Glen Cooper - karta sudbine

„Nezanimljiv." Pogledala je unaokolo. „Mogu li negde da spustim torbe?"
Koračao je tamo-amo po krugu, čekajući da izađe iz karavana. Podnevno sunce
je jasno sijalo ali tokom ovog godišnjeg doba nije uspevalo mnogo da ugreje
zemlju. Nije se presvukla; bilo mu je drago zbog toga. Izgledala je dobro, poput
Sare koju je poznavao.
„Da lije smeštaj u redu?", pitao je.
„Bolji nego obično."
„Za promenu imamo ozbiljna sredstva."
„Čula sam."
Nasmešio se i pokazao ka opatiji. „Želim da ti pokažem rukopis pre nego što
ostali stignu."
Dom Meno je rado izvadio knjigu iz ukrašene kutije od ružinog drveta na svom
stolu. Međutim, starom monahu kao da je bilo neugodno zbog Sarine lepote tako da
se brzo i usplahireno izvinio i otišao na molitvu.
Nakon njegovog odlaska sedeli su u foteljama okrenutim jedna prema drugoj.
Lik je posmatrao kako okreće strane i uživao svaki put kad bi podigla obrvu ili
iskrivila lice od čuđenja. Držala je knjigu u krilu. Uska suknja je držala njene noge
čedno pripijene jednu uz drugu.
Najzad je podigla pogled. „Sve je potpuno neverovatno."
„Kao što sam obećao?"
Klimnula je. „Još nije prevedena?"
„Radimo na tome. Kako ti se čine biljke?"
„Pomalo su stilizovane. Nije baš kamera lucida.( Uređaj koji su u prošlosti
koristili umetnici i amateri kao pomoć pri crtanju. (Prim, prev.) ) Imam neke
ideje, ali radije ne bih još ništa govorila. Moram prvo da vidim slike u pećini. Da
li je to u redu?"
„Naravno! Nisam želeo da te dovedem u nepriliku. Tek smo na početku
dugačkog procesa."
Zatvorila je knjigu i vratila je izbegavajući da ga pogleda u oči, a zatim
iznenada dodala: „Hvala ti što si me uključio u tim. To je baš lepo od tebe."
„Čitava komisija je podržala tu odluku. Izgradila si finu reputaciju."
„Ipak, mogao si da pozoveš nekog drugog."
„Nisam želeo nekog drugog. Želeo sam tebe."
Zažalio je zbog nepažljivo odabranog komentara, ali nije mogao da ga povuče.
Nagradila ga je ledenim, nemim pogledom.
Kroz opatov prozor Lik je video da se približava taksi i odmah mu je laknulo.
„Ah, nova pridošlica."
Do večeri su pristigli svi viši članovi tima. Poslednji se pojavio Izraelac Zvi
Alon u iznajmljenom automobilu. Kad su ga odveli do njegovog karavana odmah se
požalio da mu nije potreban sav taj prostor.
Na insistiranje ministarke kulture, tu je bio i urednik kulturne rubrike Le
Monda. U zamenu za ekskluzivni materijal sa prvog dana iskopavanja, izdavač se

složio da odloži reportažu dok ne dobije odobrenje ministarstva.
Lik je smatrao da to veče zavređuje notu svečanosti tako da je nakon obeda koji

se sastojao od gustog jagnječeg gulaša okupio sve prisutne oko vatre, otvorio
nekoliko flaša pristojnog šampanjca i održao kratak govor dobrodošlice na
engleskom.

Podigavši čašu, izjavio je da mu je čast što im je rukovodilac na ovom
projektu. Pohvalio je francusku vladu i Nacionalni centar za naučna istraživanja
zbog brze reakcije i objavio da je zadovoljan zbog punog angažovanja tokom prve
probne godine istraživanja uz verovatnoću da će se program terenskog istraživanja
nastaviti nakon preliminarnog izveštaj a.

Zatim ih je predstavio jedne drugima. „Rijak tim", kako ga je nazvao, činili su
najbolji stručnjaci u svojim oblastima, međunarodna grupa geologa, stručnjaka za
pećinsku umetnost, stručnjaka za stene, kosti i polen, konzervatora i speleologa
poznatih jedni drugima usled dugog niza godina saradnje i debate. Imali su čak i
stručnjaka za slepe miševe, sitnog čoveka po imenu Denoje, koji se stidljivo
naklonio kad je predstavljen, a zatim se povukao na periferiju poput malog letećeg
sisara.

Lik je na kraju odao priznanje svojim studentima. Mnogi od njih su studirali
kod njega na Univerzitetu u Bordou. Zatim je rekao Pjeru i Mišelu da podele
članovima Rijak tima tople dukserice sa zvaničnim logom iskopavanja -
stilizovanim bizonom.

U tom trenutku je nastala neka gungula nedaleko od štale. Nizak, debeljuškast
čovek predvođen pomoćnikom sa lampom je doviknuo: „Zdravo! Zdravo! Žao mi
je što kasnim. Ja sam gospodin Telifer, gradonačelnik Perigea! Gde je profesor
Simar? Da li je prekasno da se obratim grupi?"

Lik je pozdravio zadihanog političara iz lokalne prefekture, dao mu šampanjac i
sanduk na koji je mogao da se popne i učtivo slušao kako guši okupljene dugačkim
govorom - preterano kitnjastim i preterano očiglednim.

Nakon toga su Lik i gospodin Telifer ćaskali pokraj vatre ispivši još po jednu
čašu. Političar je odbio poziv da poseti pećinu izgovarajući se da je suviše
klaustrofobičan da ulazi pod zemlju, ali da bi bio izvrstan „nadzemni" promoter
njihovog rada u ovoj oblasti. Pomenuo je da već razmišlja o budućoj turističkoj
atrakciji - „Rijaku II" replici pećine sličnoj Laskou II i veoma ga je interesovalo
šta Lik misli o tome. Lik je strpljivo primetio da nisu još počeli da istražuju ni
„Rijak I", ali da je u budućnosti sve moguće. Kad je Telifer pitao zašto kampuju na
teritoriji opatije, Lik mu je ispričao zabavnu priču o neljubaznosti gradonačelnika
Rijaka. Kad je to čuo, političar je coknuo jezikom.

„Taj Bone je bruka, pravi glupan ako mogu tako da kažem, ali molim vas
nemojte me citirati", žustro je odvalio. „Ne poznajem ga dobro, ali ga znam. Znate
li šta se priča o tome zbog čega su on i njegovi seljani tako neprijateljski
nastrojeni?"

Lik nije znao.

„Legenda kaže da se gradić silno obogatio gusarenjem! Nikad to niste čuli? Ne?
Verovatno je u pitanju obična bajka, međutim, činjenica je da se u Perigoru
dogodila čuvena otmica tokom leta 1944. godine. Nacisti su prevozili dragocen
tovar vojnim vozom, ogromnu količinu bogatstva opljačkanu iz Francuske banke,
umetnička dela, antikvitete i slično. Prevozili su sve to blago u Bordo kako bi ga
predali nemačkoj mornarici. Pokret otpora je izvršio napad na glavnu železničku
liniju nedaleko od Rijaka i utekao sa bogatstvom čija je današnja vrednost oko dve
stotine miliona evra i nekim veoma poznatim slikama, uključujući, kako se priča,
Rafaelov Portret mladića. Sve je to bilo na putu ka Geringu lično. Nešto plena je
dospelo do De Gola u Alžiru i bilo je upotrebljeno u korisne svrhe, siguran sam u
to. Međutim, većina novca i umetnina je nestala. Rafaelovo delo više nikad nije
viđeno. Uvek se govorkalo da su stanovnici Rijaka razvili svoju šarmantnu prirodu
zbog toga što još uvek prikrivaju krađu, ali znate kako ide sa takvim pričama. Ipak,
nemojte nikad pitati stanovnike sela o pokretu otpora i pljački voza da vas ne bi
pogodio neki metak!" Pomoćnik je podsetio Telifera da ima još jedan sastanak i
čovek je žurno ispio piće, predao Liku praznu čašu i izvinio se.

Lik je pokušao da pronađe Saru u gomili, ali su ga zadržali stručnjak za
umetnost paleolita Zvi Alon i Karin Velcer, stručnjak za geologiju pleistocena.
Želeli su da razgovaraju o logistici posla koji sutra treba obaviti. Lik nije mogao
da se odluči ko je napadniji, ćelavi Izraelac špicaste glave ili debeljuškasta
Nemica u pantalonama na tregere.

Dok ih je smirivao i uveravao da će sve njihove potrebe biti ispunjene,
primetio je da Sara ćaska sa mladim španskim arheologom Karlosom Fererom.

Baš je hteo da im se pridruži kad mu je prišao urednik iz Le Monda, flegmatični
stariji novinar po imenu Žerar Žiro, kako bi saznao njegove utiske o ovom
značajnom događaju. Lik mu je ljubazno udovoljio i čovek je počeo žustro da hvata
beleške u svoj notes.

Krajičkom oka, Lik je primetio kako se Sara i Ferer iskradaju sa svetla ka tami.
Još je imao nešto šampanjca u čaši i sasuo ga je u grlo.

11

Izgledali su više poput astronauta nego arheologa. Ekosistem pećine
zapečaćene vekovima bio je veoma osetljiv. Mešavina uslova - temperatura,
vlažnost, pH vrednost i gasna ravnoteža odaje koju su obezbedili slepi miševi -
doprinosila je stvaranju okruženja koje je u ovom slučaju dovelo do izvanrednog
očuvanja zidne umetnosti.

Najgore što bi Lik mogao da učini jeste da poremeti tu ravnotežu i započne
lančanu reakciju uništenja, kao što se na drugim mestima dogodilo. U Laskou su
godine nesmetanog ulaska učenjaka i turista najpre dovele do pustošenja zelene
budi, a kasnije i do stvaranja belih fleka od kalcita usled viška CO, što ugrožava
opstanak slika. Pećina Lasko je trenutno zatvorena za javnost, sve dok naučnici ne
pronađu neko rešenje. U Rijaku je bilo bolje sprečiti nego lečiti.

Mada je Denoje, stručnjak za šišmiše, bio najpopularniji član tima, Lik je
smatrao da je konzervatorka Elizabet Kutar najbitniji član. Biće velikih problema
ako se pojavi plesan ili neka druga katastrofa vezana za sredinu.

U ponedeljak, čim je svanulo, Lik, Kutarova, Denoje i stručnjak za pećine Žil
Moran, postrojili su se u kolonu na litici ispod ulaza u pećinu. Zauzeli su položaj za
spuštanje niz gvozdene stepenice koje su inžinjeri ukopali u krečnjak. Tik iza njih,
Likovi postdiplomci Pjer i Džeremi bili su pretovareni Moranovim podnim
prostiračima za pećine, gumastim, polukrutim pločama, osmišljenim da zaštite
osetljiva blaga koja bi im možda mogla ležati pod nogama.

Moran je imao gipko, žilavo telo, idealno za provlačenje kroz pećinske
prolaze. Bio je odgovoran ne samo za zaštitu pećine i bezbednost istraživača nego i
za detaljno, lasersko mapiranje arhitekture odaja.

Kutarova je bila graciozna žena, maltene dvorskog držanja. Skupljala je dugu,
belu kosu u praktičnu punđu. U rancu je nosila delikatnu elektronsku opremu, a Lik
je teglio ostatak. Denoje je bio opremljen infracrvenom lampom zavezanom za čelo
i noćnim naočarima, a dok je koračao razvrstane zamke su mu zveckale na pojasu.

Obukli su bele kombinezone sa kapuljačama, gumene rukavice, rudarske kape i
respiratore za jednu upotrebu kako bi se odbranili od otrovnih gasova i zaštitili
pećinu od svojih klica. Nakon što je čitav tim pozirao za arhivsku fotografiju na
merdevinama poput alpinista koji se penju na Everest, Lik je otključao tešku kapiju
i otvorio je.

Ekspedicija je zvanično započela.
Rani jutarnji zraci nežno su osvetljavali prvih par metara zasvođenog ulaza. Lik
je neizmerno uživao u reakciji Kutarove na freske. Kad je uključio seriju lampi
koje su živopisno osvetlile čitavu odaju, ukopala se u mestu, poput biblijskog stuba
soli, i ostala bez reči. Samo je udisala i izdisala kroz masku opčinjena lepotom
konja u galopu, moćnom vizijom krda bizona i veličanstvenošću velikog bika.

Moran se ponašao znatno pribranije. Bacio je brz pogled unaokolo kako bi se
orijentisao a zatim se bacio na posao, pažljivo polažući prvi podni prostirač.
Denoje se žurno smestio na jedan i okrenuo noćne naočare ka plafonu. „Pipistrellus
pipistrellus", rekao je mahnuvši rukama ka par letećih oblika iznad glava, ali potom
se uzbudio i uzviknuo „Rhinolophusferrumequinuml", i krenuo da zakorači sa
prostirke kako bi pratio veću krilatu senku ka tami. Moran ga je oštro ukorio i
insistirao da sačeka postavljanje novih prostirki.

„Rekao bih da je pronašao nešto lepo", primetio je Lik obrativši se Kutarovoj.
Odvratila je divnim, teškim uzdahom, savladana uzbuđenjem, naizgled i sama
iznenađena dejstvom koje je pećina imala na nju. Lik ju je potapšao po ramenu i
dodao: „Znam, znam." Dodir ju je vratio u sadašnji trenutak. Pribrala se i bacila na
posao paleći čitavu lepezu monitora koji prate mikroklimu i uslove sredine:
temperaturu, vlagu, alkalnost, kiseonik, ugljendioksid i veoma bitnu kulturu za
bakterije i gljivice. Morala je obaviti osnovna očitavanja pre nego što ostali
započnu svoj posao.
Crpeći lekcije iz prošlosti, protokol je utvrđen. Rad na terenu mora biti
ograničen na dva puta po petnaest dana godišnje. Samo dvanaest ljudi može u isto
vreme biti u pećini i mora se raditi u smenama po naizmeničnom rasporedu. Oni
koji trenutno nisu u pećini obavljaće analitičke poslove u logoru.
Veći deo prve smene je posvećen polaganju zaštitnih prostirki duž čitave
pećine i postavljanju analitičke opreme doktorke Kutar na različitim tačkama.
Moran je koristio svoj LaserRace 300 kako bi izmerio linearnu dužinu svih
deset odaja. Pećina je bila dugačka 170 metara, tek nešto kraća od Laskoa i Šovea.
Pakovanja prostirki su sa vrha litice spuštali studenti poredani u lanac, kao da
postavljaju nasip od peščanih vreća. Lik je morao da sačeka da prostirke budu
postavljene u svaku sekciju pre nego što ponovo poseti dublje odaje. Na neki
način, već mu je nedostajala blagoslovena sloboda prvog dana otkrića kad je
mogao slobodno da luta i dopusti talasu adrenalina da ga nosi. Danas je više
naučnik nego istraživač. Mora se postupati u skladu sa protokolom.
U glavi mu se komešalo milion tehničkih i logističkih pitanja - ovo je bio
monumentalan projekat, većih razmera od bilo čega za šta je ranije bio odgovoran.
Međutim, kad je ponovo ugledao slike, raskošan bestijarijum i pticolikog čoveka,
predivno oslikane svežim i bogatim bojama, misli o sitnicama vezanim za projekat
izbledele su poput pahulja koje padaju na vrelo čelo. Dok je sam stajao u Odaji
lova na bizone, prepao ga je zvuk sopstvenog glasa prigušenog respiratorom.
Obraćao se naglas sam sebi: „Kod kuće sam. Ovo je moj dom."
Pre nego što je krenuo na pauzu za ručak, Lik je zamolio Denojea da proceni
situaciju sa šišmišima. „Ne vole ljude", rekao je čovečuljak, kao da se slaže sa
njima. „U pitanju je mešana populacija, ali najviše ima Pipistrellusa. Kolonija
jeste velika, ali ne i ogromna. Prilično sam siguran da će sami otići i smestiti se na
nekom drugom mestu."
„Što pre to bolje", odvratio je Lik. Nakon što ga je Denoje počastio ledenim

pogledom, dodao je: „Šta mislite o slikama?"
„Nisam obratio pažnju", odvratio je šišmišar.
Tokom ranog popodneva druga smena se okupila na ispustu željno iščekujući

ulazak. Zatim je Lik poveo ostale više članove tima i urednika Le Monda u
obilazak, ponašajući se kao umetnik na otvaranju svoje izložbe. Svaki uzdah,
promrmljan komentar i gugutanje slali su talas ugodnosti uz njegovu kičmu. „Da,
neverovatno je. Da, znao sam da ćete se zadiviti", ponavljao je iznova i iznova.

Zvi Alon ga je sustigao između Odaje lova na bizone i prolaza koji su nazvali
Galerijom medveda, zbog slike tri velika smeđa medveda sa izraženim,
razjapljenim čeljustima i kvadratnim njuškama koje su se preklapale. „Slušaj Lik",
rekao je uzbuđeno, „ne mogu da prihvatim tvoju procenu da je u pitanju orinjačka
kultura. Slike prosto ne mogu biti toliko stare! Polihromatsko senčenje je suviše
napredno."

„Ništa ne tvrdim, Zvi. To je prosto opažanje na osnovu jedne alatke od
kremena. Pogledaj konture ovih medveda. Ovo je drveni ugljen, zar ne? Uskoro
ćemo izvršiti datiranje ugljenikom C14 i više nećemo morati da nagađamo.
Znaćemo."

„Ja već znam", insistirao je Alon nabusito. „Iz istog je perioda kao Lasko,
možda čak i kasnijeg. Suviše je napredno. Ipak, dopada mi se. Fantastična pećina."

Lik je ostavio Saru na miru sve do pred kraj obilaska. Stigli su maltene do
kraja pećine, do neukrašene Devete odaje. Poslao je ostale na posao, a Saru
zadržao kraj sebe. Svi ostali su u zaštitnim odelima delovali glomazno i
bezoblično. Njen veoma mali broj zaštitnog odela joj je stajao kao saliven.
Neverovatno, ali delovala je elegantno, ne kao na modnoj pisti, ali ipak
neobjašnjivo otmeno.

„Kako si?", pitao je.
„Odlično." Oči su joj bile sjajne od posmatranja umetničkih dela. „Zaista
dobro."
„Za tebe imam jednu privatnu turu. Jesi li spremna da se spustiš na ruke i
kolena kako bi videla Desetu odaju?"
„Zbog toga bih puzila i čitavu milju. Ali čisto da budem pripravna, ima li
mnogo slepih miševa?"
„Ne. Izgleda da im se tamo ne dopada. Moraću Denojea da pitam zašto."
Krišom je osmotrila ustalasalu koloniju iznad glave. „U redu, hajde malo da
puzimo."
Zbog Moranovih prostirki prolaz je bio malo blaži prema kolenima. On je
vodio i ona je išla za njim, blago zabavljena time što u stopu prati njegovu
zadnjicu. Ušli su u Desetu odaju i uspravili se. Lik je odmah video da je Saru
zaslepio bujan prizor ljudskog prisustva na kupolastim zidovima. Otisci šaka svuda
unaokolo, blistavi poput zvezdane noći. „Videla sam tvoje fotografije Lik, ali ovo
je neverovatno."
„To je samo zagrevanje. Hajdemo."

Poslednja odaja je bila osvetljena jednom tronožnom lampom žestokog,
halogenog bleska. Video je da se povija i instinktivno je uhvatio oko struka kako bi
je pridržao. Povukla se i razdraženo prošaputala: „Dobro sam", a zatim umirila
kolena. Počela je polako da se okreće uz sitne pokrete stopala, najzad napravivši
pun krug. Podsetila je Lika na balerinu iz muzičke kutije koju je njegova majka
imala kad je bio mali. Okretala se na podlozi od ogledala uz zvuke neke orijentalne
melodije. Konačno je ponovo progovorila. „Tako je zeleno."

