz osmeh. „Taj starac je prava bitanga!" Zatim je ugledao suprugu seoskog
pekara, crvenokosu ženu sto godina mladu od njega koja je pomalo ličila na
Marlenu Ditrih u najboljim godinama.
Opkoračila je jednog od muškaraca, farmera po profesiji. Čoveka koji je
zabrljao pokušaj ubistva kolima u Kembridžu, a zatim kidnapovao Saru. Bio je