Glen Cooper - karta sudbine

bizona u blatu ili prašini, a dečak bi uzeo štap iz njene ruke i precrtavao ih.
Kad je malo porastao, uzimao bi šareno kamenje i glinu i mrvio ih praveći

pigment koji bi razmazivao po sopstvenom telu zabavljajući odrasle.
Nikad nije bio besposlen. Neprestano je bio u pokretu, jureći da nešto obavi.
Sad su ga pluća bolela od napora. Nije imao mnogo vremena. Krv se cedila iz

Nagovog tela sa svakim sledećim korakom.
Majka ga je naučila kako da pravi mnoge obloge. Neki su se koristili za bolove,

drugi za krvarenje, masnice, čireve, glavobolju i zubobolju. Bilo je i onih kojima
se leče rane, stare rane koje cure i smrde, poput očeve rane ili sveže rane koje još
krvare, poput Nogove.

Ključni sastojak za zaustavljanje svežeg krvarenja bila je svetlozelena loza
koja se penjala uz koru mladog drveća. Na sličan način kao što guši drveće,
objašnjavala je majka, ugušiće i oticanje krvi. Znao je gde može da je pronađe, na
proplanku blizu reke.

Takođe mu je bila potrebna posebna vrsta bobica, koje ranu održavaju čistom.
Rasle su u velikom broju u žbunju nedaleko od proplanka.

Najzad, kako bi povezao oblog i dao mu dovoljno obima da obuhvati čitavu
ranu i poveže njene ivice, bila mu je potrebna znatna količina žute trave. Nje je
svuda bilo u izobilju.

Bilo je toplo i Klan bizona je bio u logoru na otvorenom, na dva dana puta ka
zalasku sunca od stenovitog skloništa kojem su se priklanjali tokom hladnih meseci.
Međutim, jedina zaštita koja im je bila potrebna tokom ove sezone bile su kožne
kolibe sa kosim krovom i tri zida, napravljene od kože irvasa i mladica koje su
lepršale na popodnevnom vetru. Nago je položen u hlad jednog od tih skloništa.
Stezao je zube od bola. Krv se probijala kroz povez od košulje. Tal je dotrčao do
njega. Skinuo je sopstvenu košulju i iskoristio je da prenese biljke i bobice koje su
mu potrebne za oblog. Oko njega su se okupili svi članovi klana, dvadeset dvoje
muškaraca, žena i dece. Međutim, razmakli su se kad je Talov otac hramajući
izašao napolje. Preklinjao je jednog sina da spase drugog.

Tal se bacio na posao. Doneli su mu staru činiju od krečnjaka koju je majka
koristila za mešanje. Počeo je žurno da seče lozu u manje komade sečivom od
kremena. Jedna od njegovih tetaka je zgnječila bobice između dva sjajna lista
korenom dlana i sipala sok u činiju. Tal je dodao komadiće loze i pomešao ih sa
bobicama glatkim kamenom iz reke. Zatim je isekao busene žute trave i dodao punu
šaku u crvenkastu kašu.

Gotov oblog je bio gust i lepljiv.
Tal je rekao bratu da mora biti snažan poput bizona kojeg su ubili. Uzeo je
oblog šakama i položio ga na otvorenu ranu puneći duboku rupu sve dok više nije
bilo mesta. Nago je bio hrabar, međutim, savladao ga je napor koji je ulagao da ne
jaukne i oči mu se zatvoriše.
Tal je bdeo nad njim te, kao i naredne dve noći.
Napuštao je brata tek toliko koliko mu je potrebno da sakupi još sastojaka kako

bi oblog uvek bio svež.
Sam je odlazio na ta kratka putovanja, ne zbog toga što drugi nisu želeli da mu

se pridruže, već zato što je uživao u samoći. Njegova rođaka, devojka po imenu
Uboas, bila je naročito željna da ga prati. Kao i njen mali brat Gos, koji joj se
motao pod nogama gde god da krene.

Uboas je bila brza i lepa i Tal je znao da im je suđeno da budu zajedno, ali
ipak je želeo da bude sam. Kad je odbila da se vrati u logor, prosto je potrčao brže
od nje, kao što je ona trčala brže od svog brata. Kad joj je umakao, osvrnuo se. U
daljini je ugledao kako se ponovo sastaje sa detetom i uzima ga za ruku.

Bio je na proplanku i sekao lozu kada ih je ugledao. Zapravo, najpre je čuo tiho
brbljanje. Neku vrstu reči. Naprezao se da čuje, ali ništa nije razumeo.

Na ivici proplanka dva drveta su bila dovoljno razmaknuta da vidi jednog, a
zatim obojicu.

Čuo je za njih, za Ljude senke, Ljude noći, Druge - klan je za njih imao
nekoliko imena - ali nikad ih ranije nije video. Prvi susret je bio kratak, potrajao je
samo par otkucaja srca.

Jedan je bio star, poput njegovog oca, drugi mlad, poput njega. Međutim,
obojica su bili niži i zdepastiji od njegovih rođaka i brade su im bile crvenije i
duže. Mladić je imao gustu bradu, a ne paperje poput Tala. Stariji je izgledao kao
da nikad nije potkresivao bradu sečivom od kremena kao što je bio običaj u Klanu
bizona. Nosili su debela koplja, dobra za direktne udarce, ali beskorisna za
bacanje. Odeća im je bila od grube medveđe kože opšivene krznom, koja mu je
delovala veoma neudobno na ovoj vrućini.

Nakon što su razmenili veoma kratak međusoban pogled, ne više od prećutnog
priznanja Talovog prisustva, nestali su u trenutku.

Nagova poslednja noć je bila burna.
Nije bilo sumnje da je Talov oblog delovao - rana je ostala čista i nije
smrdela, a oticanje krvi je zaustavljeno do sporog curenja. Međutim, izgubio je
suviše krvi nakon ranjavanja i nijedan lek ili pesma nisu mogli da preokrenu ishod.
Tokom poslednjih sati telo mu se nadulo i protok urina je prestao. Kapljice
vode koje su mu sipali u usta koristeći presavijen list samo su se izlivale. U zoru
mu se disanje usporilo, a zatim prestalo.
Istog trenutka kad su žene počela da jauču, nebo se otvorilo i topla kiša je
počela da pada, znak da preci sa dobrodošlicom dočekuju poglavičinog sina u
svoje carstvo. Njihove logorske vatre su jasno gorele na noćnom nebu, ali
predaleko da bi Klan bizona čuo njihovu pesmu.
Talu je otac položio ruke na ramena i obratio mu se pred svim svojim ljudima.
Tal će biti sledeći poglavica. Starac je umorno objavio da će njegovo vreme
uskoro doći. Kad se bude završio ritual oplakivanja Nagoa, Tal će morati da ode
do najviše tačke na zemlji kako bi bio što bliže precima i čuo njihovu pesmu.
Kiša je nastavila da pada i uskoro se majčina činija od krečnjaka, dopola puna
neiskorišćenim oblogom, prepunila kišnicom.

Tal se nije plašio uspona.
Korak mu je bio siguran i mada je litica bila vlažna od kiše, dobro je
napredovao. Naučio je stari penjački trik od jednog starca pre više godina i
obmotao je svoje komotne krznene čizme uskim kožnim remenima kako bi ih čvrsto
pribio uz stopala. Preostalo mu je još nekoliko sati dnevnog svetla pre nego što je
morao da stigne na vrh, tako da nije žurio. Nosio je dve torbe na pojasu, jednu sa
suvim mesom irvasa i jednu sa oruđem za paljenje vatre. Kad se smrkne, zapaliće
logorsku vatru, pevati i osluškivati pesmu odgovora sa nebeskih vatri iz daljine.
Možda će, ako je bio dovoljno čist, čuti pesmu sa logorske vatre svoje majke.
Nije se opterećivao mešinom za vodu. Znao je da vodopad teče preko litica i
da će stići do njega na vreme da ugasi žeđ.
Na pola puta uz liticu zastao je na bezbednom ispustu i okrenuo se ka moćnoj
reci. Sa velike visine nije delovala tako neukrotivo. Zemlja se prostirala u daljinu
dokle god mu je pogled dopirao, beskrajno more trave. Daleko, dva smeđa obrisa
su se kretala kroz savanu, par runastih mamuta. Tal se nasmejao tom prizoru. Znao
je da su to najveće životinje na zemlji, ali sa visoke litice je delovalo kao da može
da ih podigne prstima i stavi u usta.
Kod vodopada je popio nešto vode i sprao znoj. Potražio je dobar put do vrha i
pogledom pronašao stazu.
Popeo se do novog bezbednog ispusta i kad se smestio gore, zastao je i gledao.
Znak!
Nema sumnje!
Pred sobom je ugledao mračnu pukotinu u steni.
Pećina! Nikad je ranije nije video.
Prišao je polako. Postoje stvorenja kojih se treba plašiti. Medvedi. Ljudi
senke.
Oprezno je zakoračio u hladnu tamu i pregledao ulaz u pećinu do tačke do koje
je dopiralo sunčevo svetio. Tlo je bilo drevno. Zidovi glatki. On je bio prvi koji je
ovde ulazio. Bio je ushićen.
Ovo je Talova pećina!
Suđeno mi je da postanem poglavica!
Kad moje vreme dođe, dovešću svoj klan ovde!
Narednog dana, kad je sunce visoko odskočilo, Tal se vratio u svoj logor.
Doviknuo je ljudima da je čuo pesmu predaka i da je pronašao novu pećinu u litici.
Nije razumeo zašto su bili okupirani nečim drugim, i svi su pokazivali na zemlju
blizu logorske vatre. Žene su plakale.
Uboas je dotrčala do Tala i povukla ga za rukav.
Njen brat Gos je ležao na zemlji, izgovarajući besmislice, povremeno
zamahujući udovima u pokušaju da udari one koji su mu bili najbliži.
Tal je zatražio da zna šta se dogodilo i Uboas mu je ispričala. Činija njegove
majke je stajala pokraj vatre. Njen sadržaj je počeo da cvrči i ključa zbog vrelog
sunca i blizine plamena. Gos je jutros prolazio pored nje. Radoznao kao i uvek,

umočio je prst i probao crvenu tečnost. Dopala mu se dovoljno da proba još
jednom, pa još jednom sve dok mu brada nije bila potpuno crvena. Zatim je počeo
da se ponaša sumanuto, vrišteći nepovezane reči. Otimao se i borio, ali sada se
polako smirivao.

Tal je seo pokraj njega, položio dečakovu glavu na svoje krilo i dotakao mu
obraz. Dodir ga je umirio i njegove male oči se otvoriše. Tal ga je pitao kako se
oseća i rekao mu da se ne plaši i da će ostati sa njim dok mu ne bude bilo bolje.

Dečak je ovlažio usne jezikom i tražio vodu. Nakon nekog vremena se uspravio
i pokazao ka činiji.

Tal ga je pitao šta želi i dečakov odgovor je šokirao one koji su prisustvovali
njegovom napadu.

Želeo je još crvene tečnosti.

18

SUBOTA UVEČE.

Ljubavnica generala Gatinoa je bila pred orgazmom ili je u najmanju ruku na
svoj način objavila da on može da razmišlja o svršavanju i skotrljavanju sa nje.

Shvatio je poruku i udvostručio napore. Izbile su mu graške znoja i klizile niz
fine, sede dlake na grudima gde su se mešale sa njenom vlagom.

„Ah, ah, ah, ah", cičala je. Iznenada je njegov mobilni telefon zazvonio visokim
tonom i kadencom zapanjujuće sličnom zvuku koji je ona ispuštala.

Posegao je ka telefonu zbog čega se ona naljutila, odgurnula ga i otapkala u
kupatilo ružičasta i naga, tiho psujući.

„Generale, da li vas uznemiravam?", pitao je Marol.
„Ne, šta je u pitanju?", odvratio je Gatino. Nije mario zbog toga što nije
dostigao vrhunac. Ionako je sve to bilo predvidivo i dosadno.
„Uspeli smo da provalimo u server PlantaGenetika i dočepamo se izveštaja
koji doktor Prentis u ponedeljak namerava da uruči profesoru Simaru i profesorki
Malori."
„Da?"
„Veoma je uznemirujući. U pitanju je naravno preliminarni izveštaj, ali je
doktor Prentis došao do nekih značajnih opažanja. Jasno je da je na putu da otkrije
više, ako odluči da nastavi."
„Pošalji izveštaj na moj imejl. Trenutno nisam kod kuće, ali uskoro ću biti."
„Da, gospodine."
„Ali, Marole, nemamo puno vremena. Ne čekaj da ga pregledam. Obavesti naše
ljude da mogu da nastave sa planom."
Marol je zvučao kao da mu je neugodno. „Jeste li sigurni, generale?"
„Da, siguran sam!" Gatino se iznervirao zbog ovog pitanja. „Takođe sam
siguran da nemam nameru da budem pozvan u Jelisejsku palatu da objašnjavam
predsedniku zašto je najveća tajna Francuske razotkrivena dok sam ja navodno
pazio na nju!"

19

NEDELJA

Te nedeljne večeri logor u opatiji Rijak bio je sumorno mesto.Članovi tima su
se uglavnom spakovali i otišli tokom jutra.

Lik i Sara su krenuli tokom popodneva da uhvate let za London. Ostao je samo
minimalan broj ljudi koji da zatvore pećinu za tu sezonu. Petnaest dana, logor je
predstavljao pravu košnica naučne aktivnosti, nultu tačku sveta paleolitske
arheologije. Praštao je od uzbuđenja i bio mesto na kojem treba biti. Sad je
delovao prazno i pomalo tužno.

Džeremi i Pjer su bili zaduženi za postepeno rasklapanje i čišćenje. Zapovedali
su grupom studenata koji su žudeli da se vrate u barove i klubove Bordoa. Od svih
viših članova tima, samo je Elizabet Kutar ostala do kraja. Postavljala je protokole
za praćenje i procenu uslova unutar pećine tokom godine.

Kuvar je takođe otišao, tako da je kvalitet obroka opao.
Nakon večere za koju je svako morao sam da se pobrine, Džeremi i Pjer su
lagano koračali prema kancelariji da pakuju kutije, ponevši par flaša piva sa
sobom.
Kad je veče već prilično odmaklo, Pjer je krajičkom oka ugledao nešto.
Ukrutio se i žustro okrenuo ka kompjuterskom monitoru.
„Jesi li video?", upita.
Džeremi je delovao kao da mu je dosadno. „Šta?"
„Mislim da je neko u pećini!"
„Nemoguće", zevnuo je Džeremi. „Zaključana je."
Pjer je skočio na noge i pustio snimak sigurnosne kamere, vrativši sat unazad za
trideset sekundi. „Dođi ovamo, pogledaj." Zajedno su posmatrali snimak.
Čovek sa rancem je bio potpuno osvetljen.
„Isuse!", uzviknuo je Pjer. „U Devetoj odaji je i kreće se ka Desetoj! Zovi
policiju! Požuri! Ja odoh dole!"
„To nije dobra ideja", upozorio ga je Džeremi. „Nemoj!" Pjer je zgrabio čekić
sa stola i potrčao ka vratima. „Samo ih ti nazovi!"
Pjerova kola su bila parkirana uz karavan, tako da mu nije bilo potrebno puno
vremena da uskoči i odjuri ka pećini. Džeremi je slušao pisak motora kako se gubi
u daljini. Unezvereno je osmotrio monitor. Ili je nametljivac otišao ili je bio negde
između uglova kamere. Podigao je slušalicu, ukucao prvi broj, a zatim ga je
obavila tama.
Pjer se brzo spuštao niz merdevine, prosto gutajući prečke svojim atletskim
telom sa čekićem zadenutim za pojas.
Kapija je bila širom otvorena, svetla su bleštala. Nikad nije ušao u pećinu bez

zaštitne opreme, međutim, sad nije imao vremena za oprez. Utrčao je u ulaz i uzeo
čekić sa pojasa.

Pjer je bio prilično dobar fudbaler u školi i mogao je da trči kroz pećinu
znatnom brzinom a da ipak održi ravnotežu na neravnim prostirkama. Šibao je kroz
odaje pećine dok su mu se crteži stapali u nejasne mrlje na ivici vidnog polja.
Delovalo mu je kao da trči kroz krdo životinja, krivudajući, izbegavajući kopita i
kandže.

Srce mu je bilo u grlu kad je stigao do Devete odaje. Nije bilo ni traga od
nametljivca.