„Osim toga što je u pitanju prva slika flore u poznom paleolitu, to je jedini
slučaj upotrebe zelenog pigmenta u ovoj eri. U pitanju je najverovatnije malahit, ali
videćemo. Smeđe boje i crvene bobice su nesumnjivo rađene gvozdenim oksidom."

„Pašnjak", divila se. „Potpuno se poklapa sa suvim stepama koje bismo
očekivali u orinjačkom periodu tokom toplih godišnjih doba. Pogledaj ovog
fantastičnog čoveka sa kljunom koji stoji u travi poput gigantskog strašila."

„To mi je novi najbolji prijatelj", odvratio je Lik suvo. „Kako ti se čine ostale
biljke?"

„Evo šta je interesantno. Ilustracije u rukopisu deluju realističnije od slika u
pećini, ali izgleda da postoje dve razlike", rekla je i pomerila se nadesno. „Na
ovoj ploči je žbun sa crvenim bobicama. Oblik lista je sasvim impresionistički i
neprecizan, vidiš li ovo? I ovo? Međutim, žbunje iz rukopisa očigledno ima lišće
sa pet latica spiralno raspoređeno na stabljici. Ako bih morala da nagađam, rekla
bih da je u pitanju Ribes rubrum. Žbun ribizle. Domaća vrsta zapadne Evrope."
Zatim se pomerila u levu stranu. „Zatim, ove loze. Ponovo je slika u rukopisu
znatno jasnija. Duge stabljike i izduženo lišće u obliku vrha strele. Nagađam da je u
pitanju Convolvulus arvensis, međutim to je samo moja procena. Evropski ladolež.
Krajnje dosadan korov ali leti ima lepe male ružičaste i bele cvetove. Međutim,
ovde kao što vidiš nema cvetova."

„Znači, trava, korov i ribizle, to je presuda?"
„Teško da je presuda u pitanju", rekla je. „Prvi utisak. Kad mogu da počnem da
radim na polenu?"
„Sutra ujutru. Da li ti je drago što si došla?"
„Na profesionalnom planu, da."
„Samo na profesionalnom?"
„Gospode, Lik! Da. Samo na profesionalnom."
Nelagodno se okrenuo i pokazao ka Svodu šaka. „Kreni prva. Ja ću isključiti
svetio."
U vazduhu se osećalo slavljeničko raspoloženje poput baruta nakon vatrometa.
Bilo je prohladno, međutim, pošto nije bilo opasnosti od kiše, ljudi su izneli stolice
na preklapanje, obroke i sanduke od vina i jeli na otvorenom. Lik je poslednjih par
minuta proveo sa novinarem, pre nego što je Žiro krenuo nazad u Pariz. Srdačno su
razmenili vizitkarte pre nego što je pošao i Lik ga je još jednom zamolio da članak
ne izađe do daljnjeg.
„Ne brinite", odvratio je Žiro. „Dogovor je dogovor. Bili ste fanta stični

profesore. Možete mi verovati."
Alon ga je pronašao i privukao stolicu. Odbio je kuvarevo glavno jelo koje se

sastojalo od jagnjećih odrezaka u sosu od ružmarina i pečenih krompira i odlučio
za hleb namazan puterom i malo voća. Lik je osmotrio njegov tanjir. „Izvini, Zvi,
nismo se pobrinuli za tvoje potrebe?"

„Ne držim se košera", odvratio je. „Prosto ne volim francusku kuhinju."
Lik se nasmejao zbog njegove otvorenosti. „Pa? Kako ti se čini pećina?"
„Čini mi se da si pronašao jedan od najizvanrednijih preistorijskih lokaliteta.
Biće potreban čitav život da se prouči. Znaš Lik, ja nisam emotivan čovek, ali ova
pećina me je dotakla. Prepun sam strahopoštovanja, bez obzira na njenu starost.
Lasko je nazvan paleolitskom Sikstinskom kapelom. Međutim, Rijak je bolji. Ovi
umetnici su pravi majstori. Boje su izuzetno živopisne, što nam govori da je
njihova tehnologija za pravljene pigmenata bila fantastična. Životinje deluju
prirodnije nego u Laskou, Altamiri, Fon de Gomu ili Šoveu. Korišćenje
perspektive je veoma napredno. Kao da su je oslikali Da Vinči i Mikelanđelo svog
vremena."
„Ja se isto tako osećam. Slušaj, Zvi, imamo priliku da proučimo ovo kako valja
i možda izvršimo proboj kad je u pitanju tema o kojoj si tako rečito pisao: zašto su
slikali?"
„Znaš da imam čvrste stavove."
„Zbog toga sam te odabrao."
Alon je bez trunke skromnosti dodao: „Napravio si pravi izbor. Žestoko sam
napadao Luis-Vilijamsa i Klota zbog njihovih šamanističkih teorija, kao što znaš."
„Obojica su mi uputila poruke saučešća", odvratio je Lik. „Ali te poštuju."
„Oduvek sam smatrao da suviše ističu opažanja o modernom šamanizmu u
Africi i Americi. Teško je progutati čitavu priču o tome kako je pećina membrana
između stvarnog sveta i sveta duhova i da je šaman neka vrsta paleolitskog
Timotija Lirija na halucinogenima i lobanjom punom pigmenata. Da, ljudi Rijaka i
Laskoa su bili Homo sapiensi, kao mi, ali njihova društva su bila u stanju stalne
transformacije. Nisu bila statična poput modernih kultura kamenog doba. Zbog toga
ne mogu da prihvatim ekstrapolacije savremene etnografije. Možda ne postoje
neurološke razlike između njihovih i naših mozgova, ali tako mi boga, postoje
kulturološke razlike koje jednostavno nismo u stanju da pojmimo. Svestan si mog
stanovišta Lik. Ja sam pobornik stare škole, direktan sledbenik Laming
Ampererove i Leroa Gurana. Smatram da arheološka analiza govori sama za sebe.
Pogledaj tipove životinja, parove, jata, asocijacije. Zatim možeš da nagađaš o
opštim mitološkim pričama, značaju klanova i da pokušaš sve to da shvatiš.
Razmisli o tome, tokom perioda od bar dvadeset pet hiljada godina, što je ogroman
vremenski razmak, koristili su bazični skup životinjskih motiva: konj, bizon, jelen,
bik i tek pokoja velika mačka i medved. Nisu slikali irvase, koje su jeli, ni ptice, ni
ribe - u redu, ima par komada tu i tamo - nisu slikali drveće i biljke, bar ne dosad.
Nisu slikali šta god im padne napamet. Ovi motivi postoje iz određenih razloga.

Ali..."
Zastao je, skinuo naočare i protrljao umorne oči.
„Ali?", pitao je Lik.
„Ali Rijak me uznemirava."
„Na koji način?"
„Postao sam više statističar nego arheolog, Lik. Zatrpan sam do grla

kompjuterskim modelima i algoritmima. Mogu i ispričati više o korelaciji između
pozicije pećine i konjima okrenutim na levu stranu od bilo kojeg drugog čoveka na
planeti. Ali danas! Danas sam se osetio kao arheolog, što je dobro. Ali takođe sam
se osetio poput osobe koja ništa ne zna, što je uznemirujuće."

Lik se složio sa njim i dodao: „Ovde imamo masu materijala koji otkriva nove
horizonte. Nećeš samo ti morati da preispitaš svoja uverenja. Svi će to morati. Na
primer Odaja biljaka. Ako je u pitanju orinjačka kultura, što ja prihvatam a ti ne,
šta onda?"

„Da, biljke, naravno da je u pitanju nešto potpuno novo. Ali i više od toga.
Čitav geštalt ovog mesta me uznemiruje. Posebno pticolika figura čoveka. Sa
bizonima, među vegetacijoim. Gledam ga i ona prokleta reč šaman mi neprestano
pada napamet." Udario je Lika po kolenu. „Ako kažeš Luis Vilijamsu da sam to
rekao, ubiću te!"

„Neću ni pisnuti."
Pjer je doskakutao i stao iznad njih. „Imaš li par trenutaka, Lik?"
Alonu su kolena krenula dok je ustajao. Podigao se na prste, povratio ravnotežu
pridržavši se za Likovo rame i toplim dahom mu prošaputao u uho: „Da li bi mi
dozvolio da se vratim u pećinu noćas, samo na par minuta? Moram da je iskusim
sam, sa malim svetlom, kao što su to oni činili."
„Mislim da moramo da se držimo protokola, Zvi."
Alon je tužno klimnuo i otišao svojim putem.
Lik se okrenuo ka Pjeru. „Šta se dešava?"
„Par ljudi iz sela Rijak želi da razgovara sa tobom."
„Jesu li došli sa vilama i bakljama?"
„Doneli su kolač."
Lik ih je video i ranije. Bio je to par iz kafane u Rijaku.
„Ja sam Odil Bone", rekla je žena. „Ovo je moj brat Žak."
Odil je očigledno primetila izraz prepoznavanja na Likovom licu.
„Da, gradonačelnik je naš otac. Smatram da je bio nepristojan prema vama i eto
- doneli smo kolač."
Lik se zahvalio i pozvao ih u svoj karavan na čašicu konjaka. Imala je blistav
osmeh i vatreni izgled zvezde zlatnog doba filmske umetnosti koja je zašla u
godine. Nije bila njegov tip, delovala je suviše jednostavno i ruralno. Ali
definitivno je bila žena za Igoa. Mada je bilo hladno, volela je da prikaže noge.
Njen tupi brat bezizražajnog lica izgleda nije bio srećan što je ovde. Ćutao je,
pomalo tajanstven, verovatno na silu nateran da dođe, pomislio je Lik.

Ona je pijuckala konjak dok je njen brat ispijao velike gutljaje kao da pije
pivo. „Moj otac nije moderan čovek", objašnjavala je. „Voli tih, staromodan način
života. Ne voli turiste i došljake, posebno Nemce i Amerikance. Smatra da su
oslikane pećine, posebno Lasko, promenile karakter ove oblasti uz sav taj
saobraćaj i prodavnice razglednica i majica. Znate na šta mislim."

„Naravno", odvrati Lik. „Potpuno ga razumem."
„On odražava mišljenje većine stanovnika sela zbog čega je gradonačelnik
otkako pamtim. Međutim, moj brat i ja smo otvoreniji, čak smo veoma uzbuđeni
zbog vašeg otkrića. Nova pećina! Pred našim nosom! Verovatno smo prošli pored
nje na desetine puta."
„Mogu da vam organizujem obilazak", ponudio je Lik oduševljeno. „Ne mogu
vam opisati koliko bi mi značila podrška sela. Da, u pitanju je nacionalno blago,
ali to je pre svega lokalno blago. Mislim da će uključivanje lokalne zajednice od
početka oblikovati budućnost pećine Rijak kao javne institucije."
„Voleli bismo da je vidimo, zar ne, Žak?"
Žak je mehanički klimnuo.
„Takođe bismo voleli da volontiramo. Možemo da radimo šta god želite: Žak
može da prenosi stvari - snažan je kao bik. Ja mogu da se bavim papirologijom,
prilično dobro crtam. Mogu da kuvam. Bilo šta."
Neko je par puta snažno pokucao na vrata Likovog karavana i otvorio ih. Bio je
to Igo. Nosio je ogroman šampanjac sa crvenom mašnom oko grlića. „Zdravo!"
Zatim je primetio da Lik nije sam i dodao: „Oh, izvini. Da se vratim kasnije?"
„Ma ne, slobodno uđi! Dobrodošao! Sećaš li se finog para iz kafane u Rijaku?
Došli su u posetu."
Igo je ušao i istog trenutka usredsredio pažnju na ženu. Kad je ustanovljeno da
joj je muškarac pokraj kojeg sedi brat, našalio se da je šampanjac za nju. Ćaskali
su neko vreme sve dok Odil nije rasplela noge i objavila da je vreme da krenu.
„Odgovor je potvrdan", obratio joj se Lik. „Rado ću prihvatiti vašu pomoć u
logoru. Ulazak u pećinu je veoma ograničen, ali ovde će biti dosta posla. Dođite
bilo kad. Sve će vam objasniti momak koji vas je večeras doveo, Pjer."
Ovog puta je osmeh upućen Igou na rastanku bio nedvosmislen. Liku se učinilo
da oseća zujanje kao pokraj žice pod visokim naponom.
„Da sam znao da će ona biti ovde, došao bih juče", reče Igo. Osmotrio je
skučeni karavan. „Znači, ovde je odsedao Lik Simar, čovek koji je zajedno sa
mnom otkrio pećinu Rijak? Nije baš Versaj. Gde ću ja spavati?"
Lik je pokazao ka rezervnom krevetu na drugom kraju karavana, pretrpanog
vešom. „Eno tamo. Uzmi malo konjaka i da se nisi usudio da kukaš."
Zvi Alon je uhvatio Džeremija u kuhinji, gde je student otišao da skuva šoljicu
čaja.
„Lik mi je dao dozvolu da sam nakratko posetim pećinu", rekao mu je. „Daj mi
ključ." Džeremi je bio silno zastrašen Alonom i njegovom reputacijom. Koščata
kolena su mu maltene klecala. „Naravno profesore. Želite li da ja krenem sa vama i

da je otključam? Nezgodno je silaziti tamo po mraku."
Alon je ispružio ruku. „Sa mnom će biti sve u redu. Kad sam bio tvojih godina

komandovao sam tenkom na Sinaju."
Lik je obaveštavao Igoa o događajima tokom prvog dana, ali dok je govorio

osetio je nemir svog prijatelja i naglo zastao. „Šta se dešava?", zahtevao je da zna.
„Kako to da me ne pitaš za rukopis?"
„Ima li napretka?"
„Pretpostavljam da nisi čuo za Cezarovu šifru?"
Lik je nestrpljivo odmahnuo glavom.
„To je smešno laka šifra koju je Cezar koristio za slanje tajnih poruka. Tako ju

je lako dešifrovati da protivnik mora da bude nepismen da je ne provali. Samo
pomeriš, na primer, tri slova levo ili desno. Doduše, većina njegovih neprijatelja
nije znala da čita ni običan latinski tako da mu je šifra radila posao. Tokom
vremena su ljudi koji prave i dekodiraju šifre razvili prefinjenije metode."

Lik je pocrveneo od razdražljivosti.
„Dobro, dobro, prema mom čoveku iz Brisela, jednom od Vojnič genija, naš
rukopis je kodiran nečim što se zove Vižnerova šifra. To je samo po sebi
neverovatno pošto se smatra da je izmišljena u šesnaestom veku. Izgleda da je naš
Bartomju ili njegov kolega bio par stotina godina ispred svog vremena. Neću ti
dosađivati sitnicama. U pitanju je znatno komplikovanija varijanta Cezarove šifre
uz dodatak tajnih reči koje predstavljaju ključ za dekodiranje."
„Ako ne pređeš na stvar, ubiću te golim rukama", uzviknuo je Lik.
„Jutros, pre nego što sam krenuo za Pariz, belgijanski frik mi je saopštio da je
na pragu dešifrovanja par strana. Misli da postoje bar tri sekcije sa zasebnim
ključnim rečima. Obavljao je proračune ili šta već ti zaluđenici za kompjutere rade
i rekao mi da će mi poslati imejl kad bude saznao nešto konkretno. Mogu li negde
ovde da proverim poštu?" Lik ga je praktično zgrabio za jaknu. „U kancelariji.
Hajdemo."
Dok su prolazili pored logorske vatre, Lik mu je pokazao ženu i rekao: „Usput,
ono je Sara."
Istog trenutka je zažalio što nije držao jezik za zubima pošto je Igo odjurio ka
njoj i predstavio se kao jedan od Likovih najstarijih prijatelja i onaj koji je sa njim
otkrio pećinu.
„Čula sam za tebe", zaiskrila je. „Ne mogu da verujem da se nismo upoznali
dok smo, znaš, Lik i ja..."
„I ja sam čuo za tebe!", uzviknuo je Igo. „Tako divna, tako inteligentna. Lik,
dolazi ovamo!"
Lik je prišao odmahujući glavom, naslućujući šta sledi. „Nemoj praviti
probleme, Igo."
„Probleme? Ja? Saro, biću otvoren, evo šta je u pitanju. Večeras sam upoznao
jednu damu i želim da je pozovem na sastanak. Možda će lakše pristati ako nas
bude četvoro. Šta misliš o tome da nam se Lik i ti pridružite u toku nedelje? Biću

ovde samo nekoliko dana."
„Gospode, Igo", zastenjao je Lik.
„Volela bih", odvratila je Sara, zbog čega se Lik iznenadio, ali Igo se znalački

nasmešio.
„Znači dogovorili smo se. Sad još samo da pozovem damu i sve je sređeno. Lik

će ti reći šta mislim o provinciji. Ovako će mi boravak biti pikantniji."
Lik je upalio svetio u kancelariji. Pod čvrste male prostorije je vibrirao uz

tutnjavu generatora. Konektovao se na internet i pustio Igoa da se uloguje. Kicoš je
isturio grudi i ponosno objavio da ima dvadeset novih poruka, od čega je izvestan
broj primio od svojih prijateljica. Zatim je ugledao onu bitnu. „Ah, evo našeg
dešifratora!"

Otvorio je imejl. „Fantastično! Kaže da je preveo šest strana. Tajna reč za ovaj
odeljak je NIVAR, šta god to značilo. Poslao je dešifrovane strane u prilogu i
obećao da će uskoro početi da radi na sledećem odeljku."

„Šta piše u prevodu?", upita Lik.
„Čekaj da ga otvorim. Mislim da ga nije ni pročitao. Zainteresovan je samo za
šifru, a ne za tekst! Osim toga, kaže da je na latinskom, koji je za mog Belgijanca
predstavlja samo običnu dosadnu šifru." Igo je posmatrao dokument ne bi li stekao
osećaj za jezik. Sa Likom koji mu je visio iznad glave, polako je počeo naglas da
preleće preko teksta. Ubrzo je odbacio nepristrasan ton prevodioca. Jezik je bio
suviše nestalan i Igo je počeo revnosno da prenosi reči starog monaha.
Siguran sam da me čeka užasna i bolna smrt. Za razliku od mučenika koji umire
zbog svojih verovanja i pobožnosti, ja ću umreti zbog znanja koje posedujem. Krv
je prolivena i biće prolivena ponovo. Nije lako izgubiti prijatelja. Izgubiti brata je
užasno. Izgubiti brata koji vam je takođe bio prijatelj maltene dve stotine godina
potpuno je nepodnošljivo. Pokopao sam tvoje kosti, dragi Nivare. Ko će pokopati
moje? Nisam svetac, Gospode, već sirota duša koja gaji preteranu ljubav prema
saznanju. Jesam li time istisnuo svoju ljubav prema Tebi? Nadam se da nisam, ali o
tome će moj Gospod suditi. Svoje grehe ću platiti krvlju. Ne mogu da se ispovedim
svom opatu zbog toga što je mrtav. Dok ne dođu po mene, pisaću svoju ispovest.
Skriću njeno značenje iza šifre koju je osmislio brat Žan, učenjak i nežna duša koja
mi neizmerno nedostaje. Znanje sadržano u mojoj ispovesti nije za svakog čoveka i
nestaće kad mene više ne bude. Ako ikad bude ponovo pronađeno, biće to zbog
toga što je Hrist odlučio da ga objavi iz razloga znanih samo Njemu. Pisar sam i
knjigovezac. Ako mi Gospod podari vremena da je završim, ova knjiga će biti
posvećena Svetom Bernaru. Ako knjiga izgori, neka tako bude. Ako je pocepaju
nadvoje, neka tako bude. Ako je neki čovek pronađe u skrovištu koje sam joj
namenio i razluči njene reći, poželeću mu da Gospod bude milostiv prema njegovoj
duši jer će platiti visoku cenu.
Igo je zastao da trepne i ovlaži usne.
„Ima li još?", upita Lik.
„Da", prošaputao je. „Ima još."

„Onda, zaboga, nastavi."
Alon je iznajmljen automobil vozio kao što je činio sve u životu: veoma
borbeno. Snažno je ubrzavao, snažno kočio i kratku udaljenost od logora prešao je
skrećući pod punim gasom. Nedaleko od vrha litice napravljen je parking posut
šljunkom. Kad je stigao, agresivno je zakočio i kamenčići su se razleteli na sve
strane. Oblaci su zaklanjali mlad mesec i noćno nebo je bilo prošarano crnim
viticama, poput vena na šakama. Privremeno stražarsko sklonište podignuto pre
postavljanja kapije, davno je uklonjeno. Kamere su sliku sada slale direktno u
kancelariju u logoru.
Zaključao je kola i zakopčao letačku jaknu do grla. Hladan vazduh je strujao
preko doline. Opipao je džep u potrazi za ključem pećine. Bila je to velika i teška
alatka, maltene srednjovekovna. Radije bi uživao u potpuno autentičnom iskustvu
sa treperavom uljanom lampom, ali mala baterija će morati da posluži. Uperio je
snop ka stazi i krenuo ka merdevinama na litici.
Silno je želeo da provede pola sata sam, lutajući prolazima uz minimalno
osvetljenje. Ujutru će se izviniti Liku na svoj način i izgovarati se privremenim
ludilom, ali prosto je morao ovo da uradi. Lik će zvanično protestovati, ali incident
će se s vremenom zaboraviti. Bio je siguran u to. Pećina ga je dozivala. Morao je
da obavi privatan razgovor sa njom. Opisaće ovu noć. Oblikovaće njegovo
razmišljanje, možda čak i uzdrmati neka uverenja kojih se dugo i tvrdoglavo držao.
„Prokleti šamani", prošaputao je naglas, kad mu misao otrgla sa usana. Da li je
moguće da sam pogrešio?
Usporio je korak kad se približio merdevinama. Dug je put do dole a on nije
više bio planinska koza kakva je bio u mladosti. Užurbani koraci! Neko je trčao.
Počeo je da se okreće, ali nije uspeo da napravi pun krug.
Nije video cepanicu koja ga je udarila po glavi, nije osetio da ga odvlače do
ivice i u poslednjem trenutku dok je prolazio kroz membranu, nije čuo lepet krila
dve bele lunje, uplašene zvukom njegovog tela koje pada kroz hrastove grane.

12

OPATIJA KLERVO, FRANCUSKA, 1118. GODINA

Tog kristalno jasnog zimskog jutra ogromna šuma koja okružuje novi manastir
bila je mirna. Na poljima je vladalo zatišje, horizont je bio nepokretan.

Unutar ledene prostorije u kojoj se nalazio samo dušek napunjen slamom, sud
za mokrenje i lavor okovan ledom, mladi opat je odbacio grubo ćebe jer je osećao
da mu telo gori uprkos hladnoći. Koža mu je bila skliska, kao da je upravo bio
potopljen u vodu. Kašalj zbog kojeg nije spavao čitave noći sad se malo stišao.
Međutim, znao je da će se svakog trenutka vratiti, razdirući mu telo i trzajući glavu.
Trudio se da diše na nos kako bi sprečio novi grč.

Dok je Bernar bio privilegovano dete, kad bi se razboleo o njemu bi se brinula
ugledna gospođa - tetka ili rođaka. Međutim, zabranio je ženama pristup bratstvu i
zbog toga je bio primoran da se osloni na ne tako nežno milosrđe muškaraca. U
groznici se prisećao svoje voljene majke, odavno mrtve. I dalje se nejasno sećao
kako je tokom ranog detinjstva ležao u krevetu bolnog grla. Umirivala ga je
pesmom, čajem sa medom i svojim lepim licem. Sad je bio čovek. Imao je
dvadeset osam godina i nalazio se na čelu opatije Klervo. Za njega nije više
postojala majka i nežna ruka. Morao je stoički da podnese bolest i veruje da će mu
Hristova blagonaklonost doneti spas.

Da je njegova majka poživela sigurno bi pucala od ponosa zbog toga kako se
njen pobožni plan razvio. Na porođaju bi svako od svoje dece - šest sinova i jednu
kćer - ponudila bogu i u potpunosti se posvetila njihovom hrišćanskom vaspitanju.

Kad je Bernar završio sa obrazovanjem, majke više nije bilo. Tutori su ga
proglasili za posebno talentovanog mladića kojeg je osim plemenitog porekla i
prirodnog intelekta krasila krotka narav, britak um i šarm kakav retko blagoslovi
čoveka. Uprkos kratkom flertu sa svetovnom literaturom i poezijom, nikad se
ozbiljno nije sumnjalo da će Bernar postati sluga božji.

Staza manjeg otpora bi ga odvela u obližnju benediktinsku opatiju Fonten,
međutim vatreno je odbio taj izbor. Kad je u pitanju bila filozofija, već se svrstao
sa novim ljudima crkve - Robertom, opatom Molema i Alberikom opatom Sitoa,
cistercitima koji su smatrali da je pridržavanje Pravila Svetog Benedikta
Nursijskog odbačeno od strane iskvarenih opata i njihovog sveštenstva. Cisterciti
su bili rešeni da strgnu višak mesa i duha koji je inficirao benediktince. Odbaciće
fine, pamučne košulje, donji veš, krzno, čaršave i pokrivače. Njihove opatije i
manastire neće krasiti gargojli i himere. Ješće hleb bez masti i meda. Neće
naplaćivati sahrane, neće uzimati desetak, gradiće zajednice daleko od gradova i
sela i zabraniće prisustvo žena kako bi izbegli sva svetovna iskušenja. Prekidače
molitvu i kontemplaciju samo radi teškog fizičkog rada neophodnog za opstanak. Sa

tim spartanskim idealima na umu, mladi Bernar se jednog dana molio u maloj crkvi
kraj puta, tražeći savet od boga. Kad se podigao sa kolena, imao je odgovor.
Duboko dirnut jasnoćom svoje odluke, uverio je svoju braću Bartomjua i Andrea,
ujaka Godrija, a ubrzo i trideset drugih burgundskih plemića, da krenu sa njim u
Sito, da prepuste Franačku kraljevinu Svetom rimskom carstvu i da ostave stare
živote za sobom. Njegova braća Žerar i Gi bili su u vojnom pohodu, ali s
vremenom će mu se i oni pridružiti. Samo je najmlađi Nivar bio isključen.

„Zbogom, Nivare", doviknuo je Bernar svom omiljenom bratu onog dana kad su
odjahali. „Imaćeš čitavo imanje za sebe."

Sa očima punim suza, dečak je uzviknuo: „Znači uzimaš Nebo i ostavljaš mi
samo zemlju! Ta podela je daleko od ravnopravne!"

Ove reči su dirnule blagog Bernarda i mučiće ga sve dok se Nivar i on ponovo
ne sretnu.

Godine 1112. opatija Sito je još bila izgrađena od drveta, bez ijednog kamena.
Osnovana je petnaest godina ranije, međutim energični opat Stiven Harding iz
Engleske već neko vreme nije stekao nove iskušenike. Bio je presrećan zbog ovog
priliva ljudi i raširenih ruku je dočekao Bernara i njegovu pratnju. Te prve hladne
noći u spavaonici, Bernar je blaženo ležao budan dok je prepuna soba odjekivala
od hrkanja iscrpljenih muškaraca. Tokom narednih dana i nedelja, što je napornije
radio bio je sve zadovoljniji. U budućnosti će iskušenike dočekivati na kapiji
rečima: „Ako želite da živite u ovoj kući, ostavite svoja tela za sobom; ovde može
da uđe samo duh."

Bio je izuzetno sposoban i radio je tako energično da je Stiven za dve godine
zaključio kako je Bernar više nego spreman da osnuje novu sestrinsku opatiju.
Rukopoložio ga je za opata i poslao sa braćom Andreom i Žerarom kao i
dvanaestoricom drugih monaha u kuću u dijecezi Langr u Šampanji.

Izgradili su jednostavno stanište na ravnoj čistini i otpočeli život žestokog
lišavanja, čak i po njihovim strogim standardima. Zemlja je bila neplodna, hleb su
pravili od divljeg ječma i prve godine su morali da jedu divlje bilje i kuvano lišće
bukve. Međutim, opstali su i izgradili manastir. Dali su mu ime Klervo.

Zbog Bernarove harizmatične ličnosti, sledbenici su se sjatili u Klervo. U
trenutku kad se razboleo, u manastiru je obitavalo preko stotinu monaha.
Nedostajalo mu je da spava sa ostalima u dugačkoj, otvorenoj spavaonici, međutim
dobro je što je pristao da se prebaci u malu opatsku odaju pored crkve. Napadi
kašlja koji traju već mesec dana lišili bi monahe i ono malo sna koliko su sebi
dozvoljavali.

Žerar je uvek bio najotporniji od sve braće. Osim kad je ranjen u butinu i tako
zaradio pravi vojnički trofej, u životu nije bolovao ni dana.

Brinuo se o bratu i trudio se da ga hrani čorbicama, međutim Bernar se
pretvorio u vreću kostiju i kopnio mu je pred očima. Suviše slab da predvodi ljude
u molitvi, dodelio je tu dužnost svom igumanu, ali je i dalje insistirao da ga vode u
crkvu kako bi mogao da prisustvuje službi i časovima.

Jednog dana, Žerar je odlučio da odjaše i obavesti uticajnog sveštenika,
Gijoma iz Šampoa, biskupa Salona u Šampanji, o Bernarovom zdravstvenom
stanju. Gijom je otvoreno cenio Bernara i priznavao njegov potencijal da u
budućnosti postane jedan od crkvenih vođa. Kad je čuo za njegovu bolest, dobio je
dozvolu cistercitskog reda iz Sitoa da godinu dana bude pretpostavljen Bernaru. Sa
tim dekretom u ruci, naredio je mladom opatu da se oslobodi svih svešteničkih
dužnosti i surovih pravila reda dok mu se telo ne oporavi. Bernara su na konjskoj
zaprezi odvezli na jug gde je klima toplija, u bogatiju i ugodniju opatiju gde je pre
par godina poslat njegov brat Bartomju. Tako se dogodilo da Bernar od Klervoa
obitava u opatiji Rijak.

Rijak je bio benediktinska zajednica koja je sporo uklanjala neumerenost protiv
koje se Bernar borio. Još nije bila spremna da postane deo cistercitskog reda.
Mada nisu prihvatali nove monahinje, dobroćudni stari opat nije imao srca da
izbaci stare. Niti se odrekao vinskog podruma i pivare, niti je ispraznio ambare i
spremište masti. Bartomju i drugi novi monasi su poslati u Rijak kao prethodnica
reforme, međutim počeli su da uživaju u udobnosti koju su tu pronašli nakon teških
godina u Klervou. Rijak je više promenio njih, nego što su oni promenili Rijak.
Kad je stigao, Bernar je bio suviše bolestan da primeti duhovne nedostatke svog
novog okruženja, a kamoli da se pobuni protiv toga. Dodeljena mu je jednosobna
kamena kuća na obodu opatije, sa ognjištem, udobnim krevetom, stolom za čitanje,
stolicom presvučenom konjskom kožom i obilje debelih sveća. Bartomju je
podsticao vatru i obletao oko njegovog kreveta poput zabrinutog ljubavnika, a stara
monahinja, sestra Klotilda kljukala ga je svežom hranom i dobrim pićem.

Najpre se činilo da Bernar neće preživeti. Gubio je svest, na mahove
prepoznavao brata, svaki put ga iznova blagosloveći slabom rukom. Monahinju je
zvao „majkom", što je nju beskrajno radovalo.

Dvadesetog dana, Bernarova groznica je popustila i postao je svestan svog
okruženja.

Pridigao se i seo u krevetu dok mu je brat nameštao prekrivač. „Ko me je
doveo ovamo?", pitao je.

„Žerar i nekoliko monaha iz Klervoa."
Bernar je obrisao krmelje iz očiju i vesto uvio prekor u kompliment. „Vidi ti
njega! Izgledaš dobro, Bartomju!" Njegov stariji brat je bio punačak i stamen,
ružičast u licu poput praseta, a bilo mu je potrebno i šišanje.
„Malo sam se ugojio", odvratio je Bartomju, potapšavši stomak kroz finu
pamučnu odoru.
„Kako se to dogodilo?"
„Ovdašnji opat nije tako strog kao ti!"
„Ah, čuo sam da tako pričaju o meni", odvrati Bernar. Zbog oborenog pogleda
nije bilo moguće proceniti da li žali zbog strogosti koju je nametnuo svojoj
zajednici ili zbog Bartomjuovog odbacivanja. „Kakav ti je ovde život, brate? Da li
si potpuno predan Hristu?"

„Verujem da jesam, ali se plašim da ćeš moje zadovoljstvo posmatrati sa
sumnjom. Zaista mi se dopada ovde, Bernare. Osećam da sam pronašao svoje
mesto."

„Šta radiš osim što se moliš i meditiraš? Jesi li pronašao životni poziv?" Setio
se koliko je njegov brat prezirao manuelni rad. Bartomju je priznao da radije
provodi vreme baveći se poslovima u zatvorenom. Opat ga je oslobodio sađenja i
žetve. Rijak je posedovao mali skriptorijum u kojem su se pisale kopije Pravila
Svetog Benedikta i manastir je na taj način sticao pristojan profit. Bartomju je bio
šegrt dostojanstvenom monahu uvežbane ruke. Takođe je bio umešan u brizi o
bolesnima, kao što je Bernar iskusio iz prve ruke. Pomagao je bolničaru, bratu
Žanu, i provodio po sat vremena dnevno u ambulanti, podstičući vatru, paleći sveće
za prvu jutarnju molitvu, čisteći činije korišćene za puštanje krvi, perući stopala
bolesnicima i istresajući buve iz njihove odeće.

Podigao je Bernara na noge i dopustio tom skeletu od čoveka da se nasloni na
njegova leđa dok mu je pridržavao posudu za mokrenje. Oduševljeno je
komentarisao poboljšanje u boji i toku urina svog brata. „Hajde", reče Bartomju
kad je Bernar završio, „zakorači par puta sa mnom."

Tokom narednih nedelja, par koraka se pretvorilo u mnoge korake i Bernar je
bio u stanju da ide u kratke šetnje po svežem prolećnom vazduhu i da prisustvuje
misi. Stari opat Etjen i iguman Luj čvrsto su se držali drevnih benediktinskih
običaja i kao što su jedan drugom priznavali, bili su u priličnom strahu od ovog
poštovanog mladića. Bernar je bio vatreni reformator, a njihovi provincijalni
umovi nisu mogli da se mere sa njegovim intelektom i moći ubeđivanja. Nadali su
se da će sebe smatrati poniznim gostom i da će im dopustiti da zadrže burad sa
vinom i monahinje poput drage stare sestre Klotilde.

Jednog dana dok su šetali po livadi pokraj bolnice, Bartomju mu je pokazao
nisku zgradu i primetio: „Znaš, Bernare, tu je jedan sveštenik kojeg su prijatelji
poslali u Rijak da se oporavi od užasne povrede. To je jedini čovek kojeg sam ikad
upoznao koji ti je ravan u besedništvu, znanju i učenosti. Kad malo ojača, možda bi
voleo da ga upoznaš, a i on tebe. Zove se Pjer Abelar i mada ćeš sigurno energično
osuditi izvesne aspekte njegovog burnog života, sigurno će na tebe delovati
stimulativnije od dosadnog brata."

Nakon što je seme posejano, Bernar se često pitao kakav li je taj Abelar. Kad
se proleće pretvorilo u leto i snaga mu se vratila, svaki put kad bi šetao opatijom,
gvirnuo bi ka lučnim prozorima bolnice, nadajući se da će bar na trenutak ugledati
tog tajanstvenog čoveka. Najzad, jednog jutra nakon prve molitve, Bartomju mu je
rekao da ga je Abelar zamolio za posetu. Međutim, pre nego što do toga dođe,
smatrao je da njegov brat treba da čuje Abelarovu priču, kako se nijedan od njih
dvojice ne bi osećao neugodno.

U mladosti, Abelara su poslali u Pariz da studira u čuvenoj školi katedrale Notr
Dam, kod Gijoma iz Šampoa, sadašnjeg Bernarovog pretpostavljenog. Ubrzo je
mladi učenjak bio u stanju da porazi svoje učitelje retorike i debate. Već u

dvadeset drugoj godini je otvorio svoju školu izvan Pariza u koju su dolazili
studenti iz svih delova zemlje i laktali se da budu uz njega. Za deset godina je
držao katedru na Notr Damu, a do 1115. postao kanonik. Bernar ga je u tom
trenutku prekinuo i rekao da je čuo za tog briljantnog učenjaka i da se pitao šta se
sa njim dogodilo!

Odgovor je glasio: dogodila se žena po imenu Eloiza.
Abelar ju je upoznao kad joj je bilo petnaest godina. Bila je mlada i sićušna a
već je bila učen i čuven poznavalac klasične književnosti. Živela je u Parizu u
raskošnom domu svog ujaka, bogatog kanonika Fulbera. Abelar je bio do te mere
opčinjen da je sredio da mu njen ujak obezbedi smeštaj kako bi tobože bio privatni
tutor ovoj oštroumnoj devojci.
Ko je koga zaveo, postaće tema rasprave, ali niko nije mogao da porekne da je
usledila strasna romansa. Abelar je zanemario svoje profesorske dužnosti i
indiskretno dozvolio da pesme koje je napisao u njenu čast budu pevane u javnosti.
Njihova romansa je tragično kulminirala trudnoćom. Abelar ju je poslao kod svojih
rođaka u Britaniju. Tamo je rodila sina kojem je nadenula ima Astrolab po
astronomskom instrumentu, ime koje je mnogo toga govorilo o njenoj zapanjujućoj
naprednosti.
Dete je ostavila na brigu sestri, a ljubavnici su se vratili u Pariz gde je Abelar
uspeo da postigne nategnut sporazum sa njenim ujakom. Pristao je da se oženi
njome, ali je odbio da brak bude javan kako ne bi ugrozio svoju poziciju u Notr
Damu. Fulber i on zamalo da se pobiju zbog neslaganja oko ove tačke. Tokom te
gungule, Abelar je ubedio Eloizu da ode u ženski manastir u Aržanteju, gde je kao
devojčica pohađala školu.
Otišla je protiv svoje volje, pošto je bila okrenuta svetu i nije naginjala
religioznom životu. Pisala je Abelaru ispitujući ga zašto mora da se potčini životu
prema kojem ne oseća naklonost, posebno ako to znači da će biti odvojeni. Bilo je
to 1118. godine, par meseci nakon što je Bernar stigao u opatiju Rijak. Njen ujak se
razbesneo zbog toga što se Abelar nosio sa problemom tako što ju je poslao u
manastir umesto da se javno prikloni poštenoj bračnoj zajednici. Fulber nije bio u
stanju da dopusti da se stvar mirno svrši. Naredio je trojici svojih ulizica da
napadnu Abelara u hotelu. Dvojica su ga držala na krevetu, a treći ga je kastrirao
kao životinju. Ubacili su odrezane testise u lavor za umivanje i ostavili ga da stenje
u usirenoj lokvi krvi.
Abelar se nadao da će umreti, ali nije. Sad je bio nakaza, grozota. U agoniji je
razmišljao o svojoj sudbini: zar nije Bog odbacio evnuhe, isključujući ih iz svoje
službe kao nečiste stvorove? Nastupila je groznica i slabost zbog gubitka krvi.
Venuo je u ovom opasnom stanju dok se Gijom iz Šampoa, očinski zaštitnik britkih
umova, nije umešao i poslao ga u Rijak da se o njemu brine bolničar, brat Žan. U
mirnoj provinciji, nakon dugog fizičkog i duhovnog oporavka, bio je spreman da se
upozna sa drugim znamenitim bolesnikom, Bernarom iz Klervoa.
Bernar će se dugo sećati njihovog prvog susreta. Čekao je ispred bolnice tog

letnjeg jutra i odande je izašao opasno mršav čovek, pognutih ramena, kupolastog
čela sa borama koje je urezala briga i stidljivim, maltene dečačkim osmehom.
Koračao je teško i sa mukom. Bernar se trzao od saosećanja. Abelar je imao
četrdeset godina i bio je star, i uprkos svojoj bolesti Bernar se osećao snažnije od
ove sirote duše.