Sigurno je bio u Desetoj odaji.
Pjeru nikad nije bilo lako da se provuče kroz taj uzani prolaz. Noge su mu bile
suviše duge da bi mogao lako da ih presavije i puzi. Trudio se da bude što tiši i
molio se da ne natrči na čoveka usred tunela - klaustrofobični košmar. Ustao je u
Odaji šaka i nastavio da se prikrada. Čuo je zvuke aktivnosti iz Odaje biljaka.
Nametljivac je bio na rukama i nogama, okrenut na drugu stranu usredsređen na
žice i cigle koje je vadio iz ranca. Nije video Pjera.
„Ko si ti?", uzviknuo je Pjer.
Nametljivac se trgao i preko ramena pogledao visokog i mišićavog mladića sa
čekićem u ruci. Nije delovao naročito preteče pošto je Pjer imao izraz uplašenog
zeca priteranog u ćošak.
Čovek je polako ustao. Imao je debele, moćne ruke i neurednu, šarenu bradu.
Šok što vidi Pjera brzo je nestao, a zamenio ga je ledeni izraz.
Mladić je bolje osmotrio opremu na tlu pećine, kalem, detonatore, baterije i
žućkastosmeđe cigle. Već je video sličnu opremu u rudnicima Sijera Leonea. „To
je eksploziv!", uzviknuo je. „Ko si ti, dođavola?!"
Čovek je ćutao.
Spustio je prosedu glavu kao da će se učtivo nakloniti, ali je umesto toga
skočio napred i udario Pjera temenom glave u grudi, oborivši ga na pticolikog
čoveka koji je stajao na zidu sa otvorenim kljunom i besmisleno velikim penisom.
Pjer je zamahnuo čekićem, pokušavajući da se odbrani od čovekovih pesnica i
prstiju koji su mu se rojili po najosetljivijim delovima tela, preponama, očima,
vratu. Čovek je pokušavao mu da nanese što više bola i da ga što više onesposobi.
Udarci čekića ga nisu previše usporavali zbog toga što je Pjera osećaj
humanosti sprečavao da ga udari po glavi. Zato ga je udarao po ramenima i leđima,
ali to nije bilo dovoljno: čovek je i dalje napadao.
Zatim je udario Pjera po grlu što ga je silno zabolelo i bacilo u paniku. Počeo
je da se guši i da kašlje i prvi put u životu pomislio da će možda umreti. U očaju je
zamahnuo čekićem još jednom, što je snažnije mogao, ciljajući ovog puta čovekovu
glavu.
U logoru su bila tri muškarca sa sačmarama i puškama. Pomamno su jurili od
karavana do karavana, poput čopora divljih pasa, upadajući unutra i izvlačeći
uplašene studente napolje.

Elizabet Kutar je čula gungulu i izašla iz svoje prikolice. Jednog studenta su
nosili za udove sa licem nadole, uperivši pušku u njega. Potrčala je ka opatiji dok
joj je sedi rep šibao po ramenima, nespretno opipavajući po džepu u potrazi za
telefonom. Stigla je samo do štale.

Pjer je na raspolaganju imao samo trenutak da se nosi sa užasnim prizorom
čoveka koji mu je ležao pred nogama. Ispuštao je grlene zvuke, a krv mu je curila iz
rane koju je čekić naneo njegovoj lobanji. Krv je lila u koncentričnim krugovima
pa je izgledalo kao da nosi crvenu kapu.

Tada je Pjer osetio najgori mogući bol - kao da mu je grom udario u bubreg -
zbog čega je ostao bez daha i nije bio u stanju da vrisne.

Četiri studenta su bila šćućurena sa Elizabet Kutar u prenosivom kontejneru.
Džeremi je nepokretno ležao na podu. Jedina devojka medu studentima, Mari iz
Bretanje, nekontrolisano se tresla i Elizabet se pomerila kako bi je zagrlila,
prkoseći jednom od muškaraca koji su im pretili podignutim oružjem.

„Šta hoćete od nas?", neustrašivo je zahtevala da zna. „Džeremiju je potreban
lekar. Zar ne vidite?"

Jedan od njih je delovao poput vođe. Ignorisao ju je i podviknuo trojici
studenata da sednu na pod. Krotko su poslušali i on je uperio svoju dvocevku ka
njima i zauzeo „spreman sam za akciju" stav. Klimnuo je u pravcu žena. Bio je to
unapred određen znak.

Dva njegova čoveka su grubo povukla žene ka vratima, urlajući na njih poput
pomamnih, zatvorskih stražara: „Mrdajte! Mrdajte! Hajde!"

Kod ugašene logorske vatre, Kutarovu i Mari su razdvojili i pod pretnjom
oružjem odveli u zasebne karavane.

Starac sa nožem je posmatrao Pjera kako krvari na smrt na hladnom tlu desete
odaje.

Bone je poznavao veštinu ubistva. Dugo sečivo kroz bubreg preseca bubrežnu
arteriju. Žrtva brzo pada i umire usled unutrašnjeg krvarenja. Presecanje karotide
bilo je suviše neuredno za njegovu ukus.

Bio je zadihan od probijanja kroz pećinu, provlačenja kroz tunel i ubistva.
Kolena su mu bila izgrebana, a kukovi su ga boleli. Zastao je da obriše nož o
Pjerovu majicu i da mu se malo uspore otkucaji srca. Zatim je obratio pažnju na
svog oborenog druga. Okrenuo ga je i pokušao da ga osvesti drmusajući ga.
„Probudi se!", viknuo je. „Samo ti znaš kako se postavlja ovaj prokleti eksploziv!"

Pogledao je splet žica i eksploziv i odmahnuo glavom. Nije imao pojma kako
se prokletinja postavlja, a to ne znaju ni ostali. Nije imao vremena da pozove
nekog drugog. Mogao je samo da niže psovke i vrišti u svoj voki-toki.

Odgovorila mu je samo statika; setio se da se nalazi duboko u pećini i ponovo
opsovao.

Zatim je primetio pticolikog čoveka na zidu iza sebe i umesto da se divi ovoj
slici, reagovao je krajnje prozaično.

„Jebi se", rekao je i skrenuo pogled.

Zatim je sa prezirom pljunuo Pjerovo telo.

20.

NEDELJA UVEČE

Odseli su u malom hotelu u srcu univerzitetskog grada. Putovanje od Rijaka do
Kembridža je podrazumevalo vožnju avionom, vozom i taksijem. Kad su stigli i
ušli u svoje zasebne sobe, bili su potpuno iscrpljeni.

Ipak, Sara je pristala na Likov predlog da krenu u šetnju i uživaju u
prohladnom, noćnom vazduhu. Oboje su voleli ovaj grad i Lik je imao naviku da
svrati na pintu piva u pab pokraj reke po imenu Sidro svaki put kad bi se zadesio u
gradu. Pre mnogo godina, britanski arheolog Džon Vajmer ga je posle konferencije
odvukao tamo na par pinti opatskog piva. Nije se sećao svih detalja, ali završio je
do struka u reci Kem, a Vajmer je bio na obali presamićen od smeha. Svaki
odlazak u Sidro na čašu opatskog za njega je predstavljao odavanje pošte ovom
ekscentričnom Englezu. Bilo je kasno i u pabu je vladala pripita atmosfera
uobičajena za nedelju uveče. Seli su za sto pored prozora. Nisu videli reku jer je
napolju bilo mračno kao u rogu, ali ih je tešilo saznanje da je tu. Kucnuli su se
kriglama tri puta, nazdravljajući Rijaku, Zviju i najzad Igou.

„I, šta sada?", pitala je Sara umorno.
Bila je to čudna vrsta otvorenog pitanja i Lik nije bio siguran na šta je ona
mislila, niti kako da joj odgovori. Šta će on sada uraditi? Šta sada kad je Rijak u
pitanju? Šta sada za njih dvoje? „Ne znam", odvratio je neodredeno. „Šta ti
misliš?"
„Mislim da su to bile dve luđačke nedelje", odvratila je. Pila je jako pivo brže
od njega. „Ne znam za tebe, ali meni je potrebna vruća kupka i par slobodnih dana
kako bih pročitala neki petparački roman - bilo šta samo da ne razmišljam o polenu
i pećinskoj umetnosti."
„Misliš, nakon što prođe sutrašnji dan."
Složila se. „Nakon toga, da. Pitam se šta je Fred otkrio i zašto je tako
tajanstven."
Lik je slegnuo ramenima. „Ništa me neće iznenaditi. Saznaćemo uskoro."
Konačno je stigla do pitanja koje je zapravo postavila. „Šta ćeš raditi nakon
sutra?"
„Pretpostavljam isto što i uvek. Vratiću se u Bordo, svojoj kancelariji, svojoj
laboratoriji, svojim izveštajima. Došli smo do neverovatne količine podataka. Sve
to mora da se razvrsta, uskladi." Pogledao je kroz prozor, prema reci.
„Ministarstvo očekuje izveštaj. Moramo da planiramo zvanično objavljivanje
postojanja pećine. Moja glasovna pošta je prepuna poruka francuskih, britanskih i
američkih televizijskih kompanija koje žele ekskluzivna prava za prvi
dokumentarac. Zatim, tu je i rukopis koji još nije u potpunosti preveden. Moram da

nazovem Igoovu sekretaricu i otkrijem kako da stupim u kontakt sa tim belgijskim
razbijačem šifri. Ima milion stvari o kojima treba razmišljati."

I ona je zurila kroz prozor. Lakše je bilo posmatrati odraze jedno drugog.
„Treba da pokušamo da ostanemo u kontaktu. Profesionalno. Znaš na šta mislim."

Rastužio se zbog načina na koji je to izgovorila. Da li su se ta vrata otvarala ili
zatvarala? Naravno da ju je želeo. Bila je divna. Međutim, već ju je imao i oterao
od sebe nemilosrdnom efikasnošću. Zašto bi ovog puta bilo drugačije?

Pobegao je iz tog trenutka tako što je popio pivo i predložio da se odmore pre
jutarnjeg sastanka.

U centru Kembridža ulice su bile maltene prazne. Koračali su bez reči uz Mil
lejn ka uličnoj strani Pembruk koledža. Kad su skrenuli u Ulicu Trampington Lik je
primetio da su se upalili farovi automobila parkiranog nekih stotinak metara dalje.

To mu nije bilo čudno dok kola nisu ubrzala ka njima i prešla u pogrešnu traku.
Hladna noć i nalet adrenalina isprali su pivo iz njegovih vena. Mada je događaj
trajao samo pet-šest sekundi, video je sve savršeno jasno, maltene usporeno - i ta
čudna jasnoća im je najverovatnije spasla život.
Kola su se kretala pravo prema njima u ubilačkoj dijagonali.
Dok su se pela uz ivičnjak udaljena od njihovih nogu za tri dužine automobila,
sa prednjim točkovima na trotoaru, Lik je već zgrabio rukav Sarine kožne jakne i
zavitlao je u stranu svom svojom snagom. Zavrtela se ka ulici poput čigre.
Dopustio je da njegovo telo bude poneto tom inercijom i u trenutku udara
branik automobila mu je okrznuo kuk. Razlika od tri-četiri centimetra, ili od delića
sekunde, ili kako god odabrali da opišemo blisku opasnost čitave situacije,
predstavljala je razliku između masnice i smrskane karlice.
Zateturao se preko ulice, okrenuo i pao dovoljno blizu Sare kako bi oboje
instinktivno posegli jedno ka drugom i pokušali da se dotaknu vrhovima prstiju.
Kola su varničeći zagrebala zid Pembruk koledža, okrznula odvod oluka,
skrenula nazad na ulicu i odjurila škripeći gumama.
Ležeći nasred ulice, Lik i Sara su prepleli prste.
Oboje su u isto vreme pitali: „Jesi li dobro?", i oboje su u isto vreme
odgovorili: „Jesam."
Još četiri sata neće stići do kreveta. Morali su da daju izjave policiji, da prime
prvu pomoć od strane bolničara koji su se pobrinuli za manje posekotine i Likovu
ogrebotinu od asfalta. Lik je takođe morao da snimi kuk za svaki slučaj u odeljenju
za hitnu pomoć bolnice Nufild. Mladu doktorku azijskog porekla više su brinuli
Likovi crveni čukljevi na šakama nego nedavne povrede.
„Ova rana je inficirana", rekla je. „U pitanju je celulitis, upala potkožnog
vezivnog tkiva. Kad ste se povredili?"
„Pre nedelju dana, možda desetak."
Pažljivije mu je pregledala šaku i ugledala ožiljak na četvrtom prstu. „Posekli
ste se?"
Klimnuo je. „Pio sam eritromicin. Nije mi pomogao."

„Uzeću uzorak kulture za testiranje, ali zabrinuta sam zbog stafilokoka. Veoma
otporne bakterije. Prepisaću vam druge tablete, takođe antibiotike. Evo moje
vizitkarte, nazovite me za tri dana da vam kažem rezultate testova."

Policija se ozbiljno pozabavila incidentom, međutim policajac koji se odazvao
na poziv odbacio je Likov i Sarin osećaj da su namerno napadnuti i krenuo u
potragu za automobilom plave boje i pijanim vozačem. Morao je da izda poternicu
preko policijskih frekvencija i pregleda snimke video nadzora u centru grada.
Obavestiće Lika i Saru ako pronađe počinioca i slično. Nemi od umora i veoma
uzdrmani napadom, zurili su jedno u drugo u pustom predvorju. Poželeo je da je
zagrli, ali nije hteo dodatno da je uznemirava.

Pretekla ga je.
Voleo je osećaj koji izazivaju njene ruke oko njegovog struka, ali to nije dugo
potrajalo. Već za par trenutaka su hramali ka svojim zasebnim sobama.
Gatino se maltene nadao da će mu telefon ponovo zazvoniti i tako mu
obezbediti izgovor da se ispetlja iz društva svog šuraka. Bogati hvalisavac sa
kitnjastim stanom bavio se trgovinom stranim valutama. Opisivao je pojedinosti
svog posla već sto puta, ali Gatino bi zatvorio um čim bi ovaj otvorio usta i počeo
da trabunja o evrima, snažnom dolaru i slično. Ideja o zarađivanju novca tako što
elektronskim putem prebacuješ gomilu valute sa jednog na drugo mesto delovala
mu je parazitski. Šta taj čovek radi? Kako doprinosi opštem dobru? Svojoj državi?
Njihove supruge su delovale veoma zainteresovano za ono što je govorio,
pažljivo pijuckajući konjak, poslednju rundu pića nakon nedeljne večere kojom su
proslavljali njegovo unapređenje u šefa odeljenja u banci.
Gatino je tačno znao šta on lično čini za svoju državu. Danas je proveo sate na
telefonu, čak je uradio i nešto nečuveno - iako je nedelja, otišao je do centrale kako
bi mu osoblje lično podnelo izveštaj.
Bio je apsolutno u pravu kad je u pitanju Boneova nemilosrdnost i popustljivo
je podsetio Marola na svoje predviđanje. Tokom protekle dve nedelje upijao je
svaku vest iz Rijaka sa mračnim divljenjem. Sada i logor. Matori zaista voli krv.
Pa, dobro za njega.
Kao da je uspeo voljom da ga natera, telefon mu je zazvonio. Zahvalno je
skočio, izvinio se i otišao da obavi razgovor u biblioteci.
Njegova supruga se obratila svojoj sestri: „Ceo dan je telefonirao u
kancelariji!"
Bankar je delovao žalosno što mu se publika smanjila. „Oh, pa dobro.
Pretpostavljam da nikad nećemo saznati šta Andre zapravo radi, ali siguran sam da
bdi nad našom bezbednošću. Još konjaka?"
Gatino je potonuo u jednu od bankarevih stolica u biblioteci. Police su bile
prepune knjiga u staromodnim kožnim povezima, dotaknutim brisačem za prašinu i
ničim drugim.
Marol je zvučao umorno. „Bone se ponovo razmahao."
„Da li se on ikad odmara?", upita Gatino s nevericom. „Šta je sad?"

„Neko je pokušao da pregazi Simara i Malorijevu na ulici u Kembridžu. Jedan
od naših ljudi je to gledao svojim očima. Nisu ozbiljno povređeni. Vozač je
pobegao."

Gatino je frknuo. „Znači, njegovi pipci dopiru sve do Engleske! Zapanjujuće.
Čovek ima jaja, to priznajem."

„Šta da radimo?" upita Marol.
„Povodom čega?"
„Povodom naših planova."
„Apsolutno ništa!", uzviknuo je Gatino. „Ovo nema nikakve veze sa našim
planovima. Ne menjaj nijedan detalj operacije. Nijedan detalj!"

21

PONEDELJAK UJUTRU

Sastanak sa Sarinim prijateljem Fredom Prentisom u PlantaGenetiku bio je
zakazan za devet sati ujutru. Glavni posao biotehnološke kompanije koju je
osnovao profesor botanike sa Kembridža bilo je otkrivanje novih biološki aktivnih
molekula iz ekstrakata biljaka. Njihove laboratorije su dvadeset četiri sata dnevno
zujale od pokreta stotina robotičkih ruku koje se spuštaju i podižu uzimajući
pipetom uzorke biljaka sakupljenih širom sveta i poslatih u Kembridž na analizu.

Sara i Fred su se kretali u istim botaničkim krugovima i mada nikad nisu imali
priliku da sarađuju, pratili su jedno drugom karijeru i sretali se na konferencijama.
Istina je bila da mu se ona dopadala. Jednom ju je stidljivo pozvao na večeru
tokom kongresa u Nju Orleansu. Prihvatila je poziv zato što je on bio divan čovek i
delovao je usamljeno. Saru je od poljupca za laku noć spasla njegova alergijska
reakcija na začin iz jela.

Tog jutra u taksiju, oboje su delovali poput zombija iz filmova B produkcije.
Likova podlaktica i šaka su bile uvijene u zavoj, a kuk ga je peckao. Sara je tu i
tamo imala poneki flaster. Preskočili su doručak i sastali se u holu hotela. Oboje su
kasnili. Žurno su uhvatili taksi. Kad su konačno osmotrili jedno drugo na zadnjem
sedištu morali su da se nasmeju.