Abelar mu je pružio ruku: „Opate Bernar, silno sam želeo da vas upoznam.
Dobro mi je poznat vaš ugled."

„I ja sam želeo da upoznam vas."
„Imamo mnogo toga zajedničkog."
Bernar je izvio obrvu.
„Obojica volimo Gospoda", odvratio je Abelar, „obojicu nas je lečila zelena
čorbica sestre Klotilde i smeđi napici brata Žana. Hajde da prošetamo, ali ne
suviše žustro."
Od tog dana, dva čoveka su postali nerazdvojni družbenici. Bernar jedva da je
mogao da poveruje u svoju sreću. Abelar mu je bio više nego ravan u učenosti po
pitanju teologije i logike. Uz debate i govore, vežbao je um koliko i telo.
Dok su šetali, razgovarali su o Platonu i Aristotelu, realizmu i nominalizmu,
moralnosti čoveka, pitanjima konkretnim i apstraktnim. Verbalno su sparingovali,
razmenjujući uloge učitelja i učenika, ponekad satima izgubljeni u raspravi.
Bartomju bi ponekad podigao pogled sa svojih poslova i pokazao kroz prozor
bolnice ka dva čoveka na livadi: „Pogledaj, brate Žan. Tvoji pacijenti divno
napreduju."
Bernar je oduševljeno razgovarao o budućnosti - o svojoj želji da se ponovo
angažuje u crkvenim pitanjima, o svom žaru prema širenju cistercitskih principa.
Abelar je, sa druge strane, odbijao da gleda napred. Insistirao je na tome da
obitava u sadašnjosti, kao da nema ni prošlost ni budućnost. Bernar mu je to
dozvolio. Nije bilo koristi od insistiranja na iskrenosti od ove sirote duše.
Jednog jutra, nešto dalje od opatije, zastali su na svom omiljenom vidikovcu
iznad reke. Seli su na stenu i zaćutali. Kombinacija prve toplote proleća i prvih
latica stvarala je opojan miris. Abelar je iznenada rekao: „Poznaješ moju prošlost,
zar ne, Bernare?"
„Čuo sam ponešto."
„Znači da znaš za Eloizu."
„Znam za nju."
„Voleo bih da je upoznaš, jer ako upoznaš nju, upoznaćeš bolje mene."
Bernar ga je pogledao sa nerazumevanjem.
Abelar je posegao u svoje odelo i izvadio savijen pergament. „Njeno pismo.
Učinio bi mi čast da ga pročitaš i kažeš mi šta misliš. Ona neće zameriti."
Bernar je počeo da čita, jedva u stanju da poveruje da je to napisala
osamnaestogodišnja devojka. Bilo je to ljubavno pismo, ne jeftino već uzvišeno i
čisto. Dotakla ga je melodija njenih reči i strast njenog srca. Nakon par minuta je
morao da zastane i obriše suzu iz oka.

„Reci mi, koji je to pasus?", pitao je Abelar.
Bernar ga pročita naglas. „Ovi samostani ne duguju ništa javnim dobrotvornim
ustanovama; naše zidove nisu podigli zelenaški carinici, niti su njihovi temelji
položeni na nedostojnoj iznudi. Bog kojem služimo vidi samo nevine bogataše i
bezazlene kaluđere koje ste ovde poslali. Šta god da ovaj mladi vinograd jeste,
dužan je samo vama i vaša je dužnost da uposlite čitavo svoje biće kako biste ga
negovali i poboljšali; to treba da bude jedna od osnovnih dužnosti vašeg života.
Mada nas naše sveto odricanje, naše zakletve i naš način života čuvaju od svih
iskušenja."
Abelar je tužno klimnuo. „Da, molim te pročitaj do kraja."
Kad je završio, Bernar je presavio pergament i vratio pismo. „Izuzetna žena."
„Hvala ti. Mada smo venčani, ona mi više nije supruga. Mrtav sam iznutra, sva
radost je nestala. Ipak, posvetiću ostatak života njoj i Bogu. Živeću kao
jednostavan monah. Ona će živeti kao jednostavna monahinja. Bićemo kao brat i
sestra u Hristu. Iako ću živeti sa večnom bedom svoje sudbine, kroz našu ljubav
prema Bogu moći ćemo da volimo jedno drugo."
Bernar mu dotače koleno. „Hajdemo, brate. Dan je lep. Hajde još malo da
šetamo."
Koračali su nizvodno, uz reku daleko dole. Obilne kiše su padale tog leta, a
odronjavanje obale uzburkalo je reku i dalo joj blatnjavosmeđu boju. Međutim, na
širokom ispustu zemlja je bila suva i čvrsta. Sandale su im puckale udarajući ih po
petama sa svakim korakom. Približili su se najdaljoj tački na ispustu do koje su
ikad išli, ali vreme je bilo savršeno i obojica su imala snage da nastave. Nisu
osećali potrebu da razgovaraju; postidelo bi ih nadmetanje sa zvukom vetra koji se
probija kroz lišće. Visoko na litici osećali su se privilegovano što obitavaju u
kraljevstvu sokola, kraljevstvu Boga.
Najzad je Bernar rekao. „Vidi! Hajde ovde da se odmorimo."
Na prostranom ispustu, sa veličanstvenim pogledom na dolinu, nalazila se
čvornovata smreka koja kao da je izrastala iz stene. Uvijene grane su pružale
debelu hladovinu. Seli su, naslonivši leđa na grubo stablo i nastavili da uživaju u
tišini.
„Da se vratimo?" upitao je Abelar nakon nekog vremena.
Bernar je ustao i osmotrio stazu koja je vodila napred, zaklanjajući oči od
sunca, pretražujući vrhove litica. „Verujem da ćemo se vratiti u opatiju ako
nastavimo napred, pronađemo lakši uspon do vrha i pređemo preko livade severno
od crkve. Imaš li dovoljno snage?"
Abelar se nasmešio. „Ne toliko kao ti, brate, ali dovoljno za taj poduhvat."
Staza je bila nešto strmija i njihova oznojena stopala su klizila u sandalama.
Baš kad je Bernar pomislio da nije mudro nastaviti, čuli su divan zvuk prskanja
vode. Iza okuke ih je čekao mali vodopad. Svetlucao je na suncu popu trake od
dragulja. Voda je šibala ispust i padala u slapovima preko litice.
Žedno su šakama skupljali hladnu, čistu vodu i pili je. Zaključili su da je to

znak da treba da nastave.
Kretali su se polako a ispust je bio opasan, međutim, bili su odlučni da pronađu

prečicu i srećni zbog toga što su im tela spremna za taj zadatak. Pre nekoliko
meseci su bili tako slabi da su jedva mogli da ustanu iz kreveta. Zahvalno su se
predali tegobnom pešačenju.

Drugi vodopad im je preprečio put i omogućio im da se ponovo osveže. Bernar
je obrisao ruke o odeću i ispružio vrat. „Eno tamo", pokazao je. „Ako odemo samo
još malo napred, verujem da ćemo pronaći bezbednu stazu do vrha."

Na odabranom mestu, Bernar je spustio ruke na kukove i pitao Abelara da je
spreman za uspon.

„Spreman sam, mada deluje kao da je u pitanju dug put."
„Ne brini. Bog će nas držati prikačenim za nebeski svod", reče Bernar veselo.
„Ako jedan od nas poleti, neka to budem ja a ne ti", odvrati Abelar.
Bernar je predvodio, tražeći put koji najviše nalikuje stepenicama. Znojeći se
dok su mu se grudi napinjale od napora, podigao se na naredni nivo i ukopao u
mestu. „Abelare!", viknuo je. „Pazi na ovu klimavu stenu i popni se! Ovde je nešto
veličanstveno!"
U litici je zjapila rupa, široka kako krevet, visoka kao dete.
Bernar je ispružio ruku da pomogne starijem čoveku da se popne. „Pećina!",
uzviknuo je Abelar dahćući.
„Hajde da je pogledamo", reče Bernar uzbuđeno. „U najmanju ruku ćemo se
malo rashladiti."
Nisu imali baklje tako da su morali da se oslone na sunčeve zrake kako bi bilo
šta videli unutar svoda. Žuti sjaj se prostirao samo par stopa unutar pećine pre nego
što se izgubio u tami. Nakon što su se uvukli unutra, otkrili su da mogu da se
isprave. Bernar je načinio par opreznih koraka i ugledao nešto na obodu svetlosti.
„Gospode, Abelare! Vidiš li ono? Tu su neke freske!"
Konji u trku.
Bizon koji juriša.
Glava ogromnog, crnog bika iznad njihovih glava.
Stvorenja su nestajala u tami.
„Ovde je bio neki slikar", izlete Abelaru.
„Genije", složio se Bernar. „Ali ko je to bio?"
„Misliš li da je iz antičkih vremena?", upita ga Abelar.
„Možda, ali ne mogu biti siguran."
„Rimljani su obitavali ovde u Galiji."
„Da, ali ovo ne nalikuje na rimske statue ili mozaike koje sam viđao", odvrati
Bernar. Osmotrio je dolinu. „Koliko god da je staro, ovo je veličanstveno mesto.
Umetnik nije mogao da pronađe bolje platno za slikanje. Moramo se vratiti sa
osvetljenjem i videti šta ima dublje u pećini." Spustio je ruke na Abelarova
ramena. „Hajdemo, prijatelju. Kako je ovo bio divan dan! Hajde da se vratimo u
opatiju na misu."

Bernar je nagovorio Bartomjua da se vrati u pećinu sa njim i Abelarom, a on je
zauzvrat poveo brata Žana koji je bio učen po pitanju prirodnog sveta i fasciniran
njime. Četiri čoveka su krenula od opatije nakon jutarnje molitve. Želeli su da se
vrate pre molitve u podne. Moraće da požure, ali ako propuste molitvu činiće
pokoru. To neće biti kraj sveta. Da je Bernar bio opat Rijaka, ne bi bili tako
opušteni, ali ovog lepog dana se osećao više kao istraživač nego kao monah.
Sredinom jutra četvorica muškaraca su stigla pred pećinu, razdragani kao dečaci
koji smišljaju neku lakrdiju. Bartomjua je bodrila bratova obnovljena energija i
dobro raspoloženje. Žan, debeljuškasti dobrodušni iscelitelj i najstariji član grupe,
nestrpljivo je iščekivao da vidi freske. Bernar i Abelar su radosno negovali svoju
sve snažniju vezu.

Poneli su dobre baklje od grana ariša sa vrhovima obmotanim krpama. Na
ispustu ispod pećine, Žan je klekao, ne da se pomoli već da otvori torbu sa
materijalima za paljenje vatre: kremen, gvozdeni cilindar napravljen od slomljene
drške starog ključa opatije i ugljenisani komad platna sa prahom, suv i pripremljen
na poseban način.

Radio je brzo, krešući kremen o gvožđe i za par trenutaka je blesnuo plamen.
Nakon što je upalio baklju, ostali su razbuktali svoje. Ubrzo su četvorica ljudi
stajala na ulazu u pećinu i podigavši baklje zurili bez reči u najlepša umetnička
dela koja su ikad videli.

Unutra su potpuno izgubili svest o vremenu. Kada se budu vratili podnevna
molitva će se odavno završiti, a imaće sreće ako stignu i na večernju. Divili su se
ovoj menažeriji pri svetlu cvrčavih baklji. Neke životinje poput bizona i mamuta
delovale su izmišljeno, mada su konji i medvedi bili prilično realni. Trgli su se kad
su ugledali čudnog pticolikog čoveka sa izraženim falusom i počeli da cokću
jezikom. Na kraju pećine, nakon što su puzali kroz uzan prolaz, zapanjili su ih
crveni otisci prstiju koji su ih okružili u maloj odaji.

Od prvog trenutka su raspravljali o tome ko bi mogao biti umetnik odnosno
umetnici. Rimljani? Gali? Kelti? Neki drugi davni varvari? Pošto nisu bili u stanju
da odgovore, prešli su na drugo pitanje. Zašto? Zašto bi neko okitio odaju otiscima
šaka? Kakvoj bi to svrsi služilo?

Žan je ušao u poslednju odaju i uzviknuo: „Braćo, evo konačno nečeg što mogu
bolje da razumem! Biljke!" Žan je oštrim pogledom pregledao slike. Bio je strastan
travar, jedan od najveštijih lekara u Perigoru, nije mu bilo ravnog u lečenju.
Njegovi oblozi, kreme za trljanje, praškovi i smese bile su legendarne. Za njega se
čulo čak i u Parizu. U ovoj regiji ljudi su se dugo bavili travarstvom i znanje o
biljkama i lekovitim svojstvima pažljivo je prenošeno sa oca na sina, sa majke na
ćerku i u slučaju Rijaka, sa monaha na monaha. Žan je imao poseban dar za
poboljšavanje i eksperimentisanje. Čak i kada oblog za sipljivost deluje, zar ne bi
delovao bolje uz dodatak stabljike zdravca? Ako se labava utroba može učvrstiti
uobičajenim napicima, zar ne bi smesa bila snažnija uz dodatak soka od maka i
mandragore?

Dok su mu se prijatelji tiskali oko njega, Žan je uperio baklju ka slici žbunja sa
crvenim bobicama i lišćem sa pet latica. „Tako mi svega, to je žbun ogrozda. Sok
tih bobica je dobar za malaksalost. Pogledajte ovu lozu ovde. Izgleda kao da potiče
od ladoleža za koji se priča da leči groznicu."

Bartomju je posmatrao velikog pticolikog čoveka na suprotnom zidu. „Jeste li
videli ovo stvorenje, braćo?" Uperio je prst ka uzdignutom penisu figure. „Zgodan
je poput onog drugog. Inače, čak i ja prepoznajem vrstu vegetacije koja ga
okružuje. To je livadska trava."

„Slažem se", frknuo je Žan. „Obična trava. Od ograničene je vrednosti kao
medikament, mada je s vremena na vreme koristim za vezivanje obloga."

Bernar se polako kretao po odaji, razgledajući zidove sam za sebe. „Umoriću
se od ponavljanja, ali nisam video ništa slično u hrišćanskom svetu. Čini mi se..."

Nešto mu je krenulo pod nogama i Bernar je izgubio ravnotežu. Pao je, ispustio
baklju i ogrebao kolena.

Abelar je pojurio ka njemu i ispružio ruku. „Jesi li dobro, prijatelju?"
Bernar je posegnuo ka baklji, ali je povukao ruku kao da će ga zmija napasti i
prekrstio se. „Pogledaj! Gospode bože!"
Abelar je spustio baklju da bolje vidi šta je toliko prepalo Bernara. Uz zid se
nalazila gomila ljudskih kostiju boje slonovače. Brzo se prekrstio.
Žan im se pridružio i započeo inspekciju. „Ove kosti nisu sveže", primetio je.
„Ne mogu reći koliko dugo ovaj sirotan leži ovde, ali svakako nije u pitanju kratko
vreme. Pogledajte lobanju!" Iza rupe za levo uho lobanja je bila razbijena i videlo
se duboko ulegnuće. „Nasilno je završio, neka mu je laka crna zemlja. Pitam se da
li je to naš slikar?"
„Nema načina da to saznamo", odvrati Bernar. „Ko god da je, treba da
pretpostavimo da je hrišćanin i da ga kao takvog sahranimo. Ne možemo ga ostaviti
ovde."
„Slažem se, ali moraćemo da se vratimo drugog dana sa vrećom za prenošenje
njegovih ostataka", dodao je Abelar. „Ne želim da ga obeščastim time što ću neke
kosti ostaviti ovde i razbacati ih unaokolo."
„Hoćemo li ga sahraniti sa njegovom činijom?", uzviknuo je Bartomju poput
deteta.
„Sa kakvom činijom?" upita Žan.
Bartomju je ispružio baklju toliko da je maltene dotakao činiju od krečnjaka
veličine skupljenih šaka čoveka. Ležala je na podu između dve gomile kosti
stopala. „Tamo!", reče. „Hoćemo li ga sahraniti sa njegovom starom činijom za
jelo?"
Dugo nakon što su kosti sahranjene na groblju a u crkvi održana služba za
mrtve, Žan se vraćao kamenoj činiji boje mesa koju je držao na stolu za čitanje
pokraj kreveta. Bila je teška, glatka i hladna na dodir. Držeći je u rukama nije
mogao a da ne razmišlja o čoveku iz pećine. I sam je imao avan i tučak koje je
koristio da melje biljke za lekove. Jednog dana je impulsivno uzeo avan sa klupe u

bolnici i položio ga kraj čovekove činije. Nisu bili tako različiti.
Njegov pomoćnik, mladi monah po imenu Mišel, sumnjičavo ga je posmatrao

sa stolice u ćošku.
„Zar nemaš nekog posla?", pitao je Žan iznervirano. Mladić duguljastog lica

nije bio u stanju da gleda svoja posla.
„Ne, oče."
„U tom slučaju ću ti objasniti kako da provedeš vreme do večernje molitve.

Promeni slamu u svim dušecima u bolnici. Buve su se vratile."
Mladi monah se odgegao sa kiselim izrazom lica, mrmljajući nešto sebi u

bradu.
Žanova ćelija je zidom bila odvojena od dugačke bolničke prostorije. Obično

bi zaspao čim skine sandale i spusti glavu na slamu, potpuno nesvestan hrkanja i
stenjanja svojih pacijenata. Međutim, otkako je posetio pećinu, spavao je grčevito,
sanjajući slike na zidovima pećine i skelet u odaji. U jednom snu, skeletu su se
zglobovi spojili, ustao je i postao pticoliki čovek. Probudio se u znoju.

Ove večeri ostao je budan zureći u malu sveću koju je ostavio upaljenu na stolu
između dve kamene činije.

Neodoljivi nagon ga je potpuno obuzeo.
Nije se dao lako utišati.
Neće minuti dok ne odvuče Bartomjua, Bernara i Abelara sa sobom na rosnu
livadu i bujnu šumu koja okružuje opatiju.
Neće minuti dok ne sakupe pune korpe livadske trave, ogrozda i ladoleža.
Neće minuti dok Žan ne izmrvi bobice, ne iseče i ne samelje biljke u avanu i ne
ukuva sve u gustu kašu.
Neće minuti dok jedne noći četvorica muškaraca u Žanovoj ćeliji ne budu jedan
po jedan popili opori, crvenkasti čaj.

13

To je sve?", uzviknuo je Lik.
Igo je prestao da prevodi. Zatvorio je imejl i okrenuo dlanove nagore mireći se
sa sudbinom. „To je sve što je dešifrovao do sad."
Lik je nestrpljivo lupkao stopalom, potresajući prenosivi objekat. „Znači,
napravili su čaj od tih biljaka. Šta se zatim dogodilo?"
„Nadajmo se da će naš prijatelj iz Belgije uskoro poslati još teksta. Poslaću mu
ohrabrujuću poruku. Ne bi bilo dobro da ga omete nešto poput konvencije ljubitelja
Zvezdanih staza i da izgubi interesovanje."
„Postojao je skelet Igo, i artefakti! Međutim, sad nema površinskih nalaza u
desetoj odaji, niti na bilo kom drugom mestu. Kakav gubitak!"
Igo je slegao ramenima. „Pa, verovatno su uradili ono što su namerili.
Obezbedili su hrišćansku sahranu prehrišćanskom čoveku!"
„Kao da sam pronašao egipatsku grobnicu koju su pljačkaši počistili. In situ*
skelet iz tog perioda bio bi od neizmerne vrednosti."
„Ostavili su ti slike, ne zaboravi to."
Lik je krenuo ka vratima. „Pošalji imejl svom prijatelju i nagovori ga da požuri
sa ostatkom rukopisa. Ja ću razgovarati sa Sarom o biljkama."
„Da sam na tvom mestu, učinio bih i više od razgovora."
„Zaboga, Igo. Odrasti već jednom."
U Sarinom karavanu nije bilo upaljeno svetio, ali je Lik ipak pokucao. „Ko
je?", začuo se prigušen glas.
„Lik. Imam veoma važne novosti."
Nakon par trenutaka, Španac Ferer je otvorio vrata nag do pojasa i veselo
rekao: „Ona će odmah doći, Lik. Želiš li nešto da popiješ?"
Sara je upalila lampu na gas i pojavila se na vratima, crvena u licu od stida
poput tinejdžerke uhvaćene na delu. Promašila je jedno dugme zakopčavajući bluzu
i kad je to primetila mogla je samo da zakoluta očima samoj sebi.
Ferer ju je poljubio u obraz i otišao, primetivši bez gorčine da je posao uvek na
prvom mestu. Lik je pitao da li bi joj bilo ugodnije da razgovaraju napolju, ali ona
ga je pozvala unutra i upalila lampu u odeljku za sedenje. Njeno šištanje je
prekinulo neugodnu tišinu. „Deluje kao fin momak", najzad je rekao.
„Karlos? Veoma je fin."
„Znaš ga od ranije?"
Namrštila se. „Lik, zašto imam osećaj kao da me otac ispituje? Pomalo je
neprijatno, zar ti se ne čini?"
„Meni nije. Žao mi je ako je tebi neprijatno. To mi nije bila namera."
„Sigurna sam da nije." Otpila je malo vode iz flaše. „Šta si hteo da mi kažeš?"
„Nešto o našim biljkama. Izgleda da imaju posebnu namenu."

Nagnula se napred nesvesno izloživši blistavi dekolte. „Nastavi", rekla je i on
je ponovio priču iz Bartomjuovog rukopisa dok je ona opsesivno vrtela uvojak
kose, tako snažno da joj je prst pobeleo. Zaboravio je na tu nervoznu naviku sve do
sad. To je često činila tokom njihove poslednje zajedničke večeri.

Nije bio siguran da li taj stres izaziva njegovo prisustvo ili Bartomjuova priča.
Kako god bilo, kad je završio priču i nakon što su oboje komentarisali rad koji ih
čeka, rekao joj je da se opusti i dobro naspava.

Po njenom zbunjenom izrazu je shvatio da to zvučalo više kao prekor nego kao
prijateljski savet.

Drugi dan iskopavanja razmotavao se i vezivao poput upetljanog najlona za
pecanje.

Zvi Alon se nije pojavio na doručku. Pronašli su njegova kola parkirana iznad
litice. Kapija pećine je bila zaključana. Džeremi je zabrinuto ispričao Liku o
Alanovom zahtevu da dobije ključ, na šta je Lik gnevno porekao da mu je dao
dozvolu.

U panici su pretražili ispust ispod litice, ali nisu ništa pronašli. Zatim je Lik
doneo odluku da jutarnja smena započne posao u pećini dok on kontaktira vlasti.

S obzirom na profil iskopavanje u Rijaku, poručnik lokalne žandarmerije po
imenu Bijter lično je odgovorio na poziv. Kad je procenio da je stvar složene
prirode, pozvao je svog pretpostavljenog iz Žandarmerijske grupe za Dordonju iz
Perigea, pukovnika Tukaa i mobilisao policijski čamac iz Lez Ezija da se doveze
rekom Vezer.

Sredinom jutra, Liku su radijom u pećinu javili da je Tuka stigao. Pukovnik je
bio čovek prilično mangupskog izgleda, malo puniji, ćelav, krupnih crta lica i
oborenih, nabranih ušnih školjki. Brkovi su mu bili potkresani suviše kratko u
odnosu na široko prostranstvo između nosa i gornje usne, ostaviviši golu liniju
kože. Poput mnogih muškaraca slabe kose, nedostatak je nadomestio jarećom
bradicom. Nasuprot izgledu, imao je baršunast, elegantan glas i kulturan pariški
akcenat. Lik bi imao više poverenja u njega da su razgovarali preko telefona.

Sastali su se kod Alonovog iznajmljenog automobila. Tek su započeli razgovor
kad je mladi poručnik dotrčao i uzbuđeno ih obavestio da je telo pronađeno
nedaleko od obale reke.

Lik se toga dana neće vraćati u pećinu.
Najpre je morao da identifikuje leš. Ta dužnost ga je veoma potresla. Alon je
bio krvav i izlomljen. Polomljena grana drveta probila mu je stomak napravivši
jezivu ranu. Pri padu je udario lice i iskrenuo ruke i noge pod bizarnim uglovima
poput udova stare smreke visoko gore na litici. Mada je vreme bilo hladno i suvo,
insekti su ga već načeli.
Bilo je potrebno uzeti izjave. Lik je morao da prepusti kancelariju Tukau i
njegovim ljudima kako bi obavili razgovore. Kasno tog popodneva Džeremi je
poslednji dao izjavu i izašao je iz prenosivog kontejnera beo poput Alonovog leša.
Pjer ga je čekao. Dobronamerno ga je zagrlio preko ramena i odveo na piće.

U logoru je vladala smrknuta atmosfera. Nakon večere Lik je osetio potrebu da
se obrati grupi. Tuka ga je obavestio da će biti obavljena autopsija i da se Alon
najverovatnije okliznuo dok je pokušavao da siđe u mraku; nema razloga za
drugačiji zaključak. Može se povući prava linija od merdevina do mesta gde je telo
pronađeno. Povrede su bile u skladu sa padom sa velike visine. Lik je ovu procenu
preneo tmurnoj grupi.

Nakon što se osvrnuo na doprinos profesora Alona u svom polju, zatražio je
minut tišine i zaključio govor zamolivši sve da prihvate činjenicu da je ulaz u
pećinu van protokolom određenih sati strogo zabranjen i da će on lično od sad
kontrolisati ključeve. Jedan će nositi sa sobom, a drugi zaključati u stolu.

Lik jedva da je nešto okusio. Igo ga je odveo nazad u karavan, napojio
burbonom i pustio mu džezere iz Nju Orleansa preko mp3 plejera na baterije. Lik je
najzad zaspao onako obučen. Igo je tad isključio muziku i osluškivao huktanje sove
dok nije i sam utonuo u san.

Uprkos tragediji, u Rijaku se rad nastavio. Neko će morati da zameni Alona, ali
ta praznina u timu neće biti popunjena do sledeće radne sezone.

Napredovali su sa planom za prvu kampanju. Tokom prvog iskopavanja
usredsrediće se na dve odaje: pod u ulaznoj odaji, odnosno Prvoj odaji, kako je
glasilo njeno zvanično ime i Odaji biljaka, odnosno Desetoj odaji.

U Desetoj odaji je bilo prilično tesno i Lik je ograničio pristup na samo par
ljudi odjednom. U glavnoj grupi su bili Sara, Pjer, Krejg Morison, stručnjak za
stene iz Glazgova i Karlos Ferer, stručnjak za mikrofaunu, kosti malih sisara,
reptila i vodozemaca. Lik je smatrao da im je time što je upario Saru sa Špancem
jasno stavio do znanja kako ne mari za njihov odnos, međutim, osećao je bol u
stomaku svaki put kad bi ih video kako rade jedno kraj drugog dok im se tela
maltene dotiču. Na sreću, Denoje je bio u pravu. Populacija slepih miševa je
maltene odmah počela da se proređuje. Nekoliko tvrdoglavih primeraka je lepršalo
krilima po zadnjim odajama ali timu je veoma laknulo kad je plafon prestao da se
pomera.

Sara se usredsredila na kvadratni metar zemlje uz obod jugozapadnog zida
Desete odaje gde je Lik pronašao sečivo od kremena. Gornji slojevi su bili
prekriveni izmetom iz modernog vremena, komplikujući joj posao, pošto je izmet
šišmiša bogat polenom za kojim ona traga. Njen cilj tokom prve sezone, bio je da
pronađe sloj bez izmeta i napravi preliminarnu procenu tipa i učestalosti polena i
spora. Tokom običnog iskopavanja, njena nadležnost kao paleobotaničara bila bi
procenjivanje flore i klime tokom perioda koji se izučava. Slike i Deseta odaja
predstavljali su konstantan podsetnik da je Rijak daleko od običnog.

Desetak centimetara od površine, zemlja je od crnog prešla u žuto-mrke tonove
a izmeta je nestalo. Prelazna zona se nalazila na istom nivou gde se nalazilo Likovo
uspravljeno sečivo pre nego što je sklonjeno.

Grupa za Desetu odaju je stajala i posmatrala kako Pjer razdragano skida
poslednje ostatke crne zemlje sa tog kvadratnog metra. Nakon serije fotografija,

odlučili su da krenu dublje. Pre nego što su nastavili, obukli su nova odela, čizme i
maske, i zamenili sve mistrije, četke i lopatice kako bi izbegli kontaminaciju
starijeg sloja mlađim polenom. Sara je ušla u kvadratni metar i počela mistrijom da
uzima uzorak za kolekciju. Jedva da je i počela kad joj se otela reč „Neverovatno!"
i prestala je da radi.

Ferer se nagnuo preko njenih leđa i razvikao na svoj prenaglašeni način: „Vidi,
vidi, vidi!"

„Da li je to kremen?", pitao je Pjer.
Morison je pitao da li može da uđe i zameni mesto sa Sarom. Dva metra visoki
sedi Škotlanđanin se spustio u čučanj i razmahao četkom za uzorke. Objekat je bio
gladak i žućkast, ali nije bio od kamena. „Plašim se da nije iz mog domena", rekao
je. „Izgleda da je kost u pitanju. Možeš da se baciš na posao, Karlose."
Ferer je četkom uklonio još malo zemlje i pročeprkao po objektu zubarskom
alatkom. „Ne, ne, nije kost u pitanju. Večeras ćemo ponovo piti šampanjac. To je
slonovača!"
Nakon što su pažljivo otkrili čitav objekat ostavili su ga na mestu kako bi ga
fotografisali, a Pjer je otišao po Lika koji je radio u najudaljenijoj tački Prve
odaje.
„Zbog čega si tako uzbuđen?", upita ga Lik.
Mada je nosio masku, Lik je po borama oko Pjerovih očiju znao da je mladić
razvukao širok, dečiji osmeh preko lica. „Zaljubio sam se, šefe."
„U koga?"
„Ne u koga, već u šta." Pjer se ludo zabavljao.
„Dobro, u šta si se zaljubio?"
„U najlepše stvorenje od slonovače koje ste ikad videli."
Kad je stigao do Desete odaje, iz Lika je pokuljalo: „Odlično obavljeno! Divno
je. Upotpunjuje sliku. Sad možemo da kažemo da Rijak poseduje sve, čak i manje
umetničke artefakte. Voleo bih da je Zvi ovo video. Deluje orinjački, kao i sečivo."
Bio je to bizon izrezbaren od slonovače visok oko dva centimetra, uglačan
poput rečnog kamička. Životinja je stajala uspravno na ravnim stopalima. Debeli
vrat je držao visoko podignutu, ponosnu glavu. Oba mala roga bila su čitava.
Videla se desna očna duplja a bok je bio oslikan paralelnim linijama u pokušaju da
se predstavi krzno.
„Kad je zavedemo i fotografišemo", rekla je Sara, „uzeću prvi uzorak polena
ispod nje."
„Kad ćeš znati?", upita Lik.
„Počeću da radim čim se popodne vratim u laboratoriju. Nadam se da ću
večeras imati preliminarnu procenu."
„Dogovoreno. Vidimo se večeras u laboratoriji." Učinilo mu se da je Ferer
frknuo ispod maske, ali nije mogao da bude siguran.
Frktaj se pretvorio u neku vrstu rafalne paljbe na španskom. Sara je dozivala
Lika da se vrati. Fererove oči obučene za pronalaženje kostiju ugledale su nešto što

je svima promaklo. Par centimetara od figure od slonovače nalazila se braon
mrljica. Ferer je pao na sve četiri sa zubarskom alatkom u rukama. „Isuse", stenjao
je. „Mislim da smo klečali na njemu."

„Na čemu?", zahtevao je Lik da zna.
„Sačekaj malo, pusti me da radim."
Bio je to sitan komad, ne tako majušan kao iz carstva mikrofaune na koje je
Ferer navikao, ali prilično sićušna, dugačka oko pola centimetra, široka manje od
četvrtine centimetra. Zbog toga mu nije bilo potrebno mnogo vremena da otkrije
kost.
„Pa?", pitao je Lik, viseći mu iznad glave poput oca koji očekuje ishod
porođaja.
„Moraćeš da nabaviš bolji, šampanjac, prijatelju. U pitanju je vrh prsta,
phalanx distalis."
„Koje vrste?", upita Lik zadržavši dah.
„Ljudske vrste! To je vrh prsta odojčeta! Pala nam je sekira u med!"
Sara je skupila uzorke polena a ostatak tima je mistrijama i lopaticama
pretraživao ostatak kvadratnog metra u potrazi za kostima. Nisu ništa pronašli do
kraja smene, međutim, već su otkrili glavni zgoditak. Ljudske kosti iz poznog
paleolita veoma se retko sreću. Pronalazak je izazvao pravu senzaciju u logoru.
Ferer je svima dodavao kost u plastičnoj kutiji za uzorke poput relikvije nekog
sveca. Niko od njih nije bio dovoljno stručan za kosti ljudskog odojčeta da bi
mogao definitivno da proceni godište, a kamoli pol ili vrstu. Moraće da konsultuju
naučnike sa strane.
U devet sati te večeri, Lik je ušao u prenosivi kontejner i zatekao Saru kako
radi na laboratorijskoj klupi. Odil je takođe bila tu i sređivala je račune za
Džeremijevim i Pjerovim zajedničkim stolom.
Brzo je za sebe pronašla nišu, baveći se papirologijom vezanom za nabavku
namirnica i pribora, sličan posao koji je radila za oca. Njen brat je provodio manje
vremena u logoru, samo po sat vremena tokom večeri, pomažući kuvaru da secka
povrće i slično.
Sara i Odil su ćaskale na francuskom i kikotale se poput devojčica kad je Lik
bučno ušao. Pod je ulegao pod njegovim teškim, kaubojskim čizmama.
Odil je ućutala i nastavila posao u tišini. Sara ga je obavestila da je skoro
spremna da pregleda uzorke pod mikroskopom. Nije prekinula posao ni za vreme
večere, propuštajući materijal kroz sito i pripremajući uzorke fluoridnom kiselinom
za rastvaranje silikatnih minerala.
Posmatrao je njene vitke prste dok pripremaju prvi staklenu pločicu, spuštaju
kap glicerola pipetom i stavljaju drugo staklo preko.
Podesila je svetio, počela da posmatra kroz mali objektiv i uz olakšanje
objavila da je u pitanju „dobar materijal". Pod većim objektivom je pomerala
staklo napred-nazad i duboko udahnula. Nije primetio da je do sada zadržavala
dah. „Ovo ne može da se isfabrikuje."

„Šta je u pitanju?"
Glas joj je bio hrapav od uzbuđenja. „Tu je uobičajena pozadina od paprati i
četinara, ali vidim tri obilne i veoma jedinstvene populacije polena. Pogledaj."
Pomerio je mikroskop da pronađe oslonac i ponovo ga fokusirao. Nije bio
stručnjak ali video je tri preovlađujuće vrste mikroskopskih šupljih sfera. Jedna je
izgledala poput dlakave lopte za ragbi, druga poput automobilskih guma, a treća
poput četvoroćelijskog embriona.
„Šta je u pitanju?", pitao je.
Pogledala je ka Odil koja je radila nesvesna njihovog razgovora. Nije govorila
engleski, ali je Sara očima pokazala ka vratima. „Hajde da razgovaramo napolju, u
redu?"
Izvinili su se i prošetali ka logorskoj vatri koja je prijatno krčkala i puckala. „U
redu", insistirao je, „šta je u pitanju?"
„To je polen tri biljke nacrtane u Desetoj odaji i opisane u rukopisu: Ribes
rubrum, žbunje ribizle koju Bartomju naziva ogrozdom, Convolvulus arvensis,
ladolež i Hordeum spontaneum, divlji ječam. Koncentracija je zapanjujuća!"
Lik se ubacio izgovarajući ono što je Sara upravo htela da kaže. „To znači da
su velike količine ove tri biljke bile unete u pećinu! Korišćene su u određenu svrhu.
Nikad ranije nismo videli sličnu aktivnost u poznom paleolitu!"
Lice joj je sijalo. Narandžasti sjaj vatre osvetlio je njen poluprofil. Iznenada se
setio koliko se ranije divio oštrim crtama njene vilice i tome kako se odvaja od
dugačkog, nežnog vrata. To nije bila uobičajena erogena zona, ali pokrenula je
nešto u njemu i poljubio je njene usne pre nego što je uspela da odreaguje. Držao ju
je za ramena i u prvom trenutku je pomislio da će mu uzvratiti poljubac. Međutim,
umesto toga je na grudima osetio ruke koje ga odguruju. Više se nije smešila.
Osmotrila je grupu da vidi da li ih neko posmatra. „Lik, ti i ja smo imali svoju
priliku. Odabrao si da je uništiš. Prebolela sam te i to je to. Ne pada mi napamet da
ovo ponovo radim."
Polako je udahnuo osećajući ukus njenog karmina. „Izvinjavam se. Nisam ovo
planirao. Previše sam uzbuđen zbog svega ovoga. Ali u pravu si, ne treba to da
radimo. Uostalom, izgleda da se stvari između Karla i tebe fino razvijaju."
Na to se nasmejala. „Znaš kako je Lik. Arheologija je poput romanse na
krstarenju. Kad se iskrcaš - romansa je završena."
„Priznajem da mi je taj sindrom poznat."
Prepredeno ga je osmotrila i rekla da želi da proveri još neke uzorke i zabeleži
otkrića. Dok je posmatrao kako odlazi proklinjao je sebe. Nije bio siguran da li je
ljut zbog toga što ju je poljubio ili zbog toga što nije bolje objasnio svoje postupke,
što nije pokušao da se iskupi za stare grehe. Kako god bilo, nije se osećao dobro
zbog toga, ali se osećao prokleto dobro po pitanju Rijaka.
Ponovo ga je opseo stari problem - posao i žene. Kao dve noge stolice, bez
treće da održava ravnotežu. Možda mu je bio potreban hobi, pomislio je, ali je
odmahnuo glavom kad je pokušao da zamisli komičnu sliku Lika Simara koji

zamahuje štapom za golf.
Morao je da pronađe Igoa i popije piće kraj vatre.
Uprkos ukradenom poljupcu, Sara je održala reč i prisustvovala je dvostrukom

sastanku koji je Igo organizovao. Za tu priliku, Igo se zaista potrudio. Odabrao je
spektakularno naselje Dom, drevni utvrđeni grad na vrhu brda, netaknutih bedema.
Pre večere u L'Esplandi, najboljem restoranu o ovoj oblasti, njih četvoro su
prošetali zidinama uživajući u zadivljujućem pogledu na dolinu reke Dordonje u
sumrak.

Odil je sve to upijala poput turiste i zamolila je prolaznika da ih slika njenim
mobilnim telefonom. Vetar se igrao njenom kratkom, koprenastom haljinom. Nosila
je taj letnji komad odeće iako je bilo prohladno jesenje veče. Izgledala je mračno i
senzualno, poput starih holivudskih zvezda. Igo je pažljivo pratio nalete vetra i bio
nagrađen pogledom na njene butina i više od toga. Međutim, tom prilikom je
primetio i velike crno-plave mrlje, masnice koje su delovale veoma bolno.

Lik se ponašao učtivo i džentlmenski, zapodevajući neutralan razgovor sa
Sarom o ostacima prvobitne gradske arhitekture iz trinaestog veka. Kasnije, kad mu
je Igo pomenuo masnice na Odilinim nogama, slegao je ramenima i rekao mu da se
njih to ne tiče.

Večera je sama po sebi bila veoma raskošna, a Igo se razmetao i skupim
bocama. Svi su neumereno pili, osim Lika koji je drage volje prihvatio ulogu
vozača i disciplinu koja ide uz to. Najzad, dok se iskopavanje za nedelju dana ne
završi on je Sarin šef i treba odgovorno da se ponaša.

Igo nije imao tu vrstu odgovornosti. Odil i on su sedeli jedno kraj drugog i
posmatrali zalazak sunca za stolom okrenutim ka dolini. Odmeravali su jedno
drugo, razmenjivali sugestivne šale i doticali se rukama kad god bi se nasmejali.
Sara im se pridruživala u razdraganosti što je bolje mogla, ali Lik je osećao
nevidljivu barijeru, polje negativne energije koje je lično stvorio.

Igo je upravo pričao loš vic koji je Lik već čuo i misli su mu odlutale
izazivajući ludu pomisao: ako bi samo jednom mogao da se vrati u prošlost, gde bi
otišao? Do one noći sa Sarom u Lez Eziju pre dve godine ili u Rijak pre trideset
hiljada godina? Odluku je odložio dolazak glavnog jela.

Odil nije delovala kao tip žene koji voli da priča o sebi zbog čega je savršeno
odgovarala čoveku poput Igoa koji je sebe stavljao u centar svake anegdote i priče.
Smejala se njegovim šalama i postavljala podsticajna pitanja. Igo je beskrajno
uživao i želeo je da sačuva uspomenu na ovo veče tako da je neprestano
fotografisao mobilnim telefonom i dodao ga Sari ne bi li ga slikala kako nazdravlja
sa Odil.

Tek kad je Igo zaćutao tek koliko da sažvaće govedinu, Sara je mogla da uskoči
sa pitanjem za Odil. „Baš me interesuje kako je to živeti u malom selu?"

Odil je stisla usne sa izrazom „tako je kako je" i odvratila: „To je sve što znam.
Bila sam u Parizu tako da znam kako je u velikom gradu. Ali ja nemam čak ni
pasoš. Živim tri kuće niže od kuće u kojoj sam se rodila - iznad kafane svog oca.

Rastem u Rijaku poput jedne od vaših biljaka. Ako me iščupate iz korena,
verovatno ću umreti."

Igo je progutao na vreme da se oglasi: „Možda ti je potrebno đubrivo."
Odil se nasmejala i ponovo ga dotakla. „U Rijaku ima dovoljno đubriva.
Možda mi samo treba malo vode i sunca."
„Sigurno je teško upoznati nove ljude u malom selu", pitala se Sara. Odil je
mrdnula prstima leve ruke. „Nema prstena. U pravu si. Zato i želim da radim sa
vama. Ne da bih se udala! Već da bih upoznala nove ljude."
„I kakvi su ti utisci", pitao je Lik.
„Svi ste tako pametni! Okruženje je veoma podsticajno." „I za mene", reče Igo,
dopunivši njenu čašu sa vinom uz maltene pohotan pogled.
Tokom vožnje nazad, Sara je ćutala ali dvoje pripitih na zadnjem sedištu nisu
zaklapali. Tu i tamo, Lik bi u retrovizoru uhvatio poljubac ili milovanje. Kad su se
približili opatiji, čuo je Igoa kako šapuće, preklinjući je da mu dozvoli da svrati.
„Ne", odvratila je šapatom. „A sutra?" „Ne!"
„Zašto, živiš li sa nekim?" „Ne."
„Molim te."
„Staromodna sam. Hajde da izađemo još koji put."
Igo je sedeo na krevetu i posmatrao Lika kako se skida u donji veš i pere zube.
Ostao je u odelu. „Zar nećeš u krevet?", upita Lik. „Moram do nje", zastenjao je
Igo. „Oh, zaboga!" „Jesi li video te noge?"
„Kao da sam se vratio u dane studiranja. Stalno si se tako ponašao." „Kao i ti."
„Odrastao sam." „Jesi li?"
Igo je ustao i počeo da petlja prstima u potrazi za ključevima od kola.
„Slušaj, suviše si popio", opomenuo ga je Lik.
„Dobro sam. Voziću polako sa otvorenim prozorom. Svež vazduh je moj
prijatelj. Jesi li ti moj prijatelj?" Suviše je zaplitao jezikom.
„Da Igo, ja sam tvoj prijatelj. Treba da te odvezem."
„Ne, veruj mi kad ti kažem da sam dobro. Ti moraš da rukovodiš
iskopavanjem."
Nastavili su tako neko vreme dok Lik nije konačno popustio.
„Budi pažljiv."
„Hoću. Nemoj me čekati."
Kad je stigao do sela Igo je bio već dovoljno trezan da se zapita da li je
normalan. Znao je samo da ona živi tri kuće dalje od kafane. Ali u kom pravcu i sa
koje strane ulice?
Ako će ići od vrata do vrata i kucati, velika je verovatnoća da će od sebe
napraviti budalu. Izvinite što vas budim, gospođo, znate li gde živi
gradonačelnikova ćerka? Došao sam da je pojebem.
Glavna ulica je bila prazna, nikog nije bilo na vidiku, što nije čudno s obzirom
na to da je bila ponoć. Polako je vozio ka kafani brojeći ulazna vrata. Tri kuće
dalje, na istoj strani ulice, u kućici su svetla bila pogašena. Ispred se nalazio veliki

motor. Ovu mogu da precrtam sa spiska, pomislio je. Verovatno.
Nastavio je da broji vrata sa druge strane kafane. U ovoj kući su gorela svetla

na oba sprata. Zaustavio se da bolje pogleda. Šta je ono rekla o voćnjaku? Rekla je
nešto dok je bio na vrhuncu pijanstva, pre deserta. Koje je drveće imala u voćnjaku
- jabuke, trešnje, kruške? Kako će to znati u ovo doba godine kad nema plodova?
Sa svojim skupom gradskih veština jedva je bio u stanju da razlikuje žbun od
drveta. Parkirao se kraj puta i prikradao uz zid da baci pogled na dvorište iza kuće.
Mesec mu je pomagao. Bio je pun i obezbedio je dovoljno svetla da vidi bar
dvanaestak stabala posađenih u nizovima.

Izgledalo je poput voćnjaka i to mu je ulilo malo nade. Vrata su bila plava, a
mala kuća od žutog peščara. Tiho je pokucao i sačekao.

Zatim je pokucao snažnije.
Na prozorima u prizemlju bile su navučene zavese. U dnevnoj sobi su bile
razmaknute tek toliko da vidi unutra, ali nije bilo ni traga ni glasa od nje, niti bilo
koga drugog.
Zakoračio je unazad da osmotri prozor spavaće sobe. Zavese su bile osvetljene
iznutra. Uzeo je par kamičaka iz lehe za cveće i bacio ih ka prozoru poput
tinejdžera koji se trudi da ne probudi roditelje.
Ponovo ništa.
Razumno bi bilo da se vrati u kola i odveze; nije čak bio ni siguran da je
pronašao pravu kuću. Međutim, obuzeo ga je talas pariške naglosti i poveo ga
nazad do ulaznih vrata. Uhvatio se za kvaku.
Okrenula se i vrata su se otvorila.
„Zdravo?", dozvao je s puno nade. „Odil? Igo je!"
Ušao je i pogledao unaokolo. Dnevna soba je bila uredna i lepa, kao što čovek
i očekuje od žene koja živi sama.
„Ima li koga?", ponovo se oglasio.
Bacio je pogled u kuhinju. Bila je mala i besprekorno čista, nije bilo sudova u
sudoperi. Baš je hteo da uđe kako bi bolje pogledao kad je primetio poštu na
stočiću u hodniku, a račun za struju je bio na vrhu. Odil Bone. Osetio se bolje.
„Odil?"
Zastao je na dnu stepeništa oklevajući. Samo se silovatelji bez poziva i najave
penju u spavaće sobe žena.
„To sam ja, Igo! Jesi li gore?"
Bio je siguran da čuje prigušenu muziku. Pratio je zvuk do kuhinje.
Zatim ga je ugledao iznad kuhinjskog stola, glavom i bradom. „Isuse Hriste!",
otelo mu se dok je nehotice širio ruke. „Isuse Hriste!"
Pogledao je unaokolo kako bi se uverio da je sam i uzeo mobilni telefon da
žurno fotografiše.
Muzika se pojačala. Pomislio je da treba da se okrene i ode, da pogleda
fotografiju ujutru i razmisli o svemu da dnevnom svetlu, ali uprkos tome je pratio
melodiju.

Pored ostave su se nalazila vrata. Kad ih je otvorio ugledao je stepenice koje
vode u podrum. Muzika je sad bila još glasnija, gitare, ručna harmonika i bubnjevi
- muzika za ples iz osamnaestog veka nije mu bila među omiljenih deset pravaca.
Prljava sijalica je osvetljavala stepenice.

Spustio se do pola puta kad se sijalica ugasila i ostavila ga u mraku. „Odil?"

14

Lik se na doručku pojavio sa kezom na usnama. Igo nije spavao u svom krevetu.
Bitanga je očigledno uspela u svom naumu i nesumnjivo će se uskoro pojaviti sa
pričom o osvajanju.

Nakon što je poslao prvu smenu u pećinu, krenuo je sa Sarom na staromodno
terensko istraživanje, sa kesama za uzorke i beležnicama. U vlažnoj izmaglici ranog
jutra, započeli su sa poslom iza zidova opatije i koračali preko natopljenog
pašnjaka u pravcu reke.

Džeremi i Pjer su stajali pored kancelarije i gledali ih kako odlaze. „Šta misliš,
gde su pošli?", pitao je Džeremi.

„Nemam pojma", odvratio je Pjer i namignuo. „Ali šef deluje srećno."
Koračali su u tišini, udišući miris plodnog seoskog obilja. Prethodne noći kiša
je pljuštala sat vremena ili malo duže pa su im se čizme sijale od vlažne trave. Kad
je sunce najzad uspelo da se promoli, zemlja je zablistala pod njegovim zracima i
oboje su posegli ka naočarima za sunce.
Do prvog otkrića su došli na kilometar od logora. Sara je primetila da je
granica između šume i livade kojom koračaju šarena, mešavina zelenih i žutih boja.
Uočila je visoke, žute mladice iznad zelene trave i počela da trči ka njima. Lik ju je
lako pratio dugim nogama u ravnomernom trku. Ostavljali su stazu od izgažene
trave za sobom.
„Divlji ječam", rekla je. „Hordeum spontaneum, ima ga na tone."
Liku je delovala poput domaćeg ječma ali ona je otkinula vrh i pokazala mu da
ima dva reda semenki, a ne šest kao kod kultivisane žitarice.
Ponela je makaze za potkresivanje i džepni nož tako da su zajedno metodično
posekli punu veliku torbu zlatnih vrhova. „Ovo je verovatno predak domaćih
vrsta", razdragano je objašnjavala dok su radili. „Tokom neolita je došlo do
prelaza na gajene žitarice, ali ništa ne ukazuje na to da ljudi iz mezolita ili poznog
paleolita nisu tražili divlji ječam i koristili ga za hranu, pa čak i za spravljanje
piva."
„Ili u druge svrhe", dodao je Lik.
„Ili u druge svrhe", složila se. „Mislim da nam je to dovoljno." Ispravila je
leđa. „Pronašli smo jedno, ostaje još dvoje."
Nosio je vreću sa ječmom i pratio je ka šumi. Blaga sunčeva svetlost nije
ugrejala šumu i postajalo je sve hladnije što su zalazili dublje među stabla. Nije se
trudila da izbegava čestare i trnje; upravo suprotno, tražila ih je, a to ih je veoma
usporavalo. Lik se probijao za njom, dopustivši mislima da lutaju. Ona je znala šta
traži pogledom, a on je znao šta želi da gleda njene savršene kukove u kao
salivenim kaki pantalonama. Ramena su joj bila sitna i ženstvena čak i u debeloj
kožnoj jakni. Mučio se sa sve snažnijom potrebom da je zgrabi otpozadi, okrene i

privuče sebi. Poljubili bi se. Ovoga puta ona se ne bi opirala. Zatražio bi oproštaj.
Rekao bi joj da je ona oduvek bila ona prava. Tada to nije znao, ali sada jeste.
Spustio bi je na zemlju. Oprao bi grehe. Vlažno tlo šume bi ih spralo.

„Tražimo prepletenu puzavicu koja se penje uz nisko drveće i drveće srednje
veličine", progovorila je i prekinula čaroliju. „Lišće izgleda poput izduženog vrha
strele. Jesen je, pa ne očekuj ružičaste i bele pupoljke, mada bi moglo da bude par
zakasnelih cvetova." Začuo se mljackav zvuk i čizme su počele da im propadaju u
blato. Lik se upitao da li ovaj potok čini jedan od Bartomjuovih vodopada. Uz
obalu je rasla mešovita populacija koja se uglavnom sastojala od hrasta, bukve i
gustog šiblja prepletenog korova i bodljikavog bagrema. Jedan trn mu se zakačio za
farmerke i kad se sagnuo da se oslobodi, začuo ju je kako uzvikuje na latinskom,
euforično kao da započinje pevanje himne: „Convolvulus armensisl Ovamo!"

Ladolež bez cvetova napadao je mladice i mlado drveće baš kao što je i
predvidela. Obavijao je lozu oko kore u čvrstom stisku, spiralno se penjući iznad
njihovih glava.

Bilo ga je u izobilju. Količina nije predstavljala problem, već prikupljanje.
Loza je bila tako pripijena da je bilo nemoguće odvojiti je od stabala. Morali su da
se bace na mukotrpan poduhvat zbog kojeg su ih prsti silno boleli - presecanje i
odmotavanje, presecanje i odmotavanje - sve dok nisu napunili drugu torbu
stabljikama i lišćem.

„Pronašli smo dva, ostaje još jedno", objavila je.
Ponovo je predvodila a on je ponovo pratio. Pred njima su se našle litica i
reka. Krenula je nazad ka livadi. Proučavala je topografsku mapu i znala da se u
blizini nalazi pruga koja više nije u upotrebi, davno napušten ogranak. Njihova
poslednja meta volela je zemljište koje je nekad bilo obrađivano, a potom
zapušteno. Tražili su žbunje. Opisivala ga je, ali on nije upijao lekciju iz botanike.
Osećao je bol u utrobi i počeo da se ljuti na sebe zbog onoga u šta se pretvorio.
Otac mu je bio izvršni direktor naftne kompanije, stereotip čoveka svoje
generacije. Išao je u privatne klubove, pio, bio samoljubiv i arogantan i insistirao
je na tome da zadrži svoju mladu ljubavnicu uprkos tome što je imao posve divnu
ženu. Da nije doživeo fatalni srčani napad i dalje bi se odavao piću i preljubi,
poput nekog sažaljenja vrednog sedamdesetogodišnjeg razvratnika.
Geni ili okruženje - večito pitanje. Šta je bilo odgovorno za to što je sada bio
poput svoga oca? Video je kako ponašanje njegovog oca deluje na njegovu majku.
Na sreću, uspela je da povrati dostojanstvo razvodom, da se preseli nazad u
Sjedinjene Države i nastavi život koji je četvrt veka bio privremeno obustavljen
dok je izigravala krhku suprugu čoveka zaposlenog u naftnoj kompaniji, pržila se na
pustinjskoj vrelini zatvorena unutar kantri klubova Dohe i Abu Dabija, i čeznula za
svojim jedinim detetom poslatim na školovanje u Švajcarsku.
Majka mu se ponovo udala, ovog puta za bogatog dermatologa iz Bostona,
mekušca blage naravi. Lik ga je tolerisao, ali mu nije bio naklonjen.
Um mu je iznenada zaslepelo očigledno pitanje. Zašto je oterao Saru od sebe?

Zar sa njom nije imao najpotpuniji odnos u životu? Zar ga taj odnos nije ispunjavao
više od svih ostalih? Zašto nikad ranije nije sebi postavio to pitanje?

Stare šine su se pružale paralelno sa rekom i bile su potpuno obrasle. Sara je
pokazala ka ravnoj traci na obodu polja i krenula najkraćim putem ka njoj. Lik je
ćutke gacao za njom, dok su mu se misli filtrirale poput kafe. Šine su se videle
samo kad se stoji direktno iznad njih. Sara je njuhom lovačkog psa osetila da je
bolje da krenu na sever nego na jug. Pratili su šine, prilagođavajući korake tako da
staju na pragove. Sa rečne strane šina rasla je divlja glogova živica i Sara mu je
rekla da će tu najverovatnije pronaći ono što traže.

Oblaci su otplovili i sunce je sijalo. Pola sata kasnije i dalje su koračali
prugom i Lik je počeo da brine zbog iskopavanja. Mobilni telefon ovde nije imao
domet i nije mu se dopadalo što nije dostupan. Baš su odlučili da se vrate kad je
počela da poskakuje poput devojčice i ponovo da ciči na latinskom: „Ribes
rubrum, Ribes rubruml"

Bokor žbunova koji je rastao iz živice imao je bledozelene listove sa pet latica
i, kao što je objasnila, rodio je bobice tako kasno zbog toga što je leto dugo trajalo
a vreme je sve do skora bila blago. Bobice su blistale na suncu poput perli boje
rubina. Probala je jednu i zatvorila oči od zadovoljstva. „Opore su, ali divne",
uzviknula je. Lik je nestašno otvorio usta i ona mu je gunđajući udovoljila ubacivši
mu bobicu među usne.

„Treba malo šećera", rekao je, a zatim su brali sve dok nisu bobicama napunili
vreću od litre i umazali vrhove prstiju crvenom bojom.

Isterali su kuvara iz kuhinje i konfiskovali dasku za seckanje, pribor i najveću
šerpu. Ugledajući se na površan opis iz rukopisa, iseckali su lozu i travu kao da
seku salatu, izmrvili sve u improvizovanom avanu - drvenoj činiji za salatu uz
pomoć čekića za meso - i stavili da se kuva sa vodom i zgnječenim bobicama.
Kuhinja je zamirisala na voće i baštu. Oboje su stajali iznad šerpe sa rukama na
kukovima, posmatrajući smešu kako vri.

„Šta misliš koliko dugo treba da kuva?", pitao je Lik.
„Mislim da ne treba da se prekuva, već kao da kuvamo čaj. To je obično
ispavan etnobotanički pristup", odvratila je Sara, nasmejala se i dodala: „Zapravo,
nemam pojma. Potpuno je ludo, zar ne?"
„Suviše ludo da javno raspravljamo o tome, to je sigurno", odvratio je.
„Zadržaćemo ovo za sebe. Hoćeš li poslati uzorak na Kembridž?"
Sara je imala svoju termos bocu u karavanu, napravljenu od nerđajućeg čelika i
stakla i koristila je za čaj. Nakon što je još jednom promešala sadržaj šerpe, malo
je smanjila vatru i otišla po njega.
Pre nego što se vratila, ušao je opat Meno lupkajući sandalama, suviše rumen u
licu za tako prohladan dan.
„Tu si, Lik. Tražio sam te. Zvao sam te čak i na mobilni."
Lik ga je izvadio iz džepa. Imao je nekoliko propuštenih poziva.
„Izvinite, tamo gde sam bio nije bilo dometa. Kako mogu da vam pomognem?"

Opata je na trenutak omeo čudan slatkasti miris koji se širio kolibom. „Šta je
to?", pitao je pokazujući ka šporetu. Lik je mrzeo što mora da vrda u razgovoru sa
čovekom koji je bio toliko velikodušan ali je ipak izbegao odgovor. „Profesorka
Malori kuva nešto. Ja pazim da ne zagori."

Opat se odupro nagonu da proba ono što se krčkalo na šporetu kao što je često
činio u svojoj kuhinji. Setio se zašto je tražio Lika. Mladi komandant lokalne
žandarmerije, poručnik Bijter zasuo je opatiju pozivima. Ostavio je svoj broj više
puta i postajao je sve uporniji. Lik mu se zahvalio i naglas se zapitao da li je bilo
nekog napretka u istrazi nesreće koju je doživeo Zvi. Kad se Sara zamalo sudarila
sa opatom na dovratku odskočili su jedno od drugog poput magneta istog pola. Stari
monah je osmotrio termos i dok je užurbano odmicao promrmljao je kako jelo
divno miriše i kako bi jednom voleo da ga proba. Držala je jezik za zubima, a Lik
je namignuo stavivši time tačku na situaciju.

Uzvratio je poziv poručniku dok je Sara cedila vrelu smešu u čistu posudu.
Očekivao je da čuje Zvijevo ime u prvoj rečenici, ali policajac ga je zapanjio
postavivši mu neočekivano pitanje. „Poznajete li čoveka po imenu Igo Pino?"
Veoma strma krivina na putu vodila je od opatije ka selu Rijak. Nije se
smatrala posebno opasnom, ali u kombinaciji sa mračnom noći, pljuskom i
preteranom brzinom, a možda i malo vina, rezultat se lako mogao zamisliti.
Tačka udara nalazila se dobrih deset metara od puta, skrivena od pogleda
vozača koji prolaze. Kao da se šuma rastavila da primi automobil, a zatim ponovo
zatvorila nakon sudara. Nešto nakon devet sati tog jutra, oštrooki motociklista je
ugledao neke slomljene grane i pronašao ga.
Kola i stablo su bili stopljeni u čvor od drveta i metala. Slomljena, urušena,
izvrnuta masa. Snaga udara je bila tolika da se stablo žarilo duboko u putnički
odeljak i izbacilo motor iz ležišta. Prednje gume su bile na sasvim drugom mestu.
Šoferšajbna kao da je isparila. Mada se osećao snažan miris benzina, vatra se nije
upalila mada to vozaču nije bilo od pomoći. Cisterna je prala put od ulja koje je
curilo nizbrdo. Dva žandarma su regulisala saobraćaj otvarajući naizmenično
saobraćaj ka jugu pa ka severu.
Poručnik Bijter i Lik su neko vreme proveli u tmurnom razgovoru unutar
poručnikovog automobila. Lik ga je pratio do lica mesta koracima čoveka osuđenog
na vešala. Pre nego što je stigao do tamo, Pjer je parkirao svoj automobil i Sara je
istrčala napolje. Nakon telefonskog poziva, izbezumljeno je završila šta je imala u
kuhinji. Dok nije stigla znala je samo to da je Igo doživeo nesreću.
Pogledala ga je u oči i shvatila sve. „Lik, žao mi je." Prizor njegovih suza
pokrenuo je i nju i ubrzo su oboje jecali dok su silazili sa asfalta na vlažnu ivicu.
Kao arheolog, Lik se često susretao sa ljudskim ostacima. Skeleti su delovali čisto,
maltene antiseptično bez neprijatnog prizora tkiva i krvi i čovek je mogao da ih
posmatra naučnim, nepristrasnim pogledom. Morao bi da se napregne da pronađe
emociju gledajući skeletne ostatke.
Međutim, u kratkom razmaku, Lik je bio primoran da se suoči sa nedavnom

smrću ne jednom, već dva puta i nije bio spreman da se nosi sa tim, pogotovo u
ovom slučaju.

Igoovo telo je bilo gadno osakaćeno. Lik nije mogao da kaže koliko gadno,
pošto je skrenuo pogled nakon jednog trenutka. Sasvim dovoljno vremena da gvirne
kroz prozor ka vozačkom sedištu i identifikuje Igoovu modernu jaknu maslinaste
boje i kovrdžavu kosu, uredno ošišanu oko krvavog levog uha.

Sa druge strane olupine, Lik je iznenada ugledao čoveka kako gleda kroz prozor
sa putničke strane. Bilo je to starije lice sa tamnim, prodornim očima, lice uredno
obučenog čoveka kojeg je pre par nedelja video u kafani u Rijaku.

Lik i čovek su se u isto vreme uspravili i zurili jedan u drugog preko ulubljenog
krova vozila.

„Ah, to je doktor Pele", objasnio je Bijter. „Poznajete li ga profesore? On je
doktor u Rijaku. Bio je ljubazan da dođe i proglasi smrt."

„Nastupila je trenutno", obratio se Pele odsečno Liku. „Čist prelom vrata,
C1/C2. To se ne može preživeti."

Peleov izraz i glas su razbesneli Lika. Bio je hladan kao led i bez trunke
saosećanja. Lik je želeo da se o Igou brine prijatna osoba, bez obzira na to što je
mrtav. Kad se uspravio u potpunosti i pokušao da zakorači unazad, ravnoteža ga je
izdala. Policajac i Sara su ga pridržali i naslonili na kombi žandarmerije dok se ne
povrati. „Razgovarali smo sa njegovom sekretaricom. Rekla nam je da je odseo
kod vas", rekao je Bijter, pokušavajući da pronađe neutralnu temu.

„Sutra je trebalo da krene kući", odvratio je Lik, brišući nos rukavom.
„Kad ste ga poslednji put videli?"
„Sinoć oko pola dvanaest, u logoru."
„Znači, otišao je iz opatije?"
Lik je klimnuo.
„Zašto?"
„Da poseti jednu ženu u Rijaku."
„Koga?"
„Odil Bone. Nas četvoro smo sinoć izašli na večeru", rekao je pokazavši ka
Sari. „Insistirao je da se vidi sa njom."
„Da li je ona znala da on dolazi?"
„Nije imao njen broj. Mislim da nije znao čak ni adresu. Međutim, Igo je bio,
znate, motivisan."
„Nije stigao do sela. Ako je iz logora krenuo u pola dvanaest, nesreća se
verovatno dogodila oko jedanaest i četrdeset", izgovorio je policajac monotonim
glasom. „Deluje kao da je vozio prilično brzo. Nije kočio. Nema tragova. Jurio je
kroz drveće dok ga veliko stablo nije zaustavilo. Recite mi, profesore Simar, da li
je sinoć pio?"
Lik je izgledao žalosno. Nije mario za to da se oslobodi krivice koju oseća. Ali
pre nego što je odgovorio, Sara se zaštitnički ubacila.
„Svi smo pili za vreme večere, osim Lika. On nas je dovezao nazad iz Doma.

Mislim da smo se svi otreznili tokom povratka."
„Slušajte", odvratio je Bijter. „Islednik je već uzeo uzorak iz tela. Uskoro ćemo

znati koliko je popio."
„Nisam smeo da ga pustim da krene sam", izustio je Lik sa mukom. „Trebalo je

da ga odvezem."
Policajac se udaljio bez reči.
Sara nije znala šta da kaže ili uradi.
Oprezno je spustila dlan na Likovo rame i nije ga sklonila.
Stigla su još jedna kola, ovog puta iz pravca sela. Iz njih su izašli Odil i njen

brat. Pogledala je Lika i Saru i potrčala ka olupini, ali jedan od Bijterovih ljudi ju
je zaustavio i nešto joj rekao.

Počela je da vrišti.
Sara je rekla Liku da će otići do nje, ali pre nego što je uspela to da uradi,
jedan od vatrogasaca je prišao iza cisterne i zgrabio Odil za ruku. Bio je to njen
otac gradonačelnik, u vatrogasnoj uniformi.
Bone je odveo svoju ćerku u stranu a Sara je isto učinila sa Likom, povlačeći
ga prema kolima. „Hajdemo", rekla je. „Ne moraš da budeš ovde."
Popodnevno svetio se probijalo kroz prozore Likovog karavana. Ispružen na
krevetu, bio je više u tami nego na svetlu. Sara je sedela pored njega na stolici na
preklapanje. Delili su poslednju bocu Igoovog burbona.
Lik je zaplitao jezikom otežalim od pića. Izvukao je ruke koje su mu do tad bile
ispod vrata i krenuo prstima. „Imaš li mnogo prijatelja?", pitao je.
„Kakvih prijatelja?"
„Istog pola. U tvom slučaju, prijateljica."
Nasmejala se zbog podrobnog objašnjenja. „Da, priličan broj."
„Ja nemam prijatelja istog pola", odvratio je tužno. „Mislim da je to bio samo
Igo. Šta misliš zašto? Mislim, poznaješ me."
„Nekad sam te poznavala." I sama je popila dovoljno da bude druželjubiva.
„Ne, ne, i dalje me poznaješ", tvrdoglavo je insistirao.
„Mislim da provodiš suviše vremena sa ženama i na poslu da bi imao
prijatelje. To je moje mišljenje."
Okrenuo se na bok i pogledao je sa izrazom iznenadnog shvatanja na licu.
„Mislim da si u pravu! Žene i posao, posao i žene. To nije zdravo. Stolici su
potrebne bar tri noge, zar ne?" Zapinjao je u govoru. „Mislim da bi Igo bio moja
treća noga. Počeli smo ponovo da se družimo, zaista smo se slagali, a sad ga više
nema. Kučkin sin se zakucao u drvo." Posegao je ka njoj sa obe ruke.
„Ne, Lik", odvratila je, sabrala se i ustala. „Instinkti su ti u haosu. Potrebna ti je
emotivna podrška, a ne fizička ljubav."
„Ne, ja..."
Već je bila na vratima. „Poslaću kuvara da ti donese nešto za jelo, a zatim ću
spakovati termos i poslati ga popodnevnim ekspresom. Želim da stigne na
Kembridž sutra popodne. Očekuju ga u PlantaGenetiku."

„Hoćeš li se vratiti?" Zvučao je ucveljeno, poput deteta.
„Vratiću se kad zaspiš!", odvratila je umirujućim glasom. „Zatvori oči i odlutaj.
Vratiću se da proverim kako si. Samo da proverim kako si."
Kad je otišla, pridigao se na nesigurne noge i isprskao lice vodom iz lavaboa.
Stao je iznad Igoovog praznog kreveta i počeo da se trese od nemoćnog bola
koji je potiskivao čitavog dana. Zatvorio je oči i video narandžastu boju. Bilo mu
je potrebno nasilje, neka vrsta nasilja. To mu je um poručivao. Zato je udarao
pregradu između dela za spavanje i dela za sedenje sve dok nije napravio krater u
dasci. Trgao se od bola koji je sam sebi naneo i ugledao krv na zidu. Četvrti čukalj
mu je bio ozbiljno posečen. Umotao ga je maramicom, seo na krevet krvareći po
materijalu i nastavio da pije burbon.
Sara ga je štitila te noći žestokim, maltene majčinskim instinktom. Otkrila je
povredu, ugledala ulubljenje u obliku pesnice na zidu, coknula jezikom i previla ga.
Odlučila je da niko ne sme da ga uznemirava. Ljudi bar jedan dan mogu sami da
rešavaju pitanja vezana za iskopavanje. Zalepila je poruku na vrata njegovog
karavana kako bi se pobrinula da ga ostave na miru.
Ponovo je svratila kasnije tog popodneva i poželela da se setila da odnese
bocu burbona. Bila je prazna. Hrana je ostala netaknuta na poslužavniku. Skinula
mu je čizme i navukla pokrivač preko njega, onako obučenog.
Kasnije, kad se smrklo, ponovo je svratila. Nije se ni pomakao. Odlučila je da
te večeri radi za njegovim stolom da bi ga držala na oku. Bdela je do kasno u noć,
čitajući beleške i kucajući na laptopu dok se logor stišavao i umirivao.
Zrak svetla se polako pomerao kroz tamu kancelarije. Likov sto se nalazio u
uglu, najdalje od vrata. Svetio je klizilo niz fioke i zaustavilo se na najdonjoj.
Bočne fioke nisu mogle da se otvore dok se centralna fioka ne otključa. Na
stoluje stajala šolja za kafu prepuna olovaka i hemijski. Izvađene su i šolja je bila
okrenuta. Iz nje je ispao mali ključ.
Ključ je otključao centralnu fioku i kad je otvorena, bočna fioka je takode
skliznula. Unutra su se nalazili spisi o različitim administrativnim pitanjima,
poslagani po abecedi.
Ruka je krenula pravo ka slovu R i otvorila fasciklu pod naslovom RAZNO, za
raznovrsna pitanja. Medu papirima se nalazila i jedna koverta, zatvorena ali ne i
zapečaćena.
Unutra se čuvao duplikat ključa titanijumske kapije koja je zatvarala i štitila
pećinu Rijak.

15

OPATIJA RIJAK, 1118. GODINA

Bernar je koračao napred-nazad unutar kamene kuće, pokušavajući da odagna
crni oblak iznad svoje glave. Nije mogao da se seti kad je poslednji put bio
ovoliko zabrinut. Događaj od prethodne večeri duboko ga je potresao i činilo mu se
da će poludeti.

Jedini lek bili su molitva i post, bio je siguran u to. Već se tri puta snažno
molio u crkvi, tokom molitve u zoru, jutarnje molitve i molitve sredinom jutra. U
međuvremenu je odlazio direktno kući i padao na kolena ponovo se predajući
molitvi. Izbegavao je ostale. Želeo je da bude sam.

Poželeo je da zanemari kucanje na vratima, ali njegov osećaj za učtivost to nije
mogao da istrpi. Bio je to njegov brat, Bartomju. „Možemo li da razgovaramo?",
pitao je pognute glave.

„Da, uđi. Sedi."
„Jutros nisi ništa jeo."
„Postim."
„Primetili smo tvoje odsustvo tokom doručka i tvoje držanje u kapeli. Vidim
bes na tvome licu."
„Veoma sam uznemiren. Zar ti nisi?"
Bartomju je podigao glavu i iskreno ga pogledao. „Zamišljen sam. Zapanjen.
Zbunjen, ali ne, nisam uznemiren."
Bernar je podigao glas. Nije mogao da se seti kad je poslednji put viknuo na
nekoga. „Verujem da treba da budeš uznemiren! Sinoć si bio veoma neobuzdan.
Sećaš li se?"
„Sećam se", prigušeno se nasmejao Bartomju. Čukljevi su mu bili ranjavi.
„Nadam se da nisam udario tebe, brate! Veoma netipično za mene, ali prošlo je."
„Zaboga, pokušao si da uradiš Žana, ali si umesto toga pogodio lonac za
kuvanje!"
„Pa", dodao je Bartomju zamišljeno, „dobro je u velikoj meri nadvladalo zlo,
po mom skromnom mišljenju."
Ponovo se začulo kucanje.
„Gospode, zar je nemoguće da budem ostavljen na miru?", uzviknuo je Bernar.
Žan i Abelar su bili na vratima i u maloj, kamenoj kolibi je ubrzo postalo tesno.
„Zabrinuo sam se za tebe", reče Abelar.
„Treba da se brinemo za svoje duše", odvratio je Bernar otrovno. „Sinoć nas je
posetio Nečastivi. Sumnjate li u to?"
„Samo sam o tome razmišljao i siguran sam da je to slučaj sa svima nama. Ali
Nečastivi?"

„Ko drugi?"
„Možda Bog."
Bernar je tako divljački kršio ruke da je izgledalo kao da pokušava da ih
odbaci od tela. „Bog sinoć nije bio sa nama! Bog ne želi da njegova deca propate
nešto slično."
„Pa, nismo patili", insistirao je Žan. „Upravo suprotno. Meni je to iskustvo
donelo... prosvetljenje."
„Priznajem da ni ja nisam patio, brate", reče Bartomju.
„Ni ja", složio se Abelar. „Možda je bilo par trenutaka koji se mogu smatrati
uznemirujućim, ali rekao bih da je iskustvo u celini bilo neverovatno."
„Pitam se da li smo imali isto iskustvo?", uzviknuo je Bernar. „Recite mi šta
vam se dogodilo, a ja ću vam ispričati šta sam ja iskusio." Bernar se uvek oslanjao
na molitvu da osnaži akciju. To je učinio kad je odlučio da napusti udoban život i
priključi se cistercitima u Klervou, to je učinio i sada.
Vatreno se prepustio večernjoj molitvi i pevanju u zasvođenoj crkvi. Pronašao
je odgovor u 139. psalmu:

Eripe me, Domine, ab homine malo;
A viro imquo eripe me;

Qui cogitaverunt iniquitates in corde,
Tota die constituebant praelia.

Acuerunt linguas suas sicut serpentis;
Venenum aspidum sub labiis eorum.

Izbavi me, Gospodine, od čovjeka zloga;
Sačuvaj me od nasilnika
Koji pomišljaju zlo u srcu
I svaki dan podižu rat;
Oštre jezik svoj kao zmija;

Jed je aspidin u ustima njihovijem.

Custddi me, Domine, de manu peccatoris;
Et ab hominibus iniquis eripe me.

Qui congitaverunt supplantare gressus meos:
Absconderunt superbi laqueum mihi.
Etfunes extenderunt in laqueum;
Juxta iter scdndalum posuerunt mihi.

Sačuvaj me, Bože, od ruku bezbožničkih;
Od nasilnika sahrani me

Koji misle da otkinu noge moje.
Oholi mi namestiše zamke i prugla;

Metriuše mi mrežu na put,
Pređu razapeše mi.

Svaki put kad bi izgovorio reči „zli", „nasilni" i „bezbožni", bacio bi pogled ka
Abelaru, Žanu, čak i svom bratu, koji su sedeli zgureni poput zaverenika na
susednoj klupi, zbog toga što nije mogao da pomiri svoje viđenje sa njihovim.

Sa istom sigurnošću koja mu je govorila da je Hrist njegov spasitelj, znao je da
je u pravu, a da oni greše. Takođe je znao da mora da ode iz Rijaka, zbog toga što
su mu objavili svoje namere. Čvrsto su odlučili da se ponovo prepuste smesi koju
su hvalili a koju je on smatrao đavoljim pićem.

Narednog jutra je krenuo. Zbog bezbednosti i društva, Bartomju ga je nagovorio
da povede dva mlada monaha na dug put do Klervoa. Jedan od njih je bio Mišel,
Žanov pomoćnik iz bolnice. Primetio je talog čaja i dosađivao svom učitelju
pitanjima. Bolje da ga pošalju na put kako bi se izlečio od radoznalosti. Bernar i
Bartomju se zagrliše, mada je Bartomjuov stisak bio snažniji.

„Nećeš se predomisliti?", upita Bartomju.
„Hoćeš li se ti predomisliti povodom toga da ponovo piješ tu zlu tekućinu?",
odvrati Bernar.
„Neću", odgovori Bartomju nedvosmisleno. „Verujem da je u pitanju dar. Od
Boga."
„Neću ponavljati svoje argumente brate. Dovoljno je reći da odlazim i da se
nadam da će Gospod biti milostiv prema tebi."
Udario je petama bokove smeđe kobile i polako krenuo.
Abelar je čekao kraj vrata opatije. „Nedostajaćeš mi, Bernare", doviknuo je
jahaču.
Bernar je spustio pogled i udostojio se da odgovori. „Priznajem da ćeš i ti meni
nedostajati, odnosno nedostajaće mi Abelar kojeg sam poznavao, ali ne i Abelar
kojeg sam video preksinoć."
„Ne sudi o meni previše strogo brate. Postoji samo jedan put ka pravednosti,
ali na njemu se ukrštaju mnoge staze."
Bernar je tužno odmahnuo glavom i odjahao.
Te noći, tri čoveka su se sastala u Bernarovoj praznoj kući, upalila sveće i
razgovarala o prijatelju koji je otišao. Da li je moguće, pitao je Bartomju, da je
Bernar u pravu a da oni greše?
Bartomju je bio čovek jednostavnog govora. Zan je bio umešniji kao iscelitelj i
travar nego kao crkveni učenjak. Abelaru je palo u deo da odgovori. Slušali su
njegovu elegantnu tezu na temu borbe dobrog protiv zla, Boga protiv Satane,
ispravnog protiv pogrešnog i zaključili da je Bernar bio uskogrud i kratkovid, a ne
oni.
Uverivši se u svoju čestitost, Žan je izneo zemljane čaše i svakom od prisutnih
sipao crvenkasti čaj.
Abelar je bio sam u svojoj sobi.

Samo jedna sveća je gorela na njegovom stolu, ali je davala dovoljno svetla za
pisanje po pergamentu. Njegovo pismo voljenoj čekalo je nedelju dana, započeto
ali nezavršeno. Iznova je pročitao uvod:

Najdraža Eloiza,
Proveo sam mnoge dane i noći sam u manastiru ne zatvarajući oči. Moja ljubav
gori još jače podstaknuta veselom ravnodušnošću onih koji me okružuju a srce mi
slama moja i tvoja tuga. Oh, shvatam kakav sam gubitak pretrpeo kad razmišljam o
tvojoj postojanosti! U kakvim zadovoljstvima nisam uživao! Ne treba da ti priznam
ovu slabost; svestan sam toga da grešim. Kad bih bio u stanju da pokažem više
čvrstine uma možda bih izazvao tvoj prezir i tvoj bes bi tada izazvao dejstvo koje
tvoja vrlina ne dopušta. Ako sam u spoljnom svetu objavljivao svoju slabost u
ljubavnim pesmama i stihovima, zar mračne ćelije ove kuće ne bi bar mogle da
sakriju tu slabost pod senkom pobožnosti? Avaj! Ostao sam isti!
Umočio je pero i započeo nov paragraf.
Prošlo je nekoliko dana od kako sam napisao ove reči. Za to kratko vreme
mnogo se šta promenilo, mada ne i moja ljubav koja gori sve snažnije. Bog je
odabrao da mi pokloni dar u koji jedva mogu da poverujem, a ipak, njegova istina
se jasno ispoljava. Oh, mada se plašim zapisivanja ovih reči da njihova moć ne bi
izbledela činom stavljanja na pergament, verujem, draga Eloiza, da sam pronašao
način da nas dvoje ponovo budemo zajedno kao čovek i žena.

16

Poslednji dan rada u pećini Rijak je došao i prošao.
Poslednje večeri, priređena je neka vrsta slavljeničke večere, mada su duhovi
bili uznemireni zbog dvostruke tragedije koja je zadesila ekspediciju, zbog para
nesrećnih slučajeva koji su izazivali šaputanja o kletvama, zlehudoj sudbini i
slično.
Nakon Igoove sahrane u Parizu, Lik se vratio u Rijak i bacio na posao poput
derviša koji se pomamno vrteo u krug. Anestezirao se teškim radom, spavajući tek
toliko da bude u stanju da funkcioniše. Postao je ravnodušan i bezvoljan, govorio je
samo kad mu se neko obrati i održavao profesionalnu delotvornost kad je tim u
pitanju, ali to je bilo to. Igoova smrt je sprala njegov duhoviti šarm kao što voda
spira slova ispisana prutom na pesku plaže.
Situacija se pogoršala kada se u Rijaku neočekivano pojavio Mark Abenhajm
iz Pariza, rešen da iskoristi ovu tragediju. Obučen u crno, Mark je odmah nakon
dolaska strogim glasom zahtevao da svi izađu iz kancelarije kako bi mogao nasamo
da razgovara sa Likom. Zatim je, poput statističara, izazvao Lika da proceni kolika
je verovatnoća da se ekspediciji dogode dve nezgode tokom jedne sezone.
„Na šta ciljaš?", lanuo je Lik.
Abenhajmov glas je poprimio razdražljiv nazalni ton. „Na nedostatak
discipline. Nedostatak dobre uprave. Nedostatak zdravog razuma zbog poziva
prijatelju da poseti zvanično iskopavanje ministarstva. Na to ciljam."
To što je Lik uspeo da ga najuri bez razbijenog nosa, bilo je pravo čudo
samokontrole. Kad se nametljiva budala odvezla, Lik je počeo otvoreno da peni.
Prigušivao je bes tokom Abenhajmove posete, ali sad kad je otišao, povukao se u
svoj karavan i zalupio vrata. Prvo mu je pažnju privuklo ulubljenje u zidu koje je
napravio noć nakon Igoove smrti.
Osetio je snažnu potrebu da ga ponovo udara dok ne probije krvavi zid, ali kad
je skupio prste u pesnicu setio se koliko je to užasna ideja. Posečeni čukalj mu se
inficirao i naduo, a gornja strana šake bila mu je išarana crvenim prugama. Nije
imao vremena ni volje da ode kod doktora. Jednom studentu je preostala bočica
eritromicina nakon plućne infekcije i Lik je pre neki dan počeo da ih guta. Opustio
je bolne prste i umesto toga šutnuo stolicu.
Što se Sare tiče, ako je gajio nameru da ponovo započne odnos sa njom, onda
je tu nameru potisnuo, zaboravio ili je nikad zaista nije ni imao. Ni sam nije mogao
da se seti.
Dala mu je prostora i nije ga primoravala da se nosi sa gubitkom. Što se više
povlačio, ona se sve više približavala, obletajući po ivici njegovog života,
zabrinuta za njegovo zdravlje i dobrostanje zajedno sa Džeremijem i Pjerom. Znala
je ponešto o kliničkoj depresiji. Jednom ju je proživela zbog njega.

Jesenje noći su bile hladne, privlačeći ljude vatri na veoma sličan način kao
njihove preistorijske pretke. Lik je smatrao da treba poslednji put da se obrati
grupi, ali nije imao želju da drži dug govor.

Zahvalio se svima na neumornom radu i preleteo spisak njihovih postignuća.
Precizno su mapirali čitav kompleks od prve do desete odaje. Fotografisali su
svaki centimetar kompleksa. Izvršili su prvo datiranje ugljenikom C14 na ugljenu
kojim su iscrtane konture jednog od bizona i potvrdili svoju pretpostavku da je
pećina stara 30.000 godina. Počeli su da shvataju geološke sile koje su oblikovale
stvaranje pećine. Izvršili su obimna iskopavanja poda u Prvoj i Desetoj odaji. U
Prvoj su pronašli ostatke ognjišta, mnoštvo kostiju irvasa i dokaze da je pećina
dugo korišćena. U Desetoj odaji su pronašli još orinjačkih sečiva i tesanog
kamenja, divnog medveda od slonovače i fenomenalan vrh prsta ljudskog deteta.
Mada je to bila jedina ljudska kost koju su otkrili, to je ipak čudesno otkriće koje
će tokom narednih nedelja biti iscrpno istraženo. Sara Malori je takođe uzela
mnoštvo uzoraka polena koje će analizirati tokom zime. Nije ništa rekao o
sakupljanju biljaka i kuhinjskom eksperimentu. Za sad niko ne mora da zna za taj
rad na granici nauke.

Zaključio je govor podsetivši ih da je ovo bio tek početak, a ne kraj. Već su
bila odobrena sredstva za još tri sezone i ponovo će se sastati na proleće da
uporede beleške koje će sastaviti van sezone. Naglasio je da će svi verovatno
dolaziti u pećinu Rijak dok ne ostare i ne osede, na šta je Krejg Morison svojim
škotskim akcentom dobacio da su neki već i stari i sedi, hvala lepo! Zatim je Lik
podigao čašu u čast sećanja na Zvi Alona i Igoa Pinoa i zamolio ih da se čuvaju na
putu do kuće. Ljudi iz tima su pili i ćaskali do duboko u noć, ali se Lik povukao u
svoj karavan. Sara je tražila izgovor da krene za njim. Dobila ga je nakon što je
proverila imejl.

„Zdravo", izgovorila je nežno kad je otvorio vrata. „Jesi li za društvo?"
„Naravno, uđi."
Bila je upaljena samo jedna slaba sijalica. Nije čitao, nije pio. Izgleda da je
samo sedeo i zurio.
„Veoma sam zabrinuta za tebe", rekla je. „Svi smo zabrinuti."
„Dobro sam."
„Ne, mislim da nisi. Možda bi mogao da potražiš pomoć kad se vratiš u
Bordo?"
„Šta? Da idem kod psihijatra? Šališ se."
„Ne šalim se. Prolaziš kroz težak period."
Povisio je glas. „Rekao sam da mi je dobro!" Međutim, video je da joj se usne
grče pa je nastavio nešto tiše: „Slušaj, kad se vratim na univerzitet vratiću se u
uobičajen ritam i biću zdrav zdravcat što bi rekli Britanci. Zaista. Hvala ti što
brineš."
Saopštila mu je novosti i tako olakšala situaciju za oboje. „Večeras sam dobila
imejl od Freda Prentisa. On mi je kontakt u PlantaGenetiku. Završili su analizu."

„Da?"
„Zvučao je prilično uzbuđeno, ali nije želeo ništa da kaže preko imejla - samo
da pitanje intelektualne svojine i prava na patent mora da se reši. Želi da lično
dođemo u Kembridž."
„Kad?"
„Predložio je ponedeljak. Hoćeš li poći sa mnom?"
„Moram da zatvorim lokaciju."
„Pjer, Džeremi i ostali savršeno su sposobni za to. Mislim da treba da pođeš.
Prijaće ti."
Lik je nekako uspeo da se nasmeši. „Ako moram da biram između posete
psihijatru i posete Ujedinjenom Kraljevstvu, onda pristajem."
Umesto da ode na spavanje, Lik je prekršio sopstveno pravilo i otišao u
poslednju posetu pećini.
To je povlastica direktora, rekao je sebi.
Silazeći niz merdevine u mraku, dok je rudarski šlem osvetljavao zid litice,
odjednom mu je pred očima blesnula neprijatna slika trenutka u kojem se Zvi
okliznuo i poleteo u smrt. Međutim, odmahnuo je glavom da je odagna i nastavio da
se spušta.
Na ispustu je obukao zaštitno odelo u mraku, otključao tešku kapiju i pritisnuo
prekidač. Halogeno svetio je oštrim, žarkim bleskom osvetlilo pećinu, izgledala je
veoma drugačije nego što je izgledala u preistoriji.
Polako je koračao ka svom omiljenom mestu, ka desetoj odaji. Slepi miševi su
otišli i u pećini je bilo zaista tiho.
Na najdaljoj tački je stao lice u lice sa pticolikim čovekom u polju divljeg
ječma. Imao je sveću. Upalio ju je upaljačem i ugasio električna svetla. Zvi Alon je
želeo ovo, da iskusi pećinu na prirodan način. Bio je to ispravan instinkt.
Pri treperavoj svetlosti sveća, ječam kao da se talasao. Kljun pticolikog čoveka
kao da se pomerao.
Šta li je govorio?
Lik se napinjao da čuje.
Šta bih dao, pomislio je, da stojim pokraj čoveka koji je nacrtao ove slike, da
ga posmatram, da ga razumem, da pričam sa njim.
Ugasio je sveću i stajao par trenutaka u najpotpunijoj tami koju je ikad iskusio.

17

PEĆINA RIJAK, 30.000 PRE NOVE ERE

Prvo koplje se odbilo o čvrstu kožu i razgnevilo životinju, ali joj nije naudilo.
Lovci su kružili oko nje. Zver je bila prilično krupna. Verovali su da lakoća sa
kojom su je odvojili od krda potvrđuje da želi da bude žrtvovana. Ogromna
životinja je sinoć sigurno čula njihovu pesmu i odlučila da im se preda u tu svrhu.
Međutim, suviše je bilo plemenito pasti bez borbe.
Nago, Talov jedini brat, krenuo je da zada smrtni udarac.
Bizon je bio priteran uz obalu brze reke, kopita su mu tonula u blato. Nozdrve
su mu buktale ispuštajući paru. Morao je da krene u juriš. Nije imao izbora. Eto
kako ljudi ginu, pomislio je Tal.
Imao je sedamnaest godina i bio je odrastao čovek, najviši u svom klanu zbog
čega je njegov brat bio sumnjičav. Klan bizona je već generacijamapredvodio
najviši čovek u plemenu. Njihov otac je još bio poglavica, međutim, njegova
slomljena noga nikad nije zacelila. Smrdela je poput trulog mesa. Noću je stenjao u
snu. Uskoro će imati novog poglavicu. Svaki član klana je znao da će se nešto
dogoditi jednom od braće. Sitniji Nago nije mogao biti vođa ako visoki Tal poživi.
Mlađi Tal nije mogao biti poglavica ako stariji Nago poživi.
Takav je bio običaj.
Nago je pažljivo postavio tupi kraj koplja u bacač koplja od kosti.
Čovek je mogao da zavitla koplje bez bacača i ubije irvasa, ali je za obaranje
bizona bila potrebna dodatna pomoć. Ubijali su samo dva bizona godišnje. Jednom
tokom tople sezone, kao sad, i jednom tokom hladne. To je bilo njihovo pravo,
njihov sveti zadatak, ali ubiti više od jednog bilo je zabranjeno.
Jedna životinja im je obezbeđivala dovoljno kože za popravku zimske odeće i
pravljenje nove odeće za decu. Jedna životinja im jeobezbeđivala dovoljno kostiju
za pravljenje bacača kopalja, alatki za kopanje i alatki za cepanje. Jedna im je
obezbeđivala dovoljno mesa da dugo hrane klan, pre nego što se meso ukvari.
Poštovali su bizone i bili su sigurni da bizoni poštuju njih.
Nago je ispustio urlik smrtonosnog udarca i zabacio ruku napred. Koplje je
poletelo nisko i pravo i pogodilo bizona u grudi, tačno između prednjih nogu.
Međutim, kremeni vrh je sigurno pogodio kost, pošto koplje nije prodrlo duboko.
Vrišteći od agonije i straha, životinja je skočila napred, spustila glavu i zarila
jedan od svojih debelih rogova u Nagovo rame.
Talov povik ostalim ljudima da se skupe ugušilo je Nagovo zavijanje. Morao je
sam da spase brata. Potrčavši napred, napeo je bacač što je snažnije mogao i
koplje je pronašlo bizonov bok. Žarilo se duboko, ali ipak nije rizikovao. Pritrčao
je zveri, zgrabio ručku i zario koplje još dublje sve dok prednje noge životinje nisu

popustile i dok se bizon nije izvrnuo na bok, krvareći iz usta. Nago je ležao na
zemlji i dahtao, rame mu se pretvorilo u masu krvi i iskidanih mišića.

Tal je klekao iznad njega i počeo da cvili. Ostali muškarci su se okupili,
pokazujući ka rani, šapćući među sobom. Tal je i ranije viđao rane od roga. Nisu se
zatvarale, niti isceljivale same od sebe. Da je Nago nosio kožnu košulju, možda
rana ne bi bila tako duboka, ali dan je bio topao pa je lovio nagih grudi, zavezavši
je oko struka. Nago je bio predvodnik lova, ali je sada Tal morao da preuzme
njegovo mesto. Da bi zaustavio krvarenje, uzeo je Nagovu košulju i vezao je što je
čvršće mogao oko rane, zatim je rekao dvojici rođaka da ga odnesu nazad u logor.

Tada je stao iznad bizona i zahvalio mu se za opskrbljivanje klana. Nikad
ranije nije imao tu privilegiju da isporuči pesmu ubistva bizona, ali znao je reči i
izrekao ih je veoma izražajno. Drugi muškarci su klimnuli sa odobravanjem, a
zatim su prišli svežem lešu i započeli ritualno kasapljenje.

Tal se odvojio i potrčao što je brže mogao ka visokoj travi savane. Otac ga je
naučio da lovi i peva. Sad je bilo vreme da iskoristi znanje koje mu je prenela
majka.

Majka je bila mrtva već dve godine. Napustila je svet zajedno sa novorođenom
ćerkom nakon mučnog i teškog porođaja. Nije bila iz Klana bizona. Svoju rodbinu
je nazivala imenom Ljudi od Medveđe planine. U ranoj mladosti, iznenadna
poplava ju je odvojila od plemena. Možda su se spasli, možda su izginuli. Nikad
nije saznala. Talov otac je tada bio mladić. Loveći sa starijima, pronašao je u šumi
smrznutu i gladnu i prihvatio je. Dopala mu se. Mada je to dovelo do ljubomore i
sukoba unutar klana, odabrao ju je za suprugu.

Njeni su bili iscelitelji. Bila je umešna u pravljenju obloga i znala je koje lišće,
korenje i koru treba žvakati za koje bolesti. Tal se sećao gorkog lista koji mu je u
detinjstvu izlečio bolne desni i ukusne kore koja mu je ohladila vrelo telo.

Čim je prohodao, gegao se za majkom skupljajući bilje po šumi i livadama i
pomagao joj da ga nosi nazad u logor u torbama sašivenim od kože irvasa. Oduvek
je imao čudesnu sposobnost pamćenja. Bilo je dovoljno da jednom čuje zov ptice
ili pesmu klana i zauvek bi je zapamtio. Pomirisao bi laticu cveta, ugledao trag
životinje ili bokor lišća, samo jednom poslušao objašnjenje nekog fenomena - i
nikad to više ne bi zaboravio.

Nije samo njegov um bio aktivan. Od najranijeg doba je imao veoma vešte
ruke. Naučio je kako se prave duga, tanka sečiva od kremena. Čak i pre nego što je
dostigao punoletstvo, bio je najbolji izrađivač oruđa u klanu. Rezbario je drvo i
kost vešto kao starac, pravio koplja koja su letela pravo i oblikovao savršeno
uravnotežene bacače koplja. Nago je godinama kipeo od besa zbog umešnosti svog
brata, ali Tal nikad nije prestao da ga poštuje zato što je verovao da će Nago
jednog dana postati vođa klana.

Majka ga je takođe naučila da slika. Ljudi od Medveđe planine dugo su
poštovali tradiciju ukrašavanja stenovitih skloništa i pećina crtežima velikih
životinja ugljenom i okerom. Crtala bi naturalističke konture medveda, konja i