„Koliko će nam trebati da stignemo?", pitao je Lik vozača.
„Samo desetak minuta, uz Milton roud do Sajens parka. Kasnite?"
„Malo", odvrati Sara. Već je bilo devet.
„Možda ne bi bilo loše da ga nazoveš?", pitao je Lik.
Sara ga je poslušala.
„Zdravo Frede, Sara ovde", rekla je trudeći se da zvuči veselo. „Izvini,
zakasnićemo par minuta..."
U daljini je nešto blesnulo zaslepljujućim sjajem. Zatim se zemlja zatresla.
Kupola od dima se uzdigla iznad drveća.
„Gospode!", zakevtao je vozač taksija. „Izgleda da je to nedaleko od mesta na
koje smo se uputili!"
Sara je i dalje držala slušalicu na uhu. „Frede? Frede?"
Nisu stigli do Sajens parka. Služba za hitne slučajeve je blokirala ulicu i
saobraćaj je preusmeren.
Mogli su samo da se vrate u hotel, uključe televizor u holu, i na vestima gledaju
izveštaj uživo, praćen bukom helikoptera i zavijanjem sirena. Eksplozija je
opustošila jedno krilo Sajens parka. U jedanaest sati pre podne, reporter je na
vestima pročitao listu kompanija smeštenih u toj zgradi. Među njima je bila i
PlantaGenetik.

Govorilo se o tome da je došlo do curenja gasa ili hemijske eksplozije.
Pomenuta je mogućnost da je u pitanju bio teroristički napad. Krilo zgrade
pretvorilo se u tinjajući krš. Bilo je dosta žrtava. Popunjena su sva bolnička
odeljenja za opekotine u Kembridžširu i šire. Bili su potrebni donatori krvi.

U podne, Sarin telefon je zazvonio.
Pogledala je broj i uzviknula: „Gospode, Lik, to je Fred!"
Vratili su se na odeljenje za hitnu pomoć u Nufildu. Prethodne noći je u
čekaonici bilo nekoliko pacijenata sa sitnim povredama.
Danas kao da su se našli u ratnoj zoni. Bolnica je bila mala, sa samo pedeset
kreveta i zapala je u pravi haos tokom krize.
Nakon što su se probili unutra, Lik i Sara su najzad uspeli da privuku pažnju
sestre i da joj kažu da su prijatelji jedne od žrtava. „Samo trenutak, srećo", rekla
im je i ostavila ih da čekaju pola sata dok su ljudi haotično zujali oko njih. Nakon
par pokušaja, mladić koji je gurao prazna kolica sažalio se na njih, poveo ih kroz
vrata hitne pomoći i tako im omogućio da sami pretraže pretrpane hodnike u potrazi
za gospodinom Prentisom.
Neverovatan prizor - bolnica na ivici sloma. Lik je pratio Saru koja je
zagledala svaku žrtvu tražeći Fredovo lice. Pronašla ga je nedaleko od odeljenja za
radiologiju. Ruka i rame su mu bili u gipsu, kao i oba stopala do listova. Bio je u
ranim četrdesetim godinama, kosa mu je rasla u vidu špica ka sredini čela i bio je
bled poput gipsa. Žmirkao je kao čovek koji je izgubio naočare.
„Tu si!", obratio se Sari.
„Oh, Frede! Vidi na šta ličiš! Bila sam tako zabrinuta."
Bio je divan i brižan kao i obično. Insistirao je na tome da se učtivo upozna sa
Likom, kao da se sreću za konferencijskim stolom. „Hvala nebesima što ste
kasnili", rekao je. „Inače biste nastradali u ovoj zbrci."
On je u tom trenutku bio u toaletu. Postideo se zbog toga što su mu pantalone
bile oko članaka kad je nazvala.
Ne seća se više ničeg do trenutka kad su ga vatrogasci položili na nosila i
nepodnošljivog bola u stopalima i ramenu. Injekcija morfijuma na parkingu
beskrajno ga je razveselila. Uveravao ih je da je sasvim dobro, osim što ga je
mučilo to što nije znao šta se dogodilo sa nekoliko njegovih kolega i prijatelja.
Sara ga je držala za ruku i pitala da li može nešto da učini za njega.
Odmahnuo je glavom. „Došla si čak iz Francuske da se vidiš sa mnom. Ne
mogu da ti dopustim da odeš pre nego što čuješ šta sam otkrio."
„Ne budi lud, čoveče!", uzviknuo je Lik. „Preživeo si pakao. Razgovaraćemo
za par dana. Molim te!"
„Napravio sam PowerPoint prezentaciju za vas", rekao je Fred čežnjivo. „Sve
je eksplodiralo. Moj kompjuter, moja laboratorija, sve... Oh, pa dobro. Ali
dopustite mi bar da vam kažem nešto o rezultatima. Možda ćemo jednog dana uspeti
da ih ponovimo. Pravnica se naljutila na mene pošto sam analizirao vaš uzorak bez
odgovarajuće papirologije i sporazuma. Vidite, došli smo do važnih podataka i nije

bilo jasno ko je vlasnik intelektualne svojine. Nije mi dopustila da bilo šta napišem
u pismu ili imejlu. Prošle nedelje sve to je delovalo vrlo važno." Glas mu se
utišao. „Rekli su mi da je jutros poginula... Ta pravnica. Zvala se Džejn."

„Žao mi je, Frede", rekla je Sara i stisnula mu ruku.
Zamolio ju je da mu doda čašu sa vodom i slamčicom. „Pa, ta vaša tečnost je
imala veoma zanimljivu biologiju. Monitori su nam zasvetleli kao božične jelke.
Odakle da počnem? U redu, da li ste znali da je prepuna alkaloida ergota?"
„Šališ se!", uzviknu Sara. Zatim je ugledala Likov zbunjeni izraz i objasnila:
„To su psihoaktivna jedinjenja. Prirodni LSD. Kako je ergot dospeo tamo? Dala
sam ti listu biljaka, Frede." Odgovor joj je sinuo istog trenutka i odmah joj je
izletelo: „Claviceps purpurea!"
„Upravo tako!", odvratio je Fred.
Usporila je zbog potrebe da sve objasni Liku. „To je gljiva. U stanju je da
zarazi divlju i kultivisanu travu, poput našeg divljeg ječma. Gljiva proizvodi
jedinjenja ergota. Tokom srednjeg veka na desetine hiljada Evropljana je obolelo
od ergotizma od prirodno zaražene raži koja je izazivala halucinacije, ludilo, a
ponekad i smrt. Asteci su žvakali seme ladoleža koje sadrži prirodan ergot. Na taj
način su komunicirali sa bogovima. Gospode, proučavala sam ergotizam na
postdiplomskim studijama! I danas se dešava da ergot zarazi žitarice kojima se
hrani stoka i to predstavlja veliki problem."
„Potpuno sam siguran da potiče iz Clavicepsa", izjavio je Fred sa uzbuđenim
pogledom, kao da je zaboravio na okolnosti u kojima se nalazi. „Preovlađuju ergoti
agroklavina i elimoklavina."
S nevericom je odmahnula glavom. „Jesi li otkrio još nešto?"
„Naravno da jesam. Ergoti su samo početak. Čekaj da čuješ ostatak!"
Liku je zazvonio mobilni telefon. Kad ga je otvorio, neko od zaposlenih mu je
rekao da ne može da ga koristi u bolnici.
Lik se izvinio i odšepao niz hodnik ka odeljenju hitne pomoći. „Halo?"
„Da li je to profesor Simar?"
„Da, sa kim razgovaram?"
„Ovde otac Meno iz Rijaka. Moram da popričam sa vama."
„Da, samo trenutak, da izađem."
U hodniku je ugledao kako se dva krupna čoveka kreću ka njemu, rame uz rame.
Učinilo mu se da je čuo kako jedan od njih govori: „Oui", što mu se učinilo čudnim
u hodniku bolnice Nufild. Jedan je nosio duksericu, a drugi postavljenu jaknu.
Obojica su delovala ispijeno. Kad ih je osmotrio imao je utisak da su namerno
skrenuli pogled, ali sve se dogodilo veoma brzo i već je prošao kroz vrata.
Dvorište ispred hitne pomoći bilo je prepuno ambulantnih kola, policijskih
automobila i kombija sa satelitskim antenama. Lik je pokušao da pronađe neko
relativno tiho mesto.
„Kako mogu da vam pomognem, dom Meno?"
Veza je bila loša. Glas se gubio i pojačavao. „Plašim se da su svi mrtvi. Nema

drugog načina da vam to saopštim."
Lik je bio zbunjen. „Žao mi je, ali ne razumem. Kako to mislite mrtvi?"
„Vaši ljudi u logoru. Svi su mrtvi. Užasna tragedija. Molim vas, profesore,

dođite čim budete mogli!"

22

PONEDELJAK

Sara je ostala bez reči i tresla se od glave do pete pored Freda Prentisa kad joj
je u samo par žurno izgovorenih reči preneo da se u Francuskoj dogodila nesreća.

Možda je bilo okrutno što je otišao tako naglo, ali njegov um je bio usredsređen
na nešto što se dogodilo sa druge strane Lamanša. Pozvao je taksi i uverio vozača
da ga odveze sve do aerodroma Hitrou za količinu gotovine koju je imao u
novčaniku. Ostavio je torbu u hotelu; nije mario za to. Koristio je mobilni telefon
dok se baterija nije ispraznila a zatim je sedeo u taksiju spustivši glavu na šake.
Ostatak putovanja predstavljao je dugu, šibajuću maglinu, poput puta u pakao.

Pakao je bio oivičen žutom policijskom trakom.
Imanje opatije bilo je lice mesta velike žandarmerijske istrage, jedan od
policajaca je prepoznao Lika na parkingu i proveo ga kroz forenzički kordon. U
daljini, Lik je ugledao monahe koji se kreću ka crkvi. Koja služba je bila u pitanju?
Izgubio je pojam o vremenu. Zatim je primetio da sunce zalazi. Večernja služba.
Ništa nije prekidalo krug molitve.
Lik je bio poput fetusa, lebdeo je u pomrčini, svestan otkucaja sopstvenog srca
i disanja, ali potpuno nesvestan onog što se dešava van materice.
Pukovnik Tuka se prsio unaokolo, držeći stvari pod kontrolom. Pokraj hladnog
pepela logorske vatre odmah je zasuo Lika pitanjima i obavestio ga o užasnim
činjenicama. Njegova energičnost, maltene razdraganost usred ove nesreće,
razbesnela je Lika i vratila ga u sadašnjost. Međutim, nije bio u stanju da gleda
Tukaovo živahno lice kad je policajac počeo da opisuje položaj tela i prirodu rana.
Umesto toga je gnevno zurio ka objektima koji su krasili pukovnikovu nebesko
plavu košulju - epolete, oznake i tamnoplava kravata. Počeo je u potpunosti da
shvata razmere užasa. Tri studenta i Džeremi su streljani u kancelariji. Pogubljeni.
Mari je silovana i ubijena u jednom od karavana. Elizabet Kutar je silovana i
ubijena u drugom. Lik je najzad uspeo da pogleda Tukaove mesnate usne. „A
Pjer?", pitao je glasom tek nešto glasnijim od šapata.
„Ko je Pjer?", odvratio je policajac.
Nakon što je Lik objasnio ko je Pjer i rekao da je sigurno bio tu u nedelju
uveče, Tuka je zarežao na svoje ljude, zahtevajući objašnjenje za nepotpun zbir
tela, podstičući ih da ponovo pretraže logor. Lik ih je obavestio o modelu Pjerovog
automobila i jedan od policajaca je krenuo ga pronađe.
Tuka ga je maltene naterao da uđe u kancelariju i utvrdi šta je nestalo. Na svu
sreću, tela su bila pokrivena, ali pokrov nije mogao da sakrije krv.
„Gospode", mrmljao je Lik. „Gospode. Ko bi ovo učinio?"
„Zaista, ko", reče Tuka. „Pronaći ćemo ih, možete biti sigurni u to."

Kancelarija je bila potpuno ispreturana. Nestali su kompjuteri, kao i naučna
oprema, mikroskopi i monitori za nadziranje sredine. Ormari i fioke su bili
ispražnjeni na gomilu, kako se činilo, a sadržaj je zapaljen. Četvrtina dokumenata
je potpuno izgorela ili je bila spržena.

„Zašto bi palili dokumente?", pitao je Lik tupo.
Tuka je pokazao ka ugljenisanim ostacima. „Možda su iskoristili papir u
pokušaju da zapale zgradu i unište dokaze. Vatra se sigurno sama ugasila. Ove
plastificirane fascikle ne gore tako lako. Nema znakova da su koristili nešto za
podsticanje vatre. Kresnuli su šibicu, zapalili vatru, pobegli i ona se ugasila. Eto
šta ja mislim."
Jedan od policajaca je proturio glavu kroz vrata. „Kola mu nisu tu pukovniče."
„Gde li je Pjer? Kako se on preziva, profesore?"
„Bereva."
„Kakvo je to prezime?"
„On je iz Sijera Leonea."
„Ah", izustio je Tuka sumnjičavim tonom. „Afrikanac."
„Ne, Francuz", odvratio je Lik.
Tuka je odvratio poluosmehom. „Pa, moramo da pronađemo Pjera Berevu.
Imate li broj njegovog mobilnog telefona? Možete li da ga nazovete?"
Baterija mu je bila prazna. Upotrebio je pukovnikov telefon, ali nije bilo
koristi. Iznenada je pogledao svoj sto. Fioke su bile izvrnute. „U ovoj fioci smo
čuvali rezervni ključ od pećine."
„Vidite da li možete da ga pronađete", reče Tuka. „Ali najpre navucite
rukavice." Pokazao je ka kutiji sa rukavicama od lateksa koje su ostavili
forenzičari. „Zbog otisaka prstiju."
Počeo je da prebira po dokumentima.
„Koliko je bilo ključeva?" pitao je Tuka.
„Dva. Moj je bio kod Pjera."
„Ah, ponovo Pjer."
Nakon zamorne potrage, Lik je objavio da je rezervni ključ nestao i rekao:
„Mislim da treba da proverimo pećinu."
„Hajde da to učinimo."
Vozio je poručnik Bijter. Tuka je usput primio poziv. Uglavnom je slušao. Kad
je završio razgovor okrenuo se ka Liku na zadnjem sedištu. „Islednik mi je upravo
javio nešto interesantno o uzorcima koje je uzeo od žrtava silovanja."
Lik nije želeo da čuje, ali Tuka nije obraćao pažnju na njegovu osetljivost.
„Silovatelj ima abnormalnu spermu. Kratki repovi, nisu dobri plivači. Doktor
je upotrebio termin 'nepokretna. Možda će nam to pomoći, videćemo."
Lik je zamislio likove Mari i Elizabet i suze su počele da mu klize niz lice.
Na kraju staze su ugledali Pjerov crveni automobil na šljunku parkinga. Potrčao
je, a Bijter ga je upozorio. „Ne dotičite ništa!"
Pogledali su unutra, ali kola su bila prazna.

Lik ih je poveo niza stepenice. Razbesneo se kad je na ispustu litice ugledao
širom otvorenu kapiju. „Neko je bio unutra! Gospode!"

Bijter je voki-tokijem pozvao pojačanje.
„Uvedite nas profesore", reče Tuka, otkopčavši futrolu za pištolj.
Na ulazu u pećinu je i dalje stajala kutija sa zaštitnim prostirkama. Lik je
uključio prekidač i čitava pećina je blesnula.
„Treba da koristimo zaštitnu odeću", mrmljao je Lik.
„Radi svoje zaštite?", upita Tuka.
„Ne, radi zaštite pećine."
„U ovim okolnostima nećemo brinuti o tome", zapovedio je pukovnik.
Tuka i Bijter su se ponašali kao da ih je uznemiravala pećinska umetnost, kao
da je tu da bi stvarala zabunu na mestu zločina. Lik se oprezno kretao napred,
proveravajući svako blago, plašeći se grafita ili nekog drugog čina
upropašćavanja. Onaj kome ljudski život ništa ne znači, svakako je sposoban za to.
„Kakve su ovo oznake?", pitao je Tuka pokazavši ka rimskom broju III na zidu.
„U pećini ima deset odaja. Ovo je treća, Odaja crvenog jelena."
„Koja je najvažnija?"
„Sve su važne! Ali ako bih morao da odgovorim, rekao bih da je to Deseta
odaja."
„Zašto?"
„Videćete."
Najzad su stigli do Devete odaje. Lika je delimično utešilo to što je umetnost
bila netaknuta, savršena kao i uvek.
Ušli su u tunel na rukama i kolenima.
Kad su izašli u desetu odaju i Svod šaka, Lik je odmah ugledao Pjerovu dugu
ruku u Odaji biljaka.
Uzviknuo je „Pjer!", i potrčao ka njemu.
Pjer je ležao licem nadole.
Njegova crna koža bila je hladna poput tla pećine. Bijter je opipao puls i
objavio da je rigor mortis već nastupio.
„Pretraži ga", naredio je Tuka. Bijter je stavio rukavice i bacio se na zadatak.
Lik se sručio na bok posmatrajući košmarnu scenu.
Još jedan ubijeni student.
Pod nogama pticolikog čoveka.
Na ovom mističnom mestu.
U glavi mu je odzvanjao glas opata Menoa: „Plašim se da su svi mrtvi."
Bijter je rekao nešto što mu je promaklo. Lik je podigao pogled i zamolio ga da
ponovi. „Rekao sam da je u džepu imao jedan ključ. Da li je original ili rezerva?"
„Original. To je moj privezak."
Bijter je nastavio sa pretragom. „Ima ubodnu ranu na desnom boku. Videćemo
šta će islednik reći, ali to je vrlo verovatno uzrok smrti."
„Šta znači sve ovo, biljke i čovek ili šta god da je, sa erekcijom?" upita Tuka.

„Ne znam da li ćemo ikad saznati bilo šta o njihovom značenju", odvratio je Lik
umorno. „Ali sam siguran da će ljudi imati svoje teorije o tome."

„Koja je vaša teorija?"
„U ovom trenutku to ne mogu reći. Moj najbolji student je mrtav. Moje osoblje
je mrtvo.
Žene..."
Tuka se nije pretvarao da saoseća sa njim. „Ovo nije zaludno ćaskanje
profesore. Ja sprovodim istragu! Želite li pravdu? Siguran sam da želite! Koliko
dobro ste poznavali ovog čoveka?" Pokazao je bradom ka Pjeru.
„Veoma dobro. Radio je sa mnom četiri godine. Bio je dobar arheolog. Mogao
je da postane veoma istaknut naučnik."
„Gde je studirao pre nego što je postao vaš student?"
„U Parizu. Studirao je na Pariškom univerzitetu. Bio je Parižanin."
„Iz Afrike."
Lik se uznemirio zbog načina na koji je policajac ispljunuo te reči. „Pa šta?"
„Da li su ga ikad posećivali prijatelji ili rođaci?"
»Ne."
„Da li je imao loših navika, da li se drogirao?"
„Ne. Koliko znam."
„Da li je imao novčanih problema?"
„Osim onih koje imaju svi studenti? Ne znam. Na šta ciljate?"
Tuka je protrljao mesnate obraze korenom dlanova što je mogao biti znak
zamora ili razdraženosti. „Počinjen je zločin. Veliki zločin.
Svi zločini imaju motiv i priliku za izvršenje. Šta mislite, zašto je Pjer Bereva
bio u ovoj pećini profesore?"
„Ne znam. Ne bi trebalo da bude tu."
„Eto. Imamo motiv. Izvršena je krađa. Vaša oprema je nestala, odnete su torbe i
novčanici žrtava. Izvršen je seksualni napad. Možda spontano. Žene su bile tu.
Počinioci su bili muškarci. Dešava se. Pjer je imao ključ za kapiju pećine.
Možda..." Zastao je tek toliko da odreaguje na Likov sve snažniji bes. Ustao je iz
čučnja i stao iznad pukovnika crven u licu. „Profesore, molim vas saslušajte me,
možda je ovaj student bio umešan u sumnjive poslove sa lošim ljudima. Možda je
on bio njihova prilika. Moramo biti otvoreni prema svim mogućnostima."
„Postojao je još jedan ključ!", uzviknuo je Lik. Reči su odzvanjale u pećini.
„Nestao je. Možda je Pjer pokušavao da ih spreči da... ne znam šta!"
„Možda. Naravno, postoje i druga objašnjenja. Banda narkomana. Putnici.
Cigani. Vaše prisustvo nije bilo tajno. Naučnici su bogati. Imaju skupu opremu.
Znam kako kriminalci razmišljaju. Naučnici su laka meta, bez obzira na to da li je
Pjer Bereva bio upetljan u napad ili ne."
Lik je delimično slušao, a delimično posmatrao kako poručnik podiže Pjera za
kruta ramena kako bi video da li ima nečeg ispod tela. Ugledao je nešto oštrim
pogledom arheologa. „Šta je to?"

„Gde?", upita Bijter.
„Pored njegove leve ruke."
Tuka se primakao i pridržao Pjerovo rame i gornji deo tela. Bijter je
baterijskom lampom osvetlio tlo ispod njega i izvukao blok stvrdnutog braon
materijala veličine desetak slepljenih olovki.
Tuka je navukao rukavicu, podigao ga i omirisao. „Šta je ovo, profesore?"
Lik nije imao pojma, ali nije imalo nikakve veze sa iskopavanjem.
„Ja imam par ideja, ali za sad radije ništa ne bih rekao. Sačekaćemo analizu.
Sve ćemo analizirati, budite sigurni u to", reče Tuka.
„Morate nešto da znate", iznenada se oglasio Lik.
„Nastavite."
„Sinoć sam bio u Engleskoj, u Kembridžu. Neko je pokušao da me pregazi
automobilom. Utekao je."
„Šta policija misli?"
„Kažu da je to verovatno bio pijani vozač."
Tuka je slegao ramenima.
„Jutros sam krenuo na sastanak sa naučnikom sa kojim sarađujem. Došlo je do
eksplozije u kancelariji pre nego što sam stigao tamo. Bilo je mnogo žrtava."
„Čuo sam nešto o tome na radiju. Danas sam imao posla", frknuo je Tuka.
„Osim činjenice da vas prati maler, zašto mi sve to pričate profesore?"
„Zato što možda postoji neka veza. Takve stvari se ne dešavaju tek tako."
„Zašto to mislite? Da, dešavaju se neprestano. Teoretičari zavere žive od
nizanja nasumičnih događaja, poput perli različite veličine, u jednu ružnu ogrlicu. U
mom odeljenju drugačije pristupamo stvarima."
„Zar ne možete bar da porazgovarate sa engleskom policijom?", upita Lik. Iz
novčanika je izvadio posetnicu jednog od policajaca iz Kembridža. Tuka ju je uzeo
i stavio u džep na grudima, kao da nema nameru da je ikad ponovo pogleda. Neko
ih je dozivao sa drugog kraja pećine.
„Uprkos svemu", izgovorio je Lik tužnim glasom, „moraćemo da zaštitimo
integritet pećine. Ljudi ne mogu ulaziti bez zaštite."
„Da, da", odvratio je Tuka odmahujući. „Možete nam pomoći da nekako
uskladimo naše i vaše potrebe, siguran sam u to. Možda možete da osmislite neki
protokol."
Glava je izbila iz tunela u Svod šaka, ali to nije bio pripadnik žandarmerije.
Bio je to Mark Abenhajm.
Njegovo nametljivo lice krasio je slatko-kiseli izraz. U čitavom užasu, nečim je
očigledno bio zadovoljan.
„Tu si!" Lik se zgrčio kad je čuo njegov nazalni, uobraženi glas. „Rekli su mi
da si sišao do pećine." Pogledao je unaokolo, nervozno trepćući i frknuo „O,
bože!", kad je ugledao Pjerovo telo. Lik se setio da Mark nije bio u stanju da ga
gleda u oči kad je bio u poseti tokom iskopavanja. Sad je sevao kao laserskim
zracima. „Nisam očekivao da se tako brzo vratim. Dobro je ponovo videti pećinu,

ali ne u ovim okolnostima. Kakva tragedija! Ministarka ti šalje saučešće."
„Hvala ti, Mark. Nisi morao da dolaziš čak iz Pariza. Policija će se pozabaviti

ovim slučajem."
Abenhajm se trudio da ne gleda Pjerovo telo. Lik je znao da su se upoznali.

Pjer ga je vodio u obilazak pećine. „Plašim se da sam morao da dođem. Možemo li
da razgovaramo nasamo?"

Povukli su se u susednu odaju. Svetle, maltene vesele oslikane šake bile su u
neskladu i delovale su maltene apsurdno s obzirom na okolnosti.

„Izgleda da se srećemo samo neprijatnim povodom", reče Abenhajm.
„Tako izgleda."
„Ovakvi događaji su bez presedana u francuskoj arheologiji. Toliko smrti
tokom jednog iskopavanja. Situacija je veoma ozbiljna."
„Svestan sam toga, Mark, uveravam te u to."
„Profesor Barbije je zabrinut. Ministarka je zabrinuta. Postoji opasnost da sliku
ovog veličanstvenog nacionalnog spomenika naruše ove ljudske tragedije."
Lika skoro da je zabavljalo to što je Abenhajm ponavljao njegove reči sa prvog
sastanka u ministarstvu - „veličanstveni nacionalni spomenik". „Siguran sam da će
se u budućnosti to pominjati u svakom izveštaju i članku o Rijaku", odvratio je Lik.
„To je neizbežno. Takođe sam siguran i da sad nije pravi trenutak da se razmišlja o
tome."
„Ministarstvo se oslanja na mene da razmišljam o tim stvarima!"
„Šta želiš da učinimo Mark? Šta želiš da ja učinim?"
„Želim da daš ostavku na poziciju direktora iskopavanja."
Liku se činilo da se šake na zidovima lagano kreću u krugovima.
Čuo je sebe kako odgovara tom balavom kučkinom sinu. „Zvi Alonova nesreća.
Automobilska nesreća Igoa Pinoa. Napad na logor. To su slučajnosti. Užasne
slučajnosti." Zastao je na trenutak da sasluša sopstvene argumente. Pre par minuta
je pokušao da uveri pukovnika da prihvati postojanje veze. „Kako će moja ostavka
objasniti bilo šta i pomoći da se slučaj zaključi?", ogorčeno je pitao.
„Slučajnosti? Možda. Međutim, postoji jedna veza koju ne možemo da
zanemarimo."
„Koja veza?"
„Sve se to dogodilo dok si ti bio na dužnosti. Moraš da preuzmeš odgovornost.
Moraš da se povučeš. Komisija me je proglasila za novog direktora i ta odluka
odmah stupa na snagu."

23

PEĆINA RIJAK, 30.000 PRE NOVE ERE

Tal je crvenu tečnost nazvao Vodom uzvinuća. Niko nije mogao da tvrdi da je
čovek rođen da leti, ali nakon što bi popio Vodu uzvinuća, niko nije mogao da
proceni gde se čovek završava, a ptica počinje.

Koliko puta je podigao pogled ka pticama u letu i zapitao se kako one vide svet
i kako se osećaju?

Sad je znao.
Strah je brzo popustio pred uzbuđenjem i osećanjem neodoljive moći.
Uvek se sa putovanja vraćao tamo gde su i počinjala - pokraj vatre. Bio je
siguran da je doživeo neverovatnu avanturu, premošćujući vreme i prostor.
Međutim, ljudi su ga uveravali da mu je telo ostalo na mestu, mada se trzao i cimao
izgovarajući čudne koještarije, ali da se s mesta pomerio nije. I svi su naučili kako
da se nose sa posledicama, sa burnim periodom koji su nazivali Talovim gnevom.
Čitav klan je bio uznemiren i zabrinut kad se prvi put vinuo u let. Talovu
sudbinu je odredila smrt brata. Otac je svakog dana sve više slabio i opstanak
Klana bizona je zavisio od njegove sposobnosti da se uzdigne na položaj i povede
ih u budućnost.
Njegovo insistiranje da proba crvenu tečnost izazvalo je oštru debatu. Tal je
tvrdio da su preci nagnali dečaka Gosa da popije tečnosti kako bi klanu ukazali na
novi put. Veliki plan se odvijao pred njihovim očima. Najpre se Talov otac
razboleo i oslabio nakon nesreće. Zatim je Naga ubio sveti bizon. Gos je popio
moćnu tečnost koju je Tal pripremio da izleći Naga.
To nisu bili nepovezani događaji.
Tal je tvrdio da mu je suđeno da crpi saznanja Vode uzvinuća. Kad mu otac
premine, on je trebalo da postane novi vođa klana.
Starci su imali drugačije mišljenje. Ako se Talu nešto dogodi, šta će biti sa
klanom? Rizik je bio prevelik. Svet je bio opasno mesto. Ljudi senke vrebali su iz
šume. Najzad je Talov otac doneo odluku, verovatno poslednju veliku u svom
životu. Telo mu je bilo slabo, ali ne i um.
Tal je mogao da započne potragu.
Kad je prvi put popio Vodu uzvinuća, Uboas je rekla da će sedeti pokraj njega i
ostati budna sve dok se ne vrati. Do duboko u noć mu je mazila kosu, pokušavala
da odgovori na grlene zvuke i vlažila mu suve usne prstima umočenim u vodu.
Kad joj se najzad vratio u cik zore, prve ljudske oči koje je ugledao bile su
njene.
Posegnuo je da joj dotakne lice i ona ga je pitala gde je bio i šta je video.
Evo šta joj je ispričao.

Osetio je kako mu se telo menja. Najpre su mu se šake pretvorile u kandže,
zatim mu se lice izdužilo u čvrst kljun. Par puta je blago zamahnuo rukama i našao
se u vazduhu. Lagano je preletao iznad vatre i posmatrao svoje ljude, zaštitnički
kružeći, navikavajući se na naginjanje i skretanje. Veselilo ga je fijukanje vetra i
lagani let bez napora. Srce mu je pevalo. Da li je on bio prvi pripadnik klana koji
je iskusio nešto slično, prvi čovek?

U daljini je ugledao crne konje kako pasu u savani i poleteo je ka njima,
privučen njihovom gracioznošću i moći. Obrušio se iznad njihovih širokih, divnih
leđa nateravši ih da jurnu u galop i oznoje se. Leteo je među njima, u visini
njihovih glava, podjednakom brzinom. Naravno da je i ranije video konje.
Prikradao im se, pogađao ih kopljem u bokove i prolivao njihovu krv. Jeo je
njihovo meso, nosio njihovu kožu. Ali nikad ih ranije nije video. Ne na ovaj način.

Njihove krupne smeđe oči bile su bistre poput barica na tamnom kamenju nakon
oluje. U njima nije bilo straha, samo životne snage kakvu nikad nije iskusio.
Ugledao je sopstveni odraz u tim smeđim sferama - ramena i ruke čoveka, glavu
sokola. Zatim je iza svog odraza ugledao srce životinje. Osetio je njenu slobodu i
divlju razuzdanost. Osetio je njenu životnu silu, njenu odlučnost da opstane.

Osetio je komešanje na preponama i spustio pogled. Bio je velik i uzdignut,
spreman za parenje. Osetio se življim nego ikad.

Izvio je vrat i uzleteo još više, ostavivši konje za sobom. Ugledao je nešto
oštrim očima sokola. Na horizontu. Tamnu masu u pokretu.

Nagnuo se i jahao vetar preko vazdušne reke ka širokoj ravnici.
Bizoni.
Ogromno krdo, najveće koje je ikad video, kretalo se kao jedna zver, grmeći
kopitima po zemlji u moćnom stampedu. Da li će ga pustiti među sebe?
Spustio je glavu i ponirao sve dok nije okrznuo zemlju, prateći ih otpozadi,
pristižući ih. Bedra i repovi dokle god dopire pogled. Uši mu se ispuniše zvukom
kopita u vihoru.
Razdvojili su se.
Pustili su ga unutra.
Bizon sa leve strane, bizon sa desne. Zamahnuo je rukama i uskladio brzinu sa
kretanjem dve zveri na čelu, dva krupna mužjaka sa glavama poput velikog kamena
i rogovima dugim poput čovekove podlaktice.
Dok su oči konja bile pune slobode i duha, crne oči bizona prelivale su se od
mudrosti. Obraćao im se, ne rečima već znatno moćnijim jezikom. Bio je krdo i
krdo je bilo on. Pričali su mu o njegovim precima i njihovim običajima. On je
njima pričao o svojoj ljubavi i poštovanju. Rekao im je da je on Tal iz Klana
bizona.
Učinili su mu čast dopustivši mu da trči s njima, zahtevali su da i on njima
zauzvrat učini čast.
Nakon što joj je sve ispričao, zaspao je, ali se ubrzo probudio u raspoloženju
mračnom poput noći. Urlao je na nju da se skloni. Odbacio je kože kojima je bio

pokriven. Vikao je u šlepom besu, proklinjući noć, zahtevajući od sunca da svane.
Kad su povici probudili pripadnike klana, jedan od njegovih rođaka je prišao da ga
smiri. Napao je mladića i pokušao da ga uguši pre nego što su ga drugi muškarci
odvukli i pribili uz tlo. Uboas se uplašila njegovih divljih očiju, ali se vratila kraj
njega i protrljala mu ramena iako se napinjao da odgurne njene ruke i kolena ljudi
koji su ga držali svom snagom.

Bes je najzad prošao i on je ponovo bio onaj stari tako da su ga muškarci
oprezno pustili. Razgovarajući među sobom, vratili su se pod svoje kože. Uboas je
ostala sa njim, privijajući se uz njegovo sad smireno telo do jutra.

Nakon prvog Uzvinuća, Talov um nikad nije bio aktivniji. Pristupio je svojim
obavezama prema Klanu bizona u vihoru svrhovite akcije. Njegova odlučnost bila
je izvor strahopoštovanja i inspiracije. Delovalo je maltene kao da urasta u ulogu
vođe pred njihovim očima. Plašio ih je bes koji je ispoljavao posle uzvinuća, ali
znali su da je vođa morao biti neustrašiv. Svet je bio opasno mesto i njima je bio
potreban ratnik.

Tal je postao izvor aktivnosti, više nego inače. Jednog dana bi predvodio lov,
usmrtivši dobrog irvasa jednim ubodom koplja. Narednog dana bi sam krenuo da
skuplja biljke. Zatim bi napravio oštra sečiva i učio Uboas kako da secka travu,
gnječi bobice i stavi kamenu činiju njegove majke u žar vatre dok crvena tečnost
vri i pretvara se u Vodu uzvinuća.

Osetio je da ga privlači magično mesto koje je pronašao kad se peo na liticu da
razgovara sa precima - Talova pećina. Uboas je krenula sa njim kako bi pazila na
njega da mu se nešto ne desi. Zapalio je vatru na ulazu u pećinu a zatim su sedeli u
tišini sve dok noć nije stigla u dolinu. Upozorio ju je da ga ostavi na miru kad
počne bes.

Zatim se vinuo.
Bdela je nad njim i drhtala kasnije kad se razgnevio i jurnuo duboko u tamnu
pećinu, urlajući precima da se pokažu.
Narednog jutra ga je nahranila komadima irvasovog želuca pečenog iznad
vatre. Bio je pun zgnječene trave koja je životinji bila poslednji obrok. Ispričao joj
je o vinuću i stvorenjima koje je posetio kao polučovek, poluptica. Kad se najeo,
ustao je i šetkao se po ulazu u pećinu dok mu noge nisu osnažile i korak ponovo
postao čvrst.
Bledi, kameni zidovi pećine, najisturenije zone do koje su dopirali zraci sunca,
zaslepljivali su mu oči. Par koraka dublje je vladala potpuna tama. Ponovo je bio
sa bizonima. I konjima. I jelenima. I medvedima. Na zidovima pećine, pred očima
je ugledao slike koje su videle njegove oči sokola. Životinje u punoj slavi i moći.
Zahtevale su poštovanje. Bizon je zahtevao čast.
Pojurio je ka vatri i uzeo štap čiji je kraj bio nagoreo. Dok ga je Uboas
posmatrala, vratio se do osunčanog zida i počeo da crta dugu, oblu liniju u nivou
očiju, paralelnu sa tlom. Linija od ugljena je bila tanka i slabo se zadržavala na
zidu, rezultat nije bio prijatan za oko, ništa bolji od kontura koje je crtao kraj

majčinih nogu. Požalio se naglas.
U blesku inspiracije je izlio ostatke Vode uzvinuća iz kamene činije i sipao u

nju komad masti irvasa. Uzeo je drugi ugarak čiji je kraj bio prilično ugljenisan i
mešao njime mast dok nije dobila crnu boju. Zatim je ponovo povukao liniju. Ovog
puta je bila debela i crna. Dobro je prianjala za površinu stene.

Radio je u tišini čitavo jutro, umakao ugarke i slikao u istoj meri rukom koliko i
srcem. Kad je završio, promumlao je nešto i pozvao Uboas da stane pored njega.
Ostala je bez daha zbog onog što je ugledala. Savršen konj, stvaran i prelep poput
živog stvora. Galopirao je otvorenih usta uvlačeći vazduh, šiljate uši bile su mu
okrenute napred. Tal mu je podario gustu grivu koja je delovala tako stvarno da je
bila u iskušenju da je pomazi kako bi osetila njenu svilenkastu mekoću. Imao je
čarobno ovalno oko sa crnim diskom u sredini, prodorno i sveznajuće. Bio je to
najlepši neživi stvor kojeg je ikad videla.

Počela je da jeca.
Tal je pitao šta nije u redu. Dotakla ju je veličanstvenost životinje, ali plašila
se.
Čega?
Te nove moći koju je Tal posedovao. Sada je bio drugačiji čovek od onog
kojeg je ona poznavala. Voda uzvinuća ga je preobrazila u osobu koja se stapala sa
svetom duhova i predaka, u šamana. Stari Tal je nestao, možda zauvek. Sad ga se
plašila. A zatim je ono što ju je najviše mučilo eruptiralo u gejziru suza. Da li ju je
i dalje želeo za ženu? Da li ju je i dalje voleo?
Odgovorio joj je. Da.
Kad je otac najzad preminuo od njega je ostala samo mršava vreća kostiju.
Odneli su ga na sveto mesto. Na obalu reke gde je trava bila visoka a blaga padina
obrasla trskom nežno se spuštala do vode. Na to mesto je dolazio čitavog života da
osluškuje glasove brzaka. Telo su ostavili na padini. Iz daljine, Tal se poslednji put
osvrnuo. Delovalo je kao da se starac odmara. Ako bi se vratio za dan, pronašao bi
samo kosti. Za tri dana ne bi bio ničega.
Talovo zauzimanje mesta vođe prosto se dogodilo. Nije bilo ceremonije niti
govora. To nije bio njihov običaj. Da su pripadnici klana sumnjali u njegovu
sposobnost da ih predvodi, možda bi se čuli šapati, međutim starci koji su se sećali
Talovog dede i jedna mudra stara duša koja se sećala njegovog pradede, složili su
se da će on biti moćan poglavica. Da, bio je mlad, ali bio je iscelitelj i letač
sposoban da komunicira sa svetom prirode i carstvom predaka. Takođe su se
veoma plašili njegovog Gneva, perioda kad mu se nije moglo prići i kad je bio
zlobno nasilan. Osim toga, ljudi su krišom pričali o magičnoj pećini i litici koju
niko osim Tala i njegove žene Uboas nikad nije video.
Jednog dana, Tal je objavio da će povesti klan uz liticu da vide ono što ga
toliko privlači. Mada je vreme bilo lepo sporo su napredovali jer su stariji ljudi
morali da hodaju sa štapovima, a Uboas je bila trudna. Stigli su kad je sunce bilo u
zenitu, zasipajući reku zlatnim zracima. Tal je založio vatru na ispustu i upalio

baklju natopljenu medveđim lojem kako bi gorela dugo i polako.
Zakoračio je u pećinu a klan ga je u stopu pratio. Svetio baklje je olakšalo

prelaz sa svetla u tamu. Pod njenim crvenim sjajem, ljudi su bili zapanjeni. Jedna
mlada žena je ciknula od straha zato što joj se učinilo da će je konji izgaziti sa
leve, a bizon sa desne strane. Mali dečak se oduševio kad je ugledao velikog crnog
bika iznad glave i počeo je da poskakuje gore-dole da bi majka pogledala ono što
on gleda. Tal je postojano radio kako bi pripremio ovo mesto. Uz očev blagoslov
uzeo je Uboas za ženu i njih dvoje su uspostavili radostan ritam. Kad nije bio u
lovu na divljač ili ribu i nije razrešavao sukobe među članovima klana, pripremao
bi Vodu uzvinuća i peo se u pećinu sa njom. Popio bi oporu crvenu tečnost, proveo
noć izgubljen u svetu snova i kad bi se vratio, pun energije i bolnih prepona, legao
bi sa njom na bizonsko krzno svog oca položeno na tlo pećine i gurao kukovima
dok oboje ne ostanu bez snage. Nakon što bi odspavao, neko vreme bi besneo poput
divlje životinje, dok mu se telo ne opusti iscrpljeno demonskim naporima. Zatim bi
se pročišćen vratio sebi i počeo da slika.

Crpeći znanje iz detinjstva kad je radi razonode mešao pigmente od smrvljenih
stena i gline, pripremao je divne, bogate boje koje je putem pokušaja i pogreške
prilagođavao tako da prianjaju uz hladne, vlažne zidove.

Nije mu bilo dovoljno da crta konture životinja kao što su ljudi činili u
prošlosti. Video ih je u živopisnim bojama i tako je želeo i da ih predstavi.
Odabirao je mesto pri svetlosti lampi. Bili su to izumi koji su mu sinuli u
određenom trenutku. Koristio je svoju veštinu oštrača kamena da od krečnjaka
napravi plitku lampu u obliku varjače. U nju bi stavljao komade medveđeg loja
pomešanog sa grančicama smreke. Kad se zapale, davale su žut, dugotrajan plamen
koji mu je Uboas držala dok bi radio.

Uzimao je u obzir i topografiju zidova. Ako je ispupčenje podsećalo na
zadnjicu konja, onda bi to i nacrtao. Ako je ulegnuće delovalo poput oka nekog
stvorenja, tu bi postavio oko. Uvek je oduševljeno posmatrao kako svetlost lampe
igra po površini stene. Uživao je u osećaju pokreta koji je postizao svetlom i
senkama.

Crtao bi konture životinja lojem i ugljenom ili grumenom mangana, međutim
želja da predstavi pravu boju zveri nagnala ga je da osmisli način da nanese oker i
glinu na zidove tako da verno prekriju površinu. Nakon što razmazivanje pigmenta
rukama nije dovelo do odgovarajućeg efekta, osmislio je radikalno rešenje
zasnovano na verovanju da putem vizija treba da udahne život zidovima pećine.

Dah.
Uboas je pokušala da ga spreči prvi put kad je pokušao da izvede taj manevar,
pomislivši da je poludeo. U kamenoj činiji je pomešao oker i glinu a zatim dodao
vodu i pljuvačku kako bi povezao sastojke. Zatim je smesu stavio u usta. Žvakao je
i prebacivao od obraza do obraza i kad mu se učinilo da je odgovarajuće čvrstine,
napućio je usne, stao malo dalje od zida i ispljunuo boju u oblaku finih kapljica,
koristeći šake kao matricu kako bi oblikovao mlaz prema konturama svojih obrisa.

Kad je poželeo da predstavi teksturu i punoću krzna životinje, dobio je inspiraciju
da duva boju kroz rupu u koži kako bi koncentrisao mlaz u stvaranje tačaka. Bio je
to spor, mukotrpan posao, ali on je bio srećan. Čak i kad ga je Uboas zadirkivala
zbog crvenog jezika ili crnih usana.

Pripadnici klana su šaputali i mrmljali dok ih je vodio od slike do slike, od
zida do zida. Talove životinje su imale životnost i boju životinja koje su oni tako
dobro poznavali. Konji su bili crni i šareni, bizoni su se prelivali u crnim, crvenim
i smeđim nijansama, ogromni bik je bio taman poput noći.

Držao je lampu levom rukom dodirujući svoje ponosno srce desnom i objavio
da je ovo tek početak dugog putovanja za Klan bizona.

Pećina je bila ogromna, veća nego što mogu da zamisle, tamnija i hladnija od
bilo kog mesta na svetu. Rekao im je da su mu pećinu darovali preci i svet duhova,
a on kao voda želi da je daruje svojim ljudima kako bi od nje napravili sveto
mesto. Nastaviće da slika sve bitne životinje do kraja svojih dana. Podučavaće
mladiće. Od sad će se njihov prelazak u muževno doba odvijati u pećini. Mladići
će piti Vodu uzvinuća da bi naučili slobodno da lutaju među zemaljskim
stvorenjima i uče od njih. Naučiće ih kako da slikaju ono što vide. To će biti
najsvetije mesto na svetu i pripadaće samo Klanu bizona.

Starci su klimnuli u znak odobravanja i svi ljudi su se složili. Voleli su
njegovog oca, ali Tal je bio vođa kakvog nikad nisu imali tokom duge istorije
klana.

Tal i Uboas su poslednji krenuli. Baš kad je hteo da ugasi lampu šakom zemlje,
Uboas je posegnula u torbu koja joj je visila na pojasu od konjske dlake, izvukla
nešto prstima i predala mu. Bila je to mala statua bizona koju je izrezbarila od roga
bizona koji mu je ubio brata. Držao ga je u ruci i približio lampu da bolje pogleda.
Zatim je spustio široku šaku na njenu glavu i držao je tako dok se nije nasmejala i
rekla mu da će ljudi popadati sa litice bez njihove pomoći.

Klan se rasporedio na ispustu čekajući da Tal izađe. Trepnuo je zbog jakog
sunca i sačekao par trenutaka da mu se oči priviknu. Dečak Gos je iznenada
pokazao ka dolini, preko reke. Tal je usredsredio pogled na figure u pokretu, sitne
poput mrava, ali očigledno dvonoge. Pleme se kretalo kroz savanu, prateći
nekoliko irvasa naizgled nesvesnih njihovog prisustva.

Majušne figure u daljini su sigurno nešto videle ili osetile. Jedan je počeo da
pokazuje kopljem ka litici. Zatim je, koliko je Tal mogao da proceni, čitavo pleme
od bar deset ljudi počelo da pokazuje svojim kopljima i da poskakuje poput buva.
Mada su bili predaleko da bi se čuli, sigurno su povikali jer su irvasi poskočili i
potrčali nazad ka zelenoj šumi. Jedan od mladića iz Klana bizona, lovac usijane
glave od kojeg je samo Tal bio bolji bacač koplja, počeo je da zagovara rat. Irvasi
pripadaju klanu. Moraju da oteraju nametljivce jednom za svagda.

Tal je klimnuo i rekao da su predaleko da bi sada nešto preduzeli, ali u srcu je
bio zadovoljan time da ih ignoriše. Danas je radostan dan, dan duhovne predaje.
Drugi put će brinuti o Ljudima senke.

Mnoge su godine prošle.
Svaki dan kad nije lovio, iscelivao ili pomagao klanu, Tal je bio u pećini, leteo
i slikao. Dva puta godišnje, pre svakog lova na bizona, pozivao je dečake koji su
postali punoletni. Pod žutim sjajem lampe od smreke, klan bi se okupio u Odaji
lova na bizona, kod Talovog mističnog murala koji se prostirao na dva zida, gde je
polučovek, poluptica stajao otvorenog kljuna među krdom bizona u trku i obarao
kopljem jednu životinju prosuvši joj drob. Odabrani dečaci bi pevali molitvu
precima. Zatim bi uzviknuli svoju molbu visokim glasovima, a pripadnici klana bi,
preuzevši ulogu predaka odgovorili dubokim, udaljenim glasom.
Tal bi potom dečacima dao da piju Vodu uzvinuća i klan bi bdeo nad njima
pevajući, sve dok ne bi bili u stanju da ustanu i u transu prate Tala dublje u pećinu,
pored fantastičnih lavova, medveda, jelena i runastih mamuta obojenih žarkim
bojama. Dečaci bi zurili sa zapanjenim pogledom u očima i Tal bi znao da lete uz
stvorenja, dovoljno blizu da osete toplotu njihovih tela i da se stope sa njihovim
dušama. Pećina bi nestala, zidovi bi nestali, dečaci bi prošli kroz njih kao što se
prolazi kroz vodu do mesta sa druge strane vodopada. Kasnije, kad bi se njihove
vizije pretvorile u bes, dečaci bi zavijali jedni na druge i borili se neko vreme, ali
Starci bi pazili na njih. Uboas je rodila samo dvoje dece, dva sina. Tad je, uprkos
Talovoj želji da bude otac brojnog potomstva, postala jalova. Nikakav podsticaj
upućen precima nije njenu matericu učinio plodnom. Ipak, oba sina su preživela
rano detinjstvo i izrasli su u zdrave i snažne dečake. U njegovom životu nije bilo
ponosnijeg trenutka od onog kad je uveo sopstvene sinove u muževno doba i prvi
put ih poveo u pećinu. Stariji sin Mem bez sumnje je bio njegov ljubimac. Ulivao
je učenja u tog dečaka kao što žena hrani novorođenče svojim mlekom. Dečak će
biti šaman, sledeći vođa klana.
Mem je brzo učio i postao je skoro isto tako dobar slikar kao i njegov otac.
Radili su zajedno, jedan kraj drugog, slikajući mlazevima boje divna stvorenja.
Dan za danom, mesec za mesecom, otac i sin su gradili platforme od grana drveća i
loze i stajali na njima kako bi dosegli najviše zidove i tavanice u svakoj narednoj
odaji.
Jednog dana, tokom prvih godina učenja, dečak je napravio grešku. Pljuvao je
crveni oker ispred ispruženog dlana, koristeći ugao palca i zgloba kako bi nacrtao
nežnu oblinu jelenove zadnje noge. Na trenutak ga je omela nesigurnost i pomeranje
drvene platforme i umesto da boja završi na zidu, najveći deo se našao na
njegovom dlanu, obojivši ga narandžastocrvenom bojom. Kad je sklonio ruku sa
zida, na njemu je ostao savršen otisak šake sa razmaknutim prstima. Dečak se trgao,
čekajući očevu grdnju, ali Tal je bio oduševljen. Smatrao je da je otisak dlana
divan i odmah se okušao u toj tehnici.
Jedan otisak se pretvorio u dva i s vremenom će čitava pećina biti ispunjena
ovim radosnim tragovima ljudskosti i očevog ponosa na sina.
Mnogo godina kasnije, nakon što je Tal otkrio kristale malahita i naučio da ih
melje u zeleni pigment, Mem i njegov brat su se pridružili ocu u poslednjoj odaji.

Provukli su se kroz uski prirodni tunel u poseban deo pećine koji je Tal dugo
koristio kao svoje svetilište, najsvetije od svih mesta, gde će naslikati biljke koje
ih uzdižu i povezuju sa svetom duhova. Među biljkama, Tal je naslikao pticolikog
čoveka u punoj veličini, svoj uzvinuti duh, svoju drugu ličnost.

24

UTORAK

Lik je nazvao Saru jednom, drugi put, treći put. Zatim je pokušavao da je dobije
svakih sat vremena. Zatrpao je njen mobilni telefon porukama. Pronašao je njen
londonski kućni broj u telefonskom imeniku i okrenuo ga. Nazvao je kancelariju.
Zatim je počeo da spušta slušalicu nakon signala jer više nije znao kakvu poruku da
ostavi.

Vratio se u svoj stan u Bordou, u uredne momačke odaje u višespratnici
nedaleko od univerziteta. Borio se sa nemirnim morem emocija, jedva uspevajući
da održi glavu iznad vode. Bes. Frustracija. Tuga. Čežnja.

Lik nije bio tip čoveka koji se mnogo premišljao kad su osećanja u pitanju, ali
nije mogao da ih izbegne. Udarala su ga u glavu, prodirala mu u stomak, terala ga
da udara nameštaj, da vrišti u jastuk i da guši poriv da zaplače.

Izbegavao je pozive. Ako ne bi prepoznao broj, pustio bi telefon da zvoni dok
ne prestane. Novinari, uključujući Žerara Žiroa iz Le Monda, neprestano su ga
zvali, ali dobio je naređenje iz ministarstva da ne razgovara sa njima; odnosi sa
medijima bili su u rukama Marka Abenhajma.

Sa kim bi mogao da razgovara - osim sa Sarom?
Nazvao bi Igoa, ali Igo je bio mrtav.
Otišao bi sa Džeremijem i Pjerom na pivo, ali oni su bili mrtvi.
Nema žena kojima je mogao da se obrati. Sve njegove veze bile su mrtve.
Kopile od njegovog oca je bilo mrtvo.
Geografski i neurološki njegova majka je bila u drugom svetu, u kandžama
Alchajmerove bolesti i nije bilo svrhe da je uznemirava. Osim toga, možda bi imao
tu nesreću da mu se javi dermatolog.
Ostala mu je samo Sara. Zašto ne diže slušalicu i ne odgovara na imejlove i
poruke? Ostavio ju je u paklu Nufild bolnice, odjurivši u slepoj panici nesvestan
njenih potreba. „Dogodila se nesreća", to je bilo sve što je rekao pre nego što je
nestao. Nagovestio je obim krize u porukama. Sve je već dospelo u novine. Drugi
članovi tima sigurno su je kontaktirali. Sigurno je znala šta se dešava.
Gde li je?
Nije voleo da pije sam, ali tokom popodneva je iskapio bocu haićanskog ruma
koja mu je preostala nakon neke žurke. U pijanoj izmaglici je došao do zaključka:
Sara je završila sa njim. Ovo je bilo više od prostog odbijanja, u pitanju je nešto
trajno. Most je spaljen do stubova. Loše stvari joj se događaju kad je on u blizini.
Jednom ju je povredio. Verovatno ju je ponovo povredio kad ju je ostavio u
Kembridžu. Otrovan je. Automobili naleću na njega na trotoaru. Ljudi oko njega
umiru. Sa njom će naredni kontakt imati tek kad mu pošalje imejl sa izveštajem o

svojim otkrićima o polenu u Rijaku, potpisan sa „Srdačan pozdrav, Sara". Možda
čak ni to. Abenhajm ju je sigurno već kontaktirao i rekao joj da od sad komunicira
samo sa njim. Možda joj je zabranio da priča sa Likom.

Abenhajm može da se nosi. Rijak je bila njegova pećina.
Napunio je kadu i dok se opuštao trudio se da ne zatvara oči. Svaki put kad bi
to učinio, ugledao bi tela na podu kancelarije, ili Igoa zdrobljenog u kolima, ili
Zvija slomljenog na obali reke. Skupio je šake u pesnice i shvatio da mu je desna
ruka bolje. Manje je crvena i manje ga boli. Nije mario, ali je ipak uzimao lekove.
Telefon se oglasio par puta. Pustio ga je da zvoni.
Umotao se u peškir i preslušao nove glasovne poruke. Prva je bila od Žerara
Ziroa koji je još jenom hitno zahtevao komentar. Drugu je ostavio Pjerov otac koji
je zvao iz Pariza.

25

SREDA

Lik je imao samo jedno odelo koje je na sreću bilo tamno, prigodno za sahrane.
Dve su se desile veoma brzo jedna za drugom, Džeremijeva u Mančesteru i
Pjerova u Parizu.
Između postdiplomaca i mentora se razvija interesantna veza. Delom
roditeljska, delom bratska, delom drugarska. Nije uvek tako. Neki profesori su
nedruželjubivi. Neki studenti su nezreli. Međutim, Džeremi i Pjer su bili dobri
studenti i bliski prijatelji i smatrao je da se nikad neće u potpunosti oporaviti od
njihovih ubistava.
Tog jutra je teške glave, suvih usta i sa bolom u grudima, uhvatio direktan let iz
Bordoa za Mančester.
Džeremijeva sahrana je predstavljala prilično malodušan akt anglikanske
crkve. Porodica i parohijani su sve podneli ćutke. Nije bilo jasno da li je
sveštenik, visoki Irac, ikad upoznao Džeremija, sudeći prema uopštavanju i
otrcanim frazama o tome kako je prerano otrgnut od stada.
Ispred crkve, u tmurnom delu centralnog Mančestera, padala je hladna kiša i
niko nije želeo dugo da se zadržava. Lik je sačekao svoj red i predstavio se
Džeremijevoj porodici, starijem paru koji je očigledno začeo dečaka na samom
rubu ženine plodnosti. Delovali su zbunjeno, kao da su doživeli potres mozga i Lik
nije od njih mnogo očekivao. Džeremi im je pričao o njemu i otac mu se zahvalio
što je došao čak iz Francuske. Zatim je majka pitala: „Jeste li bili tamo, profesore
Simar?"
„Ne, gospođo. Bio sam u Engleskoj."
„Šta se to zaboga dogodilo?", pitala je. Bilo je jasno po njenom staklastom
pogledu da je zaista želela da zna.
„Policija misli da je pljačka u pitanju. Tako mi je rečeno. Smatraju da nije
patio."
„Bio je dobar mladić. Drago mi je zbog toga. Sad je spokojan."
„Da, siguran sam u to."
„Voleo je arheologiju", oglasio se otac, prenuvši se iz ošamućenosti tek toliko
da počne da plače.
Umesto da krene direktno za Pariz, odleteo je na Hitrou i uskočio u taksi. Sara
mu se još nije javila, ali nije mogao da dopusti da to tek tako prođe. Bio je u
Engleskoj. Potrudiće se da se iskupi.
Živela je u Sent Pankrasu, nedaleko od Britanske biblioteke, a samo kratka
šetnja ju je delila od posla u Arheološkom institutu. U Ulici Osulston je izašao iz
taksija na olujnu kišu koja se slivala iz smrknutog večernjeg-neba. Nije imao

kišobran i sako mu se natopio dok je otkrio koji je njen ulaz u zgradu. Prema spisku
stanara, stan broj 21 se nalazio na trećem spratu. Ulaz je bio uvučen i zaštićen od
kiše, što je bilo dobro pošto niko nije odgovarao na njegovu upornu zvonjavu.

Baš je hteo da odustane kad je neka žena prišla vratima. To nije bila Sara. Bila
je Sarinog godišta, imala je gustu kosu i nije nosila šminku. Dugački, vrećasti
džemper skrivao je njenu figuru.

„Izvinite, da li ste zvonili Sari Malori?"
Lik je klimnuo.
„Ja sam njena komšinica Viktorija. Zidovi su užasno tanki. Zapravo, zabrinuta
sam za nju. Znate li gde je?"
„Ne, zbog toga sam ovde."
„Vi ste Francuz, zar ne?", pitala je.
„Tako je."
Pogledala ga je pogledom crvendaća koji se sprema da iščupa crva iz rupe.
„Jeste li vi Lik?"
Odvela ga je do stana 22, dala mu peškir i skuvala čaj. Ona je bila honorarni
pisac i radila je od kuće. Ispričala mu je kako su se sprijateljile čim se Sara
doselila. Kad je Sara bila u gradu, večerale bi jedna kod druge i dva puta nedeljno
u lokalnom kari restoranu. Tokom iskopavanja su povremeno pisale imejlove jedna
drugoj i slale poruke. Bilo je očigledno da zna mnogo toga o Sarinom životu i
posmatrala je Lika znalačkim pogledom koji kao da je govorio: Znači to je taj
čuveni Lik! Oko njega se digla sva halabuka!
Sipala je čaj i rekla: „Poslala mi je poruku u subotu iz Francuske. Rekla je da
se vraća u London u ponedeljak uveče. Sad je sreda. Na vestima sam videla šta se
dogodilo u Rijaku. Izbezumila sam se od brige, ali niko mi ništa ne govori. Molim
te reci mi da ona nije bila tamo."
„Ne, ne, nije bila tamo, hvala bogu. Bila je sa mnom u Kembridžu u ponedeljak
ujutru", objasnio je Lik. „Bili smo u poseti jednom čoveku u bolnici kad sam
primio poziv o toj tragediji. Vratio sam se u Francusku i ostavio je u tamo. Od tada
se nismo čuli."
„Gospode", izustila je sa uplašenim pogledom na licu.
„Jesi li sigurna da se nije vratila u London bez tvog znanja?"
Priznala je da nije mogla biti sigurna i rekla mu da ima ključ od Sarinog stana.
Možda bi mogli zajedno da ga provere.
Sarin stan je po rasporedu i veličini bio identičan stanu njene komšinice, ali je
atmosfera bila veoma različita. Za razliku od Viktorijinog jednoličnog dekora od
glomaznog nameštaja u sivim i belim nijansama, Sarino obitavalište je treperilo od
boje i energije. Odmah je shvatio da je veoma sličan njenom starom stanu u Parizu
koji je tako dobro poznavao. Vodili su ljubav na toj crvenoj sofi. Spavali su pod
plavim prekrivačem.
Viktorija se motala unaokolo, proveravajući svaku prostoriju i na kraju
objavila: „Nije se vraćala, sigurna sam u to."

Lik je u novčaniku imao još jednu posetnicu kembričkog detektiva. „Nazvaću
policiju."

26

ČETVRTAK UJUTRU

Pariz je delovao besprekorno na hladnom svetlu jesenjeg jutra.Dok se Lik iz
hotela u centru grada vozio taksijem ka istoku i Periferijskom bulevaru, okolina je
postajala sve sumornija. Najzad su se našli u predgrađu Montrej. Odavde ste
mogli, ako napregnete oči, da ugledate Ajfelov toranj kako svetluca na zapadnom
horizontu.

Skrenuvši sa Bulevara Ruže de Lil, vozili su kroz kraj u kojem je bilo isto
toliko crnih lica koliko i belih. Ispred stare katoličke crkve u središtu prepunog
bloka, crnci su navirali uza stepenice.

Lik nije upoznao Pjerovog oca, ali Filip Bereva ga je očigledno očekivao, zato
što je pojurio niza stepenice čim je Lik izašao iz taksija.

Zagrlili su se. Visok koliko i Lik, Filip je bio malo viši od svog sina, ali je
imao istu atletsku građu. Nosio je trodelno odelo i sat sa zlatnim lancem, elegantan
detalj iz drugog vremena. Lik je znao da je nekada bio doktor u Sijera Leoneu i da
nikad nije dobio sertifikat za rad u Francuskoj zbog čega je bio primoran da
obavlja posao bolničkog tehničara. Ipak, Lik mu se obraćao titulom doktora.

Crkva je već bila puna. Lika su odveli do prve klupe gde je za njega bilo
rezervisano počasno mesto pored Pjerove majke, dežmekaste žene u tamnoj haljini
sa malim, crnim šeširom na glavi koja je otvoreno jecala.

Tokom rekvijemske mise je postalo očigledno koliko se Pjerova razlikovala od
Džeremijeve sahrane. Ožalošćeni nisu bili emotivno ukrućeni poput Džeremijevih
rođaka i prijatelja. Ljudi su otvoreno jecali i plakali.

U trenutku kad je sveštenik poprskao Pjerov kovčeg svetom vodicom i počeo
da čita De Profundis, cunami tuge je proleteo kroz crkvu.

Nakon toga niko nije postavljao pitanja o onome što se dogodilo, kao da je
„volja božja" univerzalno objašnjenje, umirujući melem. Njegovi roditelji i braća i
sestre prosto su želeli da saopšte Liku da je Pjer preminuo radeći nešto što je voleo
najviše na svetu i da mu je bila čast da bude student čuvenog profesora Simara.

Lik nije mogao da učini ništa drugo osim da ih privije u naručje i kaže par reči
o tome koliko je Pjer bio poseban i da će ploča sa njegovim imenom biti
postavljena na ulazu u pećinu Rijak. Ponovo se našao u taksiju i krenuo nazad u
grad, slab od žalosti. Proverio je glasovnu poštu; nije imao poruka. Nazvao je
inspektora iz Kembridža sa kojim je prethodne večeri razgovarao, pošto mu je
obećao da će proveriti da li se u policijskim izveštajima o nesrećama i prijemu
lokalnih bolnica pominje Sara Malori.

Inspektor se javio na mobilni. Delovao je užurbano i rastrojeno, kao da je usred
nekog posla. Rekao je da nema policijskih, ambulantnih niti bolničkih izveštaja o

profesorki Malori, ali da će ga obavestiti ako dođe do nekih promena. Lik nije bio
siguran da li je policajac zapravo bilo šta uradio. Možda laže kao pas. Kad ga je
pitao da li ima novosti u vezi sa slučajem eksplozije u Sajens parku, detektiv je
ledenim glasom primetio da može doći do informacija na veb-sajtu policije. I to je
bilo to.

Lik se video sa Igoovim radnicima na njegovom pomenu te nije bilo potrebe da
ponavlja reči žalosti i gubitka kad je svratio u kancelarije Pino restauracije u Ulici
Božon. Svima su se na licima mogla pročitati osećanja - nisu morali da govore o
tome. Čak ni inače živahna Margo nije uspela da mu ponudi više od bledog
osmeha. Išao je za njom pokraj Igoove kancelarije, zapečaćene poput mauzoleja, do
kancelarije Isaka Mansijona u dnu hodnika. Isak će ubrzo stići, obavestila ga je i
ponudila mu kafu.

Kad se vratila sa poslužavnikom, pitao je kako stvari stoje.
„Ne tako dobro. Isak će ti ispričati." Držala je nešto u ruci i otvorila je šaku da
mu pokaže, kao da je u pitanju dragulj ili relikvija. Igoov mobilni telefon. Mali,
tanak i moderan, baš kao i on sam. „Policija ga je poslala. Možda nije trebalo, ali
pregledala sam ga. Tu su neke lepe fotografije Igoa i tebe sa nekim ženama."
„Ah", izustio je Lik slabašno, „naša večera u Domu. Njegovo poslednje veče."
„Delujete tako srećno. Želiš li ih?"
Razmislio je o tome. Sigurno će ga rastužiti, ali ipak je rekao da bi voleo da ih
ima.
„Poslaću ti ih imejlom, ako je to u redu", a zatim je otišla, ponovo se
rasplakavši.
Isak je kasnio par minuta. Ušao je sa zabrinutim izrazom lica. Uz minimum
ćaskanja, upustio se u uzrujano izvinjavanje zbog lošeg raspoloženja.
„Ti si mu bio prijatelj Lik, tako da mogu da ti kažem da je sve otišlo dođavola.
Morao sam da preuzmem vođenje knjiga i mogu ti reći da posao nije išao tako
dobro kao što je Igo želeo da verujemo. Podigao je velike kredite zbog svog načina
života, znaš. Posao jedva da je donosio profit, a sad bez njega propada. U crvenoj
smo zoni. Firma ne može da se održi."
„Žao mi je. Mogu li ja nešto da učinim?"
„Osim toga da mi se pridružiš u poslu restauracije? Ne, samo dajem sebi
oduška. Moraćemo da prodamo firmu i sredimo njegovu ostavštinu. Razgovarao
sam sa bankarima. To je moj problem. Ti imaš svoje. Žao mi je što svoje
izjednačavam sa tvojima."
„Ne izvinjavaj se", odvratio je Lik. „Za obojicu bi bilo bolje da je Igo i dalje
sa nama. Lepo je od tebe što si izdvojio malo vremena. Šta iACmaš za mene?"
„Kao što sam ti rekao u poruci. Imam nastavak rukopisa. Igoov Belgijanac je
dešifrovao još jedan deo."
„Da li je rekao koja je ključna reč?"
Isakov sto je bio u haosu, dokumenta i papiri na sve strane. Dobar minut je
tražio i psovao sve dok se nije dočepao dosijea. „ELOIZA".

„Nisam iznenađen", reče Lik. „Na latinskom je, zar ne?"
„To nije problem. Čitam latinski, grčki, pa čak i po malo hebrejskog i
aramejskog. Igo me izabrao zbog moje biografije. Nije želeo čoveka koji će samo
praviti tabele."
„Imaš li vremena da ga sad prevedeš?"
„Za Igoovog prijatelja uvek imam vremena!", počešao se po bradi. „Takođe
sam i ja pomalo radoznao i to će mi biti zabavnije nego da sortiram neplaćene
račune."
Likuje zazvonio telefon. Izvinio se kad je prepoznao broj.
„Lik, ovde otac Meno." Glas mu je drhtao.
„Dobar dan, dom Meno. Jeste li dobro?"
„Budalasto je biti uznemiren zbog takve sitnice nakon svih onih užasnih
ubistava, ali..." Glas mu je utihnuo.
„Ali šta, oče?"
„Upravo sam otkrio da je rukopis nestao! Bio je u kutiji na mom stolu. Sećate
se?"
„Naravno."
„Otvorio sam je jutros da ga pogledam i nije bio tu! Da li slučajno znate nešto o
tome?"
„Ne, ništa. Kad ste ga poslednji put videli?"
„Verovatno pre nekih nedelju dana. Pre nedavne tragedije."
„Da li je neko mogao da uđe u vaše prostorije i da ga ukrade u subotu uveče?"
„Da. Ovde ništa nije zaključano. Braća i ja smo bili na molitvi kad su vaši ljudi
napadnuti."
„Žao mi je, oče. Ne znam šta da kažem. Imamo vernu kopiju rukopisa, naravno,
ali to ne može da zameni original. Treba da nazovete pukovnika i da mu ispričate.
Čujte - imam jednu dobru vest. Dešifrovan je još jedan deo rukopisa. Poslaću vam
informacije čim dođem do njih."
Lik je stavio telefon u džep i video da Isak zuri u njega.
„Povrh svega, Isače, ukraden je i rukopis iz Rijaka i to možda iste one noći kad
su počinjena ubistva. Ne verujem da se sve to desilo slučajno. Ni na trenutak. Zbog
toga je još bitnije da saznamo šta piše u rukopisu. Verovatno je ključan za čitavu
stvar, zato molim te počni."
Isak je odštampao dugačak imejl koji je dobio od Belgijanca. Stavio je naočare
za čitanje i počeo žurno da prevodi sa latinskog izvinjavajući se zbog
zastajkivanja, čežnjivo primećujući da je Igo bolje poznavao jezik.
Za mene je prava misterija kako istomišljenici, ujedinjeni u veličanju Hrista,
mogu imati tako suprotne zaključke o zajedničkom iskustvu. Dok Žan, Abelar i ja
čvrsto verujemo da nas crveni napitak koji smo pripremili vodi ka duhovnom
prosvetljenju i fizičkoj snazi, Bernarje suprotnog mišljenja. Mi napitak nazivamo
Čajem prosvetljenja, a on ga proglašava đavoljim pićem. Bernarov prekor nas je
sve snažno pogodio, ali najviše Abelara koji je duboko poštovao i voleo mog brata

kao da su rod rođeni. Bernarje napustio Rijak i vratio se u Klervo kad smo nas
trojica izjavili da se nećemo odreći zadovoljstva koje pruža napitak. Nismo to
želeli i osećali smo da to ne možemo.

27

MANASTIR SEN MARSEL, 1142. GODINA

Za skroman manastir poput onog u Sen Marselu, bio je to izvanredan skup.
Podalje od reke Saone, udobno smešten u gustom cestaru, manastir nije bio u stanju
da se nosi sa prilivom hodočasnika. Stizali su iz svih delova Francuske. Kako je
tako raznolika populacija saznala da se jednom čoveku bliži smrt, nije bilo moguće
reći.

Abelar, veliki učitelj, filozof i teolog ležao je na samrti. Došli su studenti,
sledbenici i obožavaoci iz svakog perioda njegovog života - iz Pariza, Nožan sir
Sena, Rijaka, opatije Sen Deni i Sen Žilda de Ruj, škole Paraklet u oblasti Fere-
Kensi i najzad iz ovog prijateljskog svetilišta blizu Klinija. Proveo je život
putujući i podučavajući, razmišljajući i pišući. Da nije te užasne pošasti, sušice
koja mu je razdirala pluća, privukao bi još mnogo sledbenika, jer je bio veoma
harizmatična ličnost.

Bolnica je bila smeštena u običnu kolibu sa slamnatim krovom. Na ugaženoj
čistini između kolibe i kapele četrdesetak muškaraca je podiglo logor kako bi se
molili, razgovarali i posećivali ga pojedinačno ili u paru.

Put od Rijaka do Sen Marsela predstavljao je dvadesetčetvorogodišnje
istraživanje života i ljubavi. Abelar je napustio Rijak kad je povratio zdravlje i
snagu i otišao u opatiju Sen Deni gde pristupio benediktinskom redu i započeo
veoma bogat period kontemplacije i pisanja. Ne samo što je proizveo kontroverznu
raspravu o Svetom trojstvu, veoma uznemirivši ortodoksne crkvene elemente, već
je nastavio da piše pisma prepuna strasti svojoj voljenoj Eloizi, i dalje smeštenoj u
opatiji Aržantej. Bio je veoma naprasit. Njegova radoznala priroda, oštra
inteligencija i bezgranična energija vodile su ga u prepirku, ispitivanje i potresanje
ustanovljenih činjenica iz temelja. Kad bi mu duh posustao ili mu korak usporio,
krenuo bi sa pletenom korpom u polja i livade da sakuplja biljke i bobice,
zabavljajući time svoju braću monahe koji nisu znali šta on sa tim biljem radi.

Imao je svoje lično trojstvo koje mu je okupiralo misli: teologija, filozofija i
Eloiza. Kad su prve dve stvari u pitanju, samo par ljudi je imalo dovoljno
sposobnosti da lomi koplja sa njim ili da deli njegove intelektualne sklonosti. Kad
je u pitanju poslednja, svi muškarci su bili u stanju da razumeju njegovu čežnju.

Eloiza, slatka Eloiza, ostala je ljubav njegovog života, svetionik na dalekom
brdu koji ga priziva kući. Međutim, zamonašila se kao i on. Hrist je zauzeo prvo
mesto kao objekat njihove ljubavi i posvećenosti. Mogli su samo da razmenjuju
pisma koja su žarila jedno drugo količinom strasti.

Ni Abelar, ni Bernar iz Klervoa nisu mogli da zamisle da će njihovo
neprijateljstvo stvoriti most za ujedinjenje ukletih ljubavnika.

Kad je Bernar napustio Rijak i vratio se u Sito izlečenog tela, ali veoma
uznemirenog uma, gorko je žalio zbog odluke svog brata Bartomjua da se ne
odrekne đavoljeg pića. Prisećajući se, krivio je Abelara zbog takvog razvoja
događaja jer je od svih učesnika događaja upravo taj evnuh posedovao najsnažniji
um i bio najubedljiviji govornik. Njegov siroti brat je bio običan pion. Pravi
zločinac je bio Abelar.

Iz tog razloga je upotrebio svoj sve snažniji crkveni uticaj kako bi pratio rad
ovog monaha otpadnika i kad mu je Abelarova studija o Trojstvu dopala šaka,
proglasio ga je za jeretika i pozvao ga pred crkveni sabor u Soasonu 1121. godine
da odgovara za svoje postupke. Zar on nije proklamovao triteistički koncept da su
Otac, Sin i Sveti duh odvojena božanstva, sa odvojenim egzistencijama, penio je
Bernar? Zar je za njega „jedan bog" samo apstraktan pojam? Zar je izgubio razum
od đavoljeg pića?

Sa nemalim zadovoljstvom Bernar je saznao da je papa primorao Abelara da
spali sopstveno delo i da se osramoćen povuče u Sen Deni. Međutim, gorko seme
je posejano. Monasi te opatije su odlučili da se oslobode Abelara i njegove jeresi.
Osamio se u napuštenom mestu nedaleko od Troa, u selu po imenu Fere-Kensi.
Tamo je sa malom grupom sledbenika osnovao novi manastir kojem su nadenuli
ime Molitvište Paraklet. Paraklet - Sveti Duh. Trn u oku svojih tužitelja.

Mesto je odgovaralo Abelaru. Bilo je zabačeno, imalo je dobar izvor u blizini,
plodno tlo i obilje stabala od kojih se mogla izgraditi crkva. Na njegovo osobito
zadovoljstvo, u okolini je bilo dosta ladoleža, divljeg ječma i ogrozda. Kad su
izgrađene osnovne stvari neophodne molitvštu - kapela i zgrade za smeštaj, uradio
je nešto što nije učinio otkako je postao opat ovog novog manastira: pozvao je
Eloizu da dođe.

Došla je iz Aržanteja na kolima u koje su bili upregnuti konji u pratnji nekoliko
monahinja.

Mada je nosila jednostavnu monašku odeću, bila je zanosna kao što je pamtio.
Okruženi sledbenicima, nisu mogli da se zagrle. Dodir ruku - to je bilo sve. To
je bilo dovoljno.
Primetio je da je njeno raspeće veće od raspeća koje nose njene pratilje. „Sad
si igumanija", reče.
„A vi ste opat, gospodine", uzvrati ona.
„Uzdigli smo se na visoke položaje", našalio se.
„Kako bi bolje služili Hristu", odvratila je, oborivši pogled. Došao je tokom
noći kod nje u malu kuću koju je izgradio. Protestvovala je. Svađali su se. Sa
divljim pogledom u očima, pričao je suviše brzo na sanjalački način, ubedljivo ali
tečno, bez pauza kao u normalnom razgovoru. Nešto ranije te večeri popio je Čaj
prosvetljenja. Nije morala to da zna. Nije imao dovoljno vremena. Raspoloženje
će mu se ubrzo pokvariti i nije želeo da ona tome prisustvuje. Njen um i jezik bili
su oštri kao i uvek. Koža bela kao najfiniji mermer u salonu njenog ujaka Fulbera i
uglavnom skrivena ispod grube monaške odeće. Gurnuo ju je dole na krevet i pao

na nju, ljubeći je po vratu i obrazima. Odgurnula ga je i grdila, ali zatim se predala
i poljubila ga. Povukao je grubo platno koje ju je pokrivalo do članaka i otkrio
njene butine.

„Ne smemo", zastenjala je.
„Supružnici smo", dahtao je on.
„Više nismo."
„I dalje jesmo."
„Ali ti nisi u stanju", rekla je i tad osetila njegovu krutost uz svoju nogu. „Kako
je to moguće?", zadahtala je. „A tvoja... nezgoda?"
„Rekao sam ti da postoji način da ponovo budemo muž i žena", odvratio je i
povukao joj haljinu iznad struka.
Licemerje.
Teško ih je pritislo. Ona je bila udata za Hrista. On se zamonašio i ta zakletva
je podrazumevala čednost. Oboje su imali snažan intelekt i bili svesni religioznih,
etičkih i moralnih posledica svojih dela. Ipak, nisu bili u stanju da se zaustave.
Nekoliko puta nedeljno, nakon večernje molitve, Abelar bi se povukao u
opatsku kuću, popio Čaj prosvetljenja i odlazio kod nje usred noći. Ponekad bi se
na početku opirala. Ponekad ne bi rekla ni reč. Ali svaki put kad bi došao, pokorila
bi se i legli bi zajedno kao muž i žena. Svaki put bi je nakon tog čina ostavio da u
suzama omalovažava samu sebe. I on bi se, kad ostane sam, usrdno molio za
oproštaj grehova.
Njihov odnos je mogao da se nastavi bez posledica. Bio je evnuh. To su svi
znali. Čudnim obrtom sudbine, njihov odnos je bio van sumnje i besprekoran.
Ipak, nije mogao da opstane. Na kraju, Hrist je bio snažniji od njihove požude.
Krivica ih je izjedala i pretila njihovom duševnom zdravlju. Tajni susreti su ih
uništavali. Rekla je da se oseća kao lopov i on to nije mogao da porekne. Uvek je
insistirao da je ostavi nakon što su vodili ljubav i upozorio je na tamnu stranu koja
ga drži u kandžama, čega je želeo da je poštedi. Zatim bi otrčao u šumu pre nego
što ga bes obuzme. Dok taj tamni oblak ne mine, tamo bi granom udarao stabla i
mlatio zemlju pesnicama sve dok ga bol ne zaustavi.
Neprekidni ciklus greha i pokajanja pretvorio ih je u volove koji pod jarmom
pokreću vodenički točak, stalno idu u krug i nigde ne stižu. Zar nisu imali, pitali bi
jedno drugo iscrpljeni nakon vođenja ljubavi, neku višu svrhu?
S vremenom, uprkos neodoljivoj želji i ljubavi, rekao joj je da se vrati u
Aržantej i ona se složila.
Nastavili su da pišu jedno drugom na desetine pisama, izlivajući duše na
pergament. Abelara je najviše dotakla jedna poruka koju je iznova čitao svaki dan
do kraja života:
Moliš me da se predam dužnosti i u potpunosti pripadnem Bogu kojem sam
posvećena. Kako da to učinim, kad me plašiš slutnjama koje mi danju i noću
pritiskaju um? Kad nam zlo preti i kad je nemoguće odvratiti ga, zašto da se
prepustimo strahu koji nam ne može pomoći, koji nas muči više nego samo zlo?

Čemu mogu da se nadam nakon što tebe izgubim? Šta me može vezati za zemlju
nakon što smrt uzme sve što mi je na zemlji drago? Bez teškoća sam se odrekla svih
draži života, sačuvavši samo ljubav i tajno zadovoljstvo da neprestano mislim na
tebe i da znam da živiš. Ali avaj! Ti ne živiš za mene i ne usuđujem se da laskam
sebi nadom da ću te ponovo videti. To je moja najveća patnja. Nebo mi zapoveda
da se odreknem fatalne strasti koju osećam prema tebi, ali moje srce nikad neće
pristati na to. Adieu.

Nakon što je otišla, Abelar se bacio na pisanje, podučavanje i usrdnu molitvu.
Oduvek je privlačio najoštroumnije studente i oni su ga pronašli u Parakletu.

Međutim, sad čvrsto ušančen u ulogu neprijatelja, pronašao ga je i Bernar ili je
bar pronašao njegova nova dela. Nekoliko godina je podučavao i pisao, ali
stanovište o Trojstvu ga je ponovo dovelo u sukob sa ortodoksijom. Godine 1125.
pokleknuvši pod Bernarovom udaljenom ali moćnom rukom, njegova pozicija na
Parakletu je postala neodrživa.

Abelar je još jednom pozvao Eloizu u Paraklet uveravajući je da to čini zbog
veoma bitnog posla, a ne strasti. To je samo delimično bila istina, jer njegova
strast nikad nije popustila. Rekao joj je da mu je ponuđena dužnost opata manastira
Sen Žilda de Ruj u Bretanji i da je prihvatio. Da, Bretanja je bila daleko, ali je
tamo mogao da počne iznova, daleko od sfere uticaja svojih protivnika. Trebalo je
još mnogo toga da napiše, još mnogo toga da nauči. Njegova snaga i ambicija nikad
nisu bile veće. Takođe će moći da posećuje njihovog sina Astrolaba koji je od
rođenja živeo u Bretanji sa Eloizinom sestrom.

Ovo je sačuvao za kraj. Položio je obe šake na njena ramena u isto vreme nežno
i autoritativno i dodelio joj titulu igumanije Molitvišta Paraklet. Manastir je sada
bio njen. On će se u Paraklet vratiti samo u smrti.

Plakala je.
Lila je suze zbog njihove izgubljene ljubavi, zbog ćerke koja nije upoznala
svoju majku.
Takođe je lila suze radosnice zbog Abelarovog čudesnog trijumfa nad njenim
okrutnim ujakom i zbog njegovog nesavladivog duha i snage. Njene monahinje su
pozvane da dođu iz Aržanteja i da joj se pridruže. Abelarova braća će otići kako bi
Paraklet postao ženska zajednica.
Na misi u crkvi, zvanično ju je postavio za igumaniju i predao joj primerak
manastirskih pravila i skiptar, pastirski štap koji je čvrsto stegla, gledajući ga
duboko u oči.
Kasnije, kad je odjahao na zapad, smatrajući da je više nikad neće videti,
ugušila je suze i smireno krenula ka kapeli gde su je monahinje čekale da ih prvi
put povede u večernju molitvu.
Abelar je kratko vreme boravio u Bretanji. Svoju tugu i frustraciju je pretočio u
autokratski stil i ubrzo je otuđio pripadnike svog novog stada koji su od njega
očekivali da će biti popustljiv gospodar. Pisao je furiozno, molio se sa besom u
očima, surovo smanjivao obroke monaha i gonio ih da rade kao teretna marva.

Oslobođenje je nalazio samo u periodičnoj upotrebi Čaja prosvetljenja koji bi mu
olakšao muke i podstakao revnost. Međutim, ponovo je shvatio da je vreme za
odlazak kad su njegova braća iz Sen Žil de Risa izrazila nezadovoljstvo njegovom
autokratijom pokušavši da ga otruju.

Tako je započelo novo poglavlje u njegovom životu, petnaest peripatetičkih
godina koje su ga odvele u Nant, na brdo Svete Genoveve i nazad u Pariz, gde je
sakupljao učenike kao što veverica sakuplja žirove. Gde god bi išao, pobrinuo bi
se da ima zalihu dragocenih biljaka i bobica - ne bi prošlo ni nedelju dana da se ne
prepusti uživanju.

Zbog zlehude sudbine nije mogao da živi u bračnom blaženstvu sa svojom
jedinom pravom ljubavi i smatrao je da nema šta da izgubi ako slobodno izlaže
svoje stavove. U raspravi za raspravom, knjizi za knjigom, davao je sebi oduška
protiveći se tradicionalnoj crkvi moćnom inteligencijom. Svaka publikacija je
nalazila put do Bernarovog stola koji je malo-pomalo postao najuticajniji teolog
posle pape.

U tekstu Sic et Non, Abelar je maltene napravio parodiju od ortodoksnih vođa i
predstavio crkvene oce kao nesposobne da se jasno izraze. Bernar je škrgutao
zubima ali rad sam po sebi nije bio kažnjiv. Abelar je najzad prešao granicu, bar
što se Bernara tiče. Smatrao je da njegovo delo Expostitio in Epistolam ad
Romanos, pljuje pred stopala crkve poričući temelje pokajanja. Zar nije Hrist lično
preminuo na krstu kako bi okajao grehe ljudi umirući umesto njih? Ne prema
Abelaru! On je smatrao da je Isus preminuo kako bi osvojio srca ljudi primerom
ljubavi pomirene sa sudbinom. Ljubavi! To je bilo previše.

Bernar se sav svoj uticaj usmerio na zadatak slamanja Abelara jednom za
svagda. Gotovo je bilo sa privatnim upozorenjima. Bernar je stvar predočio
biskupima Francuske. Abelar je pozvan na Koncil u Šansu 1141. godine, kako bi
branio svoj slučaj. Smatrao je da će moći otvoreno da se sretne sa tužiteljem, da
debatuje sa svojim starim prijateljem i razgovara kao što su činili tokom oporavka
u Rijaku.

Kad je Abelar stigao u Sans saznao je, na svoj užas, da se Bernar prethodne
večeri sastao privatno sa biskupima i da je o presudi već odlučeno. Neće biti javne
debate niti bilo čega sličnog, ali Koncil se složio da mu podari slobodu kako bi
mogao lično da moli za milost u Rimu.

Nikad nije stigao tamo.
Bernar se pobrinuo da papa Inokentije II potvrdi presudu Koncila u Šansu pre
nego što je Abelar uspeo da napusti Francusku. Mada to ionako nije bilo od
značaja. Par meseci ranije, jedan od studenata se nakašljao Abelaru u lice i zarazio
mu pluća sušicom.
Razboleo se samo par nedelja nakon odlaska u Sans. Najpre je krenula groznica
i noćno preznojavanje. Zatim suv kašalj koji se pretvorio u prave napade.
Ružičasta tečnost koja mu se cedila iz pluća postala je crvena i najzad počela da
šiklja u tamnocrvenom mlazu. Apetit mu je presušio kao istrošen bunar. Smršao je.

Napustila ga je čak i želja za crvenim čajem.
Stari kolega i dobrotvor, prečasni Pjer, opat Klinija, umešao se kad je Abelar
prošao kroz njegovu kapiju istrajavajući u pokušaju da stigne do Rima na
audijenciju kod svetog oca.
Pjer mu je zabranio da nastavi putovanje i smestio ga u krevet. Izdejstvovao je
ublažavanje presude iz Rima i uspeo da navede Bernara da se povuče javivši mu
da Abelar umire. Zar nije besmisleno i okrutno i dalje progoniti ovog monaha,
pitao je. Bernar je duboko udahnuo i složio se.
Prošla je zima i stiglo je proleće. Abelar je postajao sve slabiji. Pjer je
smatrao da će sestrinska kuća, manastir Sen Marsel, biti tiše obitavalište sa
nežnijim rukama. Tamo je poslao Abelara da dočeka svoje poslednje dane.
Povorka monahinja na konjima izbila je na čistinu. Bilo je vetrovito aprilsko
jutro. U logoru, muškarci su prestali sa kuvanjem i podigli se na noge. Začuo se
žamor. Nalet vetra je zbacio kapuljaču žene koja je jahala uspravno u sedlu i
skinuo joj veo. Imala je dugu sedu kosu upletenu u pletenicu.
Jedan monah je doneo veo i pomogao joj da sjaše.
„Dobro došla, igumanijo", rekao je, kao da su se mnogo puta sreli.
„Poznajemo li se, brate?", pitala je.
„Prijatelj sam vašeg prijatelja", odvrati on. „Ja sam Bartomju iz opatije Rijak."
„Ah, od pre mnogo godina." Radoznalo ga je osmotrila ali nije više ništa rekla.
„Želite li da vas odvedem kod njega?", pitao je Bartomju.
Uzdahnula je. „Znači nisam zakasnila."
Prekrivač je bio navučen do Abelarove brade. Spavao je. Mada mu je sušica
istopila meso sa lica, Eloiza je prošaputala da izgleda bolje nego što je očekivala.
Zatim je klekla kraj njegovog kreveta i skupila dlanove u molitvi. Abelar je otvorio
oči. „Eloiza." Sa slabih usana, bio je to više šapat nego reč.
„Da, dragi moj."
„Došla si."
„Da. Da budem sa tobom."
„Do kraja?"
„Naša ljubav nema kraja", prošaputala mu je u uho.
Uprkos šapatu, Bartomju je to čuo, izvinio se i izašao kako bi par mogao da
provede neko vreme nasamo.
Čekao je ispred kolibe čitavo veče i noć, poput stražara. Eloiza je ostala do
zore, a zatim se na kratko povukla. Vratila se sveža i odlučnija nego ikad da istraje
u bdenju. Kad je Bartomju pitao da li joj je potrebna pomoć bolničara, odmahnula
je i rekla da je savršeno sposobna da se pobrine za sve njegove potrebe.
Kasnije u toku dana, nastala je pometnja kad je grupa kraljevih vojnika
agresivno ujahala u dvorište manastira. Bartomju je izašao pred njih, razmenio par
reči sa kapetanom i prebledeo.
„Kad stiže?", pitao je.
„Nije daleko iza nas. Možda za sat. A ko ste vi?"

„Njegov brat", promrmljao je Bartomju. „Ja sam brat Bernara iz Klervoa,"
Vojnik mu je otvorio vrata i Bernar je izašao iz svoje prekrivene kočije bled i
iznuren. Imao je pedeset dve godine, ali izgledao je starije. Pritisak visokog
položaja i godine spartanskog života učinile su da mu koža postane mlitava i
žućkasta, a udovi artritični i kruti. Osmotrio je loše uslove koji vladaju u logoru u
enklavi hodočasnika i skup sveštenika i učenjaka, žena i muškaraca.
Da li ću ja izazvati toliko dodvoravanja u trenutku svoje smrti, pomislio je.
Zatim je zapovednim glasom uzviknuo: „Ko će me odvesti do Abelara?"
Prišao mu je Bartomju. Dva čoveka su se na trenutak pogledala u oči, međutim
Bernarje odmahnuo glavom i skrenuo pogled na trenutak pre nego što se ponovo
usredsredio na čoveka.
„Zdravo, Bernare."
Na trenutak ga je naljutila ova neformalnost. On je bio opat Sitoa. Papski legati
su od njega tražili pomoć. Sedeo je pokraj papa, a sveti otac koji trenutno stoluje u
Rimu ceni njegov savet više od saveta bilo kog drugog čoveka. Bio je osnivač i
dobrotvor vitezova templara. Njegovo ime su uzvikivali krstaši. Zalečio je velike
crkvene šizme. Ko je bio ovaj monah koji ga je prosto zvao imenom?
Ponovo ga je pogledao u oči. Ko je bio ovaj čovek?
„Da, to sam ja", reče Bartomju.
„Bartomju? To ne može biti. Ti si mlad."
„Ovde je jedan još mlađi." Uzviknuo je u pravcu logorske vatre. „Nivare,
dođi!"
Nivar je dotrčao. Bernar ga nije video polovinu života, ali njegov najmlađi brat
je duboko zagazio u četrdesete godine i ovaj visoki, snažni čovek pred njim sigurno
nije bio Nivar. Tri čoveka su se zagrlila, međutim Bernarovi zagrljaji su bili
oprezni.
„Ne plaši se. Sve ćemo ti objasniti, brate", rekao je Bartomju. „Ali požuri da
vidiš Abelara dok još diše."
Kad su Bernar i Bartomju ušli u kolibu bolesnika, Eloiza se okrenula da otera
nametljivce i shvatila da je ušao crkveni velikodostojnik.
Ustala je i krenula ka Bernarovom prstenu, ali on je odmahnuo pokazavši joj da
se vrati kraj Abelara.
„Vaša ekscelencijo, ja sam..."
„Ti si Eloiza. Igumanija Parakleta. Čuo sam za tebe. Poznat mi je tvoj intelekt i
tvoja pobožnost. Kako je on?"
„Kopni. Dođite. Još ima vremena."
Dotakla je Abelarovo koščato rame. „Probudi se, dragi. Došao ti je neko u
posetu. Tvoj stari...", pogledala je Bernara.
„Da, nazovi me starim prijateljem."
„Tvoj stari prijatelj, Bernar iz Klervoa je došao da te vidi."
Slabašan, ljut kašalj najavio je njegovo buđenje. Bernar se šokirao kad ga je
ugledao, ne zbog toga što je bio sama kost i koža, već zbog toga što je delovao

veoma mladoliko. „I Abelar!", prosiktao je.
Bartomju je stajao u ćošku sa rukama čvrsto prekrštenim preko grudi. Klimnuo

je.
Abelar je uspeo da se nasmeši. Da bi mogao da govori bez izazivanja napada

kašlja, naučio je da šapuće koristeći grlo više nego dijafragmu. „Jesi li došao da
mi spustiš teg na glavu i da me dokrajčiš?", šalio se.

„Došao sam da izrazim svoje poštovanje."
„Nisam bio svestan toga da me poštuješ."
„Kao osobu, beskrajno te poštujem."
„Šta je sa mojim gledištima?"
„To je druga stvar. Ali završili smo sa tim raspravama."
Abelar je klimnuo. „Jesi li upoznao Eloizu?"
„Pre par trenutaka."
„Dobra je igumanija."
„Siguran sam u to."
„Dobra je žena."
Bernar je ćutao.
„Volim je. Uvek sam je voleo."
Opat se nelagodno premestio s noge na nogu.
Abelar je zamolio ostale da izađu kako bi ostao sam sa Bernarom. Kad su se
Eloiza i Bartomju povukli, pozvao je Bernara bliže. „Mogu li nešto da ti kažem,
kao prijatelj prijatelju?"
Bernar je klimnuo.
„Ti si veliki čovek, Bernare. Vršiš sve teške religiozne dužnosti. Postiš, bdiš,
patiš. Ali ne istrajavaš u lakim dužnostima - ne voliš."
Starac je skliznuo na stolicu pokraj kreveta i suze su mu ispunile oči. „Ljubav."
Izgovorio je tu reč kao da stranog porekla. „Možda si u pravu, stari prijatelju."
Abelar mu prepredeno namignu. „Opraštam ti."
„Hvala ti", uzvratio je Bernar blago zabavljen.
„Želiš li da te ispovedim?"
„Nisam siguran da imam dovoljno vremena da ispovedim sve svoje grehe.
Nismo se videli od one noći u Rijaku kad smo svi zajedno pili čaj."
„Da, čaj."
Abelar je dobio napad kašlja i obojio maramicu crvenom bojom. Kad je doveo
disanje pod kontrolu, rekao je: „Dopusti mi da ti pričam o čaju."
Dva dana kasnije, Abelar je preminuo.
Eloiza je odnela njegovo telo u Paraklet i sahranila ga na brežuljku blizu
kapele.
Doživela je duboku starost i prema želji sahranjena kraj njega 1163. godine,
uverena da će zauvek ležati jedno kraj drugog.

28

ČETVRTAK, PODNE

Vožnja taksijem do Pale Rojala trajala je kratko i Lik nije imao vremena da
dobro razmisli o onome što je upravo čuo. Da li je bilo moguće da je postojala
veza između rukopisa iz Rijaka i haosa i krvoprolića u sadašnjosti? Kako su
izmišljene priče monaha iz dvanaestog veka o napicima i manastirskim intrigama
mogle kroz vekove da utiču na njegov život?

Kad je Isak završio prevod sa latinskog veoma se uzbudio. „Znaš, Lik, ne znam
ništa o toj smesi, o tom piću o kojem Bartomju piše, ali nezavisna priča u prvom
licu o aferi i završetku romanse između Abelara i Eloize je neprocenjiva. Moram
da razmišljam kao trgovac. Ako rukopis bude pronađen, voleo bih da organizujem
prodaju muzeju ili državi."

„Nadam se da će biti pronađen. Ali odluku će doneti opatija. To je njihova
imovina."

Isak je klimnuo i obećao Liku da će ga kontaktirati čim stigne novi imejl od
Belgijanca. Doduše, večeraće zajedno. Te noći će jesti i piti Igou u čast. Obojici je
bilo potrebno emotivno razrešenje.

Ponovo je okrenuo Sarin broj. To mu je postala opsesivna rutina. Saobraćajna
gužva je bila umerena u podne. Trg Konkord je bio širom otvoren i veličanstven
kao i uvek. Odsutno je pogledao čukljeve. Bili su manje crveni; nove tablete su
definitivno delovale. Maltene je osetio krivicu zbog toga što ih pije. Ljudi su mrtvi.
Sara je nestala, a on brine sitnu brigu oko infekcije ruke. Naljutio se na sebe, a
zatim kao da je neko okrenuo prekidač, bes se preobrazio u melanholiju. Spustio je
lice u šake i bukvalno protresao glavom, pokušavajući da odagna demone. Nije
mogao sebi da dozvoli da se prepusti bolu. Imao je posla.

Moris Barbije se složio da ga vidi na kratko. Eto čoveka koji se potpuno uživeo
u sopstvenu izveštačenost. Mada je zbog ajnštajnovske frizure i leptir-mašne u
svojim srednjim godinama delovao poput kicoša, to mu je u starosti prilično
pristajalo. Njegova kancelarija u ministarstvu takođe je bila studija kitnjastog stila,
pretrpana izborom drevnih predmeta i pretklasične umetnosti pozajmljenih iz
skladišta Luvra, ekstravagantan spektakl koji je delovao manje komično što je
čovek bio stariji. Barbije je bio smiren i ozbiljan. Spustio je Liku šaku na rame i
poveo ga ka ormarića sa pićem.

Lik se opustio kad je shvatio da će ostati sami.
„Mislio si da ću pozvati Marka Abenhajma da nam se pridruži?", pitao je
Barbije.
„Palo mi je na pamet."
„Suviše te poštujem da bih pred tobom izigravao političara. On ne zna da si

ovde."
„Potrebna mi je tvoja pomoć", reče Lik.
„Učiniću sve što mogu."
„Vrati mi moju pećinu."
Barbije je otpio gutljaj šerija i pogledao veliku etrursku urnu u uglu kao da traži

snagu na slici ratnika sa kopljima u rukama. „Na žalost, ne mogu to da učinim."
Lik je u tom trenutku shvatio da je izgubio. Mada tužan, Barbije je delovao

rešeno. Međutim, nije mogao tek tako da odustane, popije piće i ode. Morao je da
se bori. „Moris, ne veruješ valjda u budalaštinu da sve ono što se dogodilo tokom
iskopavanja predstavlja zanemarivanje dužnosti ili neuspeh rukovodstva!"

„Želim da znaš da ne verujem u to."
„U tom slučaju, zašto?"
„Zbog toga što je u pitanju problem percepcije nasuprot stvarnosti. Slika Rijaka
je ukaljana pre nego što smo uspeli da je definišemo. Nijedan članak u časopisu i
novinama neće propustiti da pomene smrti koje ovaj lokalitet okružuju. Na internetu
će osvanuti idiotske priče o prokletstvu Rijaka. Nesreće zasenjuju vrednost
arheologije i teško mi je da to podnesem. Ministarka je naredila da se izvrši
zdravstvena i bezbednosna procena uslova na lokalitetu, i usput, tebe će ispitivati
više advokata i funkcionera nego što možeš da zamisliš. Pokušavam da ti kažem da
je percepcija postala stvarnost. Ti si u neodrživoj poziciji."
„Siguran sam da je Abenhajm oblikovao diskusiju unutar ovih hodnika",
primetio je Lik zgađeno.
„Naravno da jeste. Neću te lagati o tome. Takođe ću ti reći, bez obzira na to da
li ćeš mi poverovati ili ne, da sam se borio za tebe - sve dok mnoga druga
mišljenja nisu prevagnula tas. Da, na kraju sam glasao za tvoje uklanjanje sa
položaja. Zabrinut sam za budućnost ovog otkrića. Pećina je bitnija od jednog
čoveka, pa makar on bio njen otkrivač."
„Hajde da ne brkamo jedno tragediju sa drugom. Srce mi je već slomljeno.
Gubitak Rijaka će ga uništiti."
Još malo šerija i potom se čaša spustila na sto. „Žao mi je."
Lik je ustao i podigao svoju tašnu. „Šta treba da uradim da bi se predomislio?"
„Potrebno je čudo."
Lik se vratio u hotelsku sobu ranije nego što je planirao i morao je da ubije
dosta slobodnog vremena pre večere. Ispružio se na krevetu i uzeo beleške koje je
zapisao tokom Isakovog prevoda. Pominjanje crvenog čaja.
Ogrozd, ječmena trava i ladolež.
Iznova i iznova.
Poput čoveka koji izranja iz magle amnezije, prisetio se razgovora u ponedeljak
ujutru, pre nego što mu se život u potpunosti raspao. U hodniku bolnice Nufild,
pored odeljenja za radiologiju. Fred Prentis. Razgovarali su o divljem ječmu i
nekoj vrsti gljivica. Zatim je nazvao opat Meno. Zatim je nastao pakao.
Šta je još Prentis saznao o tim biljkama